Vučić nastoji da izazove neki veći i krvavi sukob. Provocira ne bi li napadnuti uzvratili nekom jačom protivakcijom, što bi on kasnije eksploatisao preko svojih medijskih čauša (vučelići, mitrovići, vučićevići, marići…) očekujući adekvatan odgovor, posle kojeg bi zaveo još represivnije mere

Kristalna noć, poznato je iz istorije, zbila se 9. novembra 1938, kada su nacisti razbijali izloge jevrejskih radnji u Nemačkoj. Noć u ponedeljak 3. maja – mada ne kao početak nego kao završni čin – kristalno jasno je pokazala da su građani Srbije postali neka vrsta “modernih Jevreja” čije su, ne izloge nego živote, razbijale grupe razularenih bandita.

Vučićeve falange terorišu Srbiju, provaljuju u zgrade, pale, ruše, a onda se povlače sa mesta zločina pod državnom zaštitom: policija im je saučesnik, tužilaštvo svedok-saradnik. Činjenica da svi pripadnici tih paramilitarnih jedinica imaju dozvole za nesmetano kretanje tokom policijskog časa nedvosmisleno potvrđuje da oni imaju odobrenje vlasti za svoje mračne, umobolne poduhvate. U stvari, šta odobrenje, pa vlasti su ih i aktivirale. Čim je Vučić rekao da nema veze s njima, one su se povukle.

Napad na Dragana Đilasa i njegovu decu graniči se s pokušajem ubistva. Možda ne u strogom, formalnopravnom smislu te reči, mada elemenata ima, ali u suštinskom svakako. Proba sa Borislavom Stefanovićem nije uspela, pa je, evo, On odlučio da pokuša ponovo.

Očigledno je da Vučić nastoji da izazove neki veći i krvavi sukob. Provocira ne bi li napadnuti uzvratili nekom jačom protivakcijom, što bi on kasnije eksploatisao preko svojih medijskih čauša (vučelići, mitrovići, vučićevići, marići…) očekujući adekvatan odgovor, posle kojeg bi zaveo još represivnije mere. Savetnici (i saveznici) iz Rusije i Kine već su tu da ga upute u finese diktatorske vladavine, mada njega zapravo nijanse i ne zanimaju, princip je isti. Kada se jednom pokrene točak nasilja, kao što ga je Vučić pokrenuo, vrlo se teško zaustavlja. Čak i ako se to želi.

Sa druge strane, pod okriljem korone odvija se nova pljačka Srbije. Da nije tragično, bilo bi smešno, ali svako malo neki, tj. nečiji brat ispliva na površinu. Sa prstima – šta prstima – do lakata u pekmezu. Posle braće Vučić i Mali, Andreja i Predraga, pa Ane Brnabić Igora, evo sada i brata Darije Kisić Tepavčević – Bojana. Posle ratnih i medijskih, evo i pandemijskih profitera: basnoslovne sume narodnih para prebacuju se posredstvom državne kase u privatne džepove za lažne poslove. Jezde i Dafine – trice i kučine.

Rođaci i prijatelji, Petkovići i Petrovići, braća i kumovi, očevi i oci, Anđelko i Branko… sve se to isprepletalo i uvezalo, te kao džinovska hobotnica obavilo oko vrata građana Srbije, pa steže li steže, ne da im disati. Korona je za njih mila majka. Dođe i prođe.

Mada, nešto razmišljam, ne bi bilo iznenađenje da neko sve to u policiji ili tužilaštvu, možda ne baš Zagorka Dolovac, ali ne isključujem, no verovatnije neki inspektor koga niko i ne primećuje, poput Snoudena, sve to beleži, snima i presnimava, prikuplja dokumentaciju… neki Čvorović. Bivalo je toga u istoriji.

Ovih dana pada devet godina od osnivanja Novog magazina. Imenom smo hteli da sugerišemo novo vreme, nove perspektive, napredak. Nismo ni slutili da ćemo toliko uznapredovati. I da će se sad, 2020, kao pre dvadeset godina, tj. kao one dvehiljadite, opet postavljati pitanje: ili on ili Srbija. Odnosno, kako to ovih dana poručuje glas Zorana Đinđića: “On mora da ode, da bi Srbija bila slobodna”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 6. maj 2020.