novembar | 2021 | Mijat Lakićević

Monthly Archives: novembar 2021

Masna gasna podvala

Srbija je 2013. sa Rusijom zaključila desetogodišnji kupoprodajni ugovor o gasu kojim je određena i cena. Nije li, možda, sva ova priča o novom ugovoru, ceni i velikom ustupku koji je Putin, zahvaljujući Vučiću naravno, učinio Srbiji, zapravo jedna velika predizborno-marketinška farsa

“Ovo je od presudnog značaja za dalji razvoj Srbije. Ovo je za nas od ogromnog značaja, za industriju i napredak srpske privrede i za sve stanovnike naše zemlje.” Ne, nisu to reči Aleksandra Vučića nakon sastanka s Vladimirom Putinom 25. novembra. Tako je predsednik Srbije govorio pre manje od godinu dana, tačnije, 1. januara 2021. na otvaranju gasovoda Balkanski tok.

Zašto je Vučić bio tako egzaltiran? Zato što će ubuduće, objasnio je, gas Srbiju koštati gotovo upola jeftinije nego do tada. Jer, gas preko Ukrajine i Mađarske Srbija je plaćala 270 dolara za 1.000 kubnih metara, a sada će je, novom trasom preko Turske i Bugarske, gas koštati 155 dolara.

Tako da, u stvari, ova nova/stara slavodobitno objavljena cena od 270 dolara predstavlja, kao što rekoh, gotovo stopostotno poskupljenje. Ili predsednik nije govorio istinu, da ne upotrebim pravu reč, kada je navodio cenu od 155 dolara.

Ali – zašto je uopšte Vučić išao u Rusiju da pregovara o ceni gasa od 1. januara 2022. kada Srbija ima ugovor koji važi do 1. januara 2023. Naime, Srbija je 2013. sa Rusijom zaključila desetogodišnji kupoprodajni ugovor o gasu kojim je, razume se, određena i cena. Zašto je, postavlja se sad pitanje, rok važenja ugovora skraćen za godinu dana? To jest, da li je uopšte skraćen? I nije li, možda, sva ova priča o novom ugovoru, ceni i velikom ustupku koji je Putin, zahvaljujući Vučiću naravno, učinio Srbiji, zapravo jedna velika predizborno-marketinška farsa.

Podvala svakako jeste, ali to nije najgore što nam se dešava. Jer, zapravo, gas je tu najmanje bitan. Mnogo su važnije stvari ovde u igri. Počev od oružja preko atomske tehnologije do geostrateške pozicije.

Vučićev put u Soči, to prosto bode oči, zapravo je još jedan korak bliže Rusiji, a dalje od Evropske unije. Jedan korak – ali od sedam milja. I nikakve gasne magle to više ne mogu da sakriju.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 26. novembar 2021.

Državni rashodi: Sredstvo bogaćenja vlasti

“Budžetske linije” se pokazuju kao svojevrsni “pacovski kanali” za “bekstvo” kapitala iz narodnih u privatne ruke

Politička ekonomija za početnike

Velika je šteta što se republički budžet, tačnije javne finansije Srbije tretiraju kao neka čisto ekonomska stvar, maltene kao računovodstveni dokument – bilans prihoda i rashoda sa pozitivnim ili negativnim saldom na kraju, i to je sve. Državni proračun, kako to obuhvatno i tačno kažu naša (bivša) braća Hrvati, naravno jeste i to, ali je to najmanje važno. Jer, reč je zapravo o političkom i socijalnom dokumentu prvog reda.
Zašto? Zato što se njime, s jedne strane, definiše ekonomska politika, a sa druge vrši ogromna preraspodela nacionalnog bogatstva. Njime se, da se trenutno zadržimo samo na ovom drugom, uzima od svih, a daje samo nekima. Već sam taj čin – bez obzira na to o kolikoj državi, tj. o kakvom se bogatstvu radi – izaziva poziv na oprez. A poziv postaje još alarmantniji kada se spoznaju dimenzije te redistribucije.
Do te “spoznaje”, međutim, nije lako doći. Štaviše, devet desetina Srbije nema predstavu o kakvoj se kolosalnoj operaciji – prvo oduzimanje sredstava od građana, a onda njihova podela – radi. Pri tome, nije reč o detaljima nego o elementarnim stvarima.
Evo, ministar finansija govoreći o ovoj temi kaže da će država iduće godine ostvariti prihode od oko 1.500 milijardi dinara i rashode od 1.700 milijardi. To, međutim, nije tačno. Bolje rečeno, to je samo pola istine – a poluistine su najopasnije laži – jer to o čemu govori Siniša Mali samo je polovina ukupnih državnih prihoda, odnosno rashoda. To je, naime, bilans države u (naj)užem smislu reči, dakle Republike ili “centralne države”. Kada se na republički budžet dodaju budžeti fondova penzijsko-invalidskog osiguranja, zdravstva, za nezaposlene, pa onda “jedinice lokalne samouprave” (u koje, iz ne baš jasnih razloga, osim gradova i opština spada i Pokrajina Vojvodina), te Javnog preduzeća Putevi Srbije, dođe se do sume koja je vrlo blizu 3.000 milijardi dinara. To je oko 25 milijardi evra, ali, što je još značajnije, to je blizu polovine bruto domaćeg proizvoda, tj. svega što se u Srbiji stvori za godinu dana. To je podatak koji izaziva konsternaciju. Kakva je ta vlast koja toliko grabi.

ZA 2022. JE NAJAVLJENO SMANJENJE STOPE DOPRINOSA ZA PENZIJSKI FOND NA TERET POSLODAVCA ZA 0,5 ODSTO I POVEĆANJE NEOPOREZIVOG DELA BRUTO ZARADE SA 18.300 NA 19.300 DINARA. TIME ĆE PRIHODI DRŽAVE BITI SMANJENI ZA 17 MILIJARDI DINARA, ŠTO JE 0,5 ODSTO UKUPNIH JAVNIH PRIHODA

Odgovoran čovek, profesionalac, smatrao bi svojom obavezom da pred građane – čiji je, u krajnjoj liniji, službenik – iznese kompletne i tačne podatke o celokupnim državnim prihodima i rashodima. Što znači da bi materijal koji se dostavlja poslanicima u Skupštini imao jasno objašnjenje i debelo obrazloženje, a ne bi bio samo nepregledni niz podataka u kojem se i stručnjaci teško snalaze, a kamoli oni koji nisu vični “jeziku brojeva”, kakvih je 99 odsto “narodnih predstavnika”.

RASTEREĆENJE: O bezdušnosti aktuelnih vlasti najbolje govori podatak o rasterećenju privrede. Najavljeno je, naime, za 2022. godinu smanjenje stope doprinosa za penzijski fond na teret poslodavca za 0,5 odsto i povećanje neoporezivog dela bruto zarade sa 18.300 na 19.300 dinara. Time će prihodi države biti smanjeni za 17 milijardi dinara – prvom merom 14, druga tri milijarde – tj. toliko će para više ostati privredi. To je oko 0,5 odsto ukupnih javnih prihoda planiranih za iduću godinu. Toliko je vlast bila velikodušna.
Pre tri godine pojavili su se nagoveštaji da će oslobađanje privrede ići znatno brže. Naime, sredinom decembra 2018. Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije, rekao je da su “privrednici inicirali veće rasterećenje zarada” i da će se “u narednom petogodišnjem periodu razmatrati mogućnost kako da poresko opterećenje zarada bude smanjeno na 46 odsto”.
Naredne, 2019. godine načinjeni su prvi koraci ka rasterećenju; dažbine na plate smanjene su sa 63 na 62 odsto. I sledeće, 2020. učinjeno je isto. Onda se desila kovid-kriza, pa ove godine (razumljivo) nije bilo nikakvog rasterećenja. I sad kad se s normalizacijom prilika moglo očekivati da dođe do znatnijeg smanjenja dacija, vlast je privredi opet dodelila crkavicu. Da bi to nekako opravdala, odlučila je da prikrije realno očekivane prihode. Naime, budžetom je planirano da prihodi porastu sa 1.489 milijardi ove na 1.517 milijardi dinara iduće godine, odnosno približno dva odsto (28 milijardi). A da je samo u obzir uzeto predviđeno povećanje BDP-a za 4,5 odsto i inflacija od 3,7 odsto, planirani prihodi bi morali da porastu četiri puta više, odnosno 8,2 odsto, odnosno oko 120 milijardi. U stvari, to će se sigurno i desiti. Tako da će ministar Mali osećati dvostruko zadovoljstvo: s jedne strane zakinuo je privredu, a sa druge prebacio je plan.

SUŠTINSKI RAZLOG ZA VIŠEGODIŠNJE UPORNO IZBEGAVANJE RASTEREĆENJA PRIVREDE JE U ČINJENICI DA BI U TOM SLUČAJU PRIVATNI SEKTOR BIO SNAŽNIJI I NEZAVISNIJI OD DRŽAVE ŠTO NIKAKO NE ODGOVARA ONIMA KOJI TRENUTNO VLADAJU POLITIKOM I EKONOMIJOM SRBIJE

Suštinski razlog za ovo višegodišnje uporno izbegavanje rasterećenja privrede je u činjenici da bi u tom slučaju privatni sektor bio snažniji i nezavisniji od države, što nikako ne odgovara vladajućoj politekonomskoj “filozofiji”. Bolje rečeno – onima koji trenutno vladaju politikom i ekonomijom Srbije.
Slab privatni sektor, firme na ivici opstanka koje su prinuđene da i za najmanju investiciju uzimaju kredite daleko su podložnije uticaju vlasti i pogodnije za svaku vrstu manipulacije. U takvim uslovima – i to je možda njihova najpogubnija posledica – na površinu izbijaju oni skloniji mutnim, prevarnim i koruptivnima radnjama i poslovima. Drugim rečima – saradnji sa vlašću.
A možda i nije. Mislim – nije najpogubnija. Jer – slabljenje privatnog sektora ima za posledicu niske privatne investicije. Ovaj problem traje već godinama, aktuelna vlast je pokušavala da ga reši, tj. da nekako izdejstvuje veća ulaganja domaćih “kapitalista”, ali nije uspevala. Kad nije uspela, odlučila je da sama postane investitor. Naravno – ne svoje pare – zato što ih nije imala, a ako je imala ulagala je drugde, recimo u Bugarsku – nego ono što će prethodno, kroz “namet na vilajet”, (od)uzeti od građana. Ili ono što će pozajmiti iz inostranstva. Ili – i to je treća opcija – tako što će podsticajnim merama, tj. subvencijama iz budžeta, investitore podmititi da dođu u Srbiju. Prve dve stavke čine javne investicije, treća su strane.
Efekti takve politike došli su do punog izražaja ove godine. Investicije u Srbiji, prema računici Fiskalnog saveta, porasle su sa 17,7 odsto BDP-a 2017. na 23 odsto 2021. godine. Do tog povećanja, međutim, došlo je gotovo isključivo zahvaljujući rastu javnih ulaganja: sa 2,8 odsto BDP-a 2017. na 7,8 odsto BDP-a ove godine. Strane investicije su u istom razdoblju porasle sa 5,5 na 6,5 odsto BDP-a. Iz toga proizlazi da domaća ulaganja ove godine iznose 8,7 odsto BDP-a, što će reći da su se privatna i javna ulaganja gotovo izjednačila. A normalno bi bilo da privatna ulaganja budu bar dvostruko, ako ne i trostruko veća od javnih. To možda najbolje pokazuje svu nakaradnost ekonomskog ambijenta koji produkuje aktuelna vlast.

MILAN MARINOVIĆ, POVERENIK ZA INFORMACIJE OD JAVNOG ZNAČAJA, U SVOJOJ MISIJI ZAŠTITNIKA PODATAKA O LIČNOSTI PROVUČEN JE KROZ “TOPLOG ZECA” ZATO ŠTO SE USUDIO DA KONTROLIŠE FIRMU U KOJOJ (NAVODNO) RADI SIN PREDSEDNIKA VUČIĆA

Državna investiciona ekspanzija nastaviće se i iduće godine. Planskim dokumentima za 2022. predviđeno je da javne investicije, kako je rekao ministar finansija, dostignu gotovo 500 milijardi dinara (sasvim precizno – 486), od čega 400 milijardi iz budžeta, a ostalo iz drugih delova države. To je nešto više od četiri milijarde evra.

NUSPOJAVE: Načelno, javnim ulaganjima u infrastrukturu nema se šta prigovoriti. Putne i železnička mreža u Srbiji na niskom su nivou, još više to važi za komunalne (vodovod, kanalizacija) i sisteme za zaštitu životne sredine. Ali praksa pokazuje da ova ulaganja prate vrlo opasne nuspojave. Prvo, cene infrastrukturnih radova po pravilu su znatno iznad realnih, tj. tržišnih. Brojni su primeri (vidi NM br. 541, tema broja, “Trostruko zagađenje”) da projekti koji se izvode u partnerstvu s kineskim i ruskim kompanijama i bankama – gde nema tendera i gde se poslovi ugovaraju direktno – koštaju znatno više (20-30, pa i više odsto) nego kada se kao finansijeri pojavljuju evropske ili svetske finansijske institucije. Jer ovi drugi kontrolišu ugovorene cene, odnosno imaju stručnjake koji procenjuju koliko stvarno mogu da koštaju određeni projekti. To praktično znači da se preko javnih ulaganja iz budžeta izvlače ogromna sredstva koja se zatim prebacuju u privatne džepove, tj. firme bliske vlastima. Iz toga proizlazi nova teška nevolja – korupcija. Da bi neko preduzeće dobilo određeni posao, ono to na određeni način mora da plati, tj. mora da određeni deo (inače enormne) sume koju je na tom poslu zaradilo vrati “poslodavcu”.

JAVNE INVESTICIJE DOSTIGLE SU OVE GODINE 7,8 ODSTO BDP-A DOK DOMAĆE PRIVATNE INVESTICIJE IZNOSE 8,7 ODSTO BDP-A, ŠTO ZNAČI DA SU SE GOTOVO IZJEDNAČILE. NORMALNO BI BILO DA PRIVATNA ULAGANJA BUDU BAR DVOSTRUKO, AKO NE I TROSTRUKO VEĆA OD JAVNIH

Sve u svemu, “budžetske linije” se pokazuju kao svojevrsni “pacovski kanali” za “bekstvo” kapitala iz narodnih u privatne ruke.
Kada se na pomenute četiri milijarde evra dodaju 1,2 milijarde evra (144 milijardi dinara) za subvencije i 1,3 milijarde evra (160 milijardi dinara) za “kupovinu robe i usluga”, tj. za javne nabavke, ispada da će iduće godine država direktno (ne računajući njena preduzeća: EPS, Poštu, Telekom, Srbijagas) na tržište ući sa 6,5 milijardi evra.
To znači da se država, tačnije vlast koja trenutno upravlja državom, pojavljuje kao činilac od čije dobre volje zavisi ogroman broj preduzeća i koji zahvaljujući tome praktično diktira privredni život. I smrt – za one koji joj iz ovog ili onog razloga nisu po volji.
Primera radi, može nekoga da nagradi – recimo Igora Žeželja i njegovu firmu Wireless media tako što će naručiti softver (za obračun plata u javnom sektoru) po ceni od 60 miliona evra, desetostruko, a neki tvrde i stostruko višoj od realne; a može i da zbog (navodnog) neslaganja u računu za 230 dinara nečiju firmu zatvori na tri meseca. U vezi sa ovim poslednjim, Zaštitnik preduzetnika i privrednika Srbije uputio je protestno pismo javnosti, ali ko još mari za zaštitnike privrede. Uostalom, videli smo kako je Milan Marinović, poverenik za informacije od javnog značaja, u svojoj misiji zaštitnika podataka o ličnosti provučen kroz “toplog zeca” zato što se usudio da kontroliše firmu u kojoj (navodno) radi sin predsednika Vučića.

VLAST KOJA TRENUTNO UPRAVLJA DRŽAVOM POJAVLJUJE SE KAO ČINILAC OD ČIJE DOBRE VOLJE ZAVISI OGROMAN BROJ PREDUZEĆA I KOJI ZAHVALJUJUĆI TOME PRAKTIČNO DIKTIRA PRIVREDNI ŽIVOT. I SMRT

Kad su već pomenute plate – još tamo negde 2014/15. ustanovljeno je da u toj oblasti vlada pravi haos. Jer, opet prema analizi Fiskalnog saveta, plate u državnom sektoru “utvrđuju se na osnovu dugačke liste sektorskih zakona i Vladinih uredbi i zaključaka”, odnosno “formiraju ih čak 23 različite osnovice, više od 500 osnovnih koeficijenata i više od 200 dodataka na osnovnu platu”. I obećano je tada – a baš je A. Vučić bio premijer – da će u kratkom roku biti napravljena korenita reforma zarada u javnom sektoru i uvedeni platni razredi. Početkom novembra, posle mnogo prethodnih odlaganja na po 12 meseci, konačno je uvođenje platnih razreda odloženo za 2025. Jasno je zašto aktuelnoj vlasti ne odgovara uvođenje reda u ovu oblast. Ovako Vučić može da prema sopstvenom nahođenju povećava plate čas ovima čas onima, tj. malo više jednima, a malo manje drugima, stvarajući situaciju da u svakom slučaju svi zavise od njegove (ne)milosti. Uspostavljanje sistema i zakona – sa (nedajbože) digitalizacijom kakva odavno postoji u Sloveniji, gde se tačno zna kolika je plata svakog zaposlenog u javnom sektoru – oduzelo bi nekome diskreciona ovlašćenja i ograničila (bar malo) samovolju koja danas caruje u Srbiji.

Plate, penzije i javni dug

Javni dug na centralnom nivou vlasti će, tako je makar isplanirano, sa ovogodišnjih 58,2 odsto bruto domaćeg proizvoda na kraju 2022. godine pasti na 55,5 odsto BDP-a.
Penzije će, prema švajcarskoj formuli koja će biti primenjena, porasti za 5,5 procenata. Svi penzioneri će početkom 2022. godine dobiti i dodatnih 20.000 dinara.
Predviđeno je povećanje plata svih zaposlenih u javnom sektoru od sedam odsto, pri čemu će zaposleni u vojsci, zdravstvu i socijalnim službama dobiti još više, tj. povećanje od osam odsto. Prosečan porast zarada za ceo javni sektor iznosiće 7,3 odsto.
Od 1. januara će minimalna zarada biti povećana na 35.012 dinara, tj. 9,4 odsto.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. novembar 2021.

Vlast tretira znanje kao neprijatelja

Znanje se u Srbiji poslednjih godina uopšte ne ceni. Uz devalvaciju fakultetskih diploma, za karijerno napredovanje ili uspeh u poslu presudni su drugi atributi poput, na primer, partijske pripadnosti. Sve to dovelo je do demotivacije mladih koji ne vide vezu između ličnog akademskog razvoja i uspešne karijere

Intervju sa prof. dr Vladimirom Obradovićem sa Fakulteta organizacionih nauka

Sagovornika Novog magazina možda najbolje predstavlja činjenica da je Vlada Srbije odbila da ga izabere za člana Saveta za borbu protiv korupcije. Na taj način, sa druge strane, nepravedno ostaju zapostavljena Obradovićeva postignuća na (užem) profesionalnom planu, kao redovnog profesora Fakulteta organizacionih nauka, na Katedri za interdisciplinarna istraživanja u menadžmentu. No, Vladimir Obradović je u žižu šire javnosti dospeo kao beskompromisan borac za akademsko poštenje i dignitet beogradskog Univerziteta, naročito na matičnom fakultetu i posebno u (žalosnom) slučaju doktorata-plagijata Siniše Malog. Tako da kad se to poveže sa onim što se dešava na Ekonomskom, Filozofskom, Građevinskom, Medicinskom i da ih sve ne nabrajamo fakultetima, možda se može reći da ipak ima nekih izgleda da se domaća intelektualna elita probudi.

Hoće li ulica postavljati profesore univerziteta? Imamo, naravno, u vidu transparent kojim navijači Crvene zvezde traže da Miloš Ković bude izabran za profesora. Kako vi objašnjavate tu nadrealnu scenu, kako to da su se navijači zainteresovali za visoko obrazovanje ili su dobili politički zadatak koji pokušavaju da izvrše?
Jasno je da zona interesovanja navijačkih grupa sigurno nisu izborni uslovi na Beogradskom univerzitetu, te je stoga moguće zaključiti da njihovi transparenti nisu posledica spontanog delovanja. Posledično, može se zaključiti da iza svega stoji podsticaj određenih grupa ili pojedinaca da se mešaju u rad Univerziteta. Nažalost, ovo nije prvi takav slučaj iako mi se čini da smo ovoga puta kao društvo najdalje odmakli u pravcu nerazumevanja i rušenja institucija.

DA BI SE UNAPREDILA NAUKA, PRE SVEGA MORA DA SE ZAUSTAVI PROGON SUPROTNOG MIŠLJENJA

Ko stoji iza najnovije navijačke akcije? Vidite li u ovom slučaju ruku vlasti, odnosno njen pokušaj da sebi potpuno potčini Univerzitet?
Iako bi Univerzitet trebalo da bude potpuno autonoman u svom radu, odvojen od verskog i političkog uticaja, svedoci smo brojnih pokušaja da se ta autonomija naruši. Mi živimo u društvu u kojem je većina institucija potpuno urušena. Ako predsednica Vlade predsednika Republike oslovljava sa “šefe”, zašto očekujete da bi rektor, predsednik suda ili parlamenta trebalo da se ponašaju drugačije. U shvatanjima onih koji nose najveću odgovornost za trenutno stanje u Srbiji to je prosto normalno, očekivano, pa čak i poželjno.

Ovaj slučaj ima, čini se, još jednu dimenziju. Nije tu reč samo o jednom profesoru. Kad se pogleda ko podržava Kovića vidi se da tu uopšte nema argumenata koji bi dokazivali njegovu stručnost ili da ispunjava potrebne uslove već su napadi ideološke prirode. U rat protiv Filozofskog fakulteta krenule su antiliberalne, antievropske i antizapadne snage. Kako vi vidite ovaj širi društvenopolitički kontekst?
Širi društvenopolitički kontekst obojen je sveobuhvatnim negiranjem znanja, stručnosti i nauke. Čestim zamenama teza, relativizacijom i drugim manipulativnim taktikama teži se divergiranju od pravog puta. U slučaju profesora Kovića, čiji naučni opus ne poznajem niti u naučnom smislu o njemu mogu da sudim, imamo dva određujuća faktora: ispunjava li uslove za izbor u više zvanje i da li matična institucija smatra da treba raspisati konkurs za isto ili više zvanje. Ukoliko postoje različita viđenja po ovom pitanju, profesor Ković se može obratiti univerzitetskom ombudsmanu, republičkom ombudsmanu, pa čak i Upravnom sudu, koji će ceniti da li je sve proceduralno u redu. Suštinsku, naučnu ispunjenost uslova ceniće nepristrasna komisija koju formira matični fakultet. Napadi i odbrane mimo ovog konteksta su puko bacanje prašine u oči i skretanje s naučnog na politički ili pak demagoški put.

ŠTO SE NAČINA ODABIRA I IZVOĐENJA PROJEKATA U SRBIJI TIČE, SITUACIJA JE KATASTROFALNA

Da li je zbog ove kampanje trebalo da reaguje rukovodstvo Beogradskog univerziteta, rektor pre svega? I kako se može protumačiti njegovo ćutanje?
Ne znam da li se neko obratio rektoru ili drugim organima univerziteta. Ako nije, ne vidim kao nužnost da se rektor izjasni o ovome. U tom smislu ćutanje se može shvatiti i kao poštovanje procedure izbora u nastavničko zvanje, odnosno autonomije univerziteta. Rektor u ovoj proceduri nema značajnijih ovlašćenja i izlazak iz tih okvira ličio bi na neke druge nosioce javnih funkcija koji se mešaju u stvari koje su daleko izvan njihovih ustavnih i zakonskih nadležnosti.

Vidite li ovo kao nastavak ili posledicu afere s plagiranim doktoratom Siniše Malog?
Ne mislim da ovo ima ikakve veze sa doktoratom Siniše Malog.

Uzgred, znate li kakav je epilog tog slučaja – na vašem fakultetu, ali i inače?
Presudom Upravnog suda utvrđeni su određeni propusti u proceduri kojom je Siniši Malom oduzet doktorat. Osnovni propust učinio je sada već bivši dekan FON-a profesor Milija Suknović, koji nije potpisao odgovarajuću odluku i time povredio postupak. Na osnovu pomenute presude, tu Odluku je naknadno potpisao i sada je predmet na daljem postupanju na Univerzitetu u Beogradu, koji treba da potvrdi svoju pređašnju odluku o poništavanju doktorata.

A kakva je situacija na FON-u danas posle te velike afere?
FON je posle ove afere upao u duboku unutrašnju krizu i veliku podeljenost. Nesposobnost prethodnog rukovodstva da se nosi sa ovim izazovom, ali i ne malim brojem drugih, doveo je do velikog nezadovoljstva u kolektivu koje je rezultiralo time da u čak tri ciklusa nismo uspeli da izaberemo dekana. To sve govori o tome koliko su ljudi unutar fakulteta podeljeni i koliko su izgubili poverenje jedni u druge.
Iz četvrtog pokušaja uspeli smo da za dekana izaberemo profesora Milana Martića, koji je pre neki dan stupio na dužnost. Profesor Martić je već bio dekan i predsednik Saveta FON-a u više navrata, te poseduje temeljno poznavanje unutrašnje situacije. Uz proširen i podmlađen tim prodekana koji je izabran, očekujem da uvede fakultet u novu eru stabilizacije i kreiranja preduslova za dalji rast i razvoj koji FON-u, kao vodećoj obrazovnoj instituciji u oblasti menadžmenta i informacionih tehnologija u regionu, i pripada.

REČ “STRUKA” SE KORISTI U KONTEKSTU UVREDE, PA TAKO NERETKO ČUJEMO “OVI STRUČNJACI IZ OPOZICIJE”

Kako generalno vidite situaciju, ne samo na beogradskom Univerzitetu već uopšte u visokom obrazovanje Srbije?
Znanje se u Srbiji poslednjih godina uopšte ne ceni. Uz devalvaciju fakultetskih diploma, čemu je značajno doprinela i hiperprodukcija privatnih univerziteta bez adekvatnog nadzora, za karijerno napredovanje ili uspeh u poslu presudni su drugi atributi poput, na primer, partijske pripadnosti. Sve to dovelo je do demotivacije mladih koji ne vide jednoznačnu vezu između ličnog akademskog razvoja i uspešne karijere.
Pored toga, ulaganja u nauku su minorna. Mladi naučnici nemaju uslova da adekvatno rade na naučnoistraživačkim projektima. U zastarelim laboratorijama neretko nedostaju reagensi ili drugi neophodni elementi da bi se ostvario uspeh.
Sve ovo dovodi do sve masovnijeg odlaska mladih i obrazovanih ljudi u inostranstvo, čime se stanje u zemlji dodatno pogoršava jer bez mladih obrazovanih ljudi društvo se ne može nadati napretku.

Bez obzira na pritiske, pojavio se još jedan, da tako kažem, neposlušan fakultet. Reč je, pogodićete, o Građevinskom fakultetu koji je prosto “razbucao” projekat Beogradskog metroa.
Na primeru koji pominjete možemo uočiti jedan pozitivan i jedan negativan fenomen. Nastavno-naučno veće Građevinskog fakulteta pokazalo je visok stepen integriteta i stručnosti ne prihvativši da pruži podršku nečemu što smatra da je stručno neutemeljeno ili čak pogrešno. Iako bismo mogli da kažemo da je to normalno, imajući u vidu trenutno stanje u Srbiji to je više nego pozitivan fenomen.
Sa druge strane imate odgovor gradskih moćnika koji na celu tu stručnu kritiku odgovaraju u svom maniru sa “pa šta?”. Pritom ne propuštaju priliku da po ko zna koji put potvrde konstataciju koju sam već izneo u ovom tekstu – stručnost je u Srbiji nebitna.

STRATEGIJA TRENUTNE VLASTI JE DA SE MNOGO I SKUPO ZADUŽUJE, MNOGO I NEKONTROLISANO TROŠI, A DA REZULTATA SKORO DA NEMA

Vaša uža specijalnost je, malo slobodnije rečeno, upravljanje projektima. Šta vi inače mislite o načinu na koji se u Srbiji biraju i izvode veliki infrastrukturni i industrijski poduhvati?
Što se načina odabira i izvođenja projekata u Srbiji tiče, situacija je katastrofalna. Srbija nema strategiju razvoja. Mi ne znamo da li želimo da budemo poljoprivredna, turistička ili industrijska zemlja. Često jedno sa drugim ne ide. Infrastruktura se finansira prema posebnim zakonima, direktnim ugovorima i pogodbama bez uvida javnosti. Javni dug značajno raste iz dana u dan.
Sa druge strane, industrijski razvoj karakterišu netransparentne selektivne subvencije za strane investitore pretežno u prljavu tehnologiju koja upošljava nisko obrazovanu i jeftinu radnu snagu.
Dakle, mislim da je strategija trenutne vlasti da se mnogo i skupo zadužuje, mnogo i nekontrolisano troši, a da rezultata skoro da nema. Ako nešto hitno ne promenimo, kada prestane uticaj infrastrukturnih radova, finansiranih iz kredita, na bruto domaći proizvod, ostaće zaduženost, nerazvijena privreda i zemlja bez stručnih i u dovoljnoj meri obrazovanih ljudi.

Ovih dana je Državni revizor objavio da postoje “greške i nepravilnosti” u javnim nabavkama tri velika javna preduzeća – Puteva Srbije, EPS-a i Insfrastrukture Železnice Srbije – koje su vredne oko milijardu evra. Šta vama to govori, kako vi to tumačite, kako je tako nešto uopšte moguće?
Naravno da je moguće raditi na način koji nije u skladu sa zakonima. Međutim, ono što je za mene nemoguće i neprihvatljivo jeste da ni nosioci javnih funkcija ni nadležni organi ništa ne preduzimaju po tom pitanju. Najpre bi bilo logično da direktori tih preduzeća, tj. v.d. direktora daju momentalne i neopozive ostavke na svoje funkcije jer su im evidentno nedorasli. Želim da verujem da su oni radili najbolje što su mogli, ali prosto izgleda da nemaju kapaciteta za više.
Paralelno s tim neophodno je da tužilaštvo sprovede temeljnu istragu. Istraga je neophodna ukoliko postoje indicije da se radi o potencijalnoj proneveri hiljadu evra javnih sredstava, a kamoli kada je u pitanju vrednost blizu milijarde evra. Eventualno nepostupanje tužilaštva u ovom slučaju, što ja kao građanin Srbije ne mogu ni da zamislim, ukazalo bi na to da je sve ovo zapravo jedan veliki organizovani poduhvat u pravcu bogaćenja vladajuće političke oligarhije, a ne slučajne “greške i nepravilnosti”.

KADA LEKARI PREDLOŽE EPIDEMIOLOŠKE MERE PREMIJERKA IZJAVI: JA NE VERUJEM U MERE. TO JE KAO DA NEKO IZJAVI DA NE VERUJE U GRAVITACIJU

“Propali” ste na izborima za Savet za borbu protiv korupcije. Naravno, nije vas htela Vlada. Znate li čime ste im se zamerili?
Šef kabineta premijerke je to veoma jasno objasnio u svom dopisu. On, naime, navodi da dvojica predloženih članova i ja imamo kritički stav prema radu Vlade. Posledično, izvodi se zaključak da u Savetu mogu biti pojedinci isključivo ukoliko se u potpunosti slažu sa svim aktivnostima izvršne vlasti. Imajući to u vidu, veoma mi je drago što nisam izabran za člana tog tela.

Kako biste generalno ocenili odnos aktuelne vlasti prema obrazovanju, nauci pre svega.
U izvršnoj vlasti sede ljudi koji u najmanju ruku imaju sumnjive diplome. Pored toga, sigurno ne predstavljaju vodeće autoritete u oblastima za koje su imenovani na javne funkcije. Većinski ih odlikuje poslušnost, manje stručnost. To već samo po sebi daje odgovor na vaše pitanje i govori o odnosu vlasti prema obrazovanju.
Hajde da počnemo od osnovnog i srednjeg obrazovanja. Situacija je katastrofalna. Nivo znanja koji se pruža deci veoma je nizak, što pokazuju rezultati međunarodno priznatih testova. Pored toga, roditelji moraju da izdvajaju značajne sume za privatne časove kako bi deca mogla da savladaju gradivo i pripreme se za nastavak školovanja. Knjige su skupe i postoje ozbiljne naznake monopola u ovoj sferi. A nivo funkcionalnog znanja iz godine u godinu sve je niži.
Na mesta direktora škola neretko se dovode partijski kadrovi bez podrške kolektiva, što dodatno sputava makar i incidentni razvoj u sferi obrazovanja.
Na fakultetima situacija nije mnogo bolja, ali o tome smo već govorili.

Šta bi trebalo uraditi – najvažnije, razume se, i u kratkim crtama, koliko je moguće – da nauka dobije odgovarajući status i da onda društvu počne da vraća ono što je u nju uloženo?
Da bi se nauka unapredila, mora pre svega da se zaustavi progon suprotnog mišljenja. U osnovi napretka je kritički odnos prema stvarnosti. Jedino i isključivo iz preispitivanja i kritike postojećeg stanja može ponići unapređenje materijala, procesa, tehnologije, sistema. Treba vrednovati i nagrađivati konstruktivna kritička razmišljanja i predloge.
Pored toga, neophodno je vratiti stručnost i rezultate kao preduslov obavljanja svih funkcija u društvu: od lekara i inženjera do ministra i direktora javnog preduzeća.
Uvođenjem ove dve promene znanje, a samim tim i nauka, dobiće na značaju i vrednosti, mladi će biti motivisaniji i vrlo brzo društvo u celini će krenuti velikom brzinom da se unapređuje i razvija. Sve to može da se desi mnogo brže nego što možete i da zamislite.

JASNO JE DA ZONA INTERESOVANJA NAVIJAČKIH GRUPA SIGURNO NISU IZBORNI USLOVI NA BEOGRADSKOM UNIVERZITETU, TE JE STOGA MOGUĆE ZAKLJUČITI DA NJIHOVI TRANSPARENTI NISU POSLEDICA SPONTANOG DELOVANJA

Gde smo tu u poređenju sa svetom?
Najbrže rastuće ekonomije sveta počivaju prvenstveno na znanju. Sa druge strane, najnerazvijenije počivaju na rudnicima i fabrikama u kojima se upošljava manuelna, jeftina radna snaga.
Vlast tretira znanje kao neprijatelja. Reč “struka” koristi se u kontekstu uvrede, pa tako neretko čujemo “ovi stručnjaci iz opozicije”. Kada lekari predlože epidemiološke mere premijerka izjavi: ja ne verujem u mere. To je kao da neko izjavi da ne veruje u gravitaciju. Svako znanje koje nije u službi ostvarenja ciljeva vlasti proglašava se za kritiku, udar na državu i predsednika. Znanje je arhineprijatelj ove vlasti.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 11. novembar 2021.

Cena hleba u zlatno doba

Novoradikali su na vlast došli obećavajući hleb za tri dinara. Sad pokušavaju isto, da (navodno) jeftinim hlebom glasačima zamažu oči. Dok na jednoj stranu dodeljuju crkavicu, na drugoj otimaju milijarde

Đavo je u detalju, kaže stara izreka.

U obilju krupnih nacionalnih, tema vest o “maksimiranju” cene hleba prošla je prilično nezapaženo. Naime, u utorak 9. novembra Vlada Srbije donela je Uredbu “o obaveznoj proizvodnji i prometu hleba od brašna T-500” kojom je cena hleba ograničena na 46 dinara. Ograničenje važi u narednih šest meseci, što znači – tačno do izbora. A posle – kom opanci, kom obojci.

Kako god, bolji pokazatelj o stvarnom stanju ekonomije i društva u Srbiji nije potrebno tražiti. A Vučićeva priča o zlatnom dobu u kojem živimo raspršila se kao mehur od sapunice.

Nije zgoreg podsetiti, prvi put je “zlatno doba” građanima Srbije Vučić obećao još 2016, posle ga je samo ponavljao.

Od tada je, međutim, samo država postajala sve bogatija. Budžetski prihodi u poslednjih pet godina porasli su oko 400 milijardi dinara – sa 1.100 milijardi 2016. na (blizu) 1.500 milijardi ove godine. Dakle, oko 40 odsto. U isto vreme bruto domaći proizvod porastao je upola manje, tj. za oko 20 odsto.

Ni od iduće godine ne treba očekivati ništa bolje. Predlogom budžeta za 2022. planirano je samo smanjenje stope doprinosa za penzijski fond na teret poslodavca za 0,5 odsto i povećanje neoporezivog dela bruto zarade sa 18.300 na 19.300 dinara. To će sveukupno državu koštati 17 milijardi dinara, što će reći da će za toliko biti manji budžetski prihodi. A to je svega jedan odsto planiranih prihoda državne kase u idućoj godini, procenjenih na nešto više od hiljadu i po milijardi dinara (a sigurno će biti veći jer su uvek veći od planiranih).

Novoradikali su na vlast došli, setimo se, obećavajući hleb za tri dinara. To je, naravno, bila demagogija. Sad pokušavaju isto, da (navodno) jeftinim hlebom glasačima zamažu oči. Dok na jednoj stranu dodeljuju crkavicu, na drugoj otimaju milijarde.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 11. novembar 2021.

Vučićev Šešelj

Patriote (ili tačnije – “patriote”) na vlasti i u opoziciji našli su se na istom, smrtonosnom zadatku

Kada neko svoje odbijanje vakcinacije obrazlaže pravom na slobodu izbora, to je isto kao kada bi se neki zagađivač životne sredine pozivao na slobodu privređivanja.

Ili, još drastičnije, to je u suštini isto kao kada bi se neki terorista pozivao na svoju slobodu da se opaše dinamitom i da se detonira kad i gde mu to odgovara. Jer, on sa svojim životom može da radi šta hoće. A nevakcinisani su upravo to – tempirane bombe među nevinim ljudima. Nisu, doduše, napunjeni eksplozivom nego virusom. Mada, sa druge strane, bombaš-samoubica i sam obavezno nastrada, dok nosioci virusa, koji su zarazili ko zna koliko ljudi, na kraju mogu i da se izvuku.

Povod za ove slikovite komparacije jeste nedavno (29. oktobra) gostovanje Boška Obradovića na N1 televiziji. Tom prilikom je vođa Srpskog sabora Dveri odluku da se ne vakciniše obrazlagao svojim pravima i slobodama. “Ja sam preuzeo određeni rizik, kao svako ko se nije vakcinisao. Naravno da smo svesni da možemo da budemo zaraženi, da možemo da imamo posledice, da nedajbože možemo da završimo i loše”, rekao je, između ostalog, Obradović, ustvrdivši još pritom da nije antivakser.

Samo u narodu kojem su svrake popile mozak moguće je da neko za sebe kaže da nije antivakser, ali da istovremeno odbija da se vakciniše i da ga se pri tome uzima ozbiljno. Toliko čak da slovi za ozbiljnog kandidata za mesto predsednika Republike.

Oni koji za sebe tvrde da su čuvari tradicije potpuno su zaboravili na reči Marka Miljanova Popovića: “Junaštvo je braniti sebe od drugih, a čojstvo je braniti druge od sebe”.

Dekan Medicinskog fakulteta dr Lazar Davidović rekao je baš u intervjuu za Novi magazin: “Najveći patriotizam danas je vakcinisati se”.

Nacionalisti inače mnogo brinu o demografiji, o brojnom stanju nacije. Svojim (ne)činjenjem doprineli su da nacija nepotrebno izgubi nekoliko desetina hiljada pripadnika

Prava i slobode jednih ljudi ograničeni su istim takvim pravima i slobodama drugih ljudi. Tako je u svakom uređenom društvu. Ljudska zajednica je izmislila pravila upravo zato da bi obezbedila svoj opstanak i razvoj. Danas je država onaj deo društva čiji je posao da obezbedi da pravila budu poštovana. U Srbiji država nije ispunila svoju dužnost. Ljudi – jer država su, na kraju krajeva, ipak ljudi – zaduženi da sprovode pravila koja služe dobrobiti čitave zajednice omanuli su. Nisu preuzeli odgovornost, nisu preduzeli potrebne mere. Jasno je da su to činili iz straha da će izgubiti vlast. Time su praktično žrtvovali veliki deo stanovništva.

Patriote (ili tačnije – “patriote”) na vlasti i u opoziciji našli su se na istom, smrtonosnom zadatku.

S tim u vezi, vidim da se Obradović nudi za novog Koštunicu. U stvari, Boško bi Vučiću pre mogao da bude ono što je Slobodanu Miloševiću bio Vojislav Šešelj – strašilo za jedne, alibi za druge – nego ono što je Zoranu Đinđiću bio Vojislav Koštunica. Kad to kažem ne mislim, naravno, na Obradovićevu ličnost – on danas, posle onih kontraproduktivnih nasilničkih akcija, deluje prilično uljuđeno – nego na njegov politički program. Koji bi sasvim komotno mogao da se okarakteriše kao ultrakonzervativni, kleronacionalistički.

Ako su devedesetih na vlasti bili socijalisti, a desno od njih stajali radikali, danas su u Srbiji na vlasti (umiveni) radikali, dok desno od njih (ni tako blizu) stoje Dveri. I kao što je Šešelj, sa svojom ideologijom, zapravo bio saveznik Miloševiću, tako je i danas Obradović saveznik Vučiću.

Eto, dotle je dogurala politička scena Srbije posle 30 godina.

A Đinđića ni od korova.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 4. novembar 2021.