Aleksandar Vucic

Subotom uveče

Možda ove godine stvarno nije bilo – kako Vučić tvrdi – nijednog “mafijaškog ubistva”, ali je, sudeći opet po njegovim rečima, virus prešao na obične ljude. Sad se oni ubijaju – oko međe, oko žene ili ko zna zbog čega, ali to za Vučića nije bilo ništa zabrinjavajuće; ljudi se ubijaju, zar ne

Pre Vučića subota uveče na “malim ekranima” bila je namenjena odmoru i razbibrizi; kao predah između dve radne sedmice bila je rezervisana za lakše teme i zabavne sadržaje. Aleksandru Vučiću je, izgleda, malo horor koji građanima Srbije svakodnevno priređuju njegovi najbliži saradnici, on hoće lično da nam pusti svoj film strave i užasa, a naravno da njegov mora biti najduži i najstrašniji, nešto dosad neviđeno.

Priče koje su nekada bile ekskluziva crnih hronika, policijskih revija i specijalnih emisija, danas se emituju u udarnim terminima.

Pošto pretpostavljam da će najnoviji Vučićev nastup biti naširoko analiziran, ja ću se – poput sjajnog omnibusa Vladimira Pogačića iz 1957, na koji pokušavam da podsetim naslovom ovog teksta – ograničiti na tri.

Najpre, Vučić je na samom početku naglasio da je reč o – “uvezenom kriminalu”. Mislio je da će time krivicu bar delom prebaciti na drugog, a u stvari samo je povećao sopstvenu. Jer, kriminal se, kao i ljudi, seli tamo gde će imati bolje uslove za rad i razvoj, pa su tako i kriminalci rođeni u (Milovoj) Crnoj Gori došli u (Vučićevu) Srbiju.

Zanimljivo je s tim u vezi, neki će reći i indikativno, da Vučić nije rekao da je kriminal prošvercovan, tj. da se prošvercovao nego je baš upotrebio termin “uvoz”, koji označava nešto legalno, odnosno posao pri čijem su obavljanju uredno namirene sve državne dažbine.

Prema onome što je dosad poznato, to zaista jeste bilo tako. Kriminalci su “uvezeni” da bi uspostavili kontrolu nad “tribinom”, kako je to rekao predsednik Vučić, u čemu su bili angažovani ljudi iz neposrednog Vučićevog okruženja. Ko se tu kome posle oteo kontroli valjda će jednom, u ne tako skoroj budućnosti, biti utvrđeno.

Drugo, možda ove godine stvarno nije bilo – kako Vučić tvrdi – nijednog “mafijaškog ubistva”, ali je, sudeći opet po njegovim rečima, virus prešao na obične ljude. Sad se oni ubijaju – oko međe, oko žene ili ko zna zbog čega, ali to za Vučića nije bilo ništa zabrinjavajuće; ljudi se ubijaju, zar ne. A davno je utvrđeno da postoji snažna veza između atmosfere u društvu i pojedinačnog ponašanja, između kolektivne i individualne psihologije.

I treće, pre tog horora Vučić je naciji dao malo anestezije u vidu “para iz helikoptera”: 20 evra za one, 30 za ove, biće za sve i biće još, samo budite dobri i slušajte me. To jest – slušajte Vučića.

Ono što, međutim, te subotnje večeri Vučić nije rekao jeste da te pare građani neće dobiti na poklon nego će sami sebi pozajmiti. Što će onda morati i da vrate – doduše, ne baš oni nego njihova deca i unuci – s kamatom, naravno.

Javni dug Srbije ove godine biće povećan za oko četiri milijarde evra: sa oko 26,5 milijardi na kraju 2020. na više od 30 milijardi na kraju 2021. godine.

Uzgred, javni dug za vreme “žutih” čitavu deceniju praktično je stagnirao: 31. 12. 2000. bio je 14,2 milijarde evra, a 31. 12. 2011. bio je 14,8 milijardi evra. Sredinom 2012, kada je Vučić preuzeo vlast, javni dug je bio oko 16 milijardi evra. Za manje od 10 godina, dakle, Vučić je uspeo da ga gotovo udvostruči.

Nikada niko u njenoj istoriji nije toliko zadužio Srbiju. Bukvalno. Tako da je Vučić zaista izrastao u pravog lidera. Samo što on neće da se pohvali, a šteta bi bilo da se za taj njegov podvig ne zna.

Ili neće ili ne ume – jer evo, tamo gde se pohvalio, pogrešio je. Rekao je, naime, da će ove godine Srbija po bruto domaćem proizvodu nadmašiti Hrvatsku. “To nikad nije bilo”, rekao je Vučić.

To nažalost – Vučićevu, razume se – nije tačno. Recimo, Srbija je 1990. ostvarila BDP od 51 milijarde evra, a Hrvatska 32 milijarde. I bez Kosova Srbija je imala veći BDP – 42 milijarde evra. Uopšte, u celom tom razdoblju Hrvatska je po stanovniku imala BDP veći za četvrtinu, ali je Srbija, budući duplo brojnija (10 naspram pet miliona stanovnika), imala znatno veći ukupni BDP.

Čini se da savetnici mnogo lažu Vučića. Po svemu sudeći – zato što on to od njih i traži

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 27. jul 2021.

Mat u dva poteza

Smešno je što predsednik države, poput pubertetlije, na (statističkim podacima dokumentovane) kritike uzvraća ličnim diskvalifikacijama

Obavestili su me, nisam gledao, da je predsednik Vučić na moj prošlonedeljni članak “Branko Milanović je pogrešio” na Peščaniku i tim povodom gostovanje na televiziji News Max Adria odgovorio rekavši kako ja ne znam da igram šah. Moja drugarica Bojana, koja mi je to javila, kaže da joj je bilo smešno što predsednik države, poput pubertetlije, na (statističkim podacima dokumentovane) kritike uzvraća ličnim diskvalifikacijama.

Bojana je nesumnjivo u pravu – to jeste smešno. I tu bi ova priča mogla da se završi. Ipak, osećam obavezu da dodam nekoliko rečenica.

Prvo, od toga što ja – recimo da je tako – ne znam da igram šah, građani Srbije nemaju nikakve štete; zbog toga, međutim, što Aleksandar Vučić ne zna da vodi državu, građani Srbije trpe ogromnu štetu. Drugo, za razliku od velike većine, ja dakle ne mislim da sve ovo što radi, Vučić radi iz zle namere. Verujem da bi on hteo da bude bolje, ali naprosto ne zna kako to da postigne. I to ga strašno frustrira, što povremeno izbija na površinu. A pošto ne može da podnese istinu, onda plaća hiljade dvorjana da mu kliču i aplaudiraju, da se dive njegovom novom odelu mada svi vide da je predsednik jednostavno – go. Plaća ih, naravno, našim novcem. I zato oni grabe i levom i desnom jer nisu sigurni dokle će ovo da traje, kad će da pukne. A on svako malo mora da ih okuplja i smiruje, da se ne pokolju oko plena. Jer – ima još. A i on će da vlada zauvek.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 19. jul 2021.

Autonomija je čudo

Dominantni ešelon tzv. nacionalne inteligencije nije spreman da se suoči s neprijatnom činjenicom da je ne mali deo uzroka katastrofalno loših dešavanja “proizveden” u njihovim “radionicama” suverenizma i “nacional-patriotizma”

Intervju Jovan Komšić, politikolog

Da Vojvodine nema, trebalo bi je izmisliti. Tako kaže naš sagovornik profesor političkih nauka dr Jovan Komšić, osnivač Škole političke ekologije. Ali ovde nije reč samo o autonomiji (severne srpske) Pokrajine Vojvodine. Reč je o autonomiji uopšte, a pre svega o autonomnosti čoveka-pojedinca. Za šta je conditio sine qua non – evropeizacija. Čime ste ispunili oba uslova – i nužan i dovoljan – da vas smatraju autošovinistom, koliko god to bilo besmisleno.

Vi se, između ostalog, bavite regionalizacijom, decentralizacijom, samoupravom, autonomijom. Pošto živite i radite u Vojvodini, počeli bismo od ovog poslednjeg, ne zato što je to danas neka aktuelna tema nego što uopšte nije tema. Postoji li autonomija Vojvodine i da li nam je uopšte potrebna?
Misleći na neophodnost intelektualnog i političkog priznanja opštedruštvene – u tom smislu i “svesrpske” – koristi od pokrajinske autonomije, javno sam ovih decenija saopštavao stav “da kojim slučajem Vojvodine nema, trebalo bi je izmisliti”.

Zašto?
Pa zato što je, nakon Drugog svetskog rata, “rođena” iz antifašističke, jugoslovenske vrednosno-političke “utrobe”; što je za samo četvrt veka efektivnog postojanja izbegla iskušenje “isterivanja đavola pomoću sotone” i, na taj način, snažno integrisala u “ranjivo” društveno tkivo Vojvodine i Srbije pripadnike kulturološki vrlo raznorodnih kolektiva; što je postala zamajac sveukupne modernizacije i ubrzano dostizala standarde socijalnih usluga koji nisu bili inferiorni čak i u poređenju sa stanjem u novoprimljenim članicama ondašnje Evropske zajednice itd. Dovoljno je, na kraju, samo uputiti na civilizacijski prestižno začinjanje procesa transformacije urođenika u građanina posredstvom pomirenja i efektivnih garancija mirnog suživota, političko-institucionalnog priznanja i negovanja identitetske osobenosti, smanjenja etničke distance, najvišeg procenta mešovitih brakova i slično. Malo li je za nepune dve decenije efektivne autonomije?

To je istorija, a danas?
Uz sva posrtanja društva pod dejstvom neviđene agresije ratno-nacionalističkih suženja svesti, ovde se ipak našlo snage i mudrosti da se suzbije suludi ranotranzicioni projekt ekstremista da se u međuetničke relacije, na ruševinama jugoslovenske federacije, pod kvazipatriotskim plaštom “čistote”, “jednosti” i “celosti” resuverenizovane, nacionalne države iznova ugradi relikt varvarstva i “ubilačkih identiteta”, što reče Maluf. Makar da je samo zbog toga, treba nam teritorijalna autonomija u kojoj ćemo, kao građani, više prepoznavati međusobne sličnosti i komplementarnosti ljudskih interesa, a manje raditi na zatvaranju u etničke segmente, koji međusobno komuniciraju jedino posredstvom svojih političkih “poglavica” i njihove “dvorske svite”.

FRIDRIH HAJEK JE, RECIMO, OPRAVDANO UPOZORIO KAKO “POSTOJE JAKI RAZLOZI ZBOG KOJIH AKCIJA LOKALNIH VLASTI GENERALNO NUDI DRUGO NAJBOLJE REŠENJE TAMO GDE SE NE MOŽE OSLONITI NA PRIVATNU INICIJATIVU”

S prethodnim je tesno povezan jedan vaš rad naslovljen kao “Izazovi evropeizacije i decentralizacije Srbije”. Opet ćemo, na tragu prethodnog pitanja, prvo o drugom. Šta će nam uopšte ta decentralizacija?
Moja višedecenijska zalaganja za nešto što se sa mnogo argumenata i oslonca na iskustva razvijenih društava stabilizovane liberalne demokratije naziva principima i institucijama evropskog regionalizma, nailazila su, a i danas nailaze na brojna nerazumevanja i osporavanja etnocentristički “kontaminirane” inteligencije i političkih preduzetnika tzv. srpskog sveta. Elem, centralistima-etnocentristima, kada bi hteli trezveno da razmišljaju i odgovorno da deluju, sugerišem da se zamisle nad sledećim Tokvilovim stavom: “Samo oni narodi koji imaju malo ili nimalo pokrajinskih institucija poriču njihovu korisnost; to će reći da samo oni koji stvar ne poznaju o njoj loše govore.”
Da ne govorimo o ekonomskoj racionalnosti decentralizacije odlučivanja i o nečemu što se u samoj srži teorije i prakse liberalne demokratije naziva “reprezentativnost”, “kapaciteti poverenja”, “bliskost” institucija i građana, mogućnosti “participacije u procesima odlučivanja”, “kontrola političkog dnevnog reda”, kao i “pravo razumevanje”, “regionalno umrežavanje” privrednih subjekata, medija, kulturnih i naučnih institucija, a sve u skladu sa evropskim principom i praksom supsidijarnosti.

A šta imate da kažete u odbranu samouprave? Zar to u Srbiji nije unapred izgubljena bitka?
Kako se ne bih zaplitao-saplitao pitanjem: “Kud se dedoše lanjski snegovi”, braniću smisao odredbe člana 12 trenutno važećeg Ustava Republike Srbije. Nažalost, moram priznati da uopšte ne uočavam tragove poštovanja propisanog ograničenja državne vlasti našim, građanskim pravom na autonomiju i lokalnu samoupravu. Na delu su, zapravo, lokalne transmisije političkog “direktorijuma” – kako s razlogom profesor Madžar naziva naš Centar vlasti – i to s prevashodnim zadatkom da obezbede infrastrukturu za dolazak “belosvetskog” kapitala u “naš kraj”. To valjda trenutno tako mora, pored ostalog i zbog toga što dobija podršku nezaposlenog “puka”, koji vapi za izlaskom iz bede i beznađa.
Treba, međutim, respektovati istorijske pouke i kad vam se učini da smo izvan svih normalnih tokova modernosti. Fridrih Hajek je, recimo, opravdano upozorio kako “postoje jaki razlozi zbog kojih akcija lokalnih vlasti generalno nudi drugo najbolje rešenje tamo gde se ne može osloniti na privatnu inicijativu”. Danas pak mnogi znalci naglašavaju da lek za nacionalne i globalne političke viruse, koji izazivaju i produbljuju krizu demokratije, valja potražiti upravo u rekonstrukciji zajednice počev od lokalnog nivoa. Na potezu su građani, ako ih ima? Jednog dana, meseca, godine, decenije, svakako će ih biti.

VARIJACIJE “PROPALE DRŽAVE”, “POLUDRŽAVE”, “NELIBERALNE DEMOKRATIJE” I SLIČNO NISU NIŠTA DRUGO DO LOGIČNI ISHODI “KONDOMINIJUMA” VLASTI I POTKUPLJIVOG SEGMENTA INTELIGENCIJE

A zašto evropeizacija?
Bez obzira na strukturne i druge probleme, koji evidentno umanjuju magnetizam “meke moći” EU i na relaciji sa Srbijom diktiraju geopolitičku strategiju u stilu: “Ni previše blizu, ali ne i predaleko”, krajnje je neproduktivno potceniti ono što Evropsku uniju i dalje drži na najprestižnijem mestu globalnih dostignuća. To su njene humane vrednosti, pa tako, dokle god su demokratski, kulturni i ideološko-partijski “organizmi” ugrađeni u strukture upravljanja Unijom, ne možemo očekivati da će Evropljani biti impresionirani falsifikatima i surogatima liberalno-demokratskih procedura. Sa druge strane, ako i kada je konkretno o Vojvodini reč, moramo biti svesni da se jedino izgledna, realno raspoloživa perspektiva sistemskog iskoraka iz stanja fasadne autonomije krije u još nejakim “nedrima” globalnog društvenog procesa koji zovemo evropeizacijom Srbije. Nažalost, u slučaju da se, umesto demokratije, definitivno ukorene nabujali fenomeni “zarobljene države” i tako proces pridruživanja Srbije, kao i drugih preostalih segmenata tzv. Evrope Otomana Evropskoj uniji pretvori u nešto što nema kraja, “ne gine” nam niz novih epizoda u najpopularnijoj balkanskoj seriji autoritarno-centralističkog sabiranja i utiskivanja “homogenog kulturnog žiga na državno stado”, započetog epizodom “Antibirokratske revolucije” 1988. i pokličem: “Oj, Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš nam biti cela”.

Ko po vašem mišljenju pruža veći otpor evropeizaciji: inteligencija ili obični građani, da ne kažemo narod?
Na pojavnom nivou nedovoljne “prijemčivosti za slobodu”, srpske manifestacije “demokratije bez naroda” i deficite kulturoloških podloga liberalno-demokratskog političkog takmičenja, podele i ravnoteže vlasti, mogli bismo objasniti na tragu maksime “Politika – to su ideje”. U skladu s tim, dakle, mislim da nivo svesti “novopečenih” građana, sa osvojenim pravom glasa, diktira manju potražnju za apstraktnim mislima i složenim političkim formulama. Preferencije su, zapravo, na strani izbora dobrog “kapetana broda i njegove posade”, kao i “fiksiranja cilja njihovog puta”.
Upravo u komponenti ovih “velikih narativa”, kojima se trasiraju svrhe i ciljevi putešestvija od socijalizma ka kapitalizmu i demokratiji, od jednog državnog ustrojstva ka drugom, nalazim veliku ulogu i još veću odgovornost naše inteligencije za hazardersko razmišljanje i ponašanje u inicijalnoj fazi promena krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka i, shodno takvim manirima, tumaranje državnog broda u močvari blokirane i nedovršene srpske državne, ekonomske, pravne i kulturološke tranzicije.
To polje interakcijskog dejstva tzv. nacionalne inteligencije i vlastodržačkih, “državotvornih” struktura nazvao bih sindromom spojenih sudova između kvaziintelektualnih, naoko slobodnih “igara misli i stvaralaštva”, koje formiraju hegemone obrasce mišljenja, uverenja i manifestnih preferencija, s jedne strane, i ličnih i grupnih materijalnih interesa, sa druge strane, koji mehanizmom “crne kutije” uvezuju kulturnjake, bezbednjake, novinare i političare u skriveni, neformalno klijentelistički DNK našeg režima. Zato varijacije “propale države”, “poludržave”, “neliberalne demokratije” i slično nisu ništa drugo do logični ishodi “kondominijuma” vlasti i potkupljivog segmenta inteligencije.

PODROBNI EU MONITORING IMPLEMENTACIJE PRAVNIH TEKOVINA VLADAVINE PRAVA, SLOBODNE JAVNOSTI I POŠTOVANJA ČITAVE GAME OSTALIH LJUDSKIH PRAVA I SLOBODA SMATRAM VRLO ZNAČAJNIM ALATOM ZA OČUVANJE KAKVIH-TAKVIH ŠANSI, UKLJUČUJUĆI I NOVE MOBILIZACIJE POSUSTALIH ENERGIJA SLOBODE

Sve ovo što ste rekli upućuje, čini se, na jedno – na strahove koji vladaju u Srbiji: od različitosti, pluralizma, a pre svega individualizma. Da li je to tačno i, ako jeste, kako to objašnjavate?
Ništa suštinsko što se dešava u Srbiji nije toliko novo i osobeno da nije u istoriji već viđeno i objašnjeno. No, držim da je u našem slučaju naročito važno vaspitati građane za demokratiju, poštujući imperativ da se identitetskim konstruktima kao “lažnim prijateljima” ne zaluđuju istorijom istraumirane nacionalne zajednice, što pamte stare patnje i neretko sanjaju o osveti. Nažalost, upravo to su, u ime slobode i pluralizma, činili “očevi osnivači” tuđih i našeg “nacionalnog preporoda”, njihovi ideološki sekundanti i politički izvođači postjugoslovenskih, ra(t)nih radova na teritorijalno-političkom sabiranju “saplemenika” u jednu nedeljivu naciju. U takvim formativnim fazama, koje prete da zajednice večito zadrže na nivou “malodobnih plemena”, što bi rekao Džon Stjuart Mil, od “šume se ne vidi drveće”. Dejstvom političkih elita, uz “svesrdnu” pomoć dobro plaćenih urednika kontrolisanih medija, srž “državotvornosti” i “patriotizma” isključivo se vezuje za ideje i fenomene kolektivne slobode, užižene na “državni razlog” konsolidacije hijerarhijskog monopola prinude, a ne na, recimo, Periklovu, dva i po milenijuma staru objavu individualne slobode – “da svako ima pravo da živi kako mu se sviđa”, odnosno “da izabere da ide sopstvenim putem”. Da ne govorim o aktuelnosti Aristotelovog upozorenja da, zarad slobode, društvene harmonije, vrline, pravde i vladavine zakona, nikome u političkoj zajednici, bilo da je reč o pojedincu ili pak o masi, ne treba dopustiti da poseduje apsolutnu moć.
Ali, ne samo preovlađujući tip naših političara, koji u procesu “autoritativne alokacije vrednosti” neće “meko”, partnerski da kreiraju i dele moć sa drugima – da razgovaraju, pregovaraju, usklađuju, sarađuju, ispunjavaju obećano – već i dominantni ešelon tzv. nacionalne inteligencije nije spreman da se suoči s neprijatnom činjenicom da je ne mali deo uzroka katastrofalno loših dešavanja “proizveden” u njihovim “radionicama” suverenizma i “nacional-patriotizma”.

Kako se, čime, uz pomoć kakvih “tehnika i tehnologija” danas vlada Srbijom?
Paralelno postojanje prividne i stvarne vlasti predstavlja jedan od ključnih faktora efektivnog užiženja moći na jednoj personalizovanoj adresi nacije-države. Pritom, bez obzira na to što svaka “analogija hramlje”, uveren sam da je na putu do približno adekvatnih odgovora i te kako korisno uranjanje u tokove najkredibilnijih istorijsko-socioloških analiza, posebno onih faza moderne istorije kada je “princip Vođe” bio doveden do svog sistemskog vrhunca. Otud su danas ponovo aktuelna objašnjenja Hane Arent zašto u ambijentu “konfuzne hijerarhije”, bez “pouzdanih međunivoa koji bi pojedinačno mogli da preuzmu svoj deo autoriteta i poslušnosti”, najveću moć imaju pojedinci i grupe koji su najbolje upućeni u “lavirinte prenosnog mehanizma” upravljanja.
Kada je pak reč o perspektivama, ne bih se kladio na kartu dugovečnosti aktuelne varijante stabilokratskog “braka iz računa” između vladavinskih elita nekih najmoćnijih članica EU i naših vlastodržaca. U tom smislu, pregovarački klaster, koji se temelji na podrobnom EU monitoringu implementacije pravnih tekovina (Acquis Communautaire) vladavine prava, slobodne javnosti i poštovanja čitave game ostalih ljudskih prava i sloboda, smatram vrlo značajnim alatom za očuvanje kakvih-takvih šansi, uključujući i nove mobilizacije posustalih energija slobode.

NAKON DRUGOG SVETSKOG RATA, “ROĐENA” IZ ANTIFAŠISTIČKE, JUGOSLOVENSKE VREDNOSNO-POLITIČKE “UTROBE”, VOJVODINA JE ZA SAMO ČETVRT VEKA EFEKTIVNOG POSTOJANJA IZBEGLA ISKUŠENJE “ISTERIVANJA ĐAVOLA POMOĆU SOTONE” I NA TAJ NAČIN SNAŽNO INTEGRISALA U SVOJE “RANJIVO” DRUŠTVENO TKIVO PRIPADNIKE KULTUROLOŠKI VRLO RAZNORODNIH KOLEKTIVA

Da li je danas u Srbiji veći problem nedostatak slobode ili nedostatak pravde? I zašto?
Tragajući za pretpostavkama “dobrog društva” kao okvira harmonizacije dva, neretko oprečna principa – slobode i jednakosti, a za pravdom se naročito traga kad su ugrožene i jedna i druga sastavnica poželjne društvene dobrote, slavni ekonomista i demokratski delatnik Džon Kenet Galbrajt zapisao je: “Potrebno je da se shvati da ništa u tolikoj meri ne poništava sve slobode pojedinca kao što to čini potpuno odsustvo novca. Poništava ili svodi na najmanju meru.” Na tragu rečenog, dokle god u Srbiji opstojava rizik od lakog sunovrata većeg segmenta populacije u zonu ispod crte apsolutnog siromaštva i dokle god je sve to udruženo sa raširenom kulturom bede, na tržištu političkih ideja uvek će biti veća potražnja za komponentom “pravde” u liku egalitaristički shvaćene “jednakosti” i njoj primerene raspodele. Nažalost, takav socio-ekonomski ambijent je “Eldorado” za demagoge najrazličitijih vrsta.

Vidite li, na kraju razgovora, svetlo na kraju tunela i možete li da procenite koliko je taj tunel dugačak? I vidite li društvene snage, subjekte koji bi do tog svetla mogli da nas dovedu, kako bi uopšte to kretanje trebalo ili moglo da izgleda?
Ako je verovati onom Krležinom Zagorcu da nikad nije bilo da nekako nije, pojaviće se i to svetlo. Verovatno to neće biti ono svetlo koje će Kinezi ugledati kad probiju tunel ispod Fruške Gore, ali radovaću se i tome. Ako poživim, lakše i brže ću do mog zavičajnog, laćaračko-mitrovačkog parčeta “svinjskog” Srema. Iz druge, istorijsko-globalne perspektive gledano, nesporno je da će vreme biti najbolji sudija i ono sito što žito odvaja od kukolja. Verujem i da je “vreme na strani demokratije”, kako kaže Hantington. Jedino što ovde treba dugo trajati da bi se možda dočekao novi momentum sinergetskog spoja četiri faktora. Da mir i demokratiju na Balkanu požele: 1) domaće elite; 2) svetski moćnici; 3) da uđemo u zonu održivosti ekonomsko-socijalnog razvoja i da, uz sve to, 4) Srbi i ostali državljani naše Republike dostignu i potvrde svoje umeće građansko-demokratsko-institucionalnog suočavanja s posledicama sopstvenih odluka. Priznaćete, ovo poslednje nije nimalo lakše od prethodna tri uslova, naprotiv.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. jul 2021.

Ferka za predsednika

Datumi su ovih dana takvi da neminovno vraćaju na 28. jun 1989, kada je Slobodan Milošević izgovorio svoju najčuveniju rečenicu: “Pred nama su nove bitke. U ovom času te bitke još nisu oružane, ali ni takve nisu isključene”

I loš marketing je bolji od nikakvog marketinga, kaže stara trgovačka izreka. Samo utoliko se postupak Vuka Jeremića i družine može razumeti. Dakle, možda su odlaskom na Andrićev venac (siroti Andrić, šta je dočekao, kakvim god da ga je Basara opisao, ovo nije zaslužio) na “ferku s predsednikom” narodnjaci uspeli da skrenu pažnju na sebe i svoju političku opciju. Tačnije, na sebe možda i jesu, ali na političku opciju teško, pošto je u tom metežu politika ostala izvan svakog vidokruga.

A time idu niz dlaku baš Vučiću. Što je on ubrzo jasno manifestovao iskoristivši za to proslavu Vidovdana u Kruševcu. Da li je ikoga iznenadilo to što je praznik od izuzetnog nacionalnog i istorijskog značaja Vučić zloupotrebio u lične dnevno-političke svrhe i za najprizemniji obračun s političkim neprijateljima? Jer, fakat, za Vučića (ma koliko govorio suprotno) politički protivnici ne postoje, postoje samo politički neprijatelji. U stvari, samo – neprijatelji.

Sve što Vučić već godinama pokušava jeste da pokaže kako politički programi, da ne kažem ideje, nisu bitni, da su na političkoj sceni (osim njega) svi isti, da se drugi bore samo za vlast, te da tako politiku svede na golu silu, na borbu za fizički opstanak.

Na taj način najpre želi da skrene pažnju sa stvarnih društvenih problema, posebno sa afera u koje se sve više zapetljava. Od svih njih – a ima ih nekoliko sa smrtnim ishodom, krađu stotina miliona evra da ne pominjemo – narko-Jovanjica, koja dovodi do njega lično, najveći mu je kamen o vratu. Sa druge strane, time želi da probudi, i produbi, najniže strasti i animalne težnje u ljudima.

Taj proces je u početku išao sporo, ali se protokom vremena i konsolidacijom vlasti sve više ubrzava, ako se točak srpske istorije sad nije sasvim otkačio.

Vučić od društva hoće da napravi vučje leglo u kojem ne važe pravila, nema ni običnih ljudskih obzira, u kojem su sva sredstva dozvoljena i gde važi princip “ko jači – tlači”.

Prema tom planu – koji je više sumanuti naum – Srbijom bi trebalo da zavlada nekoliko familija (Vučić, Mali, Brnabić, Mitrović, Ranković…) uz pomoć nekoliko desetina građevinskih preduzetnika i univerzitetskih profesora. U tome predsednik uživa neskrivene simpatije i obilate finansije Kine i Rusije.

Previše energije opozicija (makar njen najglasniji deo) troši da dokaže da Vučić nije normalan. Sigurno je, međutim, da najveći broj građana (i građanki!) Srbije jeste normalan. Opozicija mora da nađe način da ih privuče.

Prave vođe preuzimaju krivicu i kada nisu neposredno krivi; ovaj srpski sopstvenu krivicu prebacuje na naciju. Ne mislim da narodi nisu odgovorni za dela svojih lidera, ali to je ipak drugi tip “krivice”, nije za ovu priču.

I ta viktimizacija zapravo je sredstvo primitivizacije – svođenje nacije na pleme, na urođenike gde je svako ko ne sledi poglavicu autošovinista i izdajnik.

Pošto su tokom devedesetih vodili četiri rata i sva četiri izgubili, sada su srpski radikali, prerušeni u naprednjake, krenuli u rat protiv sopstvenog naroda. Vučić Srbiju vodi ka građanskom sukobu. Datumi su ovih dana takvi da neminovno vraćaju na 28. jun 1989, kada je Slobodan Milošević izgovorio svoju najčuveniju rečenicu: “Pred nama su nove bitke. U ovom času te bitke još nisu oružane, ali ni takve nisu isključene.”

Nije realno, reći će mnogi. Nije, ali koga su zmije ujedale i guštera se plaši.

Kakav god Vučić bio, u tom njegovom “ludilu” ima sistema. To jest, sve je to manje više pirotehnika: dimne bombe i petarde.

A iza zavese – muljačina, pljačka i otimačina.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. jul 2021.

Srbija na gorem putu

Srbija radi tačno ono što ne treba: forsira investicije u nekretnine, zbog čega je jug Evrope počeo da zaostaje za razvijenim zapadom, umesto da sledi zemlje centralne Evrope koje su ulagale u prerađivačku industriju, što ih je znatno približilo razvijenom delu EU

Ekonomski razvoj
Kada se kaže da je Srbija na gorem putu, to ne znači da se ona baš nikako ne razvija, ali znači da ima boljih puteva koji omogućavaju snažniji rast i brži napredak. Još važnije, to nije nikakav još neotkriveni put kojim niko nikada nije prošao nego poznati, praksom mnogih zemalja utabani drum.

JUŽNA PRUGA
: “Češka kompanija planira da više od milijardu evra investira samo u Beogradu, gledali smo fantastičan projekat za Marinu Dorćol, to će sve da bude u zelenilu. To kako će da izgleda to je neverovatno ili kako će ta Slavija da nam izgleda, to je čudesno. Znam da tamo i Deki Stanković nešto gradi…”. Tako je, glumeći ushićenje, predsednik Aleksandar Vučić iz Praga još jednom potvrdio da Srbija radi tačno ono što ne treba: forsira investicije u nekretnine, u tzv. nerazmenljiva dobra, tj. u robu koja se ne može izvoziti, što je upravo put koji je jug Evrope (Portugal, Španiju, Italiju, Grčku) odveo u krizu i zbog čega su ove zemlje umesto da sustižu razvijeni severozapad, za njim sve više zaostajale. Naročito je ilustrativan slučaj Italije, koja je početkom ovog stoleća za Nemačkom zaostajala svega pet odsto, a danas – 25 odsto.
No, da se vratimo u Srbiju, navedeni primer – da ne bude zabune – nije slučajnost nego pravilo. To potvrđuje državna statistika koja pokazuje da je privredni rast poslednjih godina pre svega rezultat ubrzanog porasta građevinarstva i usluga, dok industrija, naročito prerađivačka, praktično stagnira. Ova višegodišnja tendencija svoju kulminaciju doživela je 2019. (koronom zaraženu 2020, kao netipičnu, preskačemo), kada je industrija porasla 0,3 (prerađivačka za 0,2) odsto, dok je građevinarstvo skočilo sto puta više – 33,7 odsto.
Nasuprot ovome što karakteriše Srbiju (i pomenuti PIGŠ kvartet) stoji centralno-istočna Evropa. Zahvaljujući ubrzanom razvoju industrije, prvenstveno prerađivačke, da opet – videće se i zašto – naglasimo, ove zemlje su uspele da obezbede visoke stope rasta i da po opštem stepenu razvijenosti počnu da se približavaju najrazvijenijim državama Evropske unije.
Dimitrije Boarov je u svojoj prošlonedeljnoj kolumni izneo neke glavne nalaze iz knjige Pavla Petrovića i Mirjane Gligorić Matić koja razvoj Srbije poredi sa članicama Evropske unije, posebno s nama istorijski bliskim bivšim socijalističkim zemljama. Ali rezultati do kojih su autori došli, a posebno njihovo objašnjenje, zaslužuju da se ovoj temi posveti još malo pažnje. Između ostalog i zbog toga što su oni u oštroj suprotnosti s pričama o nekakvoj šampionskoj poziciji Srbije koje se stanovništvu svakodnevno serviraju.
Polazna tačka u ovom razmatranju (naučnički dugog naslova: “Konvergencija periferije ka razvijenoj EU i faktori koji je opredeljuju – empirijsko istraživanje sa osvrtom na Srbiju”), jeste upravo ta “prosta i jednostavna” činjenica da Srbija poslednjih desetak godina ostvaruje rast znatno ispod proseka zemalja CIE. Što znači da im se ne približava nego se od njih udaljava. Sa druge strane, praksa je pokazala da nerazvijene zemlje imaju tzv. “prednost zaostatka”, odnosno mogućnost da koristeći tehnološka otkrića, niže cene radne snage i slično, u dužem roku ostvaruju veći privredni rast od razvijenih, te da im se na taj način približavaju. Kao jedna od najmanje razvijenih evropskih zemalja, i Srbija je trebalo da sustiže zemlje CIE koje su u proseku od nje gotovo dva puta razvijenije.
Nažalost, ekonomski zakoni nisu isto što i prirodni, pa je čoveku/narodu omogućeno da ih, na jedan ili drugi način, “izvrdava”. Postavlja se, dakle, pitanje zašto Srbija nije iskoristila svoju prednost zaostatka? I ovim istraživanjem je potvrđeno ono što je manje-više već bilo poznato – da su ključni razlog koji je kočio privredni razvoj Srbije nedovoljne investicije. Naravno, nije ovo nikakva “srpska specifičnost”. Petrović i Gligorić Matić pokazuju da su investicije bile “presudan faktor koji je ‘otključao’ proces brze konvergencije zemalja CIE, s jedne, a doveo do zaostajanja juga EU, sa druge strane. Naime, u prvom slučaju investicije su bile veoma visoke, a u drugom nedovoljne”.
Govoreći konkretno, stopa investicija u Srbiji (18,8 odsto BDP-a) niža je ne samo od one u CIE (21,6 odsto) nego i od stope investicija u razvijenim zemljama Zapadne Evrope (22,5 odsto). Još je ilustrativniji podatak da su zemlje CIE, kad su bile na sličnom nivou razvoja kao Srbija danas, investirale u proseku 24 odsto BDP-a. Nije, međutim, problem (bio) samo u niskim investicijama generalno. Ništa manje značajan je podatak da su u Srbiji posebno niske bile investicije u prerađivačku industriju. Naime, od već nedovoljnih ukupnih investicija, Srbija je za prerađivačku industriju izdvajala svega 16,5 odsto, dok se kod zemalja CIE prosek kretao oko 18,5 odsto.

NE SAMO ŠTO SU INSTITUCIJE U SRBIJI OCENJENE SLABIJE NEGO SE I NJIHOV KVALITET POGORŠAO U POSLEDNJIH PET GODINA

Naravno, odmah se postavilo pitanje uzroka niskih investicija. Iz analize tri njihova segmenta (državnih, stranih i domaćih privatnih investicija) došlo se do zaključka da je glavni nedostatak – i najveći zaostatak, iako su i javna ulaganja daleko od potrebnih – u ovoj poslednjoj kategoriji. A kao ključni uzrok niskih domaćih privatnih investicija identifikovan je loš institucionalni ambijent. Reč je o tome da su strani investitori manje pogođeni lošim institucionalnim okvirom, budući da su “bolje zaštićeni od visoke korupcije, neefikasnog pravosuđa i administrativnih barijera. Sa druge strane, domaći privatni sektor je upućen na standardan pristup administraciji i procedurama, sudstvu, zaštiti od korupcije, a ti sistemi u Srbiji ne funkcionišu uspešno – pa su i njihove investicije niske”.
U kakvom surovom ambijentu rade domaća preduzeća najbolje svedoči činjenica da prema pokazatelju koji meri ukupan kvalitet institucija, kao i prema posebnom indikatoru kontrole korupcije i vladavine prava, Srbija je od svih posmatranih zemalja najgore ocenjena. Ukupni kvalitet institucija u CIE gotovo 30 odsto je bolji nego u Srbiji, a kada se posmatra kontrola korupcije i vladavina prava, CIE je bolja od Srbije 35 odsto. Ako se neko ponadao da će Srbija biti makar na nivou “po zlu poznatog” evropskog juga – prevario se. Slično kao za zemljama CIE, Srbija zaostaje i za ovom grupom zemalja.
Što je još gore, ne samo što su institucije u Srbiji ocenjene slabije nego se i njihov kvalitet pogoršao u prethodnih pet godina. Tako je ukupna ocena kvaliteta institucija smanjena sa +0,04 iz 2014. na -0,05 u 2018, dok je ocena kontrole korupcije i vladavine prava pala sa -0,19 iz 2014. na -0,26 u 2018.

ZAKLJUČANI KLJUČ: Više je razloga zbog kojih je dinamičan i konkurentan prerađivački sektor bitan za privredni rast, ali će ovde biti izdvojena samo dva. Prvo, prerađivački sektor je glavni generator tehnološkog progresa. Podaci pokazuju, navode Petrović i Gligorić Matić, da su preduzeća u prerađivačkom sektoru sklona da ulažu u istraživanje, razvoj i tehnološke inovacije, što dovodi do rasta produktivnosti koji se prenosi i na ostatak ekonomije, čime dolazi i do rasta ukupne produktivnosti. Drugo, prerađivački sektor se pojavljuje kao korisnik niza usluga, čime utiče na jačanje ovog sektora, odnosno omogućava da se izvozom raznovrsnih prerađivačkih proizvoda posredno zapravo izvoze i usluge.
S obzirom na to da srednja i istočna Evropa svoj ubrzani razvoj, pa time i konvergenciju ka razvijenom zapadu duguju prvenstveno razvoju prerađivačke industrije, njihov primer dovodi do ključnog zaključka: “za puno ‘otključavanje’ potencijala Srbije da sustiže razvijenije ekonomije potrebno je povećati relativni udeo prerađivačke industrije u domaćoj privredi”, tvrde Petrović i Gligorić Matić. To, međutim, kažu oni dalje, “zahteva potpuni zaokret u industrijskoj politici, budući da je učešće ovog sektora u konstantnom padu. Srbija je, naime, privrednu tranziciju započela s prilično visokim učešćem prerađivačkog sektora od gotovo 30 odsto, što je tipično za postkomunističke zemlje. Ono što je za nas specifično, a što nije bio slučaj u zemljama CIE, jeste da je relativan značaj prerađivačke industrije nastavio da opada i nakon završetka tranzicije. Ilustracije radi, kad su zemlje CIE bile na sličnom nivou razvoja kao Srbija sada (2000–2005) učešće prerađivačke industrije bilo je oko 20 odsto, gde je i danas, dok u Srbiji čini svega 17,5 odsto domaće privrede”.
Poslednjih godina su, doduše, zabeležene neke pozitivne tendencije kao što su, recimo, strane direktne investicije u prerađivački sektor (prosečno 1,9 odsto BDP-a naspram 1,3 odsto BDP-a godišnje u CIE za razdoblje 2014–2018), ali se to pokazalo kao mač sa dve oštrice. Najpre, kao što je već rečeno, privilegovani položaj stranih kompanija loše se odrazio na domaće privatne investicije. Drugo, ispostavilo se da su stranci ulagali uglavnom u tehnološki manje zahtevne, radno intenzivne delatnosti s relativno niskom dodatom vrednošću. Zbog toga ni taj relativno veći priliv SDI Srbija nije uspela da “kapitalizuje” u konvergenciju ka produktivnosti i dohotku zemalja CIE.
Da bi ovi nepovoljni trendovi bili prekinuti, tj. da bi Srbija počela da koristi pun potencijal za približavanje razvijenijim privredama, neophodan je snažan zaokret u industrijskim i širim ekonomskim i društvenim politikama. Drugim rečima, potrebno je da se ugleda na region CIE. Posebno na “veliku petorku”: Češku, Slovačku, Mađarsku, Poljsku i Sloveniju. Naime, rast produktivnosti prerađivačkog sektora u ovim zemljama najvećim delom je bio rezultat stranih investicija i čvrste umreženosti s najrazvijenijim prerađivačkim regionom Evrope (Nemačka, Austrija i Švajcarska). To je ovoj grupi zemalja omogućilo da dođu do savremenih tehnologija, kao i da se specijalizuju za pojedine segmente proizvodnog programa i time steknu neophodne komparativne prednosti. Ilustracije radi, Slovačka je za relativno kratko vreme počela da proizvodi najviše automobila po stanovniku, a sličan napredak ostvarile su i druge zemlje CIE (Češka, Mađarska i Poljska takođe u automobilskoj industriji, Slovenija u farmaceutskoj i hemijskoj industriji i drugo). Ovo bi očigledno mogla da bude šansa i za Srbiju, budući da praktično deli isti geografski prostor, a postoji i strateško opredeljenje za dublju integraciju s regionom i pristupanje Evropskoj uniji”, smatraju autori.
Sa ovim u vezi zanimljivo je jedno njihovo zapažanje koje prilično ide uz dlaku zvaničnoj ekonomsko-političkoj mantri. Reč je o razvoju zasnovanom na inovacijama. “Usvajanje aktuelnih preporuka za širi region CIE”, ističu Petrović i Gligorić Matić, “stvorilo je iluzije kod dela domaće javnosti da Srbija može da ‘preskoči’ fazu privrednog rasta zasnovanog na investicijama, te da bi u fokusu novih industrijskih politika trebalo da bude rast zasnovan na inovacijama.” Tačno je, kažu oni, da se “sada zemljama CIE, da bi nastavile približavanje najrazvijenijim ekonomijama, preporučuje prelazak na model privrednog rasta zasnovan na inovacijama”. Ali ključno je da su one u prethodnom razdoblju, ogromnim investicijama u prerađivački sektor, uspele da stvore podlogu za inovativnu ekonomiju. U Srbiji, međutim, to nije slučaj. “Prerađivačko jezgro privrede nije razvijeno, nalazimo se prilično nisko u evropskim lancima vrednosti, što dobrim delom objašnjava i zašto u prethodnom periodu nije bilo snažnijeg rasta produktivnosti niti konvergencije u dohotku. Loša iskustva zemalja na sličnom nivou razvoja u svetu takođe opominju da je preskakanje investicione faze, tj. izgradnje jake prerađivačke baze, pogrešan korak na putu ka dostizanju nivoa životnog standarda u razvijenim ekonomijama” – opominju Pavle Petrović i Mirjana Gligorić Matić.
Tome u prilog govori i činjenica da je produktivnost u (prerađivačkoj) industriji Srbije upola manja nego u centralnoj i istočnoj Evropi. I ne samo to nego se njoj predviđa – ako sve ostane kao što je sada – dalje zaostajanje. “S trenutnim performansama”, izračunali su autori, “produktivnost prerađivačke industrije Srbije ubuduće bi rasla 3,8 odsto godišnje, dok bi u centralno i istočno evropskim zemljama taj rast iznosio četiri odsto.” Bez (rasta) produktivnost nema (porasta) konkurentnosti, a bez konkurentnosti nema konvergencije. To jest – nema približavanja razvijenom svetu.
Nije to, naravno, nikakav usud, sudbina od koje se ne može pobeći. Srbija ima potencijal da povećava produktivnost znatno iznad sadašnjeg nivoa. Ključan pak razlog zbog čega Srbija ni u ovoj oblasti ne ostvaruje svoje potencijale opet je isti: slabe institucije, odnosno nedostatak vladavine prava. Ukoliko bi kvalitet institucija u Srbiji dostigao onaj u centralnoj i istočnoj Evropi, rast produktivnost bi iznosio 5,5 odsto, što bi automatski značilo i konvergenciju.
Tu međutim nije kraj gubicima koje građani Srbije trpe zbog loše vlasti. Jer, kako je na promociji knjige u Srpskoj akademiji nauka rekla Gligorić Matić, prostora za povećanje produktivnost još ima. Naime, “ukoliko bi došlo do dodatne promene politika, recimo do politike deviznog kursa koja je stimulativna za prerađivački sektor ili do nekih širih reformi koje bi uključile i reformu obrazovanja, a što bi dovelo do rasta investicija u prerađivačku industriju na 27 procenata bruto dodate vrednosti (toliko je iznosio prosek zemalja CIE u prethodnom periodu), to bi imalo blagotvorne efekte. Dovelo bi do rasta produktivnosti od šest odsto godišnje, odnosno do rasta bruto domaćeg proizvoda od pet odsto godišnje, pri čemu bi to bio dugoročno održiv rast jer bi bio zasnovan na rastu produktivnosti”.
A ne kao što je ovaj sadašnji, zasnovan na građevinarstvu s naduvanim cenama finansiranom skupim stranim zajmovima.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. maj 2021.

Privreda Srbije protiv troglave aždaje

Brže, jače, bolje. S tom parolom Aleksandar Vučić je pre, evo, već gotovo 10 godina osvojio vlast i od tada bukvalno svakodnevno ubeđuje građane da se stvari u skladu s njom i odvijaju. Istina je, nažalost, potpuno drugačija

Ničega se valjda Vučić nije toliko naobećavao – a obećavao je mnogo i svakodnevno – kao liderstva Srbije u privrednom rastu. I šta sve nije radio da obećanje ispuni, pa opet ništa. Ni njegov prošlogodišnji pokušaj da Srbija, ako već nije imala najveći rast, makar ima najmanji pad bruto domaćeg proizvoda nije uspeo. Manji pad BDP-a od Srbije (1,1 odsto) imale su Norveška i Litvanija (po 0,8 odsto) dok su, uprkos koroni, Irska i Turska ostvarile rast (prva 3,4, a druga 1,8 odsto).

O čemu je reč, zašto se Vučiću – a i nama s njim – sve to događa? U stvari, nije se desilo ništa posebno. Jer, najstariji ekonomski zakon kaže: kako poseješ, tako ćeš i požnjeti. A Vučić je godinama “sejao” loše i pogrešno.

Već početak vladavine Aleksandra Vučića nagoveštavao je ono što će kasnije uslediti. Naime, da se pozovem na Vladimira Gligorova, izabrani model fiskalne konsolidacije – utemeljen na smanjenju plata i penzija – oslanjao se na politički voluntarizam umesto na reformu javnog sektora. Reforme su, doduše, obećane, ali do njih nikada nije došlo.

Sistem diskrecionog odlučivanja nastavljen je i kada su javne finansije uravnotežene. To se, recimo, ogleda u činjenici da nije došlo do reforme državne uprave, a pogotovo do uređenja sistema zarada kroz uvođenje platnih razreda. Drugi primer predstavljaju stimulacije i subvencije, posebno za strane investitore.

Posledica ovakve ekonomske politike bio je usporeni rast.

Izostanak reformi imao je pak za posledicu urušavanje institucija. Voluntarizam je iz ekonomske politike proširen na privredni sistem. Selektivno sprovođenje zakona, favorizovanje pojedinaca bliskih vlasti, a proganjanje (i reketiranje) autohtonih privrednika, s tim povezana sve veća korupcija… Jednom rečju, nepostojanje vladavine prava glavna je odlika investicionog ambijenta u Srbiji danas. Prema jednom nedavno objavljenom istraživanju (Pavle Petrović i Mirjana Gligorić Matić), kvalitet institucija u Srbiji za čitavu trećinu je slabiji nego u zemljama srednje i istočne Evrope. Što je još gore, u poslednji pet godina taj kvalitet sve više opada. To je dovelo do povlačenja domaćih privatnih investitora, pre svega onih koji poseduju mala i srednja prerađivačka preduzeća, što se ogleda stagnaciji industrijske proizvodnje koja je 2019. (da “koronarnu” 2020. ne pominjemo) porasla svega 0,3 odsto.

Posledica ovakve, kako je već okarakterisano, “zarobljene države”, jeste usporen ekonomski razvoj.

Konačno, povećani državni intervencionizam košta, tj. izaziva povećanu javnu potrošnju. Pošto ugušena domaća privreda, preopterećena svakojakim dažbinama, ne može da isporuči milijarde (evra, razume se) koje su potrebne političkoj kasti na vlasti, ova je prinuđena da se zadužuje. Budući da međunarodne finansijske institucije ne gledaju blagonaklono na visoki javni dug, on mora da se drži na relativno prihvatljivom nivou. Tu na scenu stupa Narodna banka Srbije, koja deviznom politikom naduvava dinar, a ispumpava evro. Jak dinar negativno utiče na izvoz, dok, sa druge strane, podstiče uvoz. Prema rečima Dejana Šoškića, politika kursa – koji je nominalno plivajući, ali je praktično fiksni – izaziva restriktivnu monetarnu politiku, koja pak smanjuje konkurentnost domaće privrede, čime se (još jednom) otežava rad izvoznoj privredi, tj. smanjuje izvoz.

Dakle: posledica politike koju sprovodi centralna banka jeste usporeni ekonomski rast Srbije.

Sve u svemu, na tri načina aktuelna vlast otežava, sprečava i podriva napredak ove zemlje.

Brže, jače, bolje. S tom parolom Aleksandar Vučić je pre, evo, već gotovo 10 godina osvojio vlast i od tada bukvalno svakodnevno ubeđuje građane da se stvari u skladu s njom i odvijaju. Istina je, nažalost, potpuno drugačija.

U bajci, kao što znamo, na kraju hrabri vitez ubije aždaju. Ali, kao što takođe znamo, Srbija nije bajka.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. maj 2021.

Pad “američkog čoveka”

Vučić nije mogao da se izvuče po principu i vuk sit i ovce na broju. Moraće da prinese neku žrtvu. I, kao što je to običaj u despotijama, biće to njegov prvi i najbliži saradnik. Strah je realan, čak i kada je izmišljen

Kažu da se Staljin, kad god je Berija dolazio kod njega, plašio da će ga uhapsiti, a da se Berija, kada je odlazio kod Staljina, plašio da će biti uhapšen.

To govori o prirodi diktature; svaki predator na kraju bude pojeden.

Čini se da je sada – iako na vrhuncu moći – Vučić u sličnoj poziciji. To pokazuju i njegovi javni nastupi. Naravno, priče o zaveri protiv Vučića, da mu je život ugrožen itd., samo su politički marketing. Marketingaši, međutim, znaju: najuspešniji je marketing koji odgovara odlikama reklamiranog proizvoda.

Donedavno je izgledalo da je Vučićeva politika sedenja na četiri stolice – Peking, Moskva, Brisel, Vašington – vrlo uspešna. Ključni element te politike (koja se zapravo svodila na dve stolice, istočnu i zapadnu) bila je ravnoteža preko tzv. ministarstava sile, vojske i policije. Dok je Aleksandar Vulin bio neskriveno proruski nastrojen, dotle je Nebojša Stefanović važio za američkog čoveka. Ali, ako je Vučiću ta igra odgovarala, ona se nije dopadala samim stolicama. Zato su one međusobno (naročito preko tajnih službi) neprestano vodile borbu nastojeći da jedna drugoj podmetnu nogu. Sada je takvoj igri došao kraj. Moskva je – uzgred, na ruskom “stolica” (staljica) znači prestonica – nadigrala Vašington. Ili, direktnije, Kagebe je porazio Ciju. Nebojša Stefanović odlazi u istoriju; samo još nije poznato kakvu će formu to na kraju poprimiti. Neka drastična nije mnogo verovatna, ipak je reč o isuviše informisanom svedoku. To sugeriše i način na koji se montira scena za njegovo političko smaknuće. Kod Vučića ipak postoji svest (drugi će reći strah) da bi neki montirani sudski proces bio previše rizičan i za stranku i za njega lično.

Ali, ko zna po šta je u Moskvu išao i šta je iz nje doneo veliki miljenik ruske azilantkinje Mirjane Marković i njene Jugoslovenske udružene levice, koji je danas postao glavni oficijelni zagovornik “Srpskog sveta” kao produžene ruke “Ruske civilizacije”.

Jedna od manifestacija te ideologije bila je svečanost povodom Dana pobede. Em je više ličila na parastos nego na proslavu, em je u suštini bila antizapadnog karaktera.

Ali, da se vratimo u glavni tok. Pukotina u monolitu SNS-a (do čega je Vučić lično mnogo držao) nastala je onog časa kad je Stefanović na po njega kompromitujuću aferu Krušik (oružje) uzvratio aferom Jovanjica (droga). Zbilo se to svega pola godine nakon što je sredinom maja 2019. Stefanović u svojstvu ministra policije posetio Sjedinjene Države. Kao nijedna pre toga, afera Jovanjica je, posredstvom brata mu Andreja, dobacila do samog Aleksandra Vučića. A među najvišim državnim funkcionerima koji su posećivali ovo ugledno (i “ogledno”) poljoprivredno dobro nalazio se i Aleksandar Vulin. Ni njemu se sigurno nije dopao kontekst u kojem je zatečen.

Kada je prošle godine među ministrima sile izvršena rotacija i oni razmenili stolice, proces Jovanjica krenuo je u sasvim drugom pravcu. Kako sada stvari stoje, sve je verovatnije da će na kraju biti ulovljeni oni koji su na početku lovili.

Istovremeno, lansirana je nova, najveća dosad afera – prisluškivanje. Prvi put, dakle, Vučić nije mogao da se izvuče po principu i vuk sit i ovce na broju. Moraće da prinese neku žrtvu. I, kao što je to običaj u despotijama, biće to njegov prvi i najbliži saradnik. Strah je realan, čak i kada je izmišljen.

To je još jedan znak da Srbija svakoga dana u svakom pogledu sve više napreduje. Ka Rusiji.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. maj 2021.

Vučić i Ljotić

Ljotićevci, ma koliko bili fašisti, ipak su pevali srpske rodoljubive pesme. Dakle – bili su patriote. Zato se pesama koje su oni pevali vredi podsećati kad se slavi Dan pobede. Za razliku od pesama koje su pevali srpski partizani

Da rehabilituje Dimitrija Ljotića od Dana pobede, Aleksandar Vučić bolju priliku nije mogao izabrati.

Logika je jednostavna. Ljotićevci, ma koliko bili fašisti, ipak su pevali srpske rodoljubive pesme. Dakle – bili su patriote. Zato se pesama koje su oni pevali vredi podsećati kad se slavi Dan pobede. Za razliku od pesama koje su pevali srpski partizani. One nisu podobne. Zašto? Glupog li pitanja. Pa zato što im je komandovao Hrvat, a oni su vekovni srpski neprijatelji. I zato se pesme oslobodilaca Beograda danas u Beogradu ne pevaju.

Tako je, krajnje jednostavnom logikom, Aleksandar Vučić rehabilitovao Dimitrija Ljotića. To još nije zvanično objavljeno, ali logika je neumoljiva.

Ova jednostavna logika bila je, međutim, nedostupna istoričaru Dejanu Ristiću. Jer – tu pesmu koju su srpski fašisti pevali napisao je srpski pesnik Momčilo Nastasijević mnogo pre nego što su se ljotićevci rodili, objasnio je suvereno Ristić. Nije se zapitao doktor istorije zašto je Dimitrije Ljotić od toliko drugih srpskih rodoljubivih pesama odabrao baš Nastasijevićevu.

A odgovor je lako mogao naći kod čoveka koji je proučavanju srpske poezije posvetio čitav svoj vek. Nastasijević je, naime, jedan od glavnih junaka “Filosofije palanke” Radomira Konstantinovića. U toj knjizi, između ostalog, piše da je Nastasijević “propovedajući večno-plemenski karakter srpske kulture i, uopšte, srpskog duha” pozivao “srpsku kulturu na otrežnjenje od Zapada i na povratak rodnoj melodiji”, da je u “svom krstaškom pohodu na balkansko ‘zapadnjačenje’ i gubljenje plemenske duše” tvrdio “da je Zapad izgubio ne samo biće (da je zapad bića pad u ne-biće, u ništavilo”) već da je izgubio i svoju raspevanost”, te da je u svojim “člancima, posebno onima objavljenim u Narodnoj odbrani, (…) glasom plemenskog proroka prorokovao pad narodne duše u pakao Zapada”.

To je, zapravo, ona najdublja, suštinska i nadasve lična poruka koju je Aleksandar Vučić poslao u svet na Dan pobede i Dan Evrope.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 11. maj 2021.

Rudna glava

Evropska unija ne može da “skine” Vučića. Ako bi i mogla, koga bi na to mesto postavila. Hoćete da kažete da treba nama posle ostavi da izaberemo njegovog naslednika? Šta garantuje da “mi” ne bismo izabrali nekog ko je još gori od Vučića i ko je još više protiv “evropskih integracija”

Vučić više ne može da održi ni najprozaičnije obećanje. Eto, rekao je da će ga vakcinisati “obična medicinska sestra”, a na kraju bocu mu je bocu dala doktorka specijalista dečije medicine, koja već 20 godina pelcuje decu. Nije bolelo. Usput je obećao put i fabriku. Razna sela – razni problemi, otud valjda nije čudo što, kako saznajemo iz pisma pročitanog na jednoj nesrećnoj televiziji, meštani Ritopeka traže da ih predsednik Vučić reši pasa lutalica.

Opoziciju, međutim, muče sasvim drugi problemi. Iz njenog najvećeg ili barem najglasnijeg dela, sve češće se čuju zahtevi za razdvajanjem – predsedničkih, beogradskih i republičkih – izbora iduće (a možda i krajem ove) godine. Taj zahtev najviše se obrazlaže tvrdnjom da će u suprotnom Vučić moći da vodi objedinjenu kampanju, što će mu doneti veliku prednost. Kao da će ga razdvajanje izbora u tome sprečiti. I kao da, koji god i gde god da se izbori održavaju, on lično nije bio na plakatima, u spotovima, na otvaranju svega i svačega. On iz kampanje, to je odavno jasno, praktično i ne izlazi.

Koliko je sve ovo jasno, toliko nije jasno šta bi opozicija razdvajanjem izbora dobila. Jer svaka kampanja zahteva ogromne materijalne i ljudske resurse. I sa jednim i sa drugim Vučić stoji mnogo bolje. Kako sada stvari izgledaju, opozicija bi teško izgurala i jednu ozbiljnu kampanju, a kamoli dve (ili tri). Tu gotovo da se ne zna koji je veći problem – finansijski ili kadrovski. Iako te dve stvari jesu povezane, nije sigurno da bi rešavanje prvog dovelo i do rešavanja drugog.

Opozicija ima lidere, ali nema ljude, ako razumete šta hoću da kažem. To jest, da ipak ne rizikujem, nema one hiljade aktivista po malim mestima, poput Rudne glave, recimo, koji bi ne samo razbijali strah koji naprednjaci uz pomoć svojih jurišnih odreda narodu uterali u kosti nego i čuvali glasačke kutije i izborni materijal kad dođe odlučujući trenutak. Jer, u kontekstu srpske istorije, 24. septembar je zapravo značajniji datum od 5. oktobra.

S tim u vezi, kritike koje se svako malo iz redova opozicije (manje partije, više analitičari) upućuju Evropi ne samo što su kontraproduktivne – jer skreću pažnju sa ključnih problema – nego su i deplasirane. Zapad Vučića ne podržava. Zapad sa Vučićem razgovara. Pošto je Evropska unija savez država, a ne partija i nevladinih organizacija. Pa se na tom “nivou” organizuje i komunikacija.

Evropska unija ne može da “skine” Vučića. To jest, i ako bi mogla, otvara se pitanje koga bi na to mesto postavila. Hoćete da kažete da EU to ne bi ni trebalo da radi nego da nama posle ostavi da izaberemo njegovog naslednika? Šta garantuje da “mi” ne bismo izabrali nekog ko je još gori od Vučića i ko je još više protiv “evropskih integracija”.

Dakle, Evropa čeka da se Srbija “urazumi”. I čeka već toliko dugo da je pravo čudo kako za nju već nije izgubila svako razumevanje. Možda i bi da ona, ovakva kakva je, ne predstavlja veliku opasnost. Jer, Srbija je danas najnedemokratskija država u regionu. Nema zemlje u kojoj su vlast i moć praktično potpuno u rukama jednog čoveka, gde su institucije u tolikoj meri razorene, gde je medijska tortura vladajuće partije tako snažna.

Niko se nije setio da je Rudna glava najstariji rudnik bakra ne samo u Evropi nego i u svetu, gde se metal topio pre 7.000 godina (u petom milenijumu pre nove ere), pa da od toga isprede neku priču.

Možda bi mogla opozicija: da pronađe neku svoju “Rudnu glavu”, gde će da se vakciniše protiv pošasti i krene u osvajanje vlasti.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 15. april 2021.

Aleksandar, Vučić i Gligorijević

Kakva je to zemlja u kojoj predsednik države krije dokaze u jednom sudskom procesu? I nema sile koja može da mu naloži da dokaz preda sudu

Početkom naredne sedmice (20. aprila) trebalo bi da se održi poslednje ročište i čuju završne reči optužbe i odbrane na suđenju za saobraćajnu nesreću u kojoj je na naplatnoj rampi Doljevac, na putu Beograd – Niš, 31. januara 2019. poginula Stanika Gligorijević. Suđenje će tako biti okončano, a da niko od njegovih glavnih aktera – ni tužilaštvo, ni advokati, ni veštaci, ni sudija – nije video ključni momenat. Nisu ga videli ni članovi porodice smrtno nastradale Stanike iako su to tražili. Reč je o dva minuta koja su zabeležile kamere na licu mesta. Na tom snimku, dakle, tačno se vidi šta se desilo, ko je i na koji način učestvovao u sudaru.

Snimak je, prema sopstvenom priznanju, video predsednik Aleksandar Vučić i od tada mu se gubi svaki trag. Snimku, ne Vučiću.

Kakva je to zemlja u kojoj predsednik države krije dokaze u jednom sudskom procesu? I nema sile koja može da mu naloži da dokaz preda sudu.

Kakav je to sudski proces koji traje gotovo dve godine, koji troši vreme i pare, ali i nerve oštećenih, a da niko nije video ono što je ključno i što bi omogućilo da se suđenje završi takoreći za pet minuta. To je, nema drugog zaključka, farsa od sudskog procesa, od suda, policije, tužilaštva, advokata, veštaka…

Kako to, međutim, da je taj dvominutni snimak video Aleksandar Vučić? Ako je to sam tražio, njegov zahtev je morao biti odbijen jer na to ni po kom osnovu nema pravo. A ako nije tražio nego su mu ponudili, morao je da odbije jer to ni na koji način ne spada u njegov posao nego, štaviše, predstavlja protivzakonito mešanje u rad pravosudnih organa. Morao je reći: pošaljite to tužilaštvu i sudu, to je njihov posao, neka se oni time bave.

Ovako, predsednik Vučić je izvrgao ruglu sve te institucije – i policiju, i tužilaštvo, i advokate, i veštake, i sudstvo. Sve ono što jednu državu čini državom. Pa ako njih nema, nema ni države. Postoji samo gola sila i bezobzirna moć.

Ne znam kakav bi trebalo da bude odgovor društva na ovu grubu zloupotrebu vlasti i besprizorno ruganje celokupnom pravnom poretku, sve do samog Ustava na njegovom vrhu.

Da advokati stupe u štrajk? I za manje stvari su štrajkovali mesecima. Takođe i sudije – iz solidarnosti s kolegom koji treba da donese presudu, a da nije upoznat sa ključnim činjenicama? Profesori Pravnog fakulteta – čemu sav njihov (kakav-takav) trud ako neko pred celim svetom može tako cinično da ih ismeva? Možda da se snimi TV serija o porodici Gligorijević? Tu bi Vučića mogao da glumi samo Vučić lično. Mislim, ko bi drugi bio dobar?

Ali, ma koliko sve ovo bilo užasno važno, čini se da u konkretnom slučaju postoji nešto još važnije. Nazvao bih to njegovom ljudskom dimenzijom. Reč je o želji mlađeg sina Stanike Gligorijević Aleksandra da vidi šta se desilo tog kobnog 31. januara. Namerno sam, naravno – iako neopravdano – izdvojio mlađeg sina ne bih li nekako kod predsednika Aleksandra Vučića izazvao empatiju prema svom imenjaku. I Danilovom (Vučićevog sina) vršnjaku.

Verovatno će ovo mnogima delovati patetično. Možda i jeste. Ili nam je i mrva ljudskosti postala preteško breme. Kako god, računam, koji bi se čovek oglušio – ako je već država bezdušna – o pravo Aleksandra Gligorijevića da sazna istinu

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 13. april 2021.