Tviterova lista | Mijat Lakićević

Tviterova lista

Ko su danas najveći neprijatelji (medijske) slobode? Pa – države. Političke vlasti koje u svojim rukama koncentrišu ogromnu moć krenule su u pravi krstaški pohod protiv svojih građana

Sprečen privatnim razlozima, nisam stigao da završim ovaj tekst na vreme. Ipak, iako je povod “Tviterova lista” već otišao u prošlost, tema je značajna i sigurno još dugo neće izaći iz mode.

Dakle, ima li slobode za neprijatelje slobode? To je staro, možda najstarije filozofsko-političko pitanje.

Sa druge strane, sloboda nije apsolutna, to je davno utvrđeno. Niko ne može imati slobodu da (p)orobi drugog. Iako su mnogi, kao što znamo, upravo na taj način hteli da iskoriste – i danas hoće – svoju slobodu.

U tom kontekstu sloboda medija ne sadrži slobodu da se laže, kleveće, obmanjuje. Sloboda “izražavanja” podrazumeva odgovornost. Traži da medijska sredstva budu upotrebljena ako ne baš u cilju povećanja društvene dobrobiti, onda makar tako da je ne smanjuju. Odgovornost je veća što je čovek na višem položaju – jer može više da utiče na stanje zajednice. Antivakcinaši se, da se poslužimo aktuelnim primerom, pozivaju upravo na svoju slobodu kad odlučuju da se ne vakcinišu. I ne potresa ih što time ugrožavaju slobodu, pa i sam život hiljada drugih ljudi.

Zanimljivo je da oni koji se bespogovorno zalažu za obavezno pelcovanje (ne obazirući se na ograničavanje slobode onih koji to ne žele), istovremeno oštro protive pravu društvenih mreža da ne propuštaju defektne sadržaje. Iako opasnost po zdravlje društva (doduše, mentalno) nije manja nego u prvom slučaju.

Nije, opet primera radi, “Fond kapetan Dragan” tek tako štampao majice s likom Đinđićevog ubice; “nalog” je stigao s medija na kojima predsednik najčešće i najradije gostuje.

“Cenzura, cenzura”, viču Vučić i njegove apsandžije. Zarobili su državu, zakatančili privredu, uhapsili RTS, privatni dobitnici nacionalnih frekvencija navukli su sami sebi bukagije, utamničili su nauku, sport i kulturu.

I sad su hteli da i ptičicu strpaju u (zlatni – jer u zlatnom dobu živimo, zar ne) kavez. Već su je bili opkolili armijama botova, po uzvisinama su postavili tešku artiljeriju (Pink, Hepi, Informer, Kurir, Alo…), koja je danima i bez milosti lažima najvećeg kalibra tukla po nezaštićenom stanovništvu.

Društvene mreže su kao velike oglasne table. Zar ne bi svaki vlasnik table vodio računa o sadržaju “oglasa” koji se na nju kače. To jest, u početku, ne očekujući podvale i zloupotrebe, verovatno i ne bi, ali kad bi se pojavile organizovane grupe koje tu tablu koriste za širenje neistina i drugih informativnih nepodopština, morao bi nešto da preduzme i odstrani kvarnu robu. Inače bi izgubio i integritet i kredibilitet, tj. mušterije. Uostalom, ni u novinama koje se zovu oglasi ne mogu se p(r)oturati laži i prevare.

U prav(n)oj državi postoje sudovi koji za laži i klevete kažnjavaju. I to, međutim, važi samo za one (relativno) sitnije. Trampu se još i može doskočiti, ali Đinpingu i Putinu, kao i njihovim balkanskim epigonima Vučiću i Orbanu i sličnima, nikako.

Ko su danas (a isto je, zapravo, bilo oduvek) najveći neprijatelji (medijske) slobode? Pa – države. Političke vlasti koje u svojim rukama koncentrišu ogromnu moć krenule su u pravi krstaški pohod protiv svojih građana. I ne samo sopstvenih nego bi, kao što vidimo, da svoju vlast prošire na ceo svet.

Nezavisni, autonomni pojedinci i njihova preduzeća trenutno su najveća brana protiv populista, demagoga, uzurpatora, autokrata. Ptičica je to belodano pokazala. Nekada, doduše, i oni deluju zastrašujuće, ali je u suštini njihova “razorna moć” daleko manja; još uvek je to borba Davida protiv Golijata.

Konačno, odgovor na pitanje s početka ovog teksta. Kao što slobodu pojedincu ne može da donese društvo, tako ni društvu slobodu ne može da donese (usamljeni) pojedinac. Sloboda je suviše krupna stvar – najveća, zapravo, što se može zamisliti – da bi mogla biti zadobijena jednim potezom pera ili metkom iz revolvera. (Obrnuto je, nažalost, moguće.) Osvajanje slobode je neprekidno i beskonačno. Makar dokle oko sada doseže. Što baš i nije utešno. Pogotovo što mnogima, naročito visokopozicioniranima, dobrovoljno ropstvo izgleda kao mnogo komfornije rešenje.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 26, avgust 2021.

Leave a Comment