crna gora

Crna Gora

U odnosu prema susedima između aktuelnih vlasti i opozicije (čast izuzecima) praktično nema nikakvih razlika

Zanimljiva je unisonost s kojom su u Srbiji propraćeni rezultati crnogorskih izbora. I vlast i opozicija, i nacionalisti i građanisti, i režimski i nezavisni mediji, manje-više bezrezervno pozdravili su pobedu opozicije. Pobedi se u zube nije gledalo. Retki naknadni “ekscesi” samo su imali svrhu da pometu tragove. Otud, recimo, niko nije zapazio, ispraćajući Mila Đukanovića, da je razdvajanje od Srbije donelo značajan boljitak Crnoj Gori. Kao što je već pisano na stranicama Novog magazina (naročito u brojevima br. 454 i 476), nakon 2006. Crna Gora se – uprkos svim manama, koje nisu male – u svakom pogledu razvija brže od Srbije, naročito posle 2012.

Još je, međutim, zanimljivije, ma koliko bilo paradoksalno, da to što se desilo sa Crnom Gorom nije ništa neobično. U odnosu prema susedima između aktuelnih vlasti i opozicije (čast izuzecima) praktično nema nikakvih razlika. Tako je nedavna odluka hrvatskih Srba da krenu u proces pomirenja s Hrvatima, u Beogradu prošla sa jedne strane uz teške optužbe, a sa druge bez ikakve podrške. U Makedoniji zvanična Srbija nije prezala ni od direktnog stavljanja na stranu sad već dve godine političkog prebega u Mađarsku Nikole Gruevskog, ali ni opozicija nije pokazala nikakve simpatije prema Zoranu Zaevu. I Boris Tadić je bio u odličnim odnosima s Miloradom Dodikom; nije ga, istina, svuda vodao sa sobom kao Vučić, ali prijateljstvo je bilo nepojamno.

Ako se uzme da je – prema teoriji, a i praksi – spoljna politika odraz, produžetak unutrašnje, onda postaje jasnije zašto je u Srbiji situacija takva kakva jeste. U stvari, kad to vidi, čovek se nehotice zapita nije li ponovo na delu politika iz devedesetih – u čemu takođe nije bilo razlike između vlasti i opozicije – kada je demokratija žrtvovana za račun teritorija. Naravno, okolnosti su danas drugačije, ali društvena svest izgleda nije.

Kako ta politika izgleda manjima i slabijima, Srbija je kao regionalna sila mogla da se na sopstvenoj koži uveri nedavno u Vašingtonu. To jest, na onoj slici Vučićevih “razgovora” s Trampom. Gde se predsednik Sjedinjenih Država pokazao kao običan seoski kabadahija. Sad je, doduše, selo globalno, pa su i gabariti siledžije adekvatni, ali u suštini – to je to.

A kad je ustao s te američke stolice, Vučić je morao da se pravda ruskoj i kineskoj stolici. Tačnije, Putinu i Si Đinpingu, liderima koji svoje političke protivnike truju i okivaju. Ispostavilo se da je politika sedenja na više stolica Srbiju pretvorila u igračku koju svetske sile navijaju prema sopstvenim potrebama.

Jedino se Evropa ponaša drugačije. Staroj dami su krvni sudovi malo zakrečeni i refleksi oslabili, ona bi sve na “finjaka”, a za to u doba Tvitera niko nema živaca. Iako, u stvari, to se sad odlično vidi, Evropa je praktično postala sigurna kuća za male zemlje i narode. Ali srpsko političko društvance u ćošku još nije samo sa sobom raščistilo šta hoće i čemu teži. Što se ogleda i u odnosu prema Crnoj Gori.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. septembar 2020.

Za budućnost Srbije

Pobeda opozicije u Crnoj Gori, čiji je glavni stožer koalicija oko DF, nije oslabila nego, naprotiv, ojačala Vučićevu njegovu poziciju (koju strpljivo već godinama gradi) lidera svih Srba u regionu – i bosanskih, i crnogorskih, i kosovskih, i srbijanskih. Samo su se hrvatski Srbi oteli toj kontroli

Opozicija se nada da će se “reka slobode” iz Crne Gore preliti u Srbiju. Greši. Ta reka je pod kontrolom Aleksandra Vučića. Makar njen najveći deo, tj. matica.

S tom glavninom, dakle, Vučić je bio u tesnoj vezi. Njeni predstavnici su redovno dolazili u Beograd, Srbija je javno finansirala njihove aktivnosti milionima evra, a naivno bi bilo ne računati da su tajne sume bile još veće. Za divno čudo, javnost u Srbiji, naročito opoziciona, to je uspevala da ne vidi. Pa je govorila da su Vučić i Đukanović u dosluhu i da jedan drugom nabacuju političke voleje. Isti ti su, međutim, i dalje glavni tumači zbivanja, kako u Srbiji tako i šire.

Sve u svemu, pobeda opozicije, čiji je glavni stožer koalicija oko Demokratskog fronta, nije oslabila nego, naprotiv, ojačala Vučića. Tačnije – njegovu poziciju (koju strpljivo već godinama gradi) lidera svih Srba u regionu – i bosanskih, i crnogorskih, i kosovskih, i srbijanskih. Samo su se hrvatski Srbi oteli toj kontroli, zbog čega su odmah u Vučićevim medijima provučeni kroz toplog zeca i proglašeni izdajnicima. Srpstva, dabome.

Uzgred, ko veruje da u radiju žive mali ljudi, taj može da veruje i da će Amfilohije Crnu Goru da uvede u Evropu. (Čovek kome su mnogi, koji inače svašta znaju, i zaboravili i oprostili onaj sramni govor nad odrom Zorana Đinđića.)

Drugim rečima, iako se gotovo unisono misli da je ekspertska vlada dobro rešenje, to je veliko pitanje. Može se lako desiti da ona samo posluži kao paravan iza kojeg će se političkom tehnologijom polako preparirati institucije i preusmeravati politika. Kao što je Vučić uradio formirajući vladu sa Dinkićevim ekspertima, na čije je čelo postavio Dačića. To je trajalo tačno dve godine. Posle znamo kako su se stvari razvijale.

S tim u vezi, izjava koju su posle sastanka dali lideri tri pobedničke – makar u ovom času tako izgleda – koalicije, takva je kao da je pisana u Vučićevom kabinetu. Med i mleko, svila i kadifa. Naravno, sve to prija čulima, ali bilo bi krajnje politički neiskusno i nevešto odmah na sva zvona najavljivati neku revoluciju i oštru promenu kursa. Mada, recimo, u programu koalicije Za budućnost Crne Gore piše da će po dolasku na vlast ukinuti evro.

Kada se pak radi o promeni vlasti ovde, u jednoj bitnoj stvari postoji razlika između Srbije i Crne Gore. U Crnoj Gori je polarizacija napravljena po nacionalnoj liniji: sudarili su se – uslovno rečeno, slika nije crno-bela – srpstvo (koje je više versko, nacionalno i prorusko) i crnogorstvo (koje je više građansko, državno i proevropsko). U Srbiji takve podele nema. Vučić je čvrsto zauzeo poziciju srpskog nacionalizma (to pokazuje, recimo, sve što se dešava oko spomenika Stefanu Nemanji), a opozicija – to jest, njena matica, da se opet poslužim tom metaforom – pokušava da ga svrgne još većim srpskim nacionalizmom. To će teško ići. Ona bi, dakle, morala da izgradi neku drugu platformu i njoj odgovarajuću strategiju. Kao logičan izbor nameće se Evropska unija. Ali opozicija to izbegava ili radi vrlo neodlučno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. septembar 2020.