Aleksandar Vucic

Lanci, trgovinski i ostali

PEŠČANIK, , ,
I tako se jedna mera vlasti, navodno u korist naroda, „preko noći“ pretvara u svoju suprotnost. I „kamen o vratu“ budućih generacija

Juče je (u sredu, 20. septembra) ministar finansija Siniša Mali posetio, kako je sam rekao, jedan „market na Dorćolu“, kupio 16 artikala i uštedeo hiljadu dinara – javile su novine. Ako ministar finansija nema pametnija posla nego da u radno vreme nabavlja provijant onda je on, ma kolika mu plata bila, skupo plaćen. Da ne govorimo o tome da trgovina, cene, marže itsl. nisu u njegovoj nadležnosti, pa nije jasno što se on u to uopšte meša. Ali, ministri Vlade Srbije više su na televiziji nego u svojim kabinetima.

To je, međutim, čak i najmanje važno. Afera „parizer“, tj. akcija „Bolja cena – cena za narod“ zapravo je samo još jedna podvala, budući da će „narod“ tu „bolju cenu“ papreno platiti. U stvari, već je plaća, pošto vlast ovim potezom zapravo gasi požar koji je sama izazvala i raspirivala. Mada će od toga biti koristi koliko i kad se šumski požar gasi kantama umesto kanaderima.

Sećate li se kako se Vučić hvalio da nijedna zemlja u Evropi nije toliko novca kao Srbija podelila svojim građanima tokom krize prethodnih nekoliko godina? Onda je vreme i da se setite one, od upotrebe već izlizane (ali i dalje tačne) izreke da u ekonomiji „nema besplatnog ručka“. Niko nije sporio da je obaveza države da deluje „kontraciklično“, tj. da stimulisanjem potrošnje pomogne stanovništvu i preduzećima u teškim vremenima, ali je upozoravano da će prevelika i neselektivna pomoć imati kontraefekte. To se i dogodilo. „Upumpavanje“ gotovo hiljadu milijardi dinara (tj. više od osam milijardi evra) u sistem dovelo je (uz druge, spoljašnje uzroke manjeg značaja) do velikog rasta cena. Zato je danas (zaključno sa 30. avgustom) inflacija u Srbiji dvostruko veća nego u Evropskoj uniji (11,5 prema 5-6 odsto). I zato je danas tzv. referentna kamatna stopa centralne banke Srbije za dve trećine veća (6,5 naspram četiri odsto) nego evropske centralne banke. Jučerašnje rasipništvo vlasti narod danas plaća smanjenom kupovnom moći i nižim privrednim rastom.

Uzgred, kad je već ta akcija tako dobra i korisna, zašto se ne proširi na sve proizvode. Pa naravno, zato što bi to bukvalno razorilo privredni sistem i vrlo brzo bi se videlo koliko je štetno. Ovako, „u malim dozama“ to se ne vidi tako jasno. To jest, vidi se neposredna korist, ali se ne vidi dugoročna šteta. Kao i uvek kada se dodeljuju neke povlastice, privilegije i subvencije, u prvi plan izbijaju dobitnici. Oni kojima je uzeto da bi drugima bilo dato, kao i oni koji će u budućnosti biti lišeni nekih dobara jer su ih potrošile prošle, tj. današnje generacije, ostaju izvan vidokuruga i vlasti i javnosti.

Nešto slično, nije zgoreg podsetiti, već smo imali pre jedno pola veka, kada se privredni život uređivao samoupravnim sporazumima i društvenim dogovorima. Bila je to ona zloglasna „dogovorna ekonomija“. Znamo kako se to završilo.

Nisu ovih dana ograničene samo cene robe nego i cena novca. Narodna banka je ograničila, za narednih 15 meseci, od 1. oktobra, kamatne stope na stambene kredite na 4,08 odsto (ova mera ima više modaliteta, ali da sada u to ne ulazimo).

Banke ćute. To jest, ne bune se javno, ali u sebi jako gunđaju. I nema sumnje da se to neće povoljno odraziti na ugled, čitaj rejting, Srbije u poslovnom svetu.

Nije ovde reč samo o bankama. Nepoštovanje ugovora predstavlja narušavanje temelja pravne države. To dalje znači narušavanje stabilnosti ekonomskog sistema. A i jedno i drugo dovodi do utiska da je Srbija zemlja povećanog rizika za ulaganje i, uopšte, poslovanje. Zbog čega rastu kamatne stope po kojima će Srbija moći da se zadužuje na međunarodnom tržištu. Isto važi i za poslovne banke. Što znači da će biti skuplji krediti na domaćem tržištu. Veći troškovi – manje (domaćih privatnih – za razvoj jedne zamlje najvažnijih) investicija. Manje investicija – manji privredni rast, manje novih radnih mesta, manji standard stanovništva. I manje ljudi platežno sposobnih da uzmu stambeni kredit. I eto kako se jedna mera vlasti, navodno u korist naroda, „preko noći“ pretvara u svoju suprotnost. I „kamen o vratu“ budućih generacija.

Kada je reč o bankarskim i trgovinskim lancima (bankarske filijale su u suštini „marketi“) to što se ne bune – ako se ne bune – može da izazove sumnju da je država njima nešto zauzvrat obećala. Recimo, trgovcima da će (i dalje) suzbijati konkurenciju, tj. da neće puštati (lako ni brzo) nove kompanije na tržište, a što manja konkrencija, to veća cena, jasno je već odavno svima. Što se tiče banaka – gde je konkurencija poslednjih godina prilično smanjena – država može lako, prodajući obveznice na tržištu, kroz visoku kamatnu stopu da im nadoknadi (pa i više od toga) izgubljenu zaradu na stambenim kreditima.

Ovo su samo najnoviji primeri koji pokazuju da je privreda u Srbiji izložena sve većem administriranju i sve većoj samovolji vlasti. A tamo gde je zarobljena privreda, zarobljeni su i društvo i država.

PS.
Neke opozicione partije u poslednje vreme (mada tvrde da ih zagovaraju već dve godine) izlaze sa idejama da se napravi analiza „strukture cene“ za 100 najprodavanijih proizvoda u trgovinskim lancima, pa da se vidi „koliko tu zarađuje proizvođač, koliko posrednik, a koliko trgovac“. Jeste da to deluje organizovanije i uređenije od ovog prilično proizvoljnog biranja proizvoda koji će morati da pojeftine, ali bi efekti bili jednako pogubni, ako ne i veći.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. septembar 2023.

Kako je parizer pojeo Vučića

PEŠČANIK, , , , ,
Sav taj novac koji Vučić udeljuje zapravo je njihov sopstveni – bilo da ga je od njih prethodno uzeo kroz poreze i doprinose, bilo da se u njihovo ime i za njihov račun negde zadužio (što znači da će morati da ga vrate, razume se, s kamatom). Pri tome, daje ga uz takvu pompu i reklamu kao da ga je iz sopstvenog džepa izvadio

Kineska poslovica kaže: „Što siromašniji narod, to veće pagode“. U slučaju Srbije to znači – fudbalski stadioni. Uostalom, Srbija je ipak u Evropi, te su nam bliži rimski imperatori koji su diljem svog carstva podizali arene i koloseume. „Hleba i igara“ – važi i danas kao i pre dve hiljade godina.

Nije, dakle, teško dokučiti zašto se Vučić odlučio da gradi fudbalske stadione, a ne hale za košarku (odbojku, rukomet, atletiku) iako u ovim sportovima imamo mnogo više uspeha nego u nogometu. Pored toga, dvorane uopšte nisu tako grandiozne, ne bodu oči na svakom koraku, a nisu ni tako skupe, pa prilikom njihove izgradnje ne može mnogo ni da se ukrade.

Kad smo već kod sporta, davno je neko primetio, mislim da je stranac, da u Srbiji svi igraju fudbal, a pobeđuju u košarci. A kad se pobedi, onda mora i da se proslavi, zar ne.

Razumljiva je želja ljudi da odaju priznanje svojim sugrađanima koji postignu (veliki) uspeh na međunarodnoj sportskoj sceni. Razumljiva je i radost sportista što ih dočekuje hiljade ljudi. Pri tome, teško da i njima nije jasno da vlast želi da se ogrebe o njihov uspeh i njihovu popularnost, ali isto je tako teško zamisliti da mogu da odbiju poziv na prijem kod predsednika. (Mada 2002, kada su predvođeni istim ovim Pešićem osvojili svetsko prvenstvo u Indijanapolisu, posle prijema kod Koštunice nisu otišli na prijem kod Đinđića; Pešić je otišao.) Po onome što se moglo videti na prijemu kod Vučića, bili su prilično uzdržani. Možda je i to nagnalo predsednika da na kraju ponovo uzme reč i objavi da će nagrada za zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Parizu 2024. iznositi 200.000 evra. Nije izdržao da još malo ne promoviše sebe.

Mora biti da se Vučić sa više obzira odnosi prema kućnom budžetu nego prema ovom državnom. Naravno da Aleksandar Vučić nema nikakvih prava ni zakonskih ovlašćenja da tako svojevoljno, mimo svake procedure i bez pitanja nadležnih organa daje takva obećanja i deli milione evra.

Sam Vučić je rekao da će „Srbija biti peta u svetu po visini premija za osvojeno zlato na Olimpijskim igrama”. Nije izvesno da će zaista biti tako (kao što je nepouzdano i sve što Vučić inače govori), ali je nesumnjivo da je ta suma gotovo šest puta veća od nagrade za prvo mesto na Olimpijadi u Londonu (35.000 evra) 2012. godine.

Po čemu je to, ekonomski gledano, Srbija peta u svetu ili, sa druge strane, koji su to ekonomski parametri Srbije u poslednjih 10-12 godina poboljšani 5-6 puta? Nema ničeg takvog. Sasvim obratno, ako je po nečemu među prvih pet u Evropi, onda je to po siromaštvu. U času kada se kao pijani milioner razbacuje basnoslovnim svotama, srpska ekonomija gotovo da je na staklenim nogama. Rast cena je među najvišim u Evropi, dok je rast privrede među najnižim u Evropi. Da bi prikrila loše stanje, vlast sve češće pribegava administrativnom nasilju nad ekonomskim subjektima: određuje cene hrane, raznih proizvoda široke potrošnje, energenata, bankarskih usluga, kredita. Sa druge strane, vlast sve češće pribegava direktnoj podeli novca svim kategorijama stanovništva, što bi se reklo, „od kolevke, pa do groba“: deci, omladini, majkama, seljacima, penzionerima. Zašto? Zato što ljudi od svojih regularnih primanja ne mogu normalno da žive.

Naravno, sav taj novac koji Vučić udeljuje građankama i građanima zapravo je njihov sopstveni – bilo da ga je od njih prethodno uzeo, kroz poreze i doprinose, bilo da se u njihovo ime i za njihov račun negde zadužio (što znači da će morati da ga vrate, razume se, s kamatom). Pri tome, daje ga uz takvu pompu i reklamu kao da ga je iz sopstvenog džepa izvadio.

Da li bi neko, s obzirom na sve rečeno postavlja se pitanje, iz nekog sportskog foruma, recimo predsednik Olimpijskog komiteta Srbije Božidar Maljković, trebalo da došapne Aleksandru Vučiću da nije u redu da sportisti pored zlatne olimpijske medalje (što im je, takoreći po definiciji, i najveća satisfakcija) dobijaju još 200.000 evra, dok se istovremeno narodu obezbeđuje parizer od 200 dinara.

Inače, kad (najzad) dođosmo do parizera, čini se da je Vučić – ma koliko bio poznat kao kralj političkog marketinga – u ovom slučaju omanuo. Naprosto, parizer mu je ukrao šou. Neko bi pomislio da su proizvođači parizera debelo platili za ovu kampanju. Ja u to ne verujem. Ali, kakogod, Vučić je potisnut u drugi plan, a u prvi plan je – možda i protiv svoje volje – izbio parizer.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 14. septembar 2023.

BRIKS u Srbiji

PEŠČANIK, , , , , , ,
Danas je jasno da BRIKS sve više postaje kineska platforma za obračun sa Zapadom kao političkim poretkom, kao skupom zemalja u kojima vlada liberalno-demokratsko društveno uređenje gde god se one na kugli zemaljskoj nalazile

Prošlonedeljni, 15. po redu samit BRIKS-a (22-24. avgust, Johanesburg, Južnoafrička Republika) iskorišćen je u beogradskim režimskim medijima za još jednu kampanju u korist ove organizacije, sa sve zalaganjem da i Srbija postane njen član. Kampanja, doduše, nije bila tako agresivna kao što oni inače umeju, ali za to postoje određeni razlozi. Najpre, pojedine opozicione, uglavnom desničarske, partije (Dveri, Novi DSS itd.) to već odavno traže (kao uostalom i pristupanje ruskoj Evroazijskoj ekonomskoj uniji – EAEU), tako da Vučić najverovatnije ne želi da ispadne da kopira tuđu, tj. politiku svojih protivnika.

Drugo, i važnije, sa njenim nosećim stubovima, Rusijom i Kinom, Srbija ima bolje odnose i od preostalih osnivača i od novoprimljenih članova tako da joj formalno članstvo i ne treba.


Politička suština

Ako je i zamišljen kao čisto ekonomska organizacija –mada je teško i zamisliti da Putinova Rusija bilo čemu pristupa na takav način; važi to i za Đinpingovu Kinu – danas je jasno da to više nije tako i da su krajnji ciljevi BRIKS-a političke prirode. Oni možda samo nisu tako vidljivi, jer su sadašnje aktivnosti još uvek prvenstveno usmerene na stvaranje široke i snažne ekonomske baze koja na kraju uvek presudi i u političkim sporovima.

Aktuelna svetska situacija – s jedne strane sukob Rusije i Evrope povodom Putinove agresije na Ukrajinu, a sa druge, mada trenutno ne oružani ali potencijalno opasniji, sukob Kine i SAD povodom Đinpingovih aspiracija prema Tajvanu – ukazuje na sve veću konfrontaciju između Istoka i Zapada. Tome u prilog govori i nastup kineskog predsednika na samitu BRIKS-a koji su pojedini posmatrači ocenili kao „najotvorenije i najeksplicitnije nastojanje” da se BRIKS okrene protiv Zapada. Lako je uočljivo da Kina pre svega pokušava da BRIKS iskoristi kao platformu (uzgred, to pravno i nije organizacija nego „platforma za saradnju”) koja će okupiti što veći broj zemalja da bi je to učinilo jačom u trenutku kada proceni da je spremna za konačni obračun.

Nema, dakle, ovde ni govora o stvaranju nekakvog „multipolarnog” sveta, kako se inače pojava BRIKS-a ne retko tumači, već se radi o pokušaju da se svet ponovo podeli na dva bloka. Pri čemu Kina računa da je izvukla određene pouke iz onog blokovskog sukoba od pre pola veka, tj. iz poraza Sovjetskog Saveza koji je krahirao pre svega zato što (ni uz pomoć istočnoevropskih zemalja pod svojom kontrolom) nije mogao da izdrži ekonomsku trku sa Zapadom. Zato Kina sada nastoji da ojača ekonomski uticaj po celom svetu i tako (makar indirektno) poveća broj svojih a smanji broj saveznika Amerike koju nesumnjivo vidi kao glavnog protivnika i u ekonomskom i u vojnom smislu.

Kada se govori o sukobu Zapada i Istoka, onda se naravno ne misli na geografske strane sveta nego na političke. Reč je pre svega o pokušaju neslobodnih i nedemokratskih režima Kine i Rusije da zaustave širenje  slobode i demokratije u svetu.

Ekonomski razvoj, tj. kada ljudi reše svoje egzistencijalne probleme – kao što je Kina, dopuštajući kapitalizam u ekonomiji,  rešila problem gladi i podigla standard svog stanovništva – kod njih se javi potreba da zadovolje svoju „duhovnu glad”. A za to su neophodne kulturne slobode – misli, govora, okupljanja, organizovanja…

To je ono što diktatori poput Đinpinga ne žele da dozvole. Ali Đinping ne želi ni da mu demokratija zakuca na vrata kao što se desilo Putinu sa Ukrajinom, tj. njenom željom da uđe u Evropsku uniju. Zato pokušava da posredstvom ekonomskih mehanizama što veći deo sveta stavi pod svoju kontrolu, odnosno da onemogući ili zaustavi njegovu demokratizaciju.

Srbija je dobar primer za to. Na jedan ili drugi način, Kina je milijarde evra uložila u Vučića i njegov autokratski režim. Nema sumnje da će isti recept primeniti i na svaku drugu zemlju, bila ona članica BRIKS-a ili ne bila.


Iskustvo Nesvrstanih

Da Kina uči iz tuđeg iskustva govori i politika proširenja BRIKS-a. Ona želi da izbegne da se, kao što je do toga došlo početkom šezdesetih godina 20. veka, između dva bloka pojavi neka nova grupa neutralnih zemalja. Zato je pored Indije, koja je već unutra, pokušala da u BRIKS ubaci i druga dva osnivača Pokreta nesvrstanih – Egipat i Indoneziju. Indonezija je u poslednji čas otpala, jer je domaćin samita južnoafrički predsednik Siril Ramafosa insistirao da u članstvo bude primljena Etiopija. Ni to, doduše, nije moglo mnogo da pokvari zadovoljstvo Đinpingu. Ne samo zato što je i Etiopija bila istaknuti član nesvrstanih, već i zato što se Kina već ulogorila na „crnom kontinentu” a ovo će sigurno dodatno ojačati njenu poziciju. Za Indoneziju ima vremena.

Način prijema novih članova – koji kao da su skupljeni „s koca i konopca”, toliko su međusobno različiti – najbolji je dokaz da BRIKS postaje prvenstveno politička organizacija Očigledno je, naime, da prilikom njihovog izbora nema nikakvih jasnih i unapred propisanih kriterijuma (osim da ne podržavaju „politiku sankcija”) a kad nema kriterijuma to znači da odlučuje politička (zlo)volja.

Pored Egipta i Etiopije u članstvo (koje formalno počinje 1. januara 2024. godine) između dvadesetak zainteresovanih zemalja primljeni su još Argentina, Iran, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati. Prijem poslednje tri, kojima su ljudske slobode i prava značajni otprilike koliko i deveta rupa na svirali sigurno neće doprineti jačanju demokratskih tendencija u ovom savezu, ali će zato Kini omogućiti da skoro u potpunosti kontroliše tržište nafte čiji je najveći svetski uvoznik.

Od Arabije i Emirata se, takođe, očekuje da ojačaju finansijski potencijal BRIKS-a, odnosno njegove Nove razvojne banke koja je od osnivanja 2015. odobrila svega 30 milijardi dolara kredita. Svetska banka je, recimo, samo prošle godine zemljama u razvoju podelila zajmove u visini od oko 100 milijardi dolara. Đinping kao da ima zmiju u džepu.

Ekonomisti su već primetili da je jedan od glavnih ciljeva BRIKS-a (pored zamene dolara nekom drugom valutom, o čemu je bilo dosta priče ali ne i konkretnih zaključaka) čvršće povezivanje zemalja koje imaju sirovine (Rusija) sa onima koje imaju prerađivačku industriju (Kina) te njihov pokušaj ovladavanja svetskim ekonomskim tokovima, odnosno, u perspektivi, svetom u celini.

Argentinu, koja je u velikoj krizi, u kojoj je inflacija premašila 100 procenata i kojoj je MMF pozajmio 44 milijarde dolara da bi stabilizovala svoje finansije, u BRIKS je ugurao brazilski predsednik Lula da Silva, inače veliki kritičar MMF-a, očekujući po svoj prilici da će joj na taj način obezbediti dodatna sredstva.

Prijem Egipta verovatno je motivisan željom da se u zemlji koja je u velikim ekonomskim teškoćama (čak ima problema da obezbedi sredstva za uvoz pšenice, samo od marta 2022. egipatska funta je tri puta devalvirala, inflacija je premašila 35 odsto) izbegne neka nova „obojena revolucija”, tj. demokratizacija.


Čelično bratstvo

Predstavnika Srbije nije bilo u Johanesburgu. Ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić je objašnjavao da Srbija ne može istovremeno da traži članstvo u BRIKS-u i u Evropskoj uniji.

Ali, ako nema Srbije u BRIKS-u ima BRIKS-a u Srbiji. Naime, ono što je možda „mislena imenica” i za neke njegove osnivače, Srbija već uveliko koristi: sirovine iz Rusije, investicije iz Kine, kredite iz Emirata. Tako da formalno članstvo, kao što je rečeno na početku, njoj nije ni potrebno. A ne treba to ni Rusiji ni Kini sa kojima Srbija već gaji „bratske odnose” i „čelično prijateljstvo” čime, opet, ne može da se pohvali nijedna od novoprimljenih članica BRIKS-a. S druge strane, Srbija je Rusiji i Kini potrebna baš takva kakva jeste i tu gde jeste: sa ograničenim ljudskim pravima i slabom demokratijom, ali u vratima Evropske unije, kao njihov Trojanski konj na Balkanu.

Kakav god da mu je bio cilj na početku, danas je jasno da BRIKS sve više postaje kineska platforma za obračun sa Zapadom kao političkim poretkom, kao skupom zemalja u kojima vlada liberalno-demokratsko društveno uređenje gde god se one na kugli zemaljskoj nalazile.

Mijat Lakićević
Pošćanik.net, 29. avgust 2023.

Šargarepa

NOVI MAGAZIN, , , ,
Nije problem u tome što je (ako je) Vučićeva politika „samostalna i nezavisna“. Problem je u tome što nije u interesu građanki i građana Srbije nego u interesu njegove partijske klike – ljudi u politici, državnom aparatu, privredi, kulturi, prosveti, zdravstvu koji čine njegovu klijentelističku mrežu i koji se bogate na račun 99 odsto preostalog stanovništva

Dva dana razgovora, nijednog konkretnog dogovora. Tako bi se, u najkraćem, mogla sumirati Vučićeva poseta Budimpešti prošlog vikenda (19. i 20. avgusta). U stvari, sadržina razgovora je tu najmanje bitna. Suština susreta Vučića, Orbana i Erdogana bila je u manifestaciji savezništva trojice poslednjih autokrata u Evropi. Ako se ne računaju zemlje „ruskog sveta“, naravno. Ne znamo za druge, ali Srbiji taj „trojni pakt“ ništa dobro neće doneti.

Najkonkretnije što smo o tim razgovorima saznali odnosilo se na brzu prugu Beograd – Budimpešta, o čemu je Vučić rekao da je „zamolio Orbana“ da Mađarska ubrza radove kako bi pruga bila gotova za dve godine. Budući da premijer Orban o tome nije rekao ni reč, lako je moguće da i taj rok, ko zna koji po redu, ne bude ispunjen. Naime, još novembra 2014. Vučićeva vlada je obnarodovala da „ćemo za dve i po godine vozom od Beograda do Budimpešte putovati za dva sata i 24 minuta, dok sada tom prugom putujemo osam sati“. Kasnije su, valjda suočeni s realnošću, predstavnici vlasti postali oprezniji. Tako je 2015. Vučić rekao da deonica od Beograda do Novog Sada „mora biti otvorena 2018. godine“. Kao što znamo, pruga je u promet puštena tek marta 2022.

Premijerka Ana Brnabić je 2017. obećala da će „kompletna brza pruga Beograd – Budimpešta biti završena za šest godina“. U maju 2020. Vučić je rok pomerio na 2024. godinu. Sad vidimo da i 2025. „visi“.

Videćemo da li će istu sudbinu doživeti i (nova) beogradska autobuska stanica. Naime, Goran Vesić je kao (beo)gradski funkcioner obećavao da će stanica biti završena 2019, pa 2020, pa 2021. godine. Ništa od toga nije bilo, ali je zato Vesić avanzovao do ministra građevinarstva.

Nedavno je, međutim, Vučić obećao da će BAS biti završena do 2025. godine. Bilo je to na predstavljanju njegovog najnovijeg, kako je sam rekao, „neverovatnog plana“ vezanog za svetsku izložbu EXPO koja za četiri godine treba da se održi u Beogradu. Taj plan, kojim su predviđena ulaganja od 12 milijardi evra, komotno bi se mogao nazvati „Srbija 2027“. Ako vam se čini da ste nešto slično već čuli – u pravu ste. To je investicioni projekat „Srbija 2025“, težak čak 14 milijardi evra, koji je uz veliku pompu predstavljen decembra 2019. godine. Tada je Vučić obećao: „Mi ćemo iza ovog plana da stanemo čvrsto“, kad evo, tek što je prošla polovina te „petoletke“, a ona se stavlja ad acta. U međuvremenu ništa nismo čuli o tome šta je od planiranog urađeno, koliko je para potrošeno i slično. Kao što bi uradila svaka odgovorna vlast.

Ali to je već oprobana Vučićeva (politička) taktika: stalno nova obećanja i stalno pomeranje horizonta kada bi do obećanog cilja trebalo da se stigne. Kao u onoj basni o magarcu i šargarepi. Samo što u našem slučaju magarac povremeno dobije parče šargarepe, što mu ne utoli glad nego samo da snage da ide dalje.

Kad Vučiću to kažete, on odgovara da ga mrzite ili da ste antidržavni element. Ili oboje. Tako je i u Budimpešti, prema već ustaljenom običaju, jedno naručeno pitanje iskoristio da oplete po svojim kritičarima, da njih proglasi izdajnicima, a sebe jedinim garantom „samostalne i nezavisne Srbije“.

Nije problem u tome što je (ako je) Vučićeva politika „samostalna i nezavisna“. Problem je u tome što ta politika ne valja. Što nije u interesu građanki i građana Srbije nego u interesu njegove partijske klike. Tačnije, u interesu ljudi – u politici, državnom aparatu, privredi, kulturi, prosveti, zdravstvu – koji čine njegovu klijentelističku mrežu i koji se bogate na račun 99 odsto preostalog stanovništva.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. avgust 2023.

Varvari na vratima

PEŠČANIK, , ,
Sve to što govori Vučić, kada je reč o strateškim opredeljenjima Srbije, manje-više je pogrešno. Pogrešno je, naravno, sa stanovišta običnih ljudi. Ali i s njegovog sopstvenog. Makar ne bi živeo u tolikom strahu

Aleksandar Vučić ne razume zapadnu civilizaciju. Zato je i ne voli iako to nije bitno. Podnosi je, otprilike, kao što je Miloš Obrenović podnosio turski jaram, pokušava da prevari Brisel kao „kodža“ Stambol, snishodljivošću i/ili lukavstvom. Pokazuju to i njegovi najnoviji javni nastupi koji se ređaju kao na pokretnoj traci, tri samo u poslednjih šest dana (od utorka 8. do nedelje 13. avgusta).

Vidi se to iz njegovog rečnika – prihvatio je, recimo, termin „kolektivni Zapad“, koji koriste najljući neprijatelji Evrope i Amerike – ali i, što je naravno mnogo važnije, iz njegovih stavova. Prihvatajući, naime, Putinovu i Đinpingovu „mantru“, i Aleksandar Vučić kaže da se politika Zapada „svodi na to da nameće svoje vrednosti od Azerbejdžana i Egipta do Indonezije“.

Kao da Egipćani, Indonežani, Rusi, Kinezi… ne ljube slobodu, ne vole demokratiju, ne žele pravnu državu nego im sve to treba silom nametati. Upravo je suprotno: razni diktatori, veliki i mali, pokušavaju na sve načine da onemoguće i spreče prodor slobode i demokratije, kako u njihove tako i u druge zemlje. U tome ne biraju sredstva, pa se, evo, i na globalnom planu povezuju i udružuju da bi svoje narode zadržali u ropstvu i neznanju.

Evropska unija je mirovni projekat, projekat „za“, vođen pre svega htenjem evropskih nacija da urede i poboljšaju međusobne odnose, dok je BRIKS projekat „protiv“, inspirisan potrebom autoritarnih režima Rusije i Kine, usmeren prvenstveno protiv „zapadnih vrednosti“ koje ugrožavaju tu njihovu poziciju.

Takozvane zapadne vrednosti – takozvane jer su zapravo opštečovečanske, samo što su na Zapadu kao takve i priznate i ugrađene u politički sistem – ne mora niko sa strane da nameće ljudima i narodima, one su njihova nasušna potreba, kao vazduh i voda.

Liberalno-demokratske zemlje mogu ponekad, možda i ređe nego što bi prilike zahtevale, s manje ili više uspeha u tome da im pomažu, kao što su dvehiljadite pomogle građankama i građanima Srbije, koji su sloganom „Slobo – Sadame“ najbolje izrazili suštinu tadašnjeg režima, da zbace jednu pljačkašku i ubilačku, zločinačku vlast.

Da je Vučiću zbilja stalo do parole „Balkan balkanskim narodima“, on bi znao da to zapravo znači prihvatanje evropskih vrednosti. Jer, nukleus Evrope, rodno mesto zapadne civilizacije, nalazi se upravo na Balkanu, u drevnoj Atini. Odatle se ona proširila po celom svetu, ne zahvaljujući vojnoj sili (iako je, nažalost, i toga bilo) nego zahvaljujući snazi svoje ideje.

Kao što postoji veza između vrednosti na kojima počiva neka zajednica i karaktera političke vlasti u njoj, tako postoji veza između kvaliteta jedne države i kvaliteta njenog novca. Vučić ne shvata da (američki) dolar kao svetsku valutu niko nije nametnuo niti je to neko planirao nego je do toga došlo spontano, na osnovu dugogodišnjeg iskustva. Ključnu ulogu u tome odigrale su institucije, ne samo centralna banka nego i druge koje su ograničavale moć i samovolju vladara (bilo naslednog bilo izabranog). I nije reč o tome (kao što po „nacionalnim medijima“ tumače Vučićevi čauši) da sentenca ispisana na novčanici od jednog dolara – In God We Trust – znači da je dolar taj bog u koga Amerikanci veruju već, upravo suprotno, ona ukazuje na moralne temelje jednog društva, od njegovog dna do vrha i sve do jedne tako profane stvari (mada je, zapravo, vrlo sofisticirani proizvod) kao što je novac.

Svaki prosečan, da tako kažem, roditelj razmišlja o tome u kakvoj zemlji želi da žive njegova deca. Nije mu potrebno da ga na to podseća nekakav šeik. Šta onda hoće da poruči Aleksandar Vučić kad kaže da mu je to trivijalno pitanje postavio vladar Ujedinjenih Arapskih Emirata. U stvari, odgovor je u drugom delu Bin Zajedove rečenice – mada nikad nećemo saznati da li je on to stvarno rekao ili je samo poslužio kao Vučićev „medijum“ – onom gde Vučića opominje da razmisli na koju će stranu Srbija, tj. da li će biti „uz najrazvijenije zemlje sveta koje neće biti isključivo na Zapadu“, te da „ne vodi(m) politiku samo na tri ili četiri godine, do kraja mandata već da gleda(m) u budućnost“. (Ovo pre liči da mu je rekao Zoran Đinđić.)

Sve(t) će se promeniti iz temelja, samo Emirati i Mohamed Bin Zajed neće. Tako ispada po arapskom šeiku za koga Vučić misli da „dobro razume šta se u svetu zbiva“. Vučić očigledno nije načisto kome se „privoleti carstvu. Tim pre što će, kako ističe, „Evropljani samo govoriti o vrednostima, a gubiće saveznike, kao Zapadno rimsko carstvo. To je kao da uživamo u fontanama i najlepšim kupatilima, dok nam varvari dolaze iznad Alpa i pravimo se da ništa ne vidimo“.

Predviđa li to Aleksandar Vučić propast Zapada ili makar Evrope? (Uzgred, ko su ti „varvari“ koji stoje pred kapijama Evrope danas? Ne verujem da bi se odgovor koji se nameće svideo njegovim prijateljima sa Istoka.) Računa li da će Istočno, sa Moskvom kao „trećim Rimom“, opstati? Ne bi s tom prognozom bio ni prvi ni poslednji, a ni usamljen u Srbiji kakva je ona danas, čemu je, uostalom, i sam dao veliki doprinos. Nije čudo, otud, da gaji „čelično prijateljstvo“ i „bratske odnose“ s najvećim diktatorima širom sveta. Možda Vučić zaista u tom i takvom svetu vidi svoju i budućnost svog sina, ali omladina Srbije, kao što pokazuju i najnovije ankete, svoju budućnost vidi na suprotnoj strani. Uostalom, baš kao i stanovnici „obećanih“ zemalja. Ne samo, pa ni pre svega žudeći za materijalnim bogatstvom nego tražeći slobodu, demokratiju, vladavinu prava.

Tako da sve to što govori Vučić, kada je reč o strateškim opredeljenjima Srbije, sve je to manje-više pogrešno. Pogrešno je, naravno, sa stanovišta običnih ljudi. Ali i s njegovog sopstvenog. Makar ne bi živeo u tolikom strahu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 15. avgust 2023.

Za(š)to nema rasta

PEŠČANIK, , , ,
Odavno nismo čuli kako će Srbija biti ili već jeste lider u ovome ili onome, ne samo u regionu nego i u Evropi. Jer ono po čemu smo u samom vrhu – visina inflacije – i nije baš za hvalu, dok smo po visini privrednog rasta pri samom dnu, pa Vučić opet nema čime da se pohvali

Kaže predsednica Vlade Srbije: „Bivša vlast se zaduživala za potrošnju, a mi se zadužujemo za investicije“. Dobro, zamislimo da je stvarno tako – gde je rast? Gde je taj privredni rast koji su generisale investicije u koje su, navodno, otišli strani krediti? Nema ga.

Štaviše, u razdoblju za koje Ana Brnabić tvrdi da su se u njemu zajmovi koristili za povećanje potrošnje (što, istini za volju, nije sasvim netačno – nisu „žuti“ bili savršeni, mada na tom poslu nisu bili usamljeni), stopa privrednog rasta bila je mnogo veća nego za vakta ove vlasti koja, kako sama tvrdi, pozajmljuje da bi ulagala. I to gotovo dvostruko veća. Tada je bila 4,5 odsto, a sada je oko 2,5 odsto.

Kao što svaki investitor zna, tačnije, svaki koji ulaže sopstvene pare (makar i da su prethodno pozajmljene – što znači da će morati lično da ih vrati), nije dovoljno da se ulaže. Potrebno je da ulaganje bude efikasno, tj. da odbacuje profit. Ako ulažete u (kupovinu opreme za) vojsku i policiju, kao što je Srbija mnogo radila, ta vam se investicija (ekonomski) neće vratiti.

Slično važi i za infrastrukturu koju je premijerka pomenula kao oblast u koju se danas mnogo ulaže. Izgradnja puta je svakako korisna, ali ni ona, sama po sebi, neće biti isplativa. Od nje se to zapravo i ne očekuje. Ono što se očekuje jeste da privuče mnogo novih malih privatnih investitora koji će oko puta izgraditi fabrike i na taj način doprineti opštem porastu privredne aktivnosti.

U Srbiji se to, međutim, ne dešava. Zašto? Pa zato što put nije dovoljan uslov za rast (privatnih) investicija. Nije dovoljno da država investira, neophodno je da država ne bude partijska nego da bude pravna i da privreda ne bude zarobljena nego slobodna.

Ovaj, nužan, uslov u Srbiji već godinama nedostaje i zato su privatne investicije već godinama daleko od potrebnih. Negde su na 4-5 milijardi evra, a trebalo bi da budu dvostruko veće. Zato industrijska proizvodnja praktično stagnira.

Povod za navedenu izjavu premijerke Brnabić u Narodnoj skupštini bila je kritika koju su zbog preteranog zaduživanja uputili pojedini poslanici na račun izvršne vlasti, rekavši, između ostalog, da se javni dug približava sumi od 36 milijardi evra i da zemlja klizi u dužničko ropstvo. Dobro, narodni predstavnici su – verovatno u žaru političke borbe – malo preterali, ali da se Srbija ubrzano zadužuje, to je fakat. Recimo za 12 godina svoje vladavine „dosovska  vlast se (od 2001. do, zaključno, juna 2012. godine) zadužila približno osam milijardi evra (sa oko sedam – pošto je prethodno dve trećine spoljnog duga otpisano – na oko 15 milijardi evra). Za isto toliko razdoblje Vučićeva vlast se zadužila čak dva i po puta više – oko 20 milijardi evra. Naročito zabrinjava ubrzanje zaduživanje poslednjih godina. Recimo, za prvih sedam godina svoje vladavine (od 2013. do kraja 2019) aktuelna vlast se zadužila za devet milijardi evra (sa 15, dug je porastao na 24 milijarde evra). U poslednje tri i po godine, međutim, javni dug je porastao nepunih 12 milijardi, dakle više od tri milijarde evra godišnje.

Braneći politiku zaduživanja, vlast najčešće ističe da je javni dug u odnosu na bruto domaći proizvod jedva prešao 50 odsto. Iako je to iznad maksimuma od 45 odsto propisanog Zakonom o budžetskom sistemu, ne može se reći da je stanje javnog duga dramatično. Međutim, nema ni razloga za spokojstvo, naprotiv. Suština je u velikoj manipulaciji podacima, pa i obmani građanki i građana Srbije. Naime, sa jedne strane zbog visoke inflacije, a sa druge zbog (faktički) fiksnog deviznog kursa, podaci o bruto domaćem proizvodu u evrima daju lažnu sliku srpske privrede.

Recimo, 2021. Srbija je ostvarila bruto domaći proizvod od 53 milijarde evra, a prošle godine 60 milijardi evra. To je povećanje od sedam milijardi evra ili, zbilja fantastičnih, gotovo 15 odsto. Da li je lane toliko porastao standard građana Srbije? Retoričko pitanje. Svi znamo da nije. Jedva ako je zadržan na onom pretprošlogodišnjem nivou. Rast je „pojela“ inflacija. Realno, tj. kada se od nominalnog rasta u dinarima odbije rast cena, BDP Srbije porastao je više nego skromnih 2,3 odsto. I ove godine će se ponoviti nešto slično. BDP bi, naime, prema planskim dokumentima vlasti, trebalo da premaši 8.000 milijardi dinara – a verovatno će, zbog inflacije više od predviđene, biti i veći – i dogurati do 68-69 milijardi evra. Dakle, opet će se rast BDP-a u evrima kretati oko 14-15 odsto, dok će realno, kako govore aktuelne prognoze, biti oko dva odsto.

Da srpskoj ekonomiji ne cvetaju ruže, osim eventualno šipka, moglo se primetiti i po tome što predsednik Vučić u poslednje vreme, barem kada je o ekonomiji reč – zbog toga valjda češće poteže nacionalno-političke teme – retko pominje Hrvatsku. Setiće se neko, možda, kako je Vučić negde sredinom 2021. slavodobitno objavio da će Srbija uskoro po visini BDP-a prestići Hrvatsku. Budući da Srbija ima gotovo dvostruko više stanovnika od Hrvatske (sedam naspram četiri miliona), to i ne bi trebalo da predstavlja neki veliki uspeh, ali se ipak nije dogodilo. Hrvatska je, štaviše, opet „pobegla“ Srbiji, ostvarivši rast od 13,1 odsto 2021. i 6,3 odsto 2022, te dostigavši BDP od 67 milijardi evra.

U još jednoj stvari sudbina se surovo poigrala sa Aleksandrom Vučićem. Pre neku godinu on se hvalio, usput žestoko gazeći opoziciju, kako se ona, dok je bila vlast, zaduživala po kamatnoj stopi od 7-8 odsto, dok se pod njegovim rukovodstvom zemlja zadužuje s kamatom od 2-3 odsto. Džabe je bilo govoriti da je to posledica prilika na finansijskom tržištu, a ne nekog posebnog umeća ove ili one vladajuće garniture. Sad se situacija obrnula, pa aktuelna vlast uzima nove i skuplje kredite da bi reprogramirala neke stare i jeftinije, koje je neretko svojevremeno i sama uzela.

Uopšte uzev, odavno nismo čuli kako će Srbija biti ili već jeste lider u ovome ili onome, ne samo u regionu nego i u Evropi. Jer ono po čemu smo u samom vrhu – visina inflacije – i nije baš za hvalu, dok smo po visini privrednog rasta pri samom dnu, pa Vučić opet nema čime da se pohvali.

A javni dug raste.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. jul 2023.

Septembar

NOVI MAGAZIN, ,
Sankcije Vulinu, koje su zapravo namenjene Vučiću, predstavljaju priliku koja ne sme biti propuštena

Kad god čujem zagovornike nekog radikalnog rešenja, setim se 8. sednice CK SK Srbije i recepta Radoša Smiljkovića (tada profesora Fakulteta političkih nauka) za Kosovo: „Na ljutu ranu – ljuta trava.“ Ta zbilja istorijska sednica, od pre gotovo četiri decenije, došla je nakon što je Dragiša Pavlović izgovorio jednu drugu, isto tako značajnu rečenicu, onu o „olako obećanoj brzini“. Jedan od najbližih saradnika Ivana Stambolića kritikovao je na taj način obećanja Slobodana Miloševića o brzom razrešavanju kosovskog čvora.

Znamo kako se to „treniranje strogoće“ završilo. Smiljkovićeva receptura – koja zapravo i nije bila njegova – postala je državna politika koja je Srbiju kroz čitavu poslednju deceniju 20. veka vodila iz poraza u poraz.

Lako je zagovarati laka rešenja. Laka i brza rešenja deluju atraktivnije, pa i bliže našem mentalitetu. Jeste da revolucije iziskuju veliki napor, ali je on jednokratan i relativno kratkotrajan. Težak rad na temeljitoj promeni društva – i društvenih „podsistema“, recimo pravosuđa, koje je u tom pogledu ključno – tek predstoji posle tog prevratničkog čina. Zoran Đinđić je toga bio svestan. Govorio je da su Srbi „vitalan i kompetitivan“ narod, ali nespreman za dugo i kontinuirano naprezanje. „Mi dobro odigramo prvo poluvreme, ali zaboravljamo da utakmica traje 90 minuta“. Posle preuzimanja vlasti 2000. vajkao se, opisujući svoju poziciju, da svi očekuju da malo uživaju na lovorikama, „a onda se pojavljujemo mi i kažemo da 5. oktobra nije bio kraj već da je to početak. Ako je neko mislio da smo završili posao, moram da ga razočaram jer smo ga tek počeli“.

U tom kontekstu obećavanje odmazde (prema) onima koji na jedan ili drugi način, više ili manje, učestvuju u održanju Vučićevog režima, ne čini se osobito politički korisnim. To, s jedne strane, desetine, pa možda i stotine hiljada ljudi koji se nalaze na najnižem stepeniku partijske piramide, među njima i poslednjih dana aktuelne „botove“, podstiče da još jače svoju sudbinu vežu za aktuelne vrhuške. Sa druge strane, vladavina prava podrazumeva (profesionalnu i nepristrasnu) primenu zakona, pa nema smisla pretvarati je u neku osvetničku batinu.

Da ne bude zabune, to ne znači da od mirnih demonstracija širom Srbije treba odustati, naprotiv. Dobro bi bilo da budu još rasprostranjenije i još masovnije. Ali naročito je važno da ostanu mirne, pogotovo što će Vučić pokušavati da izazove neku njihovu eskalaciju (između ostalog, i ubacujući svoje provokatore) i da ih prikaže kao nasilne i rušilačke.

Došlo je vreme da rukovođenje demonstracijama (otvoreno) preuzmu političke partije. To će biti prilika, prvo, da se (iz trenutnog „obilja“, tj. konfuzije) izdvoje lideri i, drugo, da se definišu konkretni programi. Njihovi zahtevi i ciljevi treba da budu pre svega pozitivno formulisani. To bi trebalo da posluži kao platforma za predizbornu kampanju i uvod u predstojeće izbore.

I konačno, sve bi to trebalo raditi uz čvrste veze, formalne i/ili neformalne, sa Amerikom i Evropskom unijom. Jer, to je jedina prava alternativa politici Aleksandra Vučića. Sve drugo je „isto, samo njega nema“.

Sankcije Vulinu, koje su zapravo namenjene Vučiću, predstavljaju priliku koja ne sme biti propuštena.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. jul 2023.

Arena

PEŠČANIK, , , , ,
Nekad je bilo „hleba i igara“; u međuvremenu smo uznapredovali, danas važi: sendviča i fudbala

Kad god neko počne da govori o patriotizmu, ja gledam gde mi je novčanik – kaže stara narodna mudrost. Potvrđuje se to i ovih dana. Sve snage – i (para)političke i (para)policijske – mobilisala je aktuelna vlast u borbi protiv stranih plaćenika, autošovinista i ostalih izdajnika.

Tako je (gotovo) potpuno nezapaženo prošla vest da je Arena sport, koja je u stopostotnom vlasništvu Telekoma Srbija, dakle praktično i formalno državna firma, prošlu godinu završila sa gubitkom od 107 miliona evra (12,5 milijardi dinara). To je više nego dvostruko iznad gubitaka zabeleženih 2021. godine koji su iznosili 40,5 miliona evra. Za dve godine, znači, izgubljeno je gotovo 150 miliona evra.

Pošto su prećutali ovu, režimski mediji su na sva zvona oglasili jednu drugu vest – da je Junajted medija, kompanija u vlasništvu Dragana Šolaka, u čijem sastavu su i televizije N1 i Nova, 2022. godinu završila sa gubitkom od 227 miliona evra, te da su njena ukupna dugovanja dostigla (zbilja „impresivnu“) 7,1 milijardu evra.

Nije izvesno koliko je ovo tačno – u tekstu se ne navode izvori podataka – ali vest je svakako zanimljiva. Međutim – pre svega sa ekonomske tačke gledišta, kao biznis informacija koja građane pogađa koliko i izveštaji sa njujorške berze. Šolakove dugove, (u)koliko ih ima, neće plaćati oni, a i ako Junajted medija bankrotira, kao što se insinuira, to građane Srbije ništa neće koštati. Njima ni iz džepa ni u džep, što bi se reklo.

Sasvim je suprotna stvar sa Arenom. Kao i s Telekomom, uostalom. Jer, to je nešto što oni poseduju, što direktno, kao akcionari, što indirektno, „kroz“ državne akcije (država je vlasnik oko 80 odsto, a privatna lica oko 20 odsto deonica). Dakle, to je njihova imovina. I ako neko tom imovinom upravlja loše, ako pravi gubitke – istovremeno, a to nije nevažno, to svoje „upravljanje“ skupo naplaćujući – onda se to građana debelo tiče. Jer se na taj način umanjuje njihovo bogatstvo. Slobodno se može reći da su –opljačkani. Konkretno i direktno – građani Srbije opljačkani su za 150 miliona evra.

Neka svako prema sopstvenom izboru zamisli šta je sve s tim novcem moglo da se uradi. Recimo, sasvim grubo računato, nastavnici osnovnih i srednjih škola u Srbiji (njih oko 75.000) mogli su da za poslednje dve godine imaju primanja veća za oko 2.000 evra bruto ili hiljadu evra neto. Što će reći da je njihova mesečna plata u proseku mogla da bude veća oko 50 evra. Možda za nekoga to i nije mnogo, za nastavnike sigurno jeste.

I to već više nije samo privredna nego je pre svega politička tema. Odgovorna vlada, tj. vlada odgovorna narodu, istog časa po objavljivanju ove vesti na dnevni red bi stavila poslovanje Arene, tj. Telekoma i njihove direktore podvrgla žestokom propitivanju. Odgovorna skupština bi to pitanje postavila vladi. Ništa se od toga, međutim, nije desilo.

A i predsednik Vučić, dok formira tzv. pokret za narod i državu, ćutke prelazi preko arčenja državne i narodne imovine. Možda zato što bez njegovog odobrenja (verovatno i sugestije – kad već može Narodnoj banci da naloži da kupuje zlato) Telekom ne bi ni odlučio – a Arena tu odluku sprovela u delo – da za kupovinu TV prenosa engleske Premijer lige izdvoji basnoslovnih 600 miliona evra (100 miliona evra godišnje, ugovor na šest godina).

Nekad je bilo „hleba i igara“; u međuvremenu smo uznapredovali, danas važi: sendviča i fudbala.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. jun 2023.

Ljudi laži

PEŠČANIK, , , , ,
Mora biti da Vučić zna da ljudi na njegove mitinge ne dolaze zato što ga vole i poštuju nego zato što su prinuđeni. To znaju i njegovi doglavnici i poglavnici, kao i novinari režimskih medija. Svi, dakle, znaju da je svaki taj performans jedna velika obmana, velika laž. Pa ipak u tome učestvuju

Ima pravo Aleksandar Vučić kad kaže da protesti „Srbija protiv nasilja“ znače destabilizaciju. Ali ne Srbije nego njegove pozicije. Demokratija tome i služi – da protrese vrhove vlasti. Druga je stvar što se autokratski vladaoci plaše i svoje senke. Nema većeg straha od straha diktatora. Svakog ko mu prilazi on gleda kao novog Bruta, procenjuje da li je baš on taj koji će mu zabiti nož u leđa ili je to onaj sledeći.

Zato se njegovi vazali trude da što češće i glasnije izražavaju svoju ljubav prema gospodaru. Poseban su primer intelektualci-podanici, poput Vladimira Vuletića, profesora Filozofskog fakulteta, koji svoje udvorištvo pokušavaju da prikažu kao moralnu vrednost ili zaodenu u naučničke koprene.

Kad kaže da „neće biti novog Majdana“ u Srbiji, a ne, recimo, novog 5. oktobra, Vučić želi da izbegne komparaciju sa Slobodanom Miloševićem, ali sebi čini medveđu uslugu jer se zapravo identifikuje s nekadašnjim proruskim predsednikom Ukrajine Viktorom Janukovičem. Kao što je poznato, Janukovič je svojom antievropskom politikom, tj. odbijajući da sprovede već usvojene sporazume sa Evropskom unijom, izazvao velike višemesečne demonstracije početkom 2014. godine na glavnom kijevskom trgu Majdanu nezaležnosti (Trgu nezavisnosti), zbog čega je na kraju morao da pobegne iz zemlje, našavši utočište u Rusiji.

Još jedan korak ka Moskvi i Putinu napravio je proteklih dana g. Vučić – kada je rekao da su mu neke „sestrinske službe sa istoka“ javile da aktuelne manifestacije nezadovoljstva, ne samo u Beogradu nego i širom Srbije, predstavljaju „pokušaj obojenih revolucija“.

Time je, s jedne strane, optužio Zapad, pre svega Ameriku, da mu radi o glavi iako su zapravo i Evropska unija i Sjedinjene Države žmurile na mnoga njegova nepočinstva u unutrašnjoj politici. Nema sumnje da je Vučićevoj nervozi kumovao članak u Njujork tajmsu, gde ga se prilično otvoreno dovodi u vezu sa organizovanim kriminalom iako mu je Amerika dosad bila glavni saveznik u pregovorima oko Kosova. Nije izvesno koliko će mu ovo „zaoštravanje retorike“ (ako je samo o tome reč) pomoći u onome – šta god to bilo – što namerava da ostvari.

Sa druge strane – i to je verovatno još zloćudnije – na taj način Vučić je učesnike protesta „Srbija protiv nasilja“ optužio da su u službi stranih vlada, drugim rečima, strani plaćenici, praktično izdajnici. A zna se, zar ne, kako se postupa sa izdajnicima.

Ne treba biti naročito oštrouman, pa iz toga zaključiti da vlast aktuelne političke (ne)prilike vidi kao borbu na život i smrt u kojoj su (to se valjda samo po sebi razume) sva sredstva dozvoljena. Pogotovo će to važiti za sredstva kojima se onemogućavaju slobodni i demokratski izbori.

Cela Srbija je ovih dana gledala kako se ljudi – na različite načine: pretnjama, ucenama, pa čak i fizičkim nasiljem – ne samo primoravaju da dođu na miting Aleksandra Vučića nego da na njemu i ostanu. Zbilja su delovale groteskno, ali i zastrašujuće te slike na kojima generalni sekretar Vlade Srbije vodi grupu „žestokih momaka“ odevenih u crno, a zatim i kako ta „pretorijanska garda“ ne dozvoljava građanima da napuste Vučićev skup, držeći ih kao stado u toru.

Mora biti da Vučić zna da ljudi na njegove mitinge ne dolaze zato što ga vole i poštuju nego zato što su prinuđeni. Znaju to i njegovi doglavnici i poglavnici, koji sve organizuju te hepeninge. Isto to znaju, naravno, i oni koji su tu dovedeni da mu kliču i aplaudiraju. Konačno, i oni – novinari, analitičari, univerzitetski profesori – koji po Vučićevim medijima takve skupove posle hvale i veličaju, takođe znaju sve to. Svi, dakle, znaju da je svaki taj performans jedna velika obmana, velika laž. Pa ipak u tome učestvuju.

Zašto? Koji god odgovor da mi padne na pamet – nije mi dovoljno ubedljiv.

Samo me je čitava ta situacija asocirala na poznatu i u svetu nauke o čoveku vrlo uticajnu knjigu „Ljudi laži“. U njoj autor psihijatar Skot Pek kaže da je „laganje istovremeno jedan od simptoma i jedan od uzroka zla“.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. maj 2023.

Predsednik i patrijarh

PEŠČANIK, , ,
Srbija je zaista proćerdala 20. vek. Ništa nije naučila ni iz svojih pobeda niti iz svojih poraza. Kako je krenulo, mogla bi da izgubi i dvadeset prvi. Jer, kao što pokazuju brojni primeri iz istorije, razvitak i napredak nacije ničim nije zagarantovan

Preturajući po starim novinama nabasao sam na jednu naslovnu stranu Ekonomist magazina (koji je u tom trenutku već bio izmenio ime u Ekonom:east, ali to nije bitno) od pre deceniju i po, iz septembra 2009. godine. Nadnaslov je glasio „Nasilje u Srbiji“, a naslov „Sredom poste, nedeljom biju“. U lucidnom tekstu Ivane Radmilac Đurđić ukazuje se da su glavni vinovnici nasilja „ultradesničari“, odnosno različite „navijačke, patriotske i religijske grupe“.

Članak, dakle, iz sadašnje perspektive gledano, podseća da je nasilja bilo i ranije, mada u zemlji u kojoj se u poslednjih četvrt veka desilo više političkih ubistava (Ivana Stambolića, Zorana Đinđića, Slavka Ćuruvije, Milana Pantića) u državnoj režiji, to i ne treba posebno dokazivati.

To, nažalost, ne znači da i ova vlast nije dala svoj ne mali doprinos, čak i ako ne računamo ubistvo Olivera Ivanovića, naprotiv. Ono u čemu je aktuelni režim učinio možda i najveći napredak, upravo kad je reč o onim pomenutim grupama, jeste njegov pokušaj da te nasilnike stavi pod svoju kontrolu tako što će ih uzeti u svoju službu i koristiti za svoje potrebe. Kada je reč o navijačima, to potvrđuje afera Belivuk, a kada je reč o tzv. patriotama, primer je Miša Vacić sa svojim falangama angažovanim uoči izbora u manjim mestima širom Srbije.

Da su svi oni imali ideološki oslonac u (makar trenutno) dominantnom delu Srpske pravoslavne crkve (što se vidi i po njihovom „aksesoarima“ – narukvicama, lančićima i sličnim detaljima), svedoče i poslednji istupi patrijarha Porfirija. Najpre njegova skorašnja (17. maja) podrška predsedniku Aleksandru Vučiću, tokom ručka, uz istovremeno naglašavanje jedinstva države i Crkve, ali i, pre toga, obraćanje prisutnima, opet za vreme jednog (slavskog) ručka, kada je brutalno izvređao žene u Srbiji. Zanimljivo je pri tome da oni koji brana Patrijarha ističu kako on nije govorio o svim ženama nego o samo jednoj ženi, dok istovremeno kritike (ovde se ne računaju uvrede koje su, naravno, takođe neprihvatljive, a povrh toga su i kontraproduktivne) na račun patrijarha tumače kao napad na čitavu Crkvu, pa i na celu naciju.

U stvari, javnost nije bila toliko iznenađena, tačnije revoltirana, smislom onoga što je patrijarh izgovorio – to je manje-više bilo u okviru standarda SPC – koliko njegovim rečnikom. Rečnikom primerenijim nekoj gomili koja ispija pivo ispred seoske prodavnice nego najvišim crkvenim velikodostojnicima. Uzgred, taj vokabular bio je vrlo blizak rečniku predsednika Vučića. Patrijarh, srećom, nije koristio izraze kao što su „hijene“ i „lešinari“, poput predsednika Vučića, ali je već sam njegov ton odavao prezir prema „drugom“ i nipodaštavanje „drugačijeg“. Izgleda, međutim, baš kada je o rečniku reč, da se ne radi o slučajnosti. Još pre dvadesetak godina Desimir Tošić je, poredeći govore mitropolita Amfilohija Radovića i pariskog kardinala Lustižea, konstatovao da prvi ima „jedan jadan rečnik, politikantski rečnik, uvredljiv“, dok kardinal govori „višim jezikom, intelektualnijim“.

Istom prilikom je Tošić (koji je inače bio veliki vernik i, uprkos višedecenijskoj emigraciji u Londonu, Božić slavio na najtradicionalnij način, sa sve kokodakanjem domaćina i pijukanjem čeljadi), zaključio da „Srbiji nije potrebna samo politička i kulturna“ nego i „crkvena modernizacija“.

U Srbiji, međutim, na delu je suprotna tendencija. Odmah nakon strašnog zločina u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, ministar prosvete Branko Ružić za to je okrivio „poguban uticaj zapadnih vrednosti“. Ružić je posle nekoliko dana podneo ostavku, ali je zapravo više prinet kao „žrtveno jagnje“, pod pritiskom javnosti, nego zbog izjave kojom je pokušao da se „opere“. Štaviše, za to je ubrzo dobio podršku od ministra odbrane Miloša Vučevića.

„Ono što ja zameram ovima u sistemu prosvete je što su gledali da nas dekodiraju od našeg nacionalnog bića, da nas isčupaju iz korena, da ne smemo da gajimo tradicionalne vrednosti jer onda nećemo biti moderni. Pustite vi nas da gajimo naše nacionalne vrednosti i da koristimo savremene tehnologije, i jedno i drugo. Evo i ideje da treba izbaciti veronauku – pa jel’ vam to najveći uspeh? Vi treba da naučite decu da imaju neku odgovornost, a ne prava“, rekao je, između ostalog, Vučević.

Bilo je u prošlosti, zbilja, nastojanja da se Srbija „modernizuje“, ali uzalud. Kamo lepe sreće da su uspeli. Jer, kako i čime to hoće da nas „dekodiraju“ i kakve su to zapadne vrednosti koje nam nameću?

Najšire i najjezgrovitije istovremeno, one su formulisane u slavnom sloganu Francuske (buržoaske) revolucije: Sloboda, jednakost, bratstvo. Iz toga su izrasli tržišna privreda, socijalna država i vladavina prava. A kao kruna svega toga – tolerancija, dijalog, poštovanje različitosti. Sve to skupa (i samo izgrađivano i dograđivano stolećima) dovelo je do najvećeg napretka, tj. do najveće dobrobiti za najveći broj ljudi, u hiljadama godina dugoj istoriji čovečanstva. S tim dostignućem ne može se uporediti nijedna društvena zajednica koja danas postoji na planeti Zemlji.

Sa druge strane, koje su to autohtone „istočno-pravoslavne“ vrednosti koje navodno pokušavaju da nam oduzmu i zamene ih svojim, trulim i degenerativnim. Porodica? Pa nema ničeg što bi, empirijski i teorijski, moglo da potvrdi da je u Srbiji porodica više na ceni nego u Italiji, Španiji ili Švedskoj i Americi – to što ovde više generacija živi pod istim krovom nije rezultat ljubavi nego posledica siromaštva – osim ako se pod tim ne podrazumeva slobodna primena one biblijske „batina je iz raja izašla“. Brak? Kao „pravo“ muža da (u)bije ženu (tu „jadnicu i bednicu“) kad mu se ćefne. Deca? Otkud, kad se dečija prava doživljavaju kao podvala Zapada i kad se zna da je njihovo, kako to reče i ministar vajni Vučević, pre svega da nauče da slušaju. Šta vredi što je još davnih dana Duško Radović upozorio: „Tucite svoju decu čim počnu da liče na vas“.

U stvari, kad (pre)poručuje da „gajimo naše nacionalne vrednosti i da koristimo savremene tehnologije, i jedno i drugo“, Vučević nije rekao ništa novo. On samo (s velikim zakašnjenjem) ponavlja ono što je pre gotovo jednog i po veka rekao Nikola Pašić: „Od Zapada uzimati samo tehnološko znanje i nauku, i njima se koristiti u duhu slavenosrpskom“.

Sudeći po tome, Srbija je zaista proćerdala 20. vek. Ništa nije naučila ni iz svojih pobeda niti iz svojih poraza. Preuzimala je tehniku i tehnologiju, ali nije politiku i filozofiju. Tačnije, ta politika i filozofija zahvatile su tek jedan tanak, površinski sloj, nisu dublje ukorenjeni u društveno biće. U tome je koren današnjih nesporazuma Srbije sa svetom. Onim svetom na koji je mislila parolom „Beograd je svet“ 96/97. godine – kada je zaista zadivila svet – dakle sa Evropom kao rodnim mestom tog sveta. Odnosno, sa druge strane, u tome je razlog njenog razumevanja i „bratske ljubavi“ sa autoritarnim režimima i nedemokratskim državama poput Rusije i Kine.

Kako je krenulo, mogla bi da izgubi i dvadeset prvi. Jer, kao što pokazuju brojni primeri iz istorije, razvitak i napredak nacije ničim nije zagarantovan.

Mijat Lakićević
Pošćanik.net, 20. maj 2023.