Stavovi o budućim ekonomskim potezima predsednika Aleksandra Vučića i ministra finansija Dušana Vujovića sve su otvorenije suprotstavljeni

Politička ekonomija

Kao da je takozvana fiskalna konsolidacija, tj. sa uspehom obavljeno veliko pospremanje javne blagajne – da u kvalitet upotrebljenih higijenskih sredstava ne ulazimo – malo “zavrtela mozak” srpskih “domaćica” i “domaćina”, pa se prvobitno postavljeni cilj, temeljno preuređenje celokupne državne kuće, više uopšte ne spominje. I kao da su još samo preostali kozmetički radovi i fina podešavanja. Istina je, međutim, bitno drugačija.

ŠUŠKA SE ŠUŠKA: …o odlasku ministra finansija Vujovića Duška. Poodavno se već šuška da je ministar finansija Dušan Vujović na izlaznim vratima Vlade Srbije. Nekad su navođeni razlozi bili više lične, a nekad više političke prirode, ali bi se na kraju stvar ipak slegala i od svega su ostajale manje-više neuspešne spekulacije. Sada je, kako se čini, veza između predsednika Vučića i ministra Vujovića zategnuta do pucanja. Ali, opet, ne zbog nekih personalnih razmirica – mada ni takve, da citiramo S. Miloševića na Gazimestanu, nisu isključene – nego iz sasvim principijelnih načelnih razloga. Odnosno, zbog razmimoilaženja oko nekih suštinskih pitanja… U najkraćem, oko daljeg puta reformi.

Naime, jedna izjava predsednika Srbije Aleksandra Vučića nije privukla adekvatnu pažnju. Možda to, ruku na srce, u obilju izjava kojima predsednik Vučić takoreći svakodnevno obasipa javnost nije ni čudo, ali kako god bilo, to može biti samo razlog više da se na nju, makar i “posthumno”, skrene pažnja javnosti. Elem, “za javni sektor ne brinemo”, rekao je šef države pre jedno mesec i po dana.

Možda bi ova predsednikova neoprezna izjava definitivno pala u zaborav da (posredno) na nju nije podsetio ministar finansija Dušan Vujović. Naime, na jednom, kako je javnost obaveštena, vrlo ekskluzivnom predavanju – za dvadesetak uzvanica – ministar je govorio o svom programu fiskalne konsolidacije.

Tom prilikom Vujović je istakao da srpski paket reformi liči na trokraki znak Mercedesa, pri čemu je jedan krak bila fiskalna konsolidacija, drugi konsolidacija finansijskog sistema (tj. bankarskog sektora), a treći reforma realnog sektora, kako je, pišući o ovoj stvari u našem nedeljniku pre nekoliko brojeva, u svojoj kolumni konstatovao Dimitrije Boarov….

KAO DA JE TAKOZVANA FISKALNA KONSOLIDACIJA, TJ. SA USPEHOM OBAVLJENO VELIKO POSPREMANJE JAVNE BLAGAJNE – DA U KVALITET UPOTREBLJENIH HIGIJENSKIH SREDSTAVA NE ULAZIMO – MALO “ZAVRTELA MOZAK” SRPSKIH “DOMAĆICA” I “DOMAĆINA”, PA SE PRVOBITNO POSTAVLJENI CILJ, TEMELJNO PREUREĐENJA CELOKUPNE DRŽAVNE KUĆE, VIŠE UOPŠTE NE SPOMINJE

U stvari, Vujović je slično (ako ne i isto izlaganje) imao na kopaoničkom Biznis forumu početkom marta ove godine, zbog čega su neki ovaj Vujovićev nastup povezali sa pričama da je jedan od glavnih, ako ne i glavni kandidat za novog ministra finansija, Vujovićevog naslednika, Dragan Đuričin, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta i predsednik Udruženja korporativnih direktora Srbije. Kako god bilo, međutim, čitaoci Novog magazina će se možda prisetiti da je Vujović osnovne elemente slične ideje – koje je po svoj prilici u međuvremenu razradio i dodatno utemeljio – izneo još pre gotovo godinu dana, krajem juna 2017, na međunarodnom naučnom skupu povodom 180 godina Ekonomskog fakulteta. Elem, ključna Vujovićeva teza od koje nije odstupao bila je je fiskalna i konsolidacija finansijskog sektora (pod čim se podrazumeva pre svega smanjenje nenaplativih kredita sa gotovo trećine, doduše prema nezvaničnim informacijama, na oko 15 odsto ukupnih plasmana) uspešno završena, ali se u reformi realnog sektora mnogo zaostaje, tu je urađeno veoma malo i zato predstoje veliki poslovi. O tome je, da podsetimo, na stanicama NM pisano u tekstu “Krezubi reformski trozubac”, u kojem su takoreći taksativno navedene Vujovićeve primedbe na proces transformacije srpskog ekonomskog sistema. Ali, naravno ne samo Vujović nego i pre i posle njega brojni ekonomisti – Petrović, Arsić, Stamenković, da navedemo samo one “institucionalizovane” u “tink-tenkovima” kao što su Fiskalni savet, Fond za razvoj ekonomske nauke i redakcija Makroekonomskih analiza i trendova – ukazivali su na pravo obilje vrlo važnih, praktično ključnih, poslova i zadataka koji se nalaze pred izvršnim vlastima. I bez kojih će fiskalna stabilizacija ostati samo jedna, ma kako “briljantna”, pobeda u inače izgubljenom ratu za bolju i, ako to nije “contradictio in adjecto”, napredniju Srbiju.

BEZ DALJIH REFORMI FISKALNA STABILIZACIJA ĆE OSTATI SAMO JEDNA, MA KAKO “BRILJANTNA”, POBEDA U INAČE IZGUBLJENOM RATU ZA BOLJU I, AKO TO NIJE “CONTRADICTIO IN ADJECTO”, NAPREDNIJU SRBIJU

DESET ZA 10: Evo šta bi, “na prvu loptu”, moglo da se nađe na tom spisku prepreka bržem razvoju Srbije.

1. Zaposlenost. Najpre, nije došlo do racionalizacije zapošljavanja u javnom sektoru. Broj stalno zaposlenih u državi, uključujući i lokalna javna preduzeća, smanjen je do kraja prošle godine za oko 29.000, ali je istovremeno povećan broj zaposlenih sa ugovorom na određeno vreme za oko 17.000. To znači da “neto efekat” smanjenja broja državnih uposlenika iznosi svega 12.000, što je tek jedna šestina prvobitno planiranog smanjenja za 75.000 zaposlenih. Što je još gore, nisu urađene ni tzv. “sektorske analize”, za šta je rok bio prva polovina 2016. godine, na osnovu kojih je trebalo da se zna gde postoje viškovi, a gde manjkovi zaposlenih. Tako da sad negde u državi “padaju na nos” od posla, dok drugi uživaju u debeloj ’ladovini.
2. Plate. Kada je reč o zaradama u javnom sektoru, tu nijedan od dva postavljena cilja nije postignut. Prvo, suprotno planu o njihovom zamrzavanju, na početku 2016. i 2017. godine povećavane su zarade u pojedinim delovima javnog sektora, zbog čega su uštede od realnog smanjenja ovih rashoda bile manje od očekivanih. Drugo, nije došlo do reforme sistema zarada u državi. Trebalo je da se do kraja 2015. uvede sistem platnih razreda, tako da radnici na istim ili sličnim poslovima u svim delovima državnog sektora imaju iste plate. Umesto toga, poslednjim porastom plata za 2018. godinu, haos u sistemu zarada samo je dodatno povećan.
3. Javna preduzeća. Javna preduzeća su i dalje “rak-rana” celokupne privrede Srbije. Posebno što njihovo “loše poslovanje još uvek predstavlja jedan od najvećih rizika za javne finansije Srbije”. Najbolju ilustraciju lošeg upravljanja ogromnim državnim resursima predstavlja Elektroprivreda Srbije, inače najveća domaća kompanija. EPS je prošle godine, zbog lošeg rada njegovog menadžmenta, imao veliki pad proizvodnje i time značajno umanjio ukupan privredni rast umesto da ga svojim profitom i investicijama pokreće. Međutim, reforme koje bi od EPS-a napravile profitabilno preduzeće uporno se odlažu.
4. Privatizacija. Privatizacija još nije okončana iako je “poslednji poslednji” rok istekao još pre dve godine (31. maja 2016). Oko 150 preduzeća u procesu privatizacije i dalje zapošljava oko 50.000 radnika. Treba li podsećati da će Srbija iduće godine obeležiti pune tri decenije od početka procesa privatizacije. A evo, njen kraj nije ni na vidiku.
5. Investicije. Jedan od glavnih zadataka kreatora i realizatora ekonomske politike jeste snažno povećanje investicija. Domaće investicije – i javne i privatne – međutim, daleko su od potrebnog nivoa. Prve su oko milijardu evra (tri odsto BDP-a), a trebalo bi da budu bar 500 miliona veće, tj. da dostignu 4-5 odsto BDP-a, pri čemu bi zapravo dupliranje javnih investicija (na šest odsto BDP-a) bio realan cilj jer su toliko imale uspešne zemlje u tranziciji. Domaće privatne investicije takođe su gotovo upola manje od potrebnih. Trenutno su 5,5-6 milijardi (10-11 odsto BDP-a), a trebalo bi da budu 8-9 milijardi evra, tj. 15-16 odsto BDP-a.
6. Zdravstvo. Na reformi zdravstvenog sistema nije urađeno praktično ništa, osim ako se u to ne računa digitalizacija zdravstvenih knjižica, o čijim efektima najbolje govori činjenica da vam sada u domovima zdravlja traže i stare, kartonske, i nove, plastične. Ključni problem, višak administrativnih radnika, kojih ima dvostruko više (30.000) nego što je potrebno, nije rešen. U međuvremenu, sve više lekara i medicinskih sestara napušta Srbiju.
7. Obrazovanje. Isto važi i za obrazovanje. Tu je težište “reformi” stavljeno na postavljanje partijski podobnih direktora i uspostavljanje kontrole nad “prosvetno-kulturnom glasačkom mašinom, dok su investicije u modernizaciju učila i osavremenjavanje samog koncepta obrazovanja ostavljene potpuno po strani.
8. Penzioni sistem. Pred vlastima su dva zadatka. Prvo, ono što Fiskalni savet smatra “najhitnijim”, tj. konačno ukidanje svih mera uvedenih na početku fiskalne konsolidacije. FS smatra da su razlozi za smanjenje penzija prošli, te da bi “Vlada morala hitno da odabere put za izlazak iz ovih privremenih mera”. Po mišljenju FS-a, naime, produženjem tih mera Vlada je javne finansije Srbije izložila ozbiljno velikom finansijskom riziku usled mogućnosti da neosnovano umanjene penzije u budućnosti budu vraćane. Takođe, potrebno je penzioni sistem reformisati tako da se obezbedi njegovo dugoročno i stabilno finansiranje.
9. Opštine. Izuzetno lošu situaciju u lokalnim javnim finansijama najbolje ilustruje podatak da su ukupni dugovi gradova i opština dostigli milijardu i sto miliona evra. Budžeti mnogih gradova i opština u Srbiji potpuno su neodrživi, a poslovanje lokalnih javnih preduzeća i drugih ustanova u nadležnosti lokalnog nivoa vlasti neuspešno. Nažalost, oni se čak i ne pominju u aktuelnim planovima Vlade za srednjoročne reforme.
10. Poreska uprava. Program modernizacije Poreske uprave usvojen je još u junu 2015. godine. Ali na njegovoj primeni nije urađeno ništa, jedva je u decembru prošle godine usvojen “akcioni plan” za sprovođenje tog programa. Poreska uprava jeste na neki način “spasla” fiskalnu konsolidaciju jer je neočekivano dobrom naplatom poreza znatno povećala državne prihode i tako nadoknadila ono što je propušteno na planu smanjenja rashoda. Ali spisak slabosti Poreske uprave više je nego zabrinjavajući: neracionalna mreža od 178 filijala, odsustvo savremenog i sveobuhvatnog IT sistema za praćenje poreskih obveznika i analizu rizika, neodgovarajuća struktura i profesionalni profili zaposlenih, previše neporeskih (sporednih) funkcija, prevaziđene poslovne prakse itd. Ono što je, međutim, najveći problem, jeste politička zloupotreba Poreske uprave. Poreski službenici se koriste za iznuđivanje glasova u korist Aleksandra Vučića, na kojoj god funkciji da je, zatim za proganjanje firmi i pojedinaca koje vladajuća partija smatra svojim neprijateljima, i slične radnje koje ni u kom slučaju ne spadaju u delokrug finansijske policije.

Mijat Lakićević

Novi magazin br. 364, 19. april 2018.