Nema sumnje da Evropa postaje malo umorna od našeg lidera. Zbog njegovih diktatorskih metoda u Srbiji, zbog sve prisnijih odnosa sa Rusijom i zbog porasta tenzija na Kosovu, Vučić kao da gubi poziciju koju je u Evropi dosad imao

Da li će Janković biti Vučiću ono što je Vučić bio Tadiću? Evropska alternativa.

Kada je, naime, Boris Tadić, kao predsednik Srbije, evropske partnere sasvim izmorio svojim igrama oko Kosova, pojavio se Aleksandar Vučić – doduše, tada još tek kao drugi čovek, iza Tomislava Nikolića – i predstavio kao adekvatnija i pouzdana zamena. I obećao je da će uraditi sve ono što nije hteo Tadić (ili nije smeo, vrag bi ga znao – da parafraziramo Peru Zupca iz zaboravljenih “Mostarskih kiša”).

Sada se izgleda dešava nešto slično. Dok Vučićeva zvezda na zapadu polako bledi, takoreći niotkuda pojavio se lider Slobodnih građana i poručio da bi on, da je kojim slučajem na Vučićevom mestu, bio spreman da uradi dve stvari. U stvari, jednu je Vučić već uradio, ali od druge beži kao đavo od krsta. Prva je – potpisivanje Briselskog sporazuma, a druga, u ovom trenutku zapravo ključna – pristanak na ulazak Kosova u međunarodne institucije, uključujući i Ujedinjene nacije, naravno bez njegovog formalnog priznavanja.

Da li će ovaj “salto mortale” Jankoviću produžiti politički život ili će ga definitivno odneti s političke scene, u ovom času nije moguće pouzdano reći. Jer, za divno čudo, reakcija praktično i nema. Doduše, kada je Janković prvi put rekao to što je rekao – valjda za kosovsku televiziju RTK2 – odmah sutradan su ga neki tabloidi optužili za veleizdaju. Ali posle gostovanja na TVN1, gde je Janković dobio priliku da svoje stavove dodatno obrazloži, takvih reakcija nije bilo. To ima rezona. Vučiću se ne isplati da preko svojih medija za izdaju proglašava ono što bi koliko sutra on trebalo da učini. Mada još nije izvesno da li će to i učiniti i kome će se carstvu privoleti.

Zanimljivo je, međutim, da na Jankovićeve reči nije reagovala ni (tzv. demokratska) opozicija. Tadić je, doduše, još ranije rekao da Briselski sporazum “nikada ne bi(h) potpisao”, pa sad i nije morao da se izjašnjava. DS je (kao i obično) zabavljen unutrašnjim problemima, kao i DJB, koji je povrh toga svoj identitet (neočekivano?) pokušavao da gradi na “radikalskoj tvrdoći” prema kosovskom pitanju. Čedomir Jovanović pak verovatno nije znao da li da se žali ili da se hvali što mu opet preuzimaju program. “Najsimptomatičnije” je ipak da nisu reagovali ni Jankovićevi koalicioni partneri Dragan Đilas i Vuk Jeremić. Za ovog drugog to zapravo i nije čudo, naprotiv, on je na suprotnoj “mantri” otpočetka, još dok je bio na vlasti, gradio svoj (gotovo “vulinovski”) politički imidž.

Jankovićev potez, baš zato što je tako upadljivo prećutan, mogao bi da bude od dalekosežnog značaja. Pod uslovom, naravno, da ne ostane glas vapijućeg u (opozicionoj) pustinji.

Kako je pak došlo do ovog “preloma” u Jankovićevoj glavi, to jest do odluke da sav svoj ulog stavi na tu kartu, pitanje je na koje izgleda postoje dva tačna odgovora. S jedne strane, ovaj Jankovićev potez može se tumačiti i kao rukavica bačena Đilasu u borbi za prevlast u njihovom još uvek čardaku na nebu – Savezu za Srbiju. Jer, kao što je poznato iz istorije, ne biva ni “jedna zemlja, a dva gospodara”, a kamoli da su trijumvirati opstajali.

Sa druge strane, nema sumnje da Evropa postaje malo umorna od našeg lidera. Zbog njegovih diktatorskih metoda u Srbiji, zbog sve prisnijih odnosa sa Rusijom i zbog porasta tenzija na Kosovu – zbog ovog poslednjeg najviše, o čemu govori njegova iznenadna poseta Berlinu, pri čemu se u delegaciji, vrlo indikativno, prvi put dosad našao i Marko Đurić – Vučić kao da gubi status garanta stabilnosti u regionu. Drugim rečima, gubi poziciju koju je u Evropi dosad imao. Pa mu tamo, verovatno, već traže naslednika.

Mijat Lakićević

Novi magazin br. 364, 19. april 2018.