Vladimiru Vladimiroviču je kao “uzdanica” ostao još samo Beograd. U kojem se kao novi ruski čovek sve više eksponira Vuk Jeremić. Izjave koje je u poslednje vreme davao jedan od lidera Saveza za Srbiju predstavljaju praktično zaokružen politički program koji, međutim, kao da je pisan u Kremlju

Da li je Tramp trapav, lud ili glup, nije ni važno – bar ne u kontekstu ove priče – ali je svojom izjavom o nekim “agresivnim Montenegrinima koji prete da izazovu treći svetski rat” američki predsednik, kao što je to već konstatovano, u stvari otkrio na šta mu se ruski kolega žalio. Eto na šta je spala velika Rusija i njen predsednik Putin. O čijoj se državničkoj umešnosti inače ovde ispredaju prave bajke, a on se, eto, ponaša kao neka srednjoškolska tužibaba koja se razrednom žali na osnovce.

Koliko je Vladimira Vladimiroviča pogodilo “istorijsko ne” Crne Gore, odnosno, sa druge strane, dubinu “involviranosti” Rusije u zbivanja na Balkanu, najbolje pokazuje (diplomatski) sukob sa Grčkom. Tamo je dvoje ruskih “diplomata” proterano zbog pokušaja Moskve da spreči potpisivanje mirovnog sporazuma s Makedonijom. Kao što je prethodno, pre oko godinu dana, u toj istoj (Severnoj) Makedoniji pokušala da onemogući mirnu primopredaju vlasti i dolazak legalno izabranog proevropski orijentisanog Zorana Zaeva. I kao što je, treba li podsećati, još godinu dana ranije to isto pokušala u Crnoj Gori, ne prezajući čak ni od ubistava, srećom samo u pokušaju. Što nas “igrom asocijacija” dovodi do Srbije, s Kosovom, razume se.

Posle svega, dakle, Vladimiru Vladimiroviču je kao “uzdanica” ostao još samo Beograd. U kojem se kao novi ruski čovek sve više eksponira Vuk Jeremić. Naravno – u ideološkom smislu. U drugo ne ulazimo. Izjave koje je u poslednje vreme davao jedan od lidera Saveza za Srbiju (takođe još uvek u pokušaju) predstavljaju praktično zaokružen politički program koji, međutim, kao da je pisan u Kremlju. Toliko je usaglašen sa ruskim interesima. Što se možda manje vidi po onome što u programu piše, a više po onome čega u programu nema. A nema – jednom rečju – Evrope.

No, ako se malo prelista Jeremićeva politička biografija, videće se da to i nije neko iznenađenje. Još kao diplomatski junoša on je, recimo, samostalno i bez ikakvih konsultacija sa Vladom odlučio – praktično “uz nos” Evropskoj uniji – da niko iz Srbije ne prisustvuje dodeli Nobelove nagrade za mir, koju je te 2010. godine dobio kineski disident Liu Sjaobo. Pa je posle zgražavanja u Briselu ipak u poslednji čas specijalnim avionom u Oslo odleteo Saša Janković. Ili, drugi detalj, kampanju za mesto generalnog sekretara Ujedinjenih nacija vodio je, opet uprkos evropskom stavu, tj. kandidatu (Dalijus Čekuolis iz Litvanije – kome je, uzgred, Srbija prvo dala podršku, pa je posle otkazala, što je posebna politička bruka), ali zato uz nesebičnu podršku Rusije. EAU umesto EU, Evroazijska umesto Evropske unije, to je političko “vjeruju” Vuka Jeremića.

Zato bi se Jeremić mogao nazvati Putinovim “trojanskim konjem” u Srbiji. Ne, naravno, okrenutim protiv aktuelne vlasti, tj. Vučića jer njemu, Vučiću, to zapravo i odgovara. Nacionalizam je teren na kojem njega niko ne može pobediti, ma koliko se kao alternativa nudio neki tzv. građanski, prosvećeni, salonski, kako god. Jeremić može da razori i pohara samo ovu ionako sa svih strana (doduše, više sopstvenim zidinama) opkoljenu opoziciju.

Misliti da se bez ili čak nasuprot Evropi može rešiti ijedan ključni problem u Srbiji, može da vodi samo u izolaciju.

Mijat Lakićević

Novi magazin br. 378, 26. jul 2018.