Jednom davno, kaže legenda, postojala je jedna velika šuma. Vrlo duboka i mračna. Zvala se Šumadija, mada je po mnogima to samo mit
Ovo je basna o sovi i vuku. Jednom davno, kaže legenda,
postojala je jedna velika šuma. Vrlo duboka i mračna. Zvala se Šumadija, mada
je po mnogima to samo mit.
Gospodar te šume bio je jedan vuk. I on je bio veliki. I, pričalo se, prilično zao.
Terorisao je sve životinje: zečeve, divlje svinje, lisice, srne… Čak i
medvede, mada su oni već bili stari i umorni.
Sve je to gledala jedna sova. Gledala je, gledala tu muku šumskog življa, pa
joj dosadilo. I rešila da nešto preduzme. Pošto nije mogla da se suprotstavi vuku
“jedan na jedan”, što bi se danas reklo, odlučila je da ga – posmatra. Gledala
je vuka neprestano svojim iskolačenim očima. Gde god vuk, tu i ona: gleda i
ćuti.
I vuk je počeo da se nervira. Smetalo mu je da stalno bude pod nečijim budnim
okom, promenio je ponašanje,više nije bio tako miran, počeo je sve češće da
zavija.
Onda se sova odvažila da uzvrati. Kad god bi vuk počeo da arlauče, sova bi
odgovorila svojim hukom.
Vuk – auuuu.
Sova – uu, uu, uu.
I tako danima. Oko sove su se okupile još neke životinje i počele da joj donose
hranu, da je obaveštavaju gde se vuk nalazi i slično.
I vuk je svakim danom bivao sve nervozniji, sve je teže kontrolisao svoje reakcije,
znojio se, oblizivao usne. I, kaže priča, jednog dana više nije mogao da izdrži
taj pritisak. I napustio je šumu. Zauvek.
Mijat Lakićević
19. novembar 2019.