Slaviša Tasić

Mala polemika oko velikog čoveka

Pre nekoliko dana, 24. septembra, Slaviša Tasić je na svom blogu objavio prikaz knjige Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj. Učinilo mi se korisnim da na taj osvrt napišem odgovor. Oba teksta se nalaze pred čitaocima.

SLAVIŠA TASIĆ:

Mijat Lakićević ima novu knjigu – Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj.

Toplo je preporučujem. Približiće vam Đinđića i otkriti zanimljive biografske detalje, intelektualne i lične. Ako i mislite da već sve znate o Đinđiću, ipak ćete naći nove stvari. Knjiga prati obe Đinđićeve životne etape, od bavljenja nemačkom idealističkom filozofijom, do ulaska u politiku i nedovršenog uspeha u njoj.

Većina nas se dobro seća da je Đinđić bio čovek ogromne energije. Brzo je govorio i brzo radio. „Ako Srbija stane“ ili „spavaćete kad odete u penziju“ su reči koje lako pamtimo upravo zato što izviru iz lične i političke prirode Đinđića. Pristaju mu.

Pošto je bio takav, logično je pitati zašto se uopšte bavio akademskom filozofijom. Taj deo nekako ne ide uz njegov temperament i zainteresovanost za konkretne, ne apstraktne stvari. Jasno je da je i za akademiju bio ekstremno talentovan; diplomirao je za tri a onda u Nemačkoj doktorirao za samo dve godine. Ali utisak je da bi neko takav, u nekom drugom okruženju radio drugačije stvari.

U kapitalizmu na doktorate ne idu najsposobniji, čak ni najpametniji. Takvi proporcionalno više odu u korporativni svet, u preduzetništvo, ili neku profesiju kao što su pravo i medicina. U socijalizmu su procenti bili drugačiji i nekome kao Đinđić je najbolja opcija izgleda bila da energiju i inteligenciju kanališe u akademiju. Mnogo više ima smisla to što je Đinđić odmah posle doktorata iz Nemačke probao da se bavi privatnim biznisom, izvozom aparata za fotokopiranje u Srbiju. Ali se ubrzo obreo u politici jer mu je Nemačka bila „do zla boga dosadna“, tamo se „ništa ne dešava“, dok u Jugoslaviji kreću velike promene.

Đinđić je bio prosvetitelj, kao što Lakićevićev podnaslov kaže, u smislu da je njegov vodeći politički cilj bila modernizacija Srbije. On je kao političar pre svega bio fleksibilan i pragmatičan i to nije krio. Naprotiv, naglašavao je. Bilo je tu i Evrope i Kosova. Međutim, i taj je pragmatizam imao neki konačni cilj, nešto čemu dolazak na vlast na kraju služi. Taj cilj je za njega bila modernizacija: od Srbije napraviti modernu evropsku zemlju.

Lakićević vrlo dobro prepoznaje, uz obilje citata, kako je Đinđić sa sobom nosio poruku lične odgovornosti, nešto što meni nije bilo očigledno:

Ako bi se tražila ključna reč Đinđićeve društvene teorije, Đinđića kao teoretičara društva, onda bi to bila odgovornost.

Manji ili veći stepen lične odgovornosti ugrađen je duboko u kulturu celih naroda i podneblja. Kada nešto ne ide po planu, moj prvi refleks je da okrivim situaciju i okolinu. Toga ima čak i u jeziku i znam da ovo nije naučni dokaz, ali na srpskom, čaša mi je ispala iz ruku. Na engleskom, čašu sam ispustio iz ruke. Mi loše stvari ne činimo, nama se one dešavaju.

Đinđić je to upadljivo hteo da ispravi i kada je Mijat to podvukao setio sam se čuvenog snimka kada se žena na ulici žali Đinđiću da niti je valjao Tito, niti je valjao Milošević, niti valja ovo sada – na šta on odgovara: „A možda je problem u vama?“

Bingo.

Nije problem samo u njoj. Ali doza takvih odgovora većem delu nas treba svaki dan.

Đinđić je bio i prosvetlitelj, sa L, kako podnaslov knjige takođe kaže, jer je donosio svetlost u smislu energije i optimizma. To se vidi u načinu na koji su ga različiti ljudi za života i posle smrti opisivali. Lakićević prikuplja citate i tema svetlosti je uvek tu negde: „vedar čovek“, „svetlo u tunelu“, „počeo je da razgoni mrak“, „bio je sredstvo protiv mraka“.

Koliko je to dirljivo, toliko je jeziva atmosfera u vreme ubistva na koju Lakićević pri kraju knjige podseća. Atentat je visio u vazduhu. Aleksandar Tijanić („Ako Đinđić preživi, Srbija neće“), Toma Nikolić („I Tito je pred smrt imao problema s nogom“) i još njih je glasno izgovorilo to o čemu se mesecima pre ubistva šuškalo po gradu. I sam se sećam komentara iz tog perioda da će ga „neko ubiti“; i čudno, odmah po ubistvu bilo je potpuno jasno ko je to uradio.

Ipak, najveći nedostatak ove knjige je odsustvo bilo kakvog pokušaja da se sa vremenske distance Đinđić sagleda kroz sve vrline i mane koje je kao političar imao. Ubistvo jeste bilo dodatno politički tragično kao simbol pobede sila mraka nad svetlošću koju je predstavljao. Ali od toga je, teško je poverovati, prošlo skoro celih 20 godina. Lakićević se ipak nije odvažio da objektivnije sagleda Đinđićev lik i delo. U knjizi nema baš nikakvog kritičkog osvrta na bilo šta što je Đinđić kao političar uradio.

Neko mlađi može pročitati ovu knjigu i nikada ne saznati da je Đinđić i među glasačima opozicije bio slabo popularan. On jeste bio strašno demonizovan i Miloševićeva propaganda se pred pad posebno ustremila na njega („nemački špijun“). Ali nije mnogo glasača naselo na to. Veći problem je bio što na ličnom planu nije ulivao poverenje i odavao utisak manipulativnog, makijavelističkog političara, ranije u opoziciji i kasnije kao premijer. „Ko hoće moral, neka ide u crkvu“ je isto njegov citat. Čak je i u stranci u vreme opozicije u jednom trenutku umalo izgubio vlast; i to od pero-lakog Slobodana Vuksanovića.

Kao što je Ivan Janković još 2008. godine lepo rekao:

Dok je za života bio jednoglasno osuđivan ne samo od strane političkih protivnika i medijske logistike „krugova“ koji su ga na kraju i ubili, već i današnjih obožavalaca, i sledbenika njegove „vizije“, koji su ga u međuvremenu kanonizovali kao sveca, sada je postao „intelektualna luča“. To je neukusno, bar da su malo smanjili taj raspon reakcija. Bilo bi dovoljno da danas kažu da nije bio kriminalac, i da su ga lažno optuživali za veze s mafijom da bi ga kompromitovali politički. Ne mora baš da bude Majka Tereza i Ronald Regan istovremeno. Ali, kod nas uvek mora da bude neka krajnost.

Lakićević je takođe upao u tu zamku.

________________________________________

Lako je Đinđiću naći mane, ali šta je bila alternativa?

Početkom 2000-ih, odmah posle svrgavanja Miloševića, pojavila se dilema da li Miloševića treba poslati u Hag (čime bi se, isticalo se tada otvoreno, dobio oprost nekih dugova i brže uključivanje Srbije u međunarodnu zajednicu), ili treba postupati po zakonima države i Ustavu koji izručenje svojih građana nije dozvoljavao. U tom slučaju, njemu i drugima moglo se suditi u zemlji. To je bio uvod u sada dobro poznati politički sukob između Đinđićevog pragmatizma, reforme i modernizacije i legalizma Vojislava Koštunice. Sa današnje tačke gledišta, to je bila i prva ideološka podela postkomunističke Srbije, koja u glavnom obrisima prati osnovnu liniju podele između zapadnog političkog liberalizma i konzervativizma.

Đinđić je intelektualno bio levičar. Pragmatizam i modernizam su koncepti levice, a i on je sam isticao da je za socijaldemokratsku i skandinavsku opciju. Još i više, on se od studentskih dana i sve kasnije vreme u filozofiji bavio nekim prijateljskim kritikama marksizma i ostao duboko unutar filozofije levice. Ni u Nemačkoj ga nikad nisu zainteresovali stvarni kritičari marksizma kao, recimo, Hayek ili Popper, o kojima se čak i u SFRJ već nešto znalo.

Đinđić je 1985. godine na srpski preveo knjigu radikalne levičarke Agnes Heller Filozofija levog radikalizma.

Koštunica je 1981. godine na srpski preveo američke Federalističke spise.

Federalistički spisi, van samog Ustava i Deklaracije nezavisnosti, predstavljaju najvažnije delo američke demokratije, ustavne tradicije i države uopšte. U esejima sakupljenih u Federalističke spise, očevi osnivači James Madison i Alexander Hamilton (treći, John Jay, imao je neki mali doprinos pre nego što se razboleo) raspravljaju kako izgraditi prvu modernu ustavnu demokratiju, kako treba da izgleda podela vlasti, kako sprečiti državnu samovolju i kako zaštititi slobodu pojedinca.

Ako samo na osnovu toga negde 1980-ih pitate kome od njih dvojice treba dati da vam u ključnom istorijskom trenutku pravi državu, dileme uopšte nema.

U praksi je, međutim, ispalo drugačije. Ne znamo šta bi na kraju Đinđić uradio da je preživeo, ali znamo da je on bio glavna pokretačka snaga reformi dok je Koštunica oklevao. Možda je u prirodi konzervativnih tipova da oklevaju i čekaju (ne pitajte kako znam), ali ovde govorimo o reformama koje izvlače zemlju iz socijalističke diktature, koje nisu revolucija, već restauracija legitimnog poretka.

Još gore, Koštuničin konzervativizam nije bio prosto pasivan, već je skrenuo u čudnom pravcu. U partiji koju je osnovao prevodilac Federalističkih spisa, samo nekoliko godina po dolasku na vlast glavnu reč vodila je ruska struja na čelu sa Nenadom Popovićem. I posle sve legalističke priče o Ustavu kao razlogu protiv Haga, samo su vrlo retki iz te struje umeli da u moralnom smislu osude makar i najgore zločine poput Srebrenice (u stvari, znam jedino za Milana St. Protića).

Da li je to bilo do Koštunice i konkretnih ljudi, ili je istorijska neminovnost i jedini mogući način za Srbiju? Neka zemlja može imati Vaclava Klausa, konzervativnog češkog lidera koji je na dnevnoj bazi citirao tržišne ekonomiste austrijskog tipa; u drugoj takva politička opcija na prvom raskršću skrene na istok i ne ume da stane dok ne zaglavi negde u tajgama.

Nemam odgovor, ovo je samo tema za razmišljanje.

Jedno opšte mesto kod investicionih fondova (venture capital) koji ulažu u mlade firme je da ne treba gledati u biznis ideju, već u ljude. Ako investiraš u start-up firmu, bolje ćeš proći ako izabereš pravog osnivača. Neka on posle i promeni ideju, pravi osnivač će na kraju uspeti jer ima potrebnu energiju, temperament i karakter. Bolje je baciti karte na nekog takvog, nego na pogrešnog osnivača samo zato što misliš da ima pravu ideju.

Slaviša Tasić
24. septembar 2022.

MIJAT LAKIĆEVIĆ:
Odgovor Slaviši Tasiću

Slaviša Tasić smatra da bi „bilo dovoljno danas” reći da Zoran Đinđić „nije bio kriminalac, i da su ga lažno optuživali za veze s mafijom da bi ga kompromitovali politički”.

Moram da priznam, ja mislim da to nije dovoljno. Ni izbliza i – naprotiv. Upravo zato sam i napisao ovu knjigu.

U stvari, takvim svojim stavom Tasić upada u zamku onih koji su predsednika Vlade Srbije kriminalizovali i koji su tu temu nametali očekujući da će, kad jednog dana te besmislene optužbe padnu u vodu, ipak biti ispunjen njihov glavni cilj i kao trajno ostati ono što su zapravo želeli – da lik Zorana Đinđića bude zaboravljen a njegovo (filozofsko i političko) delo marginalizovano. Ne želeći da upadnem u tu stupicu, ja se „dekriminalizacijom” Zorana Đinđića nisam ni bavio.

Reč je, da prekinem nedoumice, o prikazu (moje) knjige Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj što ga je na svom blogu 24. septembra (ne verujem slučajno baš na dan velike izborne pobede DOS-a pre 22 godine) objavio Slaviša Tasić. Ono najvažnije, neku vrstu (za)ključne ocene Đinđićevog „lika i dela”, već sam naveo. Interesantnih detalja, „eufemistički” rečeno, međutim, ima još. Recimo, kaže na jednom mestu, iznoseći svoju glavnu zamerku piscu, Tasić: „Lakićević se ipak nije odvažio da objektivnije sagleda Đinđićev lik i delo. U knjizi nema baš nikakvog kritičkog osvrta na bilo šta što je Đinđić kao političar uradio.”

Najblaže rečeno, to jednostavno nije tačno. Svim ili bar onim „najkontroverznijim”, tj. potezima koji su izazvali najviše kritika u javnosti, posvećena je srazmerno (s obzirom da se, kako u Predgovoru ističe Latinka Perović, radi o intelektualnoj biografiji) sasvim odgovarajuća pažnja: o smeni Dragoljuba Mićunovića („oceubistvu” – piše) sa mesta predsednika Demokratske stranke govori se na 168. strani; zatim o „volu na Palama” (169); o tajnom susretu sa Slobodanom Miloševićem (174); o reakciji na pobunu „crvenih beretki (196); o oduzimanju mandata poslanicima DSS-a u Skupštini Srbije (249); o uvođenju veronauke u škole (282). Generalno, o Đinđićevom razumevanju i, kasnije, praktikovanju političke vlasti, tj. o optužbama da se ponaša(o) kao diktator, kroz polemiku sa profesorom Aleksandrom Molnarom, govori se između 99. i 120 strane.

Neki mlađi čitaoci su već primetili da je knjiga „čitabl” pa ću ove Tasićeve previde shvatiti kao kompliment.

Da ovde dodam i ovo: u novo izdanje, koje uskoro izlazi iz štampe, ubačen je i u prvoj verziji knjige omaškom autora izostavljen deo u kome se direktnije ukazuje na Đinđićevu vezu sa škotskim prosvetiteljstvom (Adam Ferguson) i malo bolje osvetljava njegovo razumevanje odnosa morala i politike. Ali, šta god da je o tome rekao („ko hoće da govori o moralu, neka ide u crkvu”) ponašao se mnogo moralnije od onih koji su se u svoju moralnost neprekidno zaklinjali. Isto važi i za legalizam.

Kao i za – makijavelizam. Naime, Tasić kao Đinđićev realan problem i glavni uzrok njegove nepopularnosti vidi to što je „odavao utisak manipulativnog, makijavelističkog političara”. Možda ne znači ništa, ali nikada Đinđića nisam smatrao makijavelistom. Parola „drž’te lopova” bila je prozirna koprena pod kojom se ta denuncijacija izvodila. Već odmah posle 5. oktobra mi je bilo zanimljivo kako Vojislava Koštunicu, koji je svoju „kombi stranku” promptno napunio preletačima iz SPS-a i JUL-a te na osnovu novostečene brojnosti tražio polovinu svih poslaničkih mandata DOS-a niko nije smatrao za makijavelistu, a Zorana Đinđića koji je zabranio prijem novih članova u DS – jeste.

Ili, kada je po svaku cenu zadržao Radeta Markovića na čelu tajnih službi i time omogućio uništenje hiljada stranica tajnih dosijea, Koštunicu opet niko nije prozvao makijavelistom. Da li se i čega u tim spisima plašio tada predsednik SR Jugoslavije? Ja nisam (u knjizi) postavio to pitanje, ali neko bi mogao da ga postavi.

Ili, Vojislav Koštunica je na sve načine, pa i paktiranjem sa promiloševićevskom crnogorskom Socijalističkom narodnom strankom Momira Bulatovića na sve načine sprečavao izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, ali nije optužen za makijavelizam, dok Zoran Đinđić, koji je radio isto to samo „u suprotnom smeru”, jeste.

Već sam verovatno „ugušio”, a listu primera nisam ni načeo.

„Perolakog” Vuksanovića, dobro primećuje Tasić, nisam spomenuo ali superteškog Ljubomira Tadića („Kakav Milošević! Kakav Šešelj! Kakav Vuk! Najveća opasnost za Srbiju je Zoran Đinđić! Ja vidim kako on dolazi, postaje predsednik i zavodi diktaturu, tek će tada nastupiti mrak“) jesam. To mi se – i politički i istorijski – učinilo mnogo značajnijim i znakovitijim.

I da, neka je opet Slaviša u pravu, možda zbilja iz moje knjige (mlađi) čitaoci neće saznati da Zoran Đinđić kao političar nije bio popularan. Važnije mi je bilo da saznaju kakva intelektualna gromada jeste bio, prava „intelektualna luča”, ma koliko se neki na to ježili. I da smo mi tu baklju bacili u trnje.

Slavišu Tasića znam kao ozbiljnog ekonomistu, sa dve izvanredne knjige – Šta je kapitalizam i zašto nam je potreban i Svetska ekonomska kriza – koje, da se poslužim njegovim rečima, „toplo preporučujem”. Zato mi iznenađujuće deluje da se u percepciji i recepciji „lika i dela” Zorana Đinđića tako mnogo razlikujemo.

Mijat Lakićević
26. septembar 2022.