Pred Srbijom su dva scenarija; jedan bi se mogao nazvati “Daj bože”, a drugi “Sačuvaj bože”

 

Srbija i Kosovo

 

Zamrznuti konflikt sa Kosovom znači “zamrzavanje” Srbije koje se graniči sa nacionalnom propašću; realizacija Briselskog sporazuma pak osigurava relativno brz razvoj i o(p)stanak u evropskoj porodici naroda. Na to bi se u jednoj rečenici mogla svesti analiza različitih (raz)rešenja “kosovskog čvora”, koju je po narudžbi Fondacije za otvoreno društvo uradio tim stručnjaka (Dušan Gavrilović, Dragan Popović, Milena B. Stevović, Ljiljana Sekulić i Katarina Stančić) na čelu sa Miladinom Kovačevićem, direktorom Republičkog zavoda za statistiku.

U studiji dugačkog naziva – Ekonomski, demografski i socijalni efekti različitih scenarija normalizacije odnosa između Beograda i Prištine – razmatra se više opcija, ali su ipak, kao što je rečeno na samom početku, dve među njima osnovne. Jedna polazi od (pretpostavljene) normalizacije odnosa, što se uzima kao realni scenario, dok druga podrazumeva zadržavanje sadašnjeg stanja, i to se naziva scenario status kvo. Ključnu “vododelnicu” između pomenutih mogućnosti predstavlja zapravo Evropska unija. U prvom scenariju računa sa na dobre odnose sa EU, odnosno priključenje Srbije negde između 1925. i 1930. godine; u drugom scenariju se pretpostavlja da će pregovori Srbije sa Evropskom unijom biti neuspešni, što ima čitav niz negativnih posledica. U malom neformalnom razgovoru nakon konferencije za štampu na kojoj je ovo istraživanje predstavljeno javnosti (petak, 20. april), neko je primetio da bi možda bilo realnije ovaj drugi scenario nazvati realnim, ali sad šta je – tu je, mi ćemo ovde svakako poštovati “nomenklaturu” autora.

 

NORMALIZACIJA ODNOSA SA PRIŠTINOM DONOSI PROSEČAN REALAN RAST BDP-A DO 2030. GODINE OD 4,5 ODSTO; U SUPROTNOM, RAST ĆE BITI 1,9 ODSTO

 

DEPOPULACIJA: Među negativnim posledicama “zamrznutog konflikta” na prvom mestu se naglašavaju demografske. “Zbog neuporedivo manjeg blagostanja i znatno slabije populacione politike”, kaže se u ovoj publikaciji od oko 90 strana, punoj tabela grafikona i formula, “isključuje se povoljnija demografska situacija”. Konkretnije govoreći, stanovništvo Srbije bi se do 2060. godine gotovo prepolovilo (sasvim precizno – smanjilo bi se za 44 odsto) što znači da bi broj stanovnika opao sa sedam miliona i sto hiljada 2015. na nešto manje od četiri miliona (odnosno na 6,2 miliona 2030. godine).

Realni scenario, koji autori smatraju očekivanim (i koji, da ponovimo, podrazumeva uspešno rešavanje odnosa Srbije i Kosova i pristupanje Srbije EU sredinom naredne decenije) doveo bi takođe do pada broja stanovnika Srbije, ali bi taj pad bio upola manji. Umesto za preko tri miliona, broj stanovnika bi se smanjio za milion i po, tako da bi Srbija 2060. imala 5,6 miliona stanovnika (odnosno 6,3 miliona 2030. godine).

I drugi demografski podaci u slučaju realizacije status kvo scenarija bili bi znatno gori: aktivno stanovništvo (lica od 15 do 74 godine) u ovoj varijanti opalo bi za polovinu i iznosilo svega 1,6 miliona, dok bi u slučaju normalizacije odnosa pad iznosio 26 odsto, odnosno 800.000. I još jedan podatak: prema “pesimističkom” scenariju stanovništvo u tzv. udarnom starosnom dobu (20 do 64 godine) opalo bi sa 4,4 miliona 2015. na 2,1 milion 2060. godine; prema “optimističkom” scenariju opalo bi na 2,8 miliona.

 

STATUS KVO U ODNOSIMA BEOGRADA I PRIŠTINE DOVEŠĆE DO ZNAČAJNOG PODIZANJE STOPA I RELATIVNOG I APSOLUTNOG SIROMAŠTVA

 

OSIROMAŠENJE: “Značajno podizanje stopa i relativnog i apsolutnog siromaštva” sledeća je posledica statusa kvoa u odnosima Beograda i Prištine. Uzrok tome je, naravno, u znatno sporijem privrednom rastu. Prema projekcijama, naime, prosečna stopa rasta do 2060. godine iznosila bi 1,3 odsto, dok bi u slučaju ostvarivanja realnog scenarija, tj. rešavanja odnosa između Beograda i Prištine, stopa rasta bila gotovo tri puta veća i iznosila bi 3,2 odsto.

Ovaj scenario ima posebno blagotvorno dejstvo na penzije. Prosečna realna penzija u tvom slučaju bi rasla 1,2 odsto godišnje. Istovremeno, bili bi postignuti i neki drugi makroekonomski ciljevi. “Zbog zadovoljavajućih ekonomskih kretanja učešće izdataka za penzije u BDP-u smanjilo bi se na 7,8 odsto u 2030, odnosno na 5,2 odsto u 2060. godini (sa 11 odsto u 2016. godini). Drugim rečima, mogla bi se očekivati finansijska stabilizacija penzijskog sistema”.

Nasuprot tome, u slučaju status kvo scenarija penzije će sve više opterećivati državni budžet pošto će penzionera (i starih ljudi, generalno) biti sve više, a radne snage sve manje. Ako ih i bude, penzije će u naredne više od četiri decenije – tj. do kraja “posmatranog perioda”, 2060. godine – realno ostati na istom nivou kao danas. U scenariju rešavanja odnosa Beograda i Prištine, da ponovimo, “realne penzije će zahvaljujući širenju prostora za makroekonomski napredak biti u stalnom porastu”.

 

UKOLIKO NE DOĐE DO PRIMENE BRISELSKOG SPORAZUMA, BROJ STANOVNIKA SRBIJE BI SE DO 2060. GODINE GOTOVO PREPOLOVIO, ŠTO ZNAČI DA BI OPAO SA 7,1 MILION 2015. NA 3,9 MILIONA

 

REGRESIJA: Pomalo paradoksalno, projekcije makroekonomskih pokazatelja Srbije, u zavisnosti od rešenja kosovskog problema, završavaju se sa 2030. godinom. Sa druge strane, to je i razumljivo jer je privredni razvoj, kao što je već rečeno, povezan sa članstvom u Evropskoj uniji. Priključenje Srbije Uniji, kako se očekuje oko 2025. godine, bitno menja perspektivu zemlje, u pozitivnom smislu, razume se, dok sa druge strane “zahlađenje” odnosa sa Briselom tu perspektivu u velikoj meri zamračuje.

Dakle, “usled nerešavanja odnosa Beograda i Prištine, tj. ako bi se realizovao status kvo scenario i kao posledica toga došlo do odlaganja prijema Srbije u EU, realno je očekivati da dođe do pogoršanja svih fundamentalnih ekonomskih performansi”, kaže se u analizi Kovačevića & Co. “Pre svega”, kaže se dalje, “može se očekivati drastičan pad stranih direktnih investicija iz EU i drugih razvijenih zemalja, što bi dovelo do pada stope ekonomskog rasta, zaposlenosti i životnog standarda. Zbog povećanog rizika i pogoršane ekonomske klime u zemlji pao bi kreditni rejting, a povećala se cena zaduživanja (tj. kamate). Došlo bi i do pada finansijskih sredstava koja EU izdvaja na ime pretpristupne pomoći, a koja se u Srbiji koriste za finansiranje unutrašnjih reformi. Ekonomska saradnja sa zemljama članicama EU bila bi drastično smanjena. Prema tome, glavni pokretači rasta, koji bi Srbiji trebalo da obezbede konvergenciju ka standardu EU – ubrzani rast investicija, modernizacija infrastrukture, efikasniji javni sektor, modernizacija industrije, kvalitetnije obrazovanje – izostali bi u slučaju status kvo scenarija”.

Sa druge strane, u slučaju realizacije tzv. realnog, a moglo bi se reći zapravo “Daj bože” scenarija, sve bi bilo drugačije. Evo samo nekih (makroekonomskih) ilustracija. “Normalizacija odnosa sa Prištinom” donela bi prosečan realan rast bruto domaćeg proizvoda do 2030. godine od 4,5 odsto; u suprotnom rast bi bio 1,9 odsto. U prvoj varijanti investicije godišnje rastu po stopi od čak 8,5 odsto; u drugoj varijanti po 3,6 odsto. Učešće investicija u BDP-a se sa 19 odsto u 2016. penje na neverovatnih 29,5 odsto 2030. godine; u suprotnom, one rastu na svega 20,5 odsto na kraju ovog razdoblja. Izvoz se povećava sa 50 na 65 odsto BDP-a 2030, dok u drugoj varijanti pada na 38 odsto BDP-a. Najupečatljiviji je ipak verovatno pokazatelj visina BDP-a: sporazum donosi u 2030. BDP od oko 86 milijardi evra (što je za 50 milijardi iznad prošlogodišnjeg), dok bi u suprotnom BDP bio oko 66 milijardi evra. Uz opasnost da malo previše zakomplikujemo čitavu stvar, ovde se ipak mora reći da ova računica zavisi od rasta cena i kursa dinara (i njihovog međusobnog odnosa), pa je zapravo realnija prognoza koja se bazira na stalnim cenama (iz 2016. godine). I prema toj projekciji, međutim, razlika je dovoljno velika i upečatljiva. Jer, prema prvom, realnom scenariju, BDP raste oko 50 odsto, tj. na blizu 54 milijarde evra, dok PREMA drugom, status kvo scenariju, BDP ostaje takoreći zakovan na sadašnjem nivou od oko 36 milijardi evra.

Sve u svemu, pred Srbijom su, kao u onom čuvenom evergrinu Lepe Lukić, “dva putića” koji “vode na dve strane”. Samo što, za razliku od pomenutog hita, jedan vodi u bespuće, a drugi put Evrope. Tako je makar sudeći prema ovim, ekonometrijskim, “autorima i modelima” naše budućnosti.

 

 

Razmena teritorija

Prvi scenario, normalizacija odnosa, ima zapravo dva “podscenarija”: jedan je razmena teritorija Preševska dolina za severno Kosovo, dok je drugi sprovođenje Briselskog sporazuma, uz zadržavanje sadašnjih granica. Mi smo ovde kao realnu uzeli i prikazali praktično ovu drugu “podvarijantu”, pošto nam se prva zapravo čini potpuno nerealnom. Ipak, evo kako su autori “projektovali” njene efekte.

Demografski dobitak: ukupan broj stanovnika Severnog Kosova je 42.000, a opštine Preševo 30.000; razlika od 12.000 mogla bi se posmatrati kao demografski dobitak za Srbiju.

Teritorijalni dobitak: površina Severnog Kosova iznosi 1.331 km², a opštine Preševo 264 km²; razlika od oko 1.000 km² predstavlja dobitak za Srbiju, odnosno smanjenje ukupnog gubitka teritorije uslovno nastalog samoproglašenjem nezavisnosti Kosova.

Rashodi za kancelariju za KiM: umesto dosadašnjih 47 miliona evra godišnje, iznosili bi devet miliona evra; drugim rečima, pozitivan efekat po osnovu redukcije budžetskih rashoda iznosi oko 38 miliona evra godišnje.

Efekti na BDP: dobitak, kao razlika između BDP-a srpskih opština na Severu Kosova i opštine Preševo, iznosio bi oko 53 miliona evra godišnje.

Ukupan dobitak: BDP + redukovani budžetski izdaci za Kancelariju za KiM iznosio bi oko 90 miliona evra godišnje, odnosno 3,8 milijarde evra u narednih 30 godina.

 

Mijat Lakićević

Novi magazin br. 365, 26. april 2018.