Monthly Archives: februar 2021

Treći paket pomoći morao je da bude mnogo racionalniji

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, ,
Država se zadužuje, tj. zadužuje sve građane Srbije da bi dala novac onima kojima nije potreban

Intervju Danko Brčerević, Fiskalni savet

Treći paket pomoći privredi i građanima koji je nedavno usvojila Vlada Srbije bio je samo povod za razgovor sa Dankom Brčerevićem, glavnim ekonomistom Fiskalnog saveta. U fokusu su bili generalno stanje i perspektive srpske privrede.

Kako ocenjujete novi paket Vlade za pomoć privredi? Da li je dobro odmeren?
Opravdano je da se donesu nove antikrizne mere jer epidemija i dalje traje i ekonomski ugrožava deo privrede i stanovništva. Međutim, najavljeni paket trebalo je da bude mnogo racionalniji. Nije u redu da se sredstva daju i preduzećima koja tokom krize nemaju probleme u poslovanju ili građanima s visokim prihodima. To ne bi bilo u redu ni da u budžetu postoji višak novca, a naročito je problematično sad kad se finansira zaduživanjem zemlje.

Vlada stalno govori o pomoći od dve i po milijarde evra mada je ona tek nešto veća od dve milijarde. Možete li da napraviti kratku strukturu te pomoći?
Najpre, trebalo bi reći da je budžetski trošak paketa upola manji, tj. oko milijardu evra. Polovinu paketa čine državne garancije koje nisu neposredni trošak države, bar ne u 2021. Pojednostavljeno rečeno, privreda će se zadužiti milijardu evra kod banaka, a država bankama daje garanciju da će im u narednim godinama pokriti deo troškova ukoliko preduzeća ne budu u mogućnosti da vraćaju kredite. Preostalih milijardu evra, koje jesu budžetski trošak u 2021, idu na više različitih mera. Isplata 60 evra svim punoletnim građanima u dve rate i penzionerima još dodatnih 50 evra koštaće 450 miliona. Zatim, država će tri meseca uplaćivati privatnim preduzećima polovinu minimalca za sve zaposlene, što će biti trošak od oko 500 miliona evra. Uslov za korišćenje ove pomoći je da preduzeće ne sme da otpusti više od 10 odsto zaposlenih. Dalje, dodatno će se podržati preduzeća iz sektora turizma i ugostiteljstva, koja će dobiti još jedan minimalac za svakog zaposlenog, gradski hoteli će dobiti 350 evra po krevetu i još 150 evra po sobi, a autobuski prevoznici će dobiti 3.600 evra po autobusu (6 meseci po 600 evra). Ove poslednje, nazovimo ih sektorske mere, koštaće ukupno oko 60 miliona evra

NAPOKON BI TREBALO REFORMISATI JAVNA PREDUZEĆA KOJA BI MOGLA DA BUDU VAŽAN POKRETAČ PRIVREDNOG RASTA, UMESTO DA, KAO DOSAD, BUDU KOČNICA

Kako će se ta pomoć finansirati? Ide li nešto iz budžeta ili je sve iz kredita?
Finansiraće se zaduživanjem. Budžet Srbije za 2021. već je u solidnom minusu i bez ovih mera. Da podsetim, predviđen je previsok rast plata u javnom sektoru – nakon 10 odsto 2020, dobijaju gotovo pet odsto 2021. Zatim, tu su nova sredstva za Er Srbiju, velika ulaganja u opremanje bezbednosnog sektora i drugo. Najavljeni antikrizni paket dodatno će povećati ovaj minus, i to se može finansirati samo dodatnim zaduživanjem zemlje – u iznosu od oko 1,5 milijardi evra, koliko je inicijalno bilo planirano budžetom. Pošto je sad kasno da se promeni odluka o povećanju zarada u javnom sektoru, važna preporuka Fiskalnog saveta je da se u 2021. odustane od projekata koji nisu prioritetni kako bi dodatno zaduživanje, koje je neizbežno, bilo što manje.


Najviše kritika bilo je na neselektivnost prethodnih paketa, ali se vlast opet na to oglušila. Zašto?
To je pitanje za Vladu. Kod isplata stanovništvu tačno je da ne može potpuno precizno da se prepozna koji građani su stvarno ugroženi i da se samo njima daje pomoć – između ostalog i zato što još uvek nisu napravljene socijalne karte iako se to godinama najavljuje. Međutim, mi smo još u oktobru prošle godine ponudili model koji je izvodljiv, a prema kojem su sa manje sredstava mogli da se postignu isti socijalni efekti. Slična priča je i sa preduzećima, gde se novac deli i apotekama, firmama za dostavu hrane i drugim preduzećima koja tokom krize posluju bolje nego pre krize. Ovako nije moralo da se radi jer je na osnovu poslovanja u 2020. bilo lako prepoznati ko je zaista ugrožen, a ko nije i onda novac usmeriti samo tamo gde treba. Vlada možda o tome ne razmišlja na isti način jer su trenutne globalne okolnosti takve da je zaduživanje države veoma lako. Najvažnije centralne banke u svetu snažno su povećale ponudu novca kao reakciju na krizu, pa su finansijska tržišta preplavljena novcem, a kamatne stope su niske. U Fiskalnom savetu jesmo svesni i toga, ali naš stav je da novac nikad ne bi smeo olako da se troši i javni dug povećava više nego što je neophodno. Koliko god da su uslovi za zaduživanje trenutno povoljni, ovaj novi dug kad-tad će doći na naplatu svim građanima Srbije.

Kako vam izgleda privreda Srbije u ovom trenutku? Da li je ona živa, inovativna, potentna ili zakržljala, zakrečenih “krvnih sudova”?
Ima i jednog i drugog. Na primer, često se govori o uspesima Srbije u digitalizaciji. Kompjuterske usluge u Srbiji od 2010. rastu u proseku više od 12 odsto godišnje, a izvoz ove delatnosti povećan je u prethodnoj deceniji čak deset puta. Međutim, ova delatnost čini svega oko 2,5 odsto privrede Srbije i oko pet odsto ukupnog izvoza. Mnogo veći deo srpske privrede nije ni izbliza toliko uspešan, zapravo raste primetno ispod svog potencijala. Zbog nedovoljnog privrednog rasta u prethodnoj deceniji znatno su nam u životnom standardu odmakle i zemlje s kojima smo nekada bili ekonomski slični, poput Rumunije i Bugarske. Zbog toga je objektivna ocena privrednog razvoja Srbije ipak više loša nego dobra.

Relativno visoki rast BDP-a prethodnih godina dugujemo izuzetnom visokom rastu građevinarstva. Kako biste to ocenili, da li se građevinarstvo tako forsira i grade čak i nepotrebni objekti da bi se izgurala viša stopa rasta?
Zapravo, rast privrede nije bio visok. Prosečan rast BDP-a pre krize, od 2017. do 2019. bio je svega 3,6 odsto. Kad su druge zemlje Centralne i Istočne Evrope bile na istom nivou razvoja kao Srbija rasle su u proseku pet odsto godišnje. Tih pet odsto je objektivan reper za rast BDP-a Srbije, a mi smo već duže vreme i u najboljim godinama ispod toga. Kad je građevinarstvo u pitanju, ocena Fiskalnog saveta je da je načelno dobro što je država snažno povećala ulaganja u infrastrukturu. Stanje osnovne infrastrukture u Srbiji veoma je loše, a najveći deo sredstava i dalje se usmerava na velike putne i železničke koridore, koji su nesporni prioriteti. Ali pitanje je vrlo relevantno kad se gleda unapred, tj. šta će se desiti kad se završe nesporni prioriteti. Srbija ima ogromne potrebe za ulaganjima u komunalnu infrastrukturu, smanjenje ekološkog zagađenja, zdravstvo i obrazovanje, a najavljuju se neka ulaganja koja ne deluju prioritetno, poput izgradnje sportskih stadiona. Zato je važno da se unapredi i učini potpuno transparentnim sistem selekcije investicionih projekata.

BUDŽET NIJE TREBALO DA SE PROJEKTUJE SA STOPOM RASTA OD ŠEST ODSTO NITI DA SE PLATE U JAVNOM SEKTORU TOLIKO POVEĆAVAJU

U isto vreme rast industrije bio je mnogo niži.
Naša industrija se ne razvija potrebnim tempom, što je ozbiljan ekonomski problem. Prosečan rast industrijske proizvodnje u Srbiji pre zdravstvene krize bio je oko 2,5 odsto godišnje, što je niže od ostvarenog rasta ukupne privrede. Uspešne tranzicione zemlje Centralne i Istočne Evrope svoj uspeh duguju pre svega razvoju industrijske proizvodnje, a u okviru nje prerađivačke industrije. Ako Srbija želi da ima održive stope rasta BDP-a od pet odsto, onda bi industrijska proizvodnja trebalo da raste još brže od toga, bar 5,5 do šest odsto.

U Srbiji su visoke strane investicije, ali su domaće privatne investicije niske, zašto?
Zato što nije dobar ambijent za investiranje, a iza toga prvenstveno stoji izražena korupcija i nedovoljna vladavina prava. Na strane investitore ovaj problem ne utiče toliko jer oni ne zavise mnogo od domaćeg tržišta već svoje proizvode uglavnom izvoze. Takođe, njima su na raspolaganju državne agencije koje im pomažu u komunikaciji sa domaćom administracijom. I onda dolazimo do neobične situacije da Srbija prednjači u regionu po privlačenju SDI, a ima najmanje investicije domaćeg privatnog sektora. Mi smo radili statističku analizu, koja je na uzorku uporedivih evropskih zemalja potvrdila da su investicije i privredni rast zaista veće tamo gde je viši nivo vladavine prava i manja korupcija.

Za ovu godinu planirana je stopa rasta BDP-a od šest odsto, hoće li biti ostvarena?
Lično mi deluje da je to preterano optimistična prognoza. Međutim, niko trenutno ne može pouzdano da pretpostavi kojom brzinom će se u 2021. oporavljati ni domaća ni svetska ekonomija. Zato sad nema mnogo svrhe raspravljati o tome koliki će biti privredni rast u 2021. Ono što je u vremenu povećane neizvesnosti važno, jeste da se javne finansije vode naročito oprezno. Zbog toga budžet nije trebalo da se projektuje sa stopom rasta od šest odsto niti da se plate u javnom sektoru toliko povećavaju. Ako stopa rasta bude niža od predviđenih šest procenata – a to lako može da se desi – onda će javni prihodi biti manji od planiranih, fiskalni deficit će biti još veći, kao i javni dug.

U SRBIJI SU DOMAĆE PRIVATNE INVESTICIJE NISKE ZATO ŠTO NIJE DOBAR AMBIJENT, VELIKA JE KORUPCIJA, A SLABA VLADAVINA PRAVA

Čemu možemo da se nadamo kad je reč o privrednom razvoju Srbije u narednim godinama?
Kad se situacija u narednim godinama stabilizuje verovatno ćemo se vratiti tamo gde smo bili i pre krize, a to su prosečne stope privrednog rasta od 3,5-4 odsto. Neke godine bi mogle biti malo bolje, neke malo lošije, ali u dugom roku Srbija će teško imati veći privredni rast bez sprovođenja ozbiljnijih reformi koje se godinama izbegavaju.

Na čemu bi rast trebalo da se zasniva, pa da stvarno dostignemo te odavno priželjkivane, a i obećavane stope od pet, šest odsto?
Potencijal koji se ne koristi dovoljno jesu pomenute investicije i rast domaćeg privatnog sektora. Da bi se taj potencijal iskoristio, neophodno je unapređenje institucija, povećanje vladavine prava, smanjenje korupcije. To bi motivisalo ljude s konkurentnim poslovnim idejama i kvalitetima da posluju i ulažu, ali i uopšte, da vide svoju budućnost u Srbiji. Zatim, napokon bi trebalo reformisati javna preduzeća koja bi mogla da budu važan pokretač privrednog rasta, umesto da, kao dosad, budu kočnica. U okviru ovih preduzeća najvažniji je EPS. Učinak našeg obrazovnog sistema trebalo bi da se poboljša jer je ispod proseka uporedivih zemalja, što koči rast produktivnosti radne snage i otežava transfer znanja i primenu novih tehnologija. Na kraju, država bi trebalo da poveća investicije u zaštitu životne sredine, prosvetu i zdravstvo. Poslednje studije MMF-a ukazuju na izuzetno veliki uticaj ovih investicija na privredni rast. One u kratkom roku angažuju domaću operativu i materijale, ali su još važnije u dugom roku, pošto su to ulaganja u ljudske resurse. Zdravo i obrazovano stanovništvo glavni je resurs potreban za brz privredni rast zemlje u dužem roku i u njega treba investirati.

Da li bi povećana emigracija stanovništva mogla da ugrozi privredni rast Srbije?
Svakako. Ovo je još jedan veliki problem kojem se ne pristupa na odgovarajući i strateški način. Mi smo ga detaljnije analizirali i videli da emigracije iz Srbije, ali i iz drugih zemalja regiona sve više rastu. Iza tog trenda je povećana tražnja za kvalifikovanom radnom snagom zemalja razvijene Evrope, pre svega Nemačke. Dakle, ovo nisu privremeni trendovi već nešto što će trajati i u narednim godinama. Možda sad ovi trendovi ne izgledaju toliko zabrinjavajuće jer utiču na smanjenje stope nezaposlenosti u Srbiji, a manjak kvalifikovane radne snage odražava se i na nešto brži rast zarada. Takođe, i doznake iz inostranstva su u 2018. i 2019. bile rekordno visoke. Međutim, zemlja ovako ostaje bez svojih najvrednijih resursa, kvalifikovanih ljudi u punoj radnoj snazi, što će u dužem roku umanjiti privredni rast. To će biti i fiskalni problem jer će rasti troškovi sve starijeg stanovništva za penzije i zdravstvo, a neće biti dovoljno radno aktivnih ljudi da uplaćuju poreze i doprinose u budžet.

Možda će ovaj problem biti rešen kad prosečna plata dostigne 900 evra 2025?
Neće, sve i kad bi to bila kredibilna prognoza. U Hrvatskoj je trenutno prosečna plata 900 evra, a to je u isto vreme jedna od evropskih zemalja s najvećom emigracijom. Put kojim bi trebalo ići jeste uređenje države, smanjenje korupcije, poboljšanje javnih usluga poput zdravstva i prosvete. Naše empirijsko istraživanje, ali i nezavisna istraživanja drugih institucija, poput EBRD-a, pokazuju da je upravo to glavni kanal preko kojeg se može uticati na smanjenje emigracije. Neke pojedinačne mere koje državni zvaničnici pominju u javnosti, poput izgradnje jeftinih stanova za stručnjake ili finansijski i poreski podsticaji, mogli bi zaista da zadrže u zemlji neke pojedince koji razmišljaju o emigraciji. Međutim, to neće moći značajno da uspori moguće iseljavanje preko 200.000 stanovnika Srbije u narednih pet godina. Ovakve mere, ako su pažljivo i dobro dizajnirane, mogle bi biti samo dobar dodatak, ali nikako i zamena za potrebno jačanje institucija i sveobuhvatne reforme javnog sektora.

Mijat Lakićević, Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 18. februar 2021.

Sećanje na Desimira Tošića

BLOG,
Danas bi Desimir Tošić, da je poživeo, napunio 101 godinu. Umro je takoreći na pragu svog 88. rođendana, 7. februara 2008. Rodom iz Temske, pored Pirota, dospeo je do Oksforda, pored Londona, vratio se u Srbiju devedesetih do bi do Ostrva skoknuo samo da počine, a onda se zauvek skrasio u otadžbini.
U znak sećanja objavljujemo prvu glavu knjige “Desimir Tošić: Između ekstrema”.

PROLOG: OD TEMSKE DO ENGLESKE, I NAZAD

Ivan D. Pajić, lekar, za svog je dugogodišnjeg prijatelja Desimira Tošića rekao da je “intelektualni skeptik” i “ubeđeni realista”, a Aleksandar Lebl, novinar, koji je Tošića poznavao još od školskih dana, da je “bio – a izgleda i ostao –
umnogome naivan i idealist”.

Aleksa Đilas, po obrazovanju sociolog, saradnik Naše reči od svojih studentskih dana, za Tošića kaže da je “politički realista”, dok ga istoričar Dejan Đokić, koji je Tošićeve uvodnike sakupio u knjigu, naziva “nesentimentalnim idealistom”.

Šta je ovde istina? Ko je pogrešio? Po svoj prilici, tačno je i jedno i drugo; to jest, u ovom malom srpskom rašomonu – svi su u pravu. Tošić je zbilja u sebi potpuno prirodno spajao te (naoko) suprotnosti.

Nije ovo prilika da se ulazi u (filozofske) rasprave o tome šta je realizam a šta idealizam, ali se može postaviti pitanje gde je tu granica. Da li je ona baš uvek i svuda tako jasna?
Desimir Tošić po mnogo čemu liči na one pariske studente koji su, ima tome sad već više od pola veka, 1968. uzvikivali: “budimo realni – tražimo nemoguće”.

Sa druge strane, u mnogim stvarima Desimir Tošić je bio realan, čak surovo realan – onda kada je kritikovao sve redom: državu, društvo, crkvu, narod, intelektualce, političare, partije… U tom smislu, bio je kritičar svega postojećeg. Iako, eto paradoksa, do nauka onih koji su na tome izgradili svoje naučne i druge karijere nije mnogo držao. Njegova kritika dolazila je sa sasvim drugačijih pozicija.

Od druge velike grupe u srpskoj intelektualnoj eliti, onoj (i) danas dominantnoj, Tošić se suštinski razlikovao po odnosu prema Jugoslaviji. Dok su oni smatrali (i smatraju) da je Jugoslavija najveća srpska zabluda 20. veka, Tošić je u zajedničkoj državi južnoslovenskih naroda video jedinu mogućnost za ostvarenje nacionalnog sna – svi Srbi u jednoj državi.

Tako se zapravo neprekidno nalazio između čekića i nakovnja. Neprekidno, jer istu je poziciju zauzimao i (dok je bio) u izbeglištvu: s jedne strane – protiv nacionalista u emigraciji, s druge strane – protiv komunista u Jugoslaviji. A kada se vratio u zemlju, našao se između “nacionalnih narcisa” i “anacionalnih narcisa”.
Desimir Tošić je, kako to primećuje istoričar Stevan K. Pavlović, “u izvesnom smislu pesimista” – jer mu se, osim stvaranja dve Jugoslavije, čitava srpska nacionalna politika činila kao “samo niz poraza” – ali je “u drugom smislu i optimista”, jer veruje da posle uviđanja poraza i grešaka postoje mogućnosti da se one u budućnosti više ne čine.
Profesionalna vizura uslovila je da gotovo istovetno bude i gledište istoričarke Latinke Perović, po čijem mišljenju Tošić pokušaje realizacije nacionalnog programa “vidi kao seriju istorijskih poraza srpskog naroda” i “u tom smislu Tošić je pesimist”. Sa druge strane, međutim, “njegov istrajni politički angažman na principima slobode i moderne demokratije, govori o njegovom optimizmu”.

Akademici ga nisu voleli. Na to je uzvraćao istom merom. Skup o Slobodanu Jovanoviću u Akademiji nauka morao je da napusti. “Smetali su mu dugi govori”, kaže advokat Slobodan Vučković. “Jednom akademiku je skoro podviknuo: “Već pet minuta izlažete, a niste dotakli predmet rasprave, molim vas pređite na stvar ili ustupite mesto sledećem govorniku… mnogi su nezadovoljno gunđali”. S druge strane, “bibliotekarke su ga prosto obožavale”. I ovde je naklonost bila dvosmerna.

Desimir Tošić nije bio neko ko za života, nakon povratka u Srbiju, nije bio uvažavan i nije doživeo priznanja i počasti. Naprotiv. Bio je član Glavnog odbora i potpredsednik Demokratske stranke, poslanik, potpredsednik Demokratskog centra, predsednik Evropskog pokreta, dobio je priznanje Demokratske omladine za koje je rekao da mu je najdraže priznanje u životu, dobio je nagradu “Konstantin Obradović” za borbu za ljudska prava, proglašen je za Najevropljanina.
Objavio je 10 knjiga: prvu u emigraciji, u Francuskoj, na francuskom jeziku, višestruko “istorijske” 1948. godine, Totalitarizam i prava čoveka; zatim, 1952, isto u Francuskoj, ali na srpskom, na ćirilici, Srpski nacionalni problemi.
Sa ove dve knjige Tošić je zapravo omeđio polje svog političkog, intelektualnog i publicističkog rada. Treća knjiga bila je Radnički saveti u Jugoslaviji, opet na francuskom, 1956. godine; četvrta – Adam kao seljački i nacionalni ideolog, o najmlađem od četiri brata Pribićevića, 1958. godine. Posle pauze od gotovo četiri decenije i povratka u zemlju, do kojeg je u međuvremenu (septembra 1990) došlo, 1997. objavljuje zbirku članaka i eseja o nacionalnom pitanju, Stvarnost protiv zabluda. Već naredne, 1998, objavljuje zbirku eseja i članaka o problemima SFR Jugoslavije pod naslovom Snaga i nemoć – naš komunizam 1945–1990. Zatim se Tošićeva publicistička delatnost ubrzava, godinu za godinom izlaze nova dela: 2000. njegova sedma knjiga, O ljudima, i drugo izdanje knjige Snaga i nemoć; 2001. drugo izdanje O ljudima, 2002 – Kolektivizacija u Jugoslaviji 1949–1953, knjiga zasnovana na istraživanjima tokom pedesetih u emigraciji; 2003 – Ko je Milovan Đilas; 2005 – Crkva, država i društvo; 2006 – Demokratska stranka 1920–1941. i drugo izdanje Stvarnosti protiv zabluda; 2007 – Lične beleške. Poslednja Tošićeva knjiga objavljena je posthumno, sredinom 2008. godine, čiji je naslov Kritikom ka prosvećivanju precizno odražavao Tošićev lični i politički habitus.

Konačno, Desimir Tošić je doživeo i da o njemu samom budu objavljene dve knjige. Najpre, 2000. godine, zbornik Dve godišnjice Desimira Tošića, povodom 80 godina života i 64 godine političkog rada, a zatim Hrast Slobode Desimir Tošić 2007. godine. Ipak, obe ove knjige izašle su iz neposrednog Tošićevog političkog okruženja. Prvu knjigu je zajedno sa Gutenbergovom galaksijom izdao Centar za demokratiju (urednici Desimirovi lični i politički prijatelji Dragoljub Mićunović i Mile S. Bavrlić), a drugu Istraživačko-izdavački centar Demokratske stranke u ediciji Srpske demokratske ideje (glavni i odgovorni urednik Slobodan Gavrilović).

Kada se pročita šta je sve tu o Tošiću rečeno, čoveku gotovo bude neprijatno. Ne zato, naravno, što Tošić to ne bi zasluživao, nego zato što se prosto instinktivno zapita – a šta je od toga ostalo. Jer, kao što u Dve godišnjice primećuje još jedan njegov prijatelj iz emigracije, matematičar Tomislav Ognjanović, “Desimir Tošić je ostao malo poznat široj srpskoj javnosti kao političar, politički mislilac i intelektualac uopšte. Progutale su ga baruštine lažne srpske intelektualnosti i ono što Srbi jako vole – takozvana srpska politička i intelektualna elita.”

U knjizi Ko je Milovan Đilas, početkom dvehiljaditih, Desimir Tošić svom sagovorniku, književnom kritičaru Vasiliju Kaleziću, postavlja dva pitanja – prvo:
“Zašto Đilas nije imao ne samo nekog šireg uticaja u našoj sredini, nego nije imao skoro ni pristupa bilo vlastima bilo opoziciji devedesetih godina?” i drugo: “Da li će i kada doći do uticaja ličnost i delo Milovana Đilasa u našoj sredini, ne samo u Srbiji i Crnoj Gori, nego i na celom srpskom i jugoslovenskom prostoru?”
Siguran sam da Desimir Tošić tada ni jednu trunčicu nije pomišljao na sebe i svoje delo, odnosno da bi i njega mogla zadesiti slična sudbina, jer on se u tom času sa svojom sudbinom već bio pomirio. Pošto je još 1995. godine u pismu jednom prijatelju napisao: “To što sam objavio, bilo rečju bilo člankom, prebogato je, rekao bih, ali nije ostavilo, bar na sadašnje ljude, nikakav trag. Imati ‘obožavatelje’ nije isto što i imati uticaja”. Prema sopstvenoj računici Tošić je do tog časa, ne računajući intervjue, objavio 607 članaka: 410 u emigraciji i 177 nakon povratka u domovinu. Ako se prosek za tih pet godina “ekstrapolira” i na narednih 12 godina, do kraja Tošićevog života, to je još oko 400 članaka. Opet bez intervjua ni u štampanim a kamoli u elektronskim medijima. Sve u svemu, oko hiljadu napisa. I – nikom ništa.

Jednom je književnica Vida Ognjenović rekla Tošiću da nikada neće imati potrebe da kao Lenjin razočarano zavapi da je orao more. Mislim da bi se danas i Vida složila da nije dobro videla ono što dolazi.
Dakle, zbilja, zašto mudri i čovekoljubivi Desimir Tošić, kako je to lepo i tačno rekao Aleksa Đilas, nije ostavio dubljeg traga u našoj političkoj i intelektualnoj sredini? Zašto je, ne zaboravljen, nego namerno gurnut u stranu i izbrisan – ukidanjem nagrade koja je nosila njegovo ime – da ne bude spominjan, umesto da bude proučavan? I nije to učinio bilo ko, nego državna institucija zadužena za beleženje i pamćenje, Službeni glasnik – da ne bude zabune. I sve je to prošlo bez ikakvog odjeka i reakcije u srpskoj intelektualnoj javnosti.

Neko bi možda rekao da Srbija prosto nije razumela Tošića, te da zato nije sledila njegov trag. Ekonomista Vladimir Gligorov, međutim, kaže da ga je zapravo jako dobro razumela. Ona Srbija, razume se, koja ima uticaja, i koja je dobro raspoređena po “komandnim visovima”, bilo da je vlast, bilo opozicija, ali kojoj nije odgovaralo to što je Tošić govorio, i zagovarao.
Nezgodan svedok je bio Desimir Tošić. Mnogo nezgodan. Nikome dužan, od svakog nezavisan.

Dve osnovne teme intrigirale su Desimira Tošića kroz čitav njegov praktičan, politički, i teoretski, publicistički rad. Prva je nacija, druga je sloboda.
Kao političkog delatnika Tošića je strasno zanimala nacija, njen prosperitet. I to se vidi iz najranijih Tošićevih radova. Još 1940. godine u listu Demokratske omladine, Demokratu, objavio je (u tri nastavka) članak pod nazivom “Problem nacionalnog jedinstva”.
S druge strane, može se s punim pravom reći, kao što je to u pomenutoj knjizi primetio Slobodan Gavrilović, da je “ideja slobode centralna Desimirova ideja”. Kao političkog filozofa, što on u izvesnom smislu zaista jeste bio, sloboda je najviše i na prvom mestu okupirala Tošića. To se očituje u drugom Tošićevom mladenačkom članku “Smisao slobode”, objavljenom u omladinskom časopisu Reč marta 1941. godine.
Zaključak je bio jasan: nacije najviše napreduju u slobodi. Bez slobode nema istinskog napretka. Može, doduše, i bez nje, kao što je pokazalo iskustvo Jugoslavije, ili, u poslednje tri decenije, iskustvo Srbije. Ali, onda na kraju đavo dođe po svoje.

Uprkos gotovo poluvekovnom izbivanju, Tošić se, nakon povratka, u Srbiji osećao kao riba u vodi. Na zapažanje prijatelja da se neočekivano dobro snalazi u novoj sredini, Tošić je uzvratio: “Meni je ovde sve poznato”. Kao neko ko je čitav dotadašnji život proveo baveći se Srbijom i Jugoslavijom, te bio prilično dobro informisan o svim glavnim političkim, ekonomskim i, uopšte, društvenim problemima, Tošić je zaista imao puno razloga da tako nešto kaže. Ipak – prevario se.
“Zašto da ne budem pesimista? Ja sam gajio optimizam od 27. marta 1941, ali od tada do danas nisam video napredak u ovoj zemlji. Molim vas, 60 i nekoliko godina ovaj narod ne ide napred. Najteže mi je kada vidim da svi naši napori nisu dali nikakav rezultat. Užasno je to pogledati”, govorio je neku godinu pred smrt, nakon što je u Srbiji proveo gotovo dve decenije i stekao iskustvo koje je stekao.
Šta se to desilo? Kako se dogodilo da jedno takvo delo i jedna takva ličnost propadnu u grotlo zaborava, u tminu i nepomen?

To je tema ove knjige.

19. februar 2021, Beograd

I ljudi i novac “glasaju nogama” – beže iz Srbije

BLOG, ,
Jedan od glavnih načina na koji aktuelna vlast pljačka ovaj narod jeste preko naduvanih cena, bilo da je reč o infrastrukturnim objektima ili se radi o “sitnijim” proizvodima i uslugama

Mijat Lakićević u intervjuu za Slobodnu misao

Novi paket mera za pomoć građanima i privredi zbog koronavirusa opterećen je marketingom, ocenjuje Mijat Lakićević, urednik “Novog magazina”, u razgovoru za Slobodnu misao: “Aktuelna vlast to predstavlja kao da novac daje iz sopstvenog džepa. Istina je, naravno, suprotna, pošto vlast ulažući naš novac izvlači najveći profit obezbeđujući tako sebi mogućnost da pljačka Srbiju i narednih četiri, pet godina”.

Kako ocenjujete novi paket mera koji je nedavno usvojila Vlada Srbije?
U najkraćem – kao opterećen marketingom. Naime, jasno je da država u kataklizmičnim situacijama, kao što je ova pandemija treba da pritekne u pomoć privredi. Kad već neprekidno od nje uzima, red je i da joj makar povremeno nešto od toga vrati. S tim što opet ovde treba imati dve stvari u vidu. Prvo, u interesu je države, ako hoćete i neposredno aktuelne vlasti, da pomogne privredi pošto ako bi ona propala ne bi više imao ko da plaća poreze pa ne bi bilo para za finansiranje zdravstva, školstva, kulture, ne bi bilo ni para za penzije itd. Dakle, brzo bi nastalo socijalno nezadovoljstvo koje bi aktuelnu vlast srušilo. Drugo, i važnije, država ne daje svoje pare, nego uzima zajmove koje će, kada za to dođe vreme, vratiti ista ta privreda. Drugim rečima, država unapred uzima naše buduće prihode i deli ih po sopstvenom nahođenju. I, konačno, sve to aktuelna vlast predstavlja kao da novac daje iz sopstvenog džepa, kao da se nečeg lično odriče, maltene sama čini veliku žrtvu. Istina je naravno suprotna pošto vlast ulažući naš novac sama izvlači najveći profit obezbeđujući sebi mogućnost da pljačka Srbiju i narednih četiri, pet godina.

Koje ekonomske parametre koristi vladajuća struktura u Srbiji da bi uverila građane da je ekonomija u Srbiji bila veoma uspešna, čak i najuspešnija u Evropi tokom 2020? Da li je ta tvrdnja istinita kada je bilo koji ekonomski parametar u pitanju?
Vlast se praktično poziva na jedan jedini pokazatelj – kretanje bruto domaćeg proizvoda. Verovatno će zaista – mada podaci još nisu konačni – Srbija prošle godine zabeležiti najmanji pad BDP-a. Biće negde između jedan i 1,5 odsto. Zemlje Evropske unije će po svoj prilici imati već pad, ali treba sačekati rezultate drugih evropskih zemalja, Belorusije recimo. No, svejedno, manji pad Srbije svojevremeno sam ilustrovao slikom o mestu na lestvici privrednog razvoja. Oni koji su na toj lestvici visoko mogu i više da padnu. Srbija pak, koja je praktično na najnižoj prečagi, i da hoće ne može mnogo da padne.

Da bi se stekla kompletna slika o “uspešnosti” ekonomije određene zemlje, koje bi sve parametre trebalo uzeti u obzir? Kako u tom slučaju stoji Srbija u poređenju sa drugim evropskim zemljama?
Obično se kao prvi pokazatelj uzima bruto domaći proizvod po stanovniku, zatim je tu svakako prosečna plata, stepen nezaposlenosti i slično. Kada se sve to uzme u obzir Srbija je svakako na repu Evrope. Najbolje je da kao kriterijum uzmemo BDP po stanovniku i apsolutno i relativno, tj. po kupovnoj snazi. Dakle, tako gledano, da ne opterećujemo intervju brojkama, Srbija je po privrednoj razvijenosti ispred Albanije, Bosna i Hercegovine, Severne Makedonije i Kosova, ali je iza Crne Gore, ispred koje je uvek bila. Ovo govorim prema podacima za 2019, možda će se kada je reč o Crnoj Gori, situacija promeniti jer je njen turizam jako pogođen koronom, ali to ne menja suštinu. Neće se međutim ništa promeniti u poređenju sa nekim drugim susedima. A tu su tek podaci poražavajući. Jer, ispred Srbije je Hrvatska, koja je uvek bila razvijenija, ali su ispred Srbije danas i Mađarska, pa čak i Rumunija i Bugarska, za koje je pre tridesetak godina Srbija bila Eldorado.
Ali “običnim” građankama i građanima mogu da preporučim, u stvari uveren sam da oni taj kriterijum i sami, u ličnom životu i radu, primenjuju. Reč je o nekoj vrsti “glasanja nogama”, što znači da ljudi idu tamo gde (im) je bolje. Kao što vidimo poslednjih godina, ljudi idu iz Srbije da rade ne samo u Nemačku, Austriju, Francusku, kao ranije, nego i u Slovačku, Češku, Mađarsku ali i u – Rumuniju. Za sve te bivše socijalističke zemlje, ponoviću, Srbija je u SFR Jugoslaviji bila Amerika, sada je obrnuto.

Zašto zvaničnici krše propise o javnim nabavkama i sakrivaju cene respiratora, vakcina, pa čak i cenu spomenika Stefanu Nemanji?
Mogu da vidim samo jedan razlog. To je korupcija. Jer kada bi sve te javne nabavke zaista bile javne a ne tajne, odmah bi se videlo koliko je sve to skuplje nego kada bi se nabavljalo na tržištu, kroz nadmetanje prodavaca. Kao što bi se videlo ko se sve u te poslove i koliko “ugradio”. Jedan od glavnih načina na koji aktuelna vlast pljačka ovaj narod jeste preko naduvanih cena – bilo da je reč o infrastrukturnim objektima bilo da se radi o “sitnijim” proizvodima i uslugama. Primera radi, veliki infrastrukturni poslovi koji se finansiraju kineskim kreditima i gde su glavni izvođači kineske firme pravo su leglo mita i korupcije. Krediti su znatno skuplji nego što se mogu dobiti od međunarodnih finansijskih organizacija, a i građevinski radovi koštaju najmanje 20-30 odsto iznad realne cene.

Koje poteze bi trebalo da povuče Vlada Srbije, na kraći i duži rok, radi popravljanja ekonomske situacije u zemlji?
Pa, najbolje bi bilo da se povuče. Ovo je naravno šaljiv odgovor, ali u njemu ima i više od pola istine. Glavni problem Srbije jeste ne samo zarobljena država, kako je to već utvrdila i Evropska unija, nego i zarobljena privreda, kako je to u jednoj svojoj kolumni nedavno napisao Vladimir Gligorov. Da su razvojni potencijali Srbije sputani, osakaćeni bolje reći, najbolje pokazuju niske privatne investicije. Naime, da bi se Srbija ubrzano razvijala potrebno je da investicije čine oko 25 odsto bruto domaćeg proizvoda, a one su ispod 20 odsto. To znači da bi trebalo da budu oko 12 milijardi evra godišnje. Strane investicije su – zahvaljujući nerazumno visokim subvencijama – već dostigle svoj maksimum, tj. premašile su tri milijarde evra. Javne investicije su takođe blizu maksimuma, tj. blizu su dve milijarde evra. Domaće privatne investicije upola su manje od potrebnih. Kreću se oko 3-4 milijarde a trebalo bi da budu 6-7 milijardi evra. Ali privatni investitori, a to su hiljade malih i srednjih preduzetnika, ne smeju da investiraju, jer će ako se pokaže da imaju novca, da su uspešni, odmah da im na vrata dođu Vučićevi reketaši. Ljudi se povlače, ne šire biznis ili iznose novac i investiraju u inostranstvu. Dakle u inostranstvo ne beže samo ljudi nego i novac. To se neće promeniti dok je ova garnitura na vlasti.

Slobodnamisao.rs
16. febriara 2021.

Granit od papira

BLOG, ,

U petak 12. februara iz štampe je izašla moja knjiga Desimir Tošić: Između ekstrema. Tim povodom, kao neku vrstu “trejlera”, objavljujemo rezenciju dr Dubravke Stojanović, profesorke istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu.

Ne znam ima li zemlje koja se više poziva na svoje tradicije, a koja brže i uspešnije zaboravlja svoje istaknute pojedince od Srbije? Svaki proces istorijskog pamćenja nužno pravi selekciju, svaka sadašnjost bira prošlost koja joj odgovara, izvlači vrednosti koje su joj potrebne, naglašava pojedince koji joj se uklapaju, izbacuje one koji smetaju. Ali u kulturi sećanja u Srbiji taj proces pamćenja i zaboravljanja dinamičniji je nego drugde, pre svega zbog čestih i radikalnih političkih zaokreta i stalne nestabilnosti. Na tim krivinama istorije ispali su mnogi čije bi delo bilo od velikog značaja u našem večnom traženju kompasa i pravca. Možda je baš to znak da nam jasan pravac nikada nije bio potreban i da su svesno brisani iz sećanja svi koji su iz prošlosti mogli da usmere našu budućnost.

Među takve pojedince spada Desimir Tošić. Čovek koji se intenzivno bavio Srbijom, njenim političkim dilemama i skretanjima, saplitanjima i pokušajima podizanja. Gledao je on Srbiju i iznutra i spolja, živeći i u njoj i izvan nje, kao njena žrtva i kao heroj. I upravo zbog svih tih perspektiva iz kojih ju je sagledavao, zahvaljujući svom kritičkom daru i oštrom peru, poznavao ju je i razumeo bolje od većine drugih koji su o njoj pisali. Bio je oštar kritičar, ali što bi se reklo, konstruktivan, s nepresušnim optimizmom i verom da ipak može i mora biti bolje. Pisao je i govorio neumorno, do samog kraja, kao da ni posle svega nije izgubio nadu da će ga neko čuti.

Nisu ga čuli. I ne samo što ga nisu čuli nego su se brzo po njegovom odlasku potrudili da se ugasi i svako sećanje na njega. Retko ga ko pominje, a njegova Demokratska stranka je, kao i sama Srbija, definitivno zalutala. Simbolično, pečat zaboravljanju stavio je i Službeni glasnik ukidanjem nagrade s njegovim imenom koju je dodeljivao za najbolju publicističku knjigu.

Mijat Lakićević, jedan od naših najboljih ekonomskih novinara i publicista, odlučio je da se suprotstavi tom sistemskom zaboravljanju. Posle dugog istraživanja napisao je kapitalnu knjigu koja će sprečiti da se Tošićevo ime izbriše. Ova knjiga je veći spomenik Tošiću nego da se bilo ko setio da mu podigne granitni monument i sakrije ga negde u beogradskim budžacima, kao što se to desilo mnogim velikanima – da ne bude da su zaboravljeni, ali da ih se ni slučajno ne setimo. Knjiga Mijata Lakićevića je sad taj granit od papira koji neće dozvoliti da Tošića nema među nama. Biće tu, upozoravaće, analiziraće, opominjaće i jasno će pokazivati put. Onome ko hoće da čuje i da vidi.

Nisam mogla da se odlučim kako bih ovu obimnu studiju okarakterisala u recenziji. Možda je najbolje da napišem sve tri kvalifikacije oko kojih sam imala dileme: biografija 20. veka, knjiga-arhiv i anali. Ova knjiga jeste biografija 20. veka jer se Tošićeva biografija podudara sa značajnim delom prošlog veka, budući da je njegova politička aktivnost počela još u gimnaziji, tridesetih godina prošlog stoleća. I još je važnije reći – kroz Tošićevu biografiju se prelamaju ključna pitanja tog veka, od demokratije i parlamentarizma do komunizma i fašizma. Zato je pisati Tošićevu biografiju gotovo jednako što i pisati istoriju 20. veka. U knjizi je ranom periodu njegovog delovanja u Demokratskoj omladini posvećen značajan prostor, i te stranice čine posebnu vrednost Lakićevićevog dela. Tošićev otac, naime, u strahu da bi okupatorske snage mogle da nađu njegove mladalačke političke zapise, sve je spalio tokom rata, tako da je autor biografije morao da rekonstruiše ovaj značajan period na osnovu Tošićevih i tuđih zapisa i sećanja. Slika te mladosti pre Drugog svetskog rata je slika jedne žive i bogate političke scene, angažovane omladine, debata oko velikih pitanja kakva danas mogu da se zamisle samo uz veliku maštu. Centralno mesto tog dela svakako su Tošićevo učešće u demonstracijama 27. marta i njegovo razmišljanje o tom događaju kao autentičnoj pobuni protiv pristupanja Trećem rajhu, pobuni koja je u ovoj knjizi očišćena i od kasnijeg komunističkog prisvajanja i od osuda tog događaja koje se mogu čuti u današnjim mejnstrim krugovima. Samom Tošiću ta je pobuna bila veoma važna, pa s pravom zauzima značajno mesto i u ovoj knjizi. Dalje u knjizi pratimo Tošića u Drugom svetskom ratu, u zarobljeništvu, emigraciji, njegov povratak u Srbiju i u Demokratsku stranku, svedočanstva o godinama u opoziciji i onima posle 2000. godine. Ova knjiga je i, da parafraziram, “biografija o drugima” jer su sve politički značajnije ličnosti prošle kroz ovu knjigu, ali je i biografija o 20. veku, bar o svim onim prekretnim decenijama u kojima je Tošić bio politički aktivan. Zato možemo da kažemo da je to jedna vrlo lična istorija 20. veka, iz perspektive visprenog, oštrog i dobronamernog kritičara srpskih političkih prilika.

Monografiju Mijata Lakićevića možemo da nazovemo i knjiga-arhiv. Ona je arhiv zato što je i zbirka izvora jer u njoj više od autora govori sam Tošić. Govori kroz svoja sećanja, pisma, intervjue i, na prvom mestu, kroz svoje tekstove objavljene pre svega u Našoj reči, časopisu koji je u Londonu uređivao i za koji je neumorno pisao, a koje je Lakićević okupio i ovom knjigom ponudio javnosti “na uvid”. Može se postaviti pitanje zašto su ti izvori često dati in extenso, ali odgovor je odmah spreman – ova knjiga nije samo način da se sačuva sećanje na Desimira Tošića nego i da budućim čitaocima i istraživačima ponudi izvore prvog reda, same dokumente, da oni nastave da ih proučavaju i na njima dalje grade nezaborav za Tošića. Zato je ova knjiga i knjiga-arhiv, zbirka izvora koji će zahvaljujući ovom izdanju ostati sačuvani da bi Tošić sam iz njih govorio, bez nesporazuma i “pokvarenih telefona”. Iza ove knjige stoji sam Tošić, kao garant njene autentičnosti. Zahvaljujući tom Lakićevićevom postupku Tošić će ostati britak i oštar, bez naknadnog otupljivanja oštrice i prilagođavanja ko zna čijim političkim ukusima. Desimir je bio svoj, a takav je ostao i u ovoj knjizi.

I na kraju, treći potencijalni opis ove knjige je knjiga-anali. Jer, zaista, knjiga ide od godine do godine. Možda bi se nekome i to činilo preteranim, možda nije svaka godina zaslužila svoje poglavlje, možda su važnije pojave nego godine… Ali ovo jeste originalan pristup koji omogućava čitaocu da oseti ritam, da se uživi u dinamiku jednog brzog političkog života. Knjiga uvlači čitaoca u priču, drži ga napetim onoliko koliko je napet bio um Desimira Tošića. Njegove sekiracije, potresi, dileme, razgovori, pisma, sve je tu i guta se kao najbolji politički triler.

Dr Dubravka Stojanović
U Beogradu, 19. 7. 2020.

Srbija u metrou

NOVI MAGAZIN
Posle davalaca tuđe krvi, kojih smo se nagledali devedesetih, sada su na delu davaoci tuđeg novca

Da li impresioniran boravkom u Parizu ili indukovan, kažu, oštrom Vučićevom kritikom, tek mladi ministar građevinarstva Tomislav Momirović izjavio je – želeći da naglasi značaj poduhvata koje preduzima aktuelna, ali i da usput malo zakači bivšu vlast – da je “metro trebalo da bude izgrađen pre 20 godina”. Zaboravio je izgleda Momirović (toliko mlad ipak nije – ono što je i sam doživeo) da je pre dve decenije Srbija upravo izlazila iz desetogodišnjeg rata koji su vodili – i, kao što znamo, sve odreda izgubili – upravo oni s kojima on danas sedi na vlasti.

Ne bismo se na to mučno razdoblje srpske istorije vraćali, da svako malo aktuelna vlast (pa evo, i novodošavši Momirović) ne pomenu kako je pre njih Srbija bila takoreći spržena zemlja. A u stvari, početkom (n)ovog milenijuma, kada je Demokratska opozicija Srbije, kao pobednik na izborima, preuzimala državno kormilo, umesto tržišta zatekla je crnu berzu, proizvodnja je bila upola manja nego deceniju ranije, bankarski sistem nije postojao, a umesto ustanova bile su kulise. Nije to bilo ono najgore.

Kada je Zoran Đinđić, kao premijer Srbije, pre gotovo tačno 20 godina (u maju 2001) posetio Pariz, glavna tema razgovora sa francuskim predsednikom Žakom Širakom bilo je izručenje Haškom tribunalu ratnih zločinaca (Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića, Ratka Mladića i ostalih), a sa francuskim premijerom Lionelom Žospenom podrška povratku Srbije u – Svetsku banku. Dakle, to je i takva je bila Srbija pre 20 godina kada su Vučić i Dačić svrgnuti s vlasti: siromašna i odbačena od sveta. Kakav metro, kakvi bakrači.

Srbija je jedina zemlja u Evropi, a možda i u svetu, koja je usred pandemije povećala minimalnu cenu rada – izjavila je povodom sto dana Vlade aktuelna premijerka Ana Brnabić. Nisam baš siguran da je pametno time se ponositi – znate na šta mislim; ima raznih načina da se bude na naslovnim stranama – ali prvenstveno zbog toga što prva ministarka i njena ekipa za to povećanje neće pare dati iz svog džepa, naprotiv. Posle davalaca tuđe krvi, kojih smo se nagledali devedesetih, sada su na delu davaoci tuđeg novca.

Možda je najviše napora ipak uloženo u promociju podatka da je Srbija prošle godine zabeležila najmanji pad (1-1,5 odsto, još se računa) bruto domaćeg proizvoda. Njegovu vrednost najbolje je procenio kolega Dimitrije Borov rekavši, parafraziram, da je to isto kao kad bi se neki beskućnik hvalio kako je u nekom velikom požaru najbolje prošao jer mu ništa nije izgorelo.

Takođe, neprekidno se maše zvaničnim brojem preminulih od korone, ali se potpuno zanemaruje podatak da je ukupan broj umrlih lane povećan čak 14 odsto (sa 100.000 na 114.000). Kakva je to strašna bolest harala Srbijom prošle godine (a nije korona) ili se, što je verovatnije, iza te nepoznanice krije mnogo neregistrovaniih žrtava epidemije.

Kako je krenulo, naročito posle premijerkine izjave da sada i “veće i bogatije zemlje dolaze da uče od Srbije”, nije nezamislivo da uskoro od vlasti čujemo da je Srbija prevazišla Evropu i da ne treba mi da se pridružujemo njima nego da Evropa treba da se priključi Srbiji.

Stvarnost je, naravno, bitno drugačija. Ne samo zbog činjenice da 2020. nije otvoreno nijedno pregovaračko poglavlje već brojna merenja pokazuju da je Srbija sve dalje od Evrope. Recimo, na listi medijskih sloboda Srbija pada od 2016. Sa druge strane, korupcija raste, pa je 2020. Srbija dobila goru ocenu nego ikad u poslednjih osam godina. Konačno, Srbija se srozala i na Indeksu demokratije; dobila je najnižu ocenu otkad se lista pravi – 2006. Ispred nje je Lesoto, a iza Paragvaj.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. februar 2021.

Jan Palah na Kalemegdanu

PEŠČANIK, ,
Pravedno je – i pravno ispravno – da se nečasni poslovi obiju o glavu onome ko ih preduzima. Štaviše, moglo bi se reći da će, ako Telenor nastavi putem kojim je krenuo, šteta biti još veća

Verujem da svaki građanin Češke Republike zna ko je Jan Palah, pa verujem da to zna i predsednik češke vlade Andrej Babiš. A i vlasnik Telenora Peter Kelner morao bi to da zna.

Ne verujem, međutim, da je to poznato i većini građana Srbije, naročito onim mlađim, pa ću pružiti osnovnu informaciju. Jan Palah je mladić, Čeh naravno, koji se u znak protesta januara 1969. polio benzinom i zapalio na glavnim praškom trgu Vaclavskim namjestima, pošto je nekoliko meseci ranije Sovjetski Savez okupirao Češku.

To znači da Česi imaju osećaj šta znači boriti se za slobodu.

Zbog toga ni češkom premijeru ne može biti svejedno ako neko iz češke dolazi da okupira Srbiju. Ako mu je češki ambasador,  povodom sporazuma Telekoma i Telenora da unište SBB, stvarno rekao da se tu radi o “sporu između privatnih kompanija” – kao što je Babiš izjavio na konferenciji za štampu prilikom svoje posete (10. februara) Beogradu – onda je sasvim krivo informisan. Jer, najmanje se tu radi o veličini tržišnog “kolača”. Mnogo su krupnije stvari ovde u igri; u krajnjoj liniji reč je o slobodi. Otud, iako Telenor jeste u privatnom vlasništvu, nijedna nacija, a pogotovo njeni najviši predstavnici, ne smeju da se “prave ludi” ako se pod njenom zastavom, u njeno ime takoreći, u nekoj zemlji gaze sloboda i osnovna ljudska prava. Doduše, ne čini se to sada tenkovima, kao Sovjeti pre 50 i kusur godina, sredstva “komunikacije” su danas mnogo sofisticiranija, ali je suština ista. A ima još jedna sličnost: kao što su pre pola veka postojali neki domaćini, tj. Česi, koji su pozvali Sovjete da dođu u Češku, tako i danas postoje neki domaćini Srbi, koji su pozvali Čehe da dođu i za njih obave prljav posao u Srbiji.

Beograd je tada pružio podršku češkom narodu, ne bi bilo rđavo ako bi se Prag toga sada setio.

A da se ovde ne radi ni o kakvom poslovnom dogovoru ili ugovoru između srpske državne kompanije Telekom i češke kompanije norveškog imena (trebalo bi zbog toga da se zabrinu i Norvežani) nego o političkom sporazumu, pokazao je i dokazao ovih dana sam Telenor. To jest, njegovo beogradsko rukovodstvo. Kompanija Telenor je, naime, tužila urednike televizije N1 i portala Nova S i istovremeno zatražila da se ovim medijima zabrani emitovanje bilo kakvih vesti o Telenoru. Eto kako je ova nestrpljivost zapravo pokazala netrpeljivost i razotkrila prave namere ne samo Telekoma nego i Telenora. Gašenje slobode, slobodne reči i slobodnog duha – to je njihov glavni, ultimativni cilj. Pred tim saznanjem sve drugo, naročito ono prošlo, što se može staviti na teret SBB-u, N1 i Novoj S postaje, makar trenutno, irelevantno.

Uprava Telenora žali se još u pomenutoj tužbi da je pretrpela štetu, koju je sama procenila na oko milion evra. Verujem, u ovom slučaju, da u tome ima istine. I dobro je da je tako. Ali za to je kriv sam Telenor. Pravedno je – i pravno ispravno – da se nečasni poslovi obiju o glavu onome ko ih preduzima. Štaviše, moglo bi se reći da će, ako Telenor nastavi putem kojim je krenuo, šteta biti još veća.

Niko se neće spaliti, ne brinite, ali javno spaljivanje ugovora hiljada Telenorovih klijenata, recimo, ispred njegove poslovne zgrade ili ispred češke ambasade, ili bojkot Telenorove mobilne telefonije, nešto je što nije teško zamisliti. A ni organizovati. Bar se takav zaključak može izvući iz raspoloženja ljudi na društvenim mrežama.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 11. februar 2021.

Uzrok smrti ne pominjati

PEŠČANIK, ,
Šta se u potonjih sedam meseci desilo da je smrtnost naglo skočila. I da je broj preminulih sa minus tri došao na plus 14 odsto u poređenju s prethodnom godinom. Gde je sad premijerka Brnabić, to jest gde je predsednik Vučić da se obrati naciji i kaže o čemu se radi

Kakva je to pošast, kataklizma, epidemija zahvatila Srbiju decembra prošle godine? Ne nije korona jer je od korone, prema zvaničnim podacima, u poslednjem lanjskom mesecu preminulo 1.515 osoba, dok je ukupno umrlo 17.321 lice. Međutim, broj umrlih u decembru dvostruko je veći nego istog meseca 2019, kada su umrle 8.803 osobe. Dakle, nešto se strašno dešavalo u decembru 2020, a dosad za to niko nije ponudio nikakvo objašnjenje.

Tokom cele prošle godine pak u Srbiji je umrlo gotovo 115.000 ljudi (tačno 114.954), što je blizu 14.000 (13.991) više nego 2019. Ovaj podatak nije ostao nezabeležen u domaćoj javnosti, ali je ostao bez ikakvog odjeka, odnosno pitanja. Možda je jedina reakcija bila kolumna Vladimira Gligorova u Novom magazinu, na koju ovog puta upućujem, ali koristim priliku da dodam i nešto novo.

Krajem jula (24) prošle godine premijerka Srbije Ana Brnabić ne bez ponosa izjavila je da je “smrtnost u Srbiji 1,5 odsto manja nego ukupna smrtnost u 2019, kada nije bilo epidemije koronavirusa”. Stopa smrtnosti, ako neko slučajno ne zna, označava broj umrlih na hiljadu stanovnika, a navedeni podatak odnosio se na prvih pet meseci. Zbilja, prema podacima Zavoda za statistiku, broj umrlih do kraja maja 2020. iznosio je 43.244 i bio je tri odsto manji nego prethodne godine u istom razdoblju.

Šta se onda u potonjih sedam meseci desilo da je smrtnost tako naglo skočila. I da je broj preminulih sa minus tri došao na plus 14 odsto u poređenju s prethodnom godinom. Gde je sad premijerka Brnabić, to jest gde je predsednik Vučić da se obrati naciji i kaže o čemu se radi. Jer – nije bilo ni zemljotresa ni katastrofalnih poplava, nije javljeno ni da neka nova teška bolest kosi stanovništvo. A nije to bila ni epidemija korone, pošto zvanični podaci o broju preminulih nisu bili dramatični. “Čak štaviše dapače”, što bi rekli Hrvati. Kod kojih je bilo mnogo gore, pa su mnogi ovde mogli da se “teše” kako je kod njih tamo mnogo gore.

Sve u svemu, Srbija je, opet prema zvaničnim podacima, kraj godine dočekala sa “svega” 3.211 umrlih od korone, što je bilo manje od jedan odsto obolelih. I što je, recimo, dvostruko bolje nego u nekim uporedivim zemljama, poput Austrije (7.451) i Mađarske (12.024), da se poslužim Gligorovljevim podacima.

Ali šta da radimo s tim “viškom” od 14.000 umrlih? Ako od tog broja oduzmemo 3.000 preminulih od korone, ostaje još 11.000 ljudi. Kojom su to misterioznom smrću oni umrli?

Ako je, međutim, samo polovina od njih zapravo umrla od korone, to broj ukupno preminulih od ove bolesti penje na oko 9.000. Što znači – na oko tri odsto ukupno (zvanično) obolelih. A to već onda uspeh aktuelnih vlasti u borbi protiv epidemije prikazuje u sasvim drugom svetlu. Tačnije, pokazuje da Srbija nije ni blizu tako uspešna kao što nam se zvanično servira.

Tako da, eto, i nehotice se javila asocijacija na taj lepi film Jovana Živanovića iz davne 1968, čiji sam naslov ovde pozajmio, o vremenu nemačke okupacije, kad nije bilo uputno govoriti o tome od čega se i kako umiralo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. februar 2021.