Monthly Archives: april 2025

Corpus speciale

PEŠČANIK, , , , , , ,
Neki nekontrolisani sukob, za koji se ne zna na koju će stranu, nikako ne odgovara Evropskoj uniji. A Srbiji još manje, naravno

Šta ako novi premijer Đuro Macut pozove opoziciju na razgovore? Možda sa dnevnim redom, a možda i bez dnevnog reda – da se razgovara o tome može li između dve zavađene društvene strane uopšte da se razgovara?

Mnogo je na opozicionoj strani bilo glasova koji su nipodaštavali Đura Macuta kao mandatara, neretko se prelazila mera dobrog ukusa. Jasno je, naravno, da je Macut Vučićev izbor – koji je, kako u Novom magazinu pronicljivo primećuje Dimitrije Boarov – verovatno iznenadio i mnoge njegove bliske saradnike, ali ima on i svoje dobre strane. Taj izbor nije slučajan niti plod iznudice već, kako su neki analitičari primetili, predstavlja i svojevrsnu poruku, da ne kažemo baš ruku pomirenja, nije to Vučićev manir, pruženu opoziciji. No, Macutov poziv biće svakako Vučićev poziv, što znači da će imati stvarnu političku težinu. Drugo, na taj poziv niko neće moći da odgovori onom floskulom – nisi nadležan. Macut je nadležan, to je fakat.

Dakle, da se vratimo na pitanje, šta će odgovoriti opozicija? Nije sigurno da u toj, još uvek nedovoljno koherentnoj grupaciji – studenti, univerziteti, Proglas, partije – postoji raspoloženje da odgovor bude pozitivan.

Konkretno govoreći, ne vidim zašto opozicija ne bi prihvatila taj poziv. Ima mnogo izreka na tu temu. Svojevremeno je predsednik Hrvatske Ivo Josipović u Vukovaru rekao da je „bolje 10 godina pregovarati nego jedan dan ratovati“. Ali tada je već bilo kasno. Aleksandar Vučić je, ne tako davno, u svom „nadgornjačkom“ stilu rekao: „Bolje sto godina pregovarati nego jedan dan ratovati.“ Za to još nije kasno.

Dobro, poznato je da Vučić češće govori ono što ne misli nego obrnuto – što i svojim delima potvrđuje – ali to je nešto što za opoziciju spada „u rok službe“ i sa čim se valja pomiriti. Ako je mir zbilja najpreči.

Štaviše, čini mi se da bi, ako Macut ne uputi takav predlog opoziciji, ona sama trebalo da takav predlog, štaviše zahtev, uputi Macutu.

Time bi domaćoj (ali i međunarodnoj) javnosti pokazala da se do krajnjih granica zalaže za mirno rešavanje krize i da je u tom pogledu maksimalno konstruktivna.

Neko će reći: dokle će pametniji da popušta? To je stvar percepcije. Jer to što Vučić zateže pokazatelj je njegove slabosti, a ne snage. Istovremeno, popuštanje bi zapravo bilo znak samopouzdanja i sigurnosti u sopstvenu poziciju, snagu i – budućnost. Na kraju krajeva, zar nije rečeno da je ova borba maraton, a ne sprint.

Jedan od rezultata tog dijaloga mogao bi da bude obrazovanje posebnog tela – ekspertskog, političkog, paritetnog, kako god se dogovore. Taj Corpus Speciale kao glavni, ako ne i isključivi zadatak imao bi da popravi izborne uslove (mediji, birački spiskovi, kontrola izbornog procesa itsl.) tako da izbori na kraju, tj. za 3-6-9 meseci, zaista budu fer i pošteni.

Tako nešto bi sigurno dobilo podršku međunarodne zajednice, tj. Evropske unije, pre svega. Jer, kad razgovarate s posmatračima iz Evrope, njihovo prvo pitanje je donedavno bilo da li će Vučić napasti sever Kosova. Danas je to – da li će Dodik otcepiti Republiku Srpsku. (Treće je šta će biti sa Crnom Gorom mada je ono daleko ispod prva dva.) Što sve, naravno, ne bi bilo moguće bez ogromnog (i malignog) uticaja Rusije na ovom našem prostoru. Koji se, iz meni lično sumnjivih razloga, u „javnom diskursu“ potpuno zanemaruje.

Kada se danas poručuje: Evropa je dugo spavala, to baš ne odgovara istini. Pre bi se moglo reći da se Srbija tek sada probudila. Jer evo, trebalo joj je pet meseci da krene put Evrope. Pa je tako prespavala i ono cepanje zastave Evropske unije. A osoba kojoj se to desilo nije nepoznata javnosti i, štaviše, istaknuti je opozicioni delatnik. Ali se niko nije našao da ga bilo šta pita o tom događaju.

Zato neki nekontrolisani sukob, za koji se ne zna na koju će stranu, nikako ne odgovara Evropskoj uniji. A Srbiji još manje, naravno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 14. april 2025.

Novinarski vuk sa Dunava

NOVI MAGAZIN,
Dunav je za Vladimira Karakaševića bio više od života. Zato su mu tamburaši na rastanku i otpevali „Rastao sam pored Dunava“

In memoriam: Vladimir Karakašević (18. 12. 1938. – 25. 3. 2025)

Vladimir Karakašević je novinar sa kojim sam najduže radio. Praktično – gotovo čitav radni vek, pune tri i po decenije. Nisam toga ni bio svestan sve dok me nije stigla vest da se Karaš – kako smo ga jednostavno zvali – preselio na onaj svet. Tužnom igrom sudbine bilo je to onog istog dana, 25. marta, kada smo u večnu kuću ispraćali našu Nadeždu, glavnu urednicu Novog magazina Ne znam da li i u tome ima nečega, ali bio je to utorak, dan kada se novine zaključuju i odlaze u štampu.

Vladimira Karakaševića sam upoznao u nedeljniku Ekonomska politika sada već zbilja davne 1976. godine. To je bila čudesna redakcija. O njenom značaju i visokom dometu govori činjenica da su tada, u toj velikoj državi, Ekonomsku politiku zvali „jugoslovenski Ekonomist“ po ugledu na verovatno najbolji nedeljnik svih vremena – i dan danas – londonski The Economist. Tu nije mogao da radi svako. I to već može dovoljno da kaže kakav je novinar bio Vladimir Karakašević.

Ipak, navešću ovde još tri detalja koji ukazuju na njegov, ne samo profesionalni, nego i personalni karakter. Najpre, kada je krajem 1998. godine JUL, partija Mire Marković, odlučila da preuzme Ekonomsku politiku (koja je, privatizovana po zakonu Ante Markovića, bila u vlasništvu zaposlenih) jedna grupa, uglavnom mlađih, novinara se pobunila. Zbog toga su bili izbačeni s posla. Vlada je bio u toj grupi te se malo kasnije našao među 10 osnivača novog lista, Ekonomist magazina, u kome smo nastavili zajednički rad.

Sa Karašom delim još jedno značajno – revolucionarno – iskustvo. Bilo je to učešće u petooktobarskim demonstracijama. Našli smo se u redakciji i zajedno otišli na miting ispred u tom času još uvek Savezne skupštine.

Konačno, u novoj redakciji Vlada je dobio značajnu ulogu. Bio je „oficir za vezu“ sa našim karikaturistom, Predragom Koraksićem Koraksom. Oni su se dogovarali oko karikature – teme, sadržaja, ideje. To nije bilo slučajno. U stvari, sa ove distance, čini mi se da je presudnu ulogu u tome imalo to što su obojica Zemunci, dakle ljudi kojima je Dunav doneo specifičan, pomalo „filozofski“ odnos prema životu, sa istančanim smislom za geg i vic.

Da, Dunav je za Vladimira Karakaševića bio više od života. Zato su mu tamburaši na rastanku i otpevali „Rastao sam pored Dunava“.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 10. april 2025.

Kako uhapsiti Vučića

PEŠČANIK, , , , ,
Ne samo što je odijum prema strankama u velikoj meri Vučićevo maslo nego i građani kao da su jedva čekali da se na njih bace blatom. Da parafraziramo Zorana Đinđića: da smo mi bili bolji, i partije bi bile bolje

Vučić vlast neće predati mirno, ali nasilje mora biti izbegnuto po svaku cenu. To je, prema dominantnom delu opozicione javnosti, „kvadratura kruga“ koju mora da reši Srbija.

Da li je to taktika da bi se održale tenzije ili zamka u koju je opozicija samu sebe zarobila nije jasno, ali nije ni važno.

Teza da Vučić neće otići „bez velike nesreće“, za koju se ne može reći da je bez svakog osnova, ima i svoju negativnu stranu. Ona, naime, u izvesnom smislu ide naruku Vučiću. S jedne strane, pasivizuje „mase“, odnosno građane usmerava ka očekivanju nekog jednokratnog rešenja, radikalnog čina; sa druge strane, to dovodi do zapostavljanja aktivnosti koje bi omogućile da „politička volja“ bude pretočena u izbornu pobedu.

Ovakvo raspoloženje vuče korene odavno, ali je nema sumnje pojačano „antipolitičkim“ stavom studenata, odnosno njihovim „ograđivanjem“ ne samo od partija nego i od politike generalno. Mnogi su izražavali ozbiljne rezerve prema tom delu studentskog ideološkog „narativa“, ali je tek nakon teksta Branka Milanovića sva problematičnost takvog stava došla do punog izražaja.

Ta studentska (anti)politika nastavljena je pozivima da se plenumi, kao oblik organizovanja i delovanja, prenesu i u narod kroz tzv. zborove građana. Kao i „hodočašća“ po Srbiji, i ovi zborovi mogu da odigraju emancipatorsku i mobilizatorsku ulogu ali, kako je to rekao Slobodan Samardžić, „nisu niti mogu biti, forme nekog novog poretka“.

Dakle, preostaje povratak „klasičnoj demokratiji“.

U tom kontekstu neophodna je – rehabilitacija političkih partija. I konkretno, ovih postojećih (koliko god da su nesavršene), kao i (eventualnih) budućih, ali i načelno, kao oblika političkog organizovanja i aktera političke borbe. Ne samo što je taj odijum prema strankama u velikoj meri Vučićevo maslo nego i građani kao da su jedva čekali da se na njih bace blatom. Da parafraziramo Zorana Đinđića: da smo mi bili bolji, i partije bi bile bolje.

Stvar je u tome da se energija s manifestacija pretoči u konkretne akcije. Između ostalog, to znači da ne treba napadati SNS kada radi kampanju od vrata do vrata i beleži sigurne glasove, i da ne treba napadati njegove štandove nego da sve to (i još mnogo više od toga) organizovani građani treba i sami da počnu da rade. To možda nije toliko zabavno, ali je politički svakako učinkovitije.

Jer, u stvari, izborna pobeda uopšte nije tako nedostižna kao što se možda na prvi pogled čini, naprotiv. Ako se pogledaju trendovi, vidi se da podrška Vučićevoj stranci konstantno opada. Na izborima u decembru 2023. koalicija SNSDS (Srbija ne sme da stane) osvojila je nešto manje od 1,8 miliona glasova. (To je ovoj grupaciji donelo 129 poslaničkih mesta, od čega je Srpskoj naprednoj stranci pripalo 99 mandata.) Biračko telo Srbije broji oko 6,5 miliona glasača, što znači da je opoziciji preostao rezervoar od 4,7 miliona glasova. Sa dobrom organizacionom i tehničkom pripremom, posle buđenja naroda u proteklih pet meseci (na čemu se još može poraditi), čak i da se ne računa na (dalje) odronjavanje Vučićevog biračkog korpusa (do čega je prema mnogima već došlo,) sasvim je realno da opozicija osvoji polovinu tih glasova. Pri čemu je to još uvek sa manje od 70 odsto izašlih na izborima, a opet uz dobru kampanju, mogao bi taj procenat i da se poveća.

Kada je o rešenju aktuelne političke krize reč, potpuno je nejasno zašto mediji, nezavisni, razume se, tako malo pažnje poklanjaju Draganu Miliću iako je on jedini pobedio Vučića na izborima. (Baš zato?) Njega baš ništa ne pitaju, izraze mu „saučešće“ povodom atentata, ali dalje od toga ne idu, recepte ne traže.

Za kraj, evo jedne stare privredne anegdote. Pošalju dve fabrike obuće svoje trgovačke putnike u Afriku da ispitaju tržište. Posle izvesnog vremena prvi javlja: ovde niko ne nosi cipele, šanse su nikakve. U isto vreme, drugi šalje sledeći odgovor: ovde niko ne nosi cipele, šanse su ogromne. Lepota je, dakle, u oku posmatrača. Drugim rečima, stvar je u percepciji, tj. perspektivi.

PS: Verujem da negde u tom grmu leži i pravi odgovor na pitanje Dejana Ilića: kako uhapsiti Vučića. Mada ne sumnjam da bi mnogi voleli da redosled bude obrnut.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 3. april 2025.