Loša vest je da se Vučić na vlasti ne drži, kako se najčešće čuje, zahvaljujući siromašnijem stanovništvu nego upravo suprotno, zahvaljujući onom bogatijem, za naše prilike prilično debelom sloju
Da li se Vučićeva vlast
zasniva na “lumpenproletarijatu”, nepismenima i neobrazovanima? To je, naime,
teza koja preovlađuje među (posebno najžešćim) kritičarima aktuelnog režima. Da
li je to tačno? To je važno ne samo iz “spoznajnih” razloga, da se zadovolji
potreba za utvrđivanjem činjenica, nego i iz praktično-političkih, da bi se na
osnovu tih saznanja odredila (nova) politika. To jest, nova (izborna) taktika i
strategija opozicije.
U jednom smislu – da slabije obrazovani deo stanovništva daje “masu”, odnosno
da iz tog dela “biračkog korpusa” Vučić dobija najviše glasova – to verovatno
jeste tačno. Tako makar sugerišu istraživanja javnog mnjenja.
Međutim, “sivu masu” ili logistiku, rukovodeću strukturu, stranačku i svaku
drugu Vučićevoj vlasti obezbeđuju visokoobrazovani. Atlagić i Martinović su
profesori; Stefanović i Mali jesu možda lažni doktori nauka, ali moglo bi se
navesti još više imena iz vrha ili bliskih vrhu Vučićeve vlasti čije doktorate
niko ne osporava. Uostalom, zar za samog Aleksandra Vučića dekan Pravnog
fakulteta nije rekao da je najbolji student u istoriji ove visokoškolske
ustanove. I – ništa mu nije bilo. Mislim, Avramoviću.
Ovih dana se mnogo govori o moralu i moralnoj odgovornosti, ali je taj ulizički
čin, nespojiv s “likom i delom” univerzitetskog nastavnika, prošao bez ikakve
reakcije tog istog univerziteta. Uostalom, na onaj “apel 100” intelektualaca
koji su podržali Sašu Jankovića režim je odgovorio “apelom 600” intelektualaca
koji su podržali Vučića. Sve sami doktori nauka i profesori fakulteta, imenom i
prezimenom, titulom i položajem, stalo je iza ili je bolje reći – ispred
Aleksandra Vučića.
Dakle, onih nekoliko hiljada “sendvičara” koje Vučić za hiljadu-dve dinara voza
s kraja na kraj Srbije da bi aplaudirali, manji su problem. Pravi problem je
nekoliko hiljada profesora univerziteta, ne samo beogradskog, naravno, nego i
novosadskog, niškog, kragujevačkog, ostale da ne pominjemo, koji svakog meseca
na blagajni uzimaju desetine, pa i stotine hiljada dinara – da bi ćutali.
A kada “režimski intelektualci”, na čelu sa predsednikom lično, grubo i nadasve
primitivno izvređaju istaknute predstavnika “suprotnog tabora”, ovi drugi se
oglase saopštenjem. Ne, ne mislim da treba dizati revoluciju – mada nam je
temeljita promena neophodna – ali jedan mali generalni štrajk bio bi nešto
sasvim drugo.
Naravno, ne važi ovo samo, niti pre svega za profesore. Čitava država – u širem
smislu reči, dakle ne samo uprava nego i zdravstvo, prosveta u celini,
kultura… – puna je visokoobrazovanih ljudi. Kao opravdanje ili objašnjenje za
to što su plate u javnom sektoru znatno veće nego u privatnom, najpre se navodi
upravo viša stručna sprema zaposlenih.
Sve u svemu, iz ovoga slede dva zaključka, odnosno dve vesti. Dobra i loša.
Loša vest je da se Vučić na vlasti ne drži, kako se najčešće čuje, zahvaljujući
siromašnijem stanovništvu nego upravo suprotno, zahvaljujući onom bogatijem, za
naše prilike prilično debelom sloju.
Loša vest je, zapravo, i dobra. Prvo, skinuta je “ljaga”, ako tako smem da
kažem, sa “poniženih i uvređenih”, da oni održavaju Vučića. Ima, međutim, nešto
još važnije. Za glavne protagoniste političke borbe to je zapravo “jeftinija”
varijanta. I u materijalnom i u moralnom smislu. Lakše će im biti da na svoju
stranu privuku te siromašn(ij)e jer su oni manje vezani za Vučićev režim od ovog
u suštini privilegovanog, bolje stojećeg segmenta društva.
Jedino što da bi se do onih prvih došlo, mora malo da se
izađe iz “kruga dvojke”.
Mijat Lakićević
Peščanik.net, 9. jul 2019.