Spoljna politika za unutrašnju upotrebu, to je osnovni utisak posle susreta predsednika Rusije i Srbije u Beogradu

Putin u Beogradu

Mnogo pirotehnike, kao u Bondarčukovim filmovima, ali malo prave vatre. Tako bi se mogli sumirati utisci nakon prošlonedeljne posete predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina Beogradu. To je, s obzirom na ono od čega se strahovalo – u vezi sa Centrom za vanredne situacije u Nišu – dobro, ali, sa druge strane, bilo bi normalno da Srbija sa Rusijom ima još bolju, pre svega privrednu saradnju. Ovako, dobili smo puna kola protokola i malo šta više od toga.

POLJUBAC: Kao što se i pretpostavljalo, obe strane, i domaćin i gost, susret su (is)koristile pre svega za unutrašnje (u)potrebe. Aleksandru Vučiću je ta poseta bila potrebna da opet mobiliše svoje “jedinice”, tj. pristalice, kao i da malo podmaže svoju glasačku mašinu. Putin je, sa druge strane, bio svestan da je zloupotrebljavan, pa je pokušavao da što više smanji štetu. Zbog toga je bio onako uzdržan tokom celog boravka. U njegovoj pojavi nije bilo energije i kao da je jedva čekao da se maskarada završi. O tome svedoči i činjenica da je ljudima koji su prešli stotine kilometara i čekali ga satima po zimi da im se obrati uputio jednu jedinu, sasvim konvencionalnu rečenicu. Jedino što je od te ravnodušnosti odudaralo bio je poljubac sa Dačićem, mada nije jasno na čiju inicijativu. Biće da je na Dačićevu, koji je dobro raspoloženje manifestovao pevajući na svečanom ručku. Ali kad može turskom sultanu, što ne može i ruskom caru.
Taj poludnevni izlet bio je, međutim, potreban i Putinu. Jer rejting mu je posle nepopularnih mera, tj. smanjenja penzija i povećanja poreza, prouzrokovanih privrednom krizom zbog ekonomskog rata sa Zapadom, drastično opao, pa mu dobro dođe da svojim biračima pokaže da ipak postoji još jedno mesto u svetu gde ga vole i uvažavaju. Tim pre što valjda već pet godina ne ide ni u kakve bilateralne posete (osim u Mađarsku i Tursku) i da nema međunarodnih konferencija na kojima se pojavljuje, gotovo da bi se moglo reći da je u potpunoj izolaciji, pa mu je bilo potrebno da probije taj embargo. Jedan orden, ma kako važan bio, nije previše visoka cena za to. To je i jedino što mu preostaje sve dok je cena nafte na svetskom tržištu ovako niska (50-60 dolara za barel), a nema izgleda da će Amerikanci, koji pumpaju kao ludi, uskoro dozvoliti rast.

STATUS QUO: Na zajedničkoj konferenciji za štampu posle razgovora Vučić i Putin su istakli “visok stepen saglasnosti oko svih pitanja”. To “sva pitanja” odnosilo se u suštini pre svega, ako ne i jedino, na “pitanje” koje je već godinama sporno, ali tom prilikom nije ni pomenuto Tako da bi se u tom kontekstu moglo reći da možda najvažnije za Putinovu posetu Srbiji jeste ono što se nije dogodilo. Ruski Centar za vanredne situacije u Nišu nije dobio diplomatski status. To je za Rusiju u ovom trenutku bilo najvažnije. Tačnije, to je bilo gotovo jedino što je nju u ovom trenutku zanimalo; sve ostalo su sitnice. Činjenica da Vučić tu nije načinio ustupak u Evropskoj uniji i Americi svakako je dočekana sa odobravanjem. I olakšanjem. Vučićeva snishodljivost prema Putinu i, uopšte, čitavo to pozorište oko njegovog boravka, malo će ih doticati. Prihvatiće to kao komad namenjen lokalnoj publici. Sa druge strane, to pokazuje da je i Vučić svestan da u pogađanju oko Kosova nešto može da dobije samo od EU i SAD; EEU (Evroazijska ekonomska unija) tu ništa ne može da mu donese.

PUTIN JE POKUŠAVAO DA ŠTO VIŠE SMANJI ŠTETU. ZBOG TOGA JE BIO UZDRŽAN TOKOM CELOG BORAVKA. U NJEGOVOJ POJAVI NIJE BILO ENERGIJE I KAO DA JE JEDVA ČEKAO DA SE MASKARADA ZAVRŠI

Ono što se takođe nije desilo – Putinova poseta nije donela ništa novo oko još jednog geoekonomskog, ali pre svega geopolitičkog pitanja, tj. oko gasovoda Turski tok. To, za razliku od prethodnog, tj. saglasnosti oko Centra, za Srbiju nije baš toliko dobro, ali nije ni neočekivano. Naravno, bilo bi bolje da je Srbija dobila još jedan pravac snabdevanja, makar taj gas takođe bio iz ruskih izvora, ali je takođe bilo jasno da se taj posao zaglavio i da se neće odglaviti sve dok se i odnosi između Zapada i Rusije ne uvedu u normalne tokove. Ruski predsednik je u tom pogledu bio prilično otvoren. “Spremni smo da nastavimo izgradnju Turskog toka i za evropske potrošače, mnogo je njih koji su zainteresovani, imamo i više nego dovoljno resursa, spremni smo da ulažemo u infrastrukturu na teritoriji Srbije, ali u daljoj realizaciji tog projekta malo šta zavisi od nas”, istakao je Putin, dodavši kao utehu da će se “očuvati i tranzit gasa kroz Ukrajinu”. Ne može ovde da se ne primeti da Rusija već više od 10 godina maše milijardama evra investicija – najpre 1,9 milijardi evra za Južni tok, pa sada 1,4 milijarde evra za Turski tok, ali dosad nije uložila ni evro, čak ni u projekte koji ni od koga do od nje nisu zavisili, kao što je gasifikacija jugoistočne Srbije.

PRAZNINA: U stvari, pravo razočaranje predstavljala je privredna delegacija koja je doputovala sa ruskim predsednikom. Koja je bila vrlo “tanka”. Tako da kad se još uzme u obzir da se glavni deo Putinove posete odigrao u Hramu svetog Save i ispred njega, ona kao da je više imala religijski nego svetovni karakter. Kao da je došao šef Ruske pravoslavne crkve, a ne šef ruske države.
Silesija raznoraznih “memoranduma” koji su ispotpisivani u Palati Srbija – prema nekim informacijama ima ih tačno 21, ali ih nema na sajtu Vlade – više je trebalo da posluži da se zabašuri ta “zvečeća praznina”.
Recimo, kao primeri te puke birokratske forme u ovoj prilici mogu se navesti “Protokol o razmeni ratifikacionih povelja o socijalnom osiguranju”, kao i “Memorandum o međusobnom razumevanju i saradnji u oblasti socijalne zaštite”, koje su potpisali ministri rada Rusije i Srbije Maksim Topilin i Zoran Ðorđević. Slično važi za “Zajedničku izjavu između Vlade Rusije i Vlade Srbije o osnivanju i uslovima delatnosti kulturno-informativnih centara. Ili “Plan konsultacija između MSP Srbije i Ministarstva inostranih poslova Rusije za 2019-2020. godinu” itd., da ne nabrajamo više.
Neki su bili sasvim bizarni, kao što je onaj o rusko-srpskoj saradnji u oblasti istraživanja i korišćenja kosmičkog prostora u mirne svrhe, na koji je svoj potpis stavio generalni direktor Roskosmosa Dmitrij Rogozin. Ili onaj koji se tiče korišćenja atomske energije u mirnodopske svrhe, koji su parafirali generalni direktor Rosatoma Aleksej Lihačov i ministar zadužen za inovacije u Vladi Srbije Nenad Popović.
Kad smo već kod inovacija, reklo bi se da je tu napravljen najveći “proboj”. Pod firmom “prvog digitalnog dijaloga između Srbije i Rusije” potpisano je šest sporazuma u oblasti inovacija i digitalne ekonomije. Ali, tu je “banku” ovog puta uzela predsednica Vlade. Izražavajući uverenje da “Srbija ima jedinstven potencijal da postane hab za visokotehnološke kompanije”m Ana Brnabić je najavila da će “u narednom periodu biti reformisan set zakona vezanih za elektronsku trgovinu i donet novi zakon koji će omogućiti registraciju investicionih, tj. venture capital fondova”, kao i da će se “liberalizovati uslovi za izdavanje viza i zapošljavanje stranih stručnjaka kako bi se obezbedio nesmetani dolazak stručnjaka iz celog sveta”. Međutim, nijedan od potpisanih sporazuma ne donosi ništa konkretno, sve je u sferi lepih želja i dobrih namera.
Jedino konkretno što je potpisano jeste ugovor o kreditu vrednom 230 miliona evra, koji su potpisali generalni direktori RŽD Internešenel Sergej Pavlov i Infrastrukture Železnice Srbije Miroljub Jevtić. Naravno, nazočna je bila i potpredsednica Vlade i ministarka saobraćaja, građevinarstva i infrastrukture Zorana Mihajlović. Tim novcem trebalo bi da se finansira izgradnja jedinstvenog Dispečerskog centra za upravljanje železničkim saobraćajem u Srbiji (127 miliona evra), zatim izgradnja elektrotehničke infrastrukture na pruzi Stara Pazova – Novi Sad (92 miliona) i izrada projektno-tehničke dokumentacije za rekonstrukciju 210 kilometara barske pruge od Valjeva do granice sa Crnom Gorom (11 miliona evra). Međutim, uslovi pod kojima je kredit dobijen nisu saopšteni.
Od svega ostalog što je potpisano najkonkretnije zvuči dogovor o povećanju kapaciteta hidroelektrane Đerdap 2 za oko 25 odsto, potpisan između ruske firme Silovije mašini i Elektroprivrede Srbije. Međutim, kao što se iz same formulacije “dogovor” može zaključiti, i to je na prilično dugom štapu.
Sve u svemu, kao što je rečeno na početku teksta, nimalo fascinirajuće – prilično razočaravajuće.

NAJVAŽNIJE ZA PUTINOVU POSETU SRBIJI JESTE ONO ŠTO SE NIJE DOGODILO. RUSKI CENTAR ZA VANREDNE SITUACIJE U NIŠU NIJE DOBIO DIPLOMATSKI STATUS

LAVROV: Gorepomenuti “visok stepen saglasnosti” podrazumeva i da se Rusija ne suprotstavlja opredeljenju Srbije da (jednog dana – a možda i pre) postane članica Evropske unije. Međutim, u praksi to često izgleda drugačije. Tako je šef ruske diplomatije Sergej Lavrov dan uoči Putinove posete Beogradu na konferenciji za štampu u Moskvi zatražio od Evropske unije “da ne zahteva od Srbije da se opredeljuje između Moskve i Brisela”. Stvar je u tome što se Srbija već opredelila za članstvo u EU, pa u tom smislu i za Brisel. Čak je na tom putu nešto i odmakla. Tražiti u ovom trenutku od nje da se “ne opredeljuje” predstavlja, u stvari, poruku Srbiji – da odustane od Evropske unije.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. januar 2019.