Nije ni čudo što je Vučić digao desnu ruku sa Ustava, Biblije i Miroslavljevog jevanđelja, a i desnu i levu od svih građana Srbije, i upu(s)tio se u izbornu utakmicu, oštro i na prvu loptu. A početni udarac, iskustvo uči, uvek pada po prethodnoj vlasti. Pa je tako i poslednji (eh, da je stvarno poslednji, što bi rekao Balašević) javni nastup na RTS-u Vučić iskoristio da oplete po zlom čarobnjaku, pardon gradonačelniku Đilasu
Ko drži ključeve Beograda, drži ključeve Srbije. Zato nije čudo što se oštre sablje i koplja za beogradski boj. Beograd ima ogroman ne samo simboličko-politički nego i praktično ekonomski značaj. U stvari, da nije drugog ne bi bilo ni prvog.
Beograd čini gotovo polovinu privrede Srbije. Tačnije – 40 odsto. To znači da je njegov bruto domaći proizvod oko 15 milijardi dinara. Toliko ima Bosna i Hercegovina, to je 50 odsto više od Makedonije, a 3-4 puta više od BDP-a Crne Gore. Dakle, iako u nekom drugom svetu to možda i ne bi bilo značajno, na Balkanu je Beograd sila. Prosečna plata u Beogradu (60.500 dinara) za trećinu je veća od proseka cele Srbije. Budžet Beograda (oko 90 milijardi dinara) tri puta je veći od budžeta Novog Sada, Niša i Kragujevca zajedno. U Beogradu su, dakle, pare. A para vrti gde burgija neće, kako lepo kaže naš narod.
Zato nije ni čudo što je predsednik Vučić digao desnu ruku sa Ustava, Biblije i Miroslavljevog jevanđelja, a i desnu i levu od svih građana Srbije i upu(s)tio se u izbornu utakmicu, oštro i na prvu loptu. A početni udarac, iskustvo uči, uvek pada po prethodnoj vlasti. Pa je tako i poslednji (eh, da je stvarno poslednji, što bi rekao Balašević) javni nastup na RTS-u Vučić iskoristio da oplete po zlom čarobnjaku, pardon gradonačelniku Đilasu. Znate onu bajku o javnom dugu Beograda od milijardu i dvesta miliona evra koji je dobri fantom, pardon vitez Mali, uspeo da saseče za 500 miliona. U stvari, ovog puta Vučić je ispričao podgrejanu verziju prošlogodišnje priče koju je baš naš Mali prvi potegao, a onda su je ponavljale razne gradske velmože dok ona nije došla do samog cara, pardon predsednika lično. Tada se međutim – da sad ipak malo uozbiljimo celu priču – umešao Fiskalni savet Srbije, koji je izneo podatak da je bivša vlast novoj ostavila javni dug od oko 400 miliona evra. Pomenuta suma od 1,2 milijarde obuhvata i dugove komunalnih preduzeća koji se, međutim, “lege artis”, tj. po međunarodnoj metodologiji, ne računaju u javni dug. Inače, rekao je tada Pavle Petrović, predsednik FS, ako bi se tako računalo, javni dug Srbije iznosio bi ne 24-25 nego 40 milijardi evra. Što će reći da bi za dvadesetak odsto premašio naš domaći bruto proizvod.
Vučić je sada, dakle, prihvatio tu računicu i više ne govori o beogradskom dugu od 1,2 milijarde evra, ali mu valjda đavo nije da mira, pa je pribegao novom triku. Već prvih dana januara slavodobitno je izjavio da je javni dug Srbije smanjen na 57 odsto BDP-a. U stvari, opet je u pitanju “poigravanje” samo ne sa dugom nego sa bruto domaćim proizvodom. Radi se, naime, o tome da je Vučić postojeći javni dug – koji se od decembra kada je iznosio 23 milijarde, tj. oko 62 odsto BDP-a, nije promenio ni za jedan jedini evro – uporedio sa nepostojećim bruto domaćim proizvodom. To jest sa BDP-om koji je planiran za 2018. godinu, dakle tek treba da bude ostvaren. A pošto je taj proizvod nominalno za 5-6 odsto veći od prošlogodišnjeg, učešće javnog duga u njemu automatski je smanjeno. Ako već ne može da bude lider u razvijanju – gde je Srbija, uprkos njegovim obećanjima, na repu regiona – može Vučić da bude lider u farbanju.
Upravo u vezi s tim još reč-dve o Beogradu. Ako neko misli da je dug glavnog grada smanjen povećanjem ekonomske racionalnosti – vara se. Tekući rashodi Beograda svih ovih godina su rasli; padala su – ulaganja. Sa 200 miliona evra godišnje u “Đilasovo vreme” na 80 miliona evra. A bez investicija nema razvoja. Tako da komotno može da se kaže da je Beograd vukao Srbiju – ali naniže.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. januar 2017.