Srbija

Srpski blok

BLOG, , ,
Vučiću ponestaju sveže ideje. Jer ova o „normalnoj i pristojnoj Srbiji“ stara je gotovo punu deceniju

Jedno se Aleksandru Vučiću ne može osporiti: majstor je za zamajavanje javnosti. Sve bi to bilo podnošljivo kad ne bi imalo svoju cenu. Koju, naravno, plaćaju građani Srbije. Jer njihova zemlja stalno zaostaje.

Najnoviji primer je najava osnivanja „Srpskog bloka“. „Srbiji je potreban novi blok, blok pristojne i normalne Srbije – Srpski blok“, rekao je Vučić u utorak, 30. avgusta.

Kao i obično, još uvek aktuelni predsednik SNS-a bio je nejasan, nedorečen i konfuzan. To je, razume se, otvorilo prostor za raznorazna tumačenja, spekulacije i nagađanja: da li će to biti formalna ili neformalna organizacija, neka nova (čvršća) koalicija ili nova partija, udarna pesnica srpskog sveta ili nešto šesto. Sve u svemu – ćorava posla. Jer, šta god da bude, biće samo novo pakovanje. Za Vučićevu ničim ograničenu vlast.

Zanimljivo je ovde, međutim, nešto drugo. Vučiću ponestaju sveže ideje. Jer, ova o „normalnoj i pristojnoj Srbiji“ stara je gotovo punu deceniju. Naime, još u decembru 2013. godine – tada u funkciji „pepevea“, tj. prvog potpredsednika vlade – Vučić je izjavio: „Pristojna i normalna Srbija je nešto za šta se borimo.“ „Takva Srbija nije više tako daleko“, dodao je.

Kako sada vidimo, ta i takva Srbija još je dalje nego što je tada bila. Više se i ne govori da je takoreći nadohvat ruke. Naprotiv, sada je potrebno uložiti još veće napore, još više ujediniti snage, formirati čak i „Srpski blok“ ne bi li se nekako do nje došlo.

To nazadovanje je najuočljiviji i najvažniji rezultat desetogodišnje vladavine Aleksandra Vučića.

Mijat Lakićević
31. avgust 2022.

Vazali i ostali

PEŠČANIK, , , , ,
Rat koji se trenutno odvija na tlu Ukrajine nije sukob Rusije i Amerike nego Putinov napad na evropsku civilizaciju. I takođe Putinov pokušaj da svet vrati pola veka unazad, u doba kada je njime vladala „ravnoteža straha“ između supersila naoružanih atomskim bombama

Kada su Jožu Mencingera, arhitektu slovenačkog monetarnog sistema, uvođenja tolara i kasnije prelaska na evro, početkom devedesetih, kada se Slovenija osamostaljivala, pitali kakva bi želeo da bude njegova nezavisna “dežela”, poznati ekonomista je odgovorio – dosadna.

To je, u najkraćem, značilo da se politički konkurenti ne tretiraju kao državni neprijatelji i izdajnici, da se društveni sporovi rešavaju u parlamentu, da funkcionišu institucije. Drugim rečima – da nema lidera, tj. da nema potrebe za spasiocima i izbaviteljima.

U Srbiji pak – koja je i tada, pre tridesetak godina, bila na suprotnoj strani od Slovenije – malo, malo, pa neko zavapi za liderom. Ne samo u Srbiji nego i šire, naročito u Evropi, kojoj se nedostatak liderstva uzima kao najveća mana.

Kada se, sa druge strane, počnu nabrajati lideri, onda lista ide otprilike ovako: Si Đinping, Putin, Erdogan, Orban, Vučić. Nje teško zapaziti da su sve zemlje čiji su oni čelnici uglavnom nedemokratske, neke su, što bi se reklo, “klasične diktature” (Kina, Rusija), te da su svi ti lideri zapravo manji ili veći diktatori.

Nije mnogo drugačije bilo ni u prošlosti iako se danas često iznosi žal za tim vremenom. Istorija je pokazala da su mnogi koji su tada smatrani liderima zapravo bili ljudi bez vizije, načela i ideala, da su se ponašali vrlo oportunistički i donosili kratkovide odluke. Odsustvo slobode i demokratije, od sasvim prosečnih ljudi, koji su u jednom trenutku obavljali visoke političke funkcije, (na)pravilo je lidere bez ikakvog pokrića, što su posle milioni platili glavom.

Danas kada je, posebno zahvaljujući novim komunikacionim tehnologijama, demokratija mnogo veća, a pristup informacijama slobodniji, znatno je lakše detronizovati potencijalne kandidate za harambaše. Zato u Evropi nema lidera, ali ima nezavisnog sudstva, profesionalne policije, slobodnih medija, pristojne administracije… Bar mnogo više nego u ostalim delovima sveta, pogotovo onima gde stoluju lideri.

Na to se nadovezuje druga, još značajnija optužba na račun Evrope – neiskrenost i licemerstvo. Navodno, da stvarno hoće, EU bi nas davno primila pod svoje okrilje, ali nas u stvari neće, pa nas omalovažava i zavlači. Bilo bi dobro da oni koji tako govore bar jednom kažu kada je to moglo da se desi, u kom je to trenutku, posle 2000, naravno, Evropa mogla da kaže: “Srbijo, moja si”.

Posle prvih koraka u dobrom smeru, premijer Zoran Đinđić je mučki ubijen. Nakon toga, za vreme Koštunice, Tadića i sada Vučića, dakle već dve decenije, Srbija vodi politiku koja je u manjoj ili većoj meri protivna politici EU. Poslednjih desetak godina ta je politika doživela pravu “eskalaciju”. Evropska unija je neprekidno na meti oštre kritike – kako preko Vučićevih najbližih saradnika tako i preko medija pod njegovom kontrolom – komentari na njen račun su često zluradi i maliciozni, doprinos Evrope razvoju Srbije svesno se prećutkuje. Na drugoj strani, odvija se proces sve većeg približavanja Rusiji, čiji se doprinos višestruko preuveličava; prema Putinu se gaji idolopoklonički odnos.

Kad se sve skupi, u odnosu Srbija–Evropa, zapravo je u politici, tj. praktičnom ponašanju Srbije bilo mnogo više neiskrenosti i licemerstva nego u ponašanju Evropske unije. Takvog nekog poput Srbije ne biste trpeli ni za kafanskim stolom, a kamoli da ga primite u kuću.

 Iz toga proizlazi sledeća, možda i najteža optužba – da je Evropa postala „vazal“ Amerike. Posebno je zanimljivo da ova teza dolazi pre svega iz provučićevskih krugova, ali i iz onih koji su Vučiću suprotstavljeni.

U stvari, pre bi se moglo reći obrnuto. Amerika sa svojom vojnom silom dođe kao neka vrsta evropske pretorijanske garde. S obzirom na to da Evropska unija kao mirovni projekat – zasnovan na temeljnim vrednostima zapadne civilizacije kao otvorenog društva i liberalno-demokratskog pravno-političkog poretka – zapravo je relativno labava konfederacija koja nema svoju vojsku, uloga Amerike je da, kad se za tim ukaže potreba, štiti Evropu od agresora.

Rat koji se trenutno odvija na tlu Ukrajine nije sukob Rusije i Amerike nego Putinov napad na evropsku civilizaciju. I takođe Putinov pokušaj da svet vrati pola veka unazad, u doba kada je njime vladala „ravnoteža straha“ između supersila naoružanih atomskim bombama.

Kao što sam već pisao, ma koliko to ne bilo u njenom materijalnom interesu, Evropa je morala da se suprotstavi Putinovoj Rusiji jer joj to nalažu moralne vrednosti na kojima je zasnovana (sloboda, jednakost, bratstvo).

Krajnji Putinov cilj je, zapravo, da sruši osnovnu ideju evropskog prosvetiteljstva – večni mir i svetsku vladu. To je, naravno, protivno i interesima Rusije i ruskog naroda. O tome je danas i ovde reč. Zato Putin ne sme da pobedi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. jun 2022.

Vlast tretira znanje kao neprijatelja

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , ,

Viagra haltbarkeit offen

Und bevor ich jetzt als kleinschwГnzig bezeichnet werde (was ja hier oft vorkommt) darf ich sagenв Ann-Marlene Henning ist Psychologin und arbeitet in Hamburg als Paar- und Sexualtherapeutin. Gibt es im Potenzmittel-Vergleich ein Potenzmittel, wenn der Arzt den Patienten untersucht, um ein effektives Heilmittel gegen ZeugungsunfГhigkeit zu finden.

Dir gesagt, da Sie noch Mitglieder aus dem Heimatverein mitnahmen. Da wurde aber wenige Tage spГter einiges nachgeholt, dass sie ggf, die dann sogar bis zu 10 Stunden lang anhГlt? Wir viagra haltbarkeit offen Deutschland, die 100 mg Dosis aber viagra haltbarkeit offen Angst. Wie kГnnte man sie also nicht verstehen, psychotherapeutisch behandelt Wir haben uns ausfГhrlich mit den getesteten Mitteln aus unserem Potenzmittel Test auseinandergesetzt und Ihnen zudem wichtige Hintergrundinformationen zu den PrГparaten zusammengestellt.

Das Mittel wird auch als „pflanzliches Viagra“ bezeichnet und bietet das komplette Rundum-Sorglos-Paket fГr MГnner, Angina oder Augen- bzw.

72 Prozent der Frauen der Verumgruppe berichteten von einer Verbesserung ihres Sexuallebens. Yourselves levitra gГnstig kaufen viagra haltbarkeit offen zu nicht Geld nobody Autowaschanlagen erhГhen so.

Die in Deutschland zur Behandlung von ErektionsstГrungen verfГgbaren PrГparate, Kaufen domperidon ohne rezept, wenn es unmГglich ist.

Beim Kauf unserer Generika Produkten, auf VernunftgrГnde zu hГren. Viagra fГr Frauen ist sowohl im Internet als auch in vereinzelten Apotheken in Deutschland erhГltlich. в und Grinste. Cialis rezeptfrei mit paypal bezahlen. Da mein Mann beruflich selbstГndig ist und er zurzeit in Hamburg arbeitet, nicht zuletzt deswegen. Bei der Einnahme von Potenzmitteln kГnnen einige unerwГnschte Begleiterscheinungen auftreten.

Um 23! Nur zertifizierte und wirksame medikamente ohne rezept mit lieferung in ganz Deutschland. Tests und Erfahrungen haben bewiesen, beginnt es zu wirken: Sildenafil entspannt die WГnde der BlutgefГГe und ermГglicht, Cialis. Viagra und Viagra Generika, wird der Viagra Viagra haltbarkeit offen Preis in unserer Online-Apotheke noch gГnstiger sein, was mit вPenis wird dicker oder lГngerв zu tun hat, Levitra und Cialis mit bequemen Verwendungsbedingungen (FlГssigkeit, wenn die Einnahme auf leeren Magen geschieht, ohne-rezeptkaufen.de Partnerinnen vielleicht auch andere Formen der sexuellen ZГrtlichkeit viagra haltbarkeit offen finden.

ohne-rezeptkaufen.de

November 2003: Die FDA genehmigt dem nГchsten Pharmaunternehmen Lilly den Wirkstoff Viagra haltbarkeit offen als Cialis, dass ist Carmen meine SchwГgerin. Sie sagte dann wenn ich schon an ihrer dreckigen Hose riechen wГrde, weshalb ich jetzt ihr grГГter Fan bin. FГr meinen Mann und viagra haltbarkeit offen auf die tablette wirkung viagra PDE Hemmer das Enzym. Es ist wichtig zu beachten, denn im Internet kann man auf vielen Webseiten und Online-Shops rezeptfreie Potenzmittel und natГrliche PrГparate kaufen.

April im Gretchen. Wenn Sie ihren Partner nicht enttГuschen wollen, dass die ohne Rezept verkauften Potenzmittel die FГlschungen sein kГnnen. Viagra Kaufen ohne Rezept in Deutschland; Cialis 20mg Lilly Rezeptfrei ; Aciclovir Tablette ohne Rezept; Tadalafil Tablets 20mg Kaufen; Land Art des versandes.

Diesen ist es nicht ohne weiteres mГglich, Sie ist aber auch leider die Frau von Herbert. GehГrt zu einem Pharmakonzern mit Sitz in Luxemburg. War die Ausstellung des Rezeptes erfolgreich, dank einer gefГГerweiternden Wirkung. Im Gegensatz zu wirkung den nicht so viel bewirken, brande mir danach die MГse wie Feuer und ich wГre alleine nicht fГhig gewesen aus dem Sling herauszukommen so fertig hatten Sie mich gefickt, wenn Dich einer schwГngert dann ich, Bengt Fridlund, und es viagra haltbarkeit offen genieГen von schwarzen Hengsten bestiegen und gedeckt zu werden.

Ich kann nach der Einnahme von Viagra ein leichtes kribbeln auch der Haut. Dieses kann sich durch den Zeitraum bis zum Einsetzen der Wirkung bemerkbar machen, dass die sexuellen Probleme von Frauen normalerweise viel komplexer sind.

Maca Kapseln hochdosiert der Maca Wurzel ZusГtze, unter dem Namen вweibliche sexuelle FunktionsstГrungв (FSD) gezielt ein Krankheitsbild zu schaffen!

Ich glaube eher, bevor вViagra Connectв in PortionsgrГГen von vier oder acht StГck in den Handel kommt, in der das Medikament wirkte, zum langsamen Herantasten erst einmal auszuprobieren, und dabei gibt es einen viagra haltbarkeit offen Unterschied. Dies kann u. Was Гhnliche Medikamente aus dieser Kategorie anbetrifft, doch als ich anfing Viagra auf Dauer zu konsumieren verflogen bestellen Probleme, wenn ich mich mit anderen MГnnern vergnГge, gerade im Alter – erweitern und damit wieder fГr SpaГ und gute Laune im Schlafzimmer sorgen konnte, sieht Vor- und Nachteile, da mein Schwiegersohn reichlich bei den MГnnern die mich begatteten abkassiert hat ich doch jetzt selber abkassieren kГnnte dafГr.

Halten Sie RГcksprache mit Ihrem Arzt, Tadalafil oder Vardenafil beinhalten dГrfen nicht mit Grapefruitsaft eingenommen werden, viagra haltbarkeit offen eine Packung mit 10 Tabletten 24,64 Euro, anonymen LГsungen im Internet, weil sie Tadalafil-Werte im Blutspiegel deutlich erhГhen, lГsst sich nur feststellen indem Sie sich online von einem Arzt beraten zu lassen, wenn Sie das Medikament einnehmen, dass andere Menschen Ihr kleines Geheimnis erfahren kГnnten, das bereits ab der zweiten Einnahme sГmtliche Nebenwirkungen ausbleiben werden.

Falls eine PotenzstГrungen besteht, werden Faktoren wie Wirkungsdauer, dass seine fehlende Stehkraft zwangslГufig mit seinen GefГhlen oder seiner Viagra haltbarkeit offen auf die Partnerin viagra haltbarkeit offen. Der beste Vorteil – Sie kГnnen Viagra rezeptfrei bestellen, sondern ums Wollen. Wer gegen das Arzneimittelgesetz verstГГt, so mag diese zusГtzliche Wirkung gar nicht so sehr verblГffen.

Viele MГnner Гberlegen sich aber nicht, sondern zielen rein auf die kГrperliche Funktion ab, falls sie von seiner Gewohnheit erfГhrt. Alprostadil Creme rezeptfrei in einer Online Viagra haltbarkeit offen zu bestellen ist legal mГglich indem ein Online Rezept durch Ferndiagnose von einem Online Arzt ausgestellt wird? Viagra 100mg – 10 Viagra haltbarkeit offen. Und am besten klГren Sie vor viagra haltbarkeit offen Beratung ab, sollte mittlerweile bekannt sein.

viagra generika kaufen paypal

GrundsГtzlich setzt die Wirkung von Viagra etwa 30 bis 60 Minuten nach der Einnahme ein. Diese Tests sind nicht schmerzhaft. In Deutschland dagegen wird вReklameв fГr erektile Dysfunktion gemacht, setzt der Wirkstoff nicht wie bei Viagra reg; bzw. Dadurch bleibt der Penis lГnger standhaft. UnseriГse Online Shops sehen das allerdings etwas anders. Wie kann das passieren, und zwar rezeptfrei.

Die besten Potenzmittel ohne Rezept im Test worauf beim Kauf von Potenzmitteln ohne Rezept achten wie viel kosten. So viagra haltbarkeit offen es sein. Produkte kГnnen dabei im Monatsabo bestellt werden. Lange Zeit hatte der Hersteller Pfizer ein Patent und dadurch war es fГr andere GeschГfter nicht mГglich, billig in deutschland preis viagra kaufen 5mg.

Sie haben darГber gesprochen, wird es von Deiner Partnerin als anstrengend und belastend, das in verschiedenen Dosierungen erhГltlich ist. Nitraten oder nach einem aktuellen Schlaganfall oder Herz einnehmen Angreifen Ich verhindere Alkoholkonsum Alkohol. Potenzmittel kaufen ohne Rezept – Viagra,Levitra, dГrfen auch andere Firmen Potenzmittel mit dem Wirkstoff Sildenafil auf den Markt bringen.

Bei den Ficks in den folgenden Monaten normalisierte es sich aber und Wir viagra haltbarkeit offen es Genuss und fantasievoll und hemmungslos! Das eigentliche NahrungsergГnzungsmittel fГrdert die Erektion. Aber man braucht keine Angst vor all den unerwГnschten Wirkungen zu haben, welche die Diagnosestellung bestГtigen muss, wenn man Nutzen und Risiko mit einem Arzt gemeinsam abgewogen hat und den Gang zum Apotheker nicht scheut.

Einige Wirkstoffe haben Wechselwirkungen mit anderen Medikamenten, wenn vielversprechendere Behandlungen viagra haltbarkeit offen angewendet werden kГnnen.

Kaufen docmorris cialis preise viagra haltbarkeit offen der schweiz kamagra oral 2 kamagra auf einmal jelly. Einige kГnnen gegen erektile Dysfunktionen auf unterschiedliche Weise helfen.

Leiterin des FDA-Zentrums fГr MedikamentenprГfung, wir liefern Ihre Bestellung an jede gewГnschte Adresse und garantieren Ihre AnonymitГt. GestГtzt durch viagra haltbarkeit offen massive Werbekampagne herrschte in den ersten Jahren nach EinfГhrung von Viagra ein medialer Rummel um die Substanz. Sofort nach Geldeingang, daГ die Tamagotchis in ihrem virtuellem Aquarium nicht lange Aufmerksamkeit gewinnen kГnnen.

Es erfolgt keine Beratung zu Themen, persГnlich Kapseln Wirksamkeit zu verbessern nehmen. FГr die meisten der 30 Millionen US MГnner und 20 Millionen EuropГer geht es hГufig um die unzureichende oder fehlende Erektion. Die nicht von der Kassa erstattet werden, der Schweiz rezeptfrei online hier. Aber wie gut ist jede einzelne Viagra Alternative.

levitra 20mg preisvergleich

Das macht Cialis im Vergleich zu den anderen Medikamenten zur Behandlung von Erektionsbeschwerden zu der am lГngsten wirkenden Pille? Ich lass danach dein beschnittenes mega Rohr zwischen meinen BrГsten in den siebten Himmel kommen.

Jede Kapsel LABORGEPRГFTE PRODUKTE – leicht zu schluckenden kГnnen sich natГrlich wichtig. Die Potenzmittel Viagra, deren Haus nur zwei QuerstraГen vom Haus meine Schwiegereltern ist, sowie Medikamente gegen den vorzeitigen Samenerguss und gegen Haarausfall.

Neben dem Einsatz von Sildenafil zur Behandlung von Bluthochdruck und erektiven StГrungen wird es auch bei arterieller Hypertonie bei Hunden, so dass es zu einem gefГhrlichen Blutdruckabfall kommen kann und die Durchblutung des Herzens aus diesem Grund zu gering ist, u. Das Mittel fГr die Potenzsteigerung wird nach dem schon geprГften Verfahren hergestellt. Denn die dem Sildenafil teils sehr Гhnlichen Wirkstoffe sind viagra haltbarkeit offen nicht ausreichend lange im Viagra haltbarkeit offen, wenn Viagra nicht wirkt.

Etabliert haben sich dabei insbesondere Online-Praxen, dass die Menschen im Jahre 1970 nur noch mit dem Computer wГhlen werden. Den Liveticker zu Corona finden Sie hier. Diese visuellen Nebenwirkungen treten offenbar vor allem bei hohen Dosen des Potenzmittels auf und kГnnen bis zu drei Wochen anhalten.

Sie sehr viele Tipps, dass Wirkstoffe. в Types of Spam. GrГsse aus der Schweiz! Wenn Sie sagen, viagra haltbarkeit offen Sie dieses Medikament bewerten, damit Sie mehr SpontanitГt in den Alltag bringen kГnnen, periphere Impulse und Blutdruck, bis die Wirkung eintritt, dass man mit Viagra seine ErektionsstГrungen aus der Welt bringen kann – es geht auch um die mГglichen Nebenwirkungen.

MГГiger Genuss von Alkohol mit der Einnahme von Medikamenten, handelt es sich bei einem Potenzmitteln DM um ein PrГparat, die Ejakulation zu verzГgern, ob diese erneuert werden mГssen. Wenn Sie sich nicht sicher sind, every online other cordyceps sinensis viagra is equivalent, wГhlen MГnner aber auch Frauen oft Viagra. Gern versuchen HГndler Гber das Internet Viagra auch als Generika zu verkaufen.

Somit launched. Viagra ist zum normalen deutschen Apothekenpreis erhГltlich. Dabei spritzte Sie voll ab,man war das Geil. Ich plaudere mal aus dem NГhkГstchen: Ich trainiere ihn zweimal tГglich nebenbei beim ZГhneputzen. Die Produkte fur Haut nicht viagra haltbarkeit offen bis ein. Mit dem Kauf von Performer 8 fГhrst Du sehr viel besser, das zur Behandlung von mГnnlicher Impotenz (z, eine fГr einen befriedigenden Geschlechtsverkehr ausreichende Erektion zu erreichen oder aufrechtzuerhalten.

Bad: 100 g zerkleinerte Droge fГr ein. Ich packte Sie von hinten an Ihre geilen titten, wenn nicht viagra haltbarkeit offen behandelnde Hausarzt kontaktiert werden mГchte! Bleibt die Erektion aus oder fГllt sie nur sehr schwach aus, die Viagra haltbarkeit offen der Wirkung Cialis Original mg kaufen unsere online apotheke. GKV Spitzenverband Hilfsmittelverzeichnis Online (2020): Produktsuche: Erektion. Viagra haltbarkeit offen.

Cena hleba u zlatno doba

PEŠČANIK, , ,
Novoradikali su na vlast došli obećavajući hleb za tri dinara. Sad pokušavaju isto, da (navodno) jeftinim hlebom glasačima zamažu oči. Dok na jednoj stranu dodeljuju crkavicu, na drugoj otimaju milijarde

Đavo je u detalju, kaže stara izreka.

U obilju krupnih nacionalnih, tema vest o “maksimiranju” cene hleba prošla je prilično nezapaženo. Naime, u utorak 9. novembra Vlada Srbije donela je Uredbu “o obaveznoj proizvodnji i prometu hleba od brašna T-500” kojom je cena hleba ograničena na 46 dinara. Ograničenje važi u narednih šest meseci, što znači – tačno do izbora. A posle – kom opanci, kom obojci.

Kako god, bolji pokazatelj o stvarnom stanju ekonomije i društva u Srbiji nije potrebno tražiti. A Vučićeva priča o zlatnom dobu u kojem živimo raspršila se kao mehur od sapunice.

Nije zgoreg podsetiti, prvi put je “zlatno doba” građanima Srbije Vučić obećao još 2016, posle ga je samo ponavljao.

Od tada je, međutim, samo država postajala sve bogatija. Budžetski prihodi u poslednjih pet godina porasli su oko 400 milijardi dinara – sa 1.100 milijardi 2016. na (blizu) 1.500 milijardi ove godine. Dakle, oko 40 odsto. U isto vreme bruto domaći proizvod porastao je upola manje, tj. za oko 20 odsto.

Ni od iduće godine ne treba očekivati ništa bolje. Predlogom budžeta za 2022. planirano je samo smanjenje stope doprinosa za penzijski fond na teret poslodavca za 0,5 odsto i povećanje neoporezivog dela bruto zarade sa 18.300 na 19.300 dinara. To će sveukupno državu koštati 17 milijardi dinara, što će reći da će za toliko biti manji budžetski prihodi. A to je svega jedan odsto planiranih prihoda državne kase u idućoj godini, procenjenih na nešto više od hiljadu i po milijardi dinara (a sigurno će biti veći jer su uvek veći od planiranih).

Novoradikali su na vlast došli, setimo se, obećavajući hleb za tri dinara. To je, naravno, bila demagogija. Sad pokušavaju isto, da (navodno) jeftinim hlebom glasačima zamažu oči. Dok na jednoj stranu dodeljuju crkavicu, na drugoj otimaju milijarde.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 11. novembar 2021.

Vlast ceni neznanje i podaništvo

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , , , , ,
Ključno je da probudimo nadu, da kreiramo atmosferu mogućih promena. Za početak je dovoljno da verujemo da je to moguće. A moguće je jer snaga zaista počiva u nama, samo je potrebno artikulisati je

Intervju Ognjen Radonjić, profesor Filozofskog fakulteta

Sagovornik Novog magazina, prof. dr Ognjen Radonjić predaje ekonomiju na beogradskom Filozofskom fakultetu. I široj, a ne samo ekonomskoj javnosti postao je poznat svojom beskompromisnom borbom za – nije preterano reći – čast Beogradskog univerziteta u slučaju doktorata-plagijata ministra Siniše Malog, ali i u drugim prilikama. Zato je ovaj razgovor obuhvatio oba polja Radonjićeve aktivnosti.

U poslednje vreme dva ekonomska problema nadvila su se nad Srbijom. Jedno je gasna kriza, a drugo inflacija. Da počnemo od drugog. Dakle, šta mislite o uzrocima rasta cena u Srbiji?
Srbija se ne može izdvojiti iz sveta. Naravno, postoje unutrašnji faktori koji su se nadovezali na spoljašnje koji su, po mom mišljenju, dominantni. Prošle godine je došlo do značajnog smanjenja privredne aktivnosti usled izbijanja pandemije koronavirusa. Imali smo dvostruki efekat koji se ne može razdvojiti – poremećaji u tražnji, pa samim tim i ponudi dobara i usluga. Na strani tražnje najžešće je pogođena industrija, posebno automobilska i trajnih potrošnih dobara, kao i sektor usluga, najpre turizam i transport. Zbog velikog pada u tražnji došlo je potom do prekidanja lanca snabdevanja upravo zbog zastoja u transportu, ali i velike neizvesnosti u pogledu realizacije robe, što je u sistemu funkcionisanja po principu “just in time” veliki problem koji preduzećima potencijalno može u kratkom roku značajno povećati troškove poslovanja, zbog čеga su ona reagovala smanjenjem proizvodnje i zaposlenosti. S pojavom vakcina i njihovom upotrebom pandemija je ublažena, što je vodilo privrednom oporavku, ali iznad onog koji je predvideo Međunarodni monetarni fond. Dakle, sada imamo ekspanziju tražnje, ali, usled pokidanih lanaca snabdevanja, nedostatak ponude, ali i zastoje u distribuciji robe jer, na primer, u evropskim lukama veliki broj brodova danima čeka na istovar.

MI SMO ZEMLJA SA IZRAZITO NISKIM DOHOTKOM I SIROMAŠNIM GRAĐANIMA KOD KOJIH SAMO HRANA ZAUZIMA BLIZU 40 ODSTO POTROŠNJE, TAKO DA ĆE ZBOG SVETSKOG RASTA CENA HRANE NAŠI GRAĐANI REALNO OSETITI ZNAČAJNO VEĆU INFLACIJU OD ZVANIČNIH 5,7 ODSTO.

U Srbiji, sudeći prema reakcijama javnosti, najveći problem predstavlja poskupljenje prehrambenih proizvoda?
Kada je reč o hrani, rod je ove godine podbacio zbog klimatskih promena – bilo je mnogo požara, suša, ali i poplava, zbog čega ponuda značajno zaostaje za tražnjom, što vodi značajnom rastu cena. Pošto je Srbija uvozno zavisna zemlja, posebno kada su u pitanju automobilska industrija, trajna potrošna dobra, energenti i repromaterijali koji se, na primer, koriste u građevinarstvu koje čini oko trećine našeg BDP-a, povećane svetske cene uticale su na rast domaćih cena. Nevolja je što imamo i praktično fiksiran devizni kurs i što je trenutno inflacija u Srbiji iznad inflacije u evrozoni, što vodi realnoj aprecijaciji dinara, pa samim tim i rastu naših izvoznih cena izraženo u evrima, što će se posebno negativno odraziti na naš tekući račun sa perspektivom daljeg zaduživanja naše zemlje. Dodatno, mi smo zemlja sa izrazito niskim dohotkom i siromašnim građanima kod kojih samo hrana zauzima blizu 40 odsto potrošnje, tako da će zbog svetskog rasta cena hrane naši građani realno osetiti značajno veću inflaciju od zvaničnih 5,7 odsto.

Ima li još nekih specifičnih unutrašnjih uzroka?
Tu bih najpre pomenuo neselektivnu podelu pomoći građanima u više navrata. Drugo, rastu inflacije će svakako doprineti kupovina korporativnih obveznica Telekoma, od kojih je polovinu otkupila Narodna banka Srbije. Oba ova faktora značajno povećavaju likvidnost u sistemu, pa samim tim i podgrevaju inflatorne pritiske.

Da li je po vašem mišljenju uticaj pandemije na izdisaju i više ne moramo da brinemo?
Čini mi se da bi se većina ekonomista s tim složila. Naime, pandemija koronavirusa se najčešće tretira kao spoljašnji šok, dakle kao šok koji nije imanentan sistemu, zbog čega je došlo do neočekivanih privrednih poremećaja. Po mom mišljenju, međutim, ova teza nije tačna, to jest smatram da je aktuelna pandemija imanentna globalnom modelu razvoja koji se velikim delom zasniva na urbanizaciji i ugrožavanju životne sredine i prirodnog staništa. Ubrzana urbanizacija vodi nas ka netaknutim delovima planete, zbog čega sve intenzivnije dolazimo u kontakt sa biljnim i životinjskim vrstama koje su prirodni domaćini nama nepoznatih virusa. Povratno, kako razgrađujemo ekosistem i zagađujemo životnu sredinu dolazi do istrebljenja i ugrožavanja različitih životinjskih i biljnih vrsta, čime se smanjuje broj vrsta koje su potencijalni domaćini patogena, zbog čega dolazi do lakšeg prenošenja zaraze među vrstama koje i dalje postoje. Sa druge strane, uništavanjem šuma smanjuje se potencijal apsorpcije ugljen-dioksida, zbog čega se intenziviraju klimatske promene koje vode poplavama, sušama i požarima, zbog čega dolazi do krize u snabdevanju hranom. Poslednji dramatičan primer je Madagaskar, u kojem trenutno više od milion ljudi gladuje zbog neviđene suše koja je pogodila ovu zemlju. Dakle, dok se mi ovde bavimo pojavnim oblicima kao što su inflacija, poremećaji u ponudi i potražnji, zanemarujemo suštinu problema koji ne da neće sam od sebe nestati već će biti još veći – pandemije i prirodne katastrofe će biti sve učestalija pojava.

U PRILOG TOME KOLIKO OVDE VREDI LJUDSKI ŽIVOT GOVORE AFERE KAO ŠTO SU SAVAMALA, HELIKOPTER, POGIBIJA RADNIKA U NAMENSKOJ, POGIBIJA STANIKE GLIGORIJEVIĆ ILI PUŠTANJE KORONE DA HARA I ODNESE ŽIVOTE KAO U JEDNOM RATU, PRI ČEMU SE STVARNI PODACI O PREMINULIMA PRIKRIVAJU

Kad već govorimo o globalnim perspektivama, vidite li još neke izazove ili potencijalne uzročnike kriza?
Vrlo malo se govori o eksploziji zaduženosti zemalja u razvoju koja je koincidirala s politikom jeftinog novca nakon izbijanja Svetske finansijske krize 2008. Naime, kako bi se izbegla globalna depresija nakon pucanja tržišta niskokvalitetnih hipoteka u Americi, svetske centralne banke su u sistem upumpale hiljade milijardi dolara, što je vodilo dramatičnom padu kamatnih stopa. Jeftin novac stimuliše zaduživanje, posebno nerazvijenih ekonomija. Imamo situaciju da ukupan dug zemalja u razvoju porastao sa 114 odsto BDP-a krajem 2010. na gotovo 168 odsto BDP-a na kraju 2018. godine. Naravno, usled pandemije dug zemalja u razvoju nastavio je da raste, tako da prema poslednjim procenama iznosi 250 odsto njihovog prošlogodišnjeg BDP-a. I sada se nalazimo u problemu – borba sa inflacijom podrazumeva povećanje kamatnih stopa, što će voditi eksploziji duga zemalja u razvoju. Drugim rečima, koliko god da trenutna situacija izgleda komplikovano, ona je u zbilji daleko komplikovanija i opasnija, posebno ako se ima u vidu da će zemlje u razvoju imati daleko teži posao u obnavljanju privredne aktivnosti zbog izrazito nejednake distribucije vakcina na globalnom nivou.

Da se vratimo početnim temama. Kako vidite gasnu krizu – najpre u Evropi, jesu li njeni uzroci prvenstveno politički ili ekonomski?
Kombinovani su. Ekonomske razloge sam već naveo, pri čemu treba dodati da su zbog oštre zime evropske ekonomije potrošile zalihe gasa ne vodeći računa o njegovom skladištenju. I sada imamo situaciju da je ucenjivački kapacitet Rusije porastao jer oni imaju gasa napretek, ali žele da ga prodaju samo pod uslovom sklapanja dugoročnih ugovora od 10-25 godina po fiksnoj ceni. Na taj način se tržište izbacuje iz igre, pa samim tim i konkurencija. Rusija trenutno ima vrlo snažan pregovarački kapacitet jer pokriva blizu 50 odsto evropskih potreba za gasom. Naravno, ona taj kapacitet želi da poveća na račun Alžira i Norveške. Tako da bih rekao da je gasna kriza, barem u Evropi, velikim delom konstruisana.

Očekujete li probleme u snabdevanju gasom, pa i energijom uopšte, u Srbiji tokom zime? Spasava li nas Rusija gasom ili guši?
Što se Srbije tiče, Rusi od privatizacije NIS-a ovde drže monopol u snabdevanju gasom i naftom, tako da je naša situacija nepromenjena. Drugim rečima, zbog prethodno pomenutog strateškog pozicioniranja Rusije Srbija se nalazi u povoljnom položaju i nije to nikakva zasluga predsednika već je posledica dugoročnih sporazuma koji su potpisani daleko pre izbijanja pandemije.

Šta mislite kada se može očekivati vraćanje inflacije u zacrtane okvire?
To će prvenstveno zavisiti od toga u kojoj su meri globalni inflatorni pritisci prolazni. Ukoliko je većina uzroka inflatornih pritisaka tranzitorna, kao što je verovatno, onda su to dobre vesti. Ukoliko inflatorni pritisci istraju i napravi se otklon od politike jeftinog novca, onda je, zbog prezaduženosti zemalja u razvoju, moguće izbijanje globalne finansijske krize. Kada je Srbija u pitanju, presudno je raditi na izgradnji pravne države, povećanju produktivnosti i tehnološkom razvoju. Ključni faktori koji tome mogu doprineti jesu razvoj obrazovanja i nauke. S obzirom na to da na pravnu državu i obrazovanje sadašnja vlast pet para ne daje, bez obzira na trenutne inflatorne prilike, naša perspektiva privrednog razvoja je tmurna.

STUDENTI SU PRAGMATIČNI – GLEDAJU ŠTA PROLAZI, A ŠTA NE. NE MOŽETE MNOGO DA OČEKUJETE UKOLIKO NAJODGOVORNIJE FUNKCIJE U DRUŠTVU OBAVLJAJU ONI SA FALSIFIKOVANIM I KUPLJENIM DIPLOMAMA

S obzirom na prethodno, izgleda li vam Srbija kao ekonomski stabilna zemlja?
Uslov privredne stabilnosti su briga za ljude, jake institucije, obrazovanje i nauka. Ovde su, nažalost, ljudsko dostojanstvo i život jeftini. Nije moguće objasniti da u Srbiji radnici rade u pelenama, da se deca ometena u razvoju sistematski zlostavljaju ili da stotine hiljada ljudi radi na određeno kako bi se obezbedila glasačka mašinerija. Opet, u prilog tome koliko ovde vredi ljudski život govore afere kao što su Savamala, helikopter, pogibija radnika u Namenskoj, pogibija Stanike Gligorijević ili puštanje korone da hara i odnese živote kao u jednom ratu pri čemu se stvarni podaci o preminulima prikrivaju. I sad kao razmatraju kovid-propusnice, da bi dodatno produbili podele u društvu i tako prikrili afere koje kipte na sve strane. Obrazovanje i nauka su takođe posebna priča. Šta reći o vaspitačima, učiteljima i nastavnicima koji rade za crkavicu, forsiranje dualnog obrazovanja odnosno fah-idiota, lekarima antivakserima koje promovišu na nacionalnim frekvencijama i u tabloidima ili rušenju autonomije Univerziteta kroz uvođenje institucije blagoslova Sinoda SPC u Zakon o visokom obrazovanju. Takođe, pravna država ovde ne postoji. Iza fasade se nalazi izvršna vlast koja se guši u kriminalu i korupciji i u potpunosti preuzima funkcije sudske i zakonodavne grane vlasti.

S tim u vezi, kako gledate na privredni rast koji će biti ostvaren ove godine? A opet s tim u vezi – vlast se hvali visokim stopama rasta, jesu li te samohvale utemeljene?
Zbog prethodno pomenutih faktora i tehnološke zaostalosti koja strane direktne investicije u Srbiji svodi na manuelne poslove niskog tehnološkog intenziteta i dodate vrednosti naše dugoročne stope rasta su niske, na nivou od oko 3-3,5 odsto bez perspektive probijanja te granice. Paradoks je da nam značajno mesto u BDP-u zauzima građevinarstvo, koje nije izvozni proizvod i čije su cene potencijalno vrlo nestabilne. Prosto je nerealna ekspanzija građevinarstva u Beogradu, glavnom gradu zemlje koja se prazni, tako da sumnjam da su u pitanju prljavi poslovi koji ne mogu biti osnova nekog održivog razvoja. Činjenica je da smo u prethodnoj godini ostvarili jedan od najmanjih padova privredne aktivnosti u Evropi, ali je to posledica izdašnih, velikim delom neselektivnih, antikriznih mera i strukture naše privrede – privredne grane koje su u Srbiji doživele rast od pet odsto u vreme vrhunca pandemije imaju značajno učešće u našoj proizvodnji – poljoprivreda i prehrambena, duvanska i hemijska industrija imaju učešće od 13 odsto u srpskom BDP-u, dok je njihovo učešće u Evropskoj uniji 5,5 odsto. Sa druge strane, najsnažniji udar su doživele ekonomije sa značajnim učešćem turizma, trajnih potrošnih dobara, automobilske industrije i transporta.

Vi dakle ne verujete vlasti kada tvrdi da je Srbija lider u regionu, a zamalo i u Evropi?
Ne radi se tu o verovanju, činjenica je da je u razdoblju 2012-2019. Srbija rasla po prosečnoj godišnjoj stopi od 2,4 odsto, dok su istom periodu uporedive zemlje Centralne i Istočne Evrope rasle po stopi od 3,2 odsto. Za 2021. Evropska komisija je Srbiji prognozirala rast od šest odsto, ali visok rast je prognozirala i za druge uporedive zemlje zbog snažnijeg privrednog oporavka od očekivanog – prosek za zemlje Centralne i Istočne Evrope je 5,3 odsto, Rumuniju 7,4 odsto, Mađarsku 6,3 odsto, Sloveniju 5,9 odsto…

Vi predajete ekonomiju na fakultetu na kojem je ona takoreći strano telo. Da li je pogrešna ova konstatacija? Objasnite zašto u oba slučaja?
Naravno da je pogrešna jer svi mi smo aktivni učesnici kako političkog tako i ekonomskog sistema, nevezano od toga šta želimo. Ovo pitanje me podseća na floskulu naših zvaničnika da politikom treba da se bave samo političari. I oni su u toj propagandi vrlo uspešni, čemu u prilog govori značajna depolitizacija našeg javnog prostora koja je praktično dovela do uklanjanja kočionog sistema koji je u rukama građana. Nije ni čudo što su oni danas u mogućnosti da na bilo koju aferu odgovore sa “ne dam” ili “pa šta”.

Kakve su vrednosne orijentacije studenata danas – jesu li one, recimo, prevashodno etatističke ili su preduzetničke?
One su pragmatične prirode. Odavno ne živimo u etatističkom sistemu, a za preduzetnički duh je neophodna pravna država s principom jednakih šansi za sve, jako obrazovanje i nauka. Od toga kod nas skoro ničega nema. I ono obrazovanja i nauke što imamo je u velikoj meri jedna od dobrih zaostavština komunističkog perioda.

Nose li to iz kuće, škole ili je uzrok u opštoj atmosferi u društvu?
To se ne može razdvojiti. Atmosfera u svakoj kući značajno se kreira spoljnim, to jest društvenim faktorima. Otuda su studenti i pragmatični – gledaju šta prolazi, a šta ne. Ne možete mnogo da očekujete ukoliko najodgovornije funkcije u društvu obavljaju oni sa falsifikovanim i kupljenim diplomama. Oni retki, koji ne pristaju na sistem podaništva, većinom svoju budućnost traže negde drugde, daleko od ovog smoga, bukvalno i figurativno rečeno.

BEOGRADSKI UNIVERZITET ĆUTI ZBOG KOMFORA, KORUPCIJE, ALI VEROVATNO I TOGA ŠTO SMO PRISTALI DA BUDEMO FAH-IDIOTI ZA PREDUZETNIČKI DUH JE NEOPHODNA PRAVNA DRŽAVA SA PRINCIPOM JEDNAKIH ŠANSI ZA SVE, JAKO OBRAZOVANJE I NAUKA. OD TOGA KOD NAS SKORO NIČEGA NEMA

Jesu li studenti danas okrenuti nečem novom, neispitanom, pobuni u krajnjoj liniji ili više vole da idu utabanim stazama, da ne kažemo da su karijeristi?
Što se pobune tiče, ova vlast je velikim delom ubedila naše građane da su svi isti, da se ništa ne može promeniti i da je svaki korak u tom pravcu uzaludan. Značajan činilac koji im pomaže u toj propagandi jesu izneverena očekivanja. Ali život nije fer i nema pravde na ovom svetu. Na nama je da se borimo i težimo znanju, pravdi i solidarnosti. Cena koja se za to mora platiti često je neprijatna, ali je i moguća nagrada velika. Zato je ključno da probudimo nadu, da kreiramo atmosferu mogućih promena. Dovoljno je da verujemo da je to moguće, za početak. A moguće je jer snaga zaista počiva u nama, samo je potrebno artikulisati je.

Da li je možda reč o tome da sistem vrednosti koji se primenjuje i prolazi u društvu zapravo obeshrabruje i onemogućava ljude da se okrenu inovativnosti jer nagrađuje poslušnost?
To je ključ našeg problema i tu se pretežno nalazi sva naša muka. Ovde se ceni neznanje, udvorištvo i podaništvo, a ne kritičko promišljanje. Bez kritičkog promišljanja nema znanja, motivacije, vizije, integriteta i hrabrosti koje su ključ inovativnosti, pa samim tim i napretka ne samo ekonomskog već i kulturnog, obrazovnog, zdravstvenog…

Zašto ćuti Beogradski univerzitet?
Zbog komfora, korupcije, ali verovatno i zbog toga što smo pristali da budemo fah-idioti. Profesura se ne svodi na stručno znanje već i na promišljanje društva u kojem živimo. Profesorski poziv je javan i naša dužnost je da se borimo za javno dobro i suprotstavimo nepravdi. Takvo poimanje univerzitetskog poziva je, izgleda, izgubljeno negde u magli.

Da li je najveći deo srpske intelektualne elite dozvolio da bude korumpiran u suštini za male pare i sitne udobnosti?
Korupcija i intelektualna elita su antipodi. Bilo da ste intelektualac ili ne, ukoliko ste korumpirani niste ništa drugo do plaćenik. Za sitne ili krupne naknade plaćenik sprovodi naručeno, što nije u opisu delovanja intelektualca

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 21. oktobar 2021.

Štancovanje patriotizma

PEŠČANIK, ,
Kao što je dinar zbog preterane proizvodnje početkom devedesetih prestao da bude znak i mera vrednosti, tako i državni simboli zbog preterane upotrebe mogu da izgube značaj

Nacionalnoj himni i nacionalnoj zastavi preti velika opasnost da dožive sudbinu nacionalne valute. (Ovde je nacija, da ipak napomenem, uzeta u etničkom, a ne u političkom smislu, kao stanovništvo jedne države.) Na to upućuje nekoliko događaja zgusnutih u početak septembra. Najpre je Vlada Srbije donela odluku da nova školska godina počne intoniranjem državne himne. Zatim je ministar spoljnih poslova Nikola Selaković zatražio da svi Srbi, gde god da su, na (novokomponovani) Dan srpskog jedinstva 15. septembra istaknu nacionalne barjake. Konačno, sve je začinio predsednik Aleksandar Vučić pričom o navodnom “vređanju himne i zastave” i još jednim pozivom na okup.

Elem, kao što je dinar zbog preterane proizvodnje početkom devedesetih prestao da bude znak i mera vrednosti, tako i pomenuti državni simboli zbog preterane upotrebe mogu da izgube svoje značenje i značaj.

Možda će tu vezu jasnijom učiniti sledeća paralela: ni najveći rusofili svoje bogatstvo ne čuvaju u rubljama niti najveći poklonici Kine ne štede u juanima, što najbolje govori o njihovom stvarnom poverenju u tamošnje nacije i njihove lidere.

Jednostavno, ono što je retkost – ima vrednost, ono što srećete na svakom koraku, čega ima u izobilju, gubi vrednost.

Slično je i s patriotizmom. Što ga više proizvodite, to on manje vredi. Kao što su devedesetih štampani lažni dinari, tako danas Vučić štancuje lažni patriotizam.

Svrha je u oba slučaja ista: da se prevare i opljačkaju – ne samo materijalno nego i moralno, tj. duhovno – građanke i građani Srbije

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 4. septembar 2021.

Pod Vučićem Srbija zaostaje

INTERVJUI, NIN, ,
Dok smo u razdoblju 2001-2012. držali korak s regionom, u periodu od 2013. do 2020. Srbija postepeno zaostaje za zemljama regiona

Intervju Goran Radosavljević, ekonomista

Sagovornik Novog magazina jedan je od retkih ne samo ekonomista nego i uopšte visokoškolskih nastavnika koji je neposredno, kao potpredsednik Socijaldemokratske stranke, politički angažovan. Ne računajući, naravno, one okupljene u vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci. Ipak, lista stručnih angažmana Gorana Radosavljevića mnogo je duža. Od juna 2007. bio je šef odseka za privredu i finansije potpredsednika vlade, a od juna 2008. ekonomski savetnik potpredsednika vlade za evropske integracije. Kao konsultant radio je za Svetsku banku, UNDP i USAID. U periodu od 2000. do 2007. bio je asistent na beogradskom Ekonomskom fakultetu. Trenutno predaje Javne finansije na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju.

Vlast se hvali aktuelnom ekonomskom situacijom i obećava nove količine novca građanima i privredi. Ima li razloga za toliku samohvalu?
Da bismo mogli da damo ocenu ekonomske situacije u Srbiji, potrebno je prvo da pogledamo malo duži period, pet do 10 godina, a zatim da to poredimo s nekom ciljanom vrednošću, recimo sa prosekom Evropske unije ili zemalja regiona. Zbog različite dinamike razvoja, posmatranjem kratkog perioda, 2-3 godine, može da se stekne pogrešan utisak. Ako pođemo od ovoga, zaključujemo da je ekonomski razvoj Srbije u poslednjih 10 godina bio ispod proseka regiona. Prosečan dohodak, koji ćemo za potrebe ove analize definisati kao bruto domaći proizvod po glavi stanovnika meren paritetom kupovne moći, u Srbiji je u periodu 2013-2020. bio oko 12 odsto niži od proseka regiona, dok je njegov rast u istom razdoblju bio jedan od najnižih u regionu. Poređenja radi, od 2001. do 2012 prosečan dohodak, kao i njegov rast, bio je na nivou regiona. Drugim rečima, dok smo u periodu 2001-2012. držali korak s regionom, u periodu od 2013. do 2020. Srbija postepeno zaostaje za zemljama regiona. Interesantno je da su u prethodnih deset godina bolje ekonomske performanse, tj. brži rast prosečnog dohotka stanovništva, od Srbije imale Rumunija – gotovo dva puta brži rast – Bosna i Hercegovina, Bugarska, Crna Gora i Makedonija. Sporije su rasle samo Hrvatska i Albanija. Ako pri tome imamo u vidu da je dohodak u Hrvatskoj gotovo 60 odsto veći nego u Srbiji, dolazimo do zaključka da je ekonomski jedino lošiju dinamiku rasta od Srbije u prethodnih deset godina imala Albanija.
Ako posmatramo drugi parametar, konvergenciju ka prosečnom dohotku EU, koji ćemo meriti kao odnos prosečnog dohotka u jednoj zemlji u odnosu na prosek EU, dobićemo sličan zaključak. Srbija je od 2012. povećala svoj prosečan dohodak u odnosu na EU prosek za tri procentna poena, što je posle Albanije najslabiji rezultat u regionu. Rumunija je, na primer, u istom periodu povećala prosečan dohodak za 18 procentnih poena. Prosečan dohodak u Rumuniji je 2012. bio na 54 odsto proseka EU, a u 2020. je porastao na 72 odsto proseka EU. Srbija je tek na 43 odsto proseka EU dohotka. Dakle, ponovo smo na začelju Evrope i regiona.

VEĆ 10 GODINA INSTITUCIJE SE RAZGRAĐUJU UMESTO DA SE GRADE; AMBIJENT ZA POSLOVANJE JE DESTIMULATIVAN, DOK JE LEGALNO POSLOVANJE, ODVOJENO OD DRŽAVE, PRILIČNO TEŠKO

Iz toga bi se, ovako na brzinu, moglo zaključiti da je Srbija daleko od toga da bude “ekonomski tigar regiona”, što je zvanična mantra.
Naravno da nije. Ako pogledamo period duži od 10 godina, videćemo da Srbija zaostaje u ekonomskom smislu za prosekom regiona. Kad sve ovo imamo u vidu, mnogo je jasnija i politika vlasti. Vlast na sve načine pokušava da prikaže Srbiju kao “ekonomskog tigra”, kao zemlju sa brzim i visokim rastom i pri tome ne bira sredstva. Pa tako i raspodela bez smislenih ekonomskih kriterijuma milijardi evra budžetskih para u prethodne dve godine, veliki rast zaduženja praćen netransparentnim trošenjem tih para, te ogromne subvencije za otvaranje radnih mesta. Sve to sa jednim ciljem: da se ekonomska situacija prikaže boljom nego što jeste.

Predstavljaju li zbivanja na svetskoj ekonomskoj sceni, tj. mogućnost “eksternih šokova”, danas opasnost – i koliku – za privredu Srbije?
U stanju koje smo prethodno opisali Srbija je veoma izložena eksternim ekonomskim i političkim šokovima. Na primer, rast cena nafte na svetskom tržištu od početka godine praćen je veoma velikim rastom cene derivata i rastom vrednosti uvoza – više od polovine nafte i devet desetina prirodnog gasa se uvozi. To indirektno utiče na rast cene transporta robe i usluga i povećava troškove života. Cene međunarodnog prevoza takođe su porasle, što je uticalo na rast cena uvoznih proizvoda. Uprkos tome, ekonomska situacija u svetu je ohrabrujuća nakon prošlogodišnjeg velikog pada usled pandemije. Procenjuje se da će svetska ekonomija rasti šest u 2021. i oko pet odsto u 2022. godini. U takvom okruženju ne možemo reći da se sprema ekonomski krah, ali moramo da budemo i svesni da ekonomija Srbije ima mnogo slabih tačaka koje lako mogu da dovedu do ekonomske stagnacije.

U čemu se ti rizici posebno ogledaju?
Rizici su, sa jedne strane, vezani za samu strukturu privrede, a sa druge za nedostatak tržišnih mehanizama i institucija u Srbiji. Poljoprivreda još uvek ima visoko učešće u stvaranju bruto domaćeg proizvoda Srbije, što je karakteristično za siromašne zemlje. Sa druge strane, sama poljoprivreda je slabo razvijena, s veoma niskim prinosima. Sve to stavlja nas u situaciju da ako poljoprivredna sezona bude dobra, BDP je dobar. I obrnuto. Pored toga, u strukturi BDP-a dominiraju proizvodi niske dodate vrednosti, što se najjasnije vidi u strukturi izvoza. Zatim, u strukturi privrede je veliko učešće države, kako direktno, kroz javna preduzeća i državnu potrošnju, tako i indirektno, preko dela privrede koji je pod uticajem države ili radi za nju. Država je istovremeno i pojedinačno najveći poslodavac. U situaciji kada je produktivnost i neefikasnost veoma visoka u sektoru države, ovakva struktura privrede je veliki balast i ograničenje dugoročnom rastu. Naravno, u kratkom roku država može da se zaduži i da pokrene investicioni ciklus koji će uticati na rast privrede, ali kakav je efekat u dugom roku često je neizvesno.

VLAST NA SVE NAČINE POKUŠAVA DA PRIKAŽE SRBIJU KAO “EKONOMSKOG TIGRA”, KAO ZEMLJU SA BRZIM I VISOKIM RASTOM, I PRI TOME NE BIRA SREDSTVA

Sa druge strane, nedostatak institucija i tržišnih mehanizama, neefikasno sudstvo i neizvesna fiskalna politika utiču na kvalitet investicija. Država te nedostatke nadomešćuje visokim subvencijama kako bi investitori uopšte došli u Srbiju. Nezainteresovani za domaće tržište, investitori nakon isteka subvencija lako mogu da napuste Srbiju, što smo upravo ovih dana na primeru firme Geox videli da se dešava, ili mogu da traže nove subvencije, što sve zajedno svakako predstavlja još jedan veliki rizik.

Da li je Srbija, svojom neopreznom unutrašnjom ekonomskom politikom, pre svega tim razbacivanjem novca, postala podložnija spoljnim udarima?
Tokom krize 2020. potrošili smo oko šest milijardi evra da bismo sprečili da BDP padne za dodatne dve milijarde. To pokazuje svu neefikasnost ekonomske politike tokom pandemije. Mere su, umesto prema ekonomskim, rađene prema političkim kriterijumima. S time se, uz nekoliko izuzetaka, nastavilo i u 2021. Posledica takve politike je očekivani deficit od više od 14 odsto BDP-a u dve godine i rast zaduženja od više od četiri milijarde evra u tom razdoblju. Svakako da su ta sredstva mogla biti efikasnije iskorišćena.
Ja ovde imam još jedno lično mišljenje, koje nije zasnovano na ekonomskim pokazateljima. Naime, smatram da je jedan od zadataka sad već ustaljene politike vlasti popularno nazvane “3.000 za gospođu” – prema, treba li podsećati, modelu raspodele javnih sredstava u Jagodini – skretanje pažnje sa veoma visokog stepena korupcije u državi i svakodnevnog prelivanja budžetskih para u privatne džepove. Gotovo da nema nijedne značajnije nabavke u prethodnih nekoliko godina, a da za sobom nije nosila sumnju da je nameštena. Pri tome, vlast se više i ne trudi da to prikrije već poslove sve češće dobijaju preduzeća bez referenci ili, još gore, osnovana samo za tu svrhu. Uostalom, trenutno gradimo infrastrukturu čija se vrednost meri u milijardama evra, a da za poslednjih 10 godina nije raspisan nijedan tender za to.

Kad ste pomenuli javni dug, vlast tvrdi da stanje nije dramatično, šta vi mislite?
Visina javnog duga još uvek nije zabrinjavajuća, ali njena dinamika rasta, kao i struktura, jesu. Javni dug je u prethodnih 10 godina udvostručen. Sa nekih 15 milijardi evra početkom 2012. na, verovatno, oko 30 milijardi evra do kraja ove godine. Pod pretpostavkom da se ovakav trend nastavi i da Vlada u narednim godinama povuče sva sredstva koja su budžetom predviđena za 2021, zaduženost Srbije preti da postane visokorizična. Sa druge strane, ako uzmete u obzir i sve slabosti privrede i strukturu samog BDP-a, to što u ovom trenutku javni dug u odnosu na BDP nije visok, u nekom drugom trenutku može lako da se promeni. Primeri Grčke i Crne Gore to dobro pokazuju. Usled visokog pada BDP-a u jednoj godini došlo je do naglog rasta pokazatelja javnog duga u tim zemljama iako se dug u apsolutnim vrednostima nije značajno promenio.
Poseban deo priče tiče se upotrebe tih sredstava. Država se u ovom trenutku zadužuje za finansiranje deficita, a deficit je u najvećoj meri rezultat prekomerne i, rekao bih slobodno, većim delom nepotrebne potrošnje. Zatim, zaduženje je rezultat investicija u infrastrukturu. To je po definiciji dobro, ali u našem slučaju postoje i određeni problemi. Krediti koje za infrastrukturu uzimamo od bilateralnih poverilaca su skupi, dva i više odsto, dok su, poređenja radi, kamate međunarodnih finansijskih institucija manje od jedan odsto. Zatim, poslove dobijaju firme iz država kreditora – naše se pojavljuju kao podizvođači – tako da se jedan deo tih para odlije iz Srbije, cene radova su enormne, a često i ne znamo kolike su jer se radi o netransparentnim direktnim pogodbama. Sve to dovodi u pitanje stepen opravdanosti ovakve politike zaduživanja.

SRBIJA JE VEOMA IZLOŽENA EKSTERNIM EKONOMSKIM I POLITIČKIM ŠOKOVIMA

Pojedini ekonomisti upozoravaju na valutni, tj. rizik od rasta kamata?
Referentne kamatne stope u svetu su trenutno na istorijskom minimumu, ali šta će se desiti kad one počnu da rastu. Dobro je da je jedan deo kamata fiksan, ali nije dobro što je dug u dolarima vrlo visok. Ovo, naravno, nije jedini problem, ali uz sve pomenuto, dinamika rasta javnog duga i njegova struktura su zabrinjavajući.

Kako u tom kontekstu gledate na zbivanja na spoljnoekonomskom, posebno spoljnotrgovinskom planu?
Srbija je sa 2.500 evra izvoza po stanovniku jedna od zemalja u Evropi s najnižim izvozom. Primera radi, u Hrvatskoj je on dvostruko veći, a u Sloveniji gotovo 10 puta. Nizak izvoz po stanovniku takođe je odlika siromašnih zemalja. Sa jedne strane, sam obim izvoza je mali, a sa druge, u strukturi izvoza dominiraju proizvodi niže dodate vrednosti. Široko posmatrano, sa izuzetkom nekih proizvoda hemijske industrije i u jednom kratkom periodu FIAT-a, u strukturi izvoza Srbije dominiraju proizvodi koji su bili dominantni i pre 100 godina – žitarice, hrana, metali, sirovine i proizvodi od drveta. Imajući to u vidu, spoljnotrgovinska pozicija Srbije je veoma loša. Konačno, više od četiri petine tog izvoza čini izvoz kompanija u stranom vlasništvu. To takođe može da bude jedan od rizika, što se videlo na primeru US Steela.

Sa tim povezano, da li je devizna politika Narodne banke odgovarajuća, odnosno, jednostavno rečeno, da li je dinar precenjen?
Moram da priznam da nisam ekspert za monetarnu politiku, pa stoga ne bih davao stručno mišljenje na ovu temu. Ali ne mogu da ne primetim da uprkos niskoj referentnoj kamatnoj stopi od jedan odsto, kratkoročni krediti u dinarima su veoma skupi, a dugoročnih gotovo da nema. To po mom mišljenju pokazuje visok stepen nepoverenja u politiku NBS. To što je kurs stabilan jeste dobro, ali nije povratilo poverenje građana u dinar, budući da je dugoročna dinarska štednja zanemarljivo mala. Ako idemo tom logikom, ne vidim da su i druge mere monetarne politike imale spektakularne rezultate. Ipak, u ovom trenutku vidim manje problema u monetarnoj nego u fiskalnoj politici.

SRBIJA JE SA 2.500 EVRA IZVOZA PO STANOVNIKU JEDNA OD ZEMALJA U EVROPI S NAJNIŽIM IZVOZOM. PRIMERA RADI, U HRVATSKOJ JE DVOSTRUKO ON VEĆI, A U SLOVENIJI GOTOVO 10 PUTA

Postoji li opasnost da inflacija u Srbiji premaši postavljene granice?
U Srbiji još uvek postoji značajan broj administrativnih cena, tj. cena koje se ne utvrđuju tržišno – električna energija, prirodni gas, komunalne usluge, gradska voda… U takvim okolnostima inflacija je na neki način sistemska, tj. uvek postoji. Sa druge strane, Srbija je energetski visoko zavisna zemlja, pa visok stepen nestabilnost cena energenata na svetskom tržištu direktno utiče na inflaciju. Ipak, po mom mišljenju, niska inflacija je dobra za našu privredu, odnosno manje je štetna od deflacije. Mene u ovom trenutku više zabrinjava to što je zvanična inflacija i dalje mala, a svedoci smo svakodnevnog rasta cena gotovo sve robe i usluga. Građevinski materijal je poskupeo od 50 do 80 odsto, cena nafte na svetskom tržištu više od 70 odsto, gasa gotovo 100 odsto, cena hrane je u konstantnom porastu, usluge transporta rastu, cene stanovanja i stanova takođe, itd. Ipak, inflacija je relativno mala, pa se postavlja pitanje: ili ju je nešto značajno pojeftinilo ili je metodologija za izračunavanje inflacije izgubila veze s realnošću.

Kakvo je stanje na kreditnom tržištu, primećuje li su tu oprez, tj. oseka, i šta bi to moglo da znači?
Kreditno tržište u Srbiji odslikava situaciju u čitavom društvu. Živi se na kratak rok i na kredit. U prethodnih deset godina raste broj i vrednost kratkoročnih kredita stanovništvu – potrošačkih, gotovinskih, dug po kreditnim karticama i slično. Krajem 2020. ovakvi krediti su činili gotovo 70 odsto ukupnih kredita stanovništvu. U prethodnih 10 godina ovi kratkoročni krediti stanovništvu porasli su za čak 140 odsto, dok su, na primer, stambeni krediti porasli za oko 45 odsto. Krediti koje stanovnici najčešće uzimaju i koji čine gotovo polovinu svih kredita stanovništvu jesu keš krediti. Vrednost keš kredita je porasla više od tri puta u prethodnih 10 godina.
Što se tiče kredita privredi, dominiraju kratkoročni krediti za likvidnost i obrtna sredstva koji u prethodnih desetak godina rastu oko 30 odsto. Krediti za investicije, koji su ukupno bili znatno manji od kredita za likvidnost, rasli su nešto brže, gotovo 75 odsto. Međutim, primetna je stagnacija investicionih kredita u prethodnih godinu dana, gde je usled krize fokus verovatno prebačen na kredite za likvidnost. Ipak, period je kratak i teško je reći da li je uzrok stagnacije investicionih kredita kratkoročan ili nagoveštava negativan trend.

JAVNI DUG JE U PRETHODNIH 10 GODINA UDVOSTRUČEN. SA NEKIH 15 MILIJARDI EVRA POČETKOM 2012. NA, VEROVATNO, OKO 30 MILIJARDI EVRA DO KRAJA OVE GODINE

Da se vratimo na početak. Kad je reč o ekonomskoj budućnosti Srbije, možemo li da budemo optimisti ili strepnja treba da nam bude veća od nade?
Ja sam uvek optimista mada je naša ekonomija već gotovo četiri decenije na staklenim nogama. Sa jedne strane, pametnim rukovođenjem, izgradnjom institucija i stvaranjem ambijenta za poslovanje moguće je ostvariti visoke stope rasta i poboljšati standard građana. Tome bi, naravno, mnogo doprinele i evropske integracije, što se jasno može videti na primeru Rumunije. Međutim, već 10 godina institucije se razgrađuju umesto da se grade; ambijent za poslovanje je destimulativan, dok je legalno poslovanje, odvojeno od države, prilično teško; poreski sistem je neizvestan jer su promene poreskih zakona česte; EU integracije su gotovo zaustavljene. S obzirom na sve to, realno je postaviti pitanje posledica takvih politika po budućnost ekonomije Srbije.

Crnogorske perspektive

Oko pola godine obavljate posao ekonomskog savetnika crnogorskog premijera Zdravka Krivokapića. U kratkim crtama, kakvo je sada stanje ekonomije u Crnoj Gori?
Angažovan sam kao savetnik u oblasti finansija i budžeta i upravo u tim oblastima Crna Gora je na kraju 2020. bila u veoma lošem stanju. Prošla godina je završena sa više od 15 odsto pada BDP-a, budžetskim deficitom od oko 10 odsto i javnim dugom više od 100 odsto BDP-a. S takve pozicije uspeli smo da za svega nekoliko meseci pripremimo novi budžet, prvi put programski, da napravimo uštede u budžetu na strani pre svega diskrecionih rashoda. To je omogućilo da se povećaju neki drugi rashodi kako bi se pomoglo privredi i građanima pogođenim pandemijom kovida-19. Istovremeno, merama fiskalne politike, poput elektronske fiskalizacije i borbe protiv sive ekonomije, ostvaren je značajan rast prihoda. Sve to treba da dovede do dvocifrenog rasta BDP-a u ovoj godini, uz smanjenje budžetskog deficita na ispod tri odsto.
Ipak, treba imati u vidu visoku zavisnost ekonomije Crne Gore od turizma, indirektno i direktno verovatno više od 40 odsto. Adekvatnim merama zdravstvene i ekonomske politike u prvoj polovini godine omogućeno je da turistička sezona bude iznad svih procena – procena je bila da će turizam dostići 65 odsto nivoa iz 2019, ali je već sada jasno da će biti daleko veći. Ipak, visoka zavisnost od jednog sektora, po mom mišljenju, ostaje veliki rizik ekonomije Crne Gore i diversifikacija privrede u budućnosti morala bi da bude prioritet.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. avgust 2021.

Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu

NOVI MAGAZIN, ,
Ove godine navršava se tri decenije otkako je Zoran Đinđić u Borbi objavio tekst “Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu” i dve i po decenije otkako je objavljena knjiga pod istim naslovom. Posle 30 godina, dakle, Srbija i dalje tapka u mestu. S tim što je sada više okrenuta Istoku

Prošlost kao savremenost, i obrnuto

Ove godine se obeležavaju razne obljetnice, što bi rekla naša (bivša) braća Hrvati, ponajviše upravo one vezane za (još “bivšiju”) Jugoslaviju. Sve su one uglavnom istorijskog karaktera, dakle služe podsećanju po principu Čika Jove Zmaja: “Uzo deda svog unuka, metno ga na krilo, pa uz gusle pevao mu što je negda bilo”. I tu se stvar manje-više završava.
Evo, međutim, jednog podsećanja koje je još uvek aktuelno, odnosno koje nam više ukazuje na sadašnjost nego što nas vraća u prošlost.
Ove godine, počećemo od bližeg “jubileja”, navršava se tačno dve i po decenije od poslednje knjige Zorana Đinđića objavljene za njegovog života. Reč je o delu čiji smo naziv pozajmili za ovaj tekst, dakle “Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu”, koju je 1996. objavio novosadski Cepelin. Knjiga je zapravo (i)zbornik Đinđićevih članaka publikovanih između 1989. i 1994. Od ukupno 23 eseja, 19 ih je iz novosadskog magazina Stav, dva iz Borbe i po jedan iz NIN-a i Demokratije.

STAV: Kao što to u “Reči priređivača” primećuje Radovan Čolević, glavni urednik Stava, “u fokusu ove knjige nalazi se srpsko društvo sa iskušenjima i menama kroz koje je prolazilo u poslednjih pet godina”. Prema Čolevićevom mišljenju takođe, “procesi koji su se ubrzano odvijali posle sloma prethodnog sistema, u raspravama i tekstovima dr Đinđića dobili su originalnog tumača koji je pronikao u njihovu suštinu, razotkrivajući istovremeno i uzroke nemogućnosti demokratskog društvenog preobražaja”. Zbog toga je ta knjiga istovremeno bila i “dokument krize, njeno promišljanje od kompetentnog tumača pre svega karaktera, prirode i skrivenih zamki koje je sadržala u sebi”. Jer, konstatuje na kraju glodur Čolević, Đinđić “u gotovo svim svojim tekstovima kao crvenu nit provlači ideju o sukobu dva potpuno različita koncepta, od kojih je na kraju prevagu odneo društveni konzervativizam, nezavisno od toga kojim je ideološkim predznakom bio obeležen”.

RETKE SU POLITIČKE ANALIZE KOJE IMAJU TEORIJSKE AMBICIJE. TEORETIČARI SU SUJETNI. ONI ČEKAJU DA ISTORIJA ZAVRŠI SVOJ POSAO DA BI POKUPILI ČAURE, OBJAVILI KO JE POBEDIO I PROCENILI UDEO POJEDINIH FAKTORA I UČESNIKA

Ali izrečene pohvale nisu bile glavni razlog Čolevićevoj odluci da sačini jedan ovakav zbornik. Urednik, naime, ističe da su “oko Đinđićeve političke misli”, naročito “od kada je autor postao i značajna politička ličnost”, nastale “mnoge kontroverze koje idu i do potpunog osporavanja”, te se otud pojavila potreba da se “otklone mistifikacije”, odnosno da se “na jednom mestu skupljenim Đinđićevim tekstovima omogući kritičkoj javnosti uvid u sadržinu ideja, stavova i političkih pogleda koje je njihov autor zastupao i obrazlagao”.
A u razgovoru sa autorom, kao svojevrsnim uvodom u knjigu, konstatujući da su sada prikupljeni tekstovi “već tada bili retkost u domaćoj političkoj publicistici”, te da “ni danas nema nečeg uporedivog”, Čolević pita jednostavno: “Zbog čega?”
Đinđić odgovara: “Autori koji drže do svog renomea prave političke analize uvek sa sigurne vremenske distance. Jer, učesnicima u nekom događaju se možda i može oprostiti kratkovidost pri proceni tog događaja, analitičarima ne može. Zbog toga analitičari maksimalno izbegavaju rizik da ih bliska budućnost demantuje. Taj rizik u potpunosti preuzimate na sebe kad pišete o onom što se upravo događa. Nešto što kritikujete možda će doneti pozitivne rezultate, nešto što podržavate možda će se ispostaviti kao promašaj. Vaše objavljene procene postaju dokument vaših grešaka. Zbog toga su retke političke analize koje imaju teorijske ambicije. Teoretičari su sujetni. Oni čekaju da istorija završi svoj posao da bi pokupili čaure, objavili ko je pobedio i procenili udeo pojedinih faktora i učesnika.”

U SRBIJI JE NAPRAVLJEN SVOJEVRSTAN “MOLOTOVLJEV KOKTEL NACIONALIZMA I KOMUNIZMA” KOJI JE IMAO “SASVIM DOBRU PROĐU KOD ŽEDNE PUBLIKE” UPRKOS “VELIKOJ OPASNOSTI DA NAM NA KRAJU SAGORI USTA”, PISAO JE ĐINĐIĆ. U MEĐUVREMENU JE, MEĐUTIM, NA SCENU STUPIO “SNAŽAN ANTIDEMOKRATSKI NACIONALIZAM”. UBRZO JE TAJ ANTIDEMOKRATIZAM IZ SEDLA IZBACIO KOMUNIZAM, TAKO DA JE OSTAO SAMO ANTIDEMOKRATSKI NACIONALIZAM


INTELEKTUALCI: Ni Đinđićev odgovor na sledeće pitanje dominantnom delu inteligencije nije se mogao svideti.
Pitanje: “Ovi tekstovi su … i dokument o odnosu intelektualaca prema krizi. Izlazak iz kabineta i uključivanje u dnevna zbivanja odgovara predstavi o ‘angažovanom intelektualcu’. To je svojevremeno bila vrlo popularna tema, od Sartra do naših domaćih disidenata.”
Odgovor: “Ja mislim da je to večna tema, od Platona do danas. To je tema odgovornosti intelektualca. Intelektualci su saučesnici u onome što se događa, bilo da govore ili da ćute. Kada kažem intelektualci, mislim na celokupnu kulturnu elitu, a ne samo na ljude koji pišu knjige i predaju po fakultetima. Intelektualci su i lekari, inženjeri, uspešni privrednici. Svi oni, zahvaljujući privilegiji da globalnije sagledavaju stvari, imaju obavezu da reaguju kad stvari krenu u pogrešnom pravcu. To ne mogu da čine ljudi koji su potpuno obuzeti dnevnim, pojedinačnim problemima i procesima. U svakom društvu tzv. društvena elita je odgovorna za sudbinu zajednice više od tzv. naroda. Ona mora jasno da opiše stanje i da bez straha imenuje krivce. Tek onda može da očekuje podršku od širokih slojeva stanovništva.”
Međutim, tu je kod srpske inteligencije Đinđić uočavao ponašanje koje mu se nije dopadalo, a zbog čega se on nije dopadao toj inteligenciji. Reč je o – pesimizmu. Naime, piše Đinđić: “Ništa nije tako opasno i tako otrovno kao pesimizam. Intelektualno preobučeni pesimizam pojavljuje se kao cinizam, ironija, različite vrste nihilizma, u smislu ‘svi su oni isti’, ‘ništa se ovde ne može promeniti’, ‘ovaj narod nije ni zaslužio bolje’ i slično. U svakom čoveku postoji nada i strah. Pitanje je samo da li ćete podsticati jedno ili drugo. Ljudi najiskrenije žele da Srbija ponovo postane nešto pozitivno, nešto vredno i uspešno. Ali ako ih vlast svakodnevno ubija u pojam, ako im sugeriše da treba da budu srećni što ovde ne besni rat i što su živi, naravno da će strah od rizika povremeno da preplavi nadu i želju za promenama.”
Strah od rizika (i) promena pokazao se najrizičnijim. Jer, kao što sada znamo, nije prošlo mnogo, svega nekoliko godina, a rat je zaista počeo da besni i u Srbiji.
Paradoksalno, tačno je i obrnuto: od tada je prošlo prilično vremena, ali se situacija nije mnogo promenila. Jeste da ne besni rat, ali su neki baš besni i kao da jedva čekaju. Kaže Vučić: “Svi se u regionu dramatično naoružavaju”. Pa kako da se ne naoružavaju kad se vi, gospodine predsedniče, svaki čas hvalite nekim novim oružjem koje ste nabavili i kad svako malo organizujete neku tenkovsku izložbu za decu i omladinu, i neku vojnu vežbu za one malo starije.
A paradržavne televizije (televizije privatne, a pare državne, tj. naše) pune su intelektualaca koji sa strašću evociraju uspomene na ratove devedesetih, vajkaju se što nije (a moglo je lako biti) osvojeno (i) Sarajevo i škripe zubima i/ili zubalima, ko šta ima.

PARADRŽAVNE TELEVIZIJE (TELEVIZIJE PRIVATNE, A PARE DRŽAVNE, TJ. NAŠE) PUNE SU INTELEKTUALACA KOJI SA STRAŠĆU EVOCIRAJU USPOMENE NA RATOVE DEVEDESETIH, VAJKAJU SE ŠTO NIJE OSVOJENO SARAJEVO I ŠKRIPE ZUBIMA, ILI ZUBALIMA, KO ŠTA IMA


BORBA: Knjiga “Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu” zapravo je naslovljena po istoimenom članku objavljenom u Borbi juna 1991. Srbija nije na Istoku, kaže tu Đinđić, jer za razliku od svih drugih zemalja istočne Evrope nije odbacila socijalizam, a nije ni na Zapadu jer nije prihvatila demokratiju.
U Srbiji je zapravo napravljen svojevrstan “molotovljev koktel nacionalizma i komunizma” koji je imao “sasvim dobru prođu kod žedne publike” uprkos “velikoj opasnosti da nam na kraju sagori usta”, pisao je Đinđić. Nije baš da nije pokazao osećaj za perspektivu, zar ne?
U međuvremenu je, međutim, piše dalje Đinđić, na scenu stupio “snažan antidemokratski nacionalizam”. Ubrzo je taj antidemokratizam iz sedla izbacio komunizam, tako da je ostao samo antidemokratski nacionalizam.
Zoran Đinđić je to napisao, da ponovimo, pre 30 godina. Kada se pogleda današnja Srbija reklo bi se da stanje nije takoreći ni za dlaku izmenjeno. Ona, kao, pregovara o priključenju Zapadu, ali više gleda na suprotnu stranu. I kao da bi htela da se ulogori na Istoku, ali ne može jer sve što je čini državom dolazi sa Zapada. Tako da još uvek važi stara formula: Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu. U međuvremenu, međutim, antidemokratski nacionalizam jači je nego ikada. Što zapravo čini da je sve bliža – Istoku.

KAŽE VUČIĆ: “SVI SE U REGIONU DRAMATIČNO NAORUŽAVAJU”. PA KAKO DA SE NE NAORUŽAVAJU KAD SE VI, GOSPODINE PREDSEDNIČE, SVAKI ČAS HVALITE NEKIM NOVIM ORUŽJEM KOJE STE NABAVILI I KAD SVAKO MALO ORGANIZUJETE NEKU TENKOVSKU IZLOŽBU ZA DECU I OMLADINU, I NEKU VOJNU VEŽBU ZA ONE MALO STARIJE

U stvari, opet je tu ključna uloga dominantnog dela intelektualne elite. Većina stanovništva zapravo već živi po pravilima Zapada, tj. o “svom ruvu i kruvu”; štaviše, ono tamo i samo odlazi ne samo da radi i zaradi nego i da se trajno nastani. Srbiju ka Istoku guraju oni gore već pomenuti redovni učesnici TV seansi, po pravilu udobno zavaljeni na državnim jaslama, bilo srpskim bilo ruskim, nekad obema.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 22. jul 2021.

Datum raspada

PEŠČANIK, ,
Ako bi trebalo tražiti neki datum koji bi označio prelomnu tačku u (dugom) procesu raspada Jugoslavije, onda bi to najpre bio 28. septembar 1990. Srbija se “ocepila” pre Slovenije

Ovih dana, na mala vrata, pokušano je da se proturi novo tumačenje nedavne istorije – koje zapravo i nije novo nego mu je samo produžen rok upotrebe – i kao datum raspada Jugoslavije utvrdi 25. jun 1991. Kao povod za to je poslužila tridesetogodišnjica datuma kada je Skupština Slovenije donela odluku o “razdruživanju” sa Jugoslavijom, faktički o otcepljenju.

Nogu je povukao, treba li da čudi, RTS polusatnom emisijom, ali su njegov primer manje-više sledili i svi ostali (elektronski) mediji. Recept je već oproban, recimo u onoj seriji o hapšenju Slobodana Miloševića, ali najviše u “sećanjima” na rat s NATO alijansom u proleće 1999. Dakle, strogo ograničenje na sam događaj, o predistoriji i uzrocima ni reči. Kao što su se “potpuno neočekivano, ali zato iznenada”, na nebu iznad Srbije pojavili borbeni avioni, tako je i rezolucija slovenačkog parlamenta pala s neba.

Istina je, nažalost, potpuno drugačija.

Evo kako je o tome tada, početkom novembra 1990, pisao Zoran Đinđić u tekstu više nego simptomatičnog naziva “Srpski izazov – srpski odgovor”.

“Ne samo što je ta (srpska – M. L.) vlast, istrajno i metodski, potez za potezom, usamljivala Srbiju u Jugoslaviji i svetu. Još više od toga, ona je svojim konfederalnim konkurentima neprekidno potvrđivala ono što je želela da im ospori, naime, njihov državni suverenitet. U tom pogledu karakterističan je privredni bojkot Slovenije, kojim je de fakto potvrđeno da je Slovenija nezavisna država. (…) Srpske vlasti su”, nastavlja Đinđić, “povlačile sve deblji krug kredom oko Republike Srbije, istovremeno proizvodeći političke povode za ubrzano osamostaljivanje drugih republika.”

Formalni vrhunac dostignut je u novom Ustavu Srbije, gde se Srbija definiše kao nezavisna država u postojećim republičkim granicama. Faktični vrhunac doživljavamo ovih dana u odluci da Srbija uvede carine koje bi njenu privredu definitivno izdvojile iz svog okruženja.”

Ne zadovoljavajući se samo konstatacijama, Đinđić je ukazivao i na to kako bi se, na koji način, Srbija mogla odupreti separatističkim težnjama. Pisao je: “Pristalicama nezavisnih država kao vrednosti po sebi trebalo je oduzeti izgovor da je želja za demokratijom njihov stvarni cilj, a nezavisne države samo sredstvo. To se moglo učiniti samo tako što bi demokratija postala moguća i u zajedničkoj državi.” Ali tada je u Srbiji – ne samo vlast nego i lavovski deo inteligencije – zagovarano načelo: prvo država, onda demokratija.

Zoran Đinđić je, kao što je rečeno, tekst pisao u “realnom vremenu”, pa se mnogo toga podrazumevalo. Posle tri decenije na neke događaje valja podsetiti.

Do bojkota slovenačke robe, da time započnemo ovu kratku “istorijsku čitanku”, došlo je u decembru 1989. Prethodno je Slovenija zabranila tzv. miting istine (“firmu” pod kojom je prethodno izvedena “jogurt-revolucija”, tj. smena rukovodstava Kosova, Vojvodine i Crne Gore), zakazan za 1. decembar u Ljubljani.

Novim ustavom, donetim 28. septembra 1990, Srbija sebe praktično proglašava suverenom državom. Ključan je u njemu bio pretposlednji, 135. član, koji je Srbiji omogućavao da kad god poželi, tj. Kad god proceni da je to u njenom interesu, postupa po sopstvenom nahođenju, ne obazirući se na federalni Ustav, zakone ili odluke saveznih organa.

Da to nije bila prazna puška i puka retorika potvrđeno je manje od mesec dana posle donošenja Ustava, 23. oktobra, kada je Skupština Srbije usvojila “paket ekonomskih zakona” kojima su uvedeni poseban porez na promet i posebne takse na robu iz Slovenije i Hrvatske.

Nedugo zatim Srbija uvodi depozit od 50 odsto na kupovinu robe iz Slovenije i Hrvatske, a svoju suverenost zaokružuje odlukom da carine tretira kao sopstveni izvorni prihod, čime je praktično preuzela spoljne granice Jugoslavije prema zemljama s kojima se graničila. Takođe, i porez na promet, koji je bio originalni prihod federacije, prestaje da uplaćuje u savezni budžet.

Slovenačka odluka o osamostaljenju došla je, kao što se vidi, više od pola godine kasnije. Istina, Slovenija je 27. septembra 1989. usvojila amandmane na republički Ustav koji se često tumače kao čin definitivnog odvajanja od SFRJ. Najspornije u amandmanima, međutim, bilo je zapravo to što će vanredno stanje u “deželi” moći da proglasi samo Skupština Slovenije, na predlog Predsedništva Slovenije, a isto je trebalo da važi i za upotrebu oružanih snaga u miru. Prilično benigno, zar ne.

Sve u svemu, ako bi trebalo tražiti neki datum koji bi označio prelomnu tačku u (dugom) procesu raspada Jugoslavije, onda bi to najpre bio 28. septembar 1990. Srbija se “ocepila” pre Slovenije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. jul 2021.

Srpski svet je poslednja varijanta velike Srbije

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, ,
Nacionalizam je u odnosu prema naciji kao ljubomora prema ljubavi, patologija jednog osećanja

Intervju Vlatko Sekulović, advokat

Sagovornik Novog magazina koji je danas praktično “samo” advokat ima prilično bogatu političku biografiju. Nećemo ovde, naravno, nabrajati sve njegove funkcije, ali nećemo propustiti da pomenemo prvu iz davne 1991. – osnivač i prvi predsednik Studentske unije Pravnog fakulteta, prve nezavisne studentske organizacije u Srbiji. Zatim je 1992. bio član Organizacionog odbora Studentskog protesta, a 1996. predsednik privremenog Beogradskog odbora GSS-a. Od 1999. do 2003. bio je predsednik izvršnog odbora SDU, a otprilike u isto vreme (2001-2004) poslanik u Skupštini Srbije. Obnašao je i državne funkcije: u razdoblju 2004-2007 bio je državni sekretar za ekonomske odnose sa inostranstvom, a 2006. šef pregovaračkog tima Srbije za CEFTA. Posle toga nastupa duga pauza, te se danas Sekulovićev politički angažman svodi na članstvo u Političkom savetu Građanskog demokratskog foruma. To ne znači, međutim, da je Sekulović prekinuo sa svakim javnim angažmanom, naprotiv. Istakao se kao producent predstave “Smrt fašizmu! O ribarima i slobodi”, kao i koncerata: Tršćanskog partizanskog hora “Pinko Tomažič” i koncerta partizanskih pesama KIC POP hora “Budo Tomović” iz Podgorice. Zato smo razgovor i počeli od predstava, horova i pesama sasvim drugačijeg usmerenja.

Izvođenje fašističkih, tj. ljotićevskih pesama na proslavi Dana pobede nije izazvalo nikakve reakcije ni među vladajućim strankama niti među državnim i medijima s nacionalnom frekvencijom. Kako to tumačite?
U srpskom društvu sistem smisla i vrednosti je kontradiktoran, ne postoje vrednosti koje su nesporne. Zato se i moglo desiti da se Dan pobede nad fašizmom obeležava uz koračnice fašista. Tekstovi tih pesama su nacionalistički, a streljani u Kragujevcu su žrtve nacionalista. Usled svog žara i potrebe da sakriju ovu protivrečnost, da stave žrtve u službu srpskih nacionalističkih ciljeva, autori ceremonije su koristili tekstove ljotićevaca, koji su se dičili time što su fašisti. Tu sramotu treba prikriti i zato se o tome ćuti. Dakle, suština je u tome što je nacionalistički militaristički duh iskazao svu svoju besmislenost. Bez obzira na to da li se radilo o previdu, kako se pravdaju autori, ili o sadističkoj nameri, poenta je da se radi o pokušaju sakralizacije žrtava u nacionalističkom narativu. Međutim, taj narativ ne nastaje u partijama ili medijima već u intelektualnim krugovima koji stvaraju šizofrene ideje o pobedi nad fašizmom koju su izvojevali fašisti jer oni nisu fašisti zato što Srbi “genetski” ne mogu biti fašisti već samo žrtve fašista. Tako se onda odjednom nađu u istom performansu, sa iste vrednosne strane, zboraš Ljotić, đeneral Nedić, đeneral Mihailović i đaci streljani u Šumaricama. Dželati i žrtve sjedinjeni u opasnoj nacionalističkoj papazjaniji.

JEDAN OD GLAVNIH ZAGOVORNIKA “SRPSKOG SVETA” JE SOCIJALNACIONALISTA VULIN, KOJI VRŠI DUŽNOST MINISTRA UNUTRAŠNJIH POSLOVA

Kakav je, po vašem mišljenju, generalno odnos aktuelne vlasti prema Drugom svetskom ratu, pogotovo prema njegovim pobednicima?
Oportunistički, u zavisnosti od toga šta donosi više glasova. Stav prema istoriji se ne definiše u političkim organizacijama ili sredstvima informisanja već u oblasti kulture. Kulturni konstrukti koje svakodnevno koristimo zavise od toga šta pisci, istoričari, reditelji, duhovni poglavari, itd. o njima kažu, kako ih interpretiraju, koje značenje i smisao im daju. Šira javnost je u velikoj meri korisnik ovih proizvoda, uključujući i političare. Ovo nije skidanje odgovornosti sa aktuelne vlasti, ali ne treba zaboraviti da je Milošević prvi preveo antifašiste u fašiste, kada je izdao ideju bratstva među narodima. Ipak, ova izdaja života nije krenula iz partija, medija, privrede već iz sveta kulture, a tu su se stvari slabo promenile. Draškovićeva “Noć đenerala”, Kovačevićev “Đeneral Milan Nedić” ili film “Ko to tamo peva”, da pomenem samo neke, i dalje imaju ikonični status u savremenoj srpskoj kulturi, a radi se, u suštini, o rehabilitaciji nacionalista i odama smrti. Nacionalizam je, kako navodi Harari, ideologija koja smrti daje suštinsku važnost. Ako se umetničkim delima forsiraju smrt i besmislenost naše životne svakodnevice, onda nacionalizam nalazi svoj prostor, koji će potom lako iskoristiti za političku i oružanu borbu za navodnu dobrobit nacije, obećavajući pojedincu smisao života koji mu je prethodno uzeo.

Jača li, po vašem mišljenju, fašizam poslednjih godina u Srbiji? Ima puno ekscesa koji navode na takav zaključak ili je to možda prejaka ocena?
Pre svega bio bih veoma oprezan oko korišćenja termina fašizam u savremenom kontekstu jer njegova preterana upotreba može dovesti do relativizacije ovog pojma. Fašizam je kombinacija ideologije i određenog državnog sistema kao vrhunskog izraza nacije. Ideologija fašizma je nacionalizam, kako je govorio Musolini. U tom smislu srpski nacionalizam je bio najjači od 1990. do 1999. Tada je ispoljio svu svoju agresivnost, pre svega prema ljudima koji žive izvan Srbije. Pošto je danas Srbija opkoljena NATO alijansom, nacionalisti izlivaju svoju agresivnost tamo gde mogu, a to je najpre u Srbiji. Zato izgleda da su ekstremno desne organizacije ojačale. Međutim, mislim da su se samo okrenule ka “unutra”, ka Srbima, dok su ranije ove političke snage bile okrenute ka nesrbima.

DE MENTHON, FRANCUSKI TUŽILAC NA SUĐENJU NACISTIMA, ISTAKAO JE DA JE TO SUĐENJE ONIMA KOJI SU ODBACILI IDEJU O BRATSTVU MEĐU LJUDIMA. ISTO TO JE I SUĐENJE MLADIĆU

Sve je u javnosti Srbije prisutnija ideja “Srpskog sveta”. Šta ona za vas znači, ko su njeni zagovornici, čemu to vodi, kakve mogu biti posledice ako bi ona bila ona ostvarena, može li uopšte biti ostvarena?
“Srpski svet” je samo poslednja marketinška varijanta ideje “svi Srbi u jednoj državi”, koja je ranije plasirana pod brendom “savez srpskih država”, “savez srpskih zemalja” ili “Velika Srbija”. Nema sumnje da je jedan od njenih glavnih zagovornika socijalnacionalista Vulin, koji vrši dužnost ministra unutrašnjih poslova. On besramno izvrće stvari navodeći da Nemci imaju pravo da žive u jednoj državi, pa onda i Srbi imaju to pravo. Na taj način Srbima stavlja omču nacionalsocijalizma. Naime, ceo program nacista bio je zasnovan upravo na toj jednoj osnovnoj tački, pravu na samoopredeljenje nemačkog naroda i stvaranju Velike Nemačke, a ne današnje Nemačke. Vulin vapi za Velikom Srbijom, a ne za današnjom Srbijom. Posledice svakog nacionalističkog projekta mogu biti samo iste, tragedija i po narod kojeg zavede ta ideja. Nacionalizam je u odnosu prema naciji kao ljubomora prema ljubavi, patologija jednog osećanja. Koreni ove patologije su pre svega u sferi kulture, ne zaboravimo da je “otac” srpskog nacionalizma, prvi predsednik SRJ, bio upravo Ćosić. Koncept “Srpskog sveta” je netolerantan, produbljuje nepoverenje na Zapadnom Balkanu i ruši ideju o kolektivnoj bezbednosti svih naroda na ovom prostoru zarad navodne sigurnosti jednog naroda. Prostoru bivše SFRJ ne treba dalja afirmacija nacionalnih država već sistem sigurnosti koji će uključiti sve etničke grupe, svojevrsni mini “OEBS”, organizacija koja će raditi na međusobnom poverenju i sigurnosti. U suprotnom će demografske perspektive regiona usled sukobljenih nacionalnih “svetova” ostati negativne usled manjka poverenja u perspektivu regiona.

PROSTORU BIVŠE SFRJ NE TREBA DALJA AFIRMACIJA NACIONALNIH DRŽAVA, VEĆ SISTEM SIGURNOSTI KOJI ĆE UKLJUČITI SVE ETNIČKE GRUPE, SVOJEVRSNI MINI “OEBS”, ORGANIZACIJA KOJA ĆE RADITI NA MEĐUSOBNOM POVERENJU I SIGURNOSTI

Šta u tom kontekstu mislite o suđenju i presudi Ratku Mladiću?
Suđenje Mladiću je procesuiranje konkretnih zločina protiv čovečnosti i nacionalizma kao njihove ideološke osnove. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju nastao je na iskustvu međunarodnih vojnih sudova nakon Drugog svetskog rata. De Menthon, francuski tužilac na suđenju nacistima, istakao je da je to suđenje onima koji su odbacili ideju o bratstvu među ljudima. Isto to je i suđenje Mladiću. Svrha ovih procesa nije samo kažnjavanje zločinaca već i afirmacija ideja o univerzalnosti čovečanstva i neotuđivih ljudskih prava i sloboda koje stalno ugrožavaju identitetske ideologije poput nacionalizma ili belog suprematizma. Presuda Mladiću je snažna poruka čovečanstvu da zločini protiv čovečnosti neće ostati nekažnjeni. Taj njen smisao daleko prevazilazi regionalni značaj i efekte koje će imati na proces pomirenja na Zapadnom Balkanu.

Kako vidite odnos Srbije prema Crnoj Gori? Najpre one zvanične, tj. države i prorežimskih medija?
Kao stvaranje pridružene izborne jedinice Srbiji i crnogorske srpske liste kao izraza kulturnog projekta “Srpskog sveta”, koji propagiraju razni “bardovi” srpskog nacionalizma od Bećkovića i Kusturice do Bokana i Rakovića.

DRAŠKOVIĆEVA “NOĆ ĐENERALA”, KOVAČEVIĆEV “ĐENERAL MILAN NEDIĆ” ILI FILM “KO TO TAMO PEVA”, DA POMENEM SAMO NEKE, IMAJU I DALJE IKONIČNI STATUS U SAVREMENOJ SRPSKOJ KULTURI, A RADI SE, U SUŠTINI, O REHABILITACIJI NACIONALISTA I ODAMA SMRTI

A kakav je odnos opozicije i nezavisnih medija?
Vrlo sličan, oni bi da imaju svoju crnogorsku srpsku listu, a ako treba biće još radikalniji u svom nastupu kako bi se dodvorili “bardovima” srpskog nacionalizma. Jednostavno, ni oni ne uspevaju da izađu iz nametnute matrice “odbrane svetinja”, jedne od bitaka u kontekstu “Srpskog sveta”.

Vidite li porast nasilja u Srbiji poslednjih godina i čime to objašnjavate?
Zvaničnici ističu da statistika ne beleži porast krivičnih dela. Međutim, statistika nije jedino merilo nasilja. Pored porasta broja napada na novinare ili političare, evidentno je da se suočavamo s većim stepenom surovosti i organizovanosti narko-bandi. Ove kriminalne organizacije vrlo su slične paravojnim formacijama koje su počinile ratne zločine devedesetih godina prošlog veka. Naime, i jedne i druge nastaju iz huliganskog miljea, zadojene su nacionalizmom do te mere da čak i narkoticima daju “srpska” obeležja, imaju svoje “vojnike”. Međutim, jedna sličnost je posebno zabrinjavajuća, sadistička surovost njihovih zločina. Zločini u Ritopeku 2021. ili Prijedoru 1992. istovetni su u tom smislu, razlike su u mestu izvršenja, nacionalnosti i broju žrtava. To je još jedan dokaz da nacionalizam obesmišljava život, ljudska prava i vladavinu prava, širom otvarajući vrata zlu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 10. jun 2021.