Zabrana tribine Otvoreni razgovori Srbija u Ivanjici još je jedan dokaz da SNS ne bira ni načine ni sredstva da kroz provinciju ni ptica ne može da proleti. Sve dok cela Srbija ne postane jedna velika – Ivanjica

 

Razvoj

 

Ako neko slučajno ne zna, “bićeš viđen za Ivanjicu” je izraz kojim se pre 100 godina u Srbiji pretilo neposlušnim državnim službenicima. Ivanjica je tada bila simbol zabačenosti i zaostalosti, pa je premeštaj u ovaj, danas bismo rekli pitomi, gradić na Moravici bio najteža disciplinska kazna. “Pitomi gradić”, međutim, izgleda da još postoji samo na razglednici. U stvarnosti, on se s ponovo pretvara u nekakav “tamni vilajet”.

Bar je takav utisak steklo petoro naučnika iz beogradskog Instituta za filozofiju i društvenu teoriju – sociologa, filozofa, istoričara – koji su došli na tribinu “Kakvo društvo želimo: Kultura i sloboda govora”, a našli se pred zaključanim vratima mesne gimnazije u potpunom mraku.

 

TURNEJA: Da nešto nije u redu naslućivalo se još tokom popodnevnog puta. Organizatorki tribine u Ivanjici nije se javljala na telefon njena partnerka u gimnaziji, gde je razgovor trebalo da bude održan. To je bilo tim sumnjivije što je prvi organizator zbog pritisaka odustao od tribine, ali prekinuti put i vratiti se za Beograd jednostavno nije bilo moguće. Kada je konačno ova mala naučnička trupa (jer čitava ova priča neodoljivo podseća na Markovićevu “Turneju”) stigla na odredišno mesto, tamo je zatekla opisanu scenu: tmina, muk, zabravljena vrata i pusto gimnazijsko dvorište, tačnije, samo dva domaća učesnika tribine od trojice koliko je bilo najavljeno; treći se nije pojavio, kao ni gorepomenuta suorganizatorka. Sve je to, kažu očevici, intelektualni podmladak iz glavnog grada prilično potreslo, bilo je i suza. Na “licinom mestu”, međutim, saznalo se i za razlog “više nego skromne posete”: predsednik Opštine Ivanjica Zoran Lazović, član SNS-a, zabranio je tribinu.

Ivanjica je možda najdrastičniji, ali nije usamljeni primer. Nešto slično se dešavalo i u drugim gradovima Srbije u kojima je Grupa za studije angažovanosti pomenutog Instituta – u okviru projekta Otvoreni razgovori Srbija, a uz finansijsku pomoć Fondacije Hajnrih Bel – organizovala tribine s ciljem da se “kritički raspravlja o regionalnim i lokalnim specifičnostima problema kroz koje prolazi celokupno društvo”.

“Od samog početka prošle godine”, piše naime u Saopštenju koje je povodom “neodržavanja” tribine u Ivanjici izdao IFDT, “inicijativa Otvoreni razgovori Srbija  suočavala se s teškoćama u organizaciji i realizaciji. Učesnici u Razgovorima su isticali”, može se pročitati dalje u tom tekstu, “da je slaba posećenost događaja i otkazivanje učešća govornika u poslednjem času posledica straha i implicitnog ili eksplicitnog pritiska. U više mesta u kojima smo gostovali nailazili smo na različite opstrukcije, u Loznici, na primer, domaćini su nam otkazivali obećano gostoprimstvo, pa su razgovori morali da budu premešteni na druge lokacije. U Boru i Somboru je, sa druge strane, vršen neformalni pritisak na naše koorganizatore koji se pre svega ispoljavao u naglom i izolovanom interesovanju lokalnih vlasti za planiranu temu razgovora”, ističe se takođe u Saopštenju IFDT.

 

NIŠTA U UNUTRAŠNJOSTI SRBIJE NE SME DA SE DEŠAVA ŠTO NIJE ODOBRILA SRPSKA NAPREDNA STRANKA, NIJEDAN GLAS, OSIM VUČIĆEV(SK)OG, NE SME DA SE ČUJE

 

Zbilja, šta bi u toj Inicijativi moglo da bude toliko sporno? Da li je, najpre, to sama tema? Ali, kako predsednik države misli da se vodi dijalog (koji on, navodno, traži) o bilo čemu ako je sumnjiva već i “sloboda govora”? Da li je, zatim, to priređivač i glavni akter tribine, naučna ustanova, Institut za filozofiju i društvenu teoriju? Jeste da je u njemu uhlebljenje našlo osmoro profesora beogradskog Filozofskog fakulteta (tzv. “praksisovaca”), ali to je bilo pre gotovo pola veka. Nije valjda sad nepoćudna “Grupa za studije angažovanosti”? Ili je, na kraju, sumnjiva nemačka fondacija? Pa zar predsednik, opet Vučić, svako malo ne ističe značaj prijateljstva s Nemačkom i, uopšte, Dojčland kao primer na koji bi Srbija trebalo da se ugleda?

Sve su ovo retorička pitanja. I nisu postavljena zato da bi odgovori – kojih, naravno, neće biti – razjasnili ovu blago rečeno skandaloznu situaciju. Jer, situacija je zapravo jasna. Ništa u unutrašnjosti Srbije ne sme da se dešava što nije odobrila Srpska napredna stranka, nijedan glas, osim Vučićev(sk)og, ne sme da se čuje. Da se raspravljate možete u sebi, kao Vulin.

Cenzura se ne odnosi samo na skupove poput tribina koje su po definiciji mesta na kojima se razgovara i razmišlja. To važi i za pozorišne predstave, kao što je recimo “Danas nam je divno dno” Vojislava Žanetića i Dragoljuba Đuričića, za koju nigde nema slobodne sale jer su “svi termini do nove godine popunjeni”. Važi to i za pojedine “estradne umetnike”, poput Vlade Georgieva, za koga su vrata gotovo svih gradova u Srbiji već mesecima zatvorena i može da peva jedino na kućnim zabavama, a i to na sopstvenu, tj. odgovornost domaćina.

 

PARADIGMA: Ali, pre svega to važi za VRANJSKE. Te su novine zaista (ne zato što im je takav “logo” nego svojim stavom) zaslužile da svako slovo njihovog imena bude veliko. Mada su zapravo Vranjske ovde upotrebljene pre svega kao simbol. Simbol za veliki broj lokalnih medija koje je Vučićeva vlast poslednjih godina polako davila da bi u unutrašnjosti Srbije, kad već ne može u Beogradu, ugušila svaki slobodan i nezavisan glas. Pre nekoliko meseci pod pritiskom lokalnih vlasti ugašena je TV Velika Kikinda, a Kikindske su jedva preživele blokadu poreskih vlasti – ono što Vranjskim nije uspelo – ali dokle će istrajati ne zna se. Verovatno dok i njihovom “Vukašinu” Željku Bodrožiću ne pukne film kao Obradoviću. Ne čuje se odavno ni “Zeleno zvono”, zrenjaninski diskusioni klub Branislava Gute Grubačkog; i da ne nabrajamo više, i ovo je previše.

Vranjske su, dakle, paradigma. Kao što je za odnos vlasti prema nezavisnim medijima paradigmatičan postao odnos premijerke Ane Brnabić prema Vranjskim. Jer, na novinarsko pitanje, pošto se baš tog utorka zatekla u Vranju, da li zna da Vukašin Obradović štrajkuje glađu, premijerka je tehnokratski hladno odgovorila da ne zna, da nije upućena u celu tu stvar i – umesto da (znala, ne znala, svejedno) obiđe uglednog novinara, doskorašnjeg predsednika NUNS-a, okrenula se na drugu stranu i otišla.

Treba, naravno, da članovi LGBT zajednice uživaju sva prava i slobode, ali valjda to važi i za članove NUNS-a, UNS-a i ostalih medijskih akronima. Ako je premijerka već šetala sa gej populacijom, što ne bi i sa novinarskom? Nije valjda da sad, pošto je pravo na Paradu ponosa ostvareno, nema više slobode za koju bi se valjalo boriti.

A sudeći prema otvorenom pismu koje je Vukašin Obradović uputio Poreskoj upravi u Vranju, tu se radi o teškom nasilju nad jednom firmom i zaposlenima u njoj, teškom zlostavljanju, teškoj višegodišnjoj, ako ne fizičkoj, a ono svakako psihičkoj (sa fizičkim posledicama) torturi. Mali vranjski Gvantanamo, što da ne. Tako da bi javni tužilac tu imao pune ruke posla. Samo kad bi hteo, tj. smeo.

 

NE BI BILO LOŠE DA S NAČINOM PRIKUPLJANJA POREZA U SRBIJI BUDE UPOZNAT I MEĐUNARODNI MONETARNI FOND. NIJE MNOGO VEROVATNO DA ĆE MMF NA TO REAGOVATI, ALI NIJE VEROVATNO NI DA ĆE IM BITI SVEJEDNO. BAR NEĆE OVIMA KOJI SEDE U BEOGRADU. 

 

Kad je već reč o porezima, dobri fiskalni rezultati u ovoj godini, tj. taj suficit u budžetu, ostvaren je – možda minornim delom, ali krivično delo je krivično delo – nasiljem finansijske policije nad poreskim obveznicima. S jedne strane, tako što im je uzimano ono na šta država nema pravo – pa se ti posle žali, ali ko sme da se žali kad ti je kadija i tužitelj i presuditelj – a sa druge strane tako što im nije vraćala PDV. Tako da ne bi bilo loše da s tim bude upoznat i Međunarodni monetarni fond. Naravno, nije mnogo verovatno da će MMF na to reagovati, ali nije verovatno ni da će im biti svejedno. Bar neće ovima koji sede u Beogradu.

Mada, zapravo, ovde moramo da napravimo jednu ispravku. Pomenuti višak u državnoj kasi uopšte nije dobar rezultat. Naprotiv. Prebačaj “plana” od oko 100 milijardi dinara (do kraja jula je, umesto planiranog deficita od 25, ostvaren suficit od 75 milijardi) ne znači samo da neko nije umeo da računa nego pre svega da je građanima i privredi nepotrebno oduzeto na desetine milijardi. Milijarde koje su mogle da budu pretvorene u investicije, što bi obezbedilo veći privredni rast u narednim godinama. Tako da je to još jedan dokaz da izjava premijerke Brnabić da “samo BDP nije onakav kakav smo prognozirali za ovu godinu, ali su svi drugi ekonomski indikatori mnogo bolji nego što smo mislili”, ne odgovara pravom stanju stvari. Osim već pomenutog ogromnog fiskalnog suficita, loš indikator predstavlja i vrlo nizak rast investicija (u odnosu na prošlu ove godine su porasle za samo dva, a trebalo bi 10 odsto); tu su zatim nepovoljni trendovi u spoljnoj trgovini (“izvoz više nema rastući trend”, dok je “trend uvoza i dalje rastući”), naročito je nepovoljan “trend rasta spoljnotrgovinskog i platnog deficita”. Dakle, nasuprot premijerkinom optimizmu, razloga za zabrinutost zbog ekonomskih tokova u Srbiji ima i više nego dovoljno.

 

POTERA: Ovih dana po Beogradu je ponovo počela potera esenesovaca za tzv. “sigurnim glasovima”? Ništa neobično, reći će neko, uskoro će u glavnom gradu izbori. Ali, stvar je u tome što kad na zahtev/molbu da date i adresu roditelja na odgovor “ali oni žive u provinciji”, sa druge strane stola uzvrate: “Nema veze, biće izbora”.

Da li je to još jedan signal da će istovremeno sa beogradskim biti održani i republički izbori teško je reći, da je moguće naravno, ali da SNS ne bira ni načine ni sredstva da kroz provinciju ni ptica ne može da proleti – to je jasno kao dan. Sve dok cela Srbija ne postane jedna velika – Ivanjica.

 

 

Mijat Lakićević

Novi magazin, 27. septembar 2017.