Aleksandar Tijanic

Treći metak za Đinđića

Aleksandar Tijanić je predstavnik ratne politike koju je, pošto su ratovi izgubljeni, Vojislav Koštunica nakon Đinđićevog smaknuća nastavio da vodi mirnim sredstvima. A koju je posle preuzeo, i danas je vodi Aleksandar Vučić

Dati ulicu Aleksandru Tijaniću znači još jednom ubiti Zorana Đinđića, znači oskrnaviti njegov grob, znači narugati se žrtvi Zorana Đinđića.

Nije bilo tako suprotstavljenih ličnosti na javnoj sceni Srbije početkom 21. veka kao što su to bili Zoran Đinđić i Aleksandar Tijanić. Doduše, Tijanić je bio samo glasnogovornik Vojislava Koštunice, ali taj posao je radio dobrovoljno i sa ubeđenjem. Plata mu je bila bonus.

Ta najčuvenija Tijanićeva rečenica: “Ako Đinđić preživi, Srbija neće” samo je vrh ledenog brega. Kampanja protiv premijera Srbije trajala je mesecima. “Ništa njemu nije skupo, ništa dragoceno, ništa nije sigurno ako ne pristrane da bude u funkciji njegovog održavanja na vlasti”; “Ljudi sa strahom gledaju svaki ‘audi’, svejedno da li je unutra momak s maskom i ‘kalašnjikovom’ ili Kiza”; “Đinđićeva lična sudbina postala (je) limitirajući faktor bilo kakve stvarne demokratske dorade ove nesrećne države”, da navedem samo neke Tijanićeve, nasumično izabrane reči. A reči, kao što je poznato, znaju da budu ubojitije od metaka.

Nije se, međutim, AT zadovoljavao napadima na Vladu Srbije i njenog predsednika, na meti su bile i druge nezavisne institucije i pojedinci koji nisu bili po volji Vojislava Koštunice. Takav je, recimo, bio slučaj sa Jugoslovenskim komitetom za ljudska prava i Biljanom Kovačević Vučo. A uzgred, na meti Tijanićevog jezika – kako je to dobro zapazio Koraks – našao se i pozamašan broj i danas poznatih javnih ličnosti, ali da im ne pominjem imena, da ne bude da ih prozivam. Ionako sve to postoji lepo dokumentovano i slikom i rečju u knjizi “Slučaj službenika Aleksandra Tijanića”, maločas pomenutog Jukoma.

“Vesiću, ti nisi normalan.” To, naravno, ne kažem ja; to piše AT 3. januara 2003. Kako li je bilo zameniku gradonačelnika Beograda kad je morao da proguta ovu gorku pilulu, da ne kažem žabu. Ali kad smo već u spekulacijama, šta bi rekao Zoran Đinđić kada bi mogao da vidi ovaj Vesićev nož u leđima? Zar i ti, sine Brute?

Nikad nećemo znati. Šta god, jasno je da je Vesić ovde samo poslužio kao instrument za realizaciju odluke donete negde drugde, zapravo u komšiluku, preko puta parka. Ključno je, međutim, nešto drugo. U ovom slučaju, naime, instrumentalizovan je i sam Aleksandar Tijanić. Jer, nije ovde reč o rehabilitaciji jednog novinara. Suština je u rehabilitaciji jedne politike. One politike za vreme koje je AT Slobodana Miloševića nazivao “bengalskim tigrom”, Marka Miloševića “tigrićem”, a Mirjanu Marković “ličnom prijateljicom”. Za to je nagrađen mestom ministra informisanja u jednoj od tadašnjih vlada. To je, dakle, ona ratna politika koju je, pošto su ratovi izgubljeni, Vojislav Koštunica nakon Đinđićevog smaknuća nastavio da vodi mirnim sredstvima. A koju je posle preuzeo, i danas je vodi Aleksandar Vučić. U suštini, radi se o tome da se proširi i produbi legitimacijska osnova aktuelnog režima, pa u tom kontekstu podrži i učvrsti i Aleksandar Vučić lično.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. decembar 2020.