EU

Gasna Gomora

Prihodi od tranzitnih taksi su jedan je poveliki golub na grani. A kolika je “visoka cena”, koliki su krediti, ko je uzeo kredite, kad, s kojom kamatom, na koji rok i slično – ništa se o tome ne zna. Mrak

Staljin je, kažu istoričari, voleo da kinji svoje potčinjene tako što im je zakazivao sastanke u gluvo doba noći. Kako drugačije objasniti potrebu Aleksandra Vučića da gasovod Balkanski tok otvara po mrklom mraku, u šest sati ujutru. Projekat od, kako je sam rekao, ogromnog nacionalnog značaja, takoreći ravan “Milošu Velikom”, koji je, treba li podsećati, pušten uz opštenarodno veselje.

Jeste, doduše, da je Balkanski tok urađen “uz nos” Evropskoj uniji, tj. protivno njenim pravilima, ali jasno je da pomrčina, ma koliko velika, nije mogla da sakrije ovaj grandiozni poduhvat. Za možda slabije upućene reč je o “pravilu pristupa treće strane”, koje je propisala Evropska energetska zajednica. Drugim rečima – nema monopola ni ekskluziviteta već svaki zainteresovani snabdevač ima pravo da pod unapred utvrđenim uslovima koristi određeni gasovod. Srbija se (formalno: Agencija za energetiku) o ovo pravilo organizacije čiji je inače član oglušila, pa je investitoru Gastransu odobrila monopol na 20 godina.

Ipak, malo je verovatno da će EEZ preduzimati neke mere protiv Srbije. Naime, uskoro se završava Severni tok 2 s kapacitetom od 55 milijardi kubnih metara prirodnog gasa godišnje; drugo, posle rekonstrukcije će propusna moć gasovoda kroz Ukrajinu sa sadašnjih 50-60 milijardi kubika biti znatno povećana, pa kad se tome doda i američki tečni prirodni gas (on je skuplji, ali su Mađari već kupili 2,5 milijardi kubika) postavlja se pitanje kome će 12 milijardi kubika gasa, koliko će izlaziti iz Srbije, uopšte biti potrebno. Pri čemu – eto još jedne začkoljice – da bi “srpski gas” izašao na evropsku pijacu potrebno je i da Mađarska izgradi nekih petnaestak kilometara gasovoda koji bi Balkanski tok povezali s njenom mrežom. To, naravno, nije teško, ali eto naš brat Orban ni prstom nije mrdnuo da to završi iako su u međuvremenu i Bugarska i Srbija izgradile svaka po oko 400 kilometara. Nije isključeno da je ljut, pošto će, ako Srbija uskoro počne da se snabdeva (isključivo) preko Bugarske, Mađarska izgubiti pedesetak miliona dolara, koliko je dosad zarađivala od (visoke – 30 dolara za 1.000 kubika) tranzitne takse. A da je taksa izuzetno visoka, rekao je sam predsednik Vučić, naglašavajući da će bugarska biti (svega) 12-14 dolara.

Naravno, nije sve u taksi, ima nešto i u ceni. Prema onome, naime, što je rečeno tog ranog januarskog jutra prvog dana nove (2021) godine, Srbiju će ubuduće prirodni gas iz Rusije koštati 155 dolara (za hiljadu metara kubnih). A dosad je prirodni gas, takođe iz Rusije, plaćala 240 dolara. Čak ni velika razlika u taksi ne može da objasni toliku razliku u ceni. Kako to, postavlja se pitanje, kad nas aktuelne vlasti stalno ubeđuju da Srbija ima najpovoljniji mogući, takoreći bratski tretman. Stvar je jednostavna – Bugarska od Rusije gas nabavlja kao članica Evropske unije. Unija i Rusija su pak, kako je to nedavno u Novom magazinu napisao Dimitrije Boarov, pre neku godinu potpisale sporazum kojim su zemlje EU dobile ne samo najbolju cenu (133 dolara za 1.000 kubika) nego i mogućnost da same izvoze ruski gas. Sve u svemu, ma koliko to paradoksalno zvučalo, Srbiji je jeftinije da gas kupuje od Evropske unije nego direktno od Rusije.

Još samo, međutim, kad bismo znali koliko će taj gas stvarno da nas košta. Jer, kao što je Balkanski tok otvoren po mraku, u sličnoj su tmuši i njegove finansije. “Imajući u vidu visoku cenu izgradnje gasovoda važno je i to što ćemo od transporta moći da otplaćujemo kredite za izgradnju”, rekao je predsednik Vučić na otvaranju Balkanskog toka. S jedne strane, ti prihodi od tranzitnih taksi, kao što smo videli, jedan su poveliki golub na grani. Sa druge pak strane – kolika je ta “visoka cena”, koliki su krediti, ko je uzeo kredite, kad, s kojom kamatom, na koji rok i slično – ništa se o tome ne zna. Mrak.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 4. januar 2021.

Tužni Hepi

Kineske kompanije s jedne strane pljačkaju, a sa druge truju građane Srbije. A sve više ih i kontrolišu

Evropa nas mrzi, Kina nas voli. To je poruka koja svako malo stiže sa režimskih (štampanih i elektronskih) medija. Ali nema tu ničeg originalnog i samosvojnog. Jer, reč je zapravo o poruci koju emituje – nešto ređe, doduše, ali uvek u pravi čas – predsednik Vučić. Kao što je, recimo, bilo u prvom talasu korone, o čemu sam već pisao.

Najnoviju epizodu te (o)tužne serije imali smo priliku da gledamo nedavno na srećnoj televiziji, kada su kod Milomira Marića gostovali (već odavno odomaćeni) Aljoša Milenković, Predrag Marković, Slobodan Vladušić i Zoran Ćirjaković.

Sve u svemu, prisutni su se (bez glasa protiv) složili da je kineski sistem u kojem vlada meritokratija mnogo bolji od evropskog u kojem vlada demokratija. Da, baš tako, nežno – meritokratija, vladavina stručnjaka, dakle (kao da je u Pekingu na vlasti neki kineski G17 plus, a ne jedna i jedina Komunistička partija), gde vlast bira najbolje u svim oblastima, ništa autokratija, kamoli diktatura, o grubom gaženju (uključujući i smrtni ishod) osnovnih ljudskih prava i sloboda ni reči. A pošto vlast, iz priloženog se vidi, najbolje zna ko je najbolji, logično je da ona bira i samu sebe. Otud bi najbolje bilo – doduše to nije rečeno, ali je zaključak kao Damoklov mač visio u vazduhu – da se Vučić proglasi za Sija.

Da nije tužno, bilo bi smešno, mada je zapravo tragično. Ali, svejedno, tome (što bi rekao Boro Stjepanović u “Ko to tamo peva”) nema leka. Ipak, zarad javnosti, na sto puta ponovljene laži treba sto i jedan put odgovoriti istinom. Građanska dužnost – već vidim Ćirjakovića kako se puši – to nalaže.

A istina kaže, da pođemo od trenutno najaktuelnije korona-pandemije, da je evropska pomoć Srbiji bila mnogo veća od kineske. Jer, sve što je iz Kine stiglo u Srbiju – kupljeno je. Plaćeno suvim dolarima – jer Kinezi juane ne primaju – ništa nije poklonjeno. Nasuprot tome, Evropska unija je Srbiji poklonila oko pola milijarde evra (iz paketa od ukupno 3,3 milijarde evra za Zapadni Balkan), na šta dolazi još otprilike toliko vrlo povoljnih kredita.

Nedavno je, takođe, za ovaj region odobreno devet milijardi evra bespovratne pomoći, od čega će Srbiji pripasti najmanje trećina, dakle (više od) tri milijarde.

Sa druge strane, Kina ne samo da ništa ne poklanja nego je i to što prodaje vrlo skupo – skuplje nego kad se nabavlja iz Evrope. Recimo, cena kineskih kredita za izgradnju puteva i pruga znatno je veća od zajmova evropskih (i svetskih) finansijskih institucija. Kamatna stopa kod kineskih kredita za Koridor 10 kreće se od 2,5 odsto i naviše, a od evropskih banaka 1,2 odsto i naniže. I ostali uslovi – rok otplate, provizije, naknade i slično lošiji su kod Kineza.

Takođe, i kineski proizvodi mnogo više koštaju građane Srbije. Kilometar puta ili pruge koju grade Kinezi najmanje je 20 odsto (a neretko i mnogo više) skuplji nego onaj koji se podiže pod evropskom kontrolom. Primera radi, kilometar auto-puta kroz Vojvodinu, piše u jednoj stručnoj publikaciji Ministarstva saobraćaja Srbije, košta 1,5-2,5 miliona evra; kada ga pak preko ravnog Srema grade Kinezi – verovali ili ne – košta 10 miliona evra. Takvih komparativnih računica ima koliko hoćete i za druge infrastrukturne projekte. Mada, ne mogu da odolim, evo još jednog paradigmatičnog primera. Za prugu Niš – Dimitrovgrad od ukupno 200 miliona evra, koliko ona košta, Evropska investiciona banka poklanja – trećinu. (Banka, a poklanja, gde to ima.) Nijednoj kineskoj se ništa slično nije omaklo.

Od 40 milijardi evra direktnih stranih investicija od 2001. naovamo oko 70 odsto došlo je iz Evrope, tek oko pet odsto iz Kine. Kineske investicije zapravo stižu tek poslednjih nekoliko godina. S njima su, međutim, kao “nusproizvod” stigli i ekološki problemi. Otkad su Kinezi preuzeli Železaru “Smederevo” i RTB “Bor”, zagađenje u tim gradovima drastično se pogoršalo. Isto važi i za Kostolac, gde su Kinezi, mada ne vlasnički ali poslovno, vrlo tesno upleteni u tamošnju termoelektranu.

Dakle, kineske kompanije s jedne strane pljačkaju, a sa druge truju građane Srbije. A sve više ih i kontrolišu. O čemu govori saradnja s kineskim bezbednosnim službama i kupovina kineskih nadzornih video i ostalih sistema. Naravno, ključnu ulogu u tome ima vlast, koja sve to omogućava. I srpski intelektualci koji to podr(a)žavaju.

Živela Srbija!

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. oktobar 2020.