obrazovanje

Vlast tretira znanje kao neprijatelja

Znanje se u Srbiji poslednjih godina uopšte ne ceni. Uz devalvaciju fakultetskih diploma, za karijerno napredovanje ili uspeh u poslu presudni su drugi atributi poput, na primer, partijske pripadnosti. Sve to dovelo je do demotivacije mladih koji ne vide vezu između ličnog akademskog razvoja i uspešne karijere

Intervju sa prof. dr Vladimirom Obradovićem sa Fakulteta organizacionih nauka

Sagovornika Novog magazina možda najbolje predstavlja činjenica da je Vlada Srbije odbila da ga izabere za člana Saveta za borbu protiv korupcije. Na taj način, sa druge strane, nepravedno ostaju zapostavljena Obradovićeva postignuća na (užem) profesionalnom planu, kao redovnog profesora Fakulteta organizacionih nauka, na Katedri za interdisciplinarna istraživanja u menadžmentu. No, Vladimir Obradović je u žižu šire javnosti dospeo kao beskompromisan borac za akademsko poštenje i dignitet beogradskog Univerziteta, naročito na matičnom fakultetu i posebno u (žalosnom) slučaju doktorata-plagijata Siniše Malog. Tako da kad se to poveže sa onim što se dešava na Ekonomskom, Filozofskom, Građevinskom, Medicinskom i da ih sve ne nabrajamo fakultetima, možda se može reći da ipak ima nekih izgleda da se domaća intelektualna elita probudi.

Hoće li ulica postavljati profesore univerziteta? Imamo, naravno, u vidu transparent kojim navijači Crvene zvezde traže da Miloš Ković bude izabran za profesora. Kako vi objašnjavate tu nadrealnu scenu, kako to da su se navijači zainteresovali za visoko obrazovanje ili su dobili politički zadatak koji pokušavaju da izvrše?
Jasno je da zona interesovanja navijačkih grupa sigurno nisu izborni uslovi na Beogradskom univerzitetu, te je stoga moguće zaključiti da njihovi transparenti nisu posledica spontanog delovanja. Posledično, može se zaključiti da iza svega stoji podsticaj određenih grupa ili pojedinaca da se mešaju u rad Univerziteta. Nažalost, ovo nije prvi takav slučaj iako mi se čini da smo ovoga puta kao društvo najdalje odmakli u pravcu nerazumevanja i rušenja institucija.

DA BI SE UNAPREDILA NAUKA, PRE SVEGA MORA DA SE ZAUSTAVI PROGON SUPROTNOG MIŠLJENJA

Ko stoji iza najnovije navijačke akcije? Vidite li u ovom slučaju ruku vlasti, odnosno njen pokušaj da sebi potpuno potčini Univerzitet?
Iako bi Univerzitet trebalo da bude potpuno autonoman u svom radu, odvojen od verskog i političkog uticaja, svedoci smo brojnih pokušaja da se ta autonomija naruši. Mi živimo u društvu u kojem je većina institucija potpuno urušena. Ako predsednica Vlade predsednika Republike oslovljava sa “šefe”, zašto očekujete da bi rektor, predsednik suda ili parlamenta trebalo da se ponašaju drugačije. U shvatanjima onih koji nose najveću odgovornost za trenutno stanje u Srbiji to je prosto normalno, očekivano, pa čak i poželjno.

Ovaj slučaj ima, čini se, još jednu dimenziju. Nije tu reč samo o jednom profesoru. Kad se pogleda ko podržava Kovića vidi se da tu uopšte nema argumenata koji bi dokazivali njegovu stručnost ili da ispunjava potrebne uslove već su napadi ideološke prirode. U rat protiv Filozofskog fakulteta krenule su antiliberalne, antievropske i antizapadne snage. Kako vi vidite ovaj širi društvenopolitički kontekst?
Širi društvenopolitički kontekst obojen je sveobuhvatnim negiranjem znanja, stručnosti i nauke. Čestim zamenama teza, relativizacijom i drugim manipulativnim taktikama teži se divergiranju od pravog puta. U slučaju profesora Kovića, čiji naučni opus ne poznajem niti u naučnom smislu o njemu mogu da sudim, imamo dva određujuća faktora: ispunjava li uslove za izbor u više zvanje i da li matična institucija smatra da treba raspisati konkurs za isto ili više zvanje. Ukoliko postoje različita viđenja po ovom pitanju, profesor Ković se može obratiti univerzitetskom ombudsmanu, republičkom ombudsmanu, pa čak i Upravnom sudu, koji će ceniti da li je sve proceduralno u redu. Suštinsku, naučnu ispunjenost uslova ceniće nepristrasna komisija koju formira matični fakultet. Napadi i odbrane mimo ovog konteksta su puko bacanje prašine u oči i skretanje s naučnog na politički ili pak demagoški put.

ŠTO SE NAČINA ODABIRA I IZVOĐENJA PROJEKATA U SRBIJI TIČE, SITUACIJA JE KATASTROFALNA

Da li je zbog ove kampanje trebalo da reaguje rukovodstvo Beogradskog univerziteta, rektor pre svega? I kako se može protumačiti njegovo ćutanje?
Ne znam da li se neko obratio rektoru ili drugim organima univerziteta. Ako nije, ne vidim kao nužnost da se rektor izjasni o ovome. U tom smislu ćutanje se može shvatiti i kao poštovanje procedure izbora u nastavničko zvanje, odnosno autonomije univerziteta. Rektor u ovoj proceduri nema značajnijih ovlašćenja i izlazak iz tih okvira ličio bi na neke druge nosioce javnih funkcija koji se mešaju u stvari koje su daleko izvan njihovih ustavnih i zakonskih nadležnosti.

Vidite li ovo kao nastavak ili posledicu afere s plagiranim doktoratom Siniše Malog?
Ne mislim da ovo ima ikakve veze sa doktoratom Siniše Malog.

Uzgred, znate li kakav je epilog tog slučaja – na vašem fakultetu, ali i inače?
Presudom Upravnog suda utvrđeni su određeni propusti u proceduri kojom je Siniši Malom oduzet doktorat. Osnovni propust učinio je sada već bivši dekan FON-a profesor Milija Suknović, koji nije potpisao odgovarajuću odluku i time povredio postupak. Na osnovu pomenute presude, tu Odluku je naknadno potpisao i sada je predmet na daljem postupanju na Univerzitetu u Beogradu, koji treba da potvrdi svoju pređašnju odluku o poništavanju doktorata.

A kakva je situacija na FON-u danas posle te velike afere?
FON je posle ove afere upao u duboku unutrašnju krizu i veliku podeljenost. Nesposobnost prethodnog rukovodstva da se nosi sa ovim izazovom, ali i ne malim brojem drugih, doveo je do velikog nezadovoljstva u kolektivu koje je rezultiralo time da u čak tri ciklusa nismo uspeli da izaberemo dekana. To sve govori o tome koliko su ljudi unutar fakulteta podeljeni i koliko su izgubili poverenje jedni u druge.
Iz četvrtog pokušaja uspeli smo da za dekana izaberemo profesora Milana Martića, koji je pre neki dan stupio na dužnost. Profesor Martić je već bio dekan i predsednik Saveta FON-a u više navrata, te poseduje temeljno poznavanje unutrašnje situacije. Uz proširen i podmlađen tim prodekana koji je izabran, očekujem da uvede fakultet u novu eru stabilizacije i kreiranja preduslova za dalji rast i razvoj koji FON-u, kao vodećoj obrazovnoj instituciji u oblasti menadžmenta i informacionih tehnologija u regionu, i pripada.

REČ “STRUKA” SE KORISTI U KONTEKSTU UVREDE, PA TAKO NERETKO ČUJEMO “OVI STRUČNJACI IZ OPOZICIJE”

Kako generalno vidite situaciju, ne samo na beogradskom Univerzitetu već uopšte u visokom obrazovanje Srbije?
Znanje se u Srbiji poslednjih godina uopšte ne ceni. Uz devalvaciju fakultetskih diploma, čemu je značajno doprinela i hiperprodukcija privatnih univerziteta bez adekvatnog nadzora, za karijerno napredovanje ili uspeh u poslu presudni su drugi atributi poput, na primer, partijske pripadnosti. Sve to dovelo je do demotivacije mladih koji ne vide jednoznačnu vezu između ličnog akademskog razvoja i uspešne karijere.
Pored toga, ulaganja u nauku su minorna. Mladi naučnici nemaju uslova da adekvatno rade na naučnoistraživačkim projektima. U zastarelim laboratorijama neretko nedostaju reagensi ili drugi neophodni elementi da bi se ostvario uspeh.
Sve ovo dovodi do sve masovnijeg odlaska mladih i obrazovanih ljudi u inostranstvo, čime se stanje u zemlji dodatno pogoršava jer bez mladih obrazovanih ljudi društvo se ne može nadati napretku.

Bez obzira na pritiske, pojavio se još jedan, da tako kažem, neposlušan fakultet. Reč je, pogodićete, o Građevinskom fakultetu koji je prosto “razbucao” projekat Beogradskog metroa.
Na primeru koji pominjete možemo uočiti jedan pozitivan i jedan negativan fenomen. Nastavno-naučno veće Građevinskog fakulteta pokazalo je visok stepen integriteta i stručnosti ne prihvativši da pruži podršku nečemu što smatra da je stručno neutemeljeno ili čak pogrešno. Iako bismo mogli da kažemo da je to normalno, imajući u vidu trenutno stanje u Srbiji to je više nego pozitivan fenomen.
Sa druge strane imate odgovor gradskih moćnika koji na celu tu stručnu kritiku odgovaraju u svom maniru sa “pa šta?”. Pritom ne propuštaju priliku da po ko zna koji put potvrde konstataciju koju sam već izneo u ovom tekstu – stručnost je u Srbiji nebitna.

STRATEGIJA TRENUTNE VLASTI JE DA SE MNOGO I SKUPO ZADUŽUJE, MNOGO I NEKONTROLISANO TROŠI, A DA REZULTATA SKORO DA NEMA

Vaša uža specijalnost je, malo slobodnije rečeno, upravljanje projektima. Šta vi inače mislite o načinu na koji se u Srbiji biraju i izvode veliki infrastrukturni i industrijski poduhvati?
Što se načina odabira i izvođenja projekata u Srbiji tiče, situacija je katastrofalna. Srbija nema strategiju razvoja. Mi ne znamo da li želimo da budemo poljoprivredna, turistička ili industrijska zemlja. Često jedno sa drugim ne ide. Infrastruktura se finansira prema posebnim zakonima, direktnim ugovorima i pogodbama bez uvida javnosti. Javni dug značajno raste iz dana u dan.
Sa druge strane, industrijski razvoj karakterišu netransparentne selektivne subvencije za strane investitore pretežno u prljavu tehnologiju koja upošljava nisko obrazovanu i jeftinu radnu snagu.
Dakle, mislim da je strategija trenutne vlasti da se mnogo i skupo zadužuje, mnogo i nekontrolisano troši, a da rezultata skoro da nema. Ako nešto hitno ne promenimo, kada prestane uticaj infrastrukturnih radova, finansiranih iz kredita, na bruto domaći proizvod, ostaće zaduženost, nerazvijena privreda i zemlja bez stručnih i u dovoljnoj meri obrazovanih ljudi.

Ovih dana je Državni revizor objavio da postoje “greške i nepravilnosti” u javnim nabavkama tri velika javna preduzeća – Puteva Srbije, EPS-a i Insfrastrukture Železnice Srbije – koje su vredne oko milijardu evra. Šta vama to govori, kako vi to tumačite, kako je tako nešto uopšte moguće?
Naravno da je moguće raditi na način koji nije u skladu sa zakonima. Međutim, ono što je za mene nemoguće i neprihvatljivo jeste da ni nosioci javnih funkcija ni nadležni organi ništa ne preduzimaju po tom pitanju. Najpre bi bilo logično da direktori tih preduzeća, tj. v.d. direktora daju momentalne i neopozive ostavke na svoje funkcije jer su im evidentno nedorasli. Želim da verujem da su oni radili najbolje što su mogli, ali prosto izgleda da nemaju kapaciteta za više.
Paralelno s tim neophodno je da tužilaštvo sprovede temeljnu istragu. Istraga je neophodna ukoliko postoje indicije da se radi o potencijalnoj proneveri hiljadu evra javnih sredstava, a kamoli kada je u pitanju vrednost blizu milijarde evra. Eventualno nepostupanje tužilaštva u ovom slučaju, što ja kao građanin Srbije ne mogu ni da zamislim, ukazalo bi na to da je sve ovo zapravo jedan veliki organizovani poduhvat u pravcu bogaćenja vladajuće političke oligarhije, a ne slučajne “greške i nepravilnosti”.

KADA LEKARI PREDLOŽE EPIDEMIOLOŠKE MERE PREMIJERKA IZJAVI: JA NE VERUJEM U MERE. TO JE KAO DA NEKO IZJAVI DA NE VERUJE U GRAVITACIJU

“Propali” ste na izborima za Savet za borbu protiv korupcije. Naravno, nije vas htela Vlada. Znate li čime ste im se zamerili?
Šef kabineta premijerke je to veoma jasno objasnio u svom dopisu. On, naime, navodi da dvojica predloženih članova i ja imamo kritički stav prema radu Vlade. Posledično, izvodi se zaključak da u Savetu mogu biti pojedinci isključivo ukoliko se u potpunosti slažu sa svim aktivnostima izvršne vlasti. Imajući to u vidu, veoma mi je drago što nisam izabran za člana tog tela.

Kako biste generalno ocenili odnos aktuelne vlasti prema obrazovanju, nauci pre svega.
U izvršnoj vlasti sede ljudi koji u najmanju ruku imaju sumnjive diplome. Pored toga, sigurno ne predstavljaju vodeće autoritete u oblastima za koje su imenovani na javne funkcije. Većinski ih odlikuje poslušnost, manje stručnost. To već samo po sebi daje odgovor na vaše pitanje i govori o odnosu vlasti prema obrazovanju.
Hajde da počnemo od osnovnog i srednjeg obrazovanja. Situacija je katastrofalna. Nivo znanja koji se pruža deci veoma je nizak, što pokazuju rezultati međunarodno priznatih testova. Pored toga, roditelji moraju da izdvajaju značajne sume za privatne časove kako bi deca mogla da savladaju gradivo i pripreme se za nastavak školovanja. Knjige su skupe i postoje ozbiljne naznake monopola u ovoj sferi. A nivo funkcionalnog znanja iz godine u godinu sve je niži.
Na mesta direktora škola neretko se dovode partijski kadrovi bez podrške kolektiva, što dodatno sputava makar i incidentni razvoj u sferi obrazovanja.
Na fakultetima situacija nije mnogo bolja, ali o tome smo već govorili.

Šta bi trebalo uraditi – najvažnije, razume se, i u kratkim crtama, koliko je moguće – da nauka dobije odgovarajući status i da onda društvu počne da vraća ono što je u nju uloženo?
Da bi se nauka unapredila, mora pre svega da se zaustavi progon suprotnog mišljenja. U osnovi napretka je kritički odnos prema stvarnosti. Jedino i isključivo iz preispitivanja i kritike postojećeg stanja može ponići unapređenje materijala, procesa, tehnologije, sistema. Treba vrednovati i nagrađivati konstruktivna kritička razmišljanja i predloge.
Pored toga, neophodno je vratiti stručnost i rezultate kao preduslov obavljanja svih funkcija u društvu: od lekara i inženjera do ministra i direktora javnog preduzeća.
Uvođenjem ove dve promene znanje, a samim tim i nauka, dobiće na značaju i vrednosti, mladi će biti motivisaniji i vrlo brzo društvo u celini će krenuti velikom brzinom da se unapređuje i razvija. Sve to može da se desi mnogo brže nego što možete i da zamislite.

JASNO JE DA ZONA INTERESOVANJA NAVIJAČKIH GRUPA SIGURNO NISU IZBORNI USLOVI NA BEOGRADSKOM UNIVERZITETU, TE JE STOGA MOGUĆE ZAKLJUČITI DA NJIHOVI TRANSPARENTI NISU POSLEDICA SPONTANOG DELOVANJA

Gde smo tu u poređenju sa svetom?
Najbrže rastuće ekonomije sveta počivaju prvenstveno na znanju. Sa druge strane, najnerazvijenije počivaju na rudnicima i fabrikama u kojima se upošljava manuelna, jeftina radna snaga.
Vlast tretira znanje kao neprijatelja. Reč “struka” koristi se u kontekstu uvrede, pa tako neretko čujemo “ovi stručnjaci iz opozicije”. Kada lekari predlože epidemiološke mere premijerka izjavi: ja ne verujem u mere. To je kao da neko izjavi da ne veruje u gravitaciju. Svako znanje koje nije u službi ostvarenja ciljeva vlasti proglašava se za kritiku, udar na državu i predsednika. Znanje je arhineprijatelj ove vlasti.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 11. novembar 2021.

Vlast ceni neznanje i podaništvo

Ključno je da probudimo nadu, da kreiramo atmosferu mogućih promena. Za početak je dovoljno da verujemo da je to moguće. A moguće je jer snaga zaista počiva u nama, samo je potrebno artikulisati je

Intervju Ognjen Radonjić, profesor Filozofskog fakulteta

Sagovornik Novog magazina, prof. dr Ognjen Radonjić predaje ekonomiju na beogradskom Filozofskom fakultetu. I široj, a ne samo ekonomskoj javnosti postao je poznat svojom beskompromisnom borbom za – nije preterano reći – čast Beogradskog univerziteta u slučaju doktorata-plagijata ministra Siniše Malog, ali i u drugim prilikama. Zato je ovaj razgovor obuhvatio oba polja Radonjićeve aktivnosti.

U poslednje vreme dva ekonomska problema nadvila su se nad Srbijom. Jedno je gasna kriza, a drugo inflacija. Da počnemo od drugog. Dakle, šta mislite o uzrocima rasta cena u Srbiji?
Srbija se ne može izdvojiti iz sveta. Naravno, postoje unutrašnji faktori koji su se nadovezali na spoljašnje koji su, po mom mišljenju, dominantni. Prošle godine je došlo do značajnog smanjenja privredne aktivnosti usled izbijanja pandemije koronavirusa. Imali smo dvostruki efekat koji se ne može razdvojiti – poremećaji u tražnji, pa samim tim i ponudi dobara i usluga. Na strani tražnje najžešće je pogođena industrija, posebno automobilska i trajnih potrošnih dobara, kao i sektor usluga, najpre turizam i transport. Zbog velikog pada u tražnji došlo je potom do prekidanja lanca snabdevanja upravo zbog zastoja u transportu, ali i velike neizvesnosti u pogledu realizacije robe, što je u sistemu funkcionisanja po principu “just in time” veliki problem koji preduzećima potencijalno može u kratkom roku značajno povećati troškove poslovanja, zbog čеga su ona reagovala smanjenjem proizvodnje i zaposlenosti. S pojavom vakcina i njihovom upotrebom pandemija je ublažena, što je vodilo privrednom oporavku, ali iznad onog koji je predvideo Međunarodni monetarni fond. Dakle, sada imamo ekspanziju tražnje, ali, usled pokidanih lanaca snabdevanja, nedostatak ponude, ali i zastoje u distribuciji robe jer, na primer, u evropskim lukama veliki broj brodova danima čeka na istovar.

MI SMO ZEMLJA SA IZRAZITO NISKIM DOHOTKOM I SIROMAŠNIM GRAĐANIMA KOD KOJIH SAMO HRANA ZAUZIMA BLIZU 40 ODSTO POTROŠNJE, TAKO DA ĆE ZBOG SVETSKOG RASTA CENA HRANE NAŠI GRAĐANI REALNO OSETITI ZNAČAJNO VEĆU INFLACIJU OD ZVANIČNIH 5,7 ODSTO.

U Srbiji, sudeći prema reakcijama javnosti, najveći problem predstavlja poskupljenje prehrambenih proizvoda?
Kada je reč o hrani, rod je ove godine podbacio zbog klimatskih promena – bilo je mnogo požara, suša, ali i poplava, zbog čega ponuda značajno zaostaje za tražnjom, što vodi značajnom rastu cena. Pošto je Srbija uvozno zavisna zemlja, posebno kada su u pitanju automobilska industrija, trajna potrošna dobra, energenti i repromaterijali koji se, na primer, koriste u građevinarstvu koje čini oko trećine našeg BDP-a, povećane svetske cene uticale su na rast domaćih cena. Nevolja je što imamo i praktično fiksiran devizni kurs i što je trenutno inflacija u Srbiji iznad inflacije u evrozoni, što vodi realnoj aprecijaciji dinara, pa samim tim i rastu naših izvoznih cena izraženo u evrima, što će se posebno negativno odraziti na naš tekući račun sa perspektivom daljeg zaduživanja naše zemlje. Dodatno, mi smo zemlja sa izrazito niskim dohotkom i siromašnim građanima kod kojih samo hrana zauzima blizu 40 odsto potrošnje, tako da će zbog svetskog rasta cena hrane naši građani realno osetiti značajno veću inflaciju od zvaničnih 5,7 odsto.

Ima li još nekih specifičnih unutrašnjih uzroka?
Tu bih najpre pomenuo neselektivnu podelu pomoći građanima u više navrata. Drugo, rastu inflacije će svakako doprineti kupovina korporativnih obveznica Telekoma, od kojih je polovinu otkupila Narodna banka Srbije. Oba ova faktora značajno povećavaju likvidnost u sistemu, pa samim tim i podgrevaju inflatorne pritiske.

Da li je po vašem mišljenju uticaj pandemije na izdisaju i više ne moramo da brinemo?
Čini mi se da bi se većina ekonomista s tim složila. Naime, pandemija koronavirusa se najčešće tretira kao spoljašnji šok, dakle kao šok koji nije imanentan sistemu, zbog čega je došlo do neočekivanih privrednih poremećaja. Po mom mišljenju, međutim, ova teza nije tačna, to jest smatram da je aktuelna pandemija imanentna globalnom modelu razvoja koji se velikim delom zasniva na urbanizaciji i ugrožavanju životne sredine i prirodnog staništa. Ubrzana urbanizacija vodi nas ka netaknutim delovima planete, zbog čega sve intenzivnije dolazimo u kontakt sa biljnim i životinjskim vrstama koje su prirodni domaćini nama nepoznatih virusa. Povratno, kako razgrađujemo ekosistem i zagađujemo životnu sredinu dolazi do istrebljenja i ugrožavanja različitih životinjskih i biljnih vrsta, čime se smanjuje broj vrsta koje su potencijalni domaćini patogena, zbog čega dolazi do lakšeg prenošenja zaraze među vrstama koje i dalje postoje. Sa druge strane, uništavanjem šuma smanjuje se potencijal apsorpcije ugljen-dioksida, zbog čega se intenziviraju klimatske promene koje vode poplavama, sušama i požarima, zbog čega dolazi do krize u snabdevanju hranom. Poslednji dramatičan primer je Madagaskar, u kojem trenutno više od milion ljudi gladuje zbog neviđene suše koja je pogodila ovu zemlju. Dakle, dok se mi ovde bavimo pojavnim oblicima kao što su inflacija, poremećaji u ponudi i potražnji, zanemarujemo suštinu problema koji ne da neće sam od sebe nestati već će biti još veći – pandemije i prirodne katastrofe će biti sve učestalija pojava.

U PRILOG TOME KOLIKO OVDE VREDI LJUDSKI ŽIVOT GOVORE AFERE KAO ŠTO SU SAVAMALA, HELIKOPTER, POGIBIJA RADNIKA U NAMENSKOJ, POGIBIJA STANIKE GLIGORIJEVIĆ ILI PUŠTANJE KORONE DA HARA I ODNESE ŽIVOTE KAO U JEDNOM RATU, PRI ČEMU SE STVARNI PODACI O PREMINULIMA PRIKRIVAJU

Kad već govorimo o globalnim perspektivama, vidite li još neke izazove ili potencijalne uzročnike kriza?
Vrlo malo se govori o eksploziji zaduženosti zemalja u razvoju koja je koincidirala s politikom jeftinog novca nakon izbijanja Svetske finansijske krize 2008. Naime, kako bi se izbegla globalna depresija nakon pucanja tržišta niskokvalitetnih hipoteka u Americi, svetske centralne banke su u sistem upumpale hiljade milijardi dolara, što je vodilo dramatičnom padu kamatnih stopa. Jeftin novac stimuliše zaduživanje, posebno nerazvijenih ekonomija. Imamo situaciju da ukupan dug zemalja u razvoju porastao sa 114 odsto BDP-a krajem 2010. na gotovo 168 odsto BDP-a na kraju 2018. godine. Naravno, usled pandemije dug zemalja u razvoju nastavio je da raste, tako da prema poslednjim procenama iznosi 250 odsto njihovog prošlogodišnjeg BDP-a. I sada se nalazimo u problemu – borba sa inflacijom podrazumeva povećanje kamatnih stopa, što će voditi eksploziji duga zemalja u razvoju. Drugim rečima, koliko god da trenutna situacija izgleda komplikovano, ona je u zbilji daleko komplikovanija i opasnija, posebno ako se ima u vidu da će zemlje u razvoju imati daleko teži posao u obnavljanju privredne aktivnosti zbog izrazito nejednake distribucije vakcina na globalnom nivou.

Da se vratimo početnim temama. Kako vidite gasnu krizu – najpre u Evropi, jesu li njeni uzroci prvenstveno politički ili ekonomski?
Kombinovani su. Ekonomske razloge sam već naveo, pri čemu treba dodati da su zbog oštre zime evropske ekonomije potrošile zalihe gasa ne vodeći računa o njegovom skladištenju. I sada imamo situaciju da je ucenjivački kapacitet Rusije porastao jer oni imaju gasa napretek, ali žele da ga prodaju samo pod uslovom sklapanja dugoročnih ugovora od 10-25 godina po fiksnoj ceni. Na taj način se tržište izbacuje iz igre, pa samim tim i konkurencija. Rusija trenutno ima vrlo snažan pregovarački kapacitet jer pokriva blizu 50 odsto evropskih potreba za gasom. Naravno, ona taj kapacitet želi da poveća na račun Alžira i Norveške. Tako da bih rekao da je gasna kriza, barem u Evropi, velikim delom konstruisana.

Očekujete li probleme u snabdevanju gasom, pa i energijom uopšte, u Srbiji tokom zime? Spasava li nas Rusija gasom ili guši?
Što se Srbije tiče, Rusi od privatizacije NIS-a ovde drže monopol u snabdevanju gasom i naftom, tako da je naša situacija nepromenjena. Drugim rečima, zbog prethodno pomenutog strateškog pozicioniranja Rusije Srbija se nalazi u povoljnom položaju i nije to nikakva zasluga predsednika već je posledica dugoročnih sporazuma koji su potpisani daleko pre izbijanja pandemije.

Šta mislite kada se može očekivati vraćanje inflacije u zacrtane okvire?
To će prvenstveno zavisiti od toga u kojoj su meri globalni inflatorni pritisci prolazni. Ukoliko je većina uzroka inflatornih pritisaka tranzitorna, kao što je verovatno, onda su to dobre vesti. Ukoliko inflatorni pritisci istraju i napravi se otklon od politike jeftinog novca, onda je, zbog prezaduženosti zemalja u razvoju, moguće izbijanje globalne finansijske krize. Kada je Srbija u pitanju, presudno je raditi na izgradnji pravne države, povećanju produktivnosti i tehnološkom razvoju. Ključni faktori koji tome mogu doprineti jesu razvoj obrazovanja i nauke. S obzirom na to da na pravnu državu i obrazovanje sadašnja vlast pet para ne daje, bez obzira na trenutne inflatorne prilike, naša perspektiva privrednog razvoja je tmurna.

STUDENTI SU PRAGMATIČNI – GLEDAJU ŠTA PROLAZI, A ŠTA NE. NE MOŽETE MNOGO DA OČEKUJETE UKOLIKO NAJODGOVORNIJE FUNKCIJE U DRUŠTVU OBAVLJAJU ONI SA FALSIFIKOVANIM I KUPLJENIM DIPLOMAMA

S obzirom na prethodno, izgleda li vam Srbija kao ekonomski stabilna zemlja?
Uslov privredne stabilnosti su briga za ljude, jake institucije, obrazovanje i nauka. Ovde su, nažalost, ljudsko dostojanstvo i život jeftini. Nije moguće objasniti da u Srbiji radnici rade u pelenama, da se deca ometena u razvoju sistematski zlostavljaju ili da stotine hiljada ljudi radi na određeno kako bi se obezbedila glasačka mašinerija. Opet, u prilog tome koliko ovde vredi ljudski život govore afere kao što su Savamala, helikopter, pogibija radnika u Namenskoj, pogibija Stanike Gligorijević ili puštanje korone da hara i odnese živote kao u jednom ratu pri čemu se stvarni podaci o preminulima prikrivaju. I sad kao razmatraju kovid-propusnice, da bi dodatno produbili podele u društvu i tako prikrili afere koje kipte na sve strane. Obrazovanje i nauka su takođe posebna priča. Šta reći o vaspitačima, učiteljima i nastavnicima koji rade za crkavicu, forsiranje dualnog obrazovanja odnosno fah-idiota, lekarima antivakserima koje promovišu na nacionalnim frekvencijama i u tabloidima ili rušenju autonomije Univerziteta kroz uvođenje institucije blagoslova Sinoda SPC u Zakon o visokom obrazovanju. Takođe, pravna država ovde ne postoji. Iza fasade se nalazi izvršna vlast koja se guši u kriminalu i korupciji i u potpunosti preuzima funkcije sudske i zakonodavne grane vlasti.

S tim u vezi, kako gledate na privredni rast koji će biti ostvaren ove godine? A opet s tim u vezi – vlast se hvali visokim stopama rasta, jesu li te samohvale utemeljene?
Zbog prethodno pomenutih faktora i tehnološke zaostalosti koja strane direktne investicije u Srbiji svodi na manuelne poslove niskog tehnološkog intenziteta i dodate vrednosti naše dugoročne stope rasta su niske, na nivou od oko 3-3,5 odsto bez perspektive probijanja te granice. Paradoks je da nam značajno mesto u BDP-u zauzima građevinarstvo, koje nije izvozni proizvod i čije su cene potencijalno vrlo nestabilne. Prosto je nerealna ekspanzija građevinarstva u Beogradu, glavnom gradu zemlje koja se prazni, tako da sumnjam da su u pitanju prljavi poslovi koji ne mogu biti osnova nekog održivog razvoja. Činjenica je da smo u prethodnoj godini ostvarili jedan od najmanjih padova privredne aktivnosti u Evropi, ali je to posledica izdašnih, velikim delom neselektivnih, antikriznih mera i strukture naše privrede – privredne grane koje su u Srbiji doživele rast od pet odsto u vreme vrhunca pandemije imaju značajno učešće u našoj proizvodnji – poljoprivreda i prehrambena, duvanska i hemijska industrija imaju učešće od 13 odsto u srpskom BDP-u, dok je njihovo učešće u Evropskoj uniji 5,5 odsto. Sa druge strane, najsnažniji udar su doživele ekonomije sa značajnim učešćem turizma, trajnih potrošnih dobara, automobilske industrije i transporta.

Vi dakle ne verujete vlasti kada tvrdi da je Srbija lider u regionu, a zamalo i u Evropi?
Ne radi se tu o verovanju, činjenica je da je u razdoblju 2012-2019. Srbija rasla po prosečnoj godišnjoj stopi od 2,4 odsto, dok su istom periodu uporedive zemlje Centralne i Istočne Evrope rasle po stopi od 3,2 odsto. Za 2021. Evropska komisija je Srbiji prognozirala rast od šest odsto, ali visok rast je prognozirala i za druge uporedive zemlje zbog snažnijeg privrednog oporavka od očekivanog – prosek za zemlje Centralne i Istočne Evrope je 5,3 odsto, Rumuniju 7,4 odsto, Mađarsku 6,3 odsto, Sloveniju 5,9 odsto…

Vi predajete ekonomiju na fakultetu na kojem je ona takoreći strano telo. Da li je pogrešna ova konstatacija? Objasnite zašto u oba slučaja?
Naravno da je pogrešna jer svi mi smo aktivni učesnici kako političkog tako i ekonomskog sistema, nevezano od toga šta želimo. Ovo pitanje me podseća na floskulu naših zvaničnika da politikom treba da se bave samo političari. I oni su u toj propagandi vrlo uspešni, čemu u prilog govori značajna depolitizacija našeg javnog prostora koja je praktično dovela do uklanjanja kočionog sistema koji je u rukama građana. Nije ni čudo što su oni danas u mogućnosti da na bilo koju aferu odgovore sa “ne dam” ili “pa šta”.

Kakve su vrednosne orijentacije studenata danas – jesu li one, recimo, prevashodno etatističke ili su preduzetničke?
One su pragmatične prirode. Odavno ne živimo u etatističkom sistemu, a za preduzetnički duh je neophodna pravna država s principom jednakih šansi za sve, jako obrazovanje i nauka. Od toga kod nas skoro ničega nema. I ono obrazovanja i nauke što imamo je u velikoj meri jedna od dobrih zaostavština komunističkog perioda.

Nose li to iz kuće, škole ili je uzrok u opštoj atmosferi u društvu?
To se ne može razdvojiti. Atmosfera u svakoj kući značajno se kreira spoljnim, to jest društvenim faktorima. Otuda su studenti i pragmatični – gledaju šta prolazi, a šta ne. Ne možete mnogo da očekujete ukoliko najodgovornije funkcije u društvu obavljaju oni sa falsifikovanim i kupljenim diplomama. Oni retki, koji ne pristaju na sistem podaništva, većinom svoju budućnost traže negde drugde, daleko od ovog smoga, bukvalno i figurativno rečeno.

BEOGRADSKI UNIVERZITET ĆUTI ZBOG KOMFORA, KORUPCIJE, ALI VEROVATNO I TOGA ŠTO SMO PRISTALI DA BUDEMO FAH-IDIOTI ZA PREDUZETNIČKI DUH JE NEOPHODNA PRAVNA DRŽAVA SA PRINCIPOM JEDNAKIH ŠANSI ZA SVE, JAKO OBRAZOVANJE I NAUKA. OD TOGA KOD NAS SKORO NIČEGA NEMA

Jesu li studenti danas okrenuti nečem novom, neispitanom, pobuni u krajnjoj liniji ili više vole da idu utabanim stazama, da ne kažemo da su karijeristi?
Što se pobune tiče, ova vlast je velikim delom ubedila naše građane da su svi isti, da se ništa ne može promeniti i da je svaki korak u tom pravcu uzaludan. Značajan činilac koji im pomaže u toj propagandi jesu izneverena očekivanja. Ali život nije fer i nema pravde na ovom svetu. Na nama je da se borimo i težimo znanju, pravdi i solidarnosti. Cena koja se za to mora platiti često je neprijatna, ali je i moguća nagrada velika. Zato je ključno da probudimo nadu, da kreiramo atmosferu mogućih promena. Dovoljno je da verujemo da je to moguće, za početak. A moguće je jer snaga zaista počiva u nama, samo je potrebno artikulisati je.

Da li je možda reč o tome da sistem vrednosti koji se primenjuje i prolazi u društvu zapravo obeshrabruje i onemogućava ljude da se okrenu inovativnosti jer nagrađuje poslušnost?
To je ključ našeg problema i tu se pretežno nalazi sva naša muka. Ovde se ceni neznanje, udvorištvo i podaništvo, a ne kritičko promišljanje. Bez kritičkog promišljanja nema znanja, motivacije, vizije, integriteta i hrabrosti koje su ključ inovativnosti, pa samim tim i napretka ne samo ekonomskog već i kulturnog, obrazovnog, zdravstvenog…

Zašto ćuti Beogradski univerzitet?
Zbog komfora, korupcije, ali verovatno i zbog toga što smo pristali da budemo fah-idioti. Profesura se ne svodi na stručno znanje već i na promišljanje društva u kojem živimo. Profesorski poziv je javan i naša dužnost je da se borimo za javno dobro i suprotstavimo nepravdi. Takvo poimanje univerzitetskog poziva je, izgleda, izgubljeno negde u magli.

Da li je najveći deo srpske intelektualne elite dozvolio da bude korumpiran u suštini za male pare i sitne udobnosti?
Korupcija i intelektualna elita su antipodi. Bilo da ste intelektualac ili ne, ukoliko ste korumpirani niste ništa drugo do plaćenik. Za sitne ili krupne naknade plaćenik sprovodi naručeno, što nije u opisu delovanja intelektualca

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 21. oktobar 2021.