mijat

Mart, 27.

Paranoidne priče o prisluškivanju trebalo je da posluže prikrivanju afere “Jovanjica”; a priča o državnom udaru da kamuflira veze s fudbalskom mafijom

Na jednoj slici građani koji se dave u smradu fekalija, na drugoj predsednik Vučić, ushićen nad arapskom trpezom prepunom svakojakih đakonija. To je Srbija danas. I to nije metafora, to je dokumentarna istina.

Da li je to slučajno?

O martu se često govori kao o mesecu jubileja – po pravilu nesrećnih. Evo, međutim, prilike da se podsetimo jednog događaja koji imamo razloga da slavimo. Reč je o antifašističkim demonstracijama 27. marta 1941, od kojih ove godine, dakle, pada tačno osam decenija. Tada se srpski narod pobunio protiv sporazuma s Hitlerom i “upisao se u istoriju”, kako je govorio Desimir Tošić. Poslednjih godina, međutim, sve češće se čuje da je 27. mart bio greška i da je bilo pametnije sačekati kraj rata u zavetrini, a onda se priključiti pobednicima. Ne zna se da li je ovo smešnije ili jadnije, ali nije najvažnije. U stvari, to nije nova priča. Prilika je, s tim u vezi, da se prisetimo još jednog jubileja. Pre 30 godina, 1991, hit u beogradskim pozorištima bila je drama “Knez Pavle” Slobodana Selenića. U predstavi je, generalno uzeto, kraljevski namesnik, do tada smatran za izdajnika, rehabilitovan i kao “politički realista” pozitivno ocenjen, dok su negativnu ocenu dobili oni koji su vikali “Bolje grob nego rob”.

Upravo u skladu s tim kulturno-istorijskim “obrascem” Srbija je devedesetih godina krenula putem “ispisivanja iz istorije”. Da s tog puta ne skrenemo – u času kada je postalo jasno da Zoran Đinđić Srbiju definitivno okreće ka Evropi – pobrinula se ruka atentatora. Mračne sile koje su tu ruku navodile – a bilo ih je bogami mnogo – iako naslućivane, još nisu otkrivene. Pokazalo se, kao što smo pisali u prošlom broju, da je Zoran Đinđić bio vododelnica; njegovim uklanjanjem Srbija je od Evrope počela da se udaljava.

Danas je Srbija – više od svega ostalog – eksponent ruskih i kineskih interesa na tlu Evrope: ruskih političkih, a kineskih ekonomskih. U arapskim, ruskim i kineskim despotijama Vučića primaju s najvećim uvažavanjem, niko mu ne stavlja primedbe ni zbog gušenja slobode ni zbog gašenja demokratije niti zbog gaženja prava. Naprotiv.

Uopšte, ka tom i takvom “modelu” države i društva “svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo”, što reče Slobodan Aligrudić u “Sjećaš li se Doli Bel”. Ipak, ovo je Balkan, nije ni Bliski ni Daleki Istok.

U poslednjih godinu dana monolit SNS-a počinje da se kruni. Paranoidne priče o prisluškivanju trebalo je da posluže prikrivanju afere “Jovanjica”; a priča o državnom udaru da kamuflira veze s fudbalskom mafijom.

Istovremeno, agresivnost naprednjaka na političkoj sceni – baš kada se očekivalo da makar zbog fingiranja dijaloga počne da jenjava – pojačava se. Svima koji se percipiraju kao neprijatelji – a to su svi koji nisu uz Vučića – bilo da je reč o partijama, nevladinim organizacijama, medijima, pojedincima, otvoreno se preti prebijanjem. I to ne više preko tabloida i društvenih mreža nego iz skupštinskih klupa.

Tako da je zagađenje prirodne sredine, o čemu je bilo reči na početku, šala-zabava u odnosu na zagađenje društvene sredine. Socijalna atmosfera zatrovana je mnogo više od ekološke.

Iako, međutim, društvena napetost raste, teško bi bilo reći da je “pred pucanjem”. Štaviše, realnijom se čini procena da može da potraje. Zato je dobro što postoji 27. mart, makar imamo na šta da se ugledamo. Na nama je da odlučimo koji ćemo put na ovom raskršću da odaberemo. Ako ne ove godine, onda dogodine.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. mart 2021.

Zoran Đinđić: Vododelnica

Veliki čovek reformi. Tako glasi naslov teksta koji je povodom dvogodišnjice smrti Zorana Đinđića Desimir Tošić objavio u Ekonomist magazinu 7. marta 2005. Tim naslovom Tošić je odredio i utvrdio svoj konačan odnos prema Đinđićevom liku i delu

Sporovi i nesporazumi, koji nisu bili mali, potisnuti su u drugi ili još neki dalji plan. Tačnije, vreme je pokazalo da su oni bili nevažni jer je iz pozadine nadirao neprijatelj, maskiran i podmukao, koji će Srbiju zavesti na potpuno drugu stranu.
Tošić polazi od pitanja koje je, kako kaže, “pre skoro 14 godina” postavio sam Zoran Đinđić: “Da li je moguć postepen, evolutivan povratak sa ćorsokaka na normalan put ili bi ‘vožnja u rikverc’ samo unela dodatnu pometnju u društveni saobraćaj, pa se stoga preporučuje traženje prečice, po kojoj je vožnja rizična ili nekomforna, ali obećava znatno brže uključivanje u regularne civilizacijske tokove?”

SAMO JEDAN IDEAL: Za Tošića je “sigurno… da je Zoran Đinđić imao samo jedan ideal: normalan put u regularne civilizacijske tokove, ‘Srbiju u Evropi’”. Međutim na tom putu, toj prečici bolje reći, isprečile su se bile, po Tošićevom mišljenju, trostruke prepreke.
Najpre, “naizgled, većina našeg življa kao da bi htela ‘u Evropu’, ali u stvarnosti… dobar deo našeg javnog mnjenja”, pogotovo “kad se uzme u obzir apstinencija… kao da ne želi da ide ‘civilizacijskim tokovima’”.
Drugi problem je u tome što su “u Petom oktobru”, za koji “niko nije više… zaslužan” od Zorana Đinđića i Demokratske stranke, “učestvovale i druge ‘antimiloševićevske snage’”, ali snage koje su želele “da zaustave ‘normalan put’… koje nisu želele ‘regularne civilizacijske tokove’ već poruku da ‘jedemo srpsku salatu’… da ne primamo za manuelne radnike Albance…”. Tako da “formalno, kroz zakonodavstvo, mi dobijamo sve čega ima u Evropi, ali je opšta atmosfera i svest vladajućih sasvim jasno u pokretu u ‘rikverc’. Ne samo u odnosu na zlo miloševićevsko nego i dalje, unazad, u titoističke strukture i još dalje” u prošlost, “u nešto”, kako kaže Tošić, “neviđeno”.
Treću prepreku Tošić vidi u sve većem uticaju “naše pravoslavne crkve”, koja “nije nikada bila u toj meri iznad države, čak ni u doba Srednjeg veka – kao danas”. Između ostalog, to se ogleda i u činjenici da u pomenutim antimiloševićevskim petooktobarskim snagama “postoji i ministar-cirkuzant koji nam skreće pažnju da kad patrijarh nešto politički kaže, svi ostali treba da kušuju”.
Sve je to, prema Tošiću, mučki ubijeni predsednik Vlade Srbije dobro video. Zoran Đinđić je “uviđao naše stvarnosti” i “bio… kritički raspoložen možda više nego iko drugi u odnosu na celo srpsko društvo”. “Naše društvo je bolesno na mnogo ozbiljniji način, i to se ne može promeniti prostom promenom vlasti” – citirao je Tošić Đinđića iz američkog Los Anđeles Tajmsa iz 1997. godine.
Onima koji žele da se pobliže upoznaju sa “složenom ličnošću neimara borbe za reforme”, ali i samim “činom Petog oktobra”, Tošić preporučuje knjigu izabranih Đinđićevih govora i članaka “o kojoj nije pisano mnogo”, a koju je prethodne 2004. izdao Tanjug, Srbija u Evropi. U njoj izabrani govori i članci, kaže Tošić, “čine okosnicu pogleda, rada i borbe Zorana Đinđića”. Posebno je istakao Đinđićevo dubinsko sagledavanje problema i nastojanje da se ne zadržava na površini nego da prodre u suštinu društvenih procesa. Kaže da “Zoran Đinđić, iako je hapšen još kao mlad, nije bio… postkomunistički antikomunist” već je i “na komunizam gledao i istorijski i sociološki: ‘Korene totalitarizma vidim’ – citira opet Tošić Đinđića – ‘u nerešenim problemima, u siromaštvu našeg polururalnog, polugrađanskog društva, gde nema ekonomski nezavisnih ljudi. Zato mislim da su veoma važni društveni i ekonomski razvoj, da bi ljudi postali samostalni, autonomni’.”
Navodeći dve Đinđićeve rečenice – najpre da “svoju najvažniju ulogu vidi(m) u modernizaciji zemlje”, a zatim da “antimodernizam, tj. sumnjičavost prema svemu što je novo i nepoznato, sklonost da se u svetu traže zavere i izvori zla, te sklonost izolacionizmu, ima dugu i razumljivu tradiciju u našem narodu”, Tošić je ilustrovao disonancu između Srbije i njenog premijera. Koja se naročito ogledala u napadima da je “poslušnik Zapada” i “nemački špijun”. U vezi sa čim Tošić navodi svedočenje samog Đinđića da ga je 1998. “jedna seljanka u Leskovcu pitala da li je stvarno Hitlerov unuk”. A u stvari, Zoran Đinđić se “u više navrata, posebno posle dolaska na vlast, žestoko osvrtao na stavove i akcije zapadnih sila, posebno Evropske unije, i to javno. Nije kao kukavica sa dvostrukim aršinom jedno izjavljivao pred strancima, a potom drugo izjavljivao pred našom javnošću, nije ‘varao’ zapadne predstavnikekao što je to činio Milošević”. ‘Evropska unija nam je za rušenje Miloševića obećavala tri milijarde maraka u gotovom. Gde su one’ – dokumentuje Tošić svoju tvrdnju Đinđićevim intervjuom nemačkom Špiglu 16. jula 2001.

NESPORAZUM SA ELITOM: Međutim, od ovog “nesporazuma sa Srbijom” još je pogubniji, i bukvalno i metaforično, bio Đinđićev “nesporazum” sa srpskom elitom. Od samog “sećanja na dve godine od nestanka jednog takvog čoveka i jedne takve politike”, u tom trenutku za Tošića je značajnije da je u Đinđićevoj “pogibiji… učestvovao kao zaverenik jedan vrlo širok krug ljudi, počev od onih koji su izigravali da su pripadnici pokreta od Petog oktobra, pa do onih koji su kao ‘legalisti’ oštrili noževe u mnogim središtima našeg društvenog sazvežđa. Tu su okupljeni kako oni koji su na vlasti u administraciji tako i oni pojedinci i zavereničke grupe – počev od izvesnih vladika, novinari, eksperta za televiziju, izvesnih opozicionih stranaka i nekih rukovodilaca naše nekada ‘najpopularnije ustanove’ kao što je bila takozvana naša ‘narodna odbrana’”. U tom kontekstu Tošić primećuje i “da ljudi koji sede danas na vlasti, a koji su tobože pripadali tom korpusu od Petog oktobra, poslednje dve godine nikada i ne pomenu Peti oktobar, a najmanje vizionara i rukovodioca Petog oktobra Zorana Đinđića. A da nije bilo Petog oktobra i Zorana Đinđića, danas verovatno ne bismo ni znali za njih. Kao što je rekao jednom, vrlo pametno, jedan od vođa DOS-a: DOS je učinio izvesnim ljudima mnogo više nego što su oni učinili za DOS”.
Posebno mesto u Tošićevom opisu ove “zavereničke grupe” pripalo je Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Jer, nakon što je “Srbija, ne samo Đinđić nego i Ustavnu sud, odlučila da nekadašnji predsednik Republike bude predat Haškom tribunalu, od “sveštenih lica s najvišeg pijedestala” usledila je “pretnja” koja je ne samo “bila teška” nego su to bile nezapamćeno “nehrišćanske i osvetoljubive reči: ‘Oni koji nisu izgubili vidovdansko prosvetljenje i opredeljenje, a takvih je još mnogo, znaju šta i kako će uraditi i uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu’” – citrao je Tošić vladiku Amfilohija Radovića (prema Tanjugu od 30. juna 2001), ne pominjući mu, doduše, ime. “Dve godine docnije našle su se delije koje su ‘uradile’, usmrtile su Zorana Đinđića”, zaključuje Tošić.
Izražavajući, dalje, čuđenje što je državni tužilac preko svega prešao ćutke, Tošić je naveo i Đinđićev odgovor na izrečenu pretnju: ‘To što me je jedan vladika ispisao iz istorije ne shvatam ozbiljno’. “Međutim”, nastavlja Tošić, “Zoran nije bio u pravu. Stvar je bila sasvim ozbiljna jer je taj veliki reformator i borac izgubio glavu. Vladikina pretnja se obistinila.”
Uz napomenu da “neistomišljenici nisu pucali, ali su učestvovali u stvaranju javnog mnjenja, a profesionalne ubice su završile posao”, Tošić je Đinđića uporedio sa Džonom Kenedijem. Kao što je za američkog predsednika, povodom njegovog dolaska na vlast pre gotovo pola veka, rekao da je “nov čovek”, tako je i za Đinđića napisao da je bio “nov čovek” i “moderan čovek”, koji je “stalno žudeo za nekim poboljšanjem” i koji bi “da je ostao živ, sigurno išao dalje u društvenu revoluciju jer je i njegova misao bila živa i stalno u pokretu”.
Nije Desimir u svojim tekstovima izbegavao da pomene i “velike greške” koje je Zoran napravio, ali ih je razumevao kao neminovnost na putu krupnih društvenih promena. Bez obzira na te greške, Tošić ističe da je Đinđić “veliki čovek reformi, ‘učitelj energije’ i ledolomac u jednom zaleđenom društvu. Gotovo sam siguran da se uskoro neće pojaviti čovek kova Zorana Đinđića, ali mi se čini da njegov primer i njegove stavove valja čuvati za renesansu našeg društva. Bez Zoranovih stavova i akcije Srbija ne može u Evropu”.
Na kraju, zaključuje Desimir Tošić, Zoran Đinđić će “za naše vreme postati neka vrsta vododelnice: da li ga vi u načelu, kao ideju, prihvatate ili u celini odbacujete”.

(Priređeno na osnovu knjige “Desimir Tošić: Između ekstrema”)
Foto: “Fondacija Zoran Đinđić”

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 12. mart 2021.

Kako je Koštunica rušio Đinđića

Dok je Koštunica hteo ministarstva vojske i policije, Đinđića su zanimala ministarstva ekonomije i socijale

Martovsko sećanje na 2001-2003.

Hapšenje Slobodana Miloševića (mart), izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu (jun), afera Gavrilović (avgust), pobuna “crvenih beretki” (novembar) – samo da se ovo dešavalo u prvoj godini vlade Zorana Đinđića, da je sve drugo, dakle, bilo normalno kao u bilo kojoj normalnoj zemlji, bilo bi to dovoljno da se kaže da je reč o izuzetno burnoj godini. Opasnoj, zapravo.
Ono što ipak prvo treba reći o toj vladi (zakletvu položila 25. januara 2001) jeste da ona uopšte nije imala onih uobičajenih “prvih sto dana”, za vreme kojih se na miru, bez spoljnih i unutrašnjih pritisaka, postavljaju temelji budućeg rada. Doba slavlja je zapravo potrošio novoizabrani predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica. Čaša meda posle petooktobarske revolucije ispijena je, Đinđićevom kabinetu je ostala čaša žuči. Drugim rečima, od Đinđićeve vlade su svi očekivali rezultate, sad i odmah, i međunarodna i domaća javnost. Stranci su, naravno, očekivali pre svega punu i bezrezervnu saradnju sa sudom u Hagu, a domaća, ona najšira pogotovo, radikalno poboljšanje ekonomske situacije, veće plate i penzije, normalizaciju snabdevanja. Sindikati, koji 10 godina nisu smeli da pisnu, sad su se uskopistili i počeli da štrajkuju.
Na trećoj strani, međutim, konsolidovali su se i “neprijatelji revolucije”, tj. protivnici reformi. A njih nije bilo malo. Ne samo na strani poraženih (socijalista, julovaca, radikala) nego i među pobednicima, tj. u velikoj i šarenolikoj Demokratskoj opoziciji Srbije.

ČETIRI PIKA: Ima jedna fotografija na kojoj smrtno ozbiljan Zoran Đinđić stoji pored američkog državnog sekretara Kolina Pauela koji nešto priča. To je bila prva Đinđićeva poseta Sjedinjenim Državama u funkciji premijera i nije bila – nasuprot očekivanjima – nimalo prijatna. Ne zato što otprilike u isto vreme, početkom februara, traje pobuna u južnoj Srbiji gde OVPMB (tzv. Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca) rovari već dve godine, već zato što gospodin Pauel pred srpskog premijera, koji praktično nije ni uspeo pošteno da zagreje stolicu, iznosi težak ultimatum. Slobodan Milošević mora biti uhapšen do 31. marta. Inače – to je drugi deo iste rečenice – ništa od američke ekonomske, a i svake druge pomoći.
Manji je Đinđiću problem OVPMB, to “kad je teško – Čović” rešava. Sa druge strane vetar duva. Znajući da se pred vladom nalazi težak zadatak, Koštunica pokušava da je destabilizuje. Nije prošlo ni dva meseca (a kamoli sto dana) od njenog ustoličenja, Koštunica na sednici Glavnog odbora Demokratske stranke Srbije upozorava svoje ljudstvo da treba da se priprema za skorašnje izbore.
Đinđić je znao da je hapšenje Miloševića neminovnost, ali je očekivao da će dobiti više vremena. Ne toliko da bi se napisala optužnica nego zato što je znao, u najmanju ruku sumnjao, da je između Koštunice i Miloševića sklopljen neki sporazum. Koji se, između ostalog, ogledao u sasvim praktičnoj činjenici da je Miloševića obezbeđivala – vojska. Nad kojom je, naravno, stajao Koštunica. Tako da predsednik Vlade Srbije i pored najbolje volje nije imao pristup bivšem predsedniku Jugoslavije.
Otud hapšenje nije moglo da bude izvedeno onako kako to pravila službe nalažu. Ne samo da je postojala opasnost od sukoba između vojske i policije nego je oko Miloševićeve rezidencije bilo mnogo njegovih pristalica, a unutra nepoznati broj dobro naoružanih espeesovaca. Situacija je rešena bondovskim angažmanom Čedomira Jovanovića – čija je funkcija u tom trenutku bila šef poslaničke grupe DOS-a u Skupštini – koji je posle višesatnih dramatičnih pregovora uspeo da nagovori Miloševića da se preda i praktično dobrovoljno ode u zatvor.
Bio je to tek prvi čin. Drugi je bilo Miloševićevo izručenje. Pritisak na Đinđića bio je ogroman. Ne toliko zapravo spoljašnji koliko unutrašnji. On, koji je svoju misiju video u povratku Srbije u svet i ubrzanom razvoju, nije imao vremena za gubljenje. A sve je zavisilo od saradnje s Hagom. Najbolje se to očitovalo na primeru donatorske konferencije. Predviđena za početak juna, prvo je visila u vazduhu, a onda je odložena za kraj istog meseca. Bilo bi logično da je to brinulo i Koštunicu, ali njemu je bilo svejedno. Naravno, i on je znao pred kakvim se zadatkom nalaze Srbija i Jugoslavija. Kad je početkom maja boravio u Vašingtonu, gde mu je je uručeno priznanje Državnik godine Ist-Vest instituta, Koštunica se sreo sa Džordžom Bušom, koji mu je jasno izložio zahteve SAD. Američkom predsedniku, međutim, Koštunica u tom času nije pominjao ni rupe ni sviralu. To je ostavio za domaću javnost.
Nastala je prav(n)a drama. Problem je bio u tome što je za formalnopravno ustanovljenje saradnje s Hagom bilo potrebno doneti zakon na saveznom nivou. Ali tamo je crnogorska Socijalistička narodna partija Momira Bulatovića bila protiv, a Koštunica nije činio ništa da ih ubedi u suprotno. Tako da je zakon u parlamentu propao. Onda je 23. juna, na inicijativu Momčila Grubača, saveznog ministra pravde, Vlada bez Crnogoraca usvojila uredbu o saradnji s Hagom. Potpredsednik Vlade Miroljub Labus izjavljuje: “Mi nikoga ne prodajemo, mi izvršavamo svoje međunarodne obaveze”.
Nekoliko dana nakon toga, međutim, Koštunica je (26. juna) primio delegaciju SPS-a i rekao da “ne postoji nikakva mogućnost izručenja naših građana Haškom tribunalu pre donatorske konferencije zakazane za 29. jun”. Dva dana kasnije, u prepodnevnim časovima 28. juna, Savezni ustavni sud donosi odluku o privremenoj suspenziji uredbe.
U tom trenutku Vlada Srbije odlučuje da “aktivira” član 135 republičkog Ustava. Njime je, naime, predviđeno da Srbija, ukoliko savezni organi ne obavljaju svoju funkciju, može da preuzme njihove nadležnosti. Milošević je u večernjim časovima helikopterom iz kruga zatvora poslat u Hag.
Koštunica je odmah oštro napao postupak Vlade Srbije nazivajući ga “državnim udarom”. Amfilohije Radović je tada izgovorio prvu od dve svoje najčuvenije rečenice. Rekavši da su oni koji su to učinili “naneli sebi i svom narodu najveći stid i sramotu” i da su “riješili da ispišu sebe iz istorije”, vladika SPC nije se zaustavio na osudama. “Pitam se šta nam je sada činiti? Oni koji nijesu izgubili vidovdansko prosvetljenje, a takvih je još mnogo u ovom narodu i našoj državi, znaju šta i kako će raditi. Uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu”, rekao je Amfilohije. Kada su ga kasnije upitali šta misli o ovoj poruci, Zoran Đinđić je odgovorio: “To što me je jedan vladika ‘ispisao iz istorije’ ne shvatam ozbiljno. U dugogodišnjoj izolaciji Crkve od društva pomalo su i pojedinci iz Crkve izgubili osećaj za realnost.”
Ispostavilo se, kako će to nakon atentata reći Desimir Tošić, da “Zoran nije bio u pravu. Stvar je bila sasvim ozbiljna jer je taj veliki reformator i borac izgubio glavu. Vladikina pretnja se obistinila”. Možda nije odapeo strelu, ali je Amfilohije luk svakako zategao.
Uprkos oštroj kritici Vojislav Koštunica, međutim, nije napustio Vladu. Dok je, za razliku od njega, predsednik Savezne vlade Zoran Žižić podneo ostavku. Znao je očigledno predsednik SRJ da je međunarodna zajednica zdušno podržala Miloševićevo izručenje, te da rušenjem Vlade zbog toga ne bi stekao simpatije zemalja koje su u njemu još uvek videle petooktobarskog pobednika.

KOŠTUNICA JE UZ POMOĆ VOJSKE SABOTIRAO HAPŠENJE SLOBODANA MILOŠEVIĆA; UZ POMOĆ SNP-A SPREČAVAO JE DONOŠENJE ZAKONA O SARADNJI S HAGOM I MILOŠEVIĆEVO IZRUČENJE; ZA UBISTVO POLICAJCA MOMIRA GAVRILOVIĆA POTPUNO NEOSNOVANO JE OPTUŽIO ĐINĐIĆA; PODRŽAO JE POBUNU “CRVENIH BERETKI” KOJU JE INSPIRISALO ANTIHAŠKO BRATSTVO

Kao povod za napuštanje Vlade Koštunica je pak iskoristio jedan događaj od mnogo manjeg značaja. Trećeg avgusta ispred zgrade u kojoj je stanovao ubijen je bivši oficir državne bezbednosti Momir Gavrilović. Za to je Koštunica praktično, bez pardona, optužio Đinđića. Preko tabloida (od kojih je neke osnovala vojna služba bezbednosti) u javnost su lansirane razne varijante priče čija je suština bila ista: Gavrilović je ubijen zato što je predsedniku Jugoslavije doneo dokaze o bliskim vezama Vlade Srbije s kriminalnim krugovima. Koštuničini ljudi su tvrdili kako će uskoro javnosti biti predstavljeni dokumenti koje je Gavrilović predao.
Zoran Đinđić je bio vrlo ljut. Tražio je od Koštunice da odmah objavi Gavrilovićev kompromitujući materijal ili da povuče svoje izjave o Vladi. Ali Koštunica nije uradio ni jedno ni drugo. Nikada nikakvi dokumenti o saradnji bilo kog ministra, a pogotovo premijera s kriminalcima nisu objavljeni. Ali šum je, što bi rekao Velimir Ćurgus Kazimir, ostao.
A Koštunica je ovu potpuno iskonstruisanu, na presnim lažima zasnovanu aferu, iskoristio da konačno (17. avgusta) svoje ministre povuče iz republičke Vlade. Vispreni mada često (namerno?) konfuzni Dušan Mihajlović detektovao je suštinu spora s Vladom: “Nama se zamera što smo otkrili masovne grobnice i time obelodanili najveći zločin”, rekao je tadašnji ministar policije.
Kada je (9. novembra) izbila pobuna Jedinice za specijalne operacije, tzv. “crvenih beretki”, Đinđić je bio u Sjedinjenim Državama. “Čoveče, sedim s predsednikom Amerike koji mi se obraća kao da sam lider supersile. Mislio sam da sanjam kad mi je Buš rekao da smo nas dvojica ljudi koji će promeniti svet jer imamo hrabrost i snagu da donesemo teške odluke. Na jednoj strani Buš koji kaže svet je naš, a trenutak posle toga, na drugoj strani ti koji mi kažeš da se pobunio JSO i da možda neću imati gde da se vratim”, napisao je u svojim sećanjima Čedomir Jovanović. Pobuna je doživela kulminaciju u ponedeljak 12. novembra, kad su specijalci pod punom ratnom opremom svojim borbenim vozilima blokirali auto-put kod Sava centra, praktično u centru Beograda. Ova demonstracija sile, koju su mnogi okarakterisali kao puč, imala je neskrivenu podršku predsednika Koštunice. To se posebno očitovalo u njegovoj izjavi 15. novembra “da su uniforme radna odeća specijalaca, kao beli mantili lekarima, a oružje simbol njihove uniforme”. Heklerima su verovatno svakako tepali, ali ih simbolom sigurno niko nikada nije nazvao. Još je zanimljivije da je veliki legalista samo ponovio ono što je nekoliko dana ranije izgovorio veliki Legija, Milorad Ulemek, neformalni lider jedinice.
Razne zamerke su upućivane načinu na koji je Đinđić apsolvirao ovu krizu. Kao u najmanju ruku olakšavajuća okolnost ostaje činjenica da premijer u tom trenutku nije mogao – što bi inače bilo normalno – da se osloni na vojsku jer je ona bila pod Koštuničinom kontrolom. Zvuči poznato, zar ne. Ali to je za neku drugu priču. Za ovu je važno da je povod za pobunu JSO bio relativno banalan – njihovo učešće u hapšenju braće Banović, Predraga i Nenada, na osnovu poternice Haškog tribunala.

PIK NA SLUŽBU: Ovaj nas detalj, međutim, vraća tačno godinu dana unazad, u 21. novembar 2000, kada je Gradimir Nalić, savetnik za ljudska prava predsednika Koštunice, “izvršio smotru” JSO u njenom centru u Kuli. U govoru koji je tom prilikom održao Nalić je posebno istakao da Đinđić namerava “da jedinicu proda Hagu” i da zato ona “treba da podrži predsednika Koštunicu”. Takođe značajno, Koštuničin savetnik je tada predstavljen i “kao budući ministar policije”. Na DOS-u, međutim, Nalićeva kandidatura nije prošla, što je Koštunicu jako naljutilo.
U stvari, nesporazumi s Koštunicom su i počeli zbog njegove ambicije da kontroliše ministarstva sile. Za razliku od Đinđića, koji se zanimao pre svega za ekonomske resore i tu tražio odrešene ruke (ne da bi postavio partijske ljude nego eksperte), Koštunica, za koga se inače smatralo da je operisan od pragmatike kao neki “knjiški moljac”, pikirao je prvenstveno vojsku i policiju. Tako je, sa jedne strane, rezolutno odbijao sve zahteve da smeni Miloševićevu desnu ruku, načelnika Generalštaba Nebojšu Pavkovića, a sa druge, na DOS-u onemogućavao (od 18 članica koalicije jedini je bio protiv, svih ostalih 17 bilo je “za”) smenu Miloševićeve leve ruke Radomira Markovića, načelnika republičke državne bezbednosti. (Uzgred, Koštunica će Pavkovića nezakonito oterati u penziju kada ovaj 2002. bude odbio da učestvuje u još jednoj nameštenoj aferi zvanoj – a i danas aktuelnoj, zar ne – prisluškivanje.) Višemesečni o(p)stanak na funkciji Marković je iskoristio da uništi 35.000 stranica dokumenata i skloni registar saradničkih mreža od 1945. do 2000. Nije valjda da VK to nije očekivao. A možda se i nadao.
Raskol u DOS-u počeo je zapravo već na sam dan srpske oktobarske revolucije. Petog oktobra oko podne (ništa lično) u prostorije Saveza za promene dolazi Vladeta Janković, potpredsednik DSS-a. Dok na ulicama ključa, on postavlja pitanje “šta se ovo dešava” i odmah odgovara: “Mi se sa ovim ne slažemo.”
Zoran Đinđić je kasnije govorio kako je “kontakt s Koštunicom izgubio 5. oktobra uveče”. Po kazivanju Čedomira Jovanovića, Koštunica je 6. oktobra napustio sastanak DOS-a, nikome ne rekavši kuda ide. Ispostavilo se da je s Pavkovićem otišao kod Miloševića.
Još jednog funkcionera Miloševićevog režima Koštunica je zadržao uz sebe. Rade Bulatović – uzgred, kum Nebojše Vujovića, visokog funkcionera SPS-a – postao je Koštuničin savetnik za bezbednost. Bulatović je inače radio u spoljnim poslovima i nikada formalno nije bio zaposlen u bezbednosnim službama. Po svoj prilici, Koštunica uopšte nije bio tako slabo obavešten kako se inače pravio.

POKAZALO SE DA JE LAŽ O ĐINĐIĆU KAO “MALOM SLOBI” SMIŠLJENA DA BI SE SAKRILA ISTINA O VOJISLAVU KOŠTUNICI KAO KONTINUITETU S MILOŠEVIĆEVIM REŽIMOM. REZERVNOM MILOŠEVIĆU, ŠTO BI REKAO BASARA. ILI – O MILOŠEVIĆU U DRUGOM PAKOVANJU. MEKŠEM, ALI OPAKIJEM. JER SE TO POKAZALO KAO PREDIGRA ZA VUČIĆA

Takođe, iako je Đinđić optuživan za veze s “kontroverznim” biznismenima, braća Karić, Bogoljub i Sreten bili su česti Koštuničini gosti u Palati federacije (danas Srbija).
S tim u vezi zanimljivo je da prvi napadi spolja na Đinđića dolaze baš iz tog miljea. Naime, već 20. oktobra Aleksandar Tijanić piše kako je Zoran Đinđić – “mali Sloba”. U tom času spiritus movens Demokratske opozicije Srbije nema nikakve vlasti. U istom tom času, međutim, Tijanić je visoko pozicionirani službenik u Karićevoj BK kompaniji – potpredsednik za medije i profesor novinarstva na BK univerzitetu. Očigledno je da tamo gde treba, uvek dobro informisani Saša zna u kom smeru idu događaji i po sistemu ‘napad je najbolja odbrana’ kreće u akciju. Ubrzo (16. januara) postaje Koštuničin savetnik za medije. Treba li podsećati da su i Tijanić i B. Karić bili ministri u Miloševićevim vladama.
I pominjani Gradimir Nalić bio je dugogodišnji službenik BK grupe. Čiji se, te “grupe”, brzometni uspon na privrednoj sceni Srbije, pogotovo u doba sankcija i izolacije, kada su podobni pojedinci preuzimali državne poslove, nije mogao ni zamisliti bez veza sa određenim bezbednosnim strukturama. Vremenom su te veze prerasle u tesno porodično prijateljstvo između familija Karić i Milošević.
Ne može se reći da Zoran Đinđić nije makar naslućivao o čemu se radi. Još sredinom oktobra 2000. u razgovoru sa Vesnom Mališić Đinđić iznosi svoja saznanja da je u vrhu SDB-a napravljena strategija da se između njega i Koštunice napravi rascep. Prema tom planu, Koštunica bi bio predstavljen kao neko ko “štiti mir, red, zakon, bezbednost”, dok bi Đinđić bio “zao duh”, doduše sada ne više u službi stranih sila već neko ko teži neograničenoj vlasti. Računalo se da će, ukoliko Đinđić bude srušen, “praktično, samo u drugoj formi biti zadržan kontinuitet”. “Osećao sam da počinje specijalni rat protiv mene”, rekao je u tom trenutku još uvek samo predsednik opozicione Demokratske stranke.
Iz današnje perspektive gledajući, može se reći da – zahvaljujući svom karakteru, a i dugom izbivanju iz zemlje – Đinđić ipak nije u punoj meri shvatao s kim je napravio političko partnerstvo.
Jer, nije se samo Koštunica okružio Miloševićevim kadrovima. I Demokratska stranka Srbije počela je da se puni sličnim ljudima. Fenomen od kojeg je Beli Preletačević napravio nomen – dakle “preletanje” iz jedne partije u drugu utemeljio je Vojislav Koštunica. Pošto je DSS praktično bio “kombi-partija”, dakle organizacija bez članstva, ona je, da bi se, što kažu komunisti “omasovila”, svoja vrata širom otvorila dojučerašnjim članovima SPS-a i JUL-a. U isto vreme Demokratska stranka je zabranila prijem novih članova. Desimir Tošić je ironično komentarisao: “Teško je razumeti da stranka koja inače sebi pridaje značajna moralna svojstva traži da joj se na osnovu ovog i ovakvog ljudskog materijala poveća kvota na zajedničkoj listi za republičke izbore.” Ali i ozbiljno upozoravao: “DSS ima jednu veliku tačku programa; to nije ni Milošević, ni naše stanje, ni naš ugled, ni naš standard – njihov cilj je uništiti Demokratsku stranku.”
Sve u svemu, pokazalo se da je laž o Đinđiću kao “malom Slobi” smišljena da bi se sakrila istina o Vojislavu Koštunici kao kontinuitetu s Miloševićevim režimom. Rezervnom Miloševiću, što bi rekao Basara. Ili – o Miloševiću u drugom pakovanju. Mekšem, da tako kažemo. Ali opakijem. Jer se to pokazalo kao predigra za Vučića.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. mart 2021.

Duh Kominterne u SANU: Hajka na predsednika

Ova 2021. mogla bi da se nazove godinom jubileja – Da li se “agent” srpske istorije vraća tamo odakle je pre 35 godina krenuo, u Srpsku akademiju nauka – Jedno je ipak jasno: pritisak na predsednika Akademije da odstupi sve je jači i samo se čeka hoće li Kostić revidirati

Da je Srbija imala pameti, ovog juna bi slavila 100 godina Vidovdanskog ustava. A neće obeležiti, mada bi mogla, ni osam decenija od velike narodne 27-martovske pobune protiv pristupanja Trojnom paktu niti julskog antifašističkog ustanka. Možda će pak proslaviti 20 godina Amfilohijeve anateme na Zorana Đinđića. Ka tome napreduje Srbija poslednjih godina.

UPOTREBA ZLOČINA: Možda je 20. februara – kada je na državnoj televiziji prikazan film “Dara iz Jasenovca” – stvarno otvoren dijalog, ali to nije dijalog koji nam je potreban. Nekim činom – pa i zločinom, daleko bilo – mogu se pokrenuti određene teme, ali je ključno da li je i koliko tim načinom prethodno porušeno, tj. da li je početna tačka razgovora pomerena unapred ili unazad.
Razgovor o Jasenovcu trebalo bi da se vodi pre svega između Hrvata i Srba, ali ne samo da ovaj film tu raspravu ne pokreće nego mu, sudeći po “znakovima pored puta”, to nije ni bila namera. Štaviše, i sama kandidatura za Oskara – izdejstvovana, uzgred, protivno svim pravilima – bila je više marketinški potez za domaću “uporabu”, što bi rekla naša bivša braća Hrvati. A kako vreme odmiče sve je jasnije i ko iz ovoga izvlači najviše koristi. Kao što je ministar Jočić svojevremeno govorio: “Hilandar gori, a vi me pitate za trafiku”, tako i Vučić, sav hepi, poručuje: ja o Jasenovcu, a vi me pitate za Jovanjicu.
Tome u prilog govori i spin kako se, eto, ova tema posle višedecenijskog ćutanja pod komunistima tek sada otvara, da je ranije to bila zabranjena tema i slično. U stvari, kao što je lepo pokazao Tomislav Marković, o koncentracionom logoru Jasenovac do 2000. godine objavljeno je 1.188 knjiga, 1.544 tekstova i 108 zbirki dokumenata, od čega ubedljivo najveći deo u SFR Jugoslaviji. Da je tu istina zapravo nebitna, najbolje svedoči činjenica da je “Jasenovac” Iva Goldštajna, nesumnjivo najozbiljnije naučno delo o tom užasnom stratištu, u Srbiji potpuno prećutan; Ministarstvo kulture čak nije htelo da izdvoji sredstva za njegov otkup.
Nije, međutim, kao što rekosmo, Vučić sada izmislio ništa novo. On je to samo preuzeo – i unapredio – od vojvode Šešelja kad je ovaj poginuo na Vukovaru, Kninu, Dubrovniku, Sarajevu, Košarama i gde još sve ovaj junak nije žrtvovao svoj život zarad napretka srpstva i srpskog sveta.

DANAS U SRBIJI ANTIKOMUNISTI, BAŠ KAO SVOJEVREMENO KOMUNISTI, SPREMAJU – DIFERENCIJACIJU. TADA JE ONA BILA IDEJNA, SADA JE NACIONALNA. MESTO DIFERENCIJACIJE NIJE VIŠE PARTIJA NEGO NAJVIŠA NAUČNA INSTITUCIJA – SRPSKA AKADEMIJA NAUKA I UMETNOSTI. POSLE DEMONSTRACIJA ISPRED, ZAHTEVA SE DIFERENCIJACIJA IZNUTRA

Elem, da se vratimo u glavni tok, slična teza lansirana je i pre tridesetak godina, krajem osamdesetih, što je, pokazalo se, bila uvertira za ratove (i zločine) koji će uslediti. Doduše, bilo je to još uvek u kontekstu šire priče o srpsko-hrvatskim odnosima jer sve nade u opstanak Jugoslavije nisu bile načisto propale. S tim u vezi, a kada smo već započeli s jubilejima, mogao bi da se navede još jedan: tri decenije od hit predstave 1991. godine – “Knez Pavle”, koja je osim rehabilitacije kraljevskog namesnika imala i da skrene pažnju na nesolidnost Hrvata kao partnera.

SRBI I HRVATI: To je, dakle, Beograd u koji se septembra 1990. vratio Desimir Tošić. Ko je sad pa Desimir Tošić – pitaće, verovatno, mnogi. Pitanje je, nažalost, opravdano jer u poslednjih desetak godina nije učinjeno ništa da se očuva uspomena na ovog izuzetnog čoveka; štaviše, mnogo je urađeno da ga se zaboravi. U najkraćem, Desimir Tošić je član predratne Demokratske omladine, kao protivnik komunista nije otišao u partizane, ali ni u četnike. Zbog ilegalnog rada uhapšen je februara 1943. i oteran u logor na Starom sajmištu, a odatle u Austriju. Posle rata, ne želeći da živi pod komunističkom vlašću, otišao je u emigraciju. Najpre u Parizu, a zatim u Londonu proveo je više od četiri decenije uređujući časopis Naša reč. Bio je jedan od osnivača, zajedno sa demokratskim Hrvatima (Vane Ivanović), Slovencima (Ljubo Sirc) i Bošnjacima (Adil Zulfikarpašić) organizacije Demokratska alternativa. Ono što je za ovu priču, međutim, najvažnije jeste da se Tošić praktično celog života bavio proučavanjem srpsko-hrvatskih odnosa jer, kako je pisao, “pitanje odnosa Srba i Hrvata svodi se na pitanje opstanka državne zajednice Jugoslavije”. O njegovim dometima pak svedoče reči istoričara Stevana K. Pavlovića da je Desimir Tošić istoriju poznavao i razumevao bolje od mnogih profesionalaca, kao i Alekse Đilasa da je za “mudrog i čovekoljubivog” Desimira Tošića moralo biti mesta u Akademiji nauka.
Dakle, kada se ovaj i ovakav Desimir Tošić posle poluvekovnog izbivanja obreo u Srbiji, iako je voleo da kaže kako je njemu “ovde sve poznato”, na jedno nikako nije mogao da se navikne. Zaprepastilo ga je “bogatstvo neznanja” – tako je sam jednom prilikom rekao – odnosno “iluzija, zabluda i grešaka u srpskoj nacionalnoj politici”. Zato se “bacio” na edukaciju i demitologizaciju, učestvovao je na tribinama, neumorno svake nedelje pisao u Borbi. Naslovi njegovih članaka iz tog vremena najbolje su svedočanstvo: “Gresi i greške u srpskom političkom društvu”, “Iz jedne u drugu zabludu”, “Masovna upotreba laži”, “Čija je elita luđa”, “Gluposti za ugled” itd., da više ne nabrajamo.

KAO ŠTO JE MINISTAR JOČIĆ SVOJEVREMENO REKAO: “HILANDAR GORI, A VI ME PITATE ZA TRAFIKU”, TAKO I VUČIĆ, SAV HEPI, PORUČUJE: JA O JASENOVCU, A VI ME PITATE ZA JOVANJICU

GRESI I GREŠKE: Kao prvu veliku grešku srpske nacionalne politike Tošić navodi onu iz 1918. prilikom rađanja zajednice južnoslovenskih naroda. “Naše srpsko društvo teško je razumelo šta znači ‘ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca’. I u svesti i u podsvesti to je bilo proširenje Srbije i Crne Gore. Tome je pogodovala ondašnja ‘državna ideologija’ da su Srbi i Hrvati jedan jedinstveni narod. Ona je”, nastavlja Tošić, “Srbe politički oslepela” tako da “nisu mogli da shvate da jedinstveni ‘jugoslovenski narod’ ne može postojati već i zato što tu ideologiju odbija ne samo ogromna većina hrvatskog nego i drugi narodi”. Takođe, piše dalje Tošić, “niko u to vreme nije primećivao ne samo da Hrvati ne žele u jedinstveni narod nego oni prvi put u istoriji gube, prvenstveno de iure, kontinuitet državnopravnosti koja je vladala njihovim prostorom od 1102. do 1918. godine. To je bila nepravda naneta hrvatskom narodu 1918. I toga Srbi, bar u većini, nikada nisu bili svesni, da ne govorimo o činiocima koji su agresivno vitlali tim javnim mnjenjem, kao što su bili kralj Aleksandar i Svetozar Pribićević”.
Druga još veća greška načinjena je prilikom usvajanja Vidovdanskog ustava. Kralj Aleksandar i Nikola Pašić prekršili su obećanje dato Hrvatima (i Slovencima) da će ustav prve zajedničke južnoslovenske države biti usvojen kvalifikovanom, odnosno dvotrećinskom većinom. Zbog toga za njega nisu glasali ni slovenački ni hrvatski predstavnici, zapravo nisu ni došli u Skupštinu. Ali ne samo to, ni kasnije, tokom života prve Jugoslavije, piše Tošić, Srbi nisu uviđali ovu grešku. “Većinsko srpsko javno mnjenje se u toku Prve Jugoslavije udaljavalo od uticaja onih snaga koje su tražile ‘srednje rešenje’ za međunacionalno pitanja (Protić, Davidović, Dragoljub Jovanović)”. Štaviše, pomenuti Protić, čiji je “ustavni nacrt bio za svoje vreme izuzetno kompromisno rešenje”, zbog toga je prvim sledećim, tj. izborima 1923. bio kažnjen time što prvi put posle 40 godina nije izabran za poslanika u Skupštini. To je starog i već ostarelog političara izgleda mnogo pogodilo, pa je ubrzo umro. “Na izborima 1923. godine Srbi su odbacili politiku sporazuma s Hrvatima”, konstatovao je Tošić.

DA JE SRBIJA IMALA PAMETI, OVOG JUNA BI SLAVILA 100 GODINA VIDOVDANSKOG USTAVA. A NEĆE OBELEŽITI, MADA BI MOGLA, NI OSAM DECENIJA OD VELIKE NARODNE 27-MARTOVSKE POBUNE PROTIV PRISTUPANJA TROJNOM PAKTU NITI JULSKOG ANTIFAŠISTIČKOG USTANKA. MOŽDA ĆE PAK PROSLAVITI 20 GODINA AMFILOHIJEVE ANATEME NA ZORANA ĐINĐIĆA. KA TOME NAPREDUJE SRBIJA POSLEDNJIH GODINA

Treća greška bio je zapravo zločin u Narodnoj skupštini, kada je radikal Puniša Račić (20. juna 1928) ubio tri hrvatska poslanika: Stjepana Radića, lidera Hrvatske seljačke stranke (koji je zapravo preminuo nekoliko meseci kasnije od posledica ranjavanja), te Stjepanovog sinovca Pavla Radića i Đura Basaričeka (dok su Ivan Pernar i Ivan Granđa ranjeni). Za Tošića je posebno bilo paradoksalno da su u atentatu ubijeni “hrvatski rodoljubi koji su bili poznati po svojim simpatijama za Srbe i odani ideji Jugoslavije”. Takođe, okolnosti da je atentat izvršen u parlamentu Tošić je davao posebnu težinu, “pucati u Narodnoj skupštini znači više od zločina. To je veliki istorijski prestup”. Ono što ga je dodatno pogađalo bila je činjenica da se ovaj zločin u srpskoj javnosti “najredovnije prećutkuje”, dok su ga “srpski istoričari ili preskakali ili ga svodili na jedan svakodnevni slučaj” ili ga čak i opravdavali prethodnim ponašanjem Hrvata.
Šestojanuarska diktatura (1929) predstavljala je u prvoj deceniji zajedničke države poslednji udarac srpsko-hrvatskim odnosima. “Kralj Aleksandar je privukao sebi i svom režimu dobar deo srpskog javnog mnjenja koje nije uviđalo tešku istorijsku zabludu novog režima: on se nije mogao graditi na jugoslovenskim nacionalističkim idejama koje su Hrvate bacale u pravi nacionalni rat protiv nove države”, pisao je Tošić.
Ako je na atentat na kralja Aleksandra u Marseju 1934. Tošić u izvesnom smislu gledao kao na odgovor na ubistvo Radića i drugova, za ustaški genocid tokom Drugog svetskog rata nije imao ni objašnjenja ni izvinjenja. Štaviše, pitao je “povodom nezabeleženih kolektivnih zločina u ma čijoj istoriji na Balkanu”, tj. “dok se isukani mač ustaša vio nad nevinim srpskim življem”, zašto je hrvatska politika, pre svih njen nesporni lider Vladko Maček (“mačekovština” – pisao je Tošić), dakle zašto su svi oni “ćutali, nemi i hladni”.
Smisao svih tih tekstova očigledno – naročito podsećanje da srpska strana u razvoju situacije poslednjih decenija nimalo nije nevina – bio je da se, nasuprot dominantnom “narativu”, smire strasti i ohladi “krvca uzavrela” jer “nam se scene iz 1941-1945. mogu ponoviti”. Na tom tragu (i inspirisan postupkom tadašnjeg predsednika Poljske Leha Valense tokom posete Izraelu) Tošić je predlagao “međusobni oproštaj Srba i Hrvata”, odnosno “da Srbi i Hrvati priznaju gde su pogrešili u svojoj prošlosti u odnosu jedni na druge”.
Srbi treba da shvate, navodio je dakle Tošić, “da je Vidovdanski ustav od 1921. jedna politička podvala u odnosu na dogovor na Krfu 1917. i da shvate, ne samo da usput beleže, da je ubistvo Stjepana Radića i drugova politički zločin prvog reda”, te da je “negiranje hrvatskog naroda… posle državnog udara 1929… jedan od najvećih političkih prestupa u istoriji… Na strani Hrvata stoji samo jedno neophodno priznanje, a to je priznanje ustaškog genocida nad srpskim narodom u NDH”.

DIFERENCIJACIJA U AKADEMIJI: Mi danas znamo da Tošićeve “lekcije iz istorije” nije imao ko da čuje, a kamoli da nešto iz njih nauči. Srbi su išli iz poraza u poraz. Kako je isticao pomenuti Pavlović krajem devedesetih, Tošić je uviđao “potpuni poraz savremene srpske nacionalne politike”. Sam Tošić je pisao da je Srbima “politički mozak iscurio”, da je “naš um zarobljen” i da je “posle devedesetih godina nama vladala samo velika laž, nacionalna i nacionalistička”.
Iako nije abolirao običan narod, naprotiv, nije prezao ni da adresira glavnu odgovornost: “Akademicima bi bilo bolje da su ćutali i čekali da ih vreme zaboravi”, naslov je jednog od njegovih “najubojitijih” članaka.

DA JE TU ISTINA ZAPRAVO NEBITNA, NAJBOLJE SVEDOČI ČINJENICA DA JE “JASENOVAC” IVA GOLDŠTAJNA, UBEDLJIVO NAJOZBILJNIJE NAUČNO DELO O TOM UŽASNOM STRATIŠTU, U SRBIJI POTPUNO PREĆUTAN; MINISTARSTVO KULTURE ČAK NIJE HTELO DA IZDVOJI SREDSTVA ZA OTKUP KNJIGE

Ironijom sudbine, ali ne može se reći nezasluženo, danas u Srbiji antikomunisti, baš kao svojevremeno komunisti, spremaju – diferencijaciju. Tada je ona bila idejna, sada je nacionalna. Mesto diferencijacije više nije partija nego najviša naučna institucija – Srpska akademija nauka i umetnosti. Traži se, ako neko slučajno ne zna, da se svi članovi SANU izjasne o stavovima njenog predsednika Vladimira Kostića. Posle demonstracija ispred, zahteva se diferencijacija iznutra. Ono je bila “jogurt revolucija”, na šta će ispasti ovo? Da li će nam se posle događanja naroda dogoditi događanje akademika?
Jedno je, međutim, jasno: pritisak na predsednika Akademije da odstupi sve je jači. Sada se čeka hoće li Kostić revidirati. Izgleda da je duh Kominterne ušao u SANU. A možda nikad nije ni izlazio.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 4. mart 2021.

Ukopacija Srbije

Beležimo novi napredak u zarobljavanju privrede i, šire, u porobljavanju društva. Ukopacija – što bi rekao David Štrbac

Kada bi Vučić stvarno hteo da se bori protiv organizovanog kriminala ne bi morao da se penje čak na Topčidersko brdo. Dovoljno bi bilo da se okrene oko sebe. Preciznije – da ode do Vlade Srbije, recimo do Ministarstva finansija ili do nekog državnog preduzeća, na primer Telekoma. Evo, nedavno su ove dve, nazovimo ih kompanije, sa određenim privatnim firmama sklopile poslovni dil vredan preko 60 miliona evra (sedam milijardi dinara). Slučaj je poznat, pa da ne okolišemo – suština je u tome da će pomenutim aranžmanom država jedan proizvod, softver za obračun plata u javnom sektoru, platiti, prema nekim procenama, čak hiljadu puta više nego što je njegova realna nabavna cena. Uzmimo da je ova procena preterana, neka je cena “samo” sto puta naduvana, takve zarade se ni Eskobar ne bi postideo.

Bilo bi zanimljivo da čujemo koliko ljudi će koliko dana raditi na tom programu da bismo videli koliko će oni koštati. Primera radi, ako zamislimo da će na softveru biti angažovano 60 ljudi – što softveraši odmah ocenjuju kao preveliki broj – i da će raditi punu godinu dana (što je takođe mnogo za ovaj zadatak), ispada da će svako od njih zaraditi po milion evra. Jasno je svakome da oni neće dobiti ni deseti, a možda ni dvadeseti deo te sume.

Nema sumnje, dakle, da se radi, čak i za pojmove Srbije i aktuelnih vlasti, o neviđenoj pljački. Kada je pre dve godine Telekom kupovao Radijus vektor preplatio ga je svega pet puta, Kopernikus je preplatio (najmanje) deset puta, ali, kao što vidimo, to je bila dečja igra u poređenju sa ovim najnovijim razbojničkim poduhvatom. Apetiti su očigledno porasli, sigurno se i broj predatora povećao, a i vlast se toliko ostrvila, da joj je malo i kad desetostruko ukrade.

Pljačka “epskih razmera” samo je, međutim, jedna dimenzija, možda čak ni najvažnija, ovog poteza Vučićevog režima. U pozadini se krije – mada se zapravo baš nešto i ne krije – preuzimanje kontrole nad softverskom industrijom. Na ovaj način aktuelna vlast manje ili više direktno ulazi u ovaj sektor, dobija uvid u funkcionisanje preduzeća, ne samo s kim rade nego i u njihove vanposlovne aktivnosti. Recimo, da li finansiraju (putem oglašavanja i drugih oblika marketinške saradnje) nezavisne medije i organizacije, nedajbože opozicione partije i slično.

Ovo što se sada dešava u IT sektoru zapravo nije ništa novo. To se već dogodilo u građevinarstvu i industriji građevinskog materijala, gde su naprednjaci preuzeli glavne poslove. Takođe, to se dešava i u poljoprivredi, gde Vučićevi ljudi parama građana Srbije, tj. preko državnih subvencija, preuzimaju najatraktivnije oblasti, ulaze u proizvodnju malina, u vinogradarstvo i vinarstvo itd.

Sve u svemu, beležimo novi napredak u zarobljavanju privrede i, šire, u porobljavanju društva. Ukopacija – što bi rekao David Štrbac.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. mart 2021.

Treći paket pomoći morao je da bude mnogo racionalniji

Država se zadužuje, tj. zadužuje sve građane Srbije da bi dala novac onima kojima nije potreban

Intervju Danko Brčerević, Fiskalni savet

Treći paket pomoći privredi i građanima koji je nedavno usvojila Vlada Srbije bio je samo povod za razgovor sa Dankom Brčerevićem, glavnim ekonomistom Fiskalnog saveta. U fokusu su bili generalno stanje i perspektive srpske privrede.

Kako ocenjujete novi paket Vlade za pomoć privredi? Da li je dobro odmeren?
Opravdano je da se donesu nove antikrizne mere jer epidemija i dalje traje i ekonomski ugrožava deo privrede i stanovništva. Međutim, najavljeni paket trebalo je da bude mnogo racionalniji. Nije u redu da se sredstva daju i preduzećima koja tokom krize nemaju probleme u poslovanju ili građanima s visokim prihodima. To ne bi bilo u redu ni da u budžetu postoji višak novca, a naročito je problematično sad kad se finansira zaduživanjem zemlje.

Vlada stalno govori o pomoći od dve i po milijarde evra mada je ona tek nešto veća od dve milijarde. Možete li da napraviti kratku strukturu te pomoći?
Najpre, trebalo bi reći da je budžetski trošak paketa upola manji, tj. oko milijardu evra. Polovinu paketa čine državne garancije koje nisu neposredni trošak države, bar ne u 2021. Pojednostavljeno rečeno, privreda će se zadužiti milijardu evra kod banaka, a država bankama daje garanciju da će im u narednim godinama pokriti deo troškova ukoliko preduzeća ne budu u mogućnosti da vraćaju kredite. Preostalih milijardu evra, koje jesu budžetski trošak u 2021, idu na više različitih mera. Isplata 60 evra svim punoletnim građanima u dve rate i penzionerima još dodatnih 50 evra koštaće 450 miliona. Zatim, država će tri meseca uplaćivati privatnim preduzećima polovinu minimalca za sve zaposlene, što će biti trošak od oko 500 miliona evra. Uslov za korišćenje ove pomoći je da preduzeće ne sme da otpusti više od 10 odsto zaposlenih. Dalje, dodatno će se podržati preduzeća iz sektora turizma i ugostiteljstva, koja će dobiti još jedan minimalac za svakog zaposlenog, gradski hoteli će dobiti 350 evra po krevetu i još 150 evra po sobi, a autobuski prevoznici će dobiti 3.600 evra po autobusu (6 meseci po 600 evra). Ove poslednje, nazovimo ih sektorske mere, koštaće ukupno oko 60 miliona evra

NAPOKON BI TREBALO REFORMISATI JAVNA PREDUZEĆA KOJA BI MOGLA DA BUDU VAŽAN POKRETAČ PRIVREDNOG RASTA, UMESTO DA, KAO DOSAD, BUDU KOČNICA

Kako će se ta pomoć finansirati? Ide li nešto iz budžeta ili je sve iz kredita?
Finansiraće se zaduživanjem. Budžet Srbije za 2021. već je u solidnom minusu i bez ovih mera. Da podsetim, predviđen je previsok rast plata u javnom sektoru – nakon 10 odsto 2020, dobijaju gotovo pet odsto 2021. Zatim, tu su nova sredstva za Er Srbiju, velika ulaganja u opremanje bezbednosnog sektora i drugo. Najavljeni antikrizni paket dodatno će povećati ovaj minus, i to se može finansirati samo dodatnim zaduživanjem zemlje – u iznosu od oko 1,5 milijardi evra, koliko je inicijalno bilo planirano budžetom. Pošto je sad kasno da se promeni odluka o povećanju zarada u javnom sektoru, važna preporuka Fiskalnog saveta je da se u 2021. odustane od projekata koji nisu prioritetni kako bi dodatno zaduživanje, koje je neizbežno, bilo što manje.


Najviše kritika bilo je na neselektivnost prethodnih paketa, ali se vlast opet na to oglušila. Zašto?
To je pitanje za Vladu. Kod isplata stanovništvu tačno je da ne može potpuno precizno da se prepozna koji građani su stvarno ugroženi i da se samo njima daje pomoć – između ostalog i zato što još uvek nisu napravljene socijalne karte iako se to godinama najavljuje. Međutim, mi smo još u oktobru prošle godine ponudili model koji je izvodljiv, a prema kojem su sa manje sredstava mogli da se postignu isti socijalni efekti. Slična priča je i sa preduzećima, gde se novac deli i apotekama, firmama za dostavu hrane i drugim preduzećima koja tokom krize posluju bolje nego pre krize. Ovako nije moralo da se radi jer je na osnovu poslovanja u 2020. bilo lako prepoznati ko je zaista ugrožen, a ko nije i onda novac usmeriti samo tamo gde treba. Vlada možda o tome ne razmišlja na isti način jer su trenutne globalne okolnosti takve da je zaduživanje države veoma lako. Najvažnije centralne banke u svetu snažno su povećale ponudu novca kao reakciju na krizu, pa su finansijska tržišta preplavljena novcem, a kamatne stope su niske. U Fiskalnom savetu jesmo svesni i toga, ali naš stav je da novac nikad ne bi smeo olako da se troši i javni dug povećava više nego što je neophodno. Koliko god da su uslovi za zaduživanje trenutno povoljni, ovaj novi dug kad-tad će doći na naplatu svim građanima Srbije.

Kako vam izgleda privreda Srbije u ovom trenutku? Da li je ona živa, inovativna, potentna ili zakržljala, zakrečenih “krvnih sudova”?
Ima i jednog i drugog. Na primer, često se govori o uspesima Srbije u digitalizaciji. Kompjuterske usluge u Srbiji od 2010. rastu u proseku više od 12 odsto godišnje, a izvoz ove delatnosti povećan je u prethodnoj deceniji čak deset puta. Međutim, ova delatnost čini svega oko 2,5 odsto privrede Srbije i oko pet odsto ukupnog izvoza. Mnogo veći deo srpske privrede nije ni izbliza toliko uspešan, zapravo raste primetno ispod svog potencijala. Zbog nedovoljnog privrednog rasta u prethodnoj deceniji znatno su nam u životnom standardu odmakle i zemlje s kojima smo nekada bili ekonomski slični, poput Rumunije i Bugarske. Zbog toga je objektivna ocena privrednog razvoja Srbije ipak više loša nego dobra.

Relativno visoki rast BDP-a prethodnih godina dugujemo izuzetnom visokom rastu građevinarstva. Kako biste to ocenili, da li se građevinarstvo tako forsira i grade čak i nepotrebni objekti da bi se izgurala viša stopa rasta?
Zapravo, rast privrede nije bio visok. Prosečan rast BDP-a pre krize, od 2017. do 2019. bio je svega 3,6 odsto. Kad su druge zemlje Centralne i Istočne Evrope bile na istom nivou razvoja kao Srbija rasle su u proseku pet odsto godišnje. Tih pet odsto je objektivan reper za rast BDP-a Srbije, a mi smo već duže vreme i u najboljim godinama ispod toga. Kad je građevinarstvo u pitanju, ocena Fiskalnog saveta je da je načelno dobro što je država snažno povećala ulaganja u infrastrukturu. Stanje osnovne infrastrukture u Srbiji veoma je loše, a najveći deo sredstava i dalje se usmerava na velike putne i železničke koridore, koji su nesporni prioriteti. Ali pitanje je vrlo relevantno kad se gleda unapred, tj. šta će se desiti kad se završe nesporni prioriteti. Srbija ima ogromne potrebe za ulaganjima u komunalnu infrastrukturu, smanjenje ekološkog zagađenja, zdravstvo i obrazovanje, a najavljuju se neka ulaganja koja ne deluju prioritetno, poput izgradnje sportskih stadiona. Zato je važno da se unapredi i učini potpuno transparentnim sistem selekcije investicionih projekata.

BUDŽET NIJE TREBALO DA SE PROJEKTUJE SA STOPOM RASTA OD ŠEST ODSTO NITI DA SE PLATE U JAVNOM SEKTORU TOLIKO POVEĆAVAJU

U isto vreme rast industrije bio je mnogo niži.
Naša industrija se ne razvija potrebnim tempom, što je ozbiljan ekonomski problem. Prosečan rast industrijske proizvodnje u Srbiji pre zdravstvene krize bio je oko 2,5 odsto godišnje, što je niže od ostvarenog rasta ukupne privrede. Uspešne tranzicione zemlje Centralne i Istočne Evrope svoj uspeh duguju pre svega razvoju industrijske proizvodnje, a u okviru nje prerađivačke industrije. Ako Srbija želi da ima održive stope rasta BDP-a od pet odsto, onda bi industrijska proizvodnja trebalo da raste još brže od toga, bar 5,5 do šest odsto.

U Srbiji su visoke strane investicije, ali su domaće privatne investicije niske, zašto?
Zato što nije dobar ambijent za investiranje, a iza toga prvenstveno stoji izražena korupcija i nedovoljna vladavina prava. Na strane investitore ovaj problem ne utiče toliko jer oni ne zavise mnogo od domaćeg tržišta već svoje proizvode uglavnom izvoze. Takođe, njima su na raspolaganju državne agencije koje im pomažu u komunikaciji sa domaćom administracijom. I onda dolazimo do neobične situacije da Srbija prednjači u regionu po privlačenju SDI, a ima najmanje investicije domaćeg privatnog sektora. Mi smo radili statističku analizu, koja je na uzorku uporedivih evropskih zemalja potvrdila da su investicije i privredni rast zaista veće tamo gde je viši nivo vladavine prava i manja korupcija.

Za ovu godinu planirana je stopa rasta BDP-a od šest odsto, hoće li biti ostvarena?
Lično mi deluje da je to preterano optimistična prognoza. Međutim, niko trenutno ne može pouzdano da pretpostavi kojom brzinom će se u 2021. oporavljati ni domaća ni svetska ekonomija. Zato sad nema mnogo svrhe raspravljati o tome koliki će biti privredni rast u 2021. Ono što je u vremenu povećane neizvesnosti važno, jeste da se javne finansije vode naročito oprezno. Zbog toga budžet nije trebalo da se projektuje sa stopom rasta od šest odsto niti da se plate u javnom sektoru toliko povećavaju. Ako stopa rasta bude niža od predviđenih šest procenata – a to lako može da se desi – onda će javni prihodi biti manji od planiranih, fiskalni deficit će biti još veći, kao i javni dug.

U SRBIJI SU DOMAĆE PRIVATNE INVESTICIJE NISKE ZATO ŠTO NIJE DOBAR AMBIJENT, VELIKA JE KORUPCIJA, A SLABA VLADAVINA PRAVA

Čemu možemo da se nadamo kad je reč o privrednom razvoju Srbije u narednim godinama?
Kad se situacija u narednim godinama stabilizuje verovatno ćemo se vratiti tamo gde smo bili i pre krize, a to su prosečne stope privrednog rasta od 3,5-4 odsto. Neke godine bi mogle biti malo bolje, neke malo lošije, ali u dugom roku Srbija će teško imati veći privredni rast bez sprovođenja ozbiljnijih reformi koje se godinama izbegavaju.

Na čemu bi rast trebalo da se zasniva, pa da stvarno dostignemo te odavno priželjkivane, a i obećavane stope od pet, šest odsto?
Potencijal koji se ne koristi dovoljno jesu pomenute investicije i rast domaćeg privatnog sektora. Da bi se taj potencijal iskoristio, neophodno je unapređenje institucija, povećanje vladavine prava, smanjenje korupcije. To bi motivisalo ljude s konkurentnim poslovnim idejama i kvalitetima da posluju i ulažu, ali i uopšte, da vide svoju budućnost u Srbiji. Zatim, napokon bi trebalo reformisati javna preduzeća koja bi mogla da budu važan pokretač privrednog rasta, umesto da, kao dosad, budu kočnica. U okviru ovih preduzeća najvažniji je EPS. Učinak našeg obrazovnog sistema trebalo bi da se poboljša jer je ispod proseka uporedivih zemalja, što koči rast produktivnosti radne snage i otežava transfer znanja i primenu novih tehnologija. Na kraju, država bi trebalo da poveća investicije u zaštitu životne sredine, prosvetu i zdravstvo. Poslednje studije MMF-a ukazuju na izuzetno veliki uticaj ovih investicija na privredni rast. One u kratkom roku angažuju domaću operativu i materijale, ali su još važnije u dugom roku, pošto su to ulaganja u ljudske resurse. Zdravo i obrazovano stanovništvo glavni je resurs potreban za brz privredni rast zemlje u dužem roku i u njega treba investirati.

Da li bi povećana emigracija stanovništva mogla da ugrozi privredni rast Srbije?
Svakako. Ovo je još jedan veliki problem kojem se ne pristupa na odgovarajući i strateški način. Mi smo ga detaljnije analizirali i videli da emigracije iz Srbije, ali i iz drugih zemalja regiona sve više rastu. Iza tog trenda je povećana tražnja za kvalifikovanom radnom snagom zemalja razvijene Evrope, pre svega Nemačke. Dakle, ovo nisu privremeni trendovi već nešto što će trajati i u narednim godinama. Možda sad ovi trendovi ne izgledaju toliko zabrinjavajuće jer utiču na smanjenje stope nezaposlenosti u Srbiji, a manjak kvalifikovane radne snage odražava se i na nešto brži rast zarada. Takođe, i doznake iz inostranstva su u 2018. i 2019. bile rekordno visoke. Međutim, zemlja ovako ostaje bez svojih najvrednijih resursa, kvalifikovanih ljudi u punoj radnoj snazi, što će u dužem roku umanjiti privredni rast. To će biti i fiskalni problem jer će rasti troškovi sve starijeg stanovništva za penzije i zdravstvo, a neće biti dovoljno radno aktivnih ljudi da uplaćuju poreze i doprinose u budžet.

Možda će ovaj problem biti rešen kad prosečna plata dostigne 900 evra 2025?
Neće, sve i kad bi to bila kredibilna prognoza. U Hrvatskoj je trenutno prosečna plata 900 evra, a to je u isto vreme jedna od evropskih zemalja s najvećom emigracijom. Put kojim bi trebalo ići jeste uređenje države, smanjenje korupcije, poboljšanje javnih usluga poput zdravstva i prosvete. Naše empirijsko istraživanje, ali i nezavisna istraživanja drugih institucija, poput EBRD-a, pokazuju da je upravo to glavni kanal preko kojeg se može uticati na smanjenje emigracije. Neke pojedinačne mere koje državni zvaničnici pominju u javnosti, poput izgradnje jeftinih stanova za stručnjake ili finansijski i poreski podsticaji, mogli bi zaista da zadrže u zemlji neke pojedince koji razmišljaju o emigraciji. Međutim, to neće moći značajno da uspori moguće iseljavanje preko 200.000 stanovnika Srbije u narednih pet godina. Ovakve mere, ako su pažljivo i dobro dizajnirane, mogle bi biti samo dobar dodatak, ali nikako i zamena za potrebno jačanje institucija i sveobuhvatne reforme javnog sektora.

Mijat Lakićević, Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 18. februar 2021.

Sećanje na Desimira Tošića

Danas bi Desimir Tošić, da je poživeo, napunio 101 godinu. Umro je takoreći na pragu svog 88. rođendana, 7. februara 2008. Rodom iz Temske, pored Pirota, dospeo je do Oksforda, pored Londona, vratio se u Srbiju devedesetih do bi do Ostrva skoknuo samo da počine, a onda se zauvek skrasio u otadžbini.
U znak sećanja objavljujemo prvu glavu knjige “Desimir Tošić: Između ekstrema”.

PROLOG: OD TEMSKE DO ENGLESKE, I NAZAD

Ivan D. Pajić, lekar, za svog je dugogodišnjeg prijatelja Desimira Tošića rekao da je “intelektualni skeptik” i “ubeđeni realista”, a Aleksandar Lebl, novinar, koji je Tošića poznavao još od školskih dana, da je “bio – a izgleda i ostao –
umnogome naivan i idealist”.

Aleksa Đilas, po obrazovanju sociolog, saradnik Naše reči od svojih studentskih dana, za Tošića kaže da je “politički realista”, dok ga istoričar Dejan Đokić, koji je Tošićeve uvodnike sakupio u knjigu, naziva “nesentimentalnim idealistom”.

Šta je ovde istina? Ko je pogrešio? Po svoj prilici, tačno je i jedno i drugo; to jest, u ovom malom srpskom rašomonu – svi su u pravu. Tošić je zbilja u sebi potpuno prirodno spajao te (naoko) suprotnosti.

Nije ovo prilika da se ulazi u (filozofske) rasprave o tome šta je realizam a šta idealizam, ali se može postaviti pitanje gde je tu granica. Da li je ona baš uvek i svuda tako jasna?
Desimir Tošić po mnogo čemu liči na one pariske studente koji su, ima tome sad već više od pola veka, 1968. uzvikivali: “budimo realni – tražimo nemoguće”.

Sa druge strane, u mnogim stvarima Desimir Tošić je bio realan, čak surovo realan – onda kada je kritikovao sve redom: državu, društvo, crkvu, narod, intelektualce, političare, partije… U tom smislu, bio je kritičar svega postojećeg. Iako, eto paradoksa, do nauka onih koji su na tome izgradili svoje naučne i druge karijere nije mnogo držao. Njegova kritika dolazila je sa sasvim drugačijih pozicija.

Od druge velike grupe u srpskoj intelektualnoj eliti, onoj (i) danas dominantnoj, Tošić se suštinski razlikovao po odnosu prema Jugoslaviji. Dok su oni smatrali (i smatraju) da je Jugoslavija najveća srpska zabluda 20. veka, Tošić je u zajedničkoj državi južnoslovenskih naroda video jedinu mogućnost za ostvarenje nacionalnog sna – svi Srbi u jednoj državi.

Tako se zapravo neprekidno nalazio između čekića i nakovnja. Neprekidno, jer istu je poziciju zauzimao i (dok je bio) u izbeglištvu: s jedne strane – protiv nacionalista u emigraciji, s druge strane – protiv komunista u Jugoslaviji. A kada se vratio u zemlju, našao se između “nacionalnih narcisa” i “anacionalnih narcisa”.
Desimir Tošić je, kako to primećuje istoričar Stevan K. Pavlović, “u izvesnom smislu pesimista” – jer mu se, osim stvaranja dve Jugoslavije, čitava srpska nacionalna politika činila kao “samo niz poraza” – ali je “u drugom smislu i optimista”, jer veruje da posle uviđanja poraza i grešaka postoje mogućnosti da se one u budućnosti više ne čine.
Profesionalna vizura uslovila je da gotovo istovetno bude i gledište istoričarke Latinke Perović, po čijem mišljenju Tošić pokušaje realizacije nacionalnog programa “vidi kao seriju istorijskih poraza srpskog naroda” i “u tom smislu Tošić je pesimist”. Sa druge strane, međutim, “njegov istrajni politički angažman na principima slobode i moderne demokratije, govori o njegovom optimizmu”.

Akademici ga nisu voleli. Na to je uzvraćao istom merom. Skup o Slobodanu Jovanoviću u Akademiji nauka morao je da napusti. “Smetali su mu dugi govori”, kaže advokat Slobodan Vučković. “Jednom akademiku je skoro podviknuo: “Već pet minuta izlažete, a niste dotakli predmet rasprave, molim vas pređite na stvar ili ustupite mesto sledećem govorniku… mnogi su nezadovoljno gunđali”. S druge strane, “bibliotekarke su ga prosto obožavale”. I ovde je naklonost bila dvosmerna.

Desimir Tošić nije bio neko ko za života, nakon povratka u Srbiju, nije bio uvažavan i nije doživeo priznanja i počasti. Naprotiv. Bio je član Glavnog odbora i potpredsednik Demokratske stranke, poslanik, potpredsednik Demokratskog centra, predsednik Evropskog pokreta, dobio je priznanje Demokratske omladine za koje je rekao da mu je najdraže priznanje u životu, dobio je nagradu “Konstantin Obradović” za borbu za ljudska prava, proglašen je za Najevropljanina.
Objavio je 10 knjiga: prvu u emigraciji, u Francuskoj, na francuskom jeziku, višestruko “istorijske” 1948. godine, Totalitarizam i prava čoveka; zatim, 1952, isto u Francuskoj, ali na srpskom, na ćirilici, Srpski nacionalni problemi.
Sa ove dve knjige Tošić je zapravo omeđio polje svog političkog, intelektualnog i publicističkog rada. Treća knjiga bila je Radnički saveti u Jugoslaviji, opet na francuskom, 1956. godine; četvrta – Adam kao seljački i nacionalni ideolog, o najmlađem od četiri brata Pribićevića, 1958. godine. Posle pauze od gotovo četiri decenije i povratka u zemlju, do kojeg je u međuvremenu (septembra 1990) došlo, 1997. objavljuje zbirku članaka i eseja o nacionalnom pitanju, Stvarnost protiv zabluda. Već naredne, 1998, objavljuje zbirku eseja i članaka o problemima SFR Jugoslavije pod naslovom Snaga i nemoć – naš komunizam 1945–1990. Zatim se Tošićeva publicistička delatnost ubrzava, godinu za godinom izlaze nova dela: 2000. njegova sedma knjiga, O ljudima, i drugo izdanje knjige Snaga i nemoć; 2001. drugo izdanje O ljudima, 2002 – Kolektivizacija u Jugoslaviji 1949–1953, knjiga zasnovana na istraživanjima tokom pedesetih u emigraciji; 2003 – Ko je Milovan Đilas; 2005 – Crkva, država i društvo; 2006 – Demokratska stranka 1920–1941. i drugo izdanje Stvarnosti protiv zabluda; 2007 – Lične beleške. Poslednja Tošićeva knjiga objavljena je posthumno, sredinom 2008. godine, čiji je naslov Kritikom ka prosvećivanju precizno odražavao Tošićev lični i politički habitus.

Konačno, Desimir Tošić je doživeo i da o njemu samom budu objavljene dve knjige. Najpre, 2000. godine, zbornik Dve godišnjice Desimira Tošića, povodom 80 godina života i 64 godine političkog rada, a zatim Hrast Slobode Desimir Tošić 2007. godine. Ipak, obe ove knjige izašle su iz neposrednog Tošićevog političkog okruženja. Prvu knjigu je zajedno sa Gutenbergovom galaksijom izdao Centar za demokratiju (urednici Desimirovi lični i politički prijatelji Dragoljub Mićunović i Mile S. Bavrlić), a drugu Istraživačko-izdavački centar Demokratske stranke u ediciji Srpske demokratske ideje (glavni i odgovorni urednik Slobodan Gavrilović).

Kada se pročita šta je sve tu o Tošiću rečeno, čoveku gotovo bude neprijatno. Ne zato, naravno, što Tošić to ne bi zasluživao, nego zato što se prosto instinktivno zapita – a šta je od toga ostalo. Jer, kao što u Dve godišnjice primećuje još jedan njegov prijatelj iz emigracije, matematičar Tomislav Ognjanović, “Desimir Tošić je ostao malo poznat široj srpskoj javnosti kao političar, politički mislilac i intelektualac uopšte. Progutale su ga baruštine lažne srpske intelektualnosti i ono što Srbi jako vole – takozvana srpska politička i intelektualna elita.”

U knjizi Ko je Milovan Đilas, početkom dvehiljaditih, Desimir Tošić svom sagovorniku, književnom kritičaru Vasiliju Kaleziću, postavlja dva pitanja – prvo:
“Zašto Đilas nije imao ne samo nekog šireg uticaja u našoj sredini, nego nije imao skoro ni pristupa bilo vlastima bilo opoziciji devedesetih godina?” i drugo: “Da li će i kada doći do uticaja ličnost i delo Milovana Đilasa u našoj sredini, ne samo u Srbiji i Crnoj Gori, nego i na celom srpskom i jugoslovenskom prostoru?”
Siguran sam da Desimir Tošić tada ni jednu trunčicu nije pomišljao na sebe i svoje delo, odnosno da bi i njega mogla zadesiti slična sudbina, jer on se u tom času sa svojom sudbinom već bio pomirio. Pošto je još 1995. godine u pismu jednom prijatelju napisao: “To što sam objavio, bilo rečju bilo člankom, prebogato je, rekao bih, ali nije ostavilo, bar na sadašnje ljude, nikakav trag. Imati ‘obožavatelje’ nije isto što i imati uticaja”. Prema sopstvenoj računici Tošić je do tog časa, ne računajući intervjue, objavio 607 članaka: 410 u emigraciji i 177 nakon povratka u domovinu. Ako se prosek za tih pet godina “ekstrapolira” i na narednih 12 godina, do kraja Tošićevog života, to je još oko 400 članaka. Opet bez intervjua ni u štampanim a kamoli u elektronskim medijima. Sve u svemu, oko hiljadu napisa. I – nikom ništa.

Jednom je književnica Vida Ognjenović rekla Tošiću da nikada neće imati potrebe da kao Lenjin razočarano zavapi da je orao more. Mislim da bi se danas i Vida složila da nije dobro videla ono što dolazi.
Dakle, zbilja, zašto mudri i čovekoljubivi Desimir Tošić, kako je to lepo i tačno rekao Aleksa Đilas, nije ostavio dubljeg traga u našoj političkoj i intelektualnoj sredini? Zašto je, ne zaboravljen, nego namerno gurnut u stranu i izbrisan – ukidanjem nagrade koja je nosila njegovo ime – da ne bude spominjan, umesto da bude proučavan? I nije to učinio bilo ko, nego državna institucija zadužena za beleženje i pamćenje, Službeni glasnik – da ne bude zabune. I sve je to prošlo bez ikakvog odjeka i reakcije u srpskoj intelektualnoj javnosti.

Neko bi možda rekao da Srbija prosto nije razumela Tošića, te da zato nije sledila njegov trag. Ekonomista Vladimir Gligorov, međutim, kaže da ga je zapravo jako dobro razumela. Ona Srbija, razume se, koja ima uticaja, i koja je dobro raspoređena po “komandnim visovima”, bilo da je vlast, bilo opozicija, ali kojoj nije odgovaralo to što je Tošić govorio, i zagovarao.
Nezgodan svedok je bio Desimir Tošić. Mnogo nezgodan. Nikome dužan, od svakog nezavisan.

Dve osnovne teme intrigirale su Desimira Tošića kroz čitav njegov praktičan, politički, i teoretski, publicistički rad. Prva je nacija, druga je sloboda.
Kao političkog delatnika Tošića je strasno zanimala nacija, njen prosperitet. I to se vidi iz najranijih Tošićevih radova. Još 1940. godine u listu Demokratske omladine, Demokratu, objavio je (u tri nastavka) članak pod nazivom “Problem nacionalnog jedinstva”.
S druge strane, može se s punim pravom reći, kao što je to u pomenutoj knjizi primetio Slobodan Gavrilović, da je “ideja slobode centralna Desimirova ideja”. Kao političkog filozofa, što on u izvesnom smislu zaista jeste bio, sloboda je najviše i na prvom mestu okupirala Tošića. To se očituje u drugom Tošićevom mladenačkom članku “Smisao slobode”, objavljenom u omladinskom časopisu Reč marta 1941. godine.
Zaključak je bio jasan: nacije najviše napreduju u slobodi. Bez slobode nema istinskog napretka. Može, doduše, i bez nje, kao što je pokazalo iskustvo Jugoslavije, ili, u poslednje tri decenije, iskustvo Srbije. Ali, onda na kraju đavo dođe po svoje.

Uprkos gotovo poluvekovnom izbivanju, Tošić se, nakon povratka, u Srbiji osećao kao riba u vodi. Na zapažanje prijatelja da se neočekivano dobro snalazi u novoj sredini, Tošić je uzvratio: “Meni je ovde sve poznato”. Kao neko ko je čitav dotadašnji život proveo baveći se Srbijom i Jugoslavijom, te bio prilično dobro informisan o svim glavnim političkim, ekonomskim i, uopšte, društvenim problemima, Tošić je zaista imao puno razloga da tako nešto kaže. Ipak – prevario se.
“Zašto da ne budem pesimista? Ja sam gajio optimizam od 27. marta 1941, ali od tada do danas nisam video napredak u ovoj zemlji. Molim vas, 60 i nekoliko godina ovaj narod ne ide napred. Najteže mi je kada vidim da svi naši napori nisu dali nikakav rezultat. Užasno je to pogledati”, govorio je neku godinu pred smrt, nakon što je u Srbiji proveo gotovo dve decenije i stekao iskustvo koje je stekao.
Šta se to desilo? Kako se dogodilo da jedno takvo delo i jedna takva ličnost propadnu u grotlo zaborava, u tminu i nepomen?

To je tema ove knjige.

19. februar 2021, Beograd

I ljudi i novac “glasaju nogama” – beže iz Srbije

Jedan od glavnih načina na koji aktuelna vlast pljačka ovaj narod jeste preko naduvanih cena, bilo da je reč o infrastrukturnim objektima ili se radi o “sitnijim” proizvodima i uslugama

Mijat Lakićević u intervjuu za Slobodnu misao

Novi paket mera za pomoć građanima i privredi zbog koronavirusa opterećen je marketingom, ocenjuje Mijat Lakićević, urednik “Novog magazina”, u razgovoru za Slobodnu misao: “Aktuelna vlast to predstavlja kao da novac daje iz sopstvenog džepa. Istina je, naravno, suprotna, pošto vlast ulažući naš novac izvlači najveći profit obezbeđujući tako sebi mogućnost da pljačka Srbiju i narednih četiri, pet godina”.

Kako ocenjujete novi paket mera koji je nedavno usvojila Vlada Srbije?
U najkraćem – kao opterećen marketingom. Naime, jasno je da država u kataklizmičnim situacijama, kao što je ova pandemija treba da pritekne u pomoć privredi. Kad već neprekidno od nje uzima, red je i da joj makar povremeno nešto od toga vrati. S tim što opet ovde treba imati dve stvari u vidu. Prvo, u interesu je države, ako hoćete i neposredno aktuelne vlasti, da pomogne privredi pošto ako bi ona propala ne bi više imao ko da plaća poreze pa ne bi bilo para za finansiranje zdravstva, školstva, kulture, ne bi bilo ni para za penzije itd. Dakle, brzo bi nastalo socijalno nezadovoljstvo koje bi aktuelnu vlast srušilo. Drugo, i važnije, država ne daje svoje pare, nego uzima zajmove koje će, kada za to dođe vreme, vratiti ista ta privreda. Drugim rečima, država unapred uzima naše buduće prihode i deli ih po sopstvenom nahođenju. I, konačno, sve to aktuelna vlast predstavlja kao da novac daje iz sopstvenog džepa, kao da se nečeg lično odriče, maltene sama čini veliku žrtvu. Istina je naravno suprotna pošto vlast ulažući naš novac sama izvlači najveći profit obezbeđujući sebi mogućnost da pljačka Srbiju i narednih četiri, pet godina.

Koje ekonomske parametre koristi vladajuća struktura u Srbiji da bi uverila građane da je ekonomija u Srbiji bila veoma uspešna, čak i najuspešnija u Evropi tokom 2020? Da li je ta tvrdnja istinita kada je bilo koji ekonomski parametar u pitanju?
Vlast se praktično poziva na jedan jedini pokazatelj – kretanje bruto domaćeg proizvoda. Verovatno će zaista – mada podaci još nisu konačni – Srbija prošle godine zabeležiti najmanji pad BDP-a. Biće negde između jedan i 1,5 odsto. Zemlje Evropske unije će po svoj prilici imati već pad, ali treba sačekati rezultate drugih evropskih zemalja, Belorusije recimo. No, svejedno, manji pad Srbije svojevremeno sam ilustrovao slikom o mestu na lestvici privrednog razvoja. Oni koji su na toj lestvici visoko mogu i više da padnu. Srbija pak, koja je praktično na najnižoj prečagi, i da hoće ne može mnogo da padne.

Da bi se stekla kompletna slika o “uspešnosti” ekonomije određene zemlje, koje bi sve parametre trebalo uzeti u obzir? Kako u tom slučaju stoji Srbija u poređenju sa drugim evropskim zemljama?
Obično se kao prvi pokazatelj uzima bruto domaći proizvod po stanovniku, zatim je tu svakako prosečna plata, stepen nezaposlenosti i slično. Kada se sve to uzme u obzir Srbija je svakako na repu Evrope. Najbolje je da kao kriterijum uzmemo BDP po stanovniku i apsolutno i relativno, tj. po kupovnoj snazi. Dakle, tako gledano, da ne opterećujemo intervju brojkama, Srbija je po privrednoj razvijenosti ispred Albanije, Bosna i Hercegovine, Severne Makedonije i Kosova, ali je iza Crne Gore, ispred koje je uvek bila. Ovo govorim prema podacima za 2019, možda će se kada je reč o Crnoj Gori, situacija promeniti jer je njen turizam jako pogođen koronom, ali to ne menja suštinu. Neće se međutim ništa promeniti u poređenju sa nekim drugim susedima. A tu su tek podaci poražavajući. Jer, ispred Srbije je Hrvatska, koja je uvek bila razvijenija, ali su ispred Srbije danas i Mađarska, pa čak i Rumunija i Bugarska, za koje je pre tridesetak godina Srbija bila Eldorado.
Ali “običnim” građankama i građanima mogu da preporučim, u stvari uveren sam da oni taj kriterijum i sami, u ličnom životu i radu, primenjuju. Reč je o nekoj vrsti “glasanja nogama”, što znači da ljudi idu tamo gde (im) je bolje. Kao što vidimo poslednjih godina, ljudi idu iz Srbije da rade ne samo u Nemačku, Austriju, Francusku, kao ranije, nego i u Slovačku, Češku, Mađarsku ali i u – Rumuniju. Za sve te bivše socijalističke zemlje, ponoviću, Srbija je u SFR Jugoslaviji bila Amerika, sada je obrnuto.

Zašto zvaničnici krše propise o javnim nabavkama i sakrivaju cene respiratora, vakcina, pa čak i cenu spomenika Stefanu Nemanji?
Mogu da vidim samo jedan razlog. To je korupcija. Jer kada bi sve te javne nabavke zaista bile javne a ne tajne, odmah bi se videlo koliko je sve to skuplje nego kada bi se nabavljalo na tržištu, kroz nadmetanje prodavaca. Kao što bi se videlo ko se sve u te poslove i koliko “ugradio”. Jedan od glavnih načina na koji aktuelna vlast pljačka ovaj narod jeste preko naduvanih cena – bilo da je reč o infrastrukturnim objektima bilo da se radi o “sitnijim” proizvodima i uslugama. Primera radi, veliki infrastrukturni poslovi koji se finansiraju kineskim kreditima i gde su glavni izvođači kineske firme pravo su leglo mita i korupcije. Krediti su znatno skuplji nego što se mogu dobiti od međunarodnih finansijskih organizacija, a i građevinski radovi koštaju najmanje 20-30 odsto iznad realne cene.

Koje poteze bi trebalo da povuče Vlada Srbije, na kraći i duži rok, radi popravljanja ekonomske situacije u zemlji?
Pa, najbolje bi bilo da se povuče. Ovo je naravno šaljiv odgovor, ali u njemu ima i više od pola istine. Glavni problem Srbije jeste ne samo zarobljena država, kako je to već utvrdila i Evropska unija, nego i zarobljena privreda, kako je to u jednoj svojoj kolumni nedavno napisao Vladimir Gligorov. Da su razvojni potencijali Srbije sputani, osakaćeni bolje reći, najbolje pokazuju niske privatne investicije. Naime, da bi se Srbija ubrzano razvijala potrebno je da investicije čine oko 25 odsto bruto domaćeg proizvoda, a one su ispod 20 odsto. To znači da bi trebalo da budu oko 12 milijardi evra godišnje. Strane investicije su – zahvaljujući nerazumno visokim subvencijama – već dostigle svoj maksimum, tj. premašile su tri milijarde evra. Javne investicije su takođe blizu maksimuma, tj. blizu su dve milijarde evra. Domaće privatne investicije upola su manje od potrebnih. Kreću se oko 3-4 milijarde a trebalo bi da budu 6-7 milijardi evra. Ali privatni investitori, a to su hiljade malih i srednjih preduzetnika, ne smeju da investiraju, jer će ako se pokaže da imaju novca, da su uspešni, odmah da im na vrata dođu Vučićevi reketaši. Ljudi se povlače, ne šire biznis ili iznose novac i investiraju u inostranstvu. Dakle u inostranstvo ne beže samo ljudi nego i novac. To se neće promeniti dok je ova garnitura na vlasti.

Slobodnamisao.rs
16. febriara 2021.

Granit od papira

U petak 12. februara iz štampe je izašla moja knjiga Desimir Tošić: Između ekstrema. Tim povodom, kao neku vrstu “trejlera”, objavljujemo rezenciju dr Dubravke Stojanović, profesorke istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu.

Ne znam ima li zemlje koja se više poziva na svoje tradicije, a koja brže i uspešnije zaboravlja svoje istaknute pojedince od Srbije? Svaki proces istorijskog pamćenja nužno pravi selekciju, svaka sadašnjost bira prošlost koja joj odgovara, izvlači vrednosti koje su joj potrebne, naglašava pojedince koji joj se uklapaju, izbacuje one koji smetaju. Ali u kulturi sećanja u Srbiji taj proces pamćenja i zaboravljanja dinamičniji je nego drugde, pre svega zbog čestih i radikalnih političkih zaokreta i stalne nestabilnosti. Na tim krivinama istorije ispali su mnogi čije bi delo bilo od velikog značaja u našem večnom traženju kompasa i pravca. Možda je baš to znak da nam jasan pravac nikada nije bio potreban i da su svesno brisani iz sećanja svi koji su iz prošlosti mogli da usmere našu budućnost.

Među takve pojedince spada Desimir Tošić. Čovek koji se intenzivno bavio Srbijom, njenim političkim dilemama i skretanjima, saplitanjima i pokušajima podizanja. Gledao je on Srbiju i iznutra i spolja, živeći i u njoj i izvan nje, kao njena žrtva i kao heroj. I upravo zbog svih tih perspektiva iz kojih ju je sagledavao, zahvaljujući svom kritičkom daru i oštrom peru, poznavao ju je i razumeo bolje od većine drugih koji su o njoj pisali. Bio je oštar kritičar, ali što bi se reklo, konstruktivan, s nepresušnim optimizmom i verom da ipak može i mora biti bolje. Pisao je i govorio neumorno, do samog kraja, kao da ni posle svega nije izgubio nadu da će ga neko čuti.

Nisu ga čuli. I ne samo što ga nisu čuli nego su se brzo po njegovom odlasku potrudili da se ugasi i svako sećanje na njega. Retko ga ko pominje, a njegova Demokratska stranka je, kao i sama Srbija, definitivno zalutala. Simbolično, pečat zaboravljanju stavio je i Službeni glasnik ukidanjem nagrade s njegovim imenom koju je dodeljivao za najbolju publicističku knjigu.

Mijat Lakićević, jedan od naših najboljih ekonomskih novinara i publicista, odlučio je da se suprotstavi tom sistemskom zaboravljanju. Posle dugog istraživanja napisao je kapitalnu knjigu koja će sprečiti da se Tošićevo ime izbriše. Ova knjiga je veći spomenik Tošiću nego da se bilo ko setio da mu podigne granitni monument i sakrije ga negde u beogradskim budžacima, kao što se to desilo mnogim velikanima – da ne bude da su zaboravljeni, ali da ih se ni slučajno ne setimo. Knjiga Mijata Lakićevića je sad taj granit od papira koji neće dozvoliti da Tošića nema među nama. Biće tu, upozoravaće, analiziraće, opominjaće i jasno će pokazivati put. Onome ko hoće da čuje i da vidi.

Nisam mogla da se odlučim kako bih ovu obimnu studiju okarakterisala u recenziji. Možda je najbolje da napišem sve tri kvalifikacije oko kojih sam imala dileme: biografija 20. veka, knjiga-arhiv i anali. Ova knjiga jeste biografija 20. veka jer se Tošićeva biografija podudara sa značajnim delom prošlog veka, budući da je njegova politička aktivnost počela još u gimnaziji, tridesetih godina prošlog stoleća. I još je važnije reći – kroz Tošićevu biografiju se prelamaju ključna pitanja tog veka, od demokratije i parlamentarizma do komunizma i fašizma. Zato je pisati Tošićevu biografiju gotovo jednako što i pisati istoriju 20. veka. U knjizi je ranom periodu njegovog delovanja u Demokratskoj omladini posvećen značajan prostor, i te stranice čine posebnu vrednost Lakićevićevog dela. Tošićev otac, naime, u strahu da bi okupatorske snage mogle da nađu njegove mladalačke političke zapise, sve je spalio tokom rata, tako da je autor biografije morao da rekonstruiše ovaj značajan period na osnovu Tošićevih i tuđih zapisa i sećanja. Slika te mladosti pre Drugog svetskog rata je slika jedne žive i bogate političke scene, angažovane omladine, debata oko velikih pitanja kakva danas mogu da se zamisle samo uz veliku maštu. Centralno mesto tog dela svakako su Tošićevo učešće u demonstracijama 27. marta i njegovo razmišljanje o tom događaju kao autentičnoj pobuni protiv pristupanja Trećem rajhu, pobuni koja je u ovoj knjizi očišćena i od kasnijeg komunističkog prisvajanja i od osuda tog događaja koje se mogu čuti u današnjim mejnstrim krugovima. Samom Tošiću ta je pobuna bila veoma važna, pa s pravom zauzima značajno mesto i u ovoj knjizi. Dalje u knjizi pratimo Tošića u Drugom svetskom ratu, u zarobljeništvu, emigraciji, njegov povratak u Srbiju i u Demokratsku stranku, svedočanstva o godinama u opoziciji i onima posle 2000. godine. Ova knjiga je i, da parafraziram, “biografija o drugima” jer su sve politički značajnije ličnosti prošle kroz ovu knjigu, ali je i biografija o 20. veku, bar o svim onim prekretnim decenijama u kojima je Tošić bio politički aktivan. Zato možemo da kažemo da je to jedna vrlo lična istorija 20. veka, iz perspektive visprenog, oštrog i dobronamernog kritičara srpskih političkih prilika.

Monografiju Mijata Lakićevića možemo da nazovemo i knjiga-arhiv. Ona je arhiv zato što je i zbirka izvora jer u njoj više od autora govori sam Tošić. Govori kroz svoja sećanja, pisma, intervjue i, na prvom mestu, kroz svoje tekstove objavljene pre svega u Našoj reči, časopisu koji je u Londonu uređivao i za koji je neumorno pisao, a koje je Lakićević okupio i ovom knjigom ponudio javnosti “na uvid”. Može se postaviti pitanje zašto su ti izvori često dati in extenso, ali odgovor je odmah spreman – ova knjiga nije samo način da se sačuva sećanje na Desimira Tošića nego i da budućim čitaocima i istraživačima ponudi izvore prvog reda, same dokumente, da oni nastave da ih proučavaju i na njima dalje grade nezaborav za Tošića. Zato je ova knjiga i knjiga-arhiv, zbirka izvora koji će zahvaljujući ovom izdanju ostati sačuvani da bi Tošić sam iz njih govorio, bez nesporazuma i “pokvarenih telefona”. Iza ove knjige stoji sam Tošić, kao garant njene autentičnosti. Zahvaljujući tom Lakićevićevom postupku Tošić će ostati britak i oštar, bez naknadnog otupljivanja oštrice i prilagođavanja ko zna čijim političkim ukusima. Desimir je bio svoj, a takav je ostao i u ovoj knjizi.

I na kraju, treći potencijalni opis ove knjige je knjiga-anali. Jer, zaista, knjiga ide od godine do godine. Možda bi se nekome i to činilo preteranim, možda nije svaka godina zaslužila svoje poglavlje, možda su važnije pojave nego godine… Ali ovo jeste originalan pristup koji omogućava čitaocu da oseti ritam, da se uživi u dinamiku jednog brzog političkog života. Knjiga uvlači čitaoca u priču, drži ga napetim onoliko koliko je napet bio um Desimira Tošića. Njegove sekiracije, potresi, dileme, razgovori, pisma, sve je tu i guta se kao najbolji politički triler.

Dr Dubravka Stojanović
U Beogradu, 19. 7. 2020.

Srbija u metrou

Posle davalaca tuđe krvi, kojih smo se nagledali devedesetih, sada su na delu davaoci tuđeg novca

Da li impresioniran boravkom u Parizu ili indukovan, kažu, oštrom Vučićevom kritikom, tek mladi ministar građevinarstva Tomislav Momirović izjavio je – želeći da naglasi značaj poduhvata koje preduzima aktuelna, ali i da usput malo zakači bivšu vlast – da je “metro trebalo da bude izgrađen pre 20 godina”. Zaboravio je izgleda Momirović (toliko mlad ipak nije – ono što je i sam doživeo) da je pre dve decenije Srbija upravo izlazila iz desetogodišnjeg rata koji su vodili – i, kao što znamo, sve odreda izgubili – upravo oni s kojima on danas sedi na vlasti.

Ne bismo se na to mučno razdoblje srpske istorije vraćali, da svako malo aktuelna vlast (pa evo, i novodošavši Momirović) ne pomenu kako je pre njih Srbija bila takoreći spržena zemlja. A u stvari, početkom (n)ovog milenijuma, kada je Demokratska opozicija Srbije, kao pobednik na izborima, preuzimala državno kormilo, umesto tržišta zatekla je crnu berzu, proizvodnja je bila upola manja nego deceniju ranije, bankarski sistem nije postojao, a umesto ustanova bile su kulise. Nije to bilo ono najgore.

Kada je Zoran Đinđić, kao premijer Srbije, pre gotovo tačno 20 godina (u maju 2001) posetio Pariz, glavna tema razgovora sa francuskim predsednikom Žakom Širakom bilo je izručenje Haškom tribunalu ratnih zločinaca (Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića, Ratka Mladića i ostalih), a sa francuskim premijerom Lionelom Žospenom podrška povratku Srbije u – Svetsku banku. Dakle, to je i takva je bila Srbija pre 20 godina kada su Vučić i Dačić svrgnuti s vlasti: siromašna i odbačena od sveta. Kakav metro, kakvi bakrači.

Srbija je jedina zemlja u Evropi, a možda i u svetu, koja je usred pandemije povećala minimalnu cenu rada – izjavila je povodom sto dana Vlade aktuelna premijerka Ana Brnabić. Nisam baš siguran da je pametno time se ponositi – znate na šta mislim; ima raznih načina da se bude na naslovnim stranama – ali prvenstveno zbog toga što prva ministarka i njena ekipa za to povećanje neće pare dati iz svog džepa, naprotiv. Posle davalaca tuđe krvi, kojih smo se nagledali devedesetih, sada su na delu davaoci tuđeg novca.

Možda je najviše napora ipak uloženo u promociju podatka da je Srbija prošle godine zabeležila najmanji pad (1-1,5 odsto, još se računa) bruto domaćeg proizvoda. Njegovu vrednost najbolje je procenio kolega Dimitrije Borov rekavši, parafraziram, da je to isto kao kad bi se neki beskućnik hvalio kako je u nekom velikom požaru najbolje prošao jer mu ništa nije izgorelo.

Takođe, neprekidno se maše zvaničnim brojem preminulih od korone, ali se potpuno zanemaruje podatak da je ukupan broj umrlih lane povećan čak 14 odsto (sa 100.000 na 114.000). Kakva je to strašna bolest harala Srbijom prošle godine (a nije korona) ili se, što je verovatnije, iza te nepoznanice krije mnogo neregistrovaniih žrtava epidemije.

Kako je krenulo, naročito posle premijerkine izjave da sada i “veće i bogatije zemlje dolaze da uče od Srbije”, nije nezamislivo da uskoro od vlasti čujemo da je Srbija prevazišla Evropu i da ne treba mi da se pridružujemo njima nego da Evropa treba da se priključi Srbiji.

Stvarnost je, naravno, bitno drugačija. Ne samo zbog činjenice da 2020. nije otvoreno nijedno pregovaračko poglavlje već brojna merenja pokazuju da je Srbija sve dalje od Evrope. Recimo, na listi medijskih sloboda Srbija pada od 2016. Sa druge strane, korupcija raste, pa je 2020. Srbija dobila goru ocenu nego ikad u poslednjih osam godina. Konačno, Srbija se srozala i na Indeksu demokratije; dobila je najnižu ocenu otkad se lista pravi – 2006. Ispred nje je Lesoto, a iza Paragvaj.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. februar 2021.