Strah od izbora

Srbija se nalazi u svojevrsnoj unutrašnjoj blokadi. Spoljne granice su kao nikada pre otvorene, ali su unutrašnje poprilično zatvorene. Naročito one u glavama. To je u izvesnom smislu prirodno za vlast, ali to, nažalost, važi i za opoziciju

 

Ne razumem opoziciju koja od izbora beži kao đavo od krsta. Kao ni opozicione analitičare, da tako kažem, koji je u tome podržavaju.

Mislim, naravno, na republičke izbore. A kako stvari stoje, nisam siguran da ona, opozicija, ne bi volela da se i glasanje u Beogradu malo odloži dok sebe ne dovede u red. I ne vidi šta će.

U stvari, razloga za izbore ima i više nego što je potrebno. Jer se vlast pokazala nesposobnom da vodi zemlju. U smeru suprotnom od propasti, razume se. Dva su razloga ključna.

Najpre, vlast nije uspela da reši najvažnije ekonomsko pitanje – razvoj. Jeste uspela da konsoliduje javne finansije – da smanji (praktično na nulu) fiskalni deficit (da ne ulazimo u način na koji je to ostvareno) i da preokrene putanju javnog duga, tj. učini da on počne da se smanjuje – ali privredni rast je i dalje bolna tačka Srbije. Zemlja još uvek napreduje vrlo sporo, najsporije u regionu – sa prosečnim rastom BDP-a od 1,3 odsto godišnje u razdoblju 2013-2017. poslednja je među zemljama zapadnog Balkana čiji je prosek 2,3 odsto. Ni prognoze nisu naročito dobre: Srbija će u narednim godinama u najboljem slučaju ostvarivati rast bruto domaćeg proizvoda od 3-4 odsto, a trebalo bi da imamo – da bismo počeli da sustižemo razvijenije zemlje u tranziciji – godišnji rast od najmanje 5-6 odsto.

Za to su joj potrebne investicije, a bez obzira na napredak na raznim rejting listama koje mere kvalitet poslovnog ambijenta, ulaganja su i dalje daleko ispod neophodnih. Da podsetimo, investicije se u Srbiji kreću oko 5,5-6 milijardi evra (18 odsto BDP-a), a trebalo bi da budu bar za trećinu veće, tj. oko osam (još bolje – devet) milijardi, tj. najmanje 25 odsto BDP-a. Pri tome bi najviše trebalo da porastu ulaganja domaćih privrednika, ali oni beže iz Srbije. Zato što je domaći investicioni ambijent destimulativan: kako normativno tako i, još više, praktično, kroz selektivno, tj. partijskim interesima podređeno sprovođenje propisa.

Drugo, vlast nije uspela da odgovori ni na najvažnije političke izazove. Jedino što je uspela to je da u velikoj meri antagonizuje društvo. Njen poziv za dijalog o Kosovu je propao jer su mnogi politički akteri odbili da u njemu učestvuju; propao je i poziv na dijalog o ustavnoj reformi – neki vrlo relevantni društveni činioci, posebno udruženja sudija i tužilaca, zbog tretmana na koji su naišli povukli su se iz rasprave; propao je i dijalog o promenama u obrazovnom sistemu zbog nezadovoljstva Akademije nauka, Konferencije univerziteta i Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje; propao je, konačno, i dijalog o medijima jer su se brojna novinarska udruženja povukla iz radnih grupa za izradu medijske strategije, odnosno za bezbednost novinara. Verovatno bi se sličnih primera moglo naći još.

Glavni, ako ne i isključivi krivac u svim tim slučajevima jeste vlast, koja svoje neistomišljenike tretira kao državne neprijatelje i bahatim ponašanjem obesmišljava svaki razgovor.

U takvoj situaciji nijedan krupan državni problem nije moguće rešiti. I uprkos relativno ubedljivoj parlamentarnoj većini – relativnoj jer se Vučić u Dačića nikad ne može pouzdati – zemlja nije u stanju da donese ključne odluke. Ni Vučićeva ogromna lična moć tu ne pomaže, naprotiv; i ona se pokazuje kao sasvim nedelotvorna. Srbija se, dakle, nalazi u svojevrsnoj unutrašnjoj blokadi. Spoljne granice su kao nikada pre otvorene, ali su unutrašnje poprilično zatvorene.

Naročito one u glavama. To je u izvesnom smislu prirodno za vlast, ali to, nažalost, važi i za opoziciju. Koja pomenute okolnosti niti vidi niti pokušava da iskoristi. Nema jasan plan i program, ne nudi alternativu – iako se ona sama nameće – niti na njenom formulisanju radi. Nego se uglavnom zabavlja sama sobom.

 

 

Mijat Lakićević

Peščanik.net, 24. novembar 2017.

 

 

Leave a Comment