NOVI MAGAZIN | Mijat Lakićević

NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Koreni

Ima li društvo pravo da se brani od pojedinaca koji ugrožavaju ako ne baš opstanak, a onda napredak svakako?

Slučaj Novaka Đokovića je najbolji primer koliko je Srbija sposobna i spremna da upropasti i ono najbolje što ima. I to ne ona “krezuba” nego baš “pristojna” Srbija.

Pre gotovo tačno dve decenije, februara 2003. godine, Zoran Đinđić je u Banjaluci tamošnjim studentima održao predavanje u kojem je, između ostalog, rekao da se se svaka zajednica (i pojedinac, naravno) nalazi u nekom okruženju, užem i širem. Tim okruženjem vladaju određene pravilnosti i zakonomernosti. Zadatak zajednice je da utvrdi koje su to zakonomernosti i da im se prilagodi, odnosno da iz njih izvuče najviše koristi za sebe. Ako želi da bude uspešna. Mi smo, nasuprot tome, rekao je Đinđić, često odbijali da poštujemo ta pravila zato što smo, navodno, nebeski narod za koga norme ovog sveta ne važe. Zbog toga smo na kraju plaćali “ovozemaljsku cenu”.

Sada se – ako se za ono što se dogodilo Đokoviću ne optužuju satanisti, Bil Gejts, banke, korporacije, Bilderberg grupa i ostale mračne sile koje vladaju svetom, što nam se servira s nacionalnih televizija – “Nole nacionale” opravdava slobodom izbora.

Zapadna civilizacija je izgrađena na filozofiji slobode pojedinca. Ali i na razumevanju da je sloboda jednog povezana sa slobodom svih. Dakle, druga strana medalje slobode je – odgovornost. Drugim rečima – obaveza da se korišćenjem svog prava na slobodu ne povredi sloboda drugih ljudi.

U stvari, to su razumeli i pojedinci na našim prostorima. Reči Marka Miljanova “junaštvo je braniti sebe od drugih, a čojstvo je braniti druge od sebe” to najbolje potvrđuju. Problem je što to u Srbiji nije prihvaćeno kao opšte pravilo ponašanja; znamo kako treba, ali to ne poštujemo.

Pre biće tome sad i pola veka Bora Đorđević je napisao pesmu čiji su stihovi, otprilike, glasili: “Pravila, pravila, da bi me udavila ili kičmu savila” itd. Možda je to bio izraz mladalačkog bunta jer, evo, autor sentence o Slovencima kao “bečkim konjušarima” pod stare dane je otišao da živi u deželi – ali se čini da je najčuveniji srpski roker dobro osetio bilo svoje nacije.

Država se od organizovane bande koja raspolaže “monopolom fizičke prinude” na određenoj teritoriji razlikuje po zakonima. Istim pravilima koja važe za sve. U Srbiji se smatra da zakon važi samo za slabe i nemoćne. Oni moćni, naročito ako su na vlasti, ne podležu pravilima. Predsednik države to praktično svakodnevno demonstrira.

U razvijenom svetu država je ta koja vodi računa da ono temeljno pravilo ljudskog društva o slobodi bude poštovano. Inače, ništa od društva, zajednica se svodi na vučji čopor.

Na taj način država se stara o opštem dobru. Da li je u javnom interesu da bude što manje obolelih? Da li, sa druge strane, nevakcinisani doprinose bržem širenju bolesti i (ugrožavajući ne samo sebe nego i druge) povećanju broja obolelih? Time degradiraju napore da se broj bolesnih smanji i epidemija stavi pod (kakvu-takvu) kontrolu. Ima li društvo pravo da se brani od pojedinaca koji ugrožavaju ako ne baš opstanak, a onda napredak svakako?

Iako je svoj uspeh postigao u svetu, Novakovo ponašanje oko vakcine (da ne idemo dalje) govori da je u popriličnom nesporazumu s tim svetom. Dosad je mnogo puta pokazao da ume da se izvuče i iz najtežih situacija. Nadajmo se da će to uspeti i ovog puta. Mada, ova arena je nešto drugačija od sportske. I potrebna su neka druga znanja.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. januar 2022.



Budžet kao tamni vilajet

Narodni novac = državni budžet = Alajbegova slama

Izgleda da se situacija u Srbiji razvija, tako da će profane stvari, poput javnih finansija, postajati sve sporednije. Od njih se, doduše, živi, ali u nekim drugim zemljama, ne u Srbiji.

Pogotovo to važi za nešto što se čini davnom prošlošću, mada je bilo takoreći juče, kao što je bilans državnih prihoda i rashoda. Tačnije – Završni račun budžeta Republike Srbije za 2020. godinu.

Analiza ovog dokumenta (dostavljenog Skupštini sa tri i po meseca zakašnjenja – umesto do 15. jula tek 4. novembra), koju je uradio Fiskalni savet, pokazuje vrlo komotan odnos prema narodnom novcu. Stotine milijardi dinara ili, ako vam je tako lakše, milijarde evra troše se bez obrazloženja, objašnjenja i opravdanja.

Vidi se to već na prvi pogled. Svi budžetski korisnici, naime, dužni su da navedu razloge odstupanja od plana. Ta obaveza ispunjava se samo formalno, a objašnjenja su u stilu: plan nije ispunjen zato što je potrošeno više (ili manje – mada se to ređe dešava) nego što je planom predviđeno. I – to je to.

Proizvoljnost pak najviše dolazi do izražaja u potrošnji tzv. tekuće budžetske rezerve. To su sredstva namenjena za “gašenje požara” u vanrednim situacijama (elementarne nepogode). Prošle godine ona su dostigla čak 100 milijardi dinara, što je nerazumljivo visoka suma. Povrh toga, dobar njen deo (oko 16 milijardi) uopšte nije prikazan u Službenom glasniku iako je to zakonska obaveza. Posebno je “pikantan” detalj da je više od 40 odluka o korišćenju budžetske rezerve (14 milijardi dinara) proglašeno državnom tajnom. O zloupotrebi ovog instituta najbolje govori činjenica da su pečatom poverljivosti od javnosti sakriveni ne samo rashodi Vojske nego i Generalnog sekretarijata Vlade ili Republičke direkcije za imovinu.

Još jednim mehanizmom preraspodele Vlada se sasvim samovoljno koristila. Reč je o budžetskim pozajmicama koje su, dostigavši 43 milijarde dinara, “bile rekordno visoke” i “znatno probile budžetski plan” (za pet milijardi), ali su uprkos tome ostale praktično neobjašnjene. Naime, u Završnom računu može se utvrditi namena tek za jednu desetinu potrošenih sredstava, što je, konstatuje FS, posebno problematično ako se ima u vidu da su pozajmice iz budžeta prošle godine bile čak pet puta veće nego pretprošle. Do nekih saznanja o ovim rashodima može se doći tek zaobilaznim kanalima, recimo iz izveštaja Državnog revizora. Pa tako doznajemo da je lani država (opet) debelo potpomogla Er Srbiju (sa 12 milijardi) i (sa pet milijardi) Srbijagas. Da ne bude nedoumica, iako je formalno reč o kreditima, jasno je da te pare nikada neće biti vraćene vlasnicima, građanima Srbije.

Stara boljka aktuelne vlasti su kazne i penali. Prošle godine tako je straćeno čak 23 milijarde dinara. Veličinu štete najbolje ilustruje podatak da je ova suma četiri puta veća od budžeta Ministarstva za životnu sredinu (5,5 milijardi). Zbog čega su te globe plaćene, ima li nekoga ko je za to odgovoran, o tome, nažalost, u “završnom računu” – ni mukajet.

Isto važi i za subvencije za privlačenje (stranih) investitora. Na njih je 2020. potrošeno 10 milijardi dinara, a građani Srbije ne znaju ni kome, ni koliko, ni zašto su poklonjene njihove pare.

Na kraju, mada najvažnije, javne investicije. Godišnje se troše milijarde evra, ali su podaci vrlo šturi i sumarni, umesto da su raščlanjeni i detaljni i da se za svaki projekat zna šta je urađeno i koliko je to koštalo. I, što je najvažnije, da li to što je urađeno – kvantitativno i kvalitativno – zaista vredi onoliko koliko je plaćeno.

Narodni novac = državni budžet = Alajbegova slama.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 2. decembar 2021.

Državni rashodi: Sredstvo bogaćenja vlasti

“Budžetske linije” se pokazuju kao svojevrsni “pacovski kanali” za “bekstvo” kapitala iz narodnih u privatne ruke

Politička ekonomija za početnike

Velika je šteta što se republički budžet, tačnije javne finansije Srbije tretiraju kao neka čisto ekonomska stvar, maltene kao računovodstveni dokument – bilans prihoda i rashoda sa pozitivnim ili negativnim saldom na kraju, i to je sve. Državni proračun, kako to obuhvatno i tačno kažu naša (bivša) braća Hrvati, naravno jeste i to, ali je to najmanje važno. Jer, reč je zapravo o političkom i socijalnom dokumentu prvog reda.
Zašto? Zato što se njime, s jedne strane, definiše ekonomska politika, a sa druge vrši ogromna preraspodela nacionalnog bogatstva. Njime se, da se trenutno zadržimo samo na ovom drugom, uzima od svih, a daje samo nekima. Već sam taj čin – bez obzira na to o kolikoj državi, tj. o kakvom se bogatstvu radi – izaziva poziv na oprez. A poziv postaje još alarmantniji kada se spoznaju dimenzije te redistribucije.
Do te “spoznaje”, međutim, nije lako doći. Štaviše, devet desetina Srbije nema predstavu o kakvoj se kolosalnoj operaciji – prvo oduzimanje sredstava od građana, a onda njihova podela – radi. Pri tome, nije reč o detaljima nego o elementarnim stvarima.
Evo, ministar finansija govoreći o ovoj temi kaže da će država iduće godine ostvariti prihode od oko 1.500 milijardi dinara i rashode od 1.700 milijardi. To, međutim, nije tačno. Bolje rečeno, to je samo pola istine – a poluistine su najopasnije laži – jer to o čemu govori Siniša Mali samo je polovina ukupnih državnih prihoda, odnosno rashoda. To je, naime, bilans države u (naj)užem smislu reči, dakle Republike ili “centralne države”. Kada se na republički budžet dodaju budžeti fondova penzijsko-invalidskog osiguranja, zdravstva, za nezaposlene, pa onda “jedinice lokalne samouprave” (u koje, iz ne baš jasnih razloga, osim gradova i opština spada i Pokrajina Vojvodina), te Javnog preduzeća Putevi Srbije, dođe se do sume koja je vrlo blizu 3.000 milijardi dinara. To je oko 25 milijardi evra, ali, što je još značajnije, to je blizu polovine bruto domaćeg proizvoda, tj. svega što se u Srbiji stvori za godinu dana. To je podatak koji izaziva konsternaciju. Kakva je ta vlast koja toliko grabi.

ZA 2022. JE NAJAVLJENO SMANJENJE STOPE DOPRINOSA ZA PENZIJSKI FOND NA TERET POSLODAVCA ZA 0,5 ODSTO I POVEĆANJE NEOPOREZIVOG DELA BRUTO ZARADE SA 18.300 NA 19.300 DINARA. TIME ĆE PRIHODI DRŽAVE BITI SMANJENI ZA 17 MILIJARDI DINARA, ŠTO JE 0,5 ODSTO UKUPNIH JAVNIH PRIHODA

Odgovoran čovek, profesionalac, smatrao bi svojom obavezom da pred građane – čiji je, u krajnjoj liniji, službenik – iznese kompletne i tačne podatke o celokupnim državnim prihodima i rashodima. Što znači da bi materijal koji se dostavlja poslanicima u Skupštini imao jasno objašnjenje i debelo obrazloženje, a ne bi bio samo nepregledni niz podataka u kojem se i stručnjaci teško snalaze, a kamoli oni koji nisu vični “jeziku brojeva”, kakvih je 99 odsto “narodnih predstavnika”.

RASTEREĆENJE: O bezdušnosti aktuelnih vlasti najbolje govori podatak o rasterećenju privrede. Najavljeno je, naime, za 2022. godinu smanjenje stope doprinosa za penzijski fond na teret poslodavca za 0,5 odsto i povećanje neoporezivog dela bruto zarade sa 18.300 na 19.300 dinara. Time će prihodi države biti smanjeni za 17 milijardi dinara – prvom merom 14, druga tri milijarde – tj. toliko će para više ostati privredi. To je oko 0,5 odsto ukupnih javnih prihoda planiranih za iduću godinu. Toliko je vlast bila velikodušna.
Pre tri godine pojavili su se nagoveštaji da će oslobađanje privrede ići znatno brže. Naime, sredinom decembra 2018. Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije, rekao je da su “privrednici inicirali veće rasterećenje zarada” i da će se “u narednom petogodišnjem periodu razmatrati mogućnost kako da poresko opterećenje zarada bude smanjeno na 46 odsto”.
Naredne, 2019. godine načinjeni su prvi koraci ka rasterećenju; dažbine na plate smanjene su sa 63 na 62 odsto. I sledeće, 2020. učinjeno je isto. Onda se desila kovid-kriza, pa ove godine (razumljivo) nije bilo nikakvog rasterećenja. I sad kad se s normalizacijom prilika moglo očekivati da dođe do znatnijeg smanjenja dacija, vlast je privredi opet dodelila crkavicu. Da bi to nekako opravdala, odlučila je da prikrije realno očekivane prihode. Naime, budžetom je planirano da prihodi porastu sa 1.489 milijardi ove na 1.517 milijardi dinara iduće godine, odnosno približno dva odsto (28 milijardi). A da je samo u obzir uzeto predviđeno povećanje BDP-a za 4,5 odsto i inflacija od 3,7 odsto, planirani prihodi bi morali da porastu četiri puta više, odnosno 8,2 odsto, odnosno oko 120 milijardi. U stvari, to će se sigurno i desiti. Tako da će ministar Mali osećati dvostruko zadovoljstvo: s jedne strane zakinuo je privredu, a sa druge prebacio je plan.

SUŠTINSKI RAZLOG ZA VIŠEGODIŠNJE UPORNO IZBEGAVANJE RASTEREĆENJA PRIVREDE JE U ČINJENICI DA BI U TOM SLUČAJU PRIVATNI SEKTOR BIO SNAŽNIJI I NEZAVISNIJI OD DRŽAVE ŠTO NIKAKO NE ODGOVARA ONIMA KOJI TRENUTNO VLADAJU POLITIKOM I EKONOMIJOM SRBIJE

Suštinski razlog za ovo višegodišnje uporno izbegavanje rasterećenja privrede je u činjenici da bi u tom slučaju privatni sektor bio snažniji i nezavisniji od države, što nikako ne odgovara vladajućoj politekonomskoj “filozofiji”. Bolje rečeno – onima koji trenutno vladaju politikom i ekonomijom Srbije.
Slab privatni sektor, firme na ivici opstanka koje su prinuđene da i za najmanju investiciju uzimaju kredite daleko su podložnije uticaju vlasti i pogodnije za svaku vrstu manipulacije. U takvim uslovima – i to je možda njihova najpogubnija posledica – na površinu izbijaju oni skloniji mutnim, prevarnim i koruptivnima radnjama i poslovima. Drugim rečima – saradnji sa vlašću.
A možda i nije. Mislim – nije najpogubnija. Jer – slabljenje privatnog sektora ima za posledicu niske privatne investicije. Ovaj problem traje već godinama, aktuelna vlast je pokušavala da ga reši, tj. da nekako izdejstvuje veća ulaganja domaćih “kapitalista”, ali nije uspevala. Kad nije uspela, odlučila je da sama postane investitor. Naravno – ne svoje pare – zato što ih nije imala, a ako je imala ulagala je drugde, recimo u Bugarsku – nego ono što će prethodno, kroz “namet na vilajet”, (od)uzeti od građana. Ili ono što će pozajmiti iz inostranstva. Ili – i to je treća opcija – tako što će podsticajnim merama, tj. subvencijama iz budžeta, investitore podmititi da dođu u Srbiju. Prve dve stavke čine javne investicije, treća su strane.
Efekti takve politike došli su do punog izražaja ove godine. Investicije u Srbiji, prema računici Fiskalnog saveta, porasle su sa 17,7 odsto BDP-a 2017. na 23 odsto 2021. godine. Do tog povećanja, međutim, došlo je gotovo isključivo zahvaljujući rastu javnih ulaganja: sa 2,8 odsto BDP-a 2017. na 7,8 odsto BDP-a ove godine. Strane investicije su u istom razdoblju porasle sa 5,5 na 6,5 odsto BDP-a. Iz toga proizlazi da domaća ulaganja ove godine iznose 8,7 odsto BDP-a, što će reći da su se privatna i javna ulaganja gotovo izjednačila. A normalno bi bilo da privatna ulaganja budu bar dvostruko, ako ne i trostruko veća od javnih. To možda najbolje pokazuje svu nakaradnost ekonomskog ambijenta koji produkuje aktuelna vlast.

MILAN MARINOVIĆ, POVERENIK ZA INFORMACIJE OD JAVNOG ZNAČAJA, U SVOJOJ MISIJI ZAŠTITNIKA PODATAKA O LIČNOSTI PROVUČEN JE KROZ “TOPLOG ZECA” ZATO ŠTO SE USUDIO DA KONTROLIŠE FIRMU U KOJOJ (NAVODNO) RADI SIN PREDSEDNIKA VUČIĆA

Državna investiciona ekspanzija nastaviće se i iduće godine. Planskim dokumentima za 2022. predviđeno je da javne investicije, kako je rekao ministar finansija, dostignu gotovo 500 milijardi dinara (sasvim precizno – 486), od čega 400 milijardi iz budžeta, a ostalo iz drugih delova države. To je nešto više od četiri milijarde evra.

NUSPOJAVE: Načelno, javnim ulaganjima u infrastrukturu nema se šta prigovoriti. Putne i železnička mreža u Srbiji na niskom su nivou, još više to važi za komunalne (vodovod, kanalizacija) i sisteme za zaštitu životne sredine. Ali praksa pokazuje da ova ulaganja prate vrlo opasne nuspojave. Prvo, cene infrastrukturnih radova po pravilu su znatno iznad realnih, tj. tržišnih. Brojni su primeri (vidi NM br. 541, tema broja, “Trostruko zagađenje”) da projekti koji se izvode u partnerstvu s kineskim i ruskim kompanijama i bankama – gde nema tendera i gde se poslovi ugovaraju direktno – koštaju znatno više (20-30, pa i više odsto) nego kada se kao finansijeri pojavljuju evropske ili svetske finansijske institucije. Jer ovi drugi kontrolišu ugovorene cene, odnosno imaju stručnjake koji procenjuju koliko stvarno mogu da koštaju određeni projekti. To praktično znači da se preko javnih ulaganja iz budžeta izvlače ogromna sredstva koja se zatim prebacuju u privatne džepove, tj. firme bliske vlastima. Iz toga proizlazi nova teška nevolja – korupcija. Da bi neko preduzeće dobilo određeni posao, ono to na određeni način mora da plati, tj. mora da određeni deo (inače enormne) sume koju je na tom poslu zaradilo vrati “poslodavcu”.

JAVNE INVESTICIJE DOSTIGLE SU OVE GODINE 7,8 ODSTO BDP-A DOK DOMAĆE PRIVATNE INVESTICIJE IZNOSE 8,7 ODSTO BDP-A, ŠTO ZNAČI DA SU SE GOTOVO IZJEDNAČILE. NORMALNO BI BILO DA PRIVATNA ULAGANJA BUDU BAR DVOSTRUKO, AKO NE I TROSTRUKO VEĆA OD JAVNIH

Sve u svemu, “budžetske linije” se pokazuju kao svojevrsni “pacovski kanali” za “bekstvo” kapitala iz narodnih u privatne ruke.
Kada se na pomenute četiri milijarde evra dodaju 1,2 milijarde evra (144 milijardi dinara) za subvencije i 1,3 milijarde evra (160 milijardi dinara) za “kupovinu robe i usluga”, tj. za javne nabavke, ispada da će iduće godine država direktno (ne računajući njena preduzeća: EPS, Poštu, Telekom, Srbijagas) na tržište ući sa 6,5 milijardi evra.
To znači da se država, tačnije vlast koja trenutno upravlja državom, pojavljuje kao činilac od čije dobre volje zavisi ogroman broj preduzeća i koji zahvaljujući tome praktično diktira privredni život. I smrt – za one koji joj iz ovog ili onog razloga nisu po volji.
Primera radi, može nekoga da nagradi – recimo Igora Žeželja i njegovu firmu Wireless media tako što će naručiti softver (za obračun plata u javnom sektoru) po ceni od 60 miliona evra, desetostruko, a neki tvrde i stostruko višoj od realne; a može i da zbog (navodnog) neslaganja u računu za 230 dinara nečiju firmu zatvori na tri meseca. U vezi sa ovim poslednjim, Zaštitnik preduzetnika i privrednika Srbije uputio je protestno pismo javnosti, ali ko još mari za zaštitnike privrede. Uostalom, videli smo kako je Milan Marinović, poverenik za informacije od javnog značaja, u svojoj misiji zaštitnika podataka o ličnosti provučen kroz “toplog zeca” zato što se usudio da kontroliše firmu u kojoj (navodno) radi sin predsednika Vučića.

VLAST KOJA TRENUTNO UPRAVLJA DRŽAVOM POJAVLJUJE SE KAO ČINILAC OD ČIJE DOBRE VOLJE ZAVISI OGROMAN BROJ PREDUZEĆA I KOJI ZAHVALJUJUĆI TOME PRAKTIČNO DIKTIRA PRIVREDNI ŽIVOT. I SMRT

Kad su već pomenute plate – još tamo negde 2014/15. ustanovljeno je da u toj oblasti vlada pravi haos. Jer, opet prema analizi Fiskalnog saveta, plate u državnom sektoru “utvrđuju se na osnovu dugačke liste sektorskih zakona i Vladinih uredbi i zaključaka”, odnosno “formiraju ih čak 23 različite osnovice, više od 500 osnovnih koeficijenata i više od 200 dodataka na osnovnu platu”. I obećano je tada – a baš je A. Vučić bio premijer – da će u kratkom roku biti napravljena korenita reforma zarada u javnom sektoru i uvedeni platni razredi. Početkom novembra, posle mnogo prethodnih odlaganja na po 12 meseci, konačno je uvođenje platnih razreda odloženo za 2025. Jasno je zašto aktuelnoj vlasti ne odgovara uvođenje reda u ovu oblast. Ovako Vučić može da prema sopstvenom nahođenju povećava plate čas ovima čas onima, tj. malo više jednima, a malo manje drugima, stvarajući situaciju da u svakom slučaju svi zavise od njegove (ne)milosti. Uspostavljanje sistema i zakona – sa (nedajbože) digitalizacijom kakva odavno postoji u Sloveniji, gde se tačno zna kolika je plata svakog zaposlenog u javnom sektoru – oduzelo bi nekome diskreciona ovlašćenja i ograničila (bar malo) samovolju koja danas caruje u Srbiji.

Plate, penzije i javni dug

Javni dug na centralnom nivou vlasti će, tako je makar isplanirano, sa ovogodišnjih 58,2 odsto bruto domaćeg proizvoda na kraju 2022. godine pasti na 55,5 odsto BDP-a.
Penzije će, prema švajcarskoj formuli koja će biti primenjena, porasti za 5,5 procenata. Svi penzioneri će početkom 2022. godine dobiti i dodatnih 20.000 dinara.
Predviđeno je povećanje plata svih zaposlenih u javnom sektoru od sedam odsto, pri čemu će zaposleni u vojsci, zdravstvu i socijalnim službama dobiti još više, tj. povećanje od osam odsto. Prosečan porast zarada za ceo javni sektor iznosiće 7,3 odsto.
Od 1. januara će minimalna zarada biti povećana na 35.012 dinara, tj. 9,4 odsto.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. novembar 2021.

Vlast tretira znanje kao neprijatelja

Znanje se u Srbiji poslednjih godina uopšte ne ceni. Uz devalvaciju fakultetskih diploma, za karijerno napredovanje ili uspeh u poslu presudni su drugi atributi poput, na primer, partijske pripadnosti. Sve to dovelo je do demotivacije mladih koji ne vide vezu između ličnog akademskog razvoja i uspešne karijere

Intervju sa prof. dr Vladimirom Obradovićem sa Fakulteta organizacionih nauka

Sagovornika Novog magazina možda najbolje predstavlja činjenica da je Vlada Srbije odbila da ga izabere za člana Saveta za borbu protiv korupcije. Na taj način, sa druge strane, nepravedno ostaju zapostavljena Obradovićeva postignuća na (užem) profesionalnom planu, kao redovnog profesora Fakulteta organizacionih nauka, na Katedri za interdisciplinarna istraživanja u menadžmentu. No, Vladimir Obradović je u žižu šire javnosti dospeo kao beskompromisan borac za akademsko poštenje i dignitet beogradskog Univerziteta, naročito na matičnom fakultetu i posebno u (žalosnom) slučaju doktorata-plagijata Siniše Malog. Tako da kad se to poveže sa onim što se dešava na Ekonomskom, Filozofskom, Građevinskom, Medicinskom i da ih sve ne nabrajamo fakultetima, možda se može reći da ipak ima nekih izgleda da se domaća intelektualna elita probudi.

Hoće li ulica postavljati profesore univerziteta? Imamo, naravno, u vidu transparent kojim navijači Crvene zvezde traže da Miloš Ković bude izabran za profesora. Kako vi objašnjavate tu nadrealnu scenu, kako to da su se navijači zainteresovali za visoko obrazovanje ili su dobili politički zadatak koji pokušavaju da izvrše?
Jasno je da zona interesovanja navijačkih grupa sigurno nisu izborni uslovi na Beogradskom univerzitetu, te je stoga moguće zaključiti da njihovi transparenti nisu posledica spontanog delovanja. Posledično, može se zaključiti da iza svega stoji podsticaj određenih grupa ili pojedinaca da se mešaju u rad Univerziteta. Nažalost, ovo nije prvi takav slučaj iako mi se čini da smo ovoga puta kao društvo najdalje odmakli u pravcu nerazumevanja i rušenja institucija.

DA BI SE UNAPREDILA NAUKA, PRE SVEGA MORA DA SE ZAUSTAVI PROGON SUPROTNOG MIŠLJENJA

Ko stoji iza najnovije navijačke akcije? Vidite li u ovom slučaju ruku vlasti, odnosno njen pokušaj da sebi potpuno potčini Univerzitet?
Iako bi Univerzitet trebalo da bude potpuno autonoman u svom radu, odvojen od verskog i političkog uticaja, svedoci smo brojnih pokušaja da se ta autonomija naruši. Mi živimo u društvu u kojem je većina institucija potpuno urušena. Ako predsednica Vlade predsednika Republike oslovljava sa “šefe”, zašto očekujete da bi rektor, predsednik suda ili parlamenta trebalo da se ponašaju drugačije. U shvatanjima onih koji nose najveću odgovornost za trenutno stanje u Srbiji to je prosto normalno, očekivano, pa čak i poželjno.

Ovaj slučaj ima, čini se, još jednu dimenziju. Nije tu reč samo o jednom profesoru. Kad se pogleda ko podržava Kovića vidi se da tu uopšte nema argumenata koji bi dokazivali njegovu stručnost ili da ispunjava potrebne uslove već su napadi ideološke prirode. U rat protiv Filozofskog fakulteta krenule su antiliberalne, antievropske i antizapadne snage. Kako vi vidite ovaj širi društvenopolitički kontekst?
Širi društvenopolitički kontekst obojen je sveobuhvatnim negiranjem znanja, stručnosti i nauke. Čestim zamenama teza, relativizacijom i drugim manipulativnim taktikama teži se divergiranju od pravog puta. U slučaju profesora Kovića, čiji naučni opus ne poznajem niti u naučnom smislu o njemu mogu da sudim, imamo dva određujuća faktora: ispunjava li uslove za izbor u više zvanje i da li matična institucija smatra da treba raspisati konkurs za isto ili više zvanje. Ukoliko postoje različita viđenja po ovom pitanju, profesor Ković se može obratiti univerzitetskom ombudsmanu, republičkom ombudsmanu, pa čak i Upravnom sudu, koji će ceniti da li je sve proceduralno u redu. Suštinsku, naučnu ispunjenost uslova ceniće nepristrasna komisija koju formira matični fakultet. Napadi i odbrane mimo ovog konteksta su puko bacanje prašine u oči i skretanje s naučnog na politički ili pak demagoški put.

ŠTO SE NAČINA ODABIRA I IZVOĐENJA PROJEKATA U SRBIJI TIČE, SITUACIJA JE KATASTROFALNA

Da li je zbog ove kampanje trebalo da reaguje rukovodstvo Beogradskog univerziteta, rektor pre svega? I kako se može protumačiti njegovo ćutanje?
Ne znam da li se neko obratio rektoru ili drugim organima univerziteta. Ako nije, ne vidim kao nužnost da se rektor izjasni o ovome. U tom smislu ćutanje se može shvatiti i kao poštovanje procedure izbora u nastavničko zvanje, odnosno autonomije univerziteta. Rektor u ovoj proceduri nema značajnijih ovlašćenja i izlazak iz tih okvira ličio bi na neke druge nosioce javnih funkcija koji se mešaju u stvari koje su daleko izvan njihovih ustavnih i zakonskih nadležnosti.

Vidite li ovo kao nastavak ili posledicu afere s plagiranim doktoratom Siniše Malog?
Ne mislim da ovo ima ikakve veze sa doktoratom Siniše Malog.

Uzgred, znate li kakav je epilog tog slučaja – na vašem fakultetu, ali i inače?
Presudom Upravnog suda utvrđeni su određeni propusti u proceduri kojom je Siniši Malom oduzet doktorat. Osnovni propust učinio je sada već bivši dekan FON-a profesor Milija Suknović, koji nije potpisao odgovarajuću odluku i time povredio postupak. Na osnovu pomenute presude, tu Odluku je naknadno potpisao i sada je predmet na daljem postupanju na Univerzitetu u Beogradu, koji treba da potvrdi svoju pređašnju odluku o poništavanju doktorata.

A kakva je situacija na FON-u danas posle te velike afere?
FON je posle ove afere upao u duboku unutrašnju krizu i veliku podeljenost. Nesposobnost prethodnog rukovodstva da se nosi sa ovim izazovom, ali i ne malim brojem drugih, doveo je do velikog nezadovoljstva u kolektivu koje je rezultiralo time da u čak tri ciklusa nismo uspeli da izaberemo dekana. To sve govori o tome koliko su ljudi unutar fakulteta podeljeni i koliko su izgubili poverenje jedni u druge.
Iz četvrtog pokušaja uspeli smo da za dekana izaberemo profesora Milana Martića, koji je pre neki dan stupio na dužnost. Profesor Martić je već bio dekan i predsednik Saveta FON-a u više navrata, te poseduje temeljno poznavanje unutrašnje situacije. Uz proširen i podmlađen tim prodekana koji je izabran, očekujem da uvede fakultet u novu eru stabilizacije i kreiranja preduslova za dalji rast i razvoj koji FON-u, kao vodećoj obrazovnoj instituciji u oblasti menadžmenta i informacionih tehnologija u regionu, i pripada.

REČ “STRUKA” SE KORISTI U KONTEKSTU UVREDE, PA TAKO NERETKO ČUJEMO “OVI STRUČNJACI IZ OPOZICIJE”

Kako generalno vidite situaciju, ne samo na beogradskom Univerzitetu već uopšte u visokom obrazovanje Srbije?
Znanje se u Srbiji poslednjih godina uopšte ne ceni. Uz devalvaciju fakultetskih diploma, čemu je značajno doprinela i hiperprodukcija privatnih univerziteta bez adekvatnog nadzora, za karijerno napredovanje ili uspeh u poslu presudni su drugi atributi poput, na primer, partijske pripadnosti. Sve to dovelo je do demotivacije mladih koji ne vide jednoznačnu vezu između ličnog akademskog razvoja i uspešne karijere.
Pored toga, ulaganja u nauku su minorna. Mladi naučnici nemaju uslova da adekvatno rade na naučnoistraživačkim projektima. U zastarelim laboratorijama neretko nedostaju reagensi ili drugi neophodni elementi da bi se ostvario uspeh.
Sve ovo dovodi do sve masovnijeg odlaska mladih i obrazovanih ljudi u inostranstvo, čime se stanje u zemlji dodatno pogoršava jer bez mladih obrazovanih ljudi društvo se ne može nadati napretku.

Bez obzira na pritiske, pojavio se još jedan, da tako kažem, neposlušan fakultet. Reč je, pogodićete, o Građevinskom fakultetu koji je prosto “razbucao” projekat Beogradskog metroa.
Na primeru koji pominjete možemo uočiti jedan pozitivan i jedan negativan fenomen. Nastavno-naučno veće Građevinskog fakulteta pokazalo je visok stepen integriteta i stručnosti ne prihvativši da pruži podršku nečemu što smatra da je stručno neutemeljeno ili čak pogrešno. Iako bismo mogli da kažemo da je to normalno, imajući u vidu trenutno stanje u Srbiji to je više nego pozitivan fenomen.
Sa druge strane imate odgovor gradskih moćnika koji na celu tu stručnu kritiku odgovaraju u svom maniru sa “pa šta?”. Pritom ne propuštaju priliku da po ko zna koji put potvrde konstataciju koju sam već izneo u ovom tekstu – stručnost je u Srbiji nebitna.

STRATEGIJA TRENUTNE VLASTI JE DA SE MNOGO I SKUPO ZADUŽUJE, MNOGO I NEKONTROLISANO TROŠI, A DA REZULTATA SKORO DA NEMA

Vaša uža specijalnost je, malo slobodnije rečeno, upravljanje projektima. Šta vi inače mislite o načinu na koji se u Srbiji biraju i izvode veliki infrastrukturni i industrijski poduhvati?
Što se načina odabira i izvođenja projekata u Srbiji tiče, situacija je katastrofalna. Srbija nema strategiju razvoja. Mi ne znamo da li želimo da budemo poljoprivredna, turistička ili industrijska zemlja. Često jedno sa drugim ne ide. Infrastruktura se finansira prema posebnim zakonima, direktnim ugovorima i pogodbama bez uvida javnosti. Javni dug značajno raste iz dana u dan.
Sa druge strane, industrijski razvoj karakterišu netransparentne selektivne subvencije za strane investitore pretežno u prljavu tehnologiju koja upošljava nisko obrazovanu i jeftinu radnu snagu.
Dakle, mislim da je strategija trenutne vlasti da se mnogo i skupo zadužuje, mnogo i nekontrolisano troši, a da rezultata skoro da nema. Ako nešto hitno ne promenimo, kada prestane uticaj infrastrukturnih radova, finansiranih iz kredita, na bruto domaći proizvod, ostaće zaduženost, nerazvijena privreda i zemlja bez stručnih i u dovoljnoj meri obrazovanih ljudi.

Ovih dana je Državni revizor objavio da postoje “greške i nepravilnosti” u javnim nabavkama tri velika javna preduzeća – Puteva Srbije, EPS-a i Insfrastrukture Železnice Srbije – koje su vredne oko milijardu evra. Šta vama to govori, kako vi to tumačite, kako je tako nešto uopšte moguće?
Naravno da je moguće raditi na način koji nije u skladu sa zakonima. Međutim, ono što je za mene nemoguće i neprihvatljivo jeste da ni nosioci javnih funkcija ni nadležni organi ništa ne preduzimaju po tom pitanju. Najpre bi bilo logično da direktori tih preduzeća, tj. v.d. direktora daju momentalne i neopozive ostavke na svoje funkcije jer su im evidentno nedorasli. Želim da verujem da su oni radili najbolje što su mogli, ali prosto izgleda da nemaju kapaciteta za više.
Paralelno s tim neophodno je da tužilaštvo sprovede temeljnu istragu. Istraga je neophodna ukoliko postoje indicije da se radi o potencijalnoj proneveri hiljadu evra javnih sredstava, a kamoli kada je u pitanju vrednost blizu milijarde evra. Eventualno nepostupanje tužilaštva u ovom slučaju, što ja kao građanin Srbije ne mogu ni da zamislim, ukazalo bi na to da je sve ovo zapravo jedan veliki organizovani poduhvat u pravcu bogaćenja vladajuće političke oligarhije, a ne slučajne “greške i nepravilnosti”.

KADA LEKARI PREDLOŽE EPIDEMIOLOŠKE MERE PREMIJERKA IZJAVI: JA NE VERUJEM U MERE. TO JE KAO DA NEKO IZJAVI DA NE VERUJE U GRAVITACIJU

“Propali” ste na izborima za Savet za borbu protiv korupcije. Naravno, nije vas htela Vlada. Znate li čime ste im se zamerili?
Šef kabineta premijerke je to veoma jasno objasnio u svom dopisu. On, naime, navodi da dvojica predloženih članova i ja imamo kritički stav prema radu Vlade. Posledično, izvodi se zaključak da u Savetu mogu biti pojedinci isključivo ukoliko se u potpunosti slažu sa svim aktivnostima izvršne vlasti. Imajući to u vidu, veoma mi je drago što nisam izabran za člana tog tela.

Kako biste generalno ocenili odnos aktuelne vlasti prema obrazovanju, nauci pre svega.
U izvršnoj vlasti sede ljudi koji u najmanju ruku imaju sumnjive diplome. Pored toga, sigurno ne predstavljaju vodeće autoritete u oblastima za koje su imenovani na javne funkcije. Većinski ih odlikuje poslušnost, manje stručnost. To već samo po sebi daje odgovor na vaše pitanje i govori o odnosu vlasti prema obrazovanju.
Hajde da počnemo od osnovnog i srednjeg obrazovanja. Situacija je katastrofalna. Nivo znanja koji se pruža deci veoma je nizak, što pokazuju rezultati međunarodno priznatih testova. Pored toga, roditelji moraju da izdvajaju značajne sume za privatne časove kako bi deca mogla da savladaju gradivo i pripreme se za nastavak školovanja. Knjige su skupe i postoje ozbiljne naznake monopola u ovoj sferi. A nivo funkcionalnog znanja iz godine u godinu sve je niži.
Na mesta direktora škola neretko se dovode partijski kadrovi bez podrške kolektiva, što dodatno sputava makar i incidentni razvoj u sferi obrazovanja.
Na fakultetima situacija nije mnogo bolja, ali o tome smo već govorili.

Šta bi trebalo uraditi – najvažnije, razume se, i u kratkim crtama, koliko je moguće – da nauka dobije odgovarajući status i da onda društvu počne da vraća ono što je u nju uloženo?
Da bi se nauka unapredila, mora pre svega da se zaustavi progon suprotnog mišljenja. U osnovi napretka je kritički odnos prema stvarnosti. Jedino i isključivo iz preispitivanja i kritike postojećeg stanja može ponići unapređenje materijala, procesa, tehnologije, sistema. Treba vrednovati i nagrađivati konstruktivna kritička razmišljanja i predloge.
Pored toga, neophodno je vratiti stručnost i rezultate kao preduslov obavljanja svih funkcija u društvu: od lekara i inženjera do ministra i direktora javnog preduzeća.
Uvođenjem ove dve promene znanje, a samim tim i nauka, dobiće na značaju i vrednosti, mladi će biti motivisaniji i vrlo brzo društvo u celini će krenuti velikom brzinom da se unapređuje i razvija. Sve to može da se desi mnogo brže nego što možete i da zamislite.

JASNO JE DA ZONA INTERESOVANJA NAVIJAČKIH GRUPA SIGURNO NISU IZBORNI USLOVI NA BEOGRADSKOM UNIVERZITETU, TE JE STOGA MOGUĆE ZAKLJUČITI DA NJIHOVI TRANSPARENTI NISU POSLEDICA SPONTANOG DELOVANJA

Gde smo tu u poređenju sa svetom?
Najbrže rastuće ekonomije sveta počivaju prvenstveno na znanju. Sa druge strane, najnerazvijenije počivaju na rudnicima i fabrikama u kojima se upošljava manuelna, jeftina radna snaga.
Vlast tretira znanje kao neprijatelja. Reč “struka” koristi se u kontekstu uvrede, pa tako neretko čujemo “ovi stručnjaci iz opozicije”. Kada lekari predlože epidemiološke mere premijerka izjavi: ja ne verujem u mere. To je kao da neko izjavi da ne veruje u gravitaciju. Svako znanje koje nije u službi ostvarenja ciljeva vlasti proglašava se za kritiku, udar na državu i predsednika. Znanje je arhineprijatelj ove vlasti.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 11. novembar 2021.

Beogradski metro: Korist pojedinačna, šteta generalna

Profesori beogradskog Građevinskog fakulteta su, narodski rečeno, u svojoj analizi od 24. septembra (ove godine) tako rasturili plan beogradskog metroa da od njega nije ostao ni kamen na kamenu. Na sve to vlast je na sastanku 12. oktobra cinično odgovorila da profesori, navodno, nisu raspolagali odgovarajućim “ulaznim” podacima. U stvari, vlast je te “podatke” bukvalno izmislila. Građevinski fakultet je odgovorio već sutradan, 13. oktobra, potvrđujući, sa još više odlučnosti, sve svoje prvobitne primedbe

Politička ekonomija

Ne gradi se metro zbog depoa nego depo zbog metroa. Ova gotovo uzgredna rečenica u dokumentu rogobatnog naziva “Primedbe na Nacrt generalne regulacije šinskih sistema u Beogradu sa elementima detaljne razrade”, koji su sačinili profesori Građevinskog fakulteta, a potpisao njegov dekan Vladan Kuzmanović, u potpunosti razotkriva “filozofiju”, motive i namere onih koji stoje iza novousvojenog projekta beogradskog metroa.
Da odmah objasnimo. Kao jedan od najvažnijih, ako ne i najvažniji razlog zašto za prvu liniju metroa nije određena ona (po svemu najlogičnija) koja povezuje Novi Beograd sa starim delom grada, njegovi autori (politički i stručni) ističu to što se “za nju nije mogla naći adekvatna lokacija depoa” (tj. “garaže” za metro vozove, da ipak, mada verovatno nepotrebno, napomenemo). Ne samo što to nije tačno jer je sasvim povoljna lokacija – Laudonov šanac, u blizini železničke stanice Zemun – predložena u planovima pravljenim još pre 40 godina nego se čovek neminovno zapita da li je moguće da se tekuća vlast toliko ostrvila da je potpuno izgubila kontakt s potrebama građana. U stvari, najnoviji projekat beogradskog metroa baš to i pokazuje.

PRVO, PA NAOPAKO: Metro se gradi, to je abeceda, da bi rešio određene gradske probleme: pre svega saobraćajne, a onda i prostorne i ekološke. Da bi to uspeo, neophodno je da bude usklađen s postojećom saobraćajnom infrastrukturom, lokacijom institucija i razmeštajem stanovništva. Verovali ili ne – ništa od tih uslova ne zadovoljava predlog metroa koji nameće aktuelna republičko-lokalna vrhuška.
Prvo – a to se možda dalo naslutiti iz prve rečenice ovog teksta – prva linija metroa potpuno je pogrešno izabrana. Reč je o trasi Makiš – Beograd na vodi – Luka Beograd – Ada Huja. Kako je to već primećeno, ova pruga vodi “od nigde do nigde”. Naravno, misli se na činjenicu da trenutno na njenim početnim, odnosno poslednjim stanicama nema stanovništva. U tome je glavni “gvint”. Vlast računa da će na pomenutim lokacijama – kao što se u slučaju Beograda na vodi zapravo već dešava – nići nova velika naselja. Prema njenim “prognozama”, naime, “u koridoru prve linije” trebalo bi da bude 100.000 novih stanovnika i 80.000 radnih mesta. Odakle ovaj “podatak”? Teško je reći. Ono što je izvesno to je da nikakve studije niti bilo kakve analize koja bi pokazala utemeljenost ovakvih procena jednostavno – nema. A tek na osnovu takve studije, kaže se u materijalu Građevinskog fakulteta, moglo bi da se pristupi “definisanju konačnih varijanti trasa metroa planskim dokumentom”.

PREDLOG BEOGRADSKOG METROA NIJE U SKLADU NI SA SAOBRAĆAJNIM POTREBAMA NITI SA EKONOMSKOM LOGIKOM, NI SA EKOLOGIJOM NITI SA PROSTORNIM MOGUĆNOSTIMA, NI SA POTREBAMA STANOVNIŠTVA NITI SA ZDRAVIM RAZUMOM. U SKLADU JE SAMO SA POTREBAMA ALEKSANDRA VUČIĆA I USKE MADA ŠARENOLIKE (POLITIČKO-POSLOVNO-MEDIJSKE) KLIKE OKO NJEGA. TO JE NAJVAŽNIJE ŠTO O OVOM, PO SVEMU SE ČINI, PRAVOM “UDRUŽENOM ZLOČINAČKOM PODUHVATU” TREBA ZAPAMTITI

Nije teško zaključiti da je prva linija metroa tako postavljena da bi vlast što skuplje mogla da proda zemljište na pomenutim lokacijama. U vezi s tim se kao prethodno može postaviti pitanje opravdanosti, tj. smisla takvog (koncepta – ako to nije prejaka reč) razvoja Beograda. Zašto bi se Beograd tako i toliko širio? S jedne strane, vlast se žali kako se Srbija prazni (i navodno sve čini da taj proces zaustavi), a sa druge strane svojom politikom gura stanovništvo u prestonicu i podstiče to pražnjenje.
Još je možda važnija druga, sasvim specifična primedba. Naime, tako velika investicija “ne sme praviti kompromis između narodnog i privatnog interesa”, piše u Primedbama GF. U stvari, “građevinci” su još i blagi, nema tu nikakvog kompromisa; radi se o potpunom podređivanju opšteg interesa interesu nekolicine pojedinaca na vlasti i bliskih vlasti. “Investicija je takva da izlaženje u susret privatnim interesima”, kaže se dalje u Primedbama, ničim ne može biti uzvraćeno i … rezultiraće trajno poremećenom funkcijom delova ili čak celine metro sistema”. Koliko je to rešenje loše profesori GF ilustruju hipotetičkim pitanjem: “Kada bi privatni investitori Beograda na Vodi, Luke Beograd i Ade Huje” (a mi ovde dodajemo i Makiša) “sami finansirali prvu liniju metroa, onakvu kako je predložena, a što bi bilo pošteno, da li bi grad to trebalo da prihvati”? Njihov odgovor je – “NE”.
Dakle, beskompromisni su naši stručnjaci, “Beograd treba da dobije metro kakav zaslužuje” a linija Makiš – Beograd na vodi – Luka Beograd – Ada Huja, bar u njegovim prvim fazama, tu ne spada. Dodatno, kada je o toj liniji konkretno reč, trebalo bi da se “postupi kao u londonskom Doklandsu. Tu su osamdesetih godina prošlog veka čitavi kompleksi lučkog sadržaja uz Temzu konvertovani u komercijalne i rezidencijalne blokove. Blokovi su povezani lakom železnicom s kontaktom prema metrou, naravno o trošku privatnih investitora.” Bedni Englezi. Kad nisu imali Vesića.
Drugo, iako su metro i nadzemni gradski saobraćaj (autobusi, trolejbusi, tramvaji) prostorno nezavisni, oni su funkcionalno zavisni. Isto važi i za odnos metroa i individualnog (automobilskog) saobraćaja. Ovi vidovi prevoza u novom sistemu dobijaju zadatak da “napajaju” metro putnicima.
Kada se pogleda aktuelni projekat vidi se da je metro postavljen daleko od najvažnijih, odnosno najopterećenijih površinskih linija GSB-a. “Već u prvoj fazi uvođenja metroa mora doći da značajnog (najvećeg mogućeg) prelaska sa individualnog transporta na metro” – kaže se u Primedbama GF. U tom kontekstu ističe se da “ključne gradske saobraćajnice odavno funkcionišu na granici kapaciteta”. Zatim se nabrajaju neuralgične tačke: raskrsnica kod Skupštine (koja 12 sati tokom dana “obrađuje” pet do šest hiljada vozila na sat); raskrsnica kod Pravnog fakulteta (više od 4.000 vozila); raskrsnice na obodima Brankovog mosta, te između ulica Mihajla Pupina i Milentija Popovića, odnosno Brankove i Pop Lukine (po šest i pet hiljada vozila u vršnim satima); most Gazela preko kojeg (prema podacima još iz 2013) prosečno dnevno pređe 152.000 vozila i 1.150 autobusa. “Na ovim koridorima rezervnih kapaciteta nema, a saobraćajni zahtevi će sa ekonomskim razvojem nastaviti da rastu. Stoga se sa ovih koridora saobraćaj s površinskih vidova transporta hitno mora prevoditi na metro”.

PRVA LINIJA (...) NE POVEZUJE NI GLAVNE GRADSKE CENTRE, NI ŽELEZNIČKU STANICU, NI KLINIČKI CENTAR, NI CENTRE OBRAZOVANJA, NITI U ŠIREM CENTRU POSTIŽE REALNU VEZU SA BEOVOZOM

Uzgred, mada takođe važno, to će imati povoljne prostorne efekte (prema podacima iz davne 1985. individualni prevoz je angažovao 90 odsto saobraćajnih površina, sada je verovatno i gore), kao i vrlo pozitivne ekološke uticaje, budući da su u Beogradu automobili postali najveći zagađivači.
Treće, glavna funkcija metroa – i to je azbuka, zar ne – jeste da pored velikih gradskih naselja spoji i ostale “obavezne tačke: najizraženija težišta poslovnih aktivnosti, centre obrazovanja, centre zdravstva, železničke stanice”. I to, kažu dalje eksperti sa Građevinskog fakulteta, mora da bude obezbeđeno “već u prvoj fazi metroa”. Ništa od toga, opet, svojom prvom linijom ne ispunjava aktuelni projekat. Ovako kako je zacrtana, “prva linija (…) ne povezuje ni glavne gradske centre, ni železničku stanicu, ni Klinički centar, ni centre obrazovanja, niti u širem centru postiže realnu vezu sa Beovozom”.

ŠTO SE GRBO RODI: Konačno, u vezi sa prethodnim, i laiku se nameće konstatacija da su kreatori (ne projektanti-izvršitelji) ovakvog metroa morali uložiti mnogo napora da zaobiđu (odnosno da njihovo uključenje u metro mrežu ostave za poslednje faze izgradnje) dva najveća beogradska železnička čvorišta – stanice Prokop i Vukov spomenik. Ili, što je zapravo verovatnije, to njima, zaokupljenim sopstvenim interesima, nije bio nikakav problem.
Zbog toga što je izbegnut Vukov spomenik morala je da se “izmišlja” nova stanica – negde u Mekenzijevoj ulici. To ne samo da donosi nove, visoke i nadasve nepotrebne troškove nego je i građevinsko-tehnički teško izvodljivo. Prokop je posebna priča. “Ne možemo da shvatimo” – čude se javno, evo, profesori Građevinskog – “da u momentu kada se gradi brza pruga ka Novom Sadu i Budimpešti ujedno ne postoji ideja adekvatne veze metroa i stanice Prokop. Potpuno je neprihvatljivo da se povezivanje Prokopa s metroom odlaže za završnu fazu… Presedanje i za korisnike metroa koji su stigli iz Batajnice i za korisnike metroa koji su stigli iz Berlina mora biti jedno – u stanici Prokop”. Ni to nije sve. Nakaradno projektovanje izaziva dodatne teškoće. “Predviđena veza (u trećoj fazi – NM) podrazumeva povijanje trase metroa prema istoku diskutabilnim radijusom horizontalne geometrije. Tako se postavlja pitanje i konstruktivnog i arhitektonskog uklapanja metro stanice u front stanice Prokop. Naglašavamo da je stanica Prokop već konstruktivno namenjena za upravan ulazak metroa”, kažu profesori građevinarstva.
Pošto prvim dvema linijama nisu povezane sve “obavezne tačke”, uvedena je i treća linija metroa. To je, opet, ne samo još više “nazidalo” cenu nego je i ta treća linija postavljena neracionalno: dobrim delom ide vrlo blizu i paralelno s prvom linijom dok, sa druge strane, Savu prelazi preblizu drugoj liniji. “Moramo reći da se sa dva mosta preko Save mogla postići mnogo bolja povezanost starog dela grada s Novim Beogradom. Da su obavezne tačke povezane u ranijim fazama, drugi most je mogao biti lociran daleko južnije, čime bi se postigla znatno bolja međusobna povezanost Novog Beograda i južnih delova grada na istočnoj strani Save (Banovo brdo i južnija naselja)”, piše u Primedbama.
Što se grbo rodi vrijeme ne ispravi – govorio je čuveni pravnik (iz 19. veka) Valtazar Bogišić. Sve teškoće o kojima je dosad bilo reči mogle su biti (lako) izbegnute da je prvom linijom urađeno ono što je već na prvi pogled i infrastrukturno, i ekonomski, i ekološki, i u svakom drugom pogledu logično, tj. stručno opravdano. Dakle – da su njome povezana dva gradska jezgra, dva beogradska centra (Beograd je “dvocentričan grad”, piše u analizi GF), odnosno Opština Novi Beograd i Trg Republike s produžecima ka Zemunu, odnosno Bulevarom kralja Aleksandra ka Cvetku.

GENERACIJE STUDENATA, NE SAMO U SRBIJI NEGO I U SVETU, NA PRIMERU BEOGRADSKOG METROA ĆE UČITI KAKO DA SE IZBEGNU GLAVNA ČVORIŠTA ŽELEZNIČKOG SAOBRAĆAJA

Posledica je “vrlo slaba pokrivenost grada metroom nakon izgradnje prve linije metroa iako je ona dugačka čak 23 kilometra”. Prva faza metroa, predviđena Studijom iz 1981, od svega 13 kilometara, podsećaju građevinci, bolje je pokrivala grad nego ova sadašnja, gotovo dvostruko duža. Štaviše, ta pokrivenost će, prema novom projektu, ostati slaba sve do izgradnje treće linije metroa. To znači da u jednom još relativno dugom razdoblju niti će se na najvažnijim potezima smanjiti saobraćajne gužve, niti će biti značajnijih pozitivnih efekata na prostor i životnu sredinu, niti će najvećem delu stanovnika biti olakšan svakodnevni život.
A cena metroa je u međuvremenu sa dve milijarde evra porasla na šest milijardi. I finansiraće se, kako sada stvari stoje, uglavnom kineskim kreditima, što znači sa svim njihovim dosad uočenim negativnim posledicama. Ali to je za neku drugu priču.
Na kraju, zaključak je jasan: predlog beogradskog metroa nije u skladu ni sa čim – ni sa saobraćajnim potrebama niti sa ekonomskom logikom, ni sa ekologijom niti sa prostornim mogućnostima, ni sa potrebama stanovništva niti sa zdravim razumom.
U stvari, nije izvesno da predlog metroa nije u skladu ni sa čim. On je u skladu s potrebama Aleksandra Vučića i uske mada šarenolike (političko-poslovno-medijske) klike oko njega. To je najvažnije što o ovom, po svemu se čini, pravom “udruženom zločinačkom poduhvatu” treba zapamtiti.

Novi Beograd: Blokada blokova

“Što se novobeogradske strane tiče, ustupci privatnim investitorima vidljivi su u zoni Erport sitija. Protiv planerskih principa koji su brižljivo poštovani još od ranih pedesetih godina ovde je van oštro definisanog koridora određenog blokovima naselje ‘Ivan Ribar’, 45, 70, 61, 62 i 63, koji je garantovao dovoljan broj potencijalnih dnevnih putnika na pešačkoj distanci od buduće linije metroa koridorom Jurija Gagarina izrastao novi blok. Tako ovde linija metroa (tek u trećoj fazi) pravi devijaciju da bi se približila Erport sitiju. Verovatno bi, ne samo tehnički već i društveno najkorektnije rešenje bilo ispraviti trasu prema blokovima koji metro očekuju već četiri decenije, dok bi se Erport siti našao na desetak minuta hoda od metro stanice.
Građevinski fakultet svoje stručne stavove po pitanju metroa decenijama drži nepromenjenim i prenosi ih sa generacije na generaciju. Moramo podsetiti da su generacije sadašnjih profesora vežbe iz geodezije izvodile na obeležavanju budućih tramvajskih koloseka Novog Beograda. (…) Rane osamdesete su bile godine potpune krize, od metroa se odustalo, a tadašnje gradske vlasti su plasirale parolu ‘Tramvajem u 21. vek’. Sistemom ‘par–nepar’ bonova za benzin koji su ukinuti tek u jesen 1983. i smanjenog obima saobraćaja putničkih automobila, stanje na mostovima preko Save je i dalje bilo takvo da je ova groteskna parola pred Novobeograđanima trebalo da prikrije nemoć gradskih vlasti da reše problem saobraćaja. Čak i u uslovima tadašnjeg društvenog sistema narod je odmah odgovorio duhovitom kontraparolom: ‘Pa, tramvajem smo ušli i u 20. vek’. Građevinski fakultet niti želi niti može da se nađe na strani koja će Novom Beogradu poručiti kako će i u drugu polovinu 21. veka možda morati tramvajem. Nakon višedecenijskog sagledavanja saobraćajnih problema grada Fakultet smatra da je ne samo saobraćajno, konstruktivno, urbanistički i ekološki već i društveno jedino ispravno rešenje u kojem će prva faza metroa spojiti centre starog i novog dela grada. Ovaj stav Fakulteta ne može se promeniti”, piše između ostalog u Primedbama GF.
Možda nije u pitanju, nameće se pitanje, samo Erport siti. Na mestu današnjeg IMT-a treba da se gradi novi veliki stambeno-poslovni centar. I tamošnjem investitoru dobro bi došla jedna metro stanica u neposrednoj blizini.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. oktobar 2021.

Vlast ceni neznanje i podaništvo

Ključno je da probudimo nadu, da kreiramo atmosferu mogućih promena. Za početak je dovoljno da verujemo da je to moguće. A moguće je jer snaga zaista počiva u nama, samo je potrebno artikulisati je

Intervju Ognjen Radonjić, profesor Filozofskog fakulteta

Sagovornik Novog magazina, prof. dr Ognjen Radonjić predaje ekonomiju na beogradskom Filozofskom fakultetu. I široj, a ne samo ekonomskoj javnosti postao je poznat svojom beskompromisnom borbom za – nije preterano reći – čast Beogradskog univerziteta u slučaju doktorata-plagijata ministra Siniše Malog, ali i u drugim prilikama. Zato je ovaj razgovor obuhvatio oba polja Radonjićeve aktivnosti.

U poslednje vreme dva ekonomska problema nadvila su se nad Srbijom. Jedno je gasna kriza, a drugo inflacija. Da počnemo od drugog. Dakle, šta mislite o uzrocima rasta cena u Srbiji?
Srbija se ne može izdvojiti iz sveta. Naravno, postoje unutrašnji faktori koji su se nadovezali na spoljašnje koji su, po mom mišljenju, dominantni. Prošle godine je došlo do značajnog smanjenja privredne aktivnosti usled izbijanja pandemije koronavirusa. Imali smo dvostruki efekat koji se ne može razdvojiti – poremećaji u tražnji, pa samim tim i ponudi dobara i usluga. Na strani tražnje najžešće je pogođena industrija, posebno automobilska i trajnih potrošnih dobara, kao i sektor usluga, najpre turizam i transport. Zbog velikog pada u tražnji došlo je potom do prekidanja lanca snabdevanja upravo zbog zastoja u transportu, ali i velike neizvesnosti u pogledu realizacije robe, što je u sistemu funkcionisanja po principu “just in time” veliki problem koji preduzećima potencijalno može u kratkom roku značajno povećati troškove poslovanja, zbog čеga su ona reagovala smanjenjem proizvodnje i zaposlenosti. S pojavom vakcina i njihovom upotrebom pandemija je ublažena, što je vodilo privrednom oporavku, ali iznad onog koji je predvideo Međunarodni monetarni fond. Dakle, sada imamo ekspanziju tražnje, ali, usled pokidanih lanaca snabdevanja, nedostatak ponude, ali i zastoje u distribuciji robe jer, na primer, u evropskim lukama veliki broj brodova danima čeka na istovar.

MI SMO ZEMLJA SA IZRAZITO NISKIM DOHOTKOM I SIROMAŠNIM GRAĐANIMA KOD KOJIH SAMO HRANA ZAUZIMA BLIZU 40 ODSTO POTROŠNJE, TAKO DA ĆE ZBOG SVETSKOG RASTA CENA HRANE NAŠI GRAĐANI REALNO OSETITI ZNAČAJNO VEĆU INFLACIJU OD ZVANIČNIH 5,7 ODSTO.

U Srbiji, sudeći prema reakcijama javnosti, najveći problem predstavlja poskupljenje prehrambenih proizvoda?
Kada je reč o hrani, rod je ove godine podbacio zbog klimatskih promena – bilo je mnogo požara, suša, ali i poplava, zbog čega ponuda značajno zaostaje za tražnjom, što vodi značajnom rastu cena. Pošto je Srbija uvozno zavisna zemlja, posebno kada su u pitanju automobilska industrija, trajna potrošna dobra, energenti i repromaterijali koji se, na primer, koriste u građevinarstvu koje čini oko trećine našeg BDP-a, povećane svetske cene uticale su na rast domaćih cena. Nevolja je što imamo i praktično fiksiran devizni kurs i što je trenutno inflacija u Srbiji iznad inflacije u evrozoni, što vodi realnoj aprecijaciji dinara, pa samim tim i rastu naših izvoznih cena izraženo u evrima, što će se posebno negativno odraziti na naš tekući račun sa perspektivom daljeg zaduživanja naše zemlje. Dodatno, mi smo zemlja sa izrazito niskim dohotkom i siromašnim građanima kod kojih samo hrana zauzima blizu 40 odsto potrošnje, tako da će zbog svetskog rasta cena hrane naši građani realno osetiti značajno veću inflaciju od zvaničnih 5,7 odsto.

Ima li još nekih specifičnih unutrašnjih uzroka?
Tu bih najpre pomenuo neselektivnu podelu pomoći građanima u više navrata. Drugo, rastu inflacije će svakako doprineti kupovina korporativnih obveznica Telekoma, od kojih je polovinu otkupila Narodna banka Srbije. Oba ova faktora značajno povećavaju likvidnost u sistemu, pa samim tim i podgrevaju inflatorne pritiske.

Da li je po vašem mišljenju uticaj pandemije na izdisaju i više ne moramo da brinemo?
Čini mi se da bi se većina ekonomista s tim složila. Naime, pandemija koronavirusa se najčešće tretira kao spoljašnji šok, dakle kao šok koji nije imanentan sistemu, zbog čega je došlo do neočekivanih privrednih poremećaja. Po mom mišljenju, međutim, ova teza nije tačna, to jest smatram da je aktuelna pandemija imanentna globalnom modelu razvoja koji se velikim delom zasniva na urbanizaciji i ugrožavanju životne sredine i prirodnog staništa. Ubrzana urbanizacija vodi nas ka netaknutim delovima planete, zbog čega sve intenzivnije dolazimo u kontakt sa biljnim i životinjskim vrstama koje su prirodni domaćini nama nepoznatih virusa. Povratno, kako razgrađujemo ekosistem i zagađujemo životnu sredinu dolazi do istrebljenja i ugrožavanja različitih životinjskih i biljnih vrsta, čime se smanjuje broj vrsta koje su potencijalni domaćini patogena, zbog čega dolazi do lakšeg prenošenja zaraze među vrstama koje i dalje postoje. Sa druge strane, uništavanjem šuma smanjuje se potencijal apsorpcije ugljen-dioksida, zbog čega se intenziviraju klimatske promene koje vode poplavama, sušama i požarima, zbog čega dolazi do krize u snabdevanju hranom. Poslednji dramatičan primer je Madagaskar, u kojem trenutno više od milion ljudi gladuje zbog neviđene suše koja je pogodila ovu zemlju. Dakle, dok se mi ovde bavimo pojavnim oblicima kao što su inflacija, poremećaji u ponudi i potražnji, zanemarujemo suštinu problema koji ne da neće sam od sebe nestati već će biti još veći – pandemije i prirodne katastrofe će biti sve učestalija pojava.

U PRILOG TOME KOLIKO OVDE VREDI LJUDSKI ŽIVOT GOVORE AFERE KAO ŠTO SU SAVAMALA, HELIKOPTER, POGIBIJA RADNIKA U NAMENSKOJ, POGIBIJA STANIKE GLIGORIJEVIĆ ILI PUŠTANJE KORONE DA HARA I ODNESE ŽIVOTE KAO U JEDNOM RATU, PRI ČEMU SE STVARNI PODACI O PREMINULIMA PRIKRIVAJU

Kad već govorimo o globalnim perspektivama, vidite li još neke izazove ili potencijalne uzročnike kriza?
Vrlo malo se govori o eksploziji zaduženosti zemalja u razvoju koja je koincidirala s politikom jeftinog novca nakon izbijanja Svetske finansijske krize 2008. Naime, kako bi se izbegla globalna depresija nakon pucanja tržišta niskokvalitetnih hipoteka u Americi, svetske centralne banke su u sistem upumpale hiljade milijardi dolara, što je vodilo dramatičnom padu kamatnih stopa. Jeftin novac stimuliše zaduživanje, posebno nerazvijenih ekonomija. Imamo situaciju da ukupan dug zemalja u razvoju porastao sa 114 odsto BDP-a krajem 2010. na gotovo 168 odsto BDP-a na kraju 2018. godine. Naravno, usled pandemije dug zemalja u razvoju nastavio je da raste, tako da prema poslednjim procenama iznosi 250 odsto njihovog prošlogodišnjeg BDP-a. I sada se nalazimo u problemu – borba sa inflacijom podrazumeva povećanje kamatnih stopa, što će voditi eksploziji duga zemalja u razvoju. Drugim rečima, koliko god da trenutna situacija izgleda komplikovano, ona je u zbilji daleko komplikovanija i opasnija, posebno ako se ima u vidu da će zemlje u razvoju imati daleko teži posao u obnavljanju privredne aktivnosti zbog izrazito nejednake distribucije vakcina na globalnom nivou.

Da se vratimo početnim temama. Kako vidite gasnu krizu – najpre u Evropi, jesu li njeni uzroci prvenstveno politički ili ekonomski?
Kombinovani su. Ekonomske razloge sam već naveo, pri čemu treba dodati da su zbog oštre zime evropske ekonomije potrošile zalihe gasa ne vodeći računa o njegovom skladištenju. I sada imamo situaciju da je ucenjivački kapacitet Rusije porastao jer oni imaju gasa napretek, ali žele da ga prodaju samo pod uslovom sklapanja dugoročnih ugovora od 10-25 godina po fiksnoj ceni. Na taj način se tržište izbacuje iz igre, pa samim tim i konkurencija. Rusija trenutno ima vrlo snažan pregovarački kapacitet jer pokriva blizu 50 odsto evropskih potreba za gasom. Naravno, ona taj kapacitet želi da poveća na račun Alžira i Norveške. Tako da bih rekao da je gasna kriza, barem u Evropi, velikim delom konstruisana.

Očekujete li probleme u snabdevanju gasom, pa i energijom uopšte, u Srbiji tokom zime? Spasava li nas Rusija gasom ili guši?
Što se Srbije tiče, Rusi od privatizacije NIS-a ovde drže monopol u snabdevanju gasom i naftom, tako da je naša situacija nepromenjena. Drugim rečima, zbog prethodno pomenutog strateškog pozicioniranja Rusije Srbija se nalazi u povoljnom položaju i nije to nikakva zasluga predsednika već je posledica dugoročnih sporazuma koji su potpisani daleko pre izbijanja pandemije.

Šta mislite kada se može očekivati vraćanje inflacije u zacrtane okvire?
To će prvenstveno zavisiti od toga u kojoj su meri globalni inflatorni pritisci prolazni. Ukoliko je većina uzroka inflatornih pritisaka tranzitorna, kao što je verovatno, onda su to dobre vesti. Ukoliko inflatorni pritisci istraju i napravi se otklon od politike jeftinog novca, onda je, zbog prezaduženosti zemalja u razvoju, moguće izbijanje globalne finansijske krize. Kada je Srbija u pitanju, presudno je raditi na izgradnji pravne države, povećanju produktivnosti i tehnološkom razvoju. Ključni faktori koji tome mogu doprineti jesu razvoj obrazovanja i nauke. S obzirom na to da na pravnu državu i obrazovanje sadašnja vlast pet para ne daje, bez obzira na trenutne inflatorne prilike, naša perspektiva privrednog razvoja je tmurna.

STUDENTI SU PRAGMATIČNI – GLEDAJU ŠTA PROLAZI, A ŠTA NE. NE MOŽETE MNOGO DA OČEKUJETE UKOLIKO NAJODGOVORNIJE FUNKCIJE U DRUŠTVU OBAVLJAJU ONI SA FALSIFIKOVANIM I KUPLJENIM DIPLOMAMA

S obzirom na prethodno, izgleda li vam Srbija kao ekonomski stabilna zemlja?
Uslov privredne stabilnosti su briga za ljude, jake institucije, obrazovanje i nauka. Ovde su, nažalost, ljudsko dostojanstvo i život jeftini. Nije moguće objasniti da u Srbiji radnici rade u pelenama, da se deca ometena u razvoju sistematski zlostavljaju ili da stotine hiljada ljudi radi na određeno kako bi se obezbedila glasačka mašinerija. Opet, u prilog tome koliko ovde vredi ljudski život govore afere kao što su Savamala, helikopter, pogibija radnika u Namenskoj, pogibija Stanike Gligorijević ili puštanje korone da hara i odnese živote kao u jednom ratu pri čemu se stvarni podaci o preminulima prikrivaju. I sad kao razmatraju kovid-propusnice, da bi dodatno produbili podele u društvu i tako prikrili afere koje kipte na sve strane. Obrazovanje i nauka su takođe posebna priča. Šta reći o vaspitačima, učiteljima i nastavnicima koji rade za crkavicu, forsiranje dualnog obrazovanja odnosno fah-idiota, lekarima antivakserima koje promovišu na nacionalnim frekvencijama i u tabloidima ili rušenju autonomije Univerziteta kroz uvođenje institucije blagoslova Sinoda SPC u Zakon o visokom obrazovanju. Takođe, pravna država ovde ne postoji. Iza fasade se nalazi izvršna vlast koja se guši u kriminalu i korupciji i u potpunosti preuzima funkcije sudske i zakonodavne grane vlasti.

S tim u vezi, kako gledate na privredni rast koji će biti ostvaren ove godine? A opet s tim u vezi – vlast se hvali visokim stopama rasta, jesu li te samohvale utemeljene?
Zbog prethodno pomenutih faktora i tehnološke zaostalosti koja strane direktne investicije u Srbiji svodi na manuelne poslove niskog tehnološkog intenziteta i dodate vrednosti naše dugoročne stope rasta su niske, na nivou od oko 3-3,5 odsto bez perspektive probijanja te granice. Paradoks je da nam značajno mesto u BDP-u zauzima građevinarstvo, koje nije izvozni proizvod i čije su cene potencijalno vrlo nestabilne. Prosto je nerealna ekspanzija građevinarstva u Beogradu, glavnom gradu zemlje koja se prazni, tako da sumnjam da su u pitanju prljavi poslovi koji ne mogu biti osnova nekog održivog razvoja. Činjenica je da smo u prethodnoj godini ostvarili jedan od najmanjih padova privredne aktivnosti u Evropi, ali je to posledica izdašnih, velikim delom neselektivnih, antikriznih mera i strukture naše privrede – privredne grane koje su u Srbiji doživele rast od pet odsto u vreme vrhunca pandemije imaju značajno učešće u našoj proizvodnji – poljoprivreda i prehrambena, duvanska i hemijska industrija imaju učešće od 13 odsto u srpskom BDP-u, dok je njihovo učešće u Evropskoj uniji 5,5 odsto. Sa druge strane, najsnažniji udar su doživele ekonomije sa značajnim učešćem turizma, trajnih potrošnih dobara, automobilske industrije i transporta.

Vi dakle ne verujete vlasti kada tvrdi da je Srbija lider u regionu, a zamalo i u Evropi?
Ne radi se tu o verovanju, činjenica je da je u razdoblju 2012-2019. Srbija rasla po prosečnoj godišnjoj stopi od 2,4 odsto, dok su istom periodu uporedive zemlje Centralne i Istočne Evrope rasle po stopi od 3,2 odsto. Za 2021. Evropska komisija je Srbiji prognozirala rast od šest odsto, ali visok rast je prognozirala i za druge uporedive zemlje zbog snažnijeg privrednog oporavka od očekivanog – prosek za zemlje Centralne i Istočne Evrope je 5,3 odsto, Rumuniju 7,4 odsto, Mađarsku 6,3 odsto, Sloveniju 5,9 odsto…

Vi predajete ekonomiju na fakultetu na kojem je ona takoreći strano telo. Da li je pogrešna ova konstatacija? Objasnite zašto u oba slučaja?
Naravno da je pogrešna jer svi mi smo aktivni učesnici kako političkog tako i ekonomskog sistema, nevezano od toga šta želimo. Ovo pitanje me podseća na floskulu naših zvaničnika da politikom treba da se bave samo političari. I oni su u toj propagandi vrlo uspešni, čemu u prilog govori značajna depolitizacija našeg javnog prostora koja je praktično dovela do uklanjanja kočionog sistema koji je u rukama građana. Nije ni čudo što su oni danas u mogućnosti da na bilo koju aferu odgovore sa “ne dam” ili “pa šta”.

Kakve su vrednosne orijentacije studenata danas – jesu li one, recimo, prevashodno etatističke ili su preduzetničke?
One su pragmatične prirode. Odavno ne živimo u etatističkom sistemu, a za preduzetnički duh je neophodna pravna država s principom jednakih šansi za sve, jako obrazovanje i nauka. Od toga kod nas skoro ničega nema. I ono obrazovanja i nauke što imamo je u velikoj meri jedna od dobrih zaostavština komunističkog perioda.

Nose li to iz kuće, škole ili je uzrok u opštoj atmosferi u društvu?
To se ne može razdvojiti. Atmosfera u svakoj kući značajno se kreira spoljnim, to jest društvenim faktorima. Otuda su studenti i pragmatični – gledaju šta prolazi, a šta ne. Ne možete mnogo da očekujete ukoliko najodgovornije funkcije u društvu obavljaju oni sa falsifikovanim i kupljenim diplomama. Oni retki, koji ne pristaju na sistem podaništva, većinom svoju budućnost traže negde drugde, daleko od ovog smoga, bukvalno i figurativno rečeno.

BEOGRADSKI UNIVERZITET ĆUTI ZBOG KOMFORA, KORUPCIJE, ALI VEROVATNO I TOGA ŠTO SMO PRISTALI DA BUDEMO FAH-IDIOTI ZA PREDUZETNIČKI DUH JE NEOPHODNA PRAVNA DRŽAVA SA PRINCIPOM JEDNAKIH ŠANSI ZA SVE, JAKO OBRAZOVANJE I NAUKA. OD TOGA KOD NAS SKORO NIČEGA NEMA

Jesu li studenti danas okrenuti nečem novom, neispitanom, pobuni u krajnjoj liniji ili više vole da idu utabanim stazama, da ne kažemo da su karijeristi?
Što se pobune tiče, ova vlast je velikim delom ubedila naše građane da su svi isti, da se ništa ne može promeniti i da je svaki korak u tom pravcu uzaludan. Značajan činilac koji im pomaže u toj propagandi jesu izneverena očekivanja. Ali život nije fer i nema pravde na ovom svetu. Na nama je da se borimo i težimo znanju, pravdi i solidarnosti. Cena koja se za to mora platiti često je neprijatna, ali je i moguća nagrada velika. Zato je ključno da probudimo nadu, da kreiramo atmosferu mogućih promena. Dovoljno je da verujemo da je to moguće, za početak. A moguće je jer snaga zaista počiva u nama, samo je potrebno artikulisati je.

Da li je možda reč o tome da sistem vrednosti koji se primenjuje i prolazi u društvu zapravo obeshrabruje i onemogućava ljude da se okrenu inovativnosti jer nagrađuje poslušnost?
To je ključ našeg problema i tu se pretežno nalazi sva naša muka. Ovde se ceni neznanje, udvorištvo i podaništvo, a ne kritičko promišljanje. Bez kritičkog promišljanja nema znanja, motivacije, vizije, integriteta i hrabrosti koje su ključ inovativnosti, pa samim tim i napretka ne samo ekonomskog već i kulturnog, obrazovnog, zdravstvenog…

Zašto ćuti Beogradski univerzitet?
Zbog komfora, korupcije, ali verovatno i zbog toga što smo pristali da budemo fah-idioti. Profesura se ne svodi na stručno znanje već i na promišljanje društva u kojem živimo. Profesorski poziv je javan i naša dužnost je da se borimo za javno dobro i suprotstavimo nepravdi. Takvo poimanje univerzitetskog poziva je, izgleda, izgubljeno negde u magli.

Da li je najveći deo srpske intelektualne elite dozvolio da bude korumpiran u suštini za male pare i sitne udobnosti?
Korupcija i intelektualna elita su antipodi. Bilo da ste intelektualac ili ne, ukoliko ste korumpirani niste ništa drugo do plaćenik. Za sitne ili krupne naknade plaćenik sprovodi naručeno, što nije u opisu delovanja intelektualca

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 21. oktobar 2021.

Energetske apokalipse neće biti

Zašto su gas i električna energija naglo poskupeli, za koje količine te cene važe, hoće li se Evropa smrzavati, da li će se kriza preliti na naš region, šta da radi Srbija

Intervju Aleksandar Kovačević, stručnjak za energetiku

Energetika je pomalo i neočekivano postala glavna evropska tema ovih dana. Cene energenata, tačnije prirodnog gasa i struje, skaču u nebo. O čemu je tu zaista reč? Preti li Evropi energetska apokalipsa ili se radi o spekulacijama ili o prolaznoj krizi? To je bila tema razgovora s našim poznatim stručnjakom za energetiku Aleksandrom Kovačevićem.

Kad se kaže da je cena gasa u poslednjih godinu dana skočila pet puta važi li to za cenu gasa generalno ili za neke manje, marginalne koje se trenutno ugovaraju na tzv. otvorenom tržištu za neke hitne potrebe?
Cena gasa je porasla na berzi gasa u Evropi. Takozvani TTF indeks cena. Naime, TTF tržište ima najbolji balans ponude iz utečnjenog prirodnog gasa, gasa iz lokalne proizvodnje, odnosno EU, gasa iz Norveške i gasa iz Rusije. Sve u svemu, reč je o marginalnim količinama jer se najveći deo trgovine odvija preko bilateralnih i dugoročnih ugovora.
Gazprom se, naravno, pojavljuje na ovom tržištu u nekoliko vidova, i to najpre kao isporučilac gasa putem Severnog toka ili gasovoda Jamal, odnosno sistema gasovoda kroz Ukrajinu, zatim kao prodavac utečnjenog gasa iz ruskih izvoznih terminala, treće, kao trgovac gasom na veliko u svim vidovima i, na kraju, kao kupac gasa za svoje podružnice u Evropi ili podzemna skladišta.
Taj indeks cena znatno je porastao. Pored toga, indeks cena gasa pokazuje da je u jedan mah cena gasa po jedinici energije prevazišla cenu nafte. To se još samo jednom desilo u prošlosti.

Da li je poskupljenje posledica povećane potražnje i zbog čega je do nje došlo. Da li je oporavak privrede posle pandemije korone jedan od uzroka ili je najvažniji uzrok?
Tržište gasa je vrlo robusno i stabilno tržište. Potrebno je da se stekne više različitih razloga da bi došlo do ovakvog skoka cena. U ovom slučaju to uključuje nagli porast potrošnje, remonte na proizvodnoj i transportnoj infrastrukturi u Norveškoj, pad proizvodnje u Holandiji, pad proizvodnje na delu kapaciteta u Rusiji, povećanu tražnju radi punjenja skladišta u Evropi, kao i okolnost da je tokom dužeg perioda utečnjeni gas preusmeravan na Daleki Istok, gde su cene tradicionalno više od Evropskih, a gde je došlo do rasta tražnje posle prošlogodišnjeg naleta pandemije. Jednovremeno je došlo do kvarova na transportnoj infrastrukturi za gas iz Alžira preko Belorusije, kao i Baltičkom basenu. Vremenske prilike su podstakle tražnju. Izostanak energije iz vetra takođe.

EVROPA RASPOLAŽE DOVOLJNIM UVOZNIM KAPACITETIMA I U GASOVODIMA I U TERMINALIMA ZA UTEČNJENI GAS

Ima li taj skok cene veze sa Severnim tokom 2, tj. predstavlja li i to neku vrstu pritiska da se ubrza izdavanje dozvola za rad ovog gasovoda, koje je trenutno pod upitnikom?
U nekoj meri ili možda. Ako je takva namera i postojala, ona nije mogla biti dovoljna da izazove ovakvo pomeranje cena. Možda je prilika koja se pojavila sticajem brojnih okolnosti iskorišćena da se formira neka vrsta percepcije da bi Severni tok 2 mogao ublažiti krizu.

A ima li to veze sa američkim protivljenjem ovom gasovodu, odnosno saradnji Rusije i Nemačke, pre svega?
Stavovi nemačke vlade, s jedne strane, i nemačkih sudova, sa druge strane, kao i regulatornih ustanova, sa treće, u ovom slučaju se ne podudaraju. Ne može se govoriti o tome da je cela nemačka politička i poslovna scena pozitivno otvorena za Severni tok 2 i da je to suprotno stavu Sjedinjenih Država. Pokazalo se i u toku izbora da se neke vodeće političke opcije u Nemačkoj oštro protive korišćenju Severnog toka 2, dok su neke druge na ovaj ili onaj način za to.

Pomenuli ste tečni prirodni gas. On je, pre svega iz Afrike, ali i sa još daljih destinacija, trebalo da bude neka vrsta alternative, konkurenta, zamene za prirodni gas iz Rusije. Podignuto je valjda tridesetak terminala na obalama Evrope, šta se s njima dešava, ispunjavaju li oni svoju svrhu?
Prema mojim informacijama, ne potpuno. Pristup ovim terminalima nije jednostavan niti dovoljno operativan. Ima i mnogo restrikcija u samoj infrastrukturi. Dobar primer je novi terminal u Hrvatskoj, koji je daleko manje funkcionalan nego što je mogao biti, a čija je konkurentnost u odnosu na gas iz gasovoda znatno umanjena izborom lokacije, tehnologije i kapaciteta.
Dakle Evropa se pojavljuje na tržištu utečnjenog gasa opterećena uvećanim transakcionim troškovima, pa je shodno tome u stanju da plati nižu cenu od kupaca sa Dalekog istoka.

Iz onoga što ste rekli čini se da je do nestašice u Evropi došlo zato što je gas otišao u Aziju. O čemu se tu radi?
To je jedan od uzroka, i to u dužem periodu. To je inače dugoročni trend da su zahvaljujući većoj efikasnosti infrastrukture azijski kupci u stanju da plate višu cenu gasa. Tokom pandemije u 2020. godini taj trend je kratko bio napušten jer je u Aziji došlo do smanjenja tražnje.

UKOLIKO DOĐE DO HLADNE ZIME, BIĆE POTREBNO UVEĆATI UVOZ GASA 5-10 ODSTO U ODNOSU NA PROSEK PRETHODNIH ZIMA

Prošle godine smo imali situaciju da su čak i relativno skromne cene u Evropi bile dovoljne da privuku velike količine utečnjenog gasa. Bila je situacija da je, recimo, Turska, koja je vrlo efikasno gasno tržište i vrlo dobro snabdevena gasovodima iz različitih pravaca, uvozila utečnjeni gas.

Jesu li problemi u snabdevanju nastali zbog načina na koji se Evropska unija odnosi prema tržištu gasa? Da li ona to tržište više guši ili podstiče, da li je svojom regulativom sebi napravila probleme?
Najverovatnije. Postoji problem sa regulativom tržišta u Evropi, sa poimanjem energetske efikasnosti i pristupom infrastrukturi.

Govori se i o enormnom poskupljenju električne energije. Da li je to u vezi sa zbivanjima na tržištu prirodnog gasa?
U nekoj meri. U toku je i rast potrošnje električne energije. Veliki broj elektrana na ugalj zatvoren je delimično ili potpuno. Porasle su i cene uglja u Indiji i Kini, pa se ta okolnost prelila na Evropu. Unutrašnje tržište uglja u Kini nije dovoljno fleksibilno da može da se izbori sa varijabilnom tražnjom elektrana čija je tehnička raspoloživost daleko ispod Evropskih standarda. Naime, dugi periodi nerada, tehnički ispadi dovode do toga da elektrana koja ima veliku zalihu uglja ne radi zbog kvara, a elektrana koja bi bila operativna nema uglja, i tome slično.

Da li je “Zelena agenda” uticala na destabilizaciju snabdevanja, s jedne, i na porast cena, sa druge strane?
Verovatno ne odlučujuće. Potpredsednik Evropske komisije Timermans bio je vrlo jasan u tom kontekstu. Jednostavna ekonomija kaže da bi postojanje trgovine karbo kreditima i takse na emisije trebalo da smanjuje tražnju a ne da je povećava.

Da li je “panika” na energetskom tržištu prisutna u svim zemljama EU ili samo u nekima od njih, i kojim, pre svega?
Moguće da su segmenti tržišta koji su snabdeveni dugoročnim ili ugovorima za buduću isporuku sada u povoljnijem položaju. Međutim, gasne firme ne mogu prodavati stvorene zalihe po nabavnoj već samo po očekivanoj ceni jer je to jedini način da se očuva vrednost uloženog kapitala. Taj jednostavni mehanizam implicira proliferaciju cenovnih uticaja preko celog tržišta.

Može li ova situacija imati dugoročnije posledice?
Ova situacija ponovo ozbiljno otvara pitanje konkurentnosti evropskih industrija, efikasnosti korišćenja energije u Evropi i transakcionih i regulatornih troškova. Dalji rast cena, a naročito rast cena za buduće isporuke, može dovesti do drastičnog pada industrijske tražnje, a time i nezaposlenosti i drugih problema.
Poseban rizik trpe Ukrajina, Baltičke države i Finska.

DO POVEĆANJA CENA DOŠLO JE U TRGOVINI O MARGINALNIM KOLIČINAMA JER SE NAJVEĆI DEO TRGOVINE ODVIJA PREKO BILATERALNIH I DUGOROČNIH UGOVORA

Da li će se kriza iz Evrope preliti na naš region?
Najpre, raspoložive projekcije ukazuju da postojeći mehanizmi u Evropi obezbeđuju pouzdano snabdevanje svih zemalja EU i Zapadnog Balkana tokom naredne zime. Naravno, uz prigodne cene. To, međutim, istovremeno znači i da će se prilike – što znači i kriza, ako je i koliko je bude – iz Evrope prelivati na Srbiju i naš region. No, ja bih rekao: što pre to bolje. Upotreba gasa u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji vrlo je neefikasna. Tranzitni troškovi su neobično veliki. Potrebno je što pre restrukturirati upotrebu gasa koristeći se primerima zemalja izvan Evrope i Kine. Porast cena bi bio dobrodošao impuls da se javna preduzeća upuste u investicije i promene tehnologije kako daljinskog grejanja tako i distribucije gasa za široku potrošnju.
Evropska unija je potvrdila sposobnost da obezbedi snabdevanje Balkana kroz mehanizam sigurnosti snabdevanja ustanovljen u Ugovoru o Energetskoj zajednici.

Treba li građani Srbije da očekuju drastično povećanje cena energenata, tj. gasa i struje?
Bilo bi dobro da cena unekoliko poraste da bi se predupredili drastični rizici i drastične situacije koje predstoje. To bi moralo biti praćeno ambicioznim investicionim planovima u Elektroprivredi Srbije, toplanama i industrijskim potrošačima. Kamate na međunarodnim tržištima kapitala i dalje su niske. Cene energetske opreme još uvek nisu porasle srazmerno porastu cena energije. Krajnje je vreme za ambiciozni investicioni program koji bi radikalno podigao efikasnost korišćenja energije.

Da li Srbija zarad energetske stabilnosti treba više da se oslanja na zelenu energiju ili treba da još izvestan niz godina (5-10, možda više) sačuva i svoje termoelektrane. U ovoj drugoj varijanti, da li je uslov da ih modernizuje (ugradi filtere), tako da one više ne budu tako veliki zagađivači?
U periodu od pet godina nema mnogo izbora. Tokom narednih pet godina termoelektrane će biti oslonac elektroenergetskog sistema Srbije. Naime, u tom periodu nije moguće izgraditi i pustiti u pogon potrebni kapacitet novih objekata. Ulaganja u postojeće objekte na temelju davno prevaziđenih tehnoloških rešenja koja su sada predviđena ili se upravo sprovode verovatno neće doneti ništa dobro. Postojeće planove treba što je moguće pre napustiti i zameniti daleko naprednijim, ali i dalje ambicioznim investicionim zamahom.
Zelena energije je prilika generacije za Srbiju. Ogroman, slabo iskorišćeni potencijal zemljišta, biomase, geotermalne energije, sunca i vetra traži ambiciozni investicioni program koji je potrebno odmah pokrenuti da bi se prve velike elektrane pojavile na tržištu u 2025. godini. Taj investicioni program bi podigao zaposlenost i omogućio povećanje cena struje koje je potrebno u odgovarajućoj meri.

UPOTREBA GASA U SRBIJI, HRVATSKOJ, BOSNI I HERCEGOVINI I SEVERNOJ MAKEDONIJI VRLO JE NEEFIKASNA

Ono što je svakako moguće jeste da se u tih pet godina prepolovi potrošnja ogrevnog drveta kod domaćinstava, uz radikalno poboljšanje kvaliteta grejanja i smanjenja zagađenja. U periodu koronavirusa ovo bi se trebalo smatrati prioritetom svih prioriteta. Tu treba tražiti priliku da se bitno poboljša socijalni status stanovništva. Ako ne dođe do krupnih promena u regulativi i energetskoj politici, verovatno predstoje nove krize.

Sve u svemu, preti li Evropi energetska apokalipsa?
Apokalipsa je prejaka reč, ali povećanje energetskog siromaštva deluje izvesno. Ukoliko dođe do hladne zime, biće potrebno uvećati uvoz gasa za 5-10 odsto u odnosu na prosek prethodnih zima. To neće biti jeftino i može se očekivati relativno visok nivo cena u narednim mesecima. Ukoliko se to desi na početku zime i bude rešavano povećanim korišćenjem skladišta, može doći do nestašica u drugom delu zimskog perioda.
Sa druge strane, projekcije raspoloživosti infrastrukture, količina gasa i gasa u skladištima zasad ne ukazuju na značajnije nestašice. Cene, međutim, mogu ostati visoke. Ovo ne isključuje poremećaje na tržištu usled vanrednih događaja ili određenih tržišnih okolnosti. Ishod pregovora o puštanju u rad Severnog toka 2 ovde nije posebno relevantan mada može znatno uticati na cene, pa čak i neke druge tržišne situacije.
Da podsetim, Evropa raspolaže dovoljnim uvoznim kapacitetima i u gasovodima i u terminalima za utečnjeni gas.

Nova energetska paradigma

Potrebno je pregovore sa Evropskom unijom i Energetskom zajednicom u vezi s režimom trgovine karbon kreditima i učešćem na Evropskom tržištu postaviti na nove temelje koji mogu Srbiji i celom regionu doneti ozbiljna finansijska sredstva za nove investicije. Ovde se radi o pitanjima daleko većeg značaja od programa finansijske podrške Balkanu IPA III, koji je nedavno usvojen u Evropskoj uniji. Srbija ima priliku da, kao predsedavajuća Energetske zajednice, do kraja ove godine i u kontekstu Konferencije o klimatskim promenama u Glazgovu početkom narednog meseca povede ceo region u potpuno novu i znatno napredniju energetsku paradigmu.

Veliki trgovački gubici Srbije

Ovog trenutka ceo region gubi izvanrednu priliku da znatno poveća svoje učešće u Evropskom tržištu električne energije i da ostvari lukrativni izvoz hidroenergije. Mi znamo da je domaća tražnja verovatno obezbeđena domaćom proizvodnjom u Srbiji. Međutim, ta situacija implicira velike gubitke u trgovačkim prilikama. Ovog trenutka dragocen je svaki napor da se smanji domaća potrošnja električne energije, a naročito da se eliminiše velika osetljivost potrošnje na vremenske prilike. Elektroprivreda Srbije raspolaže sposobnim komercijalnim timom. Tim ljudima treba dati priliku da na najbolji način upotrebe izvanredni hidroenergetski potencijal kojim Srbija raspolaže.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 14. oktobar 2021.

Đurići i Đurići uveoci

Kada se s najvišeg mesta u državi visoko vrednuje i podstiče agresivni primitivizam, time se ne gradi (i ne nagrađuje) samo jedan tip ličnosti nego i jedan tip društva

Uvodnik najnovijeg Kvartalnog monitora govori o uticaju obrazovanja na ekonomski (ali i opštedruštveni) razvoj jedne zemlje. Nakon kraće uporedne analize Milojko Arsić konstatuje da “su nivo i kvalitet obrazovanja u Srbiji približno u skladu s njenim nivoom razvijenosti”. Iz toga dalje izvlači zaključak “da je za privredni rast u narednim godinama neophodno da se unapredi kako obuhvatnost tako i kvalitet obrazovanja”.

Naravno, obrazovanje je danas (više nego ikada) nužan uslov razvoja, ali – da li je i dovoljan. Pitanje sugerišu podaci koje je izneo sam Arsić. Jer, ekonomski zaostatak Srbije, recimo za Češkom, a pogotovo Nemačkom, mnogo je veći od jaza u obrazovanju. Što znači da postoje činioci koji su značajni koliko i obrazovanje, ako nisu i važniji. Drugim rečima, stepen razvijenosti zavisi od mogućnosti da znanje dobije društveno priznanje, a onda i bude (koliko-toliko) pretočeno u imanje.

Iz toga se može zaključiti da nije dovoljno da uče samo pojedinci. Isto važi i za čitavo društvo. Pre otprilike tri i po decenije Zoran Đinđić je pisao da razvojni, tj. “evolucioni kapaciteti nekog društva ne mere se ekonomskim pokazateljima nego sposobnošću društva da uči, tj. da mobiliše svoje unutrašnje resurse. A učenje je uvek povezano s racionalnim propitivanjem vrednosti i normi koje služe kao orijentiri delovanja”.

Dakle – vrednosti i orijentiri. Na tom ispitu danas pada Srbija. Paradigmatičan je za to primer pohvala koje je predsednik Vučić uputio pripadnici svog stranačkog podmlatka Neveni Đurić. Upadanje u reč, prekidanje sagovornika, vređanje i omalovažavanje drugih učesnika u debati – to su “vrline” koje je u jednoj TV emisiji pokazala poslanica Đurić. Kada se s najvišeg mesta u državi visoko vrednuje i podstiče agresivni primitivizam, time se ne gradi (i ne nagrađuje) samo jedan tip ličnosti nego i jedan tip društva.

Zbilja, diplomci koji izlaze iz Akademije mladih lidera SNS-a kao da su izašli iz nekog talibanskog terorističkog kampa. Opašu se verbalnim dinamitom, uvuku se među ljude i naprosto se detoniraju. Pošto su to (srećom) samo jezička pirotehnička sredstva, oni te svoje diverzije mogu da ponavljaju više puta i u dužem razdoblju. Ma kako, međutim, bili dobro istrenirani, ovi SNS kadrovi vremenom se potroše, prosto imaju rok upotrebe. Tada odlaze u mirovinu – neko u ambasadore, neko u ministre, neko u direktore itd., široke su jasle javnog sektora. Ode Marko Đurić, dođe Nevena Đurić. Simbolički govoreći, naravno.

Na kraju, zbog svih Đurića koje uče da je do ustoličenja Aleksandra Vučića 2012. Srbija bila “jadna, napaćena, na kolenima”, evo samo nekoliko činjenica. U času kada je Demokratska opozicija 2000. preuzela vlast od “crveno-crne koalicije” u kojoj je aktuelni predsednik imao istaknuto mesto, Srbija je bila poražena u četiri rata i izbačena iz svih međunarodnih organizacija, počev od Ujedinjenih nacija. Bruto domaći proizvod bio je upola manji nego deceniju ranije, dok su plate svedene na trećinu. Od 2001. do 2008. godine, do početka svetske ekonomske krize, Srbija je ostvarila prosečan privredni rast od 6,6 odsto. Od 2013. do 2019, dakle do globalne krize izazvane koronom, Srbija je zabeležila prosečan godišnji rast od 2,5 odsto. I poslednje, nova vlast je 2001. zatekla javni dug nešto malo iznad 14 milijardi evra. Kada su vlast preuzeli naprednjaci, sredinom 2012, javni dug je iznosio oko 15 milijardi evra. Danas je javni dug blizu 30 milijardi evra.

Sapienti sat.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. septembar 2021.

Vlast neće javnost

Broj osnova za ograničenje pristupa informacijama od javnog značaja proširen je sa pet na sedam

Intervju Ana Toskić Cvetinović, izvršna direktorka Partneri Srbija

Povodom 28. septembra, Međunarodnog dana prava javnosti da zna, u Beogradu će dan ranije biti održana Konferencija pod naslovom “Odbrana prava javnosti da zna”. Naslov je i ilustrativan i indikativan jer govori da to pravo ne samo da nije u dovoljnoj meri ostvareno nego je ugroženo i napadnuto. To je bio povod za razgovor sa Anom Toskić Cvetinović, izvršnom direktorkom organizacije “Partneri Srbija”, koja je upriličila skup.

Kakva su iskustva u dosadašnjoj primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja? Može li se reći da su državni organi prilično ometali i sprečavali primenu zakona?
Ovaj zakon usvojen je pre 17 godina i nesumnjivo je unapredio transparentnost u radu javnih organa. Međutim, poslednjih nekoliko godina sve je više zahteva na koje izostaju odgovori. Zbog toga se tražioci informacija sve češće žale Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Dodatno zabrinjava činjenica da mnogi organi potom ignorišu i odluke Poverenika, kojima ovaj organ nalaže dostavljanje informacija, a neki svesno radije biraju da plate kazne jer procenjuju da se to više isplati od stavljanja informacija o svom poslovanju na uvid javnosti.

Da li je problem u nedovoljno dobrom zakonu ili prosto vlast neće da dostavlja tražene informacije?
Naš zakon je dugo važio za jedan od najboljih u svetu u ovoj oblasti. Verovatno i zbog toga što propisuje da javnost ima pravo na pristup informacijama o radu organa vlasti, te obuhvata širok opseg informacija koje spadaju u ovu kategoriju, odnosno koje tražioci mogu zahtevati. Nažalost, nema tog zakona koji loša praksa ne može da pokvari. Od početka primene Zakona, put ka “najosetljivijim” informacijama bio je najteži i podrazumevao je gotovo po pravilu i žalbu Povereniku. Štaviše, neki slučajevi završili su i pred Evropskim sudom za ljudska prava. Uglavnom se radi o informacijama o trošenju javnih resursa ili onima koje mogu imati političke implikacije.

Zašto vlast krije informacije od građana. Šta to govori o njenom karakteru?
Razlozi za uskraćivanje informacija mogu biti različiti, od neznanja, namere da se prikriju potencijalno koruptivne prakse ili one koje mogu naneti neku političku štetu nosiocima javnih funkcija. Setimo se neuspelih pokušaja da se dobiju snimci s naplatne rampe u Doljevcu. Međutim, razlog je često i u činjenici da se u našem društvu nikada nije dovoljno “primila” postavka da nosioci vlasti treba da polažu račune građanima. Takvu vlast onda ne možemo zvati demokratskom, u najboljem slučaju ona se i dalje uči demokratiji, a mi danas svedočimo da čak ni za to nema one već čuvene političke volje.

U toku je rad na izmenama Zakona. Kako su se državni organi ponašali tokom rada, jesu li pokazivali razumevanje za potrebe javnosti da bude informisana o državnim poslovima i bili kooperativni ili su nastojali da se zakon promeni, a da sve ostane isto?
Rad na izmenama Zakona traje gotovo pet godina. Za ovo vreme formirane su dve radne grupe za izmenu Zakona, izrađena su tri različita dokumenta, promenile su se dve vlade, a proces je i dalje u toku.
Izmenama Zakona trebalo je da se reše problemi prepoznati u praksi. Međutim, utisak je da ovaj proces zakonodavac želi da iskoristi da bi još više otežao pristup nekim informacijama. Na primer, jedan od predloga u tom smeru bio je i da se društva kapitala potpuno isključe iz zakona. Na sreću, nakon reakcije civilnog sektora i međunarodnih eksperata ovaj predlog je povučen.

PREDLAGALI SMO DA I CRKVE I VERSKE ZAJEDNICE, U DELU U KOJEM ZA SVOJ RAD DOBIJAJU SREDSTVA IZ BUDŽETA, BUDU OBVEZNICI ZAKONA, ALI TO NIJE PRIHVAĆENO

O odnosu vlasti možda najbolje govori to što je Radna grupa za promenu Zakona osnovana netransparentno i uz, osim Poverenika, isključivo učešće predstavnika organa vlasti. Utisak je da je njihova motivacija u ovom procesu bila da se dodatno ograniči, tj. oteža pristup informacijama. Slikovit primer za to je i činjenica da je Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave odbilo zahtev grupe nevladinih organizacija za pristup informacijama o radu ove Radne grupe. U proces smo Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija i ja uključeni tek nakon apela Nacionalnog konventa EU premijerki Brnabić. Međutim, odgovor na pomenuti zahtev za pristup informacijama nikada nismo dobili.

Da li je u važećem zakonu nešto popravljeno i šta?
Dobre strane Nacrta su da je proširen krug obveznika Zakona, povećane su kazne za nedostavljanje informacija, predloženo je raspisivanje javnog konkursa za izbor Poverenika, precizirani su i sa drugim propisima usklađeni pojedini pojmovi.

I ovlašćenja Poverenika su povećana, o čemu je reč?
Predloženo je da Poverenik može da kazni za prekršaj organ koji ne postupi po zahtevu, a povećane su i kazne koje Poverenik može da izrekne za neizvršenje rešenja ovog organa. Takođe, daje se mogućnost da Poverenik formira i područne kancelarije, što bi trebalo da olakša komunikaciju sa organima vlasti i građanima u lokalnim zajednicama.

Šta nije popravljeno, odnosno ima li izmena koje je civilno društvo predlagalo, a nisu prihvaćene?
Civilno društvo se, pre svega, protivilo uvođenju bilo kojeg novog osnova za ograničenje prava. Većina naših predloga u tom smislu je usvojena, ali je ipak broj osnova za ograničenje pristupa proširen sa pet na sedam. Na primer, sada se predlaže ograničenje pristupa informacijama o postupcima Pravobranilaštva. Takođe, predlagali smo da i crkve i verske zajednice, u delu u kojem za svoj rad dobijaju sredstva iz budžeta, budu obveznici Zakona, što nije predviđeno aktuelnim Nacrtom.

U POSLEDNJIH NEKOLIKO GODINA SVE JE VIŠE ZAHTEVA ZA INFORMACIJAMA NA KOJE IZOSTAJU ODGOVORI

U materijalima za konferenciju piše da Vlada Republike Srbije nijednom nije obezbedila da se neko od obavezujućih, konačnih i izvršnih rešenja Poverenika i sprovede? Kako je to bilo moguće?
Do toga nije došlo zbog pomenutog nedostatka političke volje i opšteg odnosa vlasti prema javnosti. Kako nije bilo posledica za nepostupanje Vlade, tako nije ni došlo do promene ovakve prakse. Nažalost, ni aktuelni Nacrt ne nudi rešenje za ovaj problem već zadržava odredbu koja nikada dosad nije bila primenjena.

Možda je ključni problem nadzor nad sprovođenjem zakona. Šta je rasprava o izmenama Zakona u tom smislu donela i da li je bilo otpora da se to reguliše na valjan način?
Upravni inspektorat, koji je inače u sastavu Ministarstva za državnu upravu, već godinama ne sprovodi adekvatno nadzor nad primenom Zakona. Pre svega tako što uopšte ne pokreće postupak inspekcijskog nadzora. Predlog civilnog sektora da se inspekcijska ovlašćenja prenesu na Poverenika, nažalost, nije prihvaćen. I dalje stojimo iza tog predloga jer ima utemeljenje u praksi i iskustvu Poverenika, kao i sličnom rešenju iz Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, prema kojem ovaj organ takođe vrši nadzor.

Na kraju, šta očekujete od predstojeće Konferencije?
Pored obeležavanja Međunarodnog dana prava javnosti da zna, na Konferenciji 27. septembra želimo da s kolegama iz civilnog sektora, medija, Poverenika, međunarodnim ekspertima SIGMA razgovaramo o predloženim izmenama Zakona i njihovim efektima na prava građana i rad medija. Takođe, govorićemo o tome na koji način civilni sektor i mediji mogu dalje da doprinesu unapređenju transparentnosti vlasti. Kao i na prethodne događaje koje smo organizovali sličnim povodom, pozvali smo predstavnike resornog ministarstva, sa željom da obrazlože svoje stavove i predloge, ali se, bar do časa kada razgovaramo, još nisu odazvali pozivu

Više prava – policiji

U pripremi je i novi zakon o policiji. Kakav je njegov odnos prema pravima građana?
Nacrt zakona o unutrašnjim poslovima predlaže niz rešenja koja mogu imati negativne posledice na ljudska prava i slobode. Među njima najviše zabrinjavaju odredbe koje predviđaju sprovođenje masovnog nadzora u javnim prostorima, i to obradom biometrijskih podataka građana, tj. korišćenjem sistema za automatsko prepoznavanje lica. Upotreba jednog ovakvog sistema predstavlja rizik po pravo na privatnost svih građana, ali može negativno uticati i na druga prava i slobode, poput slobode govora i izražavanja ili slobode okupljanja. Iskustva iz zemalja poput Kine govore da se upravo ovaj sistem koristi za borbu protiv političkih neistomišljenika.
Takođe, Nacrtom se predviđa i zabrana otkrivanja identiteta policajaca na dužnosti. Tako, predlagač paradoksalno pruža posebnu zaštitu privatnosti policajcima, dok se u privatnost građana invanzivno zadire upotrebom novih sistema obrade podataka. Takođe, Nacrt na više mesta proširuje ovlašćenja resornog ministra i daje prostor za dodatnu političku kontrolu policije.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 23. septembar 2021.

Srbija i Kina: Trostruko zagađenje

Kina je dosad u Srbiju plasirala najmanje 10 milijardi dolara. Još pola te sume je dogovoreno iako ne i ugovoreno. Šta je taj novac doneo Srbiji

Pred kamerama zelena agenda i klima, a kada se kamere isključe – Kina, Kina, Kina. Tim rečima je predsednik Aleksandar Vučić opisao atmosferu na 16. Bledskom strateškom forumu održanom prošle nedelje (1. i 2. septembra) na poznatom slovenačkom jezeru.
Kina je ovih dana bila glavna tema i u Srbiji, ali, nasuprot Bledu, upravo zahvaljujući događaju pred kamerama. Naime, kamere u jednoj fabrici kineske kompanije Ziđin, nekadašnjem RTB “Boru”, snimile su nedavno (23. avgusta) kako direktor Lan Šicong šutira radnika inženjera Nenada Jankucića. Kinez se posle izvinio pravdajući se da “nije dovoljno dobro upoznao kulturološke navike u Srbiji”. Očigledno nije. U Srbiji prvo isključe kamere.
Šalu na stranu, nije to prvi kulturološki šok koji su Kinezi doživeli na “brdovitom Balkanu”. Nekoliko meseci pre ovog, avgustovskog, u junu su se službenici obezbeđenja firme Linglong u “ravnom Banatu”, tj. Zrenjaninu, silno iznenadili kad su saznali da nemaju pravo da sprečavaju novinare da rade svoj posao. Ne bar tako otvoreno kao što su to činili.
I još jednom šalu na stranu – mada tu zapravo nema ništa smešno – ipak pomalo čudi da Kinezi još nisu stigli da savladaju naše kulturne običaje kad su kamerama premrežili čitavu zemlju, a i kad su već tri godine sponzor Super i Prve fudbalske lige Srbije. (Uzgred, neki tvrde da je, bez obzira na ne naročito visok nivo srpskog fudbala, suma od 1,26 miliona evra, tj. 420.000 evra po godini, mala i pre svega rezultat političkog dila, odnosno želje da ekološki vrlo sumnjiva investicija u Zrenjaninu – reč je o proizvodnji guma – stekne širu popularnost.)
Sa druge strane, da se vratimo na glavnu priču, ako se imaju u vidu domaća saobraćajna i sportska kultura, možda su se Kinezi zapravo sasvim adekvatno poneli.

NEISPUNJENA OBEĆANJA: Negde početkom ove godine, u februaru, predsednik Vučić je slavodobitno, kako samo on to ume, objavio da je za poslednjih 10 godina izvoz srpskih proizvoda u Kinu porastao 50 puta, dok je uvoz jedva utrostručen. Informacija se, što se ne dešava često, pokazala kao tačna. Ipak, kada se malo bolje pogledaju brojevi, “osmeh se ledi na licu”.
Naime, 2010. izvoz je iznosio svega sedam miliona dolara, dok je uvoz bio gotovo 1,2 milijarde. U prošloj godini pak izvoz se kretao oko 350 miliona, a uvoz premašio 3,3 milijarde USD.
Ko je za privredu Srbije važniji: Bosna i Hercegovina ili Kina?
Jer evo, u Bosnu izvozimo gotovo pet puta više nego u Kinu – 1,5 milijardi dolara, a uvozimo 600-700 miliona dolara. Nije da trgovina s Kinom nije važna, ali zašto se zapostavlja trgovina sa Bosnom i Hercegovinom?

PRVO ZAGAĐENJE SE ODNOSI NA PRIRODNU SREDINU KOJE SU ISKUSILI STANOVNICI SMEDEREVA I BORA I OKOLINE, A VELIKA JE OPASNOST DA ĆE SE ISTO DOGODITI I U ZRENJANINU

Izneverene nade plus neispunjena obećanja – tako bi se u najkraćem mogla okarakterisati ekonomska (ali i ne samo ekonomska) saradnja između Srbije i Kine. Sa “srpskog stanovišta” naravno jer kineske želje i očekivanja ne znamo, mada se čini da sve ovo dosad ide više njima u prilog.
Srbija Kini posle petooktobarskih promena dvehiljadite počinje da se okreće krajem te decenije. Naime, 20. avgusta 2009. s Kinom je potpisan (potpisao Mlađan Dinkić) Sporazum o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture. Iako se ovaj sporazum odnosio samo na jednu oblast, računalo se, makar u Srbiji, da smo na taj način stavili nogu u vrata i potencijalno ih širom otvorili za srpsku robu. Sledeći korak bilo je učešće Srbije na svetskoj izložbi EXPO 2010 u Šangaju, gde se predstavila, između ostalog, i projektom internet-portala pod nazivom “SerbiaBusinessNetwork.com”. Bazu je činilo 88 projekata spremnih za ulaganja ili strateška partnerstva, u pojedinačnoj vrednosti od 50 hiljada do više od 100 miliona evra. Godinu dana kasnije, 20. juna 2011, u Privrednoj komori Srbije održan je veliki sastanak sa 120 kineskih privrednika iz 55 kompanija. Onda je došlo do promene vlasti, a posle manje-više znamo šta se dešavalo.
Danas je, pojedinačno po zemljama gledano, Kina kao spoljnotrgovinski partner sa (blizu) 3,7 milijardi dolara izbila na treće mesto: prva je Nemačka sa ukupnom razmenom od 6,1 milijardu, a druga Italija sa 3,8 milijardi USD. Međutim, dok je kao zemlja iz koje najviše uvozimo izbila na drugo mesta (pretekavši Italiju i Rusiju), kao zemlja importer iz Srbije Kina je tek na 17. mestu. Zato nije čudo da je trgovinski deficit Srbije ubedljivo najveći s Kinom – gotovo tri milijarde dolara (druga je na toj listi Nemačka, s kojom imamo deficit od 1,1 milijardu dolara).
Ovo nije rezultat samo nesposobnosti – ma šta inače o njima mislili – srpskih privrednika. Naime, dobar deo uzroka je u zatvorenosti kineske ekonomije. Ne znamo koliko će nam od toga biti lakše, ali to ne važi samo za Srbiju.
Svojom inicijativom “Pojas i put” Kina je privukla mnoge zemlje jer ko ne bi poželeo tako velikog, moćnog i partnera u ekonomskom usponu. Međutim, nade praktično svih među njima brzo su se izjalovile. Među 17 zemalja koje ulaze u taj krug (u početku je bilo 16+1, a onda je u njega ušla i Grčka, pa je sad 17+1) odavno tinja nezadovoljstvo. Tih 17 zemalja sada sve otvorenije traži da se Kina više otvori, pogotovu što je članica Svetske trgovinske organizacije i obavezna je da poštuje njene standarde. Ako je već tražila, kažu analitičari, da joj se prizna status tržišne ekonomije, onda bi Kina morala i da se ponaša u skladu s tim statusom, što znači da svoje granice više otvori za stranu robu. Štaviše, Kina se i u okviru inicijative 17+1 obavezala na otvaranje tržišta, ali to radi veoma sporo. Od potpisivanja “pisma o namerama” do potpisivanja sporazuma prođu godine, pa se onda čeka na početak primene, tako da ove zemlje nisu zadovoljne ni brzinom niti obimom kojim kineska strana ispunjava svoja obećanja.
Posebno bi, ističe se, to moralo da važi za Srbiju jer ona ima i mnogo kineskih kredita, pa bi nekako bilo fer da nam se omogući da malo smanjimo taj zaista enormni trgovinski deficit. Primećuje se i da je u nekim drugim zemljama, s kojima nema tako bratske odnose, Kina ulagala u fabrike čije je proizvode posle uvozila. Sa druge strane, konstatuje se da ni Srbija nije baš pokazala neku agresivnost u svojim zahtevima za boljom prohodnošću svoje robe na kinesko tržište. Šta radi i čemu služi Tomislav Nikolić sa svojom Kancelarijom od stotinjak zaposlenih, posebno je pitanje; retoričko, razume se.
Sve u svemu, Kina nije ispunila svoja obećanja u pogledu otvaranja tržišta, a ni naši lideri nisu ispunili svoja obećanja o plasmanu robe u Kinu.

IZNEVERENA OČEKIVANJA: Pomenuti Sporazum iz 2009, kao što mu i ime kaže, odnosio se pre svega na infrastrukturu. Pri čemu su se početne želje Srbije potpuno izjalovile. Ideja je, naime, bila da se putevi grade putem koncesija. U skladu s tim je i politički prebeg petooktobarac Velimir Ilić, kao ministar građevinarstva u Vučićevoj (formalno Dačićevoj) vladi, novembra 2013. rekao da će se deonica od Beograda do Čačka na Koridoru 11, budući da je država prezadužena, graditi putem koncesije. Pisao je već o tome Novi magazin (v. br. 347 iz 2017), ali nije naodmet ovde ponoviti. Ilić je tada objavio “veliku zainteresovanost Arapa i Kineza” i naglasio da su ovi potonji već poslali zahtev da dobiju koncesiju za dve deonice, među njima i Surčin–Obrenovac. Naredne godine Srbija raspisuje tender na koji se javljaju dve kineske kompanije.

DRUGO ZAGAĐENJE JE MORALNO. POSLOVNI ARANŽMANI S KINEZIMA PRAVI SU GENERATOR KORUPCIJE. ONI SE KORISTE ZA ISISAVANJE NOVCA IZ BUDŽETA I PREBACIVANJE U PRIVATNE DŽEPOVE, ČIME SE DOPRINOSI BOGAĆENJU LJUDI NA VLASTI I ONIH BLISKIH VLASTI. NA TAJ NAČIN KINA ZAPRAVO FINANSIRA OPSTANAK AKTUELNOG REŽIMA

Potom raspisuje i tender za koncesionog savetnika jer procedura nalaže da o tome ne odlučuje Vlada nego nezavisno (objektivno i stručno) telo. Ali, 2015. Kinezi objavljuju da odustaju od koncesije. Ipak, to nije značilo prekid pregovora. Naprotiv, naredne 2016. Vlada Srbije s Kinezima potpisuje ugovor kojim se izgradnja puta poverava kineskim kompanijama. Naše, po istom tom ugovoru, imaju pravo najviše na polovinu (tačnije 49 odsto) vrednosti celog posla. Posle pet meseci potpisuje se i ugovor s kineskim bankama vredan 208 miliona evra, koje će finansirati izgradnju. U martu 2017, dakle posle silnih peripetija, konačno i svečano počinje izgradnja trase duge tačno 17,6 kilometara, pod uslovima potpuno različitim od onih koji su obećavani na početku.
To, međutim, nije sve. Već tada poznavaoci nisu skrivali čuđenje: 200 miliona za 17 km preko ravnog Srema? Kilometar auto-puta kroz Vojvodinu, piše u jednoj publikaciji o Koridoru 10 koju je izdalo Ministarstvo saobraćaja, košta između 1,5 i 2,5 miliona evra (kroz Grdeličku klisuru između 10 i 15 miliona). Dobro, neka bude i duplo, to je opet 85 miliona evra.
Most preko Save kod Ostružnice, dug 1,8 kilometara, koji grade domaće firme, košta oko 30 miliona evra. Mostovi na putu Surčin–Obrenovac, na Savi i Kolubari, koje grade Kinezi dugi su ukupno 1,7 kilometara. Dobro, neka koštaju duplo više od ostružničkog, to je 60 miliona. Da saberemo: 85 + 60 to je 145 miliona evra. A kredit je, kao što rekosmo, 208 miliona. Na šta ide “višak” od 60 i kusur miliona evra?
Ovaj primer, da ne bude zabune, nije nikakav izuzetak nego pravilo. Šta god da (g)rade Kinezi, znatno je skuplje nego kada to čine naše firme.
Finansije su posebna priča. Kineski krediti su, naime, znatno nepovoljniji nego kada se novac pozajmljuje od međunarodnih banaka. Recimo, kamatna stopa kod Kineza ide i do tri odsto godišnje, na šta se još dodaje provizija za tzv. angažovanje sredstava od 0,5 odsto od cele sume, plus provizija od takođe 0,5 odsto za eventualno nepovlačenje sredstava u dogovorenim rokovima. Kamatna stopa, recimo, Evropske investicione banke je svega 1,8 odsto i nema nikakvih drugih troškova (provizija i slično). Pored toga, njeni krediti su na 30 godina, za razliku od kineskih koji su na 20, što prve ponovo čini znatno povoljnijim.
Izgradnja kineskog industrijskog parka u Borči sa oko 400 kompanija najavljena je još 2017, a trebalo je da otpočne 2018. i da do danas već uveliko bude u pogonu. Uskoro će i kraj 2021, a nijedan ašov nije zaboden. Umesto visokotehnoloških, u Srbiju dolaze firme “prve generacije”, tj. one koje odlikuje upotreba starih i “prljavih” tehnologija – rudarstvo, metalurgija, gumarstvo – baš kao što su pomenuti HBIS, Ziđin i Linglong.
U tome je – u zagađenju koje proizvode – i najveći problem s kineskim investicijama u Srbiju. I to i jedno i drugo, i zagađenje i investicije, uzeto u najširem smislu. Dakle, kada je reč o investicijama, ne samo materijalnim nego i moralnim (običaji ponašanja) i intelektualnim (u smislu ideja i ideologije koje se plasiraju.

TREĆE ZAGAĐENJE JE MENTALNO. KINA, KAO ŠTO SMO VEĆ IMALI PRILIKU DA SE UVERIMO, SA SOBOM DONOSI ANTIDEMOKRATSKO I ANTILIBERALNO UREĐENJE, PROTEŽIRANJE VREDNOSTI I MODELA PONAŠANJA KOJI NISU U SKLADU SA EVROPSKIM I DRUŠTVO NADZIRANO I STROGO KONTROLISANO OD VRHA VLASTI

U skladu s tim, “ekološki akcidenti” koje smo uvezli s kineskim parama, robom i kadrovima trostrukog su karaktera. Jedno je zagađenje prirodne sredine koje su iskusili stanovnici Smedereva i Bora i okoline, a velika je opasnost da će se isto dogoditi i u Zrenjaninu.
Drugo je moralno. Poslovni aranžmani s Kinezima pravi su generator korupcije. Oni se koriste za isisavanje novca iz budžeta i prebacivanje u privatne džepove, čime se doprinosi bogaćenju ljudi na vlasti i onih bliskih njoj. Na taj način Kina zapravo finansira opstanak aktuelnog režima.
Treće zagađenje je mentalno. Kina, kao što smo već imali priliku da se uverimo, sa sobom donosi antidemokratsko i antiliberalno uređenje, protežiranje vrednosti i modela ponašanja koji nisu u skladu sa evropskim i društvo nadzirano i strogo kontrolisano od vrha vlasti.

Bosi po trnju

Privredni odnosi s Kinom relativno su novijeg porekla. Za vreme komunističkog perioda trgovina s Kinom praktično nije postojala. Razlog: Titova Jugoslavija je u Mao Cedungovoj Kini označavana kao izdajnik marksizma-lenjinizma, odnosno izdajnik komunizma.

Stvari su sa mrtve tačke krenule početkom devedesetih, kada je Srbija, tačnije Miloševićeva Jugoslavija, bila pod sankcijama. Tada je Srbija uzela kredit od Kine od 300 miliona dolara koji je trebalo da vrati u robi, prevashodno u traktorima. Međutim, kada je brod doplovio u Šangaj, u daleki kraj, kako kaže ona rodoljubiva pesma, tj. kada je prvi kontingent traktora iz IMT-a stigao u šangajsku luku, Kinezi su ih vratili kao navodno slabog kvaliteta. Na sumnju da je zaista bio sporan kvalitet već da je u pitanju kineska patka upućuje zla sudbina poznatih srpskih biznismena Nikole Pavičića, direktora Sintelona iz Bačke Palanke, i Miodraga Babića, direktora vršačkog Hemofarma. Ovi naši ugledni privrednici, na čelu ponajboljih firmi, u skladu s novouspostavljenim prijateljskim odnosima s Kinom, kao i mnogi drugi, pošli su u Kinu da šire poslove i tržište. Osnovali su zajednička preduzeća, što je bilo jedino moguće po kineskim zakonima. Posle nekoliko godina obojica su se vratila iz Kine i bez preduzeća i bez uloženog kapitala. Jednostavno su najureni.

Strateški partneri

Vučić na Bledskom forumu – očekivano – nije propustio priliku da se pohvali kako su dva najveća izvoznika iz Srbije kineske firme – HBIS (Železara Smederevo, gvožđe i čelik) i već pomenuti Ziđin (bakar). Dakle – sirovine. Nije predsednik shvatio da izvoziti goli metal baš i nije neki uspeh i da svedoči o nerazvijenosti srpske privrede. Čijem unapređenju u proizvodnju viših oblika prerade Kinezi, bar zasad, nisu praktični ništa doprineli.
To na pravu meru svodi i navodno “strateško partnerstvo” kojim se Vučić takođe veoma ponosi između Kine i Srbije. Pre će biti da Srbija služi kao stopa na koju će se kineski zmaj osloniti u svom pohodu ka Evropskoj uniji. Uostalom, “gabariti” dve zemlje govore sami za sebe: Kina – površina 9,6 miliona kvadratnih kilometara, milijardu i 400 miliona stanovnika, bruto domaći proizvod 14.300 milijardi dolara; Srbija 88.300 km2 (bez Kosova 77.500 km2), sedam miliona stanovnika, BDP 50 milijardi USD.


Najveći broj ovih kredita nije dospeo jer su svi uzeti u poslednje dve-tri godine, a grejs period je po pravilu pet godina.
Na ovo se mogu dodati dogovoreni iako još neugovoreni krediti od oko 1,5 milijardi (deo za metro čija je ukupna vrednost inače šest milijardi dolara, i drugi za prugu Beograd–Niš–Preševo, ukupne vrednosti dve milijarde USD), što zaduživanje Srbije podiže na 7,5 milijardi USD.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. septembar 2021.