Aleksandar Vucic

Razočaranje

“Neodređivanje” datuma zapravo ide naruku opoziciji. Samo je pitanje da li je ona u stanju to da vidi

Da ste Evropska unija, da li biste primili Vučića. Ne ovog i sada nego onog i onda kad ispuni sve uslove za prijem. Jer, šta garantuje da već sutradan po učlanjenju Vučić ne bi polako počeo da se udaljava od evropskih vrednosti, poput Orbana i Janše, recimo. Uostalom, taj “trijumvirat” u trouglu Budimpešta – Ljubljana – Beograd već manifestuje svoju razornu moć.

Ali kako i da računate na Srbiju pod nekim antivučićem kad taj antivučić lako može da se pokaže kao veći antievropljanin i proputinovac i od samog Vučića. Verovatnoća da tako bude, sudeći po političkim merenjima, mnogo je veća od verovatnoće da tako ne bude.

Sastanak, tzv. (neformalni) samit lidera Evropske unije i Zapadnog Balkana održan u sredu 6. oktobra na Brdu kod Kranja izazvao je u pojedinim krugovima veliko razočaranje. Recimo, kod Gorana Svilanovića. EU je trebalo da postupi kao kod prijema u Šengen – da odredi datum prijema, kao i “mapu puta”, tj. uslove koje u zacrtanim rokovima treba ispuniti, rekao je doskorašnji generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju.

Ima logike. To bi istovremeno bio i štap i šargarepa: s jedne strane zadaci, sa druge strane nagrade. Što je najvažnije, ukoliko bi konačni rok bio propušten, zna se na koga bi pala krivica.

Ipak, pitanje je koliko bi taj potez zaista bio delotvoran, odnosno lako bi se moglo desiti da bude kontraproduktivan. Pre svega, nema tog datuma – u aktuelnoj međunarodnoj konstelaciji – koji bi Vučića (ali i onog antivučića) naterao na sporazum s Prištinom. (Čini se da važi i obrnuto, ali to nije naša tema.) Štaviše, moglo bi to odgovarajućom “marketinškom obradom” da se predstavi i kao ucena, tako da krivica padne na “briselsku birokratiju”, što bi i inače zatrovanu domaću javnost još više udaljilo od evropskog puta.

Drugo, određivanje datuma svakako bi bilo protumačeno – a fakat bi i bilo – kao određeno priznanje Srbiji. Dakle – Vučiću. Priznanje da je taj datum u ovom času svojim dosadašnjim radom on zaslužio. I sve to nekoliko meseci pre izbora.

Tako da “neodređivanje” datuma zapravo ide naruku opoziciji. Samo je pitanje da li je ona u stanju to da vidi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 7. oktobar 2021.

Đurići i Đurići uveoci

Kada se s najvišeg mesta u državi visoko vrednuje i podstiče agresivni primitivizam, time se ne gradi (i ne nagrađuje) samo jedan tip ličnosti nego i jedan tip društva

Uvodnik najnovijeg Kvartalnog monitora govori o uticaju obrazovanja na ekonomski (ali i opštedruštveni) razvoj jedne zemlje. Nakon kraće uporedne analize Milojko Arsić konstatuje da “su nivo i kvalitet obrazovanja u Srbiji približno u skladu s njenim nivoom razvijenosti”. Iz toga dalje izvlači zaključak “da je za privredni rast u narednim godinama neophodno da se unapredi kako obuhvatnost tako i kvalitet obrazovanja”.

Naravno, obrazovanje je danas (više nego ikada) nužan uslov razvoja, ali – da li je i dovoljan. Pitanje sugerišu podaci koje je izneo sam Arsić. Jer, ekonomski zaostatak Srbije, recimo za Češkom, a pogotovo Nemačkom, mnogo je veći od jaza u obrazovanju. Što znači da postoje činioci koji su značajni koliko i obrazovanje, ako nisu i važniji. Drugim rečima, stepen razvijenosti zavisi od mogućnosti da znanje dobije društveno priznanje, a onda i bude (koliko-toliko) pretočeno u imanje.

Iz toga se može zaključiti da nije dovoljno da uče samo pojedinci. Isto važi i za čitavo društvo. Pre otprilike tri i po decenije Zoran Đinđić je pisao da razvojni, tj. “evolucioni kapaciteti nekog društva ne mere se ekonomskim pokazateljima nego sposobnošću društva da uči, tj. da mobiliše svoje unutrašnje resurse. A učenje je uvek povezano s racionalnim propitivanjem vrednosti i normi koje služe kao orijentiri delovanja”.

Dakle – vrednosti i orijentiri. Na tom ispitu danas pada Srbija. Paradigmatičan je za to primer pohvala koje je predsednik Vučić uputio pripadnici svog stranačkog podmlatka Neveni Đurić. Upadanje u reč, prekidanje sagovornika, vređanje i omalovažavanje drugih učesnika u debati – to su “vrline” koje je u jednoj TV emisiji pokazala poslanica Đurić. Kada se s najvišeg mesta u državi visoko vrednuje i podstiče agresivni primitivizam, time se ne gradi (i ne nagrađuje) samo jedan tip ličnosti nego i jedan tip društva.

Zbilja, diplomci koji izlaze iz Akademije mladih lidera SNS-a kao da su izašli iz nekog talibanskog terorističkog kampa. Opašu se verbalnim dinamitom, uvuku se među ljude i naprosto se detoniraju. Pošto su to (srećom) samo jezička pirotehnička sredstva, oni te svoje diverzije mogu da ponavljaju više puta i u dužem razdoblju. Ma kako, međutim, bili dobro istrenirani, ovi SNS kadrovi vremenom se potroše, prosto imaju rok upotrebe. Tada odlaze u mirovinu – neko u ambasadore, neko u ministre, neko u direktore itd., široke su jasle javnog sektora. Ode Marko Đurić, dođe Nevena Đurić. Simbolički govoreći, naravno.

Na kraju, zbog svih Đurića koje uče da je do ustoličenja Aleksandra Vučića 2012. Srbija bila “jadna, napaćena, na kolenima”, evo samo nekoliko činjenica. U času kada je Demokratska opozicija 2000. preuzela vlast od “crveno-crne koalicije” u kojoj je aktuelni predsednik imao istaknuto mesto, Srbija je bila poražena u četiri rata i izbačena iz svih međunarodnih organizacija, počev od Ujedinjenih nacija. Bruto domaći proizvod bio je upola manji nego deceniju ranije, dok su plate svedene na trećinu. Od 2001. do 2008. godine, do početka svetske ekonomske krize, Srbija je ostvarila prosečan privredni rast od 6,6 odsto. Od 2013. do 2019, dakle do globalne krize izazvane koronom, Srbija je zabeležila prosečan godišnji rast od 2,5 odsto. I poslednje, nova vlast je 2001. zatekla javni dug nešto malo iznad 14 milijardi evra. Kada su vlast preuzeli naprednjaci, sredinom 2012, javni dug je iznosio oko 15 milijardi evra. Danas je javni dug blizu 30 milijardi evra.

Sapienti sat.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. septembar 2021.

Juriš na bakšiš

Teško odupreti se osećaju moći i osećanju da za vas nema granica. Moć samokontrole oduvek je bila najteža veština

Lepo kaže stara izreka: “Čim neko počne da govori o patriotizmu, ja gledam gde mi je novčanik.” Tako su ovih dana svi reflektori bili upereni u nacionalnu zastavu i ćirilicu, dok su nam u bekstejdžu praznili džepove.

Evo, recimo, ministar finansija Siniša Mali nedavno je izjavio da bi Srbija uskoro mogla propisati da bakšiš ulazi u fiskalni račun. U pitanju je, kako mu i samo ime govori, sitniš ali je primer, što se kaže, “paradigmatičan”. Na njemu se prelama čitavi privredni sistem, tj. odnos vlasti i privrede. Naime, inicijativu da se bakšiš nekako “legalizuje” pokrenuli su zapravo sami ugostitelji. Iz dva razloga. S jedne strane zato što ih je finansijska policija zbog viška u kasi ili novčaniku konobara rigorozno kažnjavala, često i zatvarajući im objekte. Sa druge strane zato što su, zbog nemogućnosti da se napojnica da prilikom plaćanja karticom, što je u svetu uobičajena praksa, ostajali bez zarade koja je, prema tvrdnjama upućenih, samo 2019. iznosila 10-15 miliona evra.

Kao da su, međutim, otvorili Pandorinu kutiju. Sad se, poučeni dosadašnjom praksom, plaše da će kad bakšiš uđe u fiskalnu kasu taj prihod biti oporezovan, što će znatno smanjiti njihova, tačnije pre svega primanja kelnera.

Šaljivdžije kažu da bi uskoro i bakšiš koji dobija muzika mogao ući u fiskalnu kasu. Drugi odgovaraju da bi u tom slučaju muzikanti, kao taksisti i advokati, trebalo da naprave štrajk pred Vladom Srbije. Uzmu instrumente i zasviraju nešto, recimo onu “Pada, pada, pada vlada”. Pretvorilo bi se to u opštenarodno veselje.

Šalu na stranu, dok se ovaj “juriš na bakšiš” tek priprema, jedan drugi zakon, onaj o tzv. “e-fiskalizaciji” već je na vratima. Velika bruka tog zakona je što su pomenute dve profesije, taksisti i advokati, ponovo izuzeti iz njegovog važenja i opet su dobili specijalni, takoreći natpravni status. Sramota, naročito za navodne zaštitnike pravne jednakosti advokate, ali na to više ne treba trošiti reči.

Nije to ni najvažnije. Suština ovog zakona – čija je zapravo glavna novina da zahteva obavezno uvođenje novih elektronskih fiskalnih kasa – jeste u tome da je on nepotreban. Privrednici već imaju fiskalne kase, te kase su već povezane s Poreskom upravom, dakle i prihod se beleži i kontrola je omogućena. Zakon nije potreban ni građanima. Ne samo zahvaljujući nagradnoj igri “uzmi račun”, oni su fiskalizaciju lepo prihvatili i na nju se navikli.

Ako nije potreban ni korisnicima kasa ni potrošačima, postavlja se logično pitanje zašto se on uopšte donosi? Očigledno zato što je potreban vlastima. O njenim pak razlozima može samo da se nagađa, ali se nameću dva. Možda zato što na taj način nabacuju posao određenim firmama – sa svim (koruptivno-klijentelističkim) posledicama koje iz toga slede i zbog kojih je Srbija odavno okarakterisana kao “zarobljena privreda”. Drugo, uticaće to i na rast bruto domaćeg proizvoda. Malo, ali Vučiću je i svaki promil zauvar.

Na “nečistu savest” vlasti možda najbolje ukazuje odluka da sa 200 evra subvencioniše kupovinu svake kase, za šta je u budžetu (budući da ih ima oko 200.000) već izdvojeno šest milijardi dinara. Tako, prema rečima ministra finansija, privrednici “neće imati ni dinar troška za nove fiskalne uređaje”. Kada je Siniša Mali pre nekoliko godina optužen da je plagirao doktorat, kao olakšavajuću okolnost sam iznosio da je makar prepisivao od dobrih ekonomista – Živkovića, Mijatovića i sličnih. Izgleda, međutim, da je Mali prepisivao mehanički inače bi znao da se državna kasa puni novcem koji je putem raznih poreza oduzet od preduzeća (i građana, razume se), tako da svaki budžetski trošak, makar indirektno, jeste i trošak privrede.

U stvari, naravno da Siniša Mali to zna, ali prosto je teško odupreti se tom osećaju moći i osećanju da za vas nema granica. Moć samokontrole oduvek je bila najteža veština.

Što nas vraća na temu s početka ovog teksta, samo iz drugog ugla. Na nedavnoj proslavi Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave 15. septembra predsednik Vučić je, utemeljujući praznik u slavnoj prošlosti, na kraju podsetio i na neke nacionalne nesreće. I zavetovao se da “nam se više nikada neće ponoviti ni Jasenovac, ni Jadovno, ni Prebilovci, ni Oluja, ni Bljesak, ni pogromi iz 2004”. Činilo se da je nekako i u tom svečanom času, s obzirom na sve što se u poslednje tri decenije izdogađalo, to junačenje deplasiranim, ali je nešto drugo, mada nije ni pomenuto, možda još više zaparalo uši.

Kao što reče prvi crnogorski liberal Marko Miljanov Popović, junaštvo je braniti sebe od drugih, čojstvo je braniti druge od sebe. Pa kad je već pominjao stradanja srpskog naroda, obećavajući da se to više nikad neće desiti, bilo bi dobro da je Vučić pomenuo Sarajevo, Srebrenicu, Vukovar, Dubrovnik, pogrom iz 1999. i zarekao se da Srbi to više nikada nikome neće učiniti. Bilo bi to hrabro, i liderski.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 23 septembar 2021.

Pod Vučićem Srbija zaostaje

Dok smo u razdoblju 2001-2012. držali korak s regionom, u periodu od 2013. do 2020. Srbija postepeno zaostaje za zemljama regiona

Intervju Goran Radosavljević, ekonomista

Sagovornik Novog magazina jedan je od retkih ne samo ekonomista nego i uopšte visokoškolskih nastavnika koji je neposredno, kao potpredsednik Socijaldemokratske stranke, politički angažovan. Ne računajući, naravno, one okupljene u vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci. Ipak, lista stručnih angažmana Gorana Radosavljevića mnogo je duža. Od juna 2007. bio je šef odseka za privredu i finansije potpredsednika vlade, a od juna 2008. ekonomski savetnik potpredsednika vlade za evropske integracije. Kao konsultant radio je za Svetsku banku, UNDP i USAID. U periodu od 2000. do 2007. bio je asistent na beogradskom Ekonomskom fakultetu. Trenutno predaje Javne finansije na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju.

Vlast se hvali aktuelnom ekonomskom situacijom i obećava nove količine novca građanima i privredi. Ima li razloga za toliku samohvalu?
Da bismo mogli da damo ocenu ekonomske situacije u Srbiji, potrebno je prvo da pogledamo malo duži period, pet do 10 godina, a zatim da to poredimo s nekom ciljanom vrednošću, recimo sa prosekom Evropske unije ili zemalja regiona. Zbog različite dinamike razvoja, posmatranjem kratkog perioda, 2-3 godine, može da se stekne pogrešan utisak. Ako pođemo od ovoga, zaključujemo da je ekonomski razvoj Srbije u poslednjih 10 godina bio ispod proseka regiona. Prosečan dohodak, koji ćemo za potrebe ove analize definisati kao bruto domaći proizvod po glavi stanovnika meren paritetom kupovne moći, u Srbiji je u periodu 2013-2020. bio oko 12 odsto niži od proseka regiona, dok je njegov rast u istom razdoblju bio jedan od najnižih u regionu. Poređenja radi, od 2001. do 2012 prosečan dohodak, kao i njegov rast, bio je na nivou regiona. Drugim rečima, dok smo u periodu 2001-2012. držali korak s regionom, u periodu od 2013. do 2020. Srbija postepeno zaostaje za zemljama regiona. Interesantno je da su u prethodnih deset godina bolje ekonomske performanse, tj. brži rast prosečnog dohotka stanovništva, od Srbije imale Rumunija – gotovo dva puta brži rast – Bosna i Hercegovina, Bugarska, Crna Gora i Makedonija. Sporije su rasle samo Hrvatska i Albanija. Ako pri tome imamo u vidu da je dohodak u Hrvatskoj gotovo 60 odsto veći nego u Srbiji, dolazimo do zaključka da je ekonomski jedino lošiju dinamiku rasta od Srbije u prethodnih deset godina imala Albanija.
Ako posmatramo drugi parametar, konvergenciju ka prosečnom dohotku EU, koji ćemo meriti kao odnos prosečnog dohotka u jednoj zemlji u odnosu na prosek EU, dobićemo sličan zaključak. Srbija je od 2012. povećala svoj prosečan dohodak u odnosu na EU prosek za tri procentna poena, što je posle Albanije najslabiji rezultat u regionu. Rumunija je, na primer, u istom periodu povećala prosečan dohodak za 18 procentnih poena. Prosečan dohodak u Rumuniji je 2012. bio na 54 odsto proseka EU, a u 2020. je porastao na 72 odsto proseka EU. Srbija je tek na 43 odsto proseka EU dohotka. Dakle, ponovo smo na začelju Evrope i regiona.

VEĆ 10 GODINA INSTITUCIJE SE RAZGRAĐUJU UMESTO DA SE GRADE; AMBIJENT ZA POSLOVANJE JE DESTIMULATIVAN, DOK JE LEGALNO POSLOVANJE, ODVOJENO OD DRŽAVE, PRILIČNO TEŠKO

Iz toga bi se, ovako na brzinu, moglo zaključiti da je Srbija daleko od toga da bude “ekonomski tigar regiona”, što je zvanična mantra.
Naravno da nije. Ako pogledamo period duži od 10 godina, videćemo da Srbija zaostaje u ekonomskom smislu za prosekom regiona. Kad sve ovo imamo u vidu, mnogo je jasnija i politika vlasti. Vlast na sve načine pokušava da prikaže Srbiju kao “ekonomskog tigra”, kao zemlju sa brzim i visokim rastom i pri tome ne bira sredstva. Pa tako i raspodela bez smislenih ekonomskih kriterijuma milijardi evra budžetskih para u prethodne dve godine, veliki rast zaduženja praćen netransparentnim trošenjem tih para, te ogromne subvencije za otvaranje radnih mesta. Sve to sa jednim ciljem: da se ekonomska situacija prikaže boljom nego što jeste.

Predstavljaju li zbivanja na svetskoj ekonomskoj sceni, tj. mogućnost “eksternih šokova”, danas opasnost – i koliku – za privredu Srbije?
U stanju koje smo prethodno opisali Srbija je veoma izložena eksternim ekonomskim i političkim šokovima. Na primer, rast cena nafte na svetskom tržištu od početka godine praćen je veoma velikim rastom cene derivata i rastom vrednosti uvoza – više od polovine nafte i devet desetina prirodnog gasa se uvozi. To indirektno utiče na rast cene transporta robe i usluga i povećava troškove života. Cene međunarodnog prevoza takođe su porasle, što je uticalo na rast cena uvoznih proizvoda. Uprkos tome, ekonomska situacija u svetu je ohrabrujuća nakon prošlogodišnjeg velikog pada usled pandemije. Procenjuje se da će svetska ekonomija rasti šest u 2021. i oko pet odsto u 2022. godini. U takvom okruženju ne možemo reći da se sprema ekonomski krah, ali moramo da budemo i svesni da ekonomija Srbije ima mnogo slabih tačaka koje lako mogu da dovedu do ekonomske stagnacije.

U čemu se ti rizici posebno ogledaju?
Rizici su, sa jedne strane, vezani za samu strukturu privrede, a sa druge za nedostatak tržišnih mehanizama i institucija u Srbiji. Poljoprivreda još uvek ima visoko učešće u stvaranju bruto domaćeg proizvoda Srbije, što je karakteristično za siromašne zemlje. Sa druge strane, sama poljoprivreda je slabo razvijena, s veoma niskim prinosima. Sve to stavlja nas u situaciju da ako poljoprivredna sezona bude dobra, BDP je dobar. I obrnuto. Pored toga, u strukturi BDP-a dominiraju proizvodi niske dodate vrednosti, što se najjasnije vidi u strukturi izvoza. Zatim, u strukturi privrede je veliko učešće države, kako direktno, kroz javna preduzeća i državnu potrošnju, tako i indirektno, preko dela privrede koji je pod uticajem države ili radi za nju. Država je istovremeno i pojedinačno najveći poslodavac. U situaciji kada je produktivnost i neefikasnost veoma visoka u sektoru države, ovakva struktura privrede je veliki balast i ograničenje dugoročnom rastu. Naravno, u kratkom roku država može da se zaduži i da pokrene investicioni ciklus koji će uticati na rast privrede, ali kakav je efekat u dugom roku često je neizvesno.

VLAST NA SVE NAČINE POKUŠAVA DA PRIKAŽE SRBIJU KAO “EKONOMSKOG TIGRA”, KAO ZEMLJU SA BRZIM I VISOKIM RASTOM, I PRI TOME NE BIRA SREDSTVA

Sa druge strane, nedostatak institucija i tržišnih mehanizama, neefikasno sudstvo i neizvesna fiskalna politika utiču na kvalitet investicija. Država te nedostatke nadomešćuje visokim subvencijama kako bi investitori uopšte došli u Srbiju. Nezainteresovani za domaće tržište, investitori nakon isteka subvencija lako mogu da napuste Srbiju, što smo upravo ovih dana na primeru firme Geox videli da se dešava, ili mogu da traže nove subvencije, što sve zajedno svakako predstavlja još jedan veliki rizik.

Da li je Srbija, svojom neopreznom unutrašnjom ekonomskom politikom, pre svega tim razbacivanjem novca, postala podložnija spoljnim udarima?
Tokom krize 2020. potrošili smo oko šest milijardi evra da bismo sprečili da BDP padne za dodatne dve milijarde. To pokazuje svu neefikasnost ekonomske politike tokom pandemije. Mere su, umesto prema ekonomskim, rađene prema političkim kriterijumima. S time se, uz nekoliko izuzetaka, nastavilo i u 2021. Posledica takve politike je očekivani deficit od više od 14 odsto BDP-a u dve godine i rast zaduženja od više od četiri milijarde evra u tom razdoblju. Svakako da su ta sredstva mogla biti efikasnije iskorišćena.
Ja ovde imam još jedno lično mišljenje, koje nije zasnovano na ekonomskim pokazateljima. Naime, smatram da je jedan od zadataka sad već ustaljene politike vlasti popularno nazvane “3.000 za gospođu” – prema, treba li podsećati, modelu raspodele javnih sredstava u Jagodini – skretanje pažnje sa veoma visokog stepena korupcije u državi i svakodnevnog prelivanja budžetskih para u privatne džepove. Gotovo da nema nijedne značajnije nabavke u prethodnih nekoliko godina, a da za sobom nije nosila sumnju da je nameštena. Pri tome, vlast se više i ne trudi da to prikrije već poslove sve češće dobijaju preduzeća bez referenci ili, još gore, osnovana samo za tu svrhu. Uostalom, trenutno gradimo infrastrukturu čija se vrednost meri u milijardama evra, a da za poslednjih 10 godina nije raspisan nijedan tender za to.

Kad ste pomenuli javni dug, vlast tvrdi da stanje nije dramatično, šta vi mislite?
Visina javnog duga još uvek nije zabrinjavajuća, ali njena dinamika rasta, kao i struktura, jesu. Javni dug je u prethodnih 10 godina udvostručen. Sa nekih 15 milijardi evra početkom 2012. na, verovatno, oko 30 milijardi evra do kraja ove godine. Pod pretpostavkom da se ovakav trend nastavi i da Vlada u narednim godinama povuče sva sredstva koja su budžetom predviđena za 2021, zaduženost Srbije preti da postane visokorizična. Sa druge strane, ako uzmete u obzir i sve slabosti privrede i strukturu samog BDP-a, to što u ovom trenutku javni dug u odnosu na BDP nije visok, u nekom drugom trenutku može lako da se promeni. Primeri Grčke i Crne Gore to dobro pokazuju. Usled visokog pada BDP-a u jednoj godini došlo je do naglog rasta pokazatelja javnog duga u tim zemljama iako se dug u apsolutnim vrednostima nije značajno promenio.
Poseban deo priče tiče se upotrebe tih sredstava. Država se u ovom trenutku zadužuje za finansiranje deficita, a deficit je u najvećoj meri rezultat prekomerne i, rekao bih slobodno, većim delom nepotrebne potrošnje. Zatim, zaduženje je rezultat investicija u infrastrukturu. To je po definiciji dobro, ali u našem slučaju postoje i određeni problemi. Krediti koje za infrastrukturu uzimamo od bilateralnih poverilaca su skupi, dva i više odsto, dok su, poređenja radi, kamate međunarodnih finansijskih institucija manje od jedan odsto. Zatim, poslove dobijaju firme iz država kreditora – naše se pojavljuju kao podizvođači – tako da se jedan deo tih para odlije iz Srbije, cene radova su enormne, a često i ne znamo kolike su jer se radi o netransparentnim direktnim pogodbama. Sve to dovodi u pitanje stepen opravdanosti ovakve politike zaduživanja.

SRBIJA JE VEOMA IZLOŽENA EKSTERNIM EKONOMSKIM I POLITIČKIM ŠOKOVIMA

Pojedini ekonomisti upozoravaju na valutni, tj. rizik od rasta kamata?
Referentne kamatne stope u svetu su trenutno na istorijskom minimumu, ali šta će se desiti kad one počnu da rastu. Dobro je da je jedan deo kamata fiksan, ali nije dobro što je dug u dolarima vrlo visok. Ovo, naravno, nije jedini problem, ali uz sve pomenuto, dinamika rasta javnog duga i njegova struktura su zabrinjavajući.

Kako u tom kontekstu gledate na zbivanja na spoljnoekonomskom, posebno spoljnotrgovinskom planu?
Srbija je sa 2.500 evra izvoza po stanovniku jedna od zemalja u Evropi s najnižim izvozom. Primera radi, u Hrvatskoj je on dvostruko veći, a u Sloveniji gotovo 10 puta. Nizak izvoz po stanovniku takođe je odlika siromašnih zemalja. Sa jedne strane, sam obim izvoza je mali, a sa druge, u strukturi izvoza dominiraju proizvodi niže dodate vrednosti. Široko posmatrano, sa izuzetkom nekih proizvoda hemijske industrije i u jednom kratkom periodu FIAT-a, u strukturi izvoza Srbije dominiraju proizvodi koji su bili dominantni i pre 100 godina – žitarice, hrana, metali, sirovine i proizvodi od drveta. Imajući to u vidu, spoljnotrgovinska pozicija Srbije je veoma loša. Konačno, više od četiri petine tog izvoza čini izvoz kompanija u stranom vlasništvu. To takođe može da bude jedan od rizika, što se videlo na primeru US Steela.

Sa tim povezano, da li je devizna politika Narodne banke odgovarajuća, odnosno, jednostavno rečeno, da li je dinar precenjen?
Moram da priznam da nisam ekspert za monetarnu politiku, pa stoga ne bih davao stručno mišljenje na ovu temu. Ali ne mogu da ne primetim da uprkos niskoj referentnoj kamatnoj stopi od jedan odsto, kratkoročni krediti u dinarima su veoma skupi, a dugoročnih gotovo da nema. To po mom mišljenju pokazuje visok stepen nepoverenja u politiku NBS. To što je kurs stabilan jeste dobro, ali nije povratilo poverenje građana u dinar, budući da je dugoročna dinarska štednja zanemarljivo mala. Ako idemo tom logikom, ne vidim da su i druge mere monetarne politike imale spektakularne rezultate. Ipak, u ovom trenutku vidim manje problema u monetarnoj nego u fiskalnoj politici.

SRBIJA JE SA 2.500 EVRA IZVOZA PO STANOVNIKU JEDNA OD ZEMALJA U EVROPI S NAJNIŽIM IZVOZOM. PRIMERA RADI, U HRVATSKOJ JE DVOSTRUKO ON VEĆI, A U SLOVENIJI GOTOVO 10 PUTA

Postoji li opasnost da inflacija u Srbiji premaši postavljene granice?
U Srbiji još uvek postoji značajan broj administrativnih cena, tj. cena koje se ne utvrđuju tržišno – električna energija, prirodni gas, komunalne usluge, gradska voda… U takvim okolnostima inflacija je na neki način sistemska, tj. uvek postoji. Sa druge strane, Srbija je energetski visoko zavisna zemlja, pa visok stepen nestabilnost cena energenata na svetskom tržištu direktno utiče na inflaciju. Ipak, po mom mišljenju, niska inflacija je dobra za našu privredu, odnosno manje je štetna od deflacije. Mene u ovom trenutku više zabrinjava to što je zvanična inflacija i dalje mala, a svedoci smo svakodnevnog rasta cena gotovo sve robe i usluga. Građevinski materijal je poskupeo od 50 do 80 odsto, cena nafte na svetskom tržištu više od 70 odsto, gasa gotovo 100 odsto, cena hrane je u konstantnom porastu, usluge transporta rastu, cene stanovanja i stanova takođe, itd. Ipak, inflacija je relativno mala, pa se postavlja pitanje: ili ju je nešto značajno pojeftinilo ili je metodologija za izračunavanje inflacije izgubila veze s realnošću.

Kakvo je stanje na kreditnom tržištu, primećuje li su tu oprez, tj. oseka, i šta bi to moglo da znači?
Kreditno tržište u Srbiji odslikava situaciju u čitavom društvu. Živi se na kratak rok i na kredit. U prethodnih deset godina raste broj i vrednost kratkoročnih kredita stanovništvu – potrošačkih, gotovinskih, dug po kreditnim karticama i slično. Krajem 2020. ovakvi krediti su činili gotovo 70 odsto ukupnih kredita stanovništvu. U prethodnih 10 godina ovi kratkoročni krediti stanovništvu porasli su za čak 140 odsto, dok su, na primer, stambeni krediti porasli za oko 45 odsto. Krediti koje stanovnici najčešće uzimaju i koji čine gotovo polovinu svih kredita stanovništvu jesu keš krediti. Vrednost keš kredita je porasla više od tri puta u prethodnih 10 godina.
Što se tiče kredita privredi, dominiraju kratkoročni krediti za likvidnost i obrtna sredstva koji u prethodnih desetak godina rastu oko 30 odsto. Krediti za investicije, koji su ukupno bili znatno manji od kredita za likvidnost, rasli su nešto brže, gotovo 75 odsto. Međutim, primetna je stagnacija investicionih kredita u prethodnih godinu dana, gde je usled krize fokus verovatno prebačen na kredite za likvidnost. Ipak, period je kratak i teško je reći da li je uzrok stagnacije investicionih kredita kratkoročan ili nagoveštava negativan trend.

JAVNI DUG JE U PRETHODNIH 10 GODINA UDVOSTRUČEN. SA NEKIH 15 MILIJARDI EVRA POČETKOM 2012. NA, VEROVATNO, OKO 30 MILIJARDI EVRA DO KRAJA OVE GODINE

Da se vratimo na početak. Kad je reč o ekonomskoj budućnosti Srbije, možemo li da budemo optimisti ili strepnja treba da nam bude veća od nade?
Ja sam uvek optimista mada je naša ekonomija već gotovo četiri decenije na staklenim nogama. Sa jedne strane, pametnim rukovođenjem, izgradnjom institucija i stvaranjem ambijenta za poslovanje moguće je ostvariti visoke stope rasta i poboljšati standard građana. Tome bi, naravno, mnogo doprinele i evropske integracije, što se jasno može videti na primeru Rumunije. Međutim, već 10 godina institucije se razgrađuju umesto da se grade; ambijent za poslovanje je destimulativan, dok je legalno poslovanje, odvojeno od države, prilično teško; poreski sistem je neizvestan jer su promene poreskih zakona česte; EU integracije su gotovo zaustavljene. S obzirom na sve to, realno je postaviti pitanje posledica takvih politika po budućnost ekonomije Srbije.

Crnogorske perspektive

Oko pola godine obavljate posao ekonomskog savetnika crnogorskog premijera Zdravka Krivokapića. U kratkim crtama, kakvo je sada stanje ekonomije u Crnoj Gori?
Angažovan sam kao savetnik u oblasti finansija i budžeta i upravo u tim oblastima Crna Gora je na kraju 2020. bila u veoma lošem stanju. Prošla godina je završena sa više od 15 odsto pada BDP-a, budžetskim deficitom od oko 10 odsto i javnim dugom više od 100 odsto BDP-a. S takve pozicije uspeli smo da za svega nekoliko meseci pripremimo novi budžet, prvi put programski, da napravimo uštede u budžetu na strani pre svega diskrecionih rashoda. To je omogućilo da se povećaju neki drugi rashodi kako bi se pomoglo privredi i građanima pogođenim pandemijom kovida-19. Istovremeno, merama fiskalne politike, poput elektronske fiskalizacije i borbe protiv sive ekonomije, ostvaren je značajan rast prihoda. Sve to treba da dovede do dvocifrenog rasta BDP-a u ovoj godini, uz smanjenje budžetskog deficita na ispod tri odsto.
Ipak, treba imati u vidu visoku zavisnost ekonomije Crne Gore od turizma, indirektno i direktno verovatno više od 40 odsto. Adekvatnim merama zdravstvene i ekonomske politike u prvoj polovini godine omogućeno je da turistička sezona bude iznad svih procena – procena je bila da će turizam dostići 65 odsto nivoa iz 2019, ali je već sada jasno da će biti daleko veći. Ipak, visoka zavisnost od jednog sektora, po mom mišljenju, ostaje veliki rizik ekonomije Crne Gore i diversifikacija privrede u budućnosti morala bi da bude prioritet.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. avgust 2021.

Subotom uveče

Možda ove godine stvarno nije bilo – kako Vučić tvrdi – nijednog “mafijaškog ubistva”, ali je, sudeći opet po njegovim rečima, virus prešao na obične ljude. Sad se oni ubijaju – oko međe, oko žene ili ko zna zbog čega, ali to za Vučića nije bilo ništa zabrinjavajuće; ljudi se ubijaju, zar ne

Pre Vučića subota uveče na “malim ekranima” bila je namenjena odmoru i razbibrizi; kao predah između dve radne sedmice bila je rezervisana za lakše teme i zabavne sadržaje. Aleksandru Vučiću je, izgleda, malo horor koji građanima Srbije svakodnevno priređuju njegovi najbliži saradnici, on hoće lično da nam pusti svoj film strave i užasa, a naravno da njegov mora biti najduži i najstrašniji, nešto dosad neviđeno.

Priče koje su nekada bile ekskluziva crnih hronika, policijskih revija i specijalnih emisija, danas se emituju u udarnim terminima.

Pošto pretpostavljam da će najnoviji Vučićev nastup biti naširoko analiziran, ja ću se – poput sjajnog omnibusa Vladimira Pogačića iz 1957, na koji pokušavam da podsetim naslovom ovog teksta – ograničiti na tri.

Najpre, Vučić je na samom početku naglasio da je reč o – “uvezenom kriminalu”. Mislio je da će time krivicu bar delom prebaciti na drugog, a u stvari samo je povećao sopstvenu. Jer, kriminal se, kao i ljudi, seli tamo gde će imati bolje uslove za rad i razvoj, pa su tako i kriminalci rođeni u (Milovoj) Crnoj Gori došli u (Vučićevu) Srbiju.

Zanimljivo je s tim u vezi, neki će reći i indikativno, da Vučić nije rekao da je kriminal prošvercovan, tj. da se prošvercovao nego je baš upotrebio termin “uvoz”, koji označava nešto legalno, odnosno posao pri čijem su obavljanju uredno namirene sve državne dažbine.

Prema onome što je dosad poznato, to zaista jeste bilo tako. Kriminalci su “uvezeni” da bi uspostavili kontrolu nad “tribinom”, kako je to rekao predsednik Vučić, u čemu su bili angažovani ljudi iz neposrednog Vučićevog okruženja. Ko se tu kome posle oteo kontroli valjda će jednom, u ne tako skoroj budućnosti, biti utvrđeno.

Drugo, možda ove godine stvarno nije bilo – kako Vučić tvrdi – nijednog “mafijaškog ubistva”, ali je, sudeći opet po njegovim rečima, virus prešao na obične ljude. Sad se oni ubijaju – oko međe, oko žene ili ko zna zbog čega, ali to za Vučića nije bilo ništa zabrinjavajuće; ljudi se ubijaju, zar ne. A davno je utvrđeno da postoji snažna veza između atmosfere u društvu i pojedinačnog ponašanja, između kolektivne i individualne psihologije.

I treće, pre tog horora Vučić je naciji dao malo anestezije u vidu “para iz helikoptera”: 20 evra za one, 30 za ove, biće za sve i biće još, samo budite dobri i slušajte me. To jest – slušajte Vučića.

Ono što, međutim, te subotnje večeri Vučić nije rekao jeste da te pare građani neće dobiti na poklon nego će sami sebi pozajmiti. Što će onda morati i da vrate – doduše, ne baš oni nego njihova deca i unuci – s kamatom, naravno.

Javni dug Srbije ove godine biće povećan za oko četiri milijarde evra: sa oko 26,5 milijardi na kraju 2020. na više od 30 milijardi na kraju 2021. godine.

Uzgred, javni dug za vreme “žutih” čitavu deceniju praktično je stagnirao: 31. 12. 2000. bio je 14,2 milijarde evra, a 31. 12. 2011. bio je 14,8 milijardi evra. Sredinom 2012, kada je Vučić preuzeo vlast, javni dug je bio oko 16 milijardi evra. Za manje od 10 godina, dakle, Vučić je uspeo da ga gotovo udvostruči.

Nikada niko u njenoj istoriji nije toliko zadužio Srbiju. Bukvalno. Tako da je Vučić zaista izrastao u pravog lidera. Samo što on neće da se pohvali, a šteta bi bilo da se za taj njegov podvig ne zna.

Ili neće ili ne ume – jer evo, tamo gde se pohvalio, pogrešio je. Rekao je, naime, da će ove godine Srbija po bruto domaćem proizvodu nadmašiti Hrvatsku. “To nikad nije bilo”, rekao je Vučić.

To nažalost – Vučićevu, razume se – nije tačno. Recimo, Srbija je 1990. ostvarila BDP od 51 milijarde evra, a Hrvatska 32 milijarde. I bez Kosova Srbija je imala veći BDP – 42 milijarde evra. Uopšte, u celom tom razdoblju Hrvatska je po stanovniku imala BDP veći za četvrtinu, ali je Srbija, budući duplo brojnija (10 naspram pet miliona stanovnika), imala znatno veći ukupni BDP.

Čini se da savetnici mnogo lažu Vučića. Po svemu sudeći – zato što on to od njih i traži

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 27. jul 2021.

Mat u dva poteza

Smešno je što predsednik države, poput pubertetlije, na (statističkim podacima dokumentovane) kritike uzvraća ličnim diskvalifikacijama

Obavestili su me, nisam gledao, da je predsednik Vučić na moj prošlonedeljni članak “Branko Milanović je pogrešio” na Peščaniku i tim povodom gostovanje na televiziji News Max Adria odgovorio rekavši kako ja ne znam da igram šah. Moja drugarica Bojana, koja mi je to javila, kaže da joj je bilo smešno što predsednik države, poput pubertetlije, na (statističkim podacima dokumentovane) kritike uzvraća ličnim diskvalifikacijama.

Bojana je nesumnjivo u pravu – to jeste smešno. I tu bi ova priča mogla da se završi. Ipak, osećam obavezu da dodam nekoliko rečenica.

Prvo, od toga što ja – recimo da je tako – ne znam da igram šah, građani Srbije nemaju nikakve štete; zbog toga, međutim, što Aleksandar Vučić ne zna da vodi državu, građani Srbije trpe ogromnu štetu. Drugo, za razliku od velike većine, ja dakle ne mislim da sve ovo što radi, Vučić radi iz zle namere. Verujem da bi on hteo da bude bolje, ali naprosto ne zna kako to da postigne. I to ga strašno frustrira, što povremeno izbija na površinu. A pošto ne može da podnese istinu, onda plaća hiljade dvorjana da mu kliču i aplaudiraju, da se dive njegovom novom odelu mada svi vide da je predsednik jednostavno – go. Plaća ih, naravno, našim novcem. I zato oni grabe i levom i desnom jer nisu sigurni dokle će ovo da traje, kad će da pukne. A on svako malo mora da ih okuplja i smiruje, da se ne pokolju oko plena. Jer – ima još. A i on će da vlada zauvek.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 19. jul 2021.

Autonomija je čudo

Dominantni ešelon tzv. nacionalne inteligencije nije spreman da se suoči s neprijatnom činjenicom da je ne mali deo uzroka katastrofalno loših dešavanja “proizveden” u njihovim “radionicama” suverenizma i “nacional-patriotizma”

Intervju Jovan Komšić, politikolog

Da Vojvodine nema, trebalo bi je izmisliti. Tako kaže naš sagovornik profesor političkih nauka dr Jovan Komšić, osnivač Škole političke ekologije. Ali ovde nije reč samo o autonomiji (severne srpske) Pokrajine Vojvodine. Reč je o autonomiji uopšte, a pre svega o autonomnosti čoveka-pojedinca. Za šta je conditio sine qua non – evropeizacija. Čime ste ispunili oba uslova – i nužan i dovoljan – da vas smatraju autošovinistom, koliko god to bilo besmisleno.

Vi se, između ostalog, bavite regionalizacijom, decentralizacijom, samoupravom, autonomijom. Pošto živite i radite u Vojvodini, počeli bismo od ovog poslednjeg, ne zato što je to danas neka aktuelna tema nego što uopšte nije tema. Postoji li autonomija Vojvodine i da li nam je uopšte potrebna?
Misleći na neophodnost intelektualnog i političkog priznanja opštedruštvene – u tom smislu i “svesrpske” – koristi od pokrajinske autonomije, javno sam ovih decenija saopštavao stav “da kojim slučajem Vojvodine nema, trebalo bi je izmisliti”.

Zašto?
Pa zato što je, nakon Drugog svetskog rata, “rođena” iz antifašističke, jugoslovenske vrednosno-političke “utrobe”; što je za samo četvrt veka efektivnog postojanja izbegla iskušenje “isterivanja đavola pomoću sotone” i, na taj način, snažno integrisala u “ranjivo” društveno tkivo Vojvodine i Srbije pripadnike kulturološki vrlo raznorodnih kolektiva; što je postala zamajac sveukupne modernizacije i ubrzano dostizala standarde socijalnih usluga koji nisu bili inferiorni čak i u poređenju sa stanjem u novoprimljenim članicama ondašnje Evropske zajednice itd. Dovoljno je, na kraju, samo uputiti na civilizacijski prestižno začinjanje procesa transformacije urođenika u građanina posredstvom pomirenja i efektivnih garancija mirnog suživota, političko-institucionalnog priznanja i negovanja identitetske osobenosti, smanjenja etničke distance, najvišeg procenta mešovitih brakova i slično. Malo li je za nepune dve decenije efektivne autonomije?

To je istorija, a danas?
Uz sva posrtanja društva pod dejstvom neviđene agresije ratno-nacionalističkih suženja svesti, ovde se ipak našlo snage i mudrosti da se suzbije suludi ranotranzicioni projekt ekstremista da se u međuetničke relacije, na ruševinama jugoslovenske federacije, pod kvazipatriotskim plaštom “čistote”, “jednosti” i “celosti” resuverenizovane, nacionalne države iznova ugradi relikt varvarstva i “ubilačkih identiteta”, što reče Maluf. Makar da je samo zbog toga, treba nam teritorijalna autonomija u kojoj ćemo, kao građani, više prepoznavati međusobne sličnosti i komplementarnosti ljudskih interesa, a manje raditi na zatvaranju u etničke segmente, koji međusobno komuniciraju jedino posredstvom svojih političkih “poglavica” i njihove “dvorske svite”.

FRIDRIH HAJEK JE, RECIMO, OPRAVDANO UPOZORIO KAKO “POSTOJE JAKI RAZLOZI ZBOG KOJIH AKCIJA LOKALNIH VLASTI GENERALNO NUDI DRUGO NAJBOLJE REŠENJE TAMO GDE SE NE MOŽE OSLONITI NA PRIVATNU INICIJATIVU”

S prethodnim je tesno povezan jedan vaš rad naslovljen kao “Izazovi evropeizacije i decentralizacije Srbije”. Opet ćemo, na tragu prethodnog pitanja, prvo o drugom. Šta će nam uopšte ta decentralizacija?
Moja višedecenijska zalaganja za nešto što se sa mnogo argumenata i oslonca na iskustva razvijenih društava stabilizovane liberalne demokratije naziva principima i institucijama evropskog regionalizma, nailazila su, a i danas nailaze na brojna nerazumevanja i osporavanja etnocentristički “kontaminirane” inteligencije i političkih preduzetnika tzv. srpskog sveta. Elem, centralistima-etnocentristima, kada bi hteli trezveno da razmišljaju i odgovorno da deluju, sugerišem da se zamisle nad sledećim Tokvilovim stavom: “Samo oni narodi koji imaju malo ili nimalo pokrajinskih institucija poriču njihovu korisnost; to će reći da samo oni koji stvar ne poznaju o njoj loše govore.”
Da ne govorimo o ekonomskoj racionalnosti decentralizacije odlučivanja i o nečemu što se u samoj srži teorije i prakse liberalne demokratije naziva “reprezentativnost”, “kapaciteti poverenja”, “bliskost” institucija i građana, mogućnosti “participacije u procesima odlučivanja”, “kontrola političkog dnevnog reda”, kao i “pravo razumevanje”, “regionalno umrežavanje” privrednih subjekata, medija, kulturnih i naučnih institucija, a sve u skladu sa evropskim principom i praksom supsidijarnosti.

A šta imate da kažete u odbranu samouprave? Zar to u Srbiji nije unapred izgubljena bitka?
Kako se ne bih zaplitao-saplitao pitanjem: “Kud se dedoše lanjski snegovi”, braniću smisao odredbe člana 12 trenutno važećeg Ustava Republike Srbije. Nažalost, moram priznati da uopšte ne uočavam tragove poštovanja propisanog ograničenja državne vlasti našim, građanskim pravom na autonomiju i lokalnu samoupravu. Na delu su, zapravo, lokalne transmisije političkog “direktorijuma” – kako s razlogom profesor Madžar naziva naš Centar vlasti – i to s prevashodnim zadatkom da obezbede infrastrukturu za dolazak “belosvetskog” kapitala u “naš kraj”. To valjda trenutno tako mora, pored ostalog i zbog toga što dobija podršku nezaposlenog “puka”, koji vapi za izlaskom iz bede i beznađa.
Treba, međutim, respektovati istorijske pouke i kad vam se učini da smo izvan svih normalnih tokova modernosti. Fridrih Hajek je, recimo, opravdano upozorio kako “postoje jaki razlozi zbog kojih akcija lokalnih vlasti generalno nudi drugo najbolje rešenje tamo gde se ne može osloniti na privatnu inicijativu”. Danas pak mnogi znalci naglašavaju da lek za nacionalne i globalne političke viruse, koji izazivaju i produbljuju krizu demokratije, valja potražiti upravo u rekonstrukciji zajednice počev od lokalnog nivoa. Na potezu su građani, ako ih ima? Jednog dana, meseca, godine, decenije, svakako će ih biti.

VARIJACIJE “PROPALE DRŽAVE”, “POLUDRŽAVE”, “NELIBERALNE DEMOKRATIJE” I SLIČNO NISU NIŠTA DRUGO DO LOGIČNI ISHODI “KONDOMINIJUMA” VLASTI I POTKUPLJIVOG SEGMENTA INTELIGENCIJE

A zašto evropeizacija?
Bez obzira na strukturne i druge probleme, koji evidentno umanjuju magnetizam “meke moći” EU i na relaciji sa Srbijom diktiraju geopolitičku strategiju u stilu: “Ni previše blizu, ali ne i predaleko”, krajnje je neproduktivno potceniti ono što Evropsku uniju i dalje drži na najprestižnijem mestu globalnih dostignuća. To su njene humane vrednosti, pa tako, dokle god su demokratski, kulturni i ideološko-partijski “organizmi” ugrađeni u strukture upravljanja Unijom, ne možemo očekivati da će Evropljani biti impresionirani falsifikatima i surogatima liberalno-demokratskih procedura. Sa druge strane, ako i kada je konkretno o Vojvodini reč, moramo biti svesni da se jedino izgledna, realno raspoloživa perspektiva sistemskog iskoraka iz stanja fasadne autonomije krije u još nejakim “nedrima” globalnog društvenog procesa koji zovemo evropeizacijom Srbije. Nažalost, u slučaju da se, umesto demokratije, definitivno ukorene nabujali fenomeni “zarobljene države” i tako proces pridruživanja Srbije, kao i drugih preostalih segmenata tzv. Evrope Otomana Evropskoj uniji pretvori u nešto što nema kraja, “ne gine” nam niz novih epizoda u najpopularnijoj balkanskoj seriji autoritarno-centralističkog sabiranja i utiskivanja “homogenog kulturnog žiga na državno stado”, započetog epizodom “Antibirokratske revolucije” 1988. i pokličem: “Oj, Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš nam biti cela”.

Ko po vašem mišljenju pruža veći otpor evropeizaciji: inteligencija ili obični građani, da ne kažemo narod?
Na pojavnom nivou nedovoljne “prijemčivosti za slobodu”, srpske manifestacije “demokratije bez naroda” i deficite kulturoloških podloga liberalno-demokratskog političkog takmičenja, podele i ravnoteže vlasti, mogli bismo objasniti na tragu maksime “Politika – to su ideje”. U skladu s tim, dakle, mislim da nivo svesti “novopečenih” građana, sa osvojenim pravom glasa, diktira manju potražnju za apstraktnim mislima i složenim političkim formulama. Preferencije su, zapravo, na strani izbora dobrog “kapetana broda i njegove posade”, kao i “fiksiranja cilja njihovog puta”.
Upravo u komponenti ovih “velikih narativa”, kojima se trasiraju svrhe i ciljevi putešestvija od socijalizma ka kapitalizmu i demokratiji, od jednog državnog ustrojstva ka drugom, nalazim veliku ulogu i još veću odgovornost naše inteligencije za hazardersko razmišljanje i ponašanje u inicijalnoj fazi promena krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka i, shodno takvim manirima, tumaranje državnog broda u močvari blokirane i nedovršene srpske državne, ekonomske, pravne i kulturološke tranzicije.
To polje interakcijskog dejstva tzv. nacionalne inteligencije i vlastodržačkih, “državotvornih” struktura nazvao bih sindromom spojenih sudova između kvaziintelektualnih, naoko slobodnih “igara misli i stvaralaštva”, koje formiraju hegemone obrasce mišljenja, uverenja i manifestnih preferencija, s jedne strane, i ličnih i grupnih materijalnih interesa, sa druge strane, koji mehanizmom “crne kutije” uvezuju kulturnjake, bezbednjake, novinare i političare u skriveni, neformalno klijentelistički DNK našeg režima. Zato varijacije “propale države”, “poludržave”, “neliberalne demokratije” i slično nisu ništa drugo do logični ishodi “kondominijuma” vlasti i potkupljivog segmenta inteligencije.

PODROBNI EU MONITORING IMPLEMENTACIJE PRAVNIH TEKOVINA VLADAVINE PRAVA, SLOBODNE JAVNOSTI I POŠTOVANJA ČITAVE GAME OSTALIH LJUDSKIH PRAVA I SLOBODA SMATRAM VRLO ZNAČAJNIM ALATOM ZA OČUVANJE KAKVIH-TAKVIH ŠANSI, UKLJUČUJUĆI I NOVE MOBILIZACIJE POSUSTALIH ENERGIJA SLOBODE

Sve ovo što ste rekli upućuje, čini se, na jedno – na strahove koji vladaju u Srbiji: od različitosti, pluralizma, a pre svega individualizma. Da li je to tačno i, ako jeste, kako to objašnjavate?
Ništa suštinsko što se dešava u Srbiji nije toliko novo i osobeno da nije u istoriji već viđeno i objašnjeno. No, držim da je u našem slučaju naročito važno vaspitati građane za demokratiju, poštujući imperativ da se identitetskim konstruktima kao “lažnim prijateljima” ne zaluđuju istorijom istraumirane nacionalne zajednice, što pamte stare patnje i neretko sanjaju o osveti. Nažalost, upravo to su, u ime slobode i pluralizma, činili “očevi osnivači” tuđih i našeg “nacionalnog preporoda”, njihovi ideološki sekundanti i politički izvođači postjugoslovenskih, ra(t)nih radova na teritorijalno-političkom sabiranju “saplemenika” u jednu nedeljivu naciju. U takvim formativnim fazama, koje prete da zajednice večito zadrže na nivou “malodobnih plemena”, što bi rekao Džon Stjuart Mil, od “šume se ne vidi drveće”. Dejstvom političkih elita, uz “svesrdnu” pomoć dobro plaćenih urednika kontrolisanih medija, srž “državotvornosti” i “patriotizma” isključivo se vezuje za ideje i fenomene kolektivne slobode, užižene na “državni razlog” konsolidacije hijerarhijskog monopola prinude, a ne na, recimo, Periklovu, dva i po milenijuma staru objavu individualne slobode – “da svako ima pravo da živi kako mu se sviđa”, odnosno “da izabere da ide sopstvenim putem”. Da ne govorim o aktuelnosti Aristotelovog upozorenja da, zarad slobode, društvene harmonije, vrline, pravde i vladavine zakona, nikome u političkoj zajednici, bilo da je reč o pojedincu ili pak o masi, ne treba dopustiti da poseduje apsolutnu moć.
Ali, ne samo preovlađujući tip naših političara, koji u procesu “autoritativne alokacije vrednosti” neće “meko”, partnerski da kreiraju i dele moć sa drugima – da razgovaraju, pregovaraju, usklađuju, sarađuju, ispunjavaju obećano – već i dominantni ešelon tzv. nacionalne inteligencije nije spreman da se suoči s neprijatnom činjenicom da je ne mali deo uzroka katastrofalno loših dešavanja “proizveden” u njihovim “radionicama” suverenizma i “nacional-patriotizma”.

Kako se, čime, uz pomoć kakvih “tehnika i tehnologija” danas vlada Srbijom?
Paralelno postojanje prividne i stvarne vlasti predstavlja jedan od ključnih faktora efektivnog užiženja moći na jednoj personalizovanoj adresi nacije-države. Pritom, bez obzira na to što svaka “analogija hramlje”, uveren sam da je na putu do približno adekvatnih odgovora i te kako korisno uranjanje u tokove najkredibilnijih istorijsko-socioloških analiza, posebno onih faza moderne istorije kada je “princip Vođe” bio doveden do svog sistemskog vrhunca. Otud su danas ponovo aktuelna objašnjenja Hane Arent zašto u ambijentu “konfuzne hijerarhije”, bez “pouzdanih međunivoa koji bi pojedinačno mogli da preuzmu svoj deo autoriteta i poslušnosti”, najveću moć imaju pojedinci i grupe koji su najbolje upućeni u “lavirinte prenosnog mehanizma” upravljanja.
Kada je pak reč o perspektivama, ne bih se kladio na kartu dugovečnosti aktuelne varijante stabilokratskog “braka iz računa” između vladavinskih elita nekih najmoćnijih članica EU i naših vlastodržaca. U tom smislu, pregovarački klaster, koji se temelji na podrobnom EU monitoringu implementacije pravnih tekovina (Acquis Communautaire) vladavine prava, slobodne javnosti i poštovanja čitave game ostalih ljudskih prava i sloboda, smatram vrlo značajnim alatom za očuvanje kakvih-takvih šansi, uključujući i nove mobilizacije posustalih energija slobode.

NAKON DRUGOG SVETSKOG RATA, “ROĐENA” IZ ANTIFAŠISTIČKE, JUGOSLOVENSKE VREDNOSNO-POLITIČKE “UTROBE”, VOJVODINA JE ZA SAMO ČETVRT VEKA EFEKTIVNOG POSTOJANJA IZBEGLA ISKUŠENJE “ISTERIVANJA ĐAVOLA POMOĆU SOTONE” I NA TAJ NAČIN SNAŽNO INTEGRISALA U SVOJE “RANJIVO” DRUŠTVENO TKIVO PRIPADNIKE KULTUROLOŠKI VRLO RAZNORODNIH KOLEKTIVA

Da li je danas u Srbiji veći problem nedostatak slobode ili nedostatak pravde? I zašto?
Tragajući za pretpostavkama “dobrog društva” kao okvira harmonizacije dva, neretko oprečna principa – slobode i jednakosti, a za pravdom se naročito traga kad su ugrožene i jedna i druga sastavnica poželjne društvene dobrote, slavni ekonomista i demokratski delatnik Džon Kenet Galbrajt zapisao je: “Potrebno je da se shvati da ništa u tolikoj meri ne poništava sve slobode pojedinca kao što to čini potpuno odsustvo novca. Poništava ili svodi na najmanju meru.” Na tragu rečenog, dokle god u Srbiji opstojava rizik od lakog sunovrata većeg segmenta populacije u zonu ispod crte apsolutnog siromaštva i dokle god je sve to udruženo sa raširenom kulturom bede, na tržištu političkih ideja uvek će biti veća potražnja za komponentom “pravde” u liku egalitaristički shvaćene “jednakosti” i njoj primerene raspodele. Nažalost, takav socio-ekonomski ambijent je “Eldorado” za demagoge najrazličitijih vrsta.

Vidite li, na kraju razgovora, svetlo na kraju tunela i možete li da procenite koliko je taj tunel dugačak? I vidite li društvene snage, subjekte koji bi do tog svetla mogli da nas dovedu, kako bi uopšte to kretanje trebalo ili moglo da izgleda?
Ako je verovati onom Krležinom Zagorcu da nikad nije bilo da nekako nije, pojaviće se i to svetlo. Verovatno to neće biti ono svetlo koje će Kinezi ugledati kad probiju tunel ispod Fruške Gore, ali radovaću se i tome. Ako poživim, lakše i brže ću do mog zavičajnog, laćaračko-mitrovačkog parčeta “svinjskog” Srema. Iz druge, istorijsko-globalne perspektive gledano, nesporno je da će vreme biti najbolji sudija i ono sito što žito odvaja od kukolja. Verujem i da je “vreme na strani demokratije”, kako kaže Hantington. Jedino što ovde treba dugo trajati da bi se možda dočekao novi momentum sinergetskog spoja četiri faktora. Da mir i demokratiju na Balkanu požele: 1) domaće elite; 2) svetski moćnici; 3) da uđemo u zonu održivosti ekonomsko-socijalnog razvoja i da, uz sve to, 4) Srbi i ostali državljani naše Republike dostignu i potvrde svoje umeće građansko-demokratsko-institucionalnog suočavanja s posledicama sopstvenih odluka. Priznaćete, ovo poslednje nije nimalo lakše od prethodna tri uslova, naprotiv.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. jul 2021.

Ferka za predsednika

Datumi su ovih dana takvi da neminovno vraćaju na 28. jun 1989, kada je Slobodan Milošević izgovorio svoju najčuveniju rečenicu: “Pred nama su nove bitke. U ovom času te bitke još nisu oružane, ali ni takve nisu isključene”

I loš marketing je bolji od nikakvog marketinga, kaže stara trgovačka izreka. Samo utoliko se postupak Vuka Jeremića i družine može razumeti. Dakle, možda su odlaskom na Andrićev venac (siroti Andrić, šta je dočekao, kakvim god da ga je Basara opisao, ovo nije zaslužio) na “ferku s predsednikom” narodnjaci uspeli da skrenu pažnju na sebe i svoju političku opciju. Tačnije, na sebe možda i jesu, ali na političku opciju teško, pošto je u tom metežu politika ostala izvan svakog vidokruga.

A time idu niz dlaku baš Vučiću. Što je on ubrzo jasno manifestovao iskoristivši za to proslavu Vidovdana u Kruševcu. Da li je ikoga iznenadilo to što je praznik od izuzetnog nacionalnog i istorijskog značaja Vučić zloupotrebio u lične dnevno-političke svrhe i za najprizemniji obračun s političkim neprijateljima? Jer, fakat, za Vučića (ma koliko govorio suprotno) politički protivnici ne postoje, postoje samo politički neprijatelji. U stvari, samo – neprijatelji.

Sve što Vučić već godinama pokušava jeste da pokaže kako politički programi, da ne kažem ideje, nisu bitni, da su na političkoj sceni (osim njega) svi isti, da se drugi bore samo za vlast, te da tako politiku svede na golu silu, na borbu za fizički opstanak.

Na taj način najpre želi da skrene pažnju sa stvarnih društvenih problema, posebno sa afera u koje se sve više zapetljava. Od svih njih – a ima ih nekoliko sa smrtnim ishodom, krađu stotina miliona evra da ne pominjemo – narko-Jovanjica, koja dovodi do njega lično, najveći mu je kamen o vratu. Sa druge strane, time želi da probudi, i produbi, najniže strasti i animalne težnje u ljudima.

Taj proces je u početku išao sporo, ali se protokom vremena i konsolidacijom vlasti sve više ubrzava, ako se točak srpske istorije sad nije sasvim otkačio.

Vučić od društva hoće da napravi vučje leglo u kojem ne važe pravila, nema ni običnih ljudskih obzira, u kojem su sva sredstva dozvoljena i gde važi princip “ko jači – tlači”.

Prema tom planu – koji je više sumanuti naum – Srbijom bi trebalo da zavlada nekoliko familija (Vučić, Mali, Brnabić, Mitrović, Ranković…) uz pomoć nekoliko desetina građevinskih preduzetnika i univerzitetskih profesora. U tome predsednik uživa neskrivene simpatije i obilate finansije Kine i Rusije.

Previše energije opozicija (makar njen najglasniji deo) troši da dokaže da Vučić nije normalan. Sigurno je, međutim, da najveći broj građana (i građanki!) Srbije jeste normalan. Opozicija mora da nađe način da ih privuče.

Prave vođe preuzimaju krivicu i kada nisu neposredno krivi; ovaj srpski sopstvenu krivicu prebacuje na naciju. Ne mislim da narodi nisu odgovorni za dela svojih lidera, ali to je ipak drugi tip “krivice”, nije za ovu priču.

I ta viktimizacija zapravo je sredstvo primitivizacije – svođenje nacije na pleme, na urođenike gde je svako ko ne sledi poglavicu autošovinista i izdajnik.

Pošto su tokom devedesetih vodili četiri rata i sva četiri izgubili, sada su srpski radikali, prerušeni u naprednjake, krenuli u rat protiv sopstvenog naroda. Vučić Srbiju vodi ka građanskom sukobu. Datumi su ovih dana takvi da neminovno vraćaju na 28. jun 1989, kada je Slobodan Milošević izgovorio svoju najčuveniju rečenicu: “Pred nama su nove bitke. U ovom času te bitke još nisu oružane, ali ni takve nisu isključene.”

Nije realno, reći će mnogi. Nije, ali koga su zmije ujedale i guštera se plaši.

Kakav god Vučić bio, u tom njegovom “ludilu” ima sistema. To jest, sve je to manje više pirotehnika: dimne bombe i petarde.

A iza zavese – muljačina, pljačka i otimačina.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. jul 2021.

Srbija na gorem putu

Srbija radi tačno ono što ne treba: forsira investicije u nekretnine, zbog čega je jug Evrope počeo da zaostaje za razvijenim zapadom, umesto da sledi zemlje centralne Evrope koje su ulagale u prerađivačku industriju, što ih je znatno približilo razvijenom delu EU

Ekonomski razvoj
Kada se kaže da je Srbija na gorem putu, to ne znači da se ona baš nikako ne razvija, ali znači da ima boljih puteva koji omogućavaju snažniji rast i brži napredak. Još važnije, to nije nikakav još neotkriveni put kojim niko nikada nije prošao nego poznati, praksom mnogih zemalja utabani drum.

JUŽNA PRUGA
: “Češka kompanija planira da više od milijardu evra investira samo u Beogradu, gledali smo fantastičan projekat za Marinu Dorćol, to će sve da bude u zelenilu. To kako će da izgleda to je neverovatno ili kako će ta Slavija da nam izgleda, to je čudesno. Znam da tamo i Deki Stanković nešto gradi…”. Tako je, glumeći ushićenje, predsednik Aleksandar Vučić iz Praga još jednom potvrdio da Srbija radi tačno ono što ne treba: forsira investicije u nekretnine, u tzv. nerazmenljiva dobra, tj. u robu koja se ne može izvoziti, što je upravo put koji je jug Evrope (Portugal, Španiju, Italiju, Grčku) odveo u krizu i zbog čega su ove zemlje umesto da sustižu razvijeni severozapad, za njim sve više zaostajale. Naročito je ilustrativan slučaj Italije, koja je početkom ovog stoleća za Nemačkom zaostajala svega pet odsto, a danas – 25 odsto.
No, da se vratimo u Srbiju, navedeni primer – da ne bude zabune – nije slučajnost nego pravilo. To potvrđuje državna statistika koja pokazuje da je privredni rast poslednjih godina pre svega rezultat ubrzanog porasta građevinarstva i usluga, dok industrija, naročito prerađivačka, praktično stagnira. Ova višegodišnja tendencija svoju kulminaciju doživela je 2019. (koronom zaraženu 2020, kao netipičnu, preskačemo), kada je industrija porasla 0,3 (prerađivačka za 0,2) odsto, dok je građevinarstvo skočilo sto puta više – 33,7 odsto.
Nasuprot ovome što karakteriše Srbiju (i pomenuti PIGŠ kvartet) stoji centralno-istočna Evropa. Zahvaljujući ubrzanom razvoju industrije, prvenstveno prerađivačke, da opet – videće se i zašto – naglasimo, ove zemlje su uspele da obezbede visoke stope rasta i da po opštem stepenu razvijenosti počnu da se približavaju najrazvijenijim državama Evropske unije.
Dimitrije Boarov je u svojoj prošlonedeljnoj kolumni izneo neke glavne nalaze iz knjige Pavla Petrovića i Mirjane Gligorić Matić koja razvoj Srbije poredi sa članicama Evropske unije, posebno s nama istorijski bliskim bivšim socijalističkim zemljama. Ali rezultati do kojih su autori došli, a posebno njihovo objašnjenje, zaslužuju da se ovoj temi posveti još malo pažnje. Između ostalog i zbog toga što su oni u oštroj suprotnosti s pričama o nekakvoj šampionskoj poziciji Srbije koje se stanovništvu svakodnevno serviraju.
Polazna tačka u ovom razmatranju (naučnički dugog naslova: “Konvergencija periferije ka razvijenoj EU i faktori koji je opredeljuju – empirijsko istraživanje sa osvrtom na Srbiju”), jeste upravo ta “prosta i jednostavna” činjenica da Srbija poslednjih desetak godina ostvaruje rast znatno ispod proseka zemalja CIE. Što znači da im se ne približava nego se od njih udaljava. Sa druge strane, praksa je pokazala da nerazvijene zemlje imaju tzv. “prednost zaostatka”, odnosno mogućnost da koristeći tehnološka otkrića, niže cene radne snage i slično, u dužem roku ostvaruju veći privredni rast od razvijenih, te da im se na taj način približavaju. Kao jedna od najmanje razvijenih evropskih zemalja, i Srbija je trebalo da sustiže zemlje CIE koje su u proseku od nje gotovo dva puta razvijenije.
Nažalost, ekonomski zakoni nisu isto što i prirodni, pa je čoveku/narodu omogućeno da ih, na jedan ili drugi način, “izvrdava”. Postavlja se, dakle, pitanje zašto Srbija nije iskoristila svoju prednost zaostatka? I ovim istraživanjem je potvrđeno ono što je manje-više već bilo poznato – da su ključni razlog koji je kočio privredni razvoj Srbije nedovoljne investicije. Naravno, nije ovo nikakva “srpska specifičnost”. Petrović i Gligorić Matić pokazuju da su investicije bile “presudan faktor koji je ‘otključao’ proces brze konvergencije zemalja CIE, s jedne, a doveo do zaostajanja juga EU, sa druge strane. Naime, u prvom slučaju investicije su bile veoma visoke, a u drugom nedovoljne”.
Govoreći konkretno, stopa investicija u Srbiji (18,8 odsto BDP-a) niža je ne samo od one u CIE (21,6 odsto) nego i od stope investicija u razvijenim zemljama Zapadne Evrope (22,5 odsto). Još je ilustrativniji podatak da su zemlje CIE, kad su bile na sličnom nivou razvoja kao Srbija danas, investirale u proseku 24 odsto BDP-a. Nije, međutim, problem (bio) samo u niskim investicijama generalno. Ništa manje značajan je podatak da su u Srbiji posebno niske bile investicije u prerađivačku industriju. Naime, od već nedovoljnih ukupnih investicija, Srbija je za prerađivačku industriju izdvajala svega 16,5 odsto, dok se kod zemalja CIE prosek kretao oko 18,5 odsto.

NE SAMO ŠTO SU INSTITUCIJE U SRBIJI OCENJENE SLABIJE NEGO SE I NJIHOV KVALITET POGORŠAO U POSLEDNJIH PET GODINA

Naravno, odmah se postavilo pitanje uzroka niskih investicija. Iz analize tri njihova segmenta (državnih, stranih i domaćih privatnih investicija) došlo se do zaključka da je glavni nedostatak – i najveći zaostatak, iako su i javna ulaganja daleko od potrebnih – u ovoj poslednjoj kategoriji. A kao ključni uzrok niskih domaćih privatnih investicija identifikovan je loš institucionalni ambijent. Reč je o tome da su strani investitori manje pogođeni lošim institucionalnim okvirom, budući da su “bolje zaštićeni od visoke korupcije, neefikasnog pravosuđa i administrativnih barijera. Sa druge strane, domaći privatni sektor je upućen na standardan pristup administraciji i procedurama, sudstvu, zaštiti od korupcije, a ti sistemi u Srbiji ne funkcionišu uspešno – pa su i njihove investicije niske”.
U kakvom surovom ambijentu rade domaća preduzeća najbolje svedoči činjenica da prema pokazatelju koji meri ukupan kvalitet institucija, kao i prema posebnom indikatoru kontrole korupcije i vladavine prava, Srbija je od svih posmatranih zemalja najgore ocenjena. Ukupni kvalitet institucija u CIE gotovo 30 odsto je bolji nego u Srbiji, a kada se posmatra kontrola korupcije i vladavina prava, CIE je bolja od Srbije 35 odsto. Ako se neko ponadao da će Srbija biti makar na nivou “po zlu poznatog” evropskog juga – prevario se. Slično kao za zemljama CIE, Srbija zaostaje i za ovom grupom zemalja.
Što je još gore, ne samo što su institucije u Srbiji ocenjene slabije nego se i njihov kvalitet pogoršao u prethodnih pet godina. Tako je ukupna ocena kvaliteta institucija smanjena sa +0,04 iz 2014. na -0,05 u 2018, dok je ocena kontrole korupcije i vladavine prava pala sa -0,19 iz 2014. na -0,26 u 2018.

ZAKLJUČANI KLJUČ: Više je razloga zbog kojih je dinamičan i konkurentan prerađivački sektor bitan za privredni rast, ali će ovde biti izdvojena samo dva. Prvo, prerađivački sektor je glavni generator tehnološkog progresa. Podaci pokazuju, navode Petrović i Gligorić Matić, da su preduzeća u prerađivačkom sektoru sklona da ulažu u istraživanje, razvoj i tehnološke inovacije, što dovodi do rasta produktivnosti koji se prenosi i na ostatak ekonomije, čime dolazi i do rasta ukupne produktivnosti. Drugo, prerađivački sektor se pojavljuje kao korisnik niza usluga, čime utiče na jačanje ovog sektora, odnosno omogućava da se izvozom raznovrsnih prerađivačkih proizvoda posredno zapravo izvoze i usluge.
S obzirom na to da srednja i istočna Evropa svoj ubrzani razvoj, pa time i konvergenciju ka razvijenom zapadu duguju prvenstveno razvoju prerađivačke industrije, njihov primer dovodi do ključnog zaključka: “za puno ‘otključavanje’ potencijala Srbije da sustiže razvijenije ekonomije potrebno je povećati relativni udeo prerađivačke industrije u domaćoj privredi”, tvrde Petrović i Gligorić Matić. To, međutim, kažu oni dalje, “zahteva potpuni zaokret u industrijskoj politici, budući da je učešće ovog sektora u konstantnom padu. Srbija je, naime, privrednu tranziciju započela s prilično visokim učešćem prerađivačkog sektora od gotovo 30 odsto, što je tipično za postkomunističke zemlje. Ono što je za nas specifično, a što nije bio slučaj u zemljama CIE, jeste da je relativan značaj prerađivačke industrije nastavio da opada i nakon završetka tranzicije. Ilustracije radi, kad su zemlje CIE bile na sličnom nivou razvoja kao Srbija sada (2000–2005) učešće prerađivačke industrije bilo je oko 20 odsto, gde je i danas, dok u Srbiji čini svega 17,5 odsto domaće privrede”.
Poslednjih godina su, doduše, zabeležene neke pozitivne tendencije kao što su, recimo, strane direktne investicije u prerađivački sektor (prosečno 1,9 odsto BDP-a naspram 1,3 odsto BDP-a godišnje u CIE za razdoblje 2014–2018), ali se to pokazalo kao mač sa dve oštrice. Najpre, kao što je već rečeno, privilegovani položaj stranih kompanija loše se odrazio na domaće privatne investicije. Drugo, ispostavilo se da su stranci ulagali uglavnom u tehnološki manje zahtevne, radno intenzivne delatnosti s relativno niskom dodatom vrednošću. Zbog toga ni taj relativno veći priliv SDI Srbija nije uspela da “kapitalizuje” u konvergenciju ka produktivnosti i dohotku zemalja CIE.
Da bi ovi nepovoljni trendovi bili prekinuti, tj. da bi Srbija počela da koristi pun potencijal za približavanje razvijenijim privredama, neophodan je snažan zaokret u industrijskim i širim ekonomskim i društvenim politikama. Drugim rečima, potrebno je da se ugleda na region CIE. Posebno na “veliku petorku”: Češku, Slovačku, Mađarsku, Poljsku i Sloveniju. Naime, rast produktivnosti prerađivačkog sektora u ovim zemljama najvećim delom je bio rezultat stranih investicija i čvrste umreženosti s najrazvijenijim prerađivačkim regionom Evrope (Nemačka, Austrija i Švajcarska). To je ovoj grupi zemalja omogućilo da dođu do savremenih tehnologija, kao i da se specijalizuju za pojedine segmente proizvodnog programa i time steknu neophodne komparativne prednosti. Ilustracije radi, Slovačka je za relativno kratko vreme počela da proizvodi najviše automobila po stanovniku, a sličan napredak ostvarile su i druge zemlje CIE (Češka, Mađarska i Poljska takođe u automobilskoj industriji, Slovenija u farmaceutskoj i hemijskoj industriji i drugo). Ovo bi očigledno mogla da bude šansa i za Srbiju, budući da praktično deli isti geografski prostor, a postoji i strateško opredeljenje za dublju integraciju s regionom i pristupanje Evropskoj uniji”, smatraju autori.
Sa ovim u vezi zanimljivo je jedno njihovo zapažanje koje prilično ide uz dlaku zvaničnoj ekonomsko-političkoj mantri. Reč je o razvoju zasnovanom na inovacijama. “Usvajanje aktuelnih preporuka za širi region CIE”, ističu Petrović i Gligorić Matić, “stvorilo je iluzije kod dela domaće javnosti da Srbija može da ‘preskoči’ fazu privrednog rasta zasnovanog na investicijama, te da bi u fokusu novih industrijskih politika trebalo da bude rast zasnovan na inovacijama.” Tačno je, kažu oni, da se “sada zemljama CIE, da bi nastavile približavanje najrazvijenijim ekonomijama, preporučuje prelazak na model privrednog rasta zasnovan na inovacijama”. Ali ključno je da su one u prethodnom razdoblju, ogromnim investicijama u prerađivački sektor, uspele da stvore podlogu za inovativnu ekonomiju. U Srbiji, međutim, to nije slučaj. “Prerađivačko jezgro privrede nije razvijeno, nalazimo se prilično nisko u evropskim lancima vrednosti, što dobrim delom objašnjava i zašto u prethodnom periodu nije bilo snažnijeg rasta produktivnosti niti konvergencije u dohotku. Loša iskustva zemalja na sličnom nivou razvoja u svetu takođe opominju da je preskakanje investicione faze, tj. izgradnje jake prerađivačke baze, pogrešan korak na putu ka dostizanju nivoa životnog standarda u razvijenim ekonomijama” – opominju Pavle Petrović i Mirjana Gligorić Matić.
Tome u prilog govori i činjenica da je produktivnost u (prerađivačkoj) industriji Srbije upola manja nego u centralnoj i istočnoj Evropi. I ne samo to nego se njoj predviđa – ako sve ostane kao što je sada – dalje zaostajanje. “S trenutnim performansama”, izračunali su autori, “produktivnost prerađivačke industrije Srbije ubuduće bi rasla 3,8 odsto godišnje, dok bi u centralno i istočno evropskim zemljama taj rast iznosio četiri odsto.” Bez (rasta) produktivnost nema (porasta) konkurentnosti, a bez konkurentnosti nema konvergencije. To jest – nema približavanja razvijenom svetu.
Nije to, naravno, nikakav usud, sudbina od koje se ne može pobeći. Srbija ima potencijal da povećava produktivnost znatno iznad sadašnjeg nivoa. Ključan pak razlog zbog čega Srbija ni u ovoj oblasti ne ostvaruje svoje potencijale opet je isti: slabe institucije, odnosno nedostatak vladavine prava. Ukoliko bi kvalitet institucija u Srbiji dostigao onaj u centralnoj i istočnoj Evropi, rast produktivnost bi iznosio 5,5 odsto, što bi automatski značilo i konvergenciju.
Tu međutim nije kraj gubicima koje građani Srbije trpe zbog loše vlasti. Jer, kako je na promociji knjige u Srpskoj akademiji nauka rekla Gligorić Matić, prostora za povećanje produktivnost još ima. Naime, “ukoliko bi došlo do dodatne promene politika, recimo do politike deviznog kursa koja je stimulativna za prerađivački sektor ili do nekih širih reformi koje bi uključile i reformu obrazovanja, a što bi dovelo do rasta investicija u prerađivačku industriju na 27 procenata bruto dodate vrednosti (toliko je iznosio prosek zemalja CIE u prethodnom periodu), to bi imalo blagotvorne efekte. Dovelo bi do rasta produktivnosti od šest odsto godišnje, odnosno do rasta bruto domaćeg proizvoda od pet odsto godišnje, pri čemu bi to bio dugoročno održiv rast jer bi bio zasnovan na rastu produktivnosti”.
A ne kao što je ovaj sadašnji, zasnovan na građevinarstvu s naduvanim cenama finansiranom skupim stranim zajmovima.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. maj 2021.

Privreda Srbije protiv troglave aždaje

Brže, jače, bolje. S tom parolom Aleksandar Vučić je pre, evo, već gotovo 10 godina osvojio vlast i od tada bukvalno svakodnevno ubeđuje građane da se stvari u skladu s njom i odvijaju. Istina je, nažalost, potpuno drugačija

Ničega se valjda Vučić nije toliko naobećavao – a obećavao je mnogo i svakodnevno – kao liderstva Srbije u privrednom rastu. I šta sve nije radio da obećanje ispuni, pa opet ništa. Ni njegov prošlogodišnji pokušaj da Srbija, ako već nije imala najveći rast, makar ima najmanji pad bruto domaćeg proizvoda nije uspeo. Manji pad BDP-a od Srbije (1,1 odsto) imale su Norveška i Litvanija (po 0,8 odsto) dok su, uprkos koroni, Irska i Turska ostvarile rast (prva 3,4, a druga 1,8 odsto).

O čemu je reč, zašto se Vučiću – a i nama s njim – sve to događa? U stvari, nije se desilo ništa posebno. Jer, najstariji ekonomski zakon kaže: kako poseješ, tako ćeš i požnjeti. A Vučić je godinama “sejao” loše i pogrešno.

Već početak vladavine Aleksandra Vučića nagoveštavao je ono što će kasnije uslediti. Naime, da se pozovem na Vladimira Gligorova, izabrani model fiskalne konsolidacije – utemeljen na smanjenju plata i penzija – oslanjao se na politički voluntarizam umesto na reformu javnog sektora. Reforme su, doduše, obećane, ali do njih nikada nije došlo.

Sistem diskrecionog odlučivanja nastavljen je i kada su javne finansije uravnotežene. To se, recimo, ogleda u činjenici da nije došlo do reforme državne uprave, a pogotovo do uređenja sistema zarada kroz uvođenje platnih razreda. Drugi primer predstavljaju stimulacije i subvencije, posebno za strane investitore.

Posledica ovakve ekonomske politike bio je usporeni rast.

Izostanak reformi imao je pak za posledicu urušavanje institucija. Voluntarizam je iz ekonomske politike proširen na privredni sistem. Selektivno sprovođenje zakona, favorizovanje pojedinaca bliskih vlasti, a proganjanje (i reketiranje) autohtonih privrednika, s tim povezana sve veća korupcija… Jednom rečju, nepostojanje vladavine prava glavna je odlika investicionog ambijenta u Srbiji danas. Prema jednom nedavno objavljenom istraživanju (Pavle Petrović i Mirjana Gligorić Matić), kvalitet institucija u Srbiji za čitavu trećinu je slabiji nego u zemljama srednje i istočne Evrope. Što je još gore, u poslednji pet godina taj kvalitet sve više opada. To je dovelo do povlačenja domaćih privatnih investitora, pre svega onih koji poseduju mala i srednja prerađivačka preduzeća, što se ogleda stagnaciji industrijske proizvodnje koja je 2019. (da “koronarnu” 2020. ne pominjemo) porasla svega 0,3 odsto.

Posledica ovakve, kako je već okarakterisano, “zarobljene države”, jeste usporen ekonomski razvoj.

Konačno, povećani državni intervencionizam košta, tj. izaziva povećanu javnu potrošnju. Pošto ugušena domaća privreda, preopterećena svakojakim dažbinama, ne može da isporuči milijarde (evra, razume se) koje su potrebne političkoj kasti na vlasti, ova je prinuđena da se zadužuje. Budući da međunarodne finansijske institucije ne gledaju blagonaklono na visoki javni dug, on mora da se drži na relativno prihvatljivom nivou. Tu na scenu stupa Narodna banka Srbije, koja deviznom politikom naduvava dinar, a ispumpava evro. Jak dinar negativno utiče na izvoz, dok, sa druge strane, podstiče uvoz. Prema rečima Dejana Šoškića, politika kursa – koji je nominalno plivajući, ali je praktično fiksni – izaziva restriktivnu monetarnu politiku, koja pak smanjuje konkurentnost domaće privrede, čime se (još jednom) otežava rad izvoznoj privredi, tj. smanjuje izvoz.

Dakle: posledica politike koju sprovodi centralna banka jeste usporeni ekonomski rast Srbije.

Sve u svemu, na tri načina aktuelna vlast otežava, sprečava i podriva napredak ove zemlje.

Brže, jače, bolje. S tom parolom Aleksandar Vučić je pre, evo, već gotovo 10 godina osvojio vlast i od tada bukvalno svakodnevno ubeđuje građane da se stvari u skladu s njom i odvijaju. Istina je, nažalost, potpuno drugačija.

U bajci, kao što znamo, na kraju hrabri vitez ubije aždaju. Ali, kao što takođe znamo, Srbija nije bajka.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. maj 2021.