Daily Archives: 03.09.2022

Čekajući pakao

Ekonomsku politiku Srbije karakterišu s jedne strane nasilje (nad privrednim subjektima), sa druge strane neistine (u pogledu elementarnih činjenica, kao što se vidi na primeru gasa) i, s treće strane, obmane (kada je reč o budućnosti – Srbija će biti lider i sl.)

Srbija danas

Cinik bi rekao da je kosovski „Dan D“, 1. septembar, izmišljen da bi se pažnja nacije skrenula s povećanja cena električne energije koje istog dana stupa na snagu. U međuvremenu, 1. septembar je odložen za 1. novembar – tada bi, naime, trebalo da se reši pitanje automobilskih tablica, pošto je oko ličnih dokumenata, navodno, postignut sporazum – ali predsednik Vučić ne dozvoljava ni trenutak predaha: sada je najavio pakao. U srećnijim vremenima 1. septembar je bio rezervisan za đake prvake i ostale školarce; ovog puta, međutim, u njegovom iščekivanju, kada je o roditeljima reč, naravno, bilo je mnogo više strepnje nego radosti.

POLITIKA CENA: Kad god se postavi pitanje – a poslednjih meseci postavlja se često – zašto cene rastu, setite se, drage čitateljke i čitaoci, stiha Duška Radovića: „Sve što raste i treba da raste“.
Razume se, stari lav je to izrekao u drugačijem kontekstu i imajući na umu sasvim druge stvari, ali može se primeniti i u ovom sasvim prozaičnom slučaju. Dakle – treba u smislu da nam to daje signale o tome šta se u ekonomiji dešava. One su neka vrsta glasnika. A još su stari Rimljani rekli: „Ne nuntium necare“, ne ubijajte glasnika. Dakle, svako odbijanje da se čuju poruke glasnika, odnosno pribegavanje, u jednoj ili drugoj formi administrativnoj kontroli cena, izaziva negativne efekte.
U sovjetskoj Rusiji, da bi se sprečila inflacija, cene su, kao što je poznato, bile utisnute na samim proizvodima, što je samo dovelo do toga da cene bude niske, ali da robe nema. A u blažem slučaju, kao što je bilo u SFR Jugoslaviji, do ogromne neracionalnosti u privredi i vrlo neefikasnog poslovanja.
Zapravo, da se vratimo na početak ovog teksta, moglo bi se reći da i nije bilo nekog jakog razloga da se poskupljenje struje kamuflira. Jer odobreno povećanje cene za 6,5 odsto nije naročito visoko, a u svakom slučaju znatno je ispod potrebnog, tj. onog koje zagovaraju stručnjaci. Prema analizi Fiskalnog saveta iz jula („Strukturni problemi srpske energetike u svetlu globalne krize: uzroci, troškovi i moguća rešenja“) skok bi trebalo da bude trostruko veći, tj. 15-20 odsto. A ako se pogleda odnos između cene koju plaćaju domaćinstva i troškova proizvodnje, poskupljenje bi možda trebalo da bude i veće. Naime, kako je u subotu 27. avgusta rekao predsednik Vučić, domaćinstva jedan kilovat-čas košta 4,1 evrocent, dok proizvodna cena iznosi 5,7 evrocenti. Privreda, doduše, znatno više plaća jedan kilovat – nešto više od devet evrocenti, ali nema razumnog razloga da domaćinstva ne plaćaju ni stoti deo centa ispod troškova proizvodnje.

CENA JEDNE POLITIKE: Kao i obično, odluka o ovom relativno skromnom poskupljenju – kao i niskoj ceni struje uopšte – obrazlaže se potrebom da se zaštiti standard (naj)siromašnijeg dela stanovništva. Uistinu, na ovaj način pomaže se pre svega onim (naj)bogatijim. Jer, siromašniji generalno troše manje električne energije, greju se po pravilu na ugalj i drva, tako da poskupljenje njih manje pogađa. Sa druge strane, za one bogatije, koji troše mnogo više (kućni uređaji, grejanje, klime itd.) vrlo jeftina struja predstavlja pravu privilegiju. Može se dakle reći da niska cena struje izaziva negativne socijalne posledice.
Od socijalnih još su gore ekonomski efekti. Niska cena destimuliše racionalnu potrošnju, odnosno negativno utiče na efikasnost potrošnje. Time se, s jedne strane, „veštački“ podižu potrebe za električnom energijom, što stvara zahteve za izgradnjom novih elektrana koje u obrnutoj situaciji možda i ne bi bile potrebne ili bar ne u toj meri. Sa druge strane, ne podstiče se razvoj privrednih grana koje troše manje energije.
Razlika između stvarne i važeće cene još je veća kod prirodnog gasa. „Plavo zlato“ je od 1. avgusta poskupelo devet odsto, ali bi, opet prema analizi Fiskalnog saveta, njegova cena trebalo da bude veća oko 70 odsto. Toliko poskupljenje u jednom potezu svakako bi bilo (pre)veliki udar na potrošače, pa se može razumeti da je država to želela da izbegne. Ali, prvo, da je ranije vođena odgovornija cenovna politika, sadašnje poskupljenje ne bi moralo da bude tako drastično. Drugo, poskupljenje od devet odsto nema ni socijalnog ni ekonomskog smisla. Biće, međutim, da postoji još jedan, krucijalni razlog za takvu odluku. Kako bi, naime, u slučaju dramatičnog skoka Vučić mogao da se hvali kako je veliki prijatelj s Putinom i kako je za Srbiju obezbedio „najpovoljniju cenu u Evropi“. A možda bi u tom slučaju, pošto bi ih skok cene gasa, kao posledica ruske agresije na Ukrajinu, dodatno udario po džepu, verovatno dobar deo stanovništva Srbije drugim očima gledao na taj rat i promenio stranu koju podržava.
Da se cene energenata silom ne drže na niskom nivou i inflacija bi bila veća: kako zbog njihovog direktnog tako i indirektnog – preko delovanja na cene druge robe – uticaja. Ona zapravo ni sada nije mala; sa 12,8 odsto do kraja jula (u odnosu na isti mesec 2021) Srbija je iznad proseka Evropske unije (8,9 odsto) i verovatno bi bila u društvu baltičkih zemalja, gde je inflacija premašila 20 odsto.
Svoju ulogu u istom smislu sigurno je odigralo i zamrzavanje, odnosno potonje ograničavanje cene osnovnih životnih namirnica (brašno, šećer, mleko, ulje, svinjski but), kao i naftnih derivata. Posebno je zanimljivo da se cene prvih određuju svakih mesec, a cene drugih čak svakih nedelju dana. Srbija je postala pravi administrativni raj.
I to je, naravno, učinjeno „u ime naroda“. U stvari, ono što je finansijskim organizacijama oduzela levom, država im je – i još više – dala desnom rukom. Naime, samo u poslednja tri meseca država se na domaćem tržištu (direktnom pogodbom) zadužila više od milijardu evra (350 miliona u junu i 690 miliona evra u avgustu). Glavni kupci državnih obveznica na čijim kamatama se zarađuje mnogo više (i bez rizika) nego na provizijama i naknadama upravo su banke i osiguranja.

BUKVALNO
: „Računajte bukvalno na pakao“. Tim rečima, bukvalno, na prošlonedeljnoj (u subotu, 27. avgusta) konferenciji za štampu, pošto je saopštio da će mandat za sastav nove vlade Srbije poveriti aktuelnoj premijerki Ani Brnabić, predsednik Aleksandar Vučić opisao je šta nas u snabdevanju energentima, i uopšte, čeka tokom predstojeće zime.
Prema Vučićevim rečima, Srbija godišnje troši 3,2 milijarde kubnih metara prirodnog gasa. Od Rusije je kupljeno dve milijarde kubika po ceni od oko 400 evra, što je 800 miliona evra. Preostalih milijardu i 200 miliona kubika trebalo bi uvesti, što bi po sadašnjim cenama od oko 4.000 evra po kubiku koštalo 4,8 milijardi evra. Samo za gas trebalo bi, dakle, dati 5,6 milijardi evra.
Vučićeva računica višestruko zbunjuje. Najpre, godišnje potrebe Srbije za gasom kreću se oko tri (a ne oko 3,2) milijarde kubika. Toliko je zapravo predviđeno da se potroši ove godine, lane je potrošeno znatno manje – 2,8 milijardi kubika. Zatim, Vučić sada govori o uvozu dve milijarde kubika iz Rusije, dok je u maju rekao da je dogovoren uvoz 2,2 milijarde kubika. Dalje, Vučić je zaboravio da Srbija sama proizvodi nešto više od 300 miliona kubika gasa (donedavno je proizvodila i 400 miliona), što znači, kad se sve sabere, da nedostaje oko 500 miliona, a ne milijardu i 200 miliona kubika gasa. Siniša Mali je još u julu izjavio da će do 1. oktobra u skladištima zakupljenim u Mađarskoj biti 500 miliona kubika, a sam predsednik Vučić da će u Banatskom dvoru biti 270 miliona kubnih metara, što je ukupno 770 miliona kubika. Dakle, ako je verovati najvišim domaćim zvaničnicima, Srbija je već obezbedila i više nego dovoljne količine gasa.
Kada je reč o električnoj energiji, Vučić je izneo računicu prema kojoj će nam za uvoz nedostajućih oko 20 miliona kilovat-sati dnevno, tj. 2,4 milijarde kWh za 120 dana četiri zimska meseca (po trenutnoj berzanskoj ceni od oko evro za jedan kWh), biti potrebno 2,4 milijarde evra. Uprkos tome, Vučić je ponovio ono što je nešto ranije rekla ministarka energetike Zorana Mihajlović – da se ne prave nikakvi planovi za eventualne restrikcije.
S obzirom na sve gore rečeno, sasvim je nejasno čemu na početku pomenute apokaliptične izjave. Osim ako iza toga ne stoje neke „bukvalno“ paklene namere.

USKLAĐIVANJE: Ekonomsku politiku Srbije karakterišu s jedne strane nasilje (nad privrednim subjektima), sa druge strane neistine (u pogledu elementarnih činjenica, kao što se vidi na primeru gasa) i, s treće strane, obmane (kada je reč o budućim događajima i kretanjima – Srbija će biti lider, brza pruga Beograd–Budimpešta biće završena do 2018. godine, prosečna plata će skočiti na 500 evra do 2017. i slično).
Ono što važi za ekonomsku važi i za celokupnu unutrašnju politiku. A stara je istina da je spoljna politika jedne zemlje nastavak njene unutrašnje politike.
U Srbiji je to dovedeno do ekstrema na karikaturalan način. Ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin mnogo je na međunarodnom planu prisutniji – bar kada je reč o javno vidljivim aktivnostima – od ministra spoljnih poslova Nikole Selakovića. Konce, naravno – većina će se s tim složiti – kao i kada je reč o svemu drugom, drži Vučić, mada se ponekad čini da su u Vulinovom slučaju oni neretko suviše olabavljeni. Pa čak i da su u te konce upleteni nečiji drugi dugi(novi) prsti.
O tome svedoči nedavna Vulinova poseta Moskvi i razgovor s ministrom inostranih poslova Rusije Sergejem Lavrovom. Neki su taj razgovor videli i kao poniženje za rusku diplomatiju, ali da mi ovde ne brinemo tuđu brigu. Kako god, Lavrov je tu priliku iskoristio da pošalje poruku za koju nije sigurno koliko je u ovom času potrebna Vučiću. „Predsednici Aleksandar Vučić i Vladimir Putin čuju se telefonom, upoređuju svoje pozicije i usklađuju naše dalje korake“, rekao je Lavrov.
Vulin je pak priliku iskoristio da još malo potkači Evropsku uniju, rekavši da je „Srbija jedina zemlja u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji i koja nije postala deo antiruske histerije“. Na Vulinovu izjavu reagovao je izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Vladimir Bilčik. „Kada član Vlade Srbije šalje poruke protiv Evropske unije tokom zvanične posete Moskvi, svi u Evropi to primećuju“, rekao je Bilčik. Srpski ministar policije to je jedva dočekao. „Biće da je licemerje dijagnoza Bilčikovog selektivnog vida. Ja u Moskvi govorim i mislim isto što govorim i mislim i u Beogradu, i u Briselu, i od prava da branim svoja uverenja i istinu o Srbiji, ali i Srbima i srpskom svetu, neću odustati, bez obzira na političku i ličnu cenu koju plaćam i koju ću platiti“, uzvratio je oštro neustrašivi pulen Mirjane Marković.
Teško je verovati da je sve ovo bila Vulinova solo akcija, a opet, ne vidi se kako takav sukob može da koristi Vučiću u času kada je situacija oko Kosova doterana do (blizu) pucanja. I metaforički i bukvalno shvaćeno. Nije valjda neka Vulinova dvostruka igra. Svašta čoveku padne na pamet.
Ipak, u jednom je Vučić u pravu: čeka nas pakao.

Gubitaši od milijardu evra

Ukupni gubici EPS-a i Srbijagasa tokom grejne sezone 2021/22. iznosili su oko milijardu evra. Od dosad napravljenih gubitaka, približno polovinu već je finansirao državni budžet dotacijama Srbijagasu. Preostalih 500 miliona evra platio je zasad EPS, mahom uzimajući kredite za likvidnost. Pitanje je, međutim, da li će i ovaj dug EPS-a u jednom trenutku pasti na teret poreskih obveznika jer je trenutno poslovanje EPS-a neodrživo. Novi veliki gubici EPS-a i Srbijagasa mogli bi se napraviti i naredne zime ukoliko ne dođe do brzog i snažnog zaokreta u njihovom poslovanju. Ovi gubici u tom slučaju verovatno bi bili tek neznatno niži od milijardu evra i ne bi mogli da se nastave unedogled – jer bi u jednom trenutku postali neodrživ teret ne samo za sama preduzeća već i za čitave javne finansije.
Dosadašnji način vođenje EPS-a (kao i Elektrodistribucije Srbije – EDS-a) ne sme se više tolerisati. Većina indikatora koji opisuje poslovanje javnih preduzeća iz elektroenergetskog sektora (EPS i EDS) katastrofalna je. Proizvodnja je dugi niz godina opadala i sad je već osetno manja od domaće potrošnje, a gubici i krađe na distributivnoj mreži su ogromni, više od 12 odsto, što je dvostruko više nego u zemljama centralno-istočne Evrope. Poslovanje EPS-a i EDS-a opterećuje višak i loša kvalifikaciona struktura zaposlenih, previsoke plate na poslovima sa opštim kvalifikacijama, sumnjivi procesi javnih nabavki, preniska cena struje za domaćinstva (ispod troškova proizvodnje), veliko ekološko zagađenje, kašnjenje sa energetskom tranzicijom i brojni drugi problemi. Pojednostavljeno rečeno, EPS (i EDS) odavno je počeo da zanemaruje svoju osnovnu funkciju – da obezbedi stabilno snabdevanje zemlje električnom energijom po tržišnim uslovima i gradi elektroenergetsku infrastrukturu. Umesto toga, EPS posluje pod snažnim političkim uticajem, koristi se kao izvor finansijskih sredstava za pokrivanje brojnih neuspeha domaće ekonomske politike, a društvena uloga proširena mu je i na socijalne ciljeve (kako u pogledu niskih cena struje tako i u pogledu zaposlenosti). EPS, na primer, već duži niz godina pokriva gubitke GSP-a, Jumka i drugih neuspešnih državnih preduzeća tolerišući im neplaćanje obaveza; implicitno finansira neprivatizovana preduzeća koja su se ranije odvojila iz sistema (Pro tent, Kolubara usluge i drugi) i slično.
Naše analize pokazuju da je kao urgentna mera za stabilizaciju EPS-a potrebno povećanje cena električne energije za domaćinstva od 15-20 odsto, uz slično povećanje za privredu. Ovakvo povećanje ne samo što bi zaustavilo trenutno finansijsko „krvarenje“ preduzeća već je i ekonomski opravdano – pošto sadašnja cena za domaćinstva nije na ekonomski odgovarajućem nivou, a podstiče i neracionalnu potrošnju. Pritom, čak i sa ovakvim povećanjem, cena za domaćinstva u Srbiji ostala bi među najnižim u Evropi (uz Gruziju i Ukrajinu). Samo povećanje cena, međutim, nije ni izbliza dovoljno za ozdravljenje EPS-a. To nedvosmisleno pokazuje i prethodno iskustvo liberalizacije i posledičnog snažnog rasta cena za privredu od 2013. godine. Značajan porast prihoda EPS-a nije bio ispraćen unapređenjem poslovanja. Naprotiv, nova finansijska sredstva odlila su se na brojne neracionalnosti, proizvodnja EPS-a opadala je iz godine u godinu i preduzeće je nastavilo postepeno da se urušava. Zbog toga novo povećanje cena može biti samo manji deo sveobuhvatnih mera jer je u protivnom besmisleno. Ovde se pre svega misli na privremeno zamrzavanje mase zarada u preduzeću, povećanu kontrolu javnih nabavki, kao i otpočinjanje brojnih drugih reformi koje će se završiti u srednjem roku.
Za razliku od EPS-a, gde presudan kanal za ozdravljenje preduzeća predstavlja sprovođenje reformi i zaokret u upravljanju, a (ekonomski opravdano i neophodno) povećanje cena tek je prateća mera – kod Srbijagasa situacija je obrnuta. Srbija 90 odsto gasa koji troši uvozi, pa finalna cena mora da se usklađuje s nabavnom. Prostora za unutrašnja unapređenja u poslovanju Srbijagasa svakako ima i na njihovom sprovođenju mora se insistirati (uz izgradnju neophodnog skladišta). Međutim, ova unapređenja bilansno su ipak daleko manja od troška nabavke gasa. Cena gasa za privredu morala bi da poraste oko 75 odsto, koliko je skočila u drugim zemljama CIE još u drugoj polovini 2021. godine (dok je cena u Srbiji ostala praktično zamrznuta). Zbog takvog rasta cene gasa u regionu održavanje niske cene za domaća preduzeća, naročito u razmenljivom sektoru, ekonomski je neopravdano. To zapravo znači da svi poreski obveznici subvencionišu ekstraprofit preduzeća koja imaju znatno niže troškove energenata od konkurencije. Samo za pojedinačna preduzeća iz energetski intenzivnih delatnosti koja proizvode za domaće tržište trebalo bi razmotriti odobravanje privremene državne pomoći u skladu sa evropskom praksom. Cena gasa za domaćinstva trebalo bi da poraste 65-70 odsto, što na prvi pogled izgleda kao veliko povećanje, ali ne bi bio presedan, pošto su slične cene važile tokom 2013-2015. godine.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. septembar 2022.