NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Diferencijacija

NOVI MAGAZIN, , , , ,
Bežati od Evrope zarad očuvanja samobitnosti i samostalnosti teška je demagogija, tačnije, potpuna je besmislica. Besmislica čiji besmisao dobro razumeju svi koji tako nešto zagovaraju

Na desnici je u toku diferencijacija na korisne i nekorisne idiote. Ovi drugi su valjda oni što su rušili u Savamali, još nije izvesno ko sve spada u one prve. Na levici je konfuzija mnogo veća, a diferencijacija, po tradiciji, nikada ne prestaje. U poslednje vreme se nameću staljinisti, tj. oni koji zagovaraju „revolucionarnu pravdu“ gde spada i „osuda na gubitak građanskih prava 700.000 članova SNS-a“.

„Proglas“ se odlučio da se ne odluči, tj. da zagovara kraj ideologije, pa je kao program za „dan posle“ predložio „neideološke mere“. Kada se mere pročitaju, vidi se da nije da baš u njima nema nikakve ideologije, ali dobro, biće da je to deo neke taktike.

Nasuprot tome, još uvek aktuelna vlast, po svemu sudeći, neće više imati taj luksuz da glumi nesvrstanost. Američke sankcije NIS-u, ako ih zbilja bude, mogle bi da dokusure takvu politiku. Mada, postavlja se pitanje čemu toliko uzbuđenje. Zar uskoro na vlast u Americi ne dolazi veliki prijatelj Srba i Srbije, za koga smo toliko navijali? Poništenje sankcija bio bi piece of cake za partibrejkera poput Donalda Trampa. A drugo, zar Putin nije naš brat?

Ali tako to biva, strah koji je širio, zahvatio je i samog Vučića. Priča o 17.000 „pretorijanaca“, tzv. lojalista, služi više da drži strah Vučiću nego što nekog zbilja može da uplaši. Kad generali nisu krenuli za Miloševićem, još manja je šansa da pođu za Vučićem.

Studenti su mala enigma, više se zna šta neće nego šta hoće: neće, ni pod kojim uslovima, ovu i ovakvu vlast, što nije malo. Jeste da su isturili parolu „Beograd je opet svet“, ali malo je verovatno da oni svet razumeju kao njihovi roditelji pre dve i po decenije. Upozorava na to cepanje zastave Evropske unije na marginama onog veličanstvenog protestnog skupa na Slaviji pre tri nedelje.

Bez obzira na to, jasno je da, ma koliko velika i važna bila, studentska pobuna ne može – a i ne treba – sama da donese neophodne društvene promene; pitanje je, međutim, može li da bude njihova inicijalna kapisla, njihov zamajac.

Srbija je velika tajna, ali je još veća tajna srpska opozicija. Svi su se nekako očitovali, što bi rekla naša (bivša) braća Hrvati, samo opozicija (mudro) ćuti. Na prvi pogled, nije to baš ni tako nepametno u ovom galimatijasu. Profesor Zec je poručio da „Srbija treba da zastane i razmisli da bi išla napred“. Sa druge strane, da parafraziramo Desanku Maksimović, Srbija „nema više vremena“, premešta se s noge na nogu od 12. marta 2003. godine. Opozicija, dakle, poput vlasti, nema taj luksuz da sedi na više stolica. Ona mora da kaže – to je njen raison d’etre – šta hoće, tj. kuda misli da vodi Srbiju. I da to ponudi kao svoj izborni program. Pa, kom obojci, kom opanci.

Emancipacija „masa“ – bilo klasa, bilo nacija – o čoveku da i ne govorimo, kao i demokratija, najveće su na Zapadu. Bežati od Evrope zarad očuvanja samobitnosti i samostalnosti teška je demagogija, tačnije, potpuna je besmislica. Besmislica čiji besmisao dobro razumeju svi koji tako nešto zagovaraju. O tome im najbolje govore njihova deca, koja su se, poput stotina hiljada svojih vršnjaka, rukovodila devizom, jedinom koja za poslednja dva veka nije nagrižena inflacijom: Go west young man.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. januar 2025.

Verujem u studente

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , ,
Praksa je pokazala da su mnoge stvari o kojima je predsednik govorio neistinite ili se nisu desile. Zato je teško reći da li je vest o sankcijama NIS-u pouzdana ili je spekulacija, ili je pak potpuno izmišljena da bi se skrenula pažnja sa nekih drugih dešavanja

Intervju Goran Radosavljević

Kao generalni sekretar Nacionalnog naftnog komiteta Srbije Goran Radosavljević je vrlo validan sagovornik o (najavljenim) sankcijama NIS-u, a kao profesor na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju za aktuelna „studentska gibanja“.


Otkud ove sankcije za NIS? Da li je vest o tome pouzdana ili je reč o spekulacijama?
Do sada je praksa pokazala da su mnoge stvari o kojima je predsednik govorio neistinite ili se nisu desile. Zato je teško reći da li je vest pouzdana ili je spekulacija ili je pak potpuno izmišljena da bi se skrenula pažnja sa nekih drugih dešavanja. Ono što znamo je da je NIS pod indirektnim sankcijama od 2014. i da su one dodatno pojačane nakon 2022. godine. Istovremeno je kompanija očigledno uspela da se na različite načine prilagodi sankcijama i da ostane profitabilna. Naftu je počela da kupuje na tržištu – uglavnom Iračkog i Kazahstanskog porekla – zatim je preko 50 odsto vlasništva „prenela“ drugom povezanom licu koje nije direktno pod sankcijama i, na kraju, finansije i partnere je počela da traži na evropskom i tržištima koje nisu pod direktnim udarom sankcija. To za sada pokazuje neke rezultate. Da li će se to stanje promeniti i da li će biti novih sankcija – lično sumnjam. A i ako ih bude, videćemo koji je njihov domet.

U čemu bi te sankcije mogle da se sastoje?
Sankcije bi hipotetički mogle da budu usmerene direktno na NIS – sada su indirektne, usmerene na matičnu kompaniju Gasprom Njeft – što bi verovatno dovelo do komplikovanja ili potpunog onemogućavanja dopremanja sirove nafte do rafinerije u Pančevu. Nedostatak finansija, usled nemogućnosti banaka da finansiraju NIS, odrazio bi se najviše na likvidnost kompanije, a zatim i na otkazivanje nekih novih projekata i investicija. Konačno, sankcije bi mogle da budu usmerene na potpunu kontrolu tokova novca, što bi dovelo do blokada računa kompanije i nemogućnosti poslovanja. Domete ovog poslednjeg smo već videli u slučaju američkih sankcija kompanijama u Republici Srpskoj.

Šta će sankcije značiti za snabdevanje Srbije energentima, tj. naftom i gasom?
Ovakve sankcije bi verovatno veoma brzo zaustavile poslovanje NIS-a. To bi dovelo do kratkoročnih nestašica na tržištu naftnih derivata i rasta cena. Delimično bi ovaj nedostatak mogao da se nadoknadi određenim rezervama koje postoje, ali te rezerve nisu ni približno dovoljne za zamenu kapaciteta rafinerije i NIS-a koji u ovom trenutku učestvuje u snabdevanju derivatima sa oko 80 odsto na tržištu veleprodaje.

Kakva su rešenja Srbiji na raspolaganju?
Različita rešenja postoje. Jedno moguće je prodaja većinskog paketa trećem licu, privatnom ili državi. Ovo rešenje je već korišćeno u slučaju Er Srbije, gde je usled zabrane pravnim licima van Evrope da budu većinski vlasnici aviokompanija, većinski paket imala država, ali je upravljaču funkciju imao Etihad. Naravno, bilo bi potrebno da se postojeći vlasnik saglasi s tim, što neće biti lako. Mislim da bi sva druga rešenja bila problematična. Naftovod ka Mađarskoj u slučaju sankcija NIS-u ne bi pomogao. EU kompanije bi verovatno bile sankcionisane za saradnju sa NIS i takve sankcije bi ubrzo dovele do kraha. Ipak, ja mislim da je verovatnoća da do takvih sankcija dođe veoma mala, iako realno postoji.

Da li je Srbija zakasnila u pogledu diverzifikacije snabdevanja gasom?
Srbija kasni u pogledu diversifikacije snabdevanja gasom 10-15 godina. Oslanjanje samo na jedan izvor i na jedan pravac snabdevanja jednim od ključnih energenata može se okarakterisati kao neozbiljna energetska politika. Diversifikacija pravca – izgradnjom Turskog toka, nakon zaustavljanja Južnog toka – donekle je smanjila rizik, ali je izvor ostao isti. Istovremeno je Srbija u prethodnih desetak godina propustila da se uključi u inicijative za gas iz Azerbejdžana, zatim je zakasnila, neki izvori kažu i odbila, da se uključi u izgradnju terminala za tečni prirodni gas u grčkoj luci Aleksandropolis, ali i da se uključi u zakup kapaciteta za tečni prirodni gas u Hrvatskoj. Recimo, Mađarska je ovo značajno iskoristila. Sve je to dovelo Srbiju u veliki rizik da ukoliko u potpunosti prestane snabdevanje ruskim gasom, a to nije nerealno, dođe do velikih poremećaja na tržištu. U kratkom roku jedno od rešenja moglo bi da bude ubrzano investiranje u skladišta gasa, koja bi se onda punila van sezone i iz drugih izvora i donekle ublažila eventualne poremećaje.

Aleksandar Vučić je najavio jeftine stambene kredite za studente. Koliko je realno da banke zaista počnu da odobravaju takve kredite?
Jedini način da banke počnu da odobravaju takve kredite je da ih država značajno subvencioniše. Međutim, ta odluka je pogrešna iz više razloga. Prvo, tržište nekretnina je već dovoljno pregrejano. Promet od preko šest milijardi evra godišnje se već godinama obavlja preko 85 odsto iz sopstvenih sredstava. Na taj način u prvom polugodištu 2024. kupljeno je čak 92 odsto svih nekretnina. To znači da ili smo veoma bogati ili se mnogo nelegalnih i polulegalnih para obrće u tom sektoru. Drugo, cene su izuzetno visoke i pitanje koliko mladih uopšte može pod ovim uslovima da priušti sebi stan i još na kredit. Za stan u Beogradu od 50 m2 rata i troškovi su oko 1.000 evra mesečno, a za to treba da imate barem duplo veću zaradu. I tako narednih 30 godina. Konačno, mislim da je zadatak države da mladima stvori uslove da rade i sami zarade za svoj stan. To u zemlji sa visokim stepenom korupcije, partijskog zapošljavanja i poslovanja, ne uliva poverenje da će se desiti.

Da li je ova ponuda studentima više politička nego ekonomska?
Verujem da je odluka čisto politička. Vlast je do sada većinu svojih problema rešavala ili kupovinom ili pretnjama i ucenama. Sad se, međutim, suočila sa jednom grupacijom koju nije lako kupiti još teže uceniti. Naprotiv, i jedno i drugo imaju suprotan efekat. Pretpostavlja da je ova ponuda bio pokušaj kupovine, pošto pretnje batinašima i kriminalcima nisu urodile plodom. Verujem u studente i moja poruka njima je da istraju u svojim zahtevima. Jer, kako su i sami zaključili, u zemlji sa ovakvim nivoom korupcije, diploma im neće mnogo značiti za zapošljavanje. A ako i bude nešto značila, rukovodioci će im biti partijski kadrovi sa kupljenom diplomom.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. decembar 2024.

Očekujem još veći pritisak vlasti

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , ,
Bez pouzdanja u nezavisan, samostalan i nepristrasan rad u pravosuđu ne može biti ni tržišne privrede, ni ljudskih sloboda i prava, ni uspešne borbe protiv korupcije i drugih oblika kriminala

Vladimir Beljanski, advokat

Sagovornik Novog magazina, Vladimir Beljanski, predsednik Advokatske komore Vojvodine, nesumnjivo spada među one ljude u Srbiji za koje se može reći da su (sa)čuvali ugled svoje profesije. Kao takav, već godinama je kost u grlu aktuelne vlasti.

Gospodine Beljanski da započnemo ovaj razgovor jednom konkretnom temom. Vi ste advokat Gorana Ješića. Kakav je u ovom trenutku status postupka koji se protiv Ješića vodi?
U toku je istražni deo postupka, a Goran Ješić se nakon nekoliko veoma čudnih sudskih odluka o pritvoru konačno se ipak brani sa slobode.

Može li se u ovom trenutku reći šta je glavna optužba protiv njega i na čemu će se temeljiti odbrana?
Goranu Ješiću se stavlja na teret da je izvršio krivično delo „napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti“ tj. da je napao policajca u poslovima javne bezbednosti. Na sreću postoji snimak celog događaja kao i puno privatnih snimaka građana koji su snimali svojim telefonima. Dva su osnova koja potpuno jasno isključuju postojanje ovog krivičnog dela. To je postupanje u stvarnoj zabludi jer Ješić u tom trenutku ne zna da je u pitanju policajac, ali i u nužnoj odbrani jer je smatrao da od mladića odbija istovremeni protivpravni napad. Krivični zakonik jasno navodi da ovakvo postupanje nije krivično delo. Ako policija očekuje krivičnopravnu zaštitu koju im zakon pruža, onda moraju i oni sami da postupaju po propisima, da se legitimišu, pokažu značke ili, što bi u ovom slučaju bilo još prikladnije, da zakače značku za civilnu jaknu ili je okače oko vrata. Sve te mogućnosti su postojale, a sa snimka se vidi da ni ostali okupljeni građani ne misle da se radi o policiji i da ih zato zaustavljaju. Uz to, osoba koju je Ješić odgurnuo je maskirana kapom, kapuljačom i nečim što zaklanja usta i ni po čemu ne odaje utisak da se radi o policajcu.

Na televiziji se videlo da jedna osoba koja je učestvovala u hapšenju Gorana Ješića i koja je prethodno uhapsila studenta Relju Stanojevića nije pokazala policijsku značku. Pretpostavka je da nije policajac. Znali se ko je taj čovek?
Da, u tužilačkom spisu postoje podaci o toj osobi koja je i ispitana u svojstvu svedoka-oštećenog. Međutim, u spisima nije postojala dokumentacija koja bi dokazala da je ta osoba policajac, da je bio na dužnosti i kakvi su mu zadaci dati konkretnom prilikom. Ovo su informacije koje mogu da saopštim u ovom trenutku i koje su aktuelne u vreme razgovora koji vodimo.

Znamo li mi ko hapsi po Srbiji, postoje li parapolicijske snage, partijska policija? I ko se obračunava sa građanima na ulici?
Na žalost, sada je jasno da postoje grupe sa posebnim zadacima koje se šalju na javne skupove sa ciljem da izazovu nasilje. Na pitanje ko su tačno ti ljudi, ko ih organizuje i šalje i zašto se tužilaštvo ne bavi tim pitanjem, u ovom trenutku ne mogu da odgovorim. Svedoci smo da se to sve češće događa, a da su u Novom Sadu takve grupe učestvovale u demoliranju Gradske kuće. Po njihovom razlazu, koji je takođe bio sinhronizovan, počelo je hapšenje pojedinih preostalih demonstranata i građana. Ovo je veoma ozbiljna i zabrinjavajuća pojava, a još više zabrinjava izostanak istrage o tome.

Promena u pravcu vladavine prava zahteva vreme, istrajnost i spremnost svih aktera – građana, institucija i političkih lidera – da grade društvo

Građani koji su se okupili kod železničke stanice u Novom Sadu, a to je sigurno bio najveći skup u poslednje 24 godine, su došli da odaju počast žrtvama, da zahtevaju da se nikada nešto slično ne ponovi i da traže pravdu i istinu jer smo odmah nakon nesreće iz vrha vlasti čuli kako nadstrešnica nije bila rekonstruisana, što je lako prepoznato kao neistina. Tuga i zabrinutost su naišli na represiju umesto na razumevanje. To je velika greška.

Da li se iz ovih par slučajeva mogu izvući i neki opštiji zaključci? I da li se uopšte radi o „par slučajeva“ ili je reč o mnogo češćoj pojavi? Da li vlast zaoštrava situaciju, povećava napetost u društvu i, generalno, čini da se nesigurnost građana povećava?
Očigledno je da se radi o čestoj pojavi, da je slično bilo i u Beogradu i u drugim mestima. Model je dosta jednostavan, a to je da se među demonstrante ubace huligani koji će započeti nasilje, najčešće razbijajući neke objekte, ali ponekad i napadima na policiju. Takvim ubačenim grupama se po pravilu priključe i neki od demonstranata jer je to u psihologiji gomile.

Sada je jasno da postoje grupe s posebnim zadacima koje se šalju na javne skupove s ciljem da izazovu nasilje

Uvek će biti besnih koji će se prikloniti onima koji bacaju kamenje, a na to se i računa u takvim situacijama. Ubacivanjem provokatora se na kraju dolazi do toga da se u javnosti demonstracije prikažu kao nasilne, ali i da se produbi jaz između građana koji su za različite političke opcije. Radi se o veoma opasnoj pojavi koja stvara mržnju i bes koji lako mogu da izmaknu kontroli. U društvu u kome je govor mržnje opšte prisutan, u kome se drugačije mišljenje uvek shvata kao čin neprijateljstva i napad na ličnost, u kome nema pristojnog dijaloga, ovakve eskalacije nasilja će kad tad dovesti do tragičnih posledica.

Advokatska komora Vojvodine je prošle sedmice, 27. novembra, obustavila rad na taj jedan dan. Šta je glavni razlog za tu vašu odluku?
Prvi razlog za jednodnevnu obustava rada je pritisak izvršne vlasti na pravosuđe. U prvom redu reč je o načelnom i iskustveno proverljivom stavu budući da se pominju sistematski i dugotrajni pritisci. S druge strane, načelni pristup uključuje i uticaje koji su usledili posle tragedije na železničkoj stanici. Praktično iz svakog komentara najviših predstavnika ovih grana vlasti može se zaključiti kakav zahtev i poruku šalju pravosuđu u vezi sa krivičnim postupcima. Kada je došlo do hapšenja i pokretanja postupka onda su se te izjave odnosile i na razloge za određivanje pritvora. Iz pravosuđa nije na to bilo nikakve reakcije, a da je usledila ne bi bila potrebna reakcija advokature. Advokatima su nezavisno i nepristrasno sudstvo i samostalno tužilaštvo preduslov za ispravan način zastupanja građana i pružanja pravne pomoći. Političari očigledno ne razumeju značaj ove treće grane vlasti i doživljavaju je kao izborni plen sa očekivanjem da će je po potrebi i u važnim slučajevima lako staviti pod svoju kontrolu. Deo tog pritiska je vidljiv i Advokatska komora Vojvodine je zbog toga reagovala jednodnevnom obustavom rada. Cilj je bio da se skrene pažnja na izuzetno opasne i štetne pojave u pravnom i pravosudnom sistemu.

Posebno je opasna veza između visokih državnih zvaničnika i kriminalnih struktura koje teže da imaju zaštitu, s jedne strane, a sa druge strane da nelegalno stečeni novac unesu u legalne tokove

Ukazivanjem na ovakve probleme mi štitimo i advokatsku profesiju. Ali postoji i onaj drugi deo uticaja koji nije vidljiv, a koji je još opasniji. To nisu samo direktni pritisci na sudije i dogovaranje sudskih odluka. To je i usađivanje svesti o tome šta je vlasti ugodno i čemu je i bez ikakvih instrukcija potrebno izaći u susret. Javni pritisci su zabranjeni i o tome govori Evropska konvencija o ljudskim pravima i praksa suda u Strazburu. Pritisci su ne samo zabranjeni nego predstavljaju i krivično delo. Time bi trebalo da se bavi tužilačka policija, koje u Srbiji nema ili posebne jedinice za borbu protiv korupcije.

Da li i advokati trpe pritiske. Kakve, u čemu se oni ogledaju?
Nakon odluke Advokatske komore Vojvodine o jednodnevnoj obustavi rada i saopštenja koje je pratilo tu odluku usledila su obraćanja predsednika Vlade, predsednice Skupštine i ministarke pravde. Iako je u pitanju odluka kolektivnog organa – Upravnog odbora naše komore i iako je toj odluci prethodila preporuka Saveta koji je takođe kolektivni organ, obraćanjem najviših predstavnika vlasti sam se ja lično našao pod pritiskom. Ješićev slučaj i odluka Upravnog odbora komore nisu ni na koji način povezani.

Posle AKV i Advokatska komora Beograda najavila je obustavu rada od 2. do 4. decembra. Da li ste razgovarali sa kolegama iz Beograda o tome? AKB svoj štrajk obrazlaže načinom na koji su usvojene izmene krivičnog zakonika? Da li razmišljate da se sad AKV priključi tom štrajku iako se AKB nije pridružila vašem?
Advokatska komora Vojvodine se samostalno odlučila na ovakav potez. O odluci i razlozima smo informisali Advokatsku komoru Srbije i sve advokatske komore u sastavu. Svaka advokatska komora je samostalna da proceni da li će reagovati i na koji način. Nesreća u kojoj je poginulo petnaest ljudi se dogodila u Novom Sadu, u Vojvodini na području i u sedištu naše komore.

Advokatima su nezavisno i nepristrasno sudstvo i samostalno tužilaštvo preduslov za ispravan način zastupanja građana i pružanja pravne pomoći

Sudovi i tužilaštva koja su pod najvećim pritiskom su u Novom Sadu. Zbog toga je naša reakcija bila prva i neophodna. U petak 22. novembra smo doneli odluku o obustavi rada, a sledećeg dana, u subotu je bila zakazana sednica Upravnog odbora Advokatske komore Srbije. Jedna tačka dnevnog reda je trebalo da bude i odluka Advokatske komore Vojvodine. Međutim, sednica u subotu nije održana jer Upravni odbor komore Srbije nije imao kvorum za rad.

Šta je sa Advokatskom komorom Srbije? Kakvi su sada odnosi između advokatskih udruženja u Srbiji?
Advokatska komora Srbije do sada nije reagovala na obustavu rada Advokatskih komora Vojvodine, Beograda i Šapca niti se izjasnila o protestnim razlozima. Do sada su odnosi između komora uglavnom bili skladni. Ne treba zaboraviti da smo 2014/2015 imali veliki protest advokata koji je trajao mesecima. Tada je vlast uočila da postoji velika grupa od 12.000 advokata – nezavisnih intelektualaca koja ima snage i mogućnosti da ukaže i suprotstavi se određenim negativnim pojavama u pravnom sistemu, ali i u društvu generalno. Od tog momenta postoje pokušaji da se i advokatske komore kao strukovne organizacije stave pod kontrolu. U Novom Sadu smo imali takav pokušaj 2021. godine i tada su advokati prepoznali značaj zadržavanja nezavisnosti komore od političkog uticaja. Uspešno smo se odbranili osvajanjem velike većine na advokatskim izborima. Mislim da možemo da očekujemo još jače pritiske u narednom periodu.

Neke izmene u krivičnom zakonu su usvojene nedavno u Skupštini, ali rad na izmenama krivičnog zakonodavstva i dalje traje. Vi spadate među one koji nisu zadovoljni onim što vlada predlaže. Koje su vaše glavne zamerke?
Izmene Krivičnog zakonika koje su usvojene u Skupštini obuhvataju svega nekoliko članova i na sadržaj tih izmena nemam primedbe. Najveće primedbe advokature su na način rada prilikom pisanja nacrta mnogo obimnijih izmena koje su bile u javnoj raspravi, ali nisu ušle u skupštinsku proceduru. Te izmene nisu bile rezultat rada radne grupe u kojoj je trebalo da učestvuju i advokati. Ministarstvo pravde je nedavno saopštilo da da će i Krivični zakonik i Zakonik o krivičnom postupku biti u javnoj raspravi i u toku naredne godine, pa će svakako biti vremena za dalju diskusiju i bolja rešenja.

Kako biste generalno ocenili stanje u kojem se nalazi pravosudni sistem Srbije?
Niko se ne može izboriti za nezavisnost pravosuđa bez aktivnosti samih sudija i tužilaca. Mislim da se u većini predmeta koji su politički osetljivi ili koji bi mogli da imaju posledice za ljude koji su na vlasti ili su im bliski, postoji snažan uticaj kome pravosuđe ne uspeva da se odupre. Takvih primera je sve više. Vlast je pokazala snagu da sudije koje nisu donosile odluke „na liniji“ ili su javno istupili, na određeni način degradira, otera iz sudstva ili makar onemogući napredovanje. Imamo i primere ponižavanja sudija u Skupštini i maltretiranja preko tabloida. Moj utisak je da je stvorena atmosfera zabrinutosti, nelagode, pa čak i straha. Na žalost, mi nemamo tradiciju nezavisnog pravosuđa, a ni šira javnost i ne razume značaj podele vlasti koja podrazumeva nezavisnost suda. Sve više idemo ka centralizaciji, neodvojivosti i na koncentraciju vlasti na jednom mestu.


Ako je pravosudni sistem u jednom zemlji u tako lošem stanju kakve su posledice po čitavo društvo?
Rekao bih pogubne. Bez pouzdanja u nezavisan, samostalan i nepristrasan rad u pravosuđu ne može biti ni tržišne privrede, ni ljudskih sloboda i prava, ni uspešne borbe protiv korupcije i drugih oblika kriminala. Naravno, bez toga nema ni ulaska u Evropsku uniju, a svedoci smo da nam upravo odatle stalno stižu primedbe.

Da li je Srbiji potrebna reforma pravosuđa ili, možda bolje, kakva je reforma pravosuđa potrebna Srbiji? Šta bi ona trebalo da promeni, od čega prvo treba početi?
Sigurno nam je potrebna reforma pravosuđa, ali ne bilo kakva reforma. Svedoci smo neuspele i loše reforme iz 2009. godine, kada su sudije ostajale bez posla samo zato što su u braku sa advokatima. U nekim drugim sistemima koji imaju daleko veću nezavisnost pravosuđa, smatra se prirodnim i poželjnim da je neko pre izbora za sudiju uspešno i dugo radio kao advokat i da ga upravo takav rad preporučuje kao nezavisnog stručnjaka koji će biti i dobar sudija. Pod nazivom reforma kod nas se zapravo skrivao reizbor sudija. Moramo da učimo iz iskustva i da budemo veoma oprezni ako se tome bude ponovo pristupilo. Sudije moraju da imaju siguran put i mehanizam da se sami izbore protiv nedozvoljenih pritisaka i da budu ohrabreni primerima kolega koji su bili zaštićeni ako su tako nešto prijavili.

U nekim drugim sistemima, koji imaju daleko veću nezavisnost pravosuđa, smatra se prirodnim da je neko pre izbora za sudiju uspešno i dugo radio kao advokat i da ga upravo takav rad preporučuje kao nezavisnog stručnjaka koji će biti i dobar sudija

Za to je potrebna posebna obuka sudija i promena u načinu shvatanja sudijskog posla. Potrebno je da sudije imaju i daleko veće plate, ali i da više rade. Svaki sudija, a posebno u sudovima višeg stepena, mora da ima svoj tim koji radi na pripremi predmeta, analizi sudske prakse, na praćenju međunarodnih standarda… Suđenja moraju biti tonski snimana. Sudije moraju uživati najvišu zaštitu od pritisaka, ali i slobodu da povremeno javno istupe, da saopšte da se sreću sa problemima, od primene propisa pa sve do tehničkih poteškoća i da sami predlažu bolja rešenja. Takođe, moraju uživati i apsolutnu fizičku zaštitu. Tek tada će sudije imati i odgovarajući visok društveni položaj koji je zasnovan na poverenju, nezavisnosti i odgovornosti. Sudije treba da uživaju poverenje kao najviše uvažavani članovi društva.

Da li je reforma moguća pod ovim uslovima, odnosno ovom i ovakvom vlašću? Kakvi uslovi bi prethodno trebalo da budu ispunjeni?
Mislim da to trenutno nije moguće. Mi ne živimo u društvu koje neguje slobodu govora i razumevanje za drugačije mišljenje. Suština sudijskog poziva je u hrabrosti i slobodi da se iznese svoje mišljenje, da se iza tog mišljenja čvrsto stane i da se brani svoj stav. Umesto rada na ovome kod nas se radi na statističkim podacima o broju održanih suđenja, donetih i potvrđenih presuda sa duboko usađenim uverenjem da u životu i poslu treba biti nevidljiv i prolaziti „ispod radara“. Reformu treba uraditi tek kada se za to stvore povoljni društveni i politički uslovi, a to je da se odustane od toga da izvršna vlast kao deo svoje političke strukture vidi i kompletno sudstvo. Sudovi i tužilaštva postoje upravo iz suprotnog razloga, a to je da kontrolišu zakonitost rada izvršne vlasti i da ustale mehanizam i put za sankcionisanje korupcije i drugih nezakonitih postupaka bez obzira na to o kome se radi. Nosioci najviših državnih funkcija ne smeju da budu, niti da ostavljaju utisak da su van domašaja zakona i da nisu isti kao drugi građani. Posebno je opasna veza između visokih državnih zvaničnika i kriminalnih struktura koje teže da imaju zaštitu, s jedne strane, a sa druge strane da nelegalno stečeni novac unesu u legalne tokove. Pranje novca i terorizam su u razvijenim demokratijama prepoznati kao pojave od najveće društvene opasnosti.

Može li Srbija da u dogledno vreme postane pravna država, odnosno zemlja u kojoj postoji vladavina prava?
Ključni koraci leže u temeljnoj reformi institucija, političkog sistema i društvene svesti. Pre svega, potrebno je osigurati nezavisnost sudstva. Sudije moraju biti birane na osnovu stručnosti i integriteta, a ne političkih veza, jer samo nezavisno pravosuđe može garantovati poštovanje zakona za sve građane, uključujući i one na vlasti. Pored toga, slobodni i fer izbori su osnova svakog demokratskog sistema. S tim u vezi, mediji igraju ključnu ulogu. Sloboda govora i pristup objektivnim informacijama omogućavaju građanima da budu informisani i da prepoznaju zloupotrebe vlasti. Vladavina prava podrazumeva i da zakoni budu jasni, dosledni i jednaki za sve. Neophodno je eliminisati sistem lične vlasti i korupciju, koja razara društvo iznutra.

Osoba koju je Ješić odgurnuo maskirana je kapom, kapuljačom i nečim što zaklanja usta i ni po čemu ne odaje utisak da se radi o policajcu

Za to su potrebne snažne antikorupcijske institucije i mehanizmi koji omogućavaju transparentnost u radu javnih organa. Građani moraju razumeti svoja prava i biti spremni da ih brane. Nevladine organizacije, akademska zajednica i drugi delovi civilnog društva igraju ključnu ulogu u podizanju svesti. Istovremeno, međunarodna podrška može biti od velike pomoći, bilo kroz politički pritisak, ekonomske uslove ili pružanje ekspertize u reformama. Promena u pravcu vladavine prava zahteva vreme, istrajnost i spremnost svih aktera – građana, institucija i političkih lidera – da grade društvo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 5. decembar 2024.

Ako ne bude Unija, ovde će biti Rusija

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , ,
Ukoliko Evropska unija ne bude prisutna u ovom regionu, to će samo dati još više prostora Rusiji za njenu destruktivnu, ne samo antievropsku nego i anticivilizacijsku politiku

Intervju: Ivan Vejvoda

Ivan Vejvoda spada u sagovornike za koje se kaže da ih ne treba posebno predstavljati. Kao vrstan poznavalac međunarodnih odnosa bio je savetnik za spoljne poslove i evropske integracije premijera Zorana Đinđića; danas radi u Institutu društvenih nauka u Beču.

Da počnemo od nedavnih izbora u Sjedinjenim Državama. Zašto je pobedio Donald Tramp? Ko je glasao za njega?
Donald Tramp je pobedio osvojivši 2,6 miliona glasova više. Dobio je 50,1odsto glasova biračkog tela, odnosno 312 elektorskih glasova, a Kamala Haris 48,3 odsto, odnosno 226 elektorskih glasova. Izlaznost je bila 66 odsto. Republikanska stranka je osvojila većinu u oba doma Kongresa, Senatu i Predstavničkom domu. Republikanci imaju većinu i u Vrhovnom sudu.
Razlozi kojima se najčešće objašnjava Trampova pobeda su skupoća u svakodnevnom životu – mada su ekonomski pokazatelji bili povoljni: smanjena inflacija, porast plata, niska stopa nezaposlenosti itd. – kao i strah od velike migracije. Najjednostavnije rečeno, Tramp je pobedio među radničkom I srednjom klasom, među onima koji u proseku manje zarađuju.
Veći broj Amerikanaca bele rase glasao je za Trampa. Takođe i znatan broj Amerikanaca latinoameričkog porekla, čak 46 odsto, kao i više Afroamerikanaca – oko 20 odsto više nego ikada ranije. Više muškaraca nego žena. Demokrate će morati da se ozbiljno posvete razumevanju razloga zašto su poraženi.
Takođe se kao razlog navodi kasno povlačenje Bajdena i malo vremena koje je ostalo Kamali Haris za kampanju. Neki smatraju da polovina Amerike još nije spremna za ženu predsednicu.

Predizborne ankete su govorile da su kandidati izjednačeni. Zašto su istraživači javnog mnjenja tako mnogo pogrešili?
Renomirani stručnjaci, poput Pitera Kelnera, osnivača agencije YouGov, tvrde da i nisu toliko pogrešili, jer su sve procene bile, najjednostavnije rečeno, unutar statističke greške. Svi istraživači su tvrdili da su razlike toliko male da je teško predvideti ko će pobediti, mada je izgledalo da tas na vagi minimalno preteže na stranu Kamale Haris. Kažu da su birači koji su glasali za Trampa 2020. u vise od 90 odsto slučajeva ostali uz njega, isto važi i za birače demokratskog kandidata. Bilo je, međutim, teško predvideti kako će glasati oni koji su tvrdili da će se opredeliti u poslednjih nedelju do dve dana pre izbora, a tu su prevagnuli glasovi za ć Trampa.

Šta će Trampova pobeda doneti na američkoj unutrašnjoj sceni?
Ivan Krastev, poznati politički teoretičar, napisao je još aprila ove godine u Fajnenšel tajmsu članak pod naslovom: „Osveta će biti gorivo druge Trampove administracije“. Obistinjuje se ovo njegovo predviđanje. Tramp već godinama koristi borbeni poklič: „isušimo močvaru“, odnosno iskorenjivanje uticaja birokrata, lobista, posebnih interesa – radikalno smanjenje savezne administracije. Tramp je bio iznenađen i nepripremljen prilikom prve pobede novembra 2016. godine. Ovog puta se temeljno pripremio i svedoci smo imenovanja mahom vrlo lojalnih trampista, spremnih da sprovode njegove zamisli.

Ne treba očekivati nikakvo „otpriznavanje“ kosovske nezavisnosti – to je stajna tačka američke politike. Ostalo su trenutno zaista samo nagađanja: možda će doći do većeg pritiska na Prištinu oko stvaranja Zajednice srpskih opština

Ilon Mask mnogi tvrde de fakto postaje nezvanični potpredsednik i njegovo imenovanje za čelnu funkciju novog ministarstva, Državnog sekretarijata za efikasnost vlade – DOGE, uz 39-godišnjeg Viveka Ramasvamija, nagoveštava veliku „čistku“ u saveznoj administraciji i postavljanje što više Trampu lojalnih činovnika.
U privredi, ključno obeležje biće protekcionizam. Tramp obećava znatno smanjenje poreskih stopa za velike korporacije i dalju deregulaciju tržišta što je harvardski ekonomista Ričard Parker okarakterisao kao „veću regulaciju u prilog bogatih“. Kako će sve to pomoći boljitku radničke i srednje klase ostaje da se vidi.
Neka imenovanja su dočekana bez većih iznenađenja, kao Marka Rubija za spoljne poslove, dok su imenovanja za ministarstvo odbrane Pita Hegseta, Meta Gejca za ministra pravosuđa i Talsi Gabard za direktorku Nacionalne bezbednosne službe, u čijoj nadležnosti je koordinacija svih bezbednosnih agencija – dočekane sa velikom zabrinutošću. Moguće je da neki od njih ne prođu senatsku proceduru ozvaničenja imenovanja zbog čega se očekuje da će Tramp nastojati da zaobiđe tu proceduru.
Najzad, ali ne najmanje vazno, videćemo kako će Tramp realizovati obećano proterivanje na desetine hiljade nelegalnih imigranata sa teritorije SAD.

Kako će Trampovo predsednikovanje uticati na američku politiku prema Srbiji, odnosno srpsko-kosovskom čvoru?
Spoljno politički prioriteti SAD, pa i ove druge Trampove administracije su: Kina, Rusija/Ukrajina, Bliski Istok, tj. Iran. Naš region, Zapadni Balkan je u svakom pogledu sekundaran. Kada je reč o Srbiji nije beznačajno što je predsednik Vučić imao telefonski razgovor sa Trampom. Sigurno je, takođe, da postoji određen nivo uspostavljenih odnosa sa nekim ljudima u Trampovom okruženju – bivšim izaslanikom za Balkan i bivšim ambasadorom SAD u Nemačkoj, Ričardom Grenelom, koji do sada nije dobio nikakvu funkciju, i pored određenih očekivanja, ali još ima vremena. Grenel je viđen na sastanku koji je Tramp imao nedavno sa Ukrajinskim predsednikom Zelenskim. Tu je, takođe, Trampov zet, Džared Kušner koji je potpisao ugovor o izgradnji hotelskog kompleksa na mestu Generalštaba u centru Beograda.

Ivan Krastev je još aprila ove godine u Fajnenšel tajmsu napisao članak pod naslovom: „Osveta će biti gorivo druge Trampove administracije“. Obistinjuje se ovo njegovo predviđanje

Ne treba očekivati nikakvo „otpriznavanje“ kosovske nezavisnosti – to je stajna tačka američke politike. Ostalo su trenutno zaista samo nagađanja: moguće je na privrednom planu očekivati povećanje američkih ulaganja; možda će doći do većeg pritiska na Prištinu oko stvaranja Zajednice srpskih opština; neki čak spominju moguće vraćanje pitanja statusa severa Kosova. Dok Trampova administracija ne preuzme svoje nadležnosti teško je sa izvesnošću bilo šta reći osim da ne treba očekivati veće promene u odnosu na region. Dosta zavisi od toga da li će između SAD i EU postojati tesna saradnja oko Zapadnog Balkana, pa dakle i Srbije ,kako je to bilo tokom američkih administracija pod vlašću demokrata, pa tako i ove Bajdenove.

Najveći deo Evrope nije bio sklon Trampu. Šta ona sad može da očekuje?
To je jedno od najvećih pitanja. Ako je suditi po prethodnom Trampovom mandatu, odnosi neće biti ni malo jednostavni. Rekao sam da je Tramp sada pripremljeniji, ali je ovog puta i Evropa, odnosno Evropska unija pripremljenija. Tramp je smatrao, i smatra, da svi, pa dakle i Evropa iskorišćavaju SAD. Tu nadasve misli na dve stvari. Prvo na američki bezbednosni „kišobran“ nad Evropom za koji SAD izdvajaju neproporcionalno veća sredstva nego evropske zemlje koje su u NATO savezu. Tramp nije prvi američki predsednik koji je to pitanje pokrenuo, on je samo nastavio gde su drugi stali. Poslednjih godina mnoge evropske članice NATO su dostigle preporučenih, odnosno zahtevanih dva odsto budžeta za odbranu. Evropa će verovatno najmanje još 10-15 godina biti zavisna od američke vojne zaštite. Pitanje je da li će Tramp ovog puta povući američku vojsku iz Nemačke i Evrope – iz svih NATO baza – što je bio najavio za Nemačku ali nije ostvario. Evropske zemlje su povećale vojne izdatke, proizvodnju naoružanja i planove saradnje u izgradnji novih borbenih sredstava.
Takođe je, zbog mogućnosti Trampovog smanjenje doprinosa i čak možda povlačenja iz NATO-a, Evropska unija počela tešnju saradnju sa NATO-om oko moguće budućnosti bez SAD.

Da li Tramp može da donese prekid rusko-ukrajinskog rata, da li će on dozvoliti Putinu da bude pobednik?
Tramp je obećao, u svom tipičnom bombastičnom maniru, da će rešiti rusko-ukrajinski rat za 24 sata. Pre neki dan je izjavio da je već imao razgovor sa Putinom i da ga je rekao da ne pojačava napade. Moskva je, međutim, demantovala da je bilo razgovora.
A pre neki dan (u nedelju 17. novembra – prim. NM) Moskva je izvela jedan od najžešćih raketnih i napada dronovima na ukrajinsku energetsku infrastrukturu – za koju se tvrdi da je velikim delom već onesposobljena, a zima je stigla – kao i na gradove, Kijev i Odesu pre svega. Takođe, Rusija je „unajmila“, govori se, oko 12.000 severno-korejskih vojnika od kojih 3.000 izgleda već učestvuje u borbama kod Kurska.

Geopolitički imperativ EU je da što više zemalja zapadnobalkanske šestorke u što kraćem roku bude spremno za punopravno članstvo

SAD su, takođe, upravo zbog ove ruske eskalacije, najavile da su konačno, nakon mnogih molbi Ukrajine, odobrile napade dalekometnim raketama po dubini ruske teritorije na vojna postrojenja. Da li će Tramp uskratiti vojnu i finansijsku pomoć Ukrajini – teško je prognozirati. Predsednik Zelenski je već duže vreme u kontaktu sa Trampom u nastojanju da osujeti neke njegove dramatične jednostrane odluke.
Dakle, američko-ruski odnosi će uveliko zavisiti od načina na koji će, bar privremeno, biti okončana ruska invazija na Ukrajinu. Na osnovu svega onoga što znamo o Trampu i njegovom načinu postupanja, ne verujem da može, sebi pre svega, da dozvoli da Putin izađe kao pobednik, ma šta to konkretno značilo.

Kada je reč o ratnim žarištima, još je po svetski mir možda opasnije ono na Bliskom istoku. Kakav će biti odnos Trampove administracije prema tom problemu?
Tramp je, to je već dugo poznato, veoma blizak sa izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom. Novi američki predsednik će dati punu podršku Izraelu, nastojeći pri tom da smiri sukob i dovede do primirja, ukoliko to u sledeća dva meseca na postigne Bajden.
Bez Amerike, Izrael ne bi mogao da vodi ovaj rat u Gazi i Libanu. Amerika je najveći i najznačajniji snabdevač Izraela oružjem, i to će verovatno i ostati.
Tu je i Iran koji podržava Hamas u Gazi, Hezbolah u Libanu i Hute u Jemenu. Tramp je veliki protivnik Irana, istupio je 2018. iz Zajedničkog obuhvatnog akcionog plana (JCPOA) potpisanog 2015. kako bi se Iran saglasio sa prestankom procesa dolaženja do nuklearne bombe. Tramp je bio pobornik oštrih sankcija prema Iranu.

Tramp je, za vreme prethodnog mandata dosta zaoštrio odnose sa Kinom, kakvu njegovu politiku sada očekujete?
Predsednik Bajden je nastavio u određenoj meri Trampovu carinsku politiku prema Kini, ali je takođe tražio načina da se smire odnosi. Evo, u istom danu kada je Putin pojačao napade na Ukrajinu, susreli su se Bajden i Si Đinping u Peruu, na samitu Azijsko-Pacifičke ekonomske saradnje. Si Đinping je tom prilikom izjavio da je spreman „da radi sa novom američkom administracijom, da održava kontakte, proširi saradnju i upravlja razlikama kako bi došlo do mirne primopredaje kinesko-američkih odnosa“.
Kina je sigurno na prvom mestu Trampovih preokupacija. Gledaće da sve karte stavi na sto kako bi pospešio američki model privrede privatnog preduzetništva, njenu kompetitivnost, produktivnost, moć inovacije, u odnosu na državno-kapitalistički kineski model u kome je država pre svega ta koja stoji iza kineskog privrednog uspeha.
Ne treba zaboraviti i tesne privredne veze koje postoje. Kina drži oko 900 milijardi dolara američkog duga. Kompanije poput Epla proizvode svoje pametne telefone u Kini. Kina je i dalje glavni snabdevač kritičnim sirovinama poput litijuma i mnogih drugih, kao i najveći proizvođač sirovina za lekove na svetu.

U tom kontekstu, da li su po vašem mišljenju ozbiljne pretnje Kine prema Tajvanu? Kolika je spremnost SAD da brani Tajvan?
Čini mi se da do invazije na Tajvan neće doći u neko skorije vreme. Što ne znači da pretnja ne postoji, niti da je Kina odustala od prisajedinjenja Tajvana na jedan ili drugi način. Ekonomski odnosi Kine i Tajvana su intenzivni, svakodnevno ima mnoštvo letova između Kine i Tajvana. U slučaju agresije, došlo bi do velike pometnje u svetskoj privredi jer Tajvan i dalje proizvodi 90 odsto svih najrazvijenijih poluprovodnika, tzv. čipova, za sve računare i za razvoj veštačke inteligencije.

Kad smo već kod Rusije i Kine, nedavno je završen samit BRIKS-a. Kako ocenjujete domete skupa uz Kazanju?
BRIKS jesu sigurno značajna pojava po obuhvatnosti svetske populacije i zato što predstavljaju takozvani „globalni jug“ koji traži svoje mesto u multi polarnom svetu. Samit u Kazanju je, međutim, pokazao duboke razlike među ovim državama. Demokratske zemlje, Indija, Brazil i Južna Afrika, bez obzira na razlike u nivoima demokratije nisu bile saglasne da se sa Rusijom suprotstave „globalnom Zapadu“ niti da iniciraju stvaranje zajedničke valute naspram dolara ili evra.
Kina, koja je po mnogo čemu najjača među ovim državama i koja daje Rusiji značajnu podršku u ratu sa Ukrajinom, mada samo do određene tačke, svojim postupcima stavlja ograničenja na šire aktivnosti BRIKS-a i pažljivo odmerava dokle i kom pravcu ići sa ovom organizacijom.

Izbori u SAD gurnuli su u drugi plan neke druge izbore, pre svega u Evropi, odnosno Moldaviji i Gruziji. Kako tumačite njihove rezultate?
U ovoj, 2024. godini, kada se u čitavoj svetskoj istoriji održava najveći broj izbora, nedavni izbori u ove dve zemlje su bili izuzetno značajni. Ruska invazija na Ukrajinu podstakla je Evropsku uniju da proširi krug zemalja u kojima velika većina građana želi da njihova zemlja postane članice EU.
U Moldaviji koja je postala kandidat za punopravnog člana EU kad i Ukrajina, juna 2022. i istovremeno sa Ukrajinom, decembra 2023, započela pristupne pregovore, predsednica Maja Sandu je u drugom krugu predsedničkih izbora ubedljivo pobedila socijalistu, proruskog kandidata, sa 11odsto razlike. Referendum o tome da se put ka EU unese u ustav Moldavije takođe je imao pozitivan rezultat uprkos dokumentovanoj masovnoj kupovini glasova od strane Rusije i njenih zagovornika.
Moldavija se, kao i mnoge zemlje, suočava sa velikim ekonomskim i energetskim izazovima, ali su izbori pokazali odlučnost na putu ka EU. Sledeći test biće parlamentarni izbori u leto 2026. godine.
U Gruziji, gde se redovno u anketama 85 odsto stanovništva izjašnjava za pristupanje EU, partija na vlasti, Gruzijski san, proruskog oligarha Bidžine Ivanišvilija, proglasila je pobedu na neravnopravnim i neslobodnim izborima, po izveštajima međunarodnih posmatrača i opozicionih stranaka. Usledili su masovni ulični protesti. Zanimljivo je da je mađarski premijer Viktor Orban odmah sledećeg dana otišao u Tbilisi da čestita Ivanišviliju na pobedi.

Na osnovu svega onoga što znamo o Trampu i njegovom načinu postupanja, ne verujem da može, sebi pre svega, da dozvoli da Putin izađe kao pobednik, ma šta to konkretno značilo

Treba napomenuti da je vlada pre izbora izglasala zakon o stranim agentima, zbor čega je Brisel odmah suspendovao proces pristupanja EU. Ivanišvili je takođe pre izbora najavio da će u slučaju pobede zabraniti opoziciju i osujetiti aktivnosti građanskog društva. Jedino se predsednica Gruzije, Salome Zurabišvili, suprotstavila odlukama vladajuće stranke.

Na izborima u Austriji pre dva meseca pobedila je, kako se kaže, krajnje desna Slobodarska stranka. Da li se od tada nešto promenilo u životu „običnih“ građana?
Ništa se posebno u Austriji nije promenilo. Bruto nacionalni proizvod po stanovniku u Austriji je 56.000 američkih dolara – pet puta veći nego u Srbiji. Tacno je, prvi put je pobedila Slobodarska stranka (FPO) sa 28,8 odsto glasova, dva i po odsto više od partije desnog centra (OVP). Razlozi su slični kao i u drugim zemljama gde podrška partijama krajnje desnice i populistima raste. To su inflacija, strah od povećanih migracija, protivljenje ratu. Međutim, slobodarska stranka nije u stanju da formira većinsku koaliciju. Niko ne očekuje novu vladu pre proleća. Govori se o koaliciji desnog i levog centra uz liberalnu partiju NEOS.
Posle Trampove pobede u SAD ponovo se pominje mogućnost koalicije Slobodarske stranke i Austrijske narodne stranke desnog centra (OVP), međutim sadašnji kancelar i lider Austrijske narodne stranke, Nehamer, tome se veoma protivi, dok se delovi njegove stranke, posebnog velikog biznisa, zalažu da se eventualno predsednik Slobodarske stranke odrekne kancelarskog mesta u prilog Narodne stranke i tako omogući formiranje vlade krajnje i umerene desnice. Slobodarska stranka je već tri puta bila u vladama kao manjinska stranka. Mnogi u Austriju zaziru od toga kakvu bi sliku o sebi uspešna Austrija poslala Evropi i svetu.

Za Evropu se kaže da poslednjih godina skreće udesno. Kakva je ta evropska desnica. Postoji li u tom pogledu razlika između stare i nove Evrope, tj. zapadne i istočne?
Razlike postoje iako su sada sve članice EU – osim Austrije, Irske, Kipra i Malte – istovremeno i članice NATO. Nakon ruske invazije na Ukrajinu govorilo se da će težište EU da se pomeri ka istoku. Naime, zemlje poput Poljske i baltičkih, upozoravale su da će Putin da se odluči na taj korak februara 2022. godine. Sigurno je da se glas zemalja istočne Evrope danas mnogo pažljivije sluša. Izbor Kaje Kalas, bivše premijerske Estonije, za visoku predstavnicu EU za spoljnu i bezbednosnu politiku govori tome u prilog.
Sličnosti pak ima u tome što je došlo do porasta podrške desnim i krajnje desnim strankama i u zapadnim i u istočnim zemljama.

Svi koji beže od ratova, sukoba, siromaštva… žele da dopru do obala Evrope, Amerike, Australije. Ti ljudi ne idu ka Kini ili Rusiji

Ono što se u EU nije očekivalo to je da će u pojedinim njenim članicama doći do nazadovanja demokratije, slobode i vladavine prava. To se na određeni način dogodilo u Italiji pod Silvijem Berluskonijem. To je bio slučaj sa Poljskom a sada i dalje sa Mađarskom. EU je morala da posegne za članom sedam Evropskog osnovnog ugovora i „ukori“ takve članice, Mađarskoj je uskratila predviđena sredstva iz budžeta EU.
Pitanje koje se postavlja sa Trampovom pobedom jeste da li će EU uspeti ne samo da održi jedinstvo nego i da ga ojača. Izveštaji Enrika Lete, Marija Dragija i bivšeg finskog predsednika, Sauli Ninisto, svaki na svoj način ističu potrebu da EU utrostruči napore, kako u ekonomiji tako i u sferi odbrane, da bi ojačala svoj položaj u svetu u kome SAD i Kina dominiraju.

Vladimir Gligorov je rekao da je zapravo čudo da se liberalizam, s obzirom na kratku tradiciju te brojnost i snagu neprijatelja, uopšte održao. Kako vama izgledaju poslednjih pola veka?
Drago mi je da pominjete Vladimira Gligorova. Njegovim odlaskom zaista smo izgubili jedan od najpronicljivijih kritičkih umova u našoj zemlji. Mnogo govori činjenica da svi koji beže od ratova, sukoba, siromaštva.., žele da dopru do obala Evrope, Amerike, Australije. Ti ljudi ne idu ka Kini ili Rusiji. To nam govori da u tom evropskom, američkom svetu, uz sve njegove manjkavosti, način života, koji karakterišu demokratija, ljudska prava i slobode kao nigde na Planeti, ipak ima veliku privlačnost. Ljudi osećaju da tu imaju više mogućnosti za život i lični prosperitet.
Liberalizam je doživeo značajne udare, posebno u poslednje dve decenije. To je, između ostalog, i dovelo do porasta desnih i levih populizama. Ljudi kojima su sloboda i demokratija na srcu moraju svakog dana da se sete da ove vrednosti nisu nikada jednom za uvek date i da se za njih mora svakodnevno zalagati.

I naš region, makar deklarativno, želi u Evropu. Da li bi Evropa trebalo da bude odlučnija i malo više mu otvori svoja vrata?
Mislim da bi Evropska unija trebalo da bude znatno odlučnija. Uostalom, imamo presedan kada je EU 2007. godina primila u punopravno članstvo Rumuniju i Bugarsku koje po svim merilima nisu bile spremne za to. Zamislimo da danas, sa ruskim pokušajem da potpuno okupira Ukrajinu, srećom neuspelim, Rumunija i Bugarska nisu članice EU i NATO. To bi bile otvorene granice za rusku vojnu silu. Te zemlje su danas zaštićene i u međuvremenu su ispunile mnoge od kriterijuma koja tada nisu. Još ima posla, vidimo političku nestabilnost u Bugarskoj gde je u dve godine održano sedam parlamentarnih izbora, ali Bugarska je članica EU i NATO, saveznik koji podržava jedinstven stav u odnosu na sve odluke o spoljnoj i bezbednosnoj politici.

Čini mi se da do invazije na Tajvan neće doći u neko skorije vreme. Što ne znači da pretnja ne postoji niti da je Kina odustala od prisajedinjenja Tajvana na jedan ili drugi način

Sa Trampovom pobedom EU je na još jednom ispitu. Žan Mone je na početku evropskog ujedinjenja rekao: „uvek sam verovao da će se Evropa izgraditi kroz krize te da će ona, Evropa, biti zbir odgovora na te krize“.

Da li Beograd svojom politikom kvari integraciju regiona u EU, da li je destabilizator prilika u svom okruženju?
Bilo je vremena, posle pobede nad poražavajućim režimom Slobodana Miloševića, kada su svi premijeri regiona, recimo, pisali zajedničke uvodnike za velike strane medije ističući međusobnu podršku na putu ka EU. Međusobnu podršku i zalaganje jednih za druge da budu što uspešniji u demokratskim reformama, zalaganje za što veće regionalno povezivanje.
Imamo sada, sa Planom rasta za region, koji je Ursula fon der Lajen promovisala, mogućnost da se na ovom prostoru stvori zajedničko tržište koje bi čitav region kvalifikovalo da postane deo jedinstvenog evropskog tržišta.
Srbija je najveća zemlja ovog našeg malog regiona koji sada, zbog teške demografske situacije, ima svega 16 miliona stanovnika. S jedne strane, zemlje regiona treba da budu mnogo aktivnije na planu priključenja Evropskoj uniji. S druge strane, i sama Unija, da bi povratila kredibilitet procesu proširenja, treba da više pomaže tim zemljama i pospešuje njihove napore. Geopolitički imperativ EU je da što više zemalja zapadnobalkanske šestorke u što kraćem roku bude spremno za punopravno članstvo. Ukoliko Evropska unija ne bude prisutna u ovom regionu, to će samo dati još više prostora Rusiji za njenu destruktivnu, ne samo antievropsku nego, rekao bih, i anticivilizacijsku politiku.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 21. novembar 2024.

Progon

NOVI MAGAZIN, , , , , ,
Čini se da logike, ma koliko bila monstruozna, ima više u ponašanju vlasti nego u ponašanju opozicije. U najširem smislu te reči

Sigurnosne kamere na javnim mestima u Srbiji ne služe da pruže sigurnost građanima, one osiguravaju vlast. One se ne koriste za hvatanje kriminalaca nego za proganjanje političkih protivnika. To pokazuje slučaj Nikole Ristića, čija profesija ledi krv u žilama. Aktivista!

Naime, snimci (na kojima je Ristić) s kamera na beogradskom aerodromu, koji su po definiciji tajni, dospeli su u javnost. Tim kamerama upravlja policija. Dakle, neko iz policije prodao je te snimke nekim medijima, neki mediji (zna se i koji, ali da ne zagađujemo tekst) to su kupili. Kupoprodajna cena ne mora biti izražena u parama, može da bude u nekom drugom obliku, možda je reč o razmeni u naturi, primeni principa „ti meni, ja tebi“ i slično.

Dobro je da je štampa slobodna jer tako postaje belodano jasno da pojedine novine rade za policiju, da policija radi za partiju, a partija za vođu.

A vođa je uplašen. Ne za naciju i državu nego za svoju vlast. Neprijatelja je sve više. Neki se kriju u njegovim sopstvenim redovima. Drži guju u nedrima. Nije saopštio njihova imena jer, kako je rekao, „ne sme(m) to da uradi(m)“. Inače se ničega ne plaši.

Građani zahtevaju njegovu ostavku, a on se prenemaže – kaže: traže njegovu glavu. Kome treba njegova glava? Traži se njegova fotelja. Ali on svoj život više ne može da zamisli bez vlasti. „Srbiju dajem – fotelju ne dajem“, njegovo je geslo.

Zato mu je malo redovna policija da brani njegovu vlast. Kao što se videlo u Novom Sadu, pojavile su se parapolicijske snage koje hapse građane po ulicama. Bila je to, nema sumnje, partijska policija. Doduše, još je postupala u „sadejstvu“ s regularnom policijom, ali možda je to bio čas obuke; šta garantuje da se uskoro ona neće „otcepiti“ i krenuti u samostalne akcije. A i pitanje je ko tu koga zapravo kontroliše.

Novosadska tragedija – i ono što se posle nje dešavalo – potisnula je u drugi plan zbivanja u trećem najvećem gradu u Srbiji. U nekom intelektualnom, duhovnom smislu to je možda i veća tragedija od novosadske koja je više ljudska, koja svojim užasom jednostavno kida srce. Dr Dragan Milić, kardiohirurg i vođa niške opozicije, posle višegodišnjeg proganjanja konačno je izgnan s Medicinskog fakulteta u Nišu. Odluku o tome doneo je Senat tamošnjeg Univerziteta. Eh, senatori, senatori.

Milić je dvostruko uspešan – i kao stručnjak i kao političar. Ne zna se koji je od ta dva uspeha više razjario aktuelnu vlast. Dobro, razumljivo je da je to naljutilo vlast, ali zašto je umuknuo Univerzitet!? Zar nema baš nikoga da digne glas protiv te sramne odluke? Kakva je to ova naša „akademska zajednica“? Ćepenačka? U se, na se i poda se.

Novosađani i Nišlije trenutno zastupaju dva različita koncepta borbe protiv režima. Obično temperamentniji južnjaci preferiraju hod kroz institucije; poslovično miroljubive „lale“, ne želeći da se tek tako pomire sa zločinom u njihovom glavnom gradu, htele bi da te institucije malo „propuste kroz šake“.

Možda ta dva puta i nisu tako nepomirljiva, možda se negde i ukrste. Recimo, otprilike na pola puta. Tu gde stanuje vrhovni progonitelj.

U izvesnom smislu to bi bilo logično. Ali čini se da logike, ma koliko bila monstruozna, ima više u ponašanju vlasti nego u ponašanju opozicije. U najširem smislu te reči.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 14. novembar 2024.

Uzurpacija slobode

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , ,
Siromašnim narodima, kao i siromašnim slojevima svakog društva odgovara kada im neko nešto deli iz zajedničke kase u šta nisu uložili ni delić rada, pameti, znanja i energije. Svaka buduća struktura vlasti suočiće se sa izazovima tog psihološkog nasleđa

Intervju: Petar Đukić, ekonomista

Povod za ovaj razgovor sa profesorom ekonomije Petrom Đukićem bila je njegova knjiga Oteto vreme – zapisi i analize iz doba kovid pandemije 2020-2023. koja je nedavno izašla iz štampe. Naravno, razgovor se kasnije spontano preneo na aktuelne domaće ekonomske teme.

Korona je ostavila traume na pojedincima, a kakve su traume nastale u ekonomiji?
Globalna ekonomija je najpre snažno posrnula 2020. kada je zabeležen pad od oko četiri odsto, uz ogromne gubitke zemalja zavisnih od turizma, putovanja, ličnih usluga, kao i sektora kulture ili sporta. Pri tom su recesione posledice u daleko većoj meri osetile male zemlje, zavisne od izvoza energenata.
A onda, nakon deflacionih signala tokom 2020, naročito u padu cene pojedinih energenata, već u prvoj polovini 2021. došlo je do rasta cena repromaterijala, energije, hrane, što je bio uvod u globalnu inflaciju 2022, a onda i energetsku krizu koja je eksplodirala 2022. i 2023.godine.
Sve je to bez obzira na sadašnje, bar trenutno povoljnije globalne statističke pokazatelje, pogoršalo stanje i srednjoročne perspektive svetske privrede i međunarodne trgovinske i tehnološke saradnje, pogotovo nakon agresije Rusije na Ukrajinu 24. februara 2022.

A šta je bilo u Srbiji?
Ekonomija Srbije je deo svetske privrede i tačno je da je ekonomski rast, posle, skoro čitave decenije stagnacije (2009-2018) tokom 2019. i početkom 2020. bio u usponu. Osokoljena rastom BDP-a u prvom tromesečju 2020. od skoro pet odsto u odnosu na prvo tromesečje 2019, srpska vlast je nastojala da istovremeno ostvari tri cilja. Prvo, da uspešno sprovede zamišljenu predizbornu kampanju, brojnim mitinzima tokom marta, i da što više ljudi glasa uprkos volji opozicije da bojkotuje izbore zbog neregularnosti po više osnova. Drugo, da suočavanje s pandemijom u Srbiji protekne na najuspešniji mogući način za vlast, te da se „korona pobedi“ za tri projektovana meseca, po mogućstvu pre izbora. I, treće, da održi „najbolji ekonomski rast“, odnosno manji pad ekonomske aktivnosti, od zemalja u okruženju, kao i najvećeg broja evropskih zemalja.

Skoro sve pandemijske ekonomske mere u Srbiji bile su veoma kratkoročne – projektovane na tri meseca. Već od prve „mere“, poruka vlasti građanima preko medija bila je da „ne moraju da plaćaju račune“ – struju, grejanje, komunalije, internet

Zato su skoro sve pandemijske ekonomske mere u Srbiji bile veoma kratkoročne – projektovane na tri meseca. Već od prve „mere“, poruka vlasti građanima preko medija bila je da „ne moraju da plaćaju račune“ – struju, grejanje, komunalne usluge, ili internet – tri meseca, naravno ne vodeći računa o tome koliko će to prinudno kašnjenje da košta kroz kamate. Zatim, tu su mere prema preduzetnicima i kompanijama: da ne moraju plaćati poreze i doprinose na rad, tokom tri meseca, a pod uslovom da zadrže zaposlenost, dobijaju od države po radniku za svaki mesec minimalnu zaradu.
Obilno je korišćena mera takozvanog helikopterskog novca, da bi se, kako-tako, održala tražnja i smanjio pad ekonomske aktivnosti. Neselektivna podela novca – u nas u prvom paketu po 100 evra svakom punoletnom građaninu – uz kasnije doplatke različitim kategorijama stanovništva (penzioneri, omladina i studenti, deca) odnela je bar četiri do pet milijardi evra, tajanstveno pribavljenog novca za koji je predsednik u jednoj TV emisiji, krajem marta 2020, samo lakonski rekao „imamo mi para“.

Kako je to uticalo na inflaciju?
Jako. Kako prvobitni, tako i ostali finansijski „kovid paketi“, doneli su inflaciju dvostruko višu od evropske, koja je u nas dostizala i 16 odsto, krajem 2022. da bi i u ovom trenutku, u proseku prema prethodnoj godini, iznosila oko pet odsto što je i dalje bila dvostruko više od evropske. Da baš tako i ne mora, svedoče iskustva Japana i Kine, gde je „kovid inflacija“ dostizala najviše 2-4 odsto na godišnjem nivou.

Kakve su, prema vašim nalazima socijalne posledice kovid krize?
Ogroman je učinak kovid krize na socijalni status najvećeg broja ljudi u svetu. Oko četiri milijarde ljudi dospelo je u teži društveni položaj. Preko 100 miliona radnih mesta je ugašeno tako da su se nejednakosti u svetu, kako između zemalja tako i unutar njih, naglo povećale.
Svetska zdravstvena organizacije je, početkom 2022. apelovala na najmoćnije države sveta da vakcine u većoj meri učine dostupnim siromašnim zemljama jer, dok se broj vakcinisanih u razvijenom svetu približavao polovini stanovništva, u siromašnim zemljama Afrike, Azije i Latinske Amerike on je iznosio svega šest odsto. I troškovi lečenja i zdravstvene zaštite u nerazvijenom delu sveta, prema udelu u dohotku, bili su daleko viši, tako da su se socijalna raslojavanja po zdravstveno-bezbednosnoj osnovi veoma produbila

A u Srbiji?
U nas ni jednog momenta nije bilo jasno koje mere su zdravstveno-bezbednosne, koje su čisto ekonomske, a koje socijalne, ali je zato ona čuvena podela nezarađenog novca, po sistemu razumne vanredne socijalne podrške moglo da bude svedeno na jednu polovinu. Tako nešto u svojoj analizi poručio je i Fiskalni savet, kao državna institucija.
U prvoj i drugoj godini pandemije vlast je delila helikopterski novac čak s obrazloženjem „da pokaže snagu države“, a ta sredstva zajedno s kasnijim – opravdanim – stimulacijama ugroženih privrednika, tokom godine, odnela je nepunih četiri milijarde evra, za svaku pandemijsku godinu po dve milijarde, što je po najnovijoj vrednosti BDP iz 2023. iznosilo 11,5 odsto godišnjeg BDP.

Konačno, šta je kriza donela na političkom planu?
Ako na bilo koji način u društvu dolazi do novog talasa ili forme uzurpacije slobode, ljudi su po pravilu besni, pogotovo ako im razlozi nisu dovoljno jasni ni ubedljivi. Na primer, kada se na konferenciji za štampu predsednika i neke grupe lekara, 26. februara. 2020. kaže da je reč o „najsmešnijem virusu u istoriji“, to ni po čemu drugačije nije moglo biti upamćeno, osim po simbolu „društvene neodgovornosti“.

Nikada sputavanje konkurencije, prirodno praćeno monopolima i korupcijom, a na osnovu sve većeg udela države u ukupnim investicijama i zapošljavanju, nije moglo doneti dobra građanima

Već 15. marta proglašeno je vanredno stanje, zatim mera zatvaranja, tj. policijski čas, dozvola noćnog snabdevanja u roku od dva sata, zabrana šetnji za starije van kruga od pola kilometra od mesta stanovanja – sve je ličilo na testiranje strpljenja građana i njihove psihološke stabilnosti.
Po Ustavu, krizne mere zaštite tokom vanrednog stanja donosi isključivo Vlada, a u nemogućnosti održavanja njenih sednica ministar zdravlja, a ne nikakvi „krizni“ (suštinski savetodavni) štabovi. To je verovatno doprinelo oštrim političkim protestima građana, svega dve nedelje od dana kada je radi „legaliteta izbora“ bila proglašena „pobeda nad koronom“. Sve ostalo što je pratilo politički život do kraja pandemije, 6. maja 2023, ostalo je u znaku zaoštravanja političke scene, i nekoliko novih izbora, praćenih sve maštovitijim manipulacijama i izbornim trikovima od strane vladajuće strukture.

Čini se da se ponašanje vlast iz vanrednog stanja u doba pandemije produžilo i na „mirnodopske“ prilike?
To je očigledno. Državni intervencionizam raste, sve je veće uplitanje države u ekonomiju. Međutim, uvek ima sveta koji misli da mu to odgovara. To je proizvod davno registrovane „monetarne iluzije“ po kojoj ljudi više vole da im plate rastu bar pet odsto pri inflaciji od pet odsto, nego da im u situaciji bez inflacije plate uopšte ne rastu.
Toj varijanti kolektivne naivnosti, skloni su sindikati koji po pravilu traže zaštitu od prevelikog rasta onih cena koje najviše utiču na standard nižih slojeva – hrane, energije, komunalnih usluga… Tako obično biva da se inflacija „poput paste za zube, jednom istisnute iz tube“, ne može vratiti u tubu, dok se ne „izduva“… Pad inflacije mnogo je sporiji nego njeno razbuktavanje, a naročito u zemljama koje imaju loša iskustva s hiperinflacijom, kao što je to u našem slučaju.
Drugi fenomen je javna kontrola privrednog života. I to ne samo javnog, već i privatnog sektora. Nema konkurencije niti rasta konkurentnosti nacionalne privrede ako se unapred zna ko će da dobije poslove koje finansira vlada, ako se bez pogodbe, sa stranim partnerima („strateški“) ugovaraju najveći poslovi kao što su metro u Beogradu, rudarski projekti, preuzimanje naftne industrije, a time i resursa, a poslovi u vezi sa projektom Expo vrednim 18 milijardi evra, dodeljuju na osnovu lex specijalisa, što znači bez konkurencije.

Da li će to zaista, na dugi rok, doneti korist građanima ili će efekti u krajnjoj liniji biti negativni?
Nikada sputavanje konkurencije, prirodno praćeno monopolima i korupcijom, a na osnovu sve većeg udela države u ukupnim investicijama i zapošljavanju, nije moglo doneti dobra građanima.
Očigledno je da to vodi ka preovlađivanju komandne ekonomije, daleko nižoj učinkovitosti ukupne privrede i ka novim projektima koji sputavaju, a ne podstiču tehnološki razvoj. Privatni sektor, po prirodi stvari mora da se prilagođava takvim okolnostima i da upada u zamku korupcije, jer drugačije ne može da opstane. A uvek se nađe neko ko će bolje i veštije da korumpira.

Zvanična procena rasta BDP-a je podignuta sa 3,5 na 3,8 odsto. Na čemu se generalno taj rast zasniva, da li je to zdrav i kvalitetan rast?
Krajem prošle godine, pa i pre toga, nakon objave kraja pandemije, 6. maja 2023, usled loših geopolitičkih okolnosti, u svetu je po kratkoročnim prognozama bila najavljena mogućnost nove recesije ili minimalnog rasta. Međutim, kao što je odavno poznato, inflacija i ratovi, bar u prvoj fazi njihovog delovanja, podižu ukupnu potrošnju, pa i tražnju za opremom, naoružanjem, municijom, raketama, dronovima i ko zna sve čime još. To povećava i proizvodnju, pa i formalnu zaposlenost.
Kao što se zna, Srbija teži da „prati svetske trendove rasta“, pa se trudi da podstakne one sektore koji donose formalno povećanje ekonomske aktivnosti: kupuje borbene avione, uvodi obavezno služenje vojnog roka, kao i obaveznu obuku rezervista, ulaže u infrastrukturu Expa, metro u Beogradu, dok pri tom snabdeva Ukrajinu, verovatno i druge (nažalost sve je više zainteresovanih) municijom, raketama, bacačima…

Umesto ozloglašene „globalizacije“ dobili smo postkovid deglobalizaciju, „ukrašenu“ odsustvom multilateralnog dijaloga i nepoštovanjem bilo kakvih pravila igre

I dok se promovišu i pripremaju „pametna gradnja“ i „zelena infrastruktura“ za Expo 27, koja uključuje i „drugi najlepši stadion u Evropi“, to će verovatno podići potencijalnu stopu rasta u odnosu na neku drugačiju – u uslovima strukturno utemeljenog razvoja. Možda će poslužiti i kao adut za sledeće izbore, a to što trećina Srbije nama kanalizaciju, a polovina ni bezbedno vodosnabdevanje, što često dišemo najzagađeniji vazduh u svetu, a ne prečišćavamo ni jedan litar otpadnih voda, koje se izlivaju u velike reke, nekako će da se zaboravi pod bleskom predizbornih, zeleno nijansiranih slajdova, koji još vek govore o tome „šta ćemo sve postići“.

S obzirom na visoku inflaciju da li je vlast u pravu kada govori o velikom rastu plata i povećanju životnog standarda?
S formalne strane gledano, to može i tako da se tumači. Naime, samo ako se životni standard – pogrešno – poistoveti s rastom prosečne zarade u deviznoj protivvrednosti, to tako statistički izgleda. Međutim, ovdašnjem stanovništvu neophodno je da izdvoji dve trećine zarade samo za hranu. Cene usluga i energije nikako ne može da prati rast zarada, naročito onog dela stanovništva koje je zaduženo, pa mu usled rasta kamata, sve brže raste udeo kreditnih rata u dohotku. A ako pitate najveći deo stanovništva koji živi od plate – medijalna zarada koju dobija jedna polovina zaposlenih je skoro za 30 odsto niža u odnosu na prosečnu – ljudi će u najvećem broju reći da teško žive. Čak i analiza realnih zarada, prethodno urušenih usled fiskalne konsolidacije 2015–2018, a zatim i usled kovid recesije 2020. pokazuje da su one tek poslednjih par godine počele da rastu po 2-3 procenta godišnje, što se nikako ne može poistovetiti s rastom standarda stanovništva.

Najopasnije posledice navodnih antikovid mera populističke ekonomske politike su očekivanja da se nastavi sistem podele nezarađenog

Naime, stanovništvo ne čine samo zaposleni, poslodavci i vlasnici vrednih nekretnina i kapitala, već i penzioneri a prosečna penzija danas iznosi svega 43 odsto prosečne plate, dok je pre petnaest godina iznosila 60 odsto. Tu je, takođe, i onaj sloj starih, nemoćnih i po pravilu usamljenih i bolesnih osoba koji ne primaju nikakvu platu ni penziju, a njih je preko sto hiljada. Više od 800.000 ljudi je na ivici siromaštva, da se i ne govori o tome da je 30 odsto stanovništva u riziku od siromaštva.

U Skupštini je nedavno usvojen rebalans budžeta. Glavno je povećanje fiskalnog deficita za oko 800 miliona evra. Ima li opravdanja za tako nešto?
Uvek ima opravdanja za one koji uvažavaju razloge ekspanzije javne potrošnje, kako povećanja prihoda u za preko milijardu evra, tako i još više povećanja rashoda za preko 1,6 milijardi evra. Biće to prilika da se nekome učini dostupnim neki ekskluzivna državna nabavka, usluga ili posao, pa će se tako uvećati nečiji profiti, kao i neki partijski fondovi. Šta to znači za građane i građanke Srbije u dugom roku, to je sasvim drugo pitanje. Svako povećanja platnog deficita znači manje izglede za povećanje zarada u prosveti, uz primenu davno zaboravljenih „platnih razreda“, za koje je ova vlast još pre sedam godina pripremila zakon koji se ne sprovodi. Deficit se mora jednom okončati nekim suficitom, kojim će naredne generacije finansirati otplatu nezarađenog i unapred utrošenog, a to znači da će padom privatnog i javnog standarda platiti sadašnju relaksaciju.

Šta je po vašem mišljenju glavna karakteristika srpskih javnih finansija – da li je to neumerena državna potrošnja, netransparentnost, ili nešto treće?
A zar ima nešto uopšte gore od toga? Da neumereno i često nepotrebno trošite javni novac, na primer za nacionalni stadion, i da pri tome to činite netransparentno uz pomoć lex specijalisa, u čemu prednjači motiv partijske apanaže. Sve to, naravno, mnogima odgovara, ali je društveni i dugoročni učinak skoro katastrofalan. Nisam katastrofičar jer smatram da će i to proći, i da ćemo se uskoro otrezniti, kada dođu neka ekonomski malo teža vremena. Bilo devizna kriza, kriza dinara, ili kriza duga, suočavanja s posledicama nekih novih sankcija, ali i tzv. „tvrdo prizemljenje“, osvedočenje o stvarnom stanju javnih finansija za vreme, ili možda nakon smene vlasti.

Javni dug je premašio 38 milijardi evra. Da li taj dug opasan, po kojoj ceni se zadužuje i da li će do kraja godine dug dostići 40 milijardi evra?
Ako se pođe od toga da je formalno obračunat BDP Srbije već prošle godine iznosio 70 milijardi evra, a ove godine će verovatno „uz malu pomoć“ prekomerne inflacije, i manipulacije rastom do kraja godine iznositi možda i 77 milijardi evra, to ispada da će javni dug biti oko polovine BDP. Napominjem da je zakonom određen maksimalni iznos od 45 odsto, ali da je navodno međunarodno prihvatljiva mera ispod 60 odsto. Čitaoci sami mogu da prosude šta bi se dešavalo sa deviznim opterećenjem po osnovu servisiranja duga, ako bi došlo do nevoljne devalvacije, recimo samo za 10 odsto, tj. da kurs evra sa 117 dinara naraste na 130 dinara. Dakle veoma rizičan trend, pogotovo što su uslovi novog zaduživanja sve teži.

Kako biste nakon svega ocenili generalni ekonomski ambijent u Srbiji?
Bez obzira na formalne rezultate kovid krize i postkovid ekonomije, moglo bi se reći sledeće: najopasnije posledice navodnih antikovid mera populističke ekonomske politike su očekivanja da se nastavi sistem podele nezarađenog. Siromašnim narodima, kao i siromašnim slojevima svakog društva, odgovara kada im neko deli nešto iz zajedničke kase u šta nisu uložili ni delić rada, pameti, znanja i energije. Svaka buduća struktura vlasti suočiće se sa izazovima tog psihološkog nasleđa i pritisaka da se povremeno nešto od vlasti dobije. Upravo tako je i sa stranim investitorima koji ovde vide šansu da ostvare od vlasti najbolje moguće uslove, popuste i stimulacije za zapošljavanje – 10 hiljada po zaposlenom, više nego što iko drugi u Evropi nudi. Dok je tako, strane investicije će priticati i ostavljati iluziju da je domaći ekonomski ambijent podsticajan.

Prosečna penzija danas iznosi svega 43 odsto prosečne plate, dok je pre petnaest godina iznosila 60 odsto

Umesto ozloglašene „globalizacije“ – imajući u vidu njene teške posledice po određene društvene slojeve i nesnađene zemlje – dobili smo postkovid deglobalizaciju, „ukrašenu“ odsustvom multilateralnog dijaloga i nepoštovanjem bilo kakvih pravila igre.
Diskutabilne klimatske promene, terorizam u porastu, olako uletanje u nove konflikte i ratove, to je karakteristika sveta u kojem živimo, a za šta su najodgovornije velike sile i najmoćnije grupacije zemalja: Rusija, SAD, Kina, NATO, EU, a zatim i Hamas, Izrael, Iran… Gotovo da smo na ivici katastrofe globalnog sukoba.
Što se tiče ovih naših vlastodržaca, oni dobro znaju šta rade. Bar trenutno – grčevito čuvaju apsolutnu kontrolu države, odnosno stopostotnu vlast za sebe. Do krajnjih konsekvenci, pa šta košta neka košta. Srećom, to nikom na duže staze nije uspelo, pa neće, valjda, ni njima.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. oktobar 2024.

Tenisa narodu

NOVI MAGAZIN, , , ,
Narod je na kraju dobio ono što je i tražio na početku – tenis

Ko se Tenisa seća još? Obećao je Vučić tada, ima tome već 10 godina, u ime ovog nemačkog (poljo)privrednika, 400 miliona evra investicija, 20 farmi, tri miliona (tovnih) svinja.

Hvala Vučiću. To je, u stvari, rekao Goran Đoković, Novakov stric i novi predsednik Teniskog saveza Srbije. Ne zna se koja mu je od te dve funkcije važnija. Mada – da nije prve ne bi bilo ni druge.

Nije se, međutim, Đoković (Goran) Vučiću zahvalio za džabe nego za pola miliona evra koje je država to sam ja Srbija dala za razvoj „sporta bogatih“. I tek će da daje jer „nemamo svoje prostorije, nemamo Nacionalni trening centar“, kako se požalio novi „prvi čovek“ TSS. Nacionalni stadion nije pominjao.

Šta je to, međutim, prema šest i kusur milijardi evra (700 milijardi dinara) koliko će ove godine, prema rebalansu budžeta, dostići javne investicije u Srbiji. Ili osam odsto bruto domaćeg proizvoda. To nikad i nigde nije bilo, rekao je Siniša Mali. Bilo je – u državnoj privredi.

Zbilja, otkud tako, preko svake mere, visoke državne investicije. Pa, glasi jedan odgovor, zbog visoke – korupcije. Nigde se tako bezbedno tako velike pare ne mogu preliti iz javnih u privatne džepove kao kada je reč o velikim javnim investicijama. Pogotovo kada su one – kao što je to u Srbiji sve češći slučaj – tajne. Odnosno, kada su raznim lex specialisima te investicije izuzete iz inače dobro uređenih, transparentnih, procedura za „javne nabavke“, tj. kada su sakrivene od očiju javnosti.

Porast javnih ulaganja glavni je razlog za povećanje fiskalnog deficita koji će sa prvobitno planiranih 1,7 skočiti na preko 2,2 milijarde evra (tj. sa 2,2 na 2,9 odsto BDP-a). Tako je Srbija „obrnula ćurak naopako“, tj. „posle tri godine postepenog uravnoteženja budžeta, ovim rebalansom promenila smer fiskalne politike“ – kako je to konstatovao FS.

Naravno, ništa od toga ne bi bilo moguće bez dodatnog zaduživanja. Otud će javni dug Srbije ove godine porasti sa 36,5 na 38,5 milijardi evra. Uzgred, to je za gotovo 24 milijarde evra više nego 2012. godine, kada je Vučić preuzeo vlast. Mada on time izbegava da se hvali. Ali se hvali relativno niskim javnim dugom koji je sad negde oko 52 odsto BDP-a. Kao i podatkom da je to mnogo manje od (relativne) visine javnog duga najvažnijih članica Evropske unije. Ono što se, međutim, od vlasti nikada neće čuti jeste fakat da i takav relativno nizak javni dug više opterećuje privredu Srbije nego što je to slučaj sa razvijenim zemljama. Recimo, Srbija za kamate mora da izdvoji 1,8 odsto BDP-a, a Francuska 1,7 odsto BDP-a iako je njen javni dug čak 110 odsto bruto domaćeg proizvoda.

Poseban je problem što su kamatne stope po kojima se Srbija zadužuje sve veće; ove godine su dostigle 8-9 odsto. Što znači da će ubuduće teret javnog duga sve više rasti. Što nam se zapravo već događa: 2022. Srbija je za kamate izdvojila 105 milijardi dinara, dok će ove godine morati da plati 185 milijardi.

Ali zašto bi o tome brinuli Vučić, Mali i kompanija. Kad se zna kome na kraju stigne svaki njihov račun.

Tako da je na kraju narod dobio ono što je i tražio na početku – tenis.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 26. septembar 2024.

Kost u grlu

NOVI MAGAZIN, , , ,
U Petrovićevoj studiji piše da je ova vlast najpre udvostručila iznos sredstava za slučaj vanrednih situacija i zahvaljujući tome u poslednjih pet godina na ime rezerve potrošila blizu tri milijarde evra, te da je lavovski deo tih para iskorišćen nenamenski, odnosno suprotno zakonu. Ne, ova vlast to zbilja više nije mogla da toleriše.

Odlazak Pavla Petrovića sa čela Fiskalnog saveta označio je kraj jedne epohe u srpskim javnim finansijama. To će važiti čak i ako ovo telo – ustanovljeno u vreme dok je ministarka finansija bila Dijana Dragutinović – nastavi stazom koju je (sa saradnicima) utabao Petrović. Izazovi će biti kako politički tako i stručni, tim pre što novom predsedniku Blagoju Paunoviću makroekonomija nije bila oblast naučnog delovanja.

Nema sumnje da je Petrović svojom radnom energijom (neko bi rekao: uprkos godinama) i svojim ličnim i profesionalnim integritetom najviše doprineo da Fiskalni savet ne samo (p)ostane takoreći jedina nezavisna državna institucija nego i da ima – u poređenju sa svima ostalima – nemerljivo veliki ugled i uticaj. Štaviše, može se reći da je FS nadrastao ulogu koja mu je izvorno namenjena.

Upravo zbog toga je Pavle Petrović bio kost u grlu Aleksandra Vučića.

Možda je neko pomislio: pa dobro, dva mandata, 12 godina, dosta je bilo. Ali taj dobroćudni pristup pada u vodu pred činjenicom da je u isto vreme Aleksandar Vučić odlučio da Jorgovanki Tabaković dodeli treći šestogodišnji mandat na mestu guvernera Narodne banke Srbije. Naravno, ne slučajno. NBS već godinama drži fiksirani kurs dinara, što vlastima odgovara (jer povećava plate i BDP u evrima), a i Vučić može kad god poželi da naredi da se kupuje zlato – i NBS poslušno kupuje. Za razliku od drčnog Fiskalnog saveta, koji je dlaku cepao na četvoro.

Vučićev animozitet prema Petroviću nije bio nikakva tajna. Naročito je dolazio do izražaja u Skupštini, gde je predsednik FS-a bio izložen primitivnim napadima u kojima je čak osporavan i njegov patriotizam. Naravno, kao što kaže narodna mudrost, čim neko počne o patriotizmu, čovek gleda gde mu je novčanik. Jer, zbilja, o novčaniku je ovde reč. Naravno – narodnom. Pa ako baš nije mogao da spreči – nije mu to ni u opisu posla – marifetluke i manipulacije u korišćenju narodnih para, Fiskalni savet ih je makar izneo na svetlo dana. U tom smislu obavljao je, pored kontrolne i informativne, i treću važnu funkciju – edukativnu.

Posebno je nosioce aktuelne vlasti nerviralo što se Fiskalni savet u svom radu nije ograničavao na javne finansije u užem smislu, tj. na razmatranje budžetskih prihoda i rashoda, nego je izlazio iz tog okvira. Nekad manje – kao, recimo, kada je kritikovao neodgovorno poslovanje državnih preduzeća (Telekoma, Srbijagasa, EPS-a) – a nekada više, kao kada je ulazio u probleme sporog razvoja Srbije.

Bez Pavla Petrovića i njegove ekipe Kopaonik biznis forum bi se sveo na promotivno-turistički paket aranžman. Upravo na tom mestu je pre nekoliko godina obnarodovano da Srbija beleži gotovo upola manji rast od objektivno mogućeg. Uzroci: slabe institucije, velika korupcija, loše obrazovanje.

U skladu sa izrekom „đavo je u detalju“, Fiskalni savet je često umeo da na nekim naizgled nevažnim primerima rozobliči čitavu finansijsku politiku. Kao svojevrsno Petrovićevo oproštajno pismo stigla je baš ovih dana analiza korišćenja tzv. tekuće budžetske rezerve. Reč je, kao što i sam naziv kaže, o sredstvima koja se u budžetu izdvajaju i čuvaju za slučaj vanrednih situacija (elementarne nepogode, velike nesreće i slično). Elem, u toj studiji piše da je ova vlast najpre (2015/16) udvostručila iznos ovih sredstava (sa dva na četiri odsto budžetskih prihoda) i zahvaljujući tome u poslednjih pet godina, od 2018. do 2023, na ime rezerve potrošila blizu tri milijarde evra i, što je najvažnije, da je lavovski deo tih para iskorišćen nenamenski, odnosno suprotno zakonu.

Ne, ova vlast to zbilja više nije mogla da toleriše.

Mijat LakićevićNovi magazin, 25. jul 2024.

Jedini

NOVI MAGAZIN, ,
Vučić sad od „bitke na Košarama“ pokušava da napravi novu, svoju Kosovsku bitku, mit koji će mu poslužiti za sopstvenu ličnu i kolektivnu promociju. Još malo, pa će ispasti da je On lično na Košarama i poginuo

Dok je Aleksandar Vučić tu, „u njegovoj državi“ će se „pitati narod, a ne kriminalci… on je jedini koji ih se ne boji i ko im neće dozvoliti da Srbiju pretvore u sigurno mesto za ubice, lopove i narko-dilere“ – izjavio je ovih dana jedan visoki rukovodilac Srpske napredne stranke. Namerno ne navodimo njegovo ime jer to što je rekao predstavlja opšte mesto i obavezni elemenat svih naprednjačkih sastava. Takoreći – naprednjačku mantru.

No, kad se malo bolje razmisli, postavlja se pitanje kako ove reči razumeti – kao kritiku ili kao podršku. Jer, ako je Vučić „jedini“ koji „neće dozvoliti“ – šta god bilo to što neće dozvoliti – i ako samo „dok je on tu“ građanke i građani Srbije mogu mirno da spavaju, onda to znači da svi ostali i u njegovoj stranci i u „njegovoj državi“ tom kriminalu itd., ne predstavljaju nikakvu prepreku, nikakvu branu. Niti će predstavljati.

S tim u skladu, ni to „u njegovoj državi“ nije nikakva omaška, lapsus linguae, već više podsvest, lapsus mentis. Time naprednjaci pokazuju (istina, ne prvi put) kako razumeju i vlast i državu – kao privatni posed, vlasništvo jednog čoveka. I da institucije za njih ne predstavljaju ništa, odnosno da su one nepotrebne i da samo smetaju.

I da samo taj čovek može da razgovara sa Albancima, Nemcima, Amerikancima… ako to pokuša bilo ko drugi – on je špijun i izdajnik. I strani plaćenik. Iako je, zapravo, najveći strani plaćenik u Srbiji sama vlast – premijer i ministri, predsednik Republike i njegov službenici, državni organi različitog nivoa i delokruga. Jer svi oni, da nije para koje pritiču iz inostranstva, ne bi imali ni za plate.

Mada – oni od plata i ne žive. Korupcija je glavni izvor njihovih prihoda. I u tome svakog dana sve više napreduju. Dok Srbija nazaduje, razume se. Na najnovijem (za 2023. godinu) indeksu percepcije korupcije, Srbija je ostvarila najgori plasman od 2012. godine, zauzevši 104. mesto među 180 zemalja. U regionu je gora od Srbije samo Bosna i Hercegovina.

Oni prethodni su, što bi rekao Velimir Ilić, pomalo „kraduckali“, ovi sadašnji grabe i kapom i šakom; za boga ne pitaju.
Kad smo već kod Boga, i Crkvu su korumpirali i pretvorili u visokoprofitnu ustanovu. Kakvo „carstvo nebesko“, SPC preferira „gradsko građevinsko“. Zemljište, naravno. Srpska pravoslavna crkva sve dublje ulazi o poslove s nekretninama. Dok u truloj i dekadentnoj Evropi crkve grade škole i bolnice, SPC gradi luksuzne stambene i poslovne prostore. I na tome masno zarađuje. Osim u vreme posta, valjda; tada se (možda) uzdržavaju.

„Nema povlačenja, iza je Srbija!“ – viču naprednjaci kao da su u vrletima Prokletija, a ne nasred Terazija.

Tako su sa Terazija organizovali onaj referendum aprila 1998. godine o tome da „strana čizma neće kročiti na Kosovo“. Ali su kad je bilo stani-pani, u odbranu „južne pokrajine“ gurnuli druge. Dok su junaci sa Košara ginuli, Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić su se useljavali u nove velike stanove. Zato sad od „bitke na Košarama“ pokušavaju da naprave novu, svoju Kosovsku bitku, mit koji će im poslužiti za sopstvenu ličnu i kolektivnu promociju. Još malo, pa će ispasti da je On lično na Košarama i poginuo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. jun 2024.

DS je učinila sve da očuva jedinstvo opozicije

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , ,
Svaki rezultat na ovim izborima biće zauzimanje boljeg položaja za konačni obračun: institucionalni ili vaninstitucionalni

Zoran Lutovac, predsednik Demokratske stranke

Neposredno predstojeći izbori, iako lokalni, bili su prirodno glavna tema razgovora sa Zoranom Lutovcem, predsednikom Demokratske stranke, ali našlo se prostora da se makar ovlaš dodirnu i neka druga pitanja.

Opozicija opet nije uspela da se ujedini iako je na tome dugo radila. Šta je, po vašem mišljenju, glavni uzrok?
Opozicija se preko Srbije protiv nasilja ujedinila i delovala kao predizborna koalicija, a posle pokradenih izbora je nastavila da deluje zajednički zahtevajući poništavanje takvih izbora. Činilo se da bi to mogao biti osnov za nešto mnogo veće – stvaranje društvene opozicije, pokreta ili saveza koji bi stao na put kriminalizovanoj vlasti. Umesto toga došlo je do podele unutar koalicije koja bi trebalo da bude stub tog društvenog saveza. U ovakvim situacijama neophodno je da se različiti stavovi usklađuju ili da se poštuje stav većine. Ne bih ulazio u neku dublju analizu teorija zavere, odnosno „stvarnih razloga“ ili pretpostavki zbog čega nije do toga došlo. Nažalost, umesto da jedinstvo očvrsne, a savez se proširi na celo društvo, mi se sada bavimo time ko je bio u pravu.

Da li ono što se dešavalo poslednjih pola godine, odnosno promene u izbornim uslovima i uopšte u političkom životu opravdavaju takvu odluku?
Ništa ne može da opravda razlaz najjače opozicione grupacije, mogu samo da se iznose argumenti i kvazi argumenti, da se traže izgovori…

Kako će ponovno odsustvo jedinstva u opoziciji delovati na birače, da li će se, ako ne većina a ono dobar deo njih, razočarati i neće izaći na izbore?
Svakako će na deo birača delovati negativno: jednim delom na one koji slušaju stranke koje ih pozivaju na bojkot, a drugim, većim delom, na one koji nisu jasno stranački profilisani, ali žele suštinske promene u društvu. Oni se teško mobilišu, a vrlo lako destimulišu. Potrebno je jako mnogo energije da se pridobiju i veoma su osetljivi na to kada stranke nisu spremne da svoje parcijalne interese podrede javnom interesu. I ja ih jako dobro razumem. Nije mnogo to što oni traže, nego su standardi za bavljenje politikom veoma niski, a politički akteri nisu u stanju da ispune očekivanja racionalnih birača, birača koji se ne ponašaju kao puki navijači.

Šta je Demokratska stranka uradila da se to ne desi – pošto vam, pretpostavljam, ta apstinencija ne odgovara – odnosno šta su druge partije koje u koaliciji sa vama izlaze na izbore u tom pogledu uradile?
Upravo imajući u vidu značaj očuvanja jedinstva Demokratska stranka je učinila sve što je moglo da se učini da ne dođe do razlaza oko izlaska na izbore. Smatrali smo da je očuvanje jedinstva osnovna pretpostavka uspešnog delovanja opozicije bez obzira za koji se scenario odlučimo.

Nemam mnogo poverenja u istraživanja koja nam se predstavljaju. Najpre zato što mnoga od njih ne pokazuju stvarno stanje stvari nego im je namena da kreiraju javno mnjenje

Pre nego što smo došli u situaciju da se odlučujemo za izlazak ili neizlazak na izbore nismo učinili ono što smo mogli da do takve situacije ne dođemo. Naime, trebalo je učiniti vrlo jednostavne stvari da bismo bili spremni da pobedimo čak i da se izborni uslovi značajno ne promene. Prvo, ne samo da sačuvamo Srbiju protiv nasilja, nego i da je proširimo ili putem dogovora ojačamo sa onima koji su ostali ispod cenzusa i sa onima koji nisu u decembru izlazili na izbore. Drugo, da stvorimo društvenu opoziciju ili društveni savez koji bi osim političkih aktera uključio i društvene aktere svih socijalnih i starosnih kategorija, udruženja, nevladine organizacije, sindikate, aktiviste svih profila… I treće, da nađemo opštepoznatog i opšte prihvatljivog zajedničkog kandidata koji bi simbolički predvodio taj savez. Tako umreženi ili ujedinjeni na jednoj listi postigli bismo bolje izborne uslove, pa čak i pobedu pod nepromenjenim izbornim uslovima. Niko se ne bi usudio da pokuša ponovo da nas bezočno pokrade tako ujedinjene i odlučne.

Ali pošto to niste uradili, šta sad?
Kada već nismo uradili to što je trebalo da uradimo došli smo u situaciju da biramo između toga da li ćemo izaći na objedinjene izbore 2. juna kada je objektivno bilo malo vremena da se izborni uslovi značajno promene ili da pokušamo da se izborimo za bolje uslove na jesen. Demokratska stranka je imajući sve vreme u vidu neophodnost očuvanja jedinstva i širenja saveza donela odluku da ćemo pokušati da se izborimo za bolje uslove na jesen, ali da ako većina u koaliciji bude drugačijeg stava da ćemo poštovati većinu. To je demokratski način za prevazilaženje razlika i to je bio naš doprinos pokušaju očuvanja zajedništva. Da su se svi držali tog principa mi bismo i dalje bili jedinstveni sa realnim šansama da uprkos lošim izbornim uslovima dobijemo većinsku podršku i u Beogradu i na nekim drugim mestima.

Kakvi su, posle svega, vaši odnosi sa Proglasom, da li su vam oni pomogli u kampanji ili su se držali po strani?
Demokratska stranka je odmah jednostrano podržala inicijativu Proglasa o zajedničkoj borbi za izborne uslove i sve vreme smo imali razumevanje za njihovu posebnu, nadstranačku ulogu i poziciju u društvu. Mi smatramo da je Proglas u velikoj meri doprineo i našem izbornom rezultatu u decembru principijelno se boreći za javni interes. S druge strane, oni su bili jasni i nedvosmisleni da se neće svrstavati uz bilo kakve kolone i da mogu da podrže samo jedinstvenu opozicionu borbu za opštu stvar. Izuzetno poštujemo njihovo angažovanje i razumemo stav koji su zauzeli. Očekujem da će ljudi tog profila biti okosnica budućeg društvenog saveza, koji se mora stvoriti ako mislimo da promenimo ovu kriminalizovanu vlast i menjamo društvo suštinski.

Za opadanje poverenja u EU među građanima Srbije najodgovornije su vlasti u Beogradu, koje su verbalno proevropski, a u praksi antievropski orijentisane

U Građanskom klubu Demokratske stranke imamo pedesetak nestranačkih intelektualaca tog profila koji su spremni da rade za javni interes. Oni su naši sagovornici, sa njima debatujemo o važnim društvenim pitanjima. Uveren sam da će i oni biti jezgro društvenog okupljanja.

Kako ocenjujete sadašnju kampanju – da li je vlast više ili manje zloupotrebljava državne i ostale resurse koji joj stoje na raspolaganju?
Očekivano, nastavlja se zloupotreba državnih i javnih resursa. Oni izbore doživljavaju kao borbu za opstanak, a ne kao sučeljavanje političkih ideja i programa. Svesni činjenice da su političko krilo organizovanog kriminala, oni svim sredstvima pokušavaju da spreče poraz na izborima, jer oni to doživljavaju kao nešto mnogo veće: kao mogući gubitak slobode.

A kakav je prema Demokratskoj stranci i vama lično bio odnos medija koje vlast naziva opozicionim?
Na žalost, ne mogu reći da je odnos takozvanih profesionalnih medija uvek bio korektan ni kada je bilo unutrašnjih previranja u DS-u, niti kada su se pratile, odnosno ignorisale aktivnosti Demokratske stranke. Simptomatično je da kada su DS prozivali neki njeni članovi da su dobijali punu pažnju, a da je rukovodstvo dobijalo tek delić vremena da opovrgne optužbe. Kasnije se ispostavilo da ti koji su prozivali rukovodstvo završe u SNS-u, ali to više nije bila tema. Dešavalo se da DS ukaže na problem, otvori temu, a neki drugi akteri se pozovu da tumače i objašnjavaju o čemu se radi. Takođe, dešavalo se da sazovemo konferenciju za novinare na kojoj neki koji su se pridružili dobiju svu pažnju, a DS bude potpuno ignorisan. Ali uvek smo imali prostora i pažnje kada je trebalo braniti neodbranjivo ili kada su aktuelne neke vruće teme od kojih svi beže.

Da li ste na drugim lokalnim izborima u Srbiji sarađivali, odnosno da li sarađujete sa strankama koje ne izlaze na beogradske izbore?
U mnogim mestima sarađujemo sa strankama koje bojkotuju izbore u Beogradu. Naravno, tamo gde imaju odbore ili barem članove. U Valjevu ili Novom Sadu koalicija ne samo da je ostala jedinstvena, nego se i proširila u odnosu na decembarske izbore 2023. godine. U Zrenjaninu se ide na izbore u dve kolone: ona koja bojkotuje izbore u Beogradu je u jednoj koloni, a ostali su u drugoj. U nekim mestima se ide u više kolona. Mi u DS-u poštujemo autonomiju lokalnih organizacija i doneli smo odluku da oni sami odlučuju s kim će u koaliciju. Rekli smo da ako partnerske organizacije ne poštuju lokalni odnos snaga nego traže bolje pozicije na osnovu nekih neproverljivih kriterijuma, da nemaju obavezu da sa njima sklapaju koaliciju. Takođe, ako u lokalnoj sredini postoje stranke ili organizacije koje nisu deo koalicije na centralnom nivou mogu biti partneri na lokalnom nivou ako su pravi opozicionari i imaju dobre ljude koji žele da se bore za javni interes.

Šta očekujete na izborima u Beogradu, šta govore istraživanja javnog mnjenja?
Iskreno rečeno nemam mnogo poverenja u istraživanja koja nam se predstavljaju. Najpre zato što mnoga od njih ne pokazuju stvarno stanje stvari nego im je namena da kreiraju javno mnjenje, a potom i zbog toga što se pokazalo da i kod onih istraživača koji stvarno ispituju, a ne kreiraju javno mnjenje, postoji generalno ozbiljan metodološki problem: isuviše mnogo je onih koji odbijaju da učestvuju u istraživanju, što u velikoj meri iskrivljuje sliku koja se dobije. Teško je predvideti ishod u situaciji kada na jednoj strani, kriminalizovani režim na čelu sa Vučićem predvodi sramnu kampanju, vrši opstrukcije, ucenjuje ljude, kupuje glasove, a na drugoj strani, deo opozicije govori kako ne bi trebalo izaći na izbore u Beogradu i Nišu, a učestvuju na izborima u Novom Sadu, Zrenjaninu, Sremskoj Mitrovici ili Valjevu.

Šta je najvažnije što nudite građanima Beograda, odnosno što bi pobeda opozicije donela glavnom gradu?
To bi bio simbolički i suštinski početak oslobađanja cele Srbije. Kada promenite kriminalizovani režim ključni dobitak je taj da više nemate spregu vlasti i kriminala, da počinju da upravljaju oni koji upravljaju u interesu građana, a ne uskog kruga kriminalaca i političara koji rade isključivo u sopstvenom interesu. Ogromna je to promena. To je promena koja bi se odrazila na boljitak građana u svim segmentima njihovog života: na standard, bolje obrazovanje, zdravstvo, bolju socijalnu zaštitu, bolji prevoz, zdraviju životnu sredinu…

Šta u tom kontekstu može da donese Ekspo?
Ne morate biti neki ekspert za finansije ili ekonomiju generalno, da bi vam bilo jasno da je u pitanju još jedan projekat za visoko ugradnju udružene kriminalno-političke grupacije koja barata milijardama naših para bez studije izvodljivosti i jasnog plana o isplativosti projekta. Beograd je prestonica u kojoj ogroman broj građana nema kanalizaciju, gde se fekalije i otpadne vode ispuštaju u Savu i Dunav, gde bolnice izgledaju kao da su ispale iz „Alana Forda“, gde je obrazovanje uništeno, a nastavnici poniženi, gde inflacija jede ostatke životnog standarda, a bogataši oko klike na vlasti su sve bogatiji i bahatiji. Grade se fontane i stadioni na kojima nema ko da igra niti ima onih koji bi mogli nešto da gledaju. Igrači čim postanu punoletni napuštaju Srbiju, a napušta je i sve više potencijalne publike. Ekspo je bajka koja bi trebalo da uspava građane Srbije, dok im se „ispred nosa“ odvija još jedna ogromna pljačka.

A šta očekujete na lokalnim izborima u Srbiji, gde očekujete najbolje rezultate, možda i pobedu?
Ne bih se bavio prognozom. Živimo u zemlji u kojoj se smatra hrabrošću kada se baviš politikom, a nisi vlast. Ovde neće biti slobodnih i poštenih izbora dok političko-kriminalni klan ne ode sa vlasti. A on neće otići dobrovoljno niti će bez snažnog društvenog pritiska ustuknuti ni za pedalj. Svaki rezultat na ovim izborima biće zauzimanje boljeg položaja za konačni obračun: institucionalni ili vaninstitucionalni.

Da li će ikakav uticaj na izbore imati usvajanje Rezolucije o genocidu u Srebrenici?
Rezolucija o Srebrenici jedna je od agresivno nametnutih tema koje su uzurpirale politički i medijski prostor u vreme kampanje. U ionako retkim političkim emisijama to je bila jedna od dominantnih tema. Kampanja i izborne teme su potpuno potisnute u drugi plan tako da je više prostora na RTS-u imao Vučić koji je pričao o Srebrenici, nego svi kandidati i sve izborne teme zajedno. I Milorad Dodik je imao više prostora na javnom servisu i svim televizijama sa nacionalnom pokrivenošću nego svi ostali kandidati i sve lokalne teme.
Rezolucija je poslužila da se još jednom otvori populistička tema o patriotama i izdajnicima i o velikoj borbi Aleksandra Vučića za nacionalne interese. Za one koji su zaboravili da su naprednjaci bivši radikali, bila je ovo prilika za gorko podsećanje.

Prema nekim ocenama, opozicija je i svojim nedovoljno jasnim i ambivalentnim odnosom prema Evropi zbunjivala upravo onaj deo biračkog tela na koji bi trebalo da računa, dakle onaj proevropski deo. Imate li vi takav utisak, zašto je to bilo tako i da li će se u skoroj budućnosti promeniti?
Demokratska stranka je uvek imala jasan i nedvosmislen proevropski stav, ali je isto tako kritikovala briselsku administraciju i pojedine države članice EU zato što u Srbiji podržavaju stabilokratiju umesto demokratije, zato što podržavaju autokratu a ne demokratske vrednosti i procese. Zbog očekivane stabilnosti bili su spremni da zažmure na oba oka i kada su se gazila ljudska prava, medijske slobode i kada su se organizovali izbori koji nisu bili ni slobodni ni pošteni. Za nas evropske integracije nisu samo put ka bogatijem društvu nego pre svega put ka uređenoj demokratskoj državi i sistemu vrednosti vladavine prava, poštovanja ljudskih prava, medijskih sloboda, socijalne pravde.
Za opadanje poverenja u EU među građanima Srbije najodgovornije su vlasti u Beogradu koje su verbalno proevropski, a u praksi antievropski orijentisane, potom sami zvaničnici EU koji su zarad stabilnosti tolerisali nedemokratske procese u Srbiji, a tek poslednjih opozicioni političari koji su bili razapeti između proevropske orijentacije i tolerantnog ponašanja EU prema nedemokratskom režimu.

DS na dobrom putu

Čini se da dosta dugo Demokratska stranka u opoziciji nije imala mesto koje bi na osnovu tradicije trebalo da joj pripadne. Da li se to menja, može li se reći da je DS na putu da povrati staru slavu, tj. snagu i uticaj?
Kredibilitet i poverenje se lako gube, a teško vraćaju. Primer Demokratske stranke to najbolje potvrđuje. Imali smo greške u prošlosti koje smo skupo platili baš kao i celo naše društvo. Izvukli smo pouke iz tih grešaka, ljudi koji su ih činili više nisu u DS-u… Mislim da je vredelo uložiti ogromnu energiju da se vrati kredibilitet, jer pored svih grešaka koje su napravljene ništa što je bilo dobro nije prošlo bez ogromnog doprinosa Demokratske stranke. Ponoviću po ko zna koji put: DS nije tek jedna od političkih stranaka, DS je institucija. Institucija demokratije sa posebnim mestom u istoriji Srbije i mi smo dužni da joj vratimo ulogu koju je uvek imala: ulogu političke avangarde i nosioca modernosti. U interesu je cele Srbije, svih građana da DS postane snažna i uticajna. To će biti potvrda da je i Srbija na dobrom putu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. maj 2024.