NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu

Ove godine navršava se tri decenije otkako je Zoran Đinđić u Borbi objavio tekst “Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu” i dve i po decenije otkako je objavljena knjiga pod istim naslovom. Posle 30 godina, dakle, Srbija i dalje tapka u mestu. S tim što je sada više okrenuta Istoku

Prošlost kao savremenost, i obrnuto

Ove godine se obeležavaju razne obljetnice, što bi rekla naša (bivša) braća Hrvati, ponajviše upravo one vezane za (još “bivšiju”) Jugoslaviju. Sve su one uglavnom istorijskog karaktera, dakle služe podsećanju po principu Čika Jove Zmaja: “Uzo deda svog unuka, metno ga na krilo, pa uz gusle pevao mu što je negda bilo”. I tu se stvar manje-više završava.
Evo, međutim, jednog podsećanja koje je još uvek aktuelno, odnosno koje nam više ukazuje na sadašnjost nego što nas vraća u prošlost.
Ove godine, počećemo od bližeg “jubileja”, navršava se tačno dve i po decenije od poslednje knjige Zorana Đinđića objavljene za njegovog života. Reč je o delu čiji smo naziv pozajmili za ovaj tekst, dakle “Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu”, koju je 1996. objavio novosadski Cepelin. Knjiga je zapravo (i)zbornik Đinđićevih članaka publikovanih između 1989. i 1994. Od ukupno 23 eseja, 19 ih je iz novosadskog magazina Stav, dva iz Borbe i po jedan iz NIN-a i Demokratije.

STAV: Kao što to u “Reči priređivača” primećuje Radovan Čolević, glavni urednik Stava, “u fokusu ove knjige nalazi se srpsko društvo sa iskušenjima i menama kroz koje je prolazilo u poslednjih pet godina”. Prema Čolevićevom mišljenju takođe, “procesi koji su se ubrzano odvijali posle sloma prethodnog sistema, u raspravama i tekstovima dr Đinđića dobili su originalnog tumača koji je pronikao u njihovu suštinu, razotkrivajući istovremeno i uzroke nemogućnosti demokratskog društvenog preobražaja”. Zbog toga je ta knjiga istovremeno bila i “dokument krize, njeno promišljanje od kompetentnog tumača pre svega karaktera, prirode i skrivenih zamki koje je sadržala u sebi”. Jer, konstatuje na kraju glodur Čolević, Đinđić “u gotovo svim svojim tekstovima kao crvenu nit provlači ideju o sukobu dva potpuno različita koncepta, od kojih je na kraju prevagu odneo društveni konzervativizam, nezavisno od toga kojim je ideološkim predznakom bio obeležen”.

RETKE SU POLITIČKE ANALIZE KOJE IMAJU TEORIJSKE AMBICIJE. TEORETIČARI SU SUJETNI. ONI ČEKAJU DA ISTORIJA ZAVRŠI SVOJ POSAO DA BI POKUPILI ČAURE, OBJAVILI KO JE POBEDIO I PROCENILI UDEO POJEDINIH FAKTORA I UČESNIKA

Ali izrečene pohvale nisu bile glavni razlog Čolevićevoj odluci da sačini jedan ovakav zbornik. Urednik, naime, ističe da su “oko Đinđićeve političke misli”, naročito “od kada je autor postao i značajna politička ličnost”, nastale “mnoge kontroverze koje idu i do potpunog osporavanja”, te se otud pojavila potreba da se “otklone mistifikacije”, odnosno da se “na jednom mestu skupljenim Đinđićevim tekstovima omogući kritičkoj javnosti uvid u sadržinu ideja, stavova i političkih pogleda koje je njihov autor zastupao i obrazlagao”.
A u razgovoru sa autorom, kao svojevrsnim uvodom u knjigu, konstatujući da su sada prikupljeni tekstovi “već tada bili retkost u domaćoj političkoj publicistici”, te da “ni danas nema nečeg uporedivog”, Čolević pita jednostavno: “Zbog čega?”
Đinđić odgovara: “Autori koji drže do svog renomea prave političke analize uvek sa sigurne vremenske distance. Jer, učesnicima u nekom događaju se možda i može oprostiti kratkovidost pri proceni tog događaja, analitičarima ne može. Zbog toga analitičari maksimalno izbegavaju rizik da ih bliska budućnost demantuje. Taj rizik u potpunosti preuzimate na sebe kad pišete o onom što se upravo događa. Nešto što kritikujete možda će doneti pozitivne rezultate, nešto što podržavate možda će se ispostaviti kao promašaj. Vaše objavljene procene postaju dokument vaših grešaka. Zbog toga su retke političke analize koje imaju teorijske ambicije. Teoretičari su sujetni. Oni čekaju da istorija završi svoj posao da bi pokupili čaure, objavili ko je pobedio i procenili udeo pojedinih faktora i učesnika.”

U SRBIJI JE NAPRAVLJEN SVOJEVRSTAN “MOLOTOVLJEV KOKTEL NACIONALIZMA I KOMUNIZMA” KOJI JE IMAO “SASVIM DOBRU PROĐU KOD ŽEDNE PUBLIKE” UPRKOS “VELIKOJ OPASNOSTI DA NAM NA KRAJU SAGORI USTA”, PISAO JE ĐINĐIĆ. U MEĐUVREMENU JE, MEĐUTIM, NA SCENU STUPIO “SNAŽAN ANTIDEMOKRATSKI NACIONALIZAM”. UBRZO JE TAJ ANTIDEMOKRATIZAM IZ SEDLA IZBACIO KOMUNIZAM, TAKO DA JE OSTAO SAMO ANTIDEMOKRATSKI NACIONALIZAM


INTELEKTUALCI: Ni Đinđićev odgovor na sledeće pitanje dominantnom delu inteligencije nije se mogao svideti.
Pitanje: “Ovi tekstovi su … i dokument o odnosu intelektualaca prema krizi. Izlazak iz kabineta i uključivanje u dnevna zbivanja odgovara predstavi o ‘angažovanom intelektualcu’. To je svojevremeno bila vrlo popularna tema, od Sartra do naših domaćih disidenata.”
Odgovor: “Ja mislim da je to večna tema, od Platona do danas. To je tema odgovornosti intelektualca. Intelektualci su saučesnici u onome što se događa, bilo da govore ili da ćute. Kada kažem intelektualci, mislim na celokupnu kulturnu elitu, a ne samo na ljude koji pišu knjige i predaju po fakultetima. Intelektualci su i lekari, inženjeri, uspešni privrednici. Svi oni, zahvaljujući privilegiji da globalnije sagledavaju stvari, imaju obavezu da reaguju kad stvari krenu u pogrešnom pravcu. To ne mogu da čine ljudi koji su potpuno obuzeti dnevnim, pojedinačnim problemima i procesima. U svakom društvu tzv. društvena elita je odgovorna za sudbinu zajednice više od tzv. naroda. Ona mora jasno da opiše stanje i da bez straha imenuje krivce. Tek onda može da očekuje podršku od širokih slojeva stanovništva.”
Međutim, tu je kod srpske inteligencije Đinđić uočavao ponašanje koje mu se nije dopadalo, a zbog čega se on nije dopadao toj inteligenciji. Reč je o – pesimizmu. Naime, piše Đinđić: “Ništa nije tako opasno i tako otrovno kao pesimizam. Intelektualno preobučeni pesimizam pojavljuje se kao cinizam, ironija, različite vrste nihilizma, u smislu ‘svi su oni isti’, ‘ništa se ovde ne može promeniti’, ‘ovaj narod nije ni zaslužio bolje’ i slično. U svakom čoveku postoji nada i strah. Pitanje je samo da li ćete podsticati jedno ili drugo. Ljudi najiskrenije žele da Srbija ponovo postane nešto pozitivno, nešto vredno i uspešno. Ali ako ih vlast svakodnevno ubija u pojam, ako im sugeriše da treba da budu srećni što ovde ne besni rat i što su živi, naravno da će strah od rizika povremeno da preplavi nadu i želju za promenama.”
Strah od rizika (i) promena pokazao se najrizičnijim. Jer, kao što sada znamo, nije prošlo mnogo, svega nekoliko godina, a rat je zaista počeo da besni i u Srbiji.
Paradoksalno, tačno je i obrnuto: od tada je prošlo prilično vremena, ali se situacija nije mnogo promenila. Jeste da ne besni rat, ali su neki baš besni i kao da jedva čekaju. Kaže Vučić: “Svi se u regionu dramatično naoružavaju”. Pa kako da se ne naoružavaju kad se vi, gospodine predsedniče, svaki čas hvalite nekim novim oružjem koje ste nabavili i kad svako malo organizujete neku tenkovsku izložbu za decu i omladinu, i neku vojnu vežbu za one malo starije.
A paradržavne televizije (televizije privatne, a pare državne, tj. naše) pune su intelektualaca koji sa strašću evociraju uspomene na ratove devedesetih, vajkaju se što nije (a moglo je lako biti) osvojeno (i) Sarajevo i škripe zubima i/ili zubalima, ko šta ima.

PARADRŽAVNE TELEVIZIJE (TELEVIZIJE PRIVATNE, A PARE DRŽAVNE, TJ. NAŠE) PUNE SU INTELEKTUALACA KOJI SA STRAŠĆU EVOCIRAJU USPOMENE NA RATOVE DEVEDESETIH, VAJKAJU SE ŠTO NIJE OSVOJENO SARAJEVO I ŠKRIPE ZUBIMA, ILI ZUBALIMA, KO ŠTA IMA


BORBA: Knjiga “Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu” zapravo je naslovljena po istoimenom članku objavljenom u Borbi juna 1991. Srbija nije na Istoku, kaže tu Đinđić, jer za razliku od svih drugih zemalja istočne Evrope nije odbacila socijalizam, a nije ni na Zapadu jer nije prihvatila demokratiju.
U Srbiji je zapravo napravljen svojevrstan “molotovljev koktel nacionalizma i komunizma” koji je imao “sasvim dobru prođu kod žedne publike” uprkos “velikoj opasnosti da nam na kraju sagori usta”, pisao je Đinđić. Nije baš da nije pokazao osećaj za perspektivu, zar ne?
U međuvremenu je, međutim, piše dalje Đinđić, na scenu stupio “snažan antidemokratski nacionalizam”. Ubrzo je taj antidemokratizam iz sedla izbacio komunizam, tako da je ostao samo antidemokratski nacionalizam.
Zoran Đinđić je to napisao, da ponovimo, pre 30 godina. Kada se pogleda današnja Srbija reklo bi se da stanje nije takoreći ni za dlaku izmenjeno. Ona, kao, pregovara o priključenju Zapadu, ali više gleda na suprotnu stranu. I kao da bi htela da se ulogori na Istoku, ali ne može jer sve što je čini državom dolazi sa Zapada. Tako da još uvek važi stara formula: Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu. U međuvremenu, međutim, antidemokratski nacionalizam jači je nego ikada. Što zapravo čini da je sve bliža – Istoku.

KAŽE VUČIĆ: “SVI SE U REGIONU DRAMATIČNO NAORUŽAVAJU”. PA KAKO DA SE NE NAORUŽAVAJU KAD SE VI, GOSPODINE PREDSEDNIČE, SVAKI ČAS HVALITE NEKIM NOVIM ORUŽJEM KOJE STE NABAVILI I KAD SVAKO MALO ORGANIZUJETE NEKU TENKOVSKU IZLOŽBU ZA DECU I OMLADINU, I NEKU VOJNU VEŽBU ZA ONE MALO STARIJE

U stvari, opet je tu ključna uloga dominantnog dela intelektualne elite. Većina stanovništva zapravo već živi po pravilima Zapada, tj. o “svom ruvu i kruvu”; štaviše, ono tamo i samo odlazi ne samo da radi i zaradi nego i da se trajno nastani. Srbiju ka Istoku guraju oni gore već pomenuti redovni učesnici TV seansi, po pravilu udobno zavaljeni na državnim jaslama, bilo srpskim bilo ruskim, nekad obema.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 22. jul 2021.

U Srbiji je uz patriotizam obavezna i mržnja prema drugima i drugačijima

Na srpskoj javnoj i političkoj sceni nikad nije bilo poštovanja drukčijeg mišljenja i političkog protivnika. Od pretnji, uvreda i optužbi Vojislava Šešelja, Vučića i Nikolića sastavila bi se dobra knjižurina

Intervju Dragan Banjac, glavni urednik portala Forum

Sagovornik Novog magazina Dragan Banjac bio je dugogodišnji novinar Borbe, dopisnik iz Dubrovnika i istočne Hercegovine. Godinu dana pratio je hercegovačko-dubrovačko ratište, a nakon povratka u Beograd radio u unutrašnjopolitičkoj redakciji, gde je bio i urednik. Banjac je bio prvi novinar iz Srbije koji je tokom rata u BiH (preko Mađarske, Italije ušao u opkoljeno Sarajevo, Mostar, Tuzlu… Bio je ratni reporter iz Slavonije, kasnije i sa Kosova. Nakon što je režim ugasio Borbu i Našu Borbu, radio je kao beogradski dopisnik sarajevske novinske agencije ONASA, Oslobođenja, podgoričkih listova Publika i Vijesti, pisao za Vreme, Monitor, radio u Blicu (urednik u Regionima), bio zamenik glavnog urednika Glasa javnosti, dopisnik Tagens cajtunga iz Ciriha, sarajevske Federalne televizije, urednik agencije MMV. U Republici je nepunih devet godina pisao poslednju stranu, sa stalnim nadnaslovom Odozdo gledano. Autor je dve knjige, Rasplitanje kosovskog čvora zajedno sa Fahri Muslijuom i Zloupotrebljene institucije sa grupom autora. Povod za razgovor bilo je predstavljanje portala Forum, na kojoj su govorili Svetislav Basara, Boško Jakšić, Zoran Vuletić i Milivoj Bešlin.

Pre nedelju dana pokrenuli ste portal Forum. O čemu je reč, da li će on formalno biti glasilo Građanskog demokratskog foruma, koliko će biti samostalan?
Forum će, kao što piše u zaglavlju, biti portal građanske Srbije, samim tim i medij koji će pratiti rad GDF. Možda u svemu dodatnu zabunu unosi bliskost sa Zoranom Vuletićem, predsednikom GDF, ali i Nenadom Prokićem, Filipom Davidom, Latinkom Perović i ostalim članovima Političkog saveta ove društvene organizacije. Da postoji Građanski savez Srbije, onaj Vesne Pešić i Žarka Koraća, i Gorana Svilanovića, Forum bi i njih podržavao.    

Šta će biti osnovni elementi vaše uređivačke politike?
Ovaj portal je nešto novo i nešto što je, siguran sam, davno već izgubljeno i zaboravljeno na medijskoj sceni u Srbiji. Zalagaćemo se za profesionalnost, nezavisnost i naročito za učtivost. Ovo poslednje naglašavam jer su mediji kod nas godinama već prepuni banalnosti, nekulture i poganog jezika.

Kako je to počelo?
Neki to dovode u vezu sa uspostavom višestranačja, možda. Radikali Vojislava Šešelja su bili šampioni. Njihov lider bezbroj puta je u Skupštini Srbije vređao Hrvate, Bošnjake, pogrešno izgovarao ime haške tužiteljice Karle del Ponte. Nisu zaostajali ni njegovi najbliži saradnici Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Uvreda i govora mržnje danas, čini se, ima još više?
Osim govora mržnje, na srpskoj javnoj i političkoj sceni, recimo, nikad nije bilo poštovanja drukčijeg mišljenja i političkog protivnika. Od raspada Jugoslavije u Srbiji je uz patriotizam obavezna i mržnja prema drugima i drugačijima. Evo primera s vrha: juna 2019. na stranačkom skupu srpski predsednik Aleksandar Vučić kritikovao je svog partijskog funkcionera Zorana Babića zbog letovanja u Hrvatskoj. “Šta radiš na Brionima? Ima drug kuću. Nek’ ima, idi kod druga u Sopot, nađi druga u Sopotu, a ne na Brionima jer naš narod nema drugove na Brionima”. Usledio je gromoglasan aplauz. Čuvam i stranu jednog starijeg beogradskog dnevnog lista. Izlazi na ćirilici, a nije Politika. Subota, 22. jula 1995, strana četiri. Evo svih pet naslova: ‘Feslije bi Ozren’, ‘Jenki slomljenih krila’, ‘Ćirilica na lomači’, ‘Ljiljani venu – Janezi plaču’ i ‘Rešenje za Bosnu pregovori’. Kako te 1995. tako i danas. To je naša slika.

Ne zaostaju ni političari?
Od pretnji, uvreda i optužbi Vojislava Šešelja, Vučića i Nikolića sastavila bi se dobra knjižurina. Najnoviju epizodu Šešelj je odigrao početkom februara ove godine sa Nenadom Čankom, predsednikom LSV. “S ratnim zločincem nema razgovora. Ne ide se da se o žrtvama govori dok je ratni zločinac u studiju”, “Svinjo debela, hajde, ućutkaj me. Molim vas da promenite pelene, ovaj smrad se ne može izdržati”, “Vojislav Šešelj je psihopata… on je kukavica koja se junači nad slabijima od sebe, onda kada iza njega stoji država i službe kojima decenijama verno služi”. Šešelj: “Videćeš ti. Da ti nije ovih telohranitelja, sad bi bio pretvoren u ćevap”, “Takvog bilmeza i govedo kao što je Nenad Čanak samo bi dobra motka mogla da opameti”. Sledi optužba da je Čanak tokom devedesetih radio za srpsku tajnu službu…

Istog dana kada je promovisan Forum objavljene su i nove novine – Nova. Takođe nedavno počela je da radi i nova televizija – Euronjuz. Kako vi to tumačite?
Hteo sam da kupim nove novine, ali su “planule”. Moj komšija, inače univerzitetski profesor upravo na studijama novinarstva, reče da je obišao sve trafike, ali da ih nije našao. Da bi se utešio, jetko se našalio rekavši – kakve su to novine na A4 formatu.  Dugo znam te ljude, sve su to dobre “zanatlije”, ali ne verujem da će NOVA imati znatan uticaj na svest ovdašnjih, većinskih, čitalaca koji će i dalje ostati verni tabloidima i njihovim lažima i banalnostima. Novu televiziju nisam gledao. Držim da se mogu upisati na dobro obaveštene, ali, recimo, RTS Dnevnik nisam gledao od raspada SFRJ…
 
Hoće li to doprineti razbistravanju u glavama ljudi ili će dovesti do još veće konfuzije?
Glave ostaju mutne, a konfuzija je potpuna.

Kakav je odnos vlasti prema medijima?
Vlast na medije utiče na više načina. Zgazila je one najvažnije i one koji su nevažni, ali umeju da pljuju na političke protivnike, druge narode, Zapad, EU, SAD… Sve medije koje pomaže vlast trebalo bi zabraniti. Ostatak je u rukama bogatog biznismena koji se nepravedno predstavlja opozicionarom.

A kako vam, izgleda politička scena Srbije – pre svega sa stanovišta političkih programa, odnosno vrednosti i načelnih opredeljenja za koja se partije zalažu?
Programi su solidni, ali se ne primenjuju. Ovde nema politike. Samo nekakve improvizacije. Na svakom koraku se govori da je opozicija ista kao i vlast. Nema izlaza.
 
Šta je po vašem mišljenju gorući problem Srbije danas. Ili ako vam je teško da izdvojite jedan, onda možda dva ili tri?
Ovo pitanje nisam očekivao. Ali evo tri: Kosovo, Evropska unija i suočavanje sa prošlošću. Čitaj – Srebrenica. Ni za jedan problem vlast ne haje, ni ič je to ne interesuje. Narodu su dosta TV vesti i tabloidi. I čovek koji se u ama baš sve razume.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. jul 2021.

Autonomija je čudo

Dominantni ešelon tzv. nacionalne inteligencije nije spreman da se suoči s neprijatnom činjenicom da je ne mali deo uzroka katastrofalno loših dešavanja “proizveden” u njihovim “radionicama” suverenizma i “nacional-patriotizma”

Intervju Jovan Komšić, politikolog

Da Vojvodine nema, trebalo bi je izmisliti. Tako kaže naš sagovornik profesor političkih nauka dr Jovan Komšić, osnivač Škole političke ekologije. Ali ovde nije reč samo o autonomiji (severne srpske) Pokrajine Vojvodine. Reč je o autonomiji uopšte, a pre svega o autonomnosti čoveka-pojedinca. Za šta je conditio sine qua non – evropeizacija. Čime ste ispunili oba uslova – i nužan i dovoljan – da vas smatraju autošovinistom, koliko god to bilo besmisleno.

Vi se, između ostalog, bavite regionalizacijom, decentralizacijom, samoupravom, autonomijom. Pošto živite i radite u Vojvodini, počeli bismo od ovog poslednjeg, ne zato što je to danas neka aktuelna tema nego što uopšte nije tema. Postoji li autonomija Vojvodine i da li nam je uopšte potrebna?
Misleći na neophodnost intelektualnog i političkog priznanja opštedruštvene – u tom smislu i “svesrpske” – koristi od pokrajinske autonomije, javno sam ovih decenija saopštavao stav “da kojim slučajem Vojvodine nema, trebalo bi je izmisliti”.

Zašto?
Pa zato što je, nakon Drugog svetskog rata, “rođena” iz antifašističke, jugoslovenske vrednosno-političke “utrobe”; što je za samo četvrt veka efektivnog postojanja izbegla iskušenje “isterivanja đavola pomoću sotone” i, na taj način, snažno integrisala u “ranjivo” društveno tkivo Vojvodine i Srbije pripadnike kulturološki vrlo raznorodnih kolektiva; što je postala zamajac sveukupne modernizacije i ubrzano dostizala standarde socijalnih usluga koji nisu bili inferiorni čak i u poređenju sa stanjem u novoprimljenim članicama ondašnje Evropske zajednice itd. Dovoljno je, na kraju, samo uputiti na civilizacijski prestižno začinjanje procesa transformacije urođenika u građanina posredstvom pomirenja i efektivnih garancija mirnog suživota, političko-institucionalnog priznanja i negovanja identitetske osobenosti, smanjenja etničke distance, najvišeg procenta mešovitih brakova i slično. Malo li je za nepune dve decenije efektivne autonomije?

To je istorija, a danas?
Uz sva posrtanja društva pod dejstvom neviđene agresije ratno-nacionalističkih suženja svesti, ovde se ipak našlo snage i mudrosti da se suzbije suludi ranotranzicioni projekt ekstremista da se u međuetničke relacije, na ruševinama jugoslovenske federacije, pod kvazipatriotskim plaštom “čistote”, “jednosti” i “celosti” resuverenizovane, nacionalne države iznova ugradi relikt varvarstva i “ubilačkih identiteta”, što reče Maluf. Makar da je samo zbog toga, treba nam teritorijalna autonomija u kojoj ćemo, kao građani, više prepoznavati međusobne sličnosti i komplementarnosti ljudskih interesa, a manje raditi na zatvaranju u etničke segmente, koji međusobno komuniciraju jedino posredstvom svojih političkih “poglavica” i njihove “dvorske svite”.

FRIDRIH HAJEK JE, RECIMO, OPRAVDANO UPOZORIO KAKO “POSTOJE JAKI RAZLOZI ZBOG KOJIH AKCIJA LOKALNIH VLASTI GENERALNO NUDI DRUGO NAJBOLJE REŠENJE TAMO GDE SE NE MOŽE OSLONITI NA PRIVATNU INICIJATIVU”

S prethodnim je tesno povezan jedan vaš rad naslovljen kao “Izazovi evropeizacije i decentralizacije Srbije”. Opet ćemo, na tragu prethodnog pitanja, prvo o drugom. Šta će nam uopšte ta decentralizacija?
Moja višedecenijska zalaganja za nešto što se sa mnogo argumenata i oslonca na iskustva razvijenih društava stabilizovane liberalne demokratije naziva principima i institucijama evropskog regionalizma, nailazila su, a i danas nailaze na brojna nerazumevanja i osporavanja etnocentristički “kontaminirane” inteligencije i političkih preduzetnika tzv. srpskog sveta. Elem, centralistima-etnocentristima, kada bi hteli trezveno da razmišljaju i odgovorno da deluju, sugerišem da se zamisle nad sledećim Tokvilovim stavom: “Samo oni narodi koji imaju malo ili nimalo pokrajinskih institucija poriču njihovu korisnost; to će reći da samo oni koji stvar ne poznaju o njoj loše govore.”
Da ne govorimo o ekonomskoj racionalnosti decentralizacije odlučivanja i o nečemu što se u samoj srži teorije i prakse liberalne demokratije naziva “reprezentativnost”, “kapaciteti poverenja”, “bliskost” institucija i građana, mogućnosti “participacije u procesima odlučivanja”, “kontrola političkog dnevnog reda”, kao i “pravo razumevanje”, “regionalno umrežavanje” privrednih subjekata, medija, kulturnih i naučnih institucija, a sve u skladu sa evropskim principom i praksom supsidijarnosti.

A šta imate da kažete u odbranu samouprave? Zar to u Srbiji nije unapred izgubljena bitka?
Kako se ne bih zaplitao-saplitao pitanjem: “Kud se dedoše lanjski snegovi”, braniću smisao odredbe člana 12 trenutno važećeg Ustava Republike Srbije. Nažalost, moram priznati da uopšte ne uočavam tragove poštovanja propisanog ograničenja državne vlasti našim, građanskim pravom na autonomiju i lokalnu samoupravu. Na delu su, zapravo, lokalne transmisije političkog “direktorijuma” – kako s razlogom profesor Madžar naziva naš Centar vlasti – i to s prevashodnim zadatkom da obezbede infrastrukturu za dolazak “belosvetskog” kapitala u “naš kraj”. To valjda trenutno tako mora, pored ostalog i zbog toga što dobija podršku nezaposlenog “puka”, koji vapi za izlaskom iz bede i beznađa.
Treba, međutim, respektovati istorijske pouke i kad vam se učini da smo izvan svih normalnih tokova modernosti. Fridrih Hajek je, recimo, opravdano upozorio kako “postoje jaki razlozi zbog kojih akcija lokalnih vlasti generalno nudi drugo najbolje rešenje tamo gde se ne može osloniti na privatnu inicijativu”. Danas pak mnogi znalci naglašavaju da lek za nacionalne i globalne političke viruse, koji izazivaju i produbljuju krizu demokratije, valja potražiti upravo u rekonstrukciji zajednice počev od lokalnog nivoa. Na potezu su građani, ako ih ima? Jednog dana, meseca, godine, decenije, svakako će ih biti.

VARIJACIJE “PROPALE DRŽAVE”, “POLUDRŽAVE”, “NELIBERALNE DEMOKRATIJE” I SLIČNO NISU NIŠTA DRUGO DO LOGIČNI ISHODI “KONDOMINIJUMA” VLASTI I POTKUPLJIVOG SEGMENTA INTELIGENCIJE

A zašto evropeizacija?
Bez obzira na strukturne i druge probleme, koji evidentno umanjuju magnetizam “meke moći” EU i na relaciji sa Srbijom diktiraju geopolitičku strategiju u stilu: “Ni previše blizu, ali ne i predaleko”, krajnje je neproduktivno potceniti ono što Evropsku uniju i dalje drži na najprestižnijem mestu globalnih dostignuća. To su njene humane vrednosti, pa tako, dokle god su demokratski, kulturni i ideološko-partijski “organizmi” ugrađeni u strukture upravljanja Unijom, ne možemo očekivati da će Evropljani biti impresionirani falsifikatima i surogatima liberalno-demokratskih procedura. Sa druge strane, ako i kada je konkretno o Vojvodini reč, moramo biti svesni da se jedino izgledna, realno raspoloživa perspektiva sistemskog iskoraka iz stanja fasadne autonomije krije u još nejakim “nedrima” globalnog društvenog procesa koji zovemo evropeizacijom Srbije. Nažalost, u slučaju da se, umesto demokratije, definitivno ukorene nabujali fenomeni “zarobljene države” i tako proces pridruživanja Srbije, kao i drugih preostalih segmenata tzv. Evrope Otomana Evropskoj uniji pretvori u nešto što nema kraja, “ne gine” nam niz novih epizoda u najpopularnijoj balkanskoj seriji autoritarno-centralističkog sabiranja i utiskivanja “homogenog kulturnog žiga na državno stado”, započetog epizodom “Antibirokratske revolucije” 1988. i pokličem: “Oj, Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš nam biti cela”.

Ko po vašem mišljenju pruža veći otpor evropeizaciji: inteligencija ili obični građani, da ne kažemo narod?
Na pojavnom nivou nedovoljne “prijemčivosti za slobodu”, srpske manifestacije “demokratije bez naroda” i deficite kulturoloških podloga liberalno-demokratskog političkog takmičenja, podele i ravnoteže vlasti, mogli bismo objasniti na tragu maksime “Politika – to su ideje”. U skladu s tim, dakle, mislim da nivo svesti “novopečenih” građana, sa osvojenim pravom glasa, diktira manju potražnju za apstraktnim mislima i složenim političkim formulama. Preferencije su, zapravo, na strani izbora dobrog “kapetana broda i njegove posade”, kao i “fiksiranja cilja njihovog puta”.
Upravo u komponenti ovih “velikih narativa”, kojima se trasiraju svrhe i ciljevi putešestvija od socijalizma ka kapitalizmu i demokratiji, od jednog državnog ustrojstva ka drugom, nalazim veliku ulogu i još veću odgovornost naše inteligencije za hazardersko razmišljanje i ponašanje u inicijalnoj fazi promena krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka i, shodno takvim manirima, tumaranje državnog broda u močvari blokirane i nedovršene srpske državne, ekonomske, pravne i kulturološke tranzicije.
To polje interakcijskog dejstva tzv. nacionalne inteligencije i vlastodržačkih, “državotvornih” struktura nazvao bih sindromom spojenih sudova između kvaziintelektualnih, naoko slobodnih “igara misli i stvaralaštva”, koje formiraju hegemone obrasce mišljenja, uverenja i manifestnih preferencija, s jedne strane, i ličnih i grupnih materijalnih interesa, sa druge strane, koji mehanizmom “crne kutije” uvezuju kulturnjake, bezbednjake, novinare i političare u skriveni, neformalno klijentelistički DNK našeg režima. Zato varijacije “propale države”, “poludržave”, “neliberalne demokratije” i slično nisu ništa drugo do logični ishodi “kondominijuma” vlasti i potkupljivog segmenta inteligencije.

PODROBNI EU MONITORING IMPLEMENTACIJE PRAVNIH TEKOVINA VLADAVINE PRAVA, SLOBODNE JAVNOSTI I POŠTOVANJA ČITAVE GAME OSTALIH LJUDSKIH PRAVA I SLOBODA SMATRAM VRLO ZNAČAJNIM ALATOM ZA OČUVANJE KAKVIH-TAKVIH ŠANSI, UKLJUČUJUĆI I NOVE MOBILIZACIJE POSUSTALIH ENERGIJA SLOBODE

Sve ovo što ste rekli upućuje, čini se, na jedno – na strahove koji vladaju u Srbiji: od različitosti, pluralizma, a pre svega individualizma. Da li je to tačno i, ako jeste, kako to objašnjavate?
Ništa suštinsko što se dešava u Srbiji nije toliko novo i osobeno da nije u istoriji već viđeno i objašnjeno. No, držim da je u našem slučaju naročito važno vaspitati građane za demokratiju, poštujući imperativ da se identitetskim konstruktima kao “lažnim prijateljima” ne zaluđuju istorijom istraumirane nacionalne zajednice, što pamte stare patnje i neretko sanjaju o osveti. Nažalost, upravo to su, u ime slobode i pluralizma, činili “očevi osnivači” tuđih i našeg “nacionalnog preporoda”, njihovi ideološki sekundanti i politički izvođači postjugoslovenskih, ra(t)nih radova na teritorijalno-političkom sabiranju “saplemenika” u jednu nedeljivu naciju. U takvim formativnim fazama, koje prete da zajednice večito zadrže na nivou “malodobnih plemena”, što bi rekao Džon Stjuart Mil, od “šume se ne vidi drveće”. Dejstvom političkih elita, uz “svesrdnu” pomoć dobro plaćenih urednika kontrolisanih medija, srž “državotvornosti” i “patriotizma” isključivo se vezuje za ideje i fenomene kolektivne slobode, užižene na “državni razlog” konsolidacije hijerarhijskog monopola prinude, a ne na, recimo, Periklovu, dva i po milenijuma staru objavu individualne slobode – “da svako ima pravo da živi kako mu se sviđa”, odnosno “da izabere da ide sopstvenim putem”. Da ne govorim o aktuelnosti Aristotelovog upozorenja da, zarad slobode, društvene harmonije, vrline, pravde i vladavine zakona, nikome u političkoj zajednici, bilo da je reč o pojedincu ili pak o masi, ne treba dopustiti da poseduje apsolutnu moć.
Ali, ne samo preovlađujući tip naših političara, koji u procesu “autoritativne alokacije vrednosti” neće “meko”, partnerski da kreiraju i dele moć sa drugima – da razgovaraju, pregovaraju, usklađuju, sarađuju, ispunjavaju obećano – već i dominantni ešelon tzv. nacionalne inteligencije nije spreman da se suoči s neprijatnom činjenicom da je ne mali deo uzroka katastrofalno loših dešavanja “proizveden” u njihovim “radionicama” suverenizma i “nacional-patriotizma”.

Kako se, čime, uz pomoć kakvih “tehnika i tehnologija” danas vlada Srbijom?
Paralelno postojanje prividne i stvarne vlasti predstavlja jedan od ključnih faktora efektivnog užiženja moći na jednoj personalizovanoj adresi nacije-države. Pritom, bez obzira na to što svaka “analogija hramlje”, uveren sam da je na putu do približno adekvatnih odgovora i te kako korisno uranjanje u tokove najkredibilnijih istorijsko-socioloških analiza, posebno onih faza moderne istorije kada je “princip Vođe” bio doveden do svog sistemskog vrhunca. Otud su danas ponovo aktuelna objašnjenja Hane Arent zašto u ambijentu “konfuzne hijerarhije”, bez “pouzdanih međunivoa koji bi pojedinačno mogli da preuzmu svoj deo autoriteta i poslušnosti”, najveću moć imaju pojedinci i grupe koji su najbolje upućeni u “lavirinte prenosnog mehanizma” upravljanja.
Kada je pak reč o perspektivama, ne bih se kladio na kartu dugovečnosti aktuelne varijante stabilokratskog “braka iz računa” između vladavinskih elita nekih najmoćnijih članica EU i naših vlastodržaca. U tom smislu, pregovarački klaster, koji se temelji na podrobnom EU monitoringu implementacije pravnih tekovina (Acquis Communautaire) vladavine prava, slobodne javnosti i poštovanja čitave game ostalih ljudskih prava i sloboda, smatram vrlo značajnim alatom za očuvanje kakvih-takvih šansi, uključujući i nove mobilizacije posustalih energija slobode.

NAKON DRUGOG SVETSKOG RATA, “ROĐENA” IZ ANTIFAŠISTIČKE, JUGOSLOVENSKE VREDNOSNO-POLITIČKE “UTROBE”, VOJVODINA JE ZA SAMO ČETVRT VEKA EFEKTIVNOG POSTOJANJA IZBEGLA ISKUŠENJE “ISTERIVANJA ĐAVOLA POMOĆU SOTONE” I NA TAJ NAČIN SNAŽNO INTEGRISALA U SVOJE “RANJIVO” DRUŠTVENO TKIVO PRIPADNIKE KULTUROLOŠKI VRLO RAZNORODNIH KOLEKTIVA

Da li je danas u Srbiji veći problem nedostatak slobode ili nedostatak pravde? I zašto?
Tragajući za pretpostavkama “dobrog društva” kao okvira harmonizacije dva, neretko oprečna principa – slobode i jednakosti, a za pravdom se naročito traga kad su ugrožene i jedna i druga sastavnica poželjne društvene dobrote, slavni ekonomista i demokratski delatnik Džon Kenet Galbrajt zapisao je: “Potrebno je da se shvati da ništa u tolikoj meri ne poništava sve slobode pojedinca kao što to čini potpuno odsustvo novca. Poništava ili svodi na najmanju meru.” Na tragu rečenog, dokle god u Srbiji opstojava rizik od lakog sunovrata većeg segmenta populacije u zonu ispod crte apsolutnog siromaštva i dokle god je sve to udruženo sa raširenom kulturom bede, na tržištu političkih ideja uvek će biti veća potražnja za komponentom “pravde” u liku egalitaristički shvaćene “jednakosti” i njoj primerene raspodele. Nažalost, takav socio-ekonomski ambijent je “Eldorado” za demagoge najrazličitijih vrsta.

Vidite li, na kraju razgovora, svetlo na kraju tunela i možete li da procenite koliko je taj tunel dugačak? I vidite li društvene snage, subjekte koji bi do tog svetla mogli da nas dovedu, kako bi uopšte to kretanje trebalo ili moglo da izgleda?
Ako je verovati onom Krležinom Zagorcu da nikad nije bilo da nekako nije, pojaviće se i to svetlo. Verovatno to neće biti ono svetlo koje će Kinezi ugledati kad probiju tunel ispod Fruške Gore, ali radovaću se i tome. Ako poživim, lakše i brže ću do mog zavičajnog, laćaračko-mitrovačkog parčeta “svinjskog” Srema. Iz druge, istorijsko-globalne perspektive gledano, nesporno je da će vreme biti najbolji sudija i ono sito što žito odvaja od kukolja. Verujem i da je “vreme na strani demokratije”, kako kaže Hantington. Jedino što ovde treba dugo trajati da bi se možda dočekao novi momentum sinergetskog spoja četiri faktora. Da mir i demokratiju na Balkanu požele: 1) domaće elite; 2) svetski moćnici; 3) da uđemo u zonu održivosti ekonomsko-socijalnog razvoja i da, uz sve to, 4) Srbi i ostali državljani naše Republike dostignu i potvrde svoje umeće građansko-demokratsko-institucionalnog suočavanja s posledicama sopstvenih odluka. Priznaćete, ovo poslednje nije nimalo lakše od prethodna tri uslova, naprotiv.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. jul 2021.

Ferka za predsednika

Datumi su ovih dana takvi da neminovno vraćaju na 28. jun 1989, kada je Slobodan Milošević izgovorio svoju najčuveniju rečenicu: “Pred nama su nove bitke. U ovom času te bitke još nisu oružane, ali ni takve nisu isključene”

I loš marketing je bolji od nikakvog marketinga, kaže stara trgovačka izreka. Samo utoliko se postupak Vuka Jeremića i družine može razumeti. Dakle, možda su odlaskom na Andrićev venac (siroti Andrić, šta je dočekao, kakvim god da ga je Basara opisao, ovo nije zaslužio) na “ferku s predsednikom” narodnjaci uspeli da skrenu pažnju na sebe i svoju političku opciju. Tačnije, na sebe možda i jesu, ali na političku opciju teško, pošto je u tom metežu politika ostala izvan svakog vidokruga.

A time idu niz dlaku baš Vučiću. Što je on ubrzo jasno manifestovao iskoristivši za to proslavu Vidovdana u Kruševcu. Da li je ikoga iznenadilo to što je praznik od izuzetnog nacionalnog i istorijskog značaja Vučić zloupotrebio u lične dnevno-političke svrhe i za najprizemniji obračun s političkim neprijateljima? Jer, fakat, za Vučića (ma koliko govorio suprotno) politički protivnici ne postoje, postoje samo politički neprijatelji. U stvari, samo – neprijatelji.

Sve što Vučić već godinama pokušava jeste da pokaže kako politički programi, da ne kažem ideje, nisu bitni, da su na političkoj sceni (osim njega) svi isti, da se drugi bore samo za vlast, te da tako politiku svede na golu silu, na borbu za fizički opstanak.

Na taj način najpre želi da skrene pažnju sa stvarnih društvenih problema, posebno sa afera u koje se sve više zapetljava. Od svih njih – a ima ih nekoliko sa smrtnim ishodom, krađu stotina miliona evra da ne pominjemo – narko-Jovanjica, koja dovodi do njega lično, najveći mu je kamen o vratu. Sa druge strane, time želi da probudi, i produbi, najniže strasti i animalne težnje u ljudima.

Taj proces je u početku išao sporo, ali se protokom vremena i konsolidacijom vlasti sve više ubrzava, ako se točak srpske istorije sad nije sasvim otkačio.

Vučić od društva hoće da napravi vučje leglo u kojem ne važe pravila, nema ni običnih ljudskih obzira, u kojem su sva sredstva dozvoljena i gde važi princip “ko jači – tlači”.

Prema tom planu – koji je više sumanuti naum – Srbijom bi trebalo da zavlada nekoliko familija (Vučić, Mali, Brnabić, Mitrović, Ranković…) uz pomoć nekoliko desetina građevinskih preduzetnika i univerzitetskih profesora. U tome predsednik uživa neskrivene simpatije i obilate finansije Kine i Rusije.

Previše energije opozicija (makar njen najglasniji deo) troši da dokaže da Vučić nije normalan. Sigurno je, međutim, da najveći broj građana (i građanki!) Srbije jeste normalan. Opozicija mora da nađe način da ih privuče.

Prave vođe preuzimaju krivicu i kada nisu neposredno krivi; ovaj srpski sopstvenu krivicu prebacuje na naciju. Ne mislim da narodi nisu odgovorni za dela svojih lidera, ali to je ipak drugi tip “krivice”, nije za ovu priču.

I ta viktimizacija zapravo je sredstvo primitivizacije – svođenje nacije na pleme, na urođenike gde je svako ko ne sledi poglavicu autošovinista i izdajnik.

Pošto su tokom devedesetih vodili četiri rata i sva četiri izgubili, sada su srpski radikali, prerušeni u naprednjake, krenuli u rat protiv sopstvenog naroda. Vučić Srbiju vodi ka građanskom sukobu. Datumi su ovih dana takvi da neminovno vraćaju na 28. jun 1989, kada je Slobodan Milošević izgovorio svoju najčuveniju rečenicu: “Pred nama su nove bitke. U ovom času te bitke još nisu oružane, ali ni takve nisu isključene.”

Nije realno, reći će mnogi. Nije, ali koga su zmije ujedale i guštera se plaši.

Kakav god Vučić bio, u tom njegovom “ludilu” ima sistema. To jest, sve je to manje više pirotehnika: dimne bombe i petarde.

A iza zavese – muljačina, pljačka i otimačina.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. jul 2021.

Ko je koga izdao: Đinđić Srbiju ili Srbija Đinđića

Šaljući Slobodana Miloševića na sud tog 28. juna 2001. Zoran Đinđić je pokušao da Srbiji otvori oči. S jedne strane, da se suoči sa prošlošću, ali još više da se suoči sa budućnošću. Jer, neposredna prošlost se više nije mogla ispraviti, ona je bila upropašćena, valjalo je spasavati budućnost

Vidovdansko suočavanje

Mogao je Vidovdan pre 20 godina da bude dan kada je Srbija progledala. Zoran Đinđić je Srbiji pružio tu šansu. Poslao je na sud čoveka koji je bio simbol i otelotvorenje katastrofalno pogrešne nacionalne politike. Uzgred, mada ne i nevažno, nije to bio neki običan sud, bio je to sud Ujedinjenih nacija.
Ta politika – koju, istine radi, Slobodan Milošević nije sam (o)smislio, ali je nju prihvatio i sprovodio – uvela je Srbiju u četiri rata. Svi ti ratovi bili su pogrešni, nije ih bilo moguće dobiti i na kraju su, naravno, svi izgubljeni. Poveo je, međutim, predsednik Srbije – i duže od decenije vodio – još jedan, peti rat. Bio je to rat protiv sopstvenog naroda i njegovih interesa.
I ta politika – čiji je taj rat protiv sopstvenog naroda, što bi rekao fon Klauzevic, bio samo nastavak – kreirana je na drugom mestu, u drugim glavama, ne u njegovoj. I to je zapravo u čitavoj toj drami najtragičnije. Jer, i kada je Milošević otišao, politika je ostala.
Šaljući Slobodana Miloševića na sud tog 28. juna 2001. Zoran Đinđić je, dakle, pokušao da Srbiji otvori oči. S jedne strane, da se suoči sa prošlošću, ali još više da se suoči sa budućnošću. Jer, neposredna prošlost se više nije mogla ispraviti, ona je bila upropašćena, valjalo je spasavati budućnost.

PRINCIPIJELNA KOALICIJA: Zoran Đinđić je znao da je velika petooktobarska revolucija vrlo mršava pobeda, da su “poražene snage” duboko ukorenjene u srpskom društvu, da su izgubile bitku, ali ne i rat i da će do konačne pobede morati da se prolije još mnogo ne krvi nego znoja što je Srbima (i Srpkinjama) kroz istoriju nekako uvek znatno teže padalo.
Još 1994. Đinđić je opisao, kako to kaže Latinka Perović, “glavnu kontroverzu” srpske povesti. “Na temelju ruralne i patrijarhalne kulture nastaju institucije individualističkog društva. Nestalnost tih institucija može se objasniti nestalnošću njihove osnove jer njihova prirodna osnova jeste jedno individualizovano društvo, kojeg kod nas nema. Evoluciono je neverovatno i zaista izuzetno složeno što na tako nepovoljnoj osnovi nastaje politička konstitucija. Međutim, ako danas pokušamo da objasnimo naše savremene probleme, moramo se vratiti toj izvornoj protivrečnosti.”
A neposredno posle 5. oktobra pisao je: “Euforija je bila zahvatila čitav svet posle Miloševićevog pada. Ali ja se ni tada nisam naročito radovao. Razmišljao sam šta će biti kad se svi otrezne.”
Nije mnogo prošlo, a na društvenoj sceni Srbije pojavio se jedan novi, mada neformalni savez, kleronacionalistički, koji će krenuti u oštru i beskompromisnu borbu protiv Zorana Đinđića. Ta borba će trajati sve do njegovog nasilnog kraja. Jedan član tog saveza bila je Srpska pravoslavna crkva u liku prošle godine od korone preminulog vladike Amfilohija Radovića, a drugi Demokratska stranka Srbije u liku Vojislava Koštunice, tada predsednika SR Jugoslavije.
O tome je govorio lucidni i Đinđiću u to vreme ne baš naklonjeni Desimir Tošić. Već na početku 2001, dok Đinđićeva vlada nije pošteno ni zasela u fotelje, Tošić primećuje snažne “tendencije restauracije”.

ZORAN ĐINĐIĆ JE NESUMNJIVO BIO SVESTAN DA IZRUČENJE SLOBODANA MILOŠEVIĆA HAŠKOM TRIBUNALU PREDSTAVLJA VISOKO RIZIČAN PODUHVAT. ALI ZNAO JE JOŠ BOLJE DA TO ISTOVREMENO PREDSTAVLJA ČIN KOJI NACIONALNO I ISTORIJSKI ODGOVORAN POLITIČAR NE MOŽE DA IZBEGNE

Jedna je bila obnova nacionalizma, na razne načine, istorijskim revizionizmom posebno, između ostalog i kroz “švercovanje monarhije” u domaći pravni sistem. “Sasvim je nerazumljivo”, pisao je Tošić, da se to dešava, tim pre “što u novoj vlasti ima i te kako mnogo legalista koji se svojim legalizmom penju na glavu ne samo nama građanima nego i međunarodnim ustanovama”.
Drugo je bila pojava “crkvenjačkog pokreta”. “Ulazimo u neku vrstu klerikalizma koji Srbima dosad nije bio svojstven”, govorio je čovek koji ne samo da je bio odličan poznavalac srpske istorije nego i, iz ličnog iskustva, društvenih prilika u Kraljevini Jugoslaviji.
Zoran Đinđić je, dakle, nesumnjivo bio svestan da izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu predstavlja visoko rizičan poduhvat. Ali znao je još bolje da to istovremeno predstavlja čin koji nacionalno i istorijski odgovoran političar ne može da izbegne.

PREDSEDNIK KOŠTUNICA: Đinđićev glavni koalicioni partner Vojislav Koštunica se još istog dana ogradio od izručenja. Bilo je to izvedeno pod firmom zaštite zakonitosti i ustavnosti. Koštunica se obratio građanima Srbije poručivši da je izvršen ni manje ni više nego državni udar: “Večerašnje izručenje bivšeg predsednika SRJ Haškom tribunalu, kao i prethodno izručenje Milomira Stakića, ne mogu se smatrati zakonitim i ustavnim. Ovo se može protumačiti kao ozbiljno ugrožavanje ustavnog poretka zemlje. Pravna država ne može se graditi na nepravdi.” Kasnije, nakon upornih tvrdnji predsednika Jugoslavije da nije dao saglasnost na izručenje, objavljen je njegov razgovor s premijerom Srbije, iz kojeg je vidljivo da se s tom odlukom ipak složio. Ali to je bilo čak možda i najmanje važno.
Igra je bilo jednostavna: Koštunica je govorio da izručenje nije u skladu sa Ustavom SR Jugoslavije, a kada bi Đinđić rekao “dobro, hajde da promenimo Ustav”, Koštunica bi to (posredstvom promiloševićevske crnogorske Socijalističke narodne partije) onemogućavao. Tako da je Đinđić bio prinuđen da posegne za 135. članom republičkog Ustava (iz doba SFRJ), koji je Srbiji omogućavao da zarad zaštite sopstvenih interesa može da preuzme funkcije saveznih institucija.


Ali da čitava ta stvar sa legalizmom i legalnošću nije imala veze, pokazao je Nenad Dimitrijević. Prema njegovim rečima, “temeljita reforma pravnih i političkih institucija” nakon 5. oktobra izostala je pre svega da bi se sačuvao kontinuitet s Miloševićevim režimom, tj. određeni odnos prema prošlosti. Legalizam “ne identifikuje pozitivan odnos prema pravu (…) već pre svega odnos prema ideologiji. Okrenuti prošlosti na način devetnaestovekovnog romantičnog nacionalizma, legalisti su (…) završili na pozicijama odbrane institucionalnog, pravnog i ideološkog nasleđa Miloševićevog (…) nacionalizma”, zaključio je Dimitrijević. Da Koštuničin navodni legalizam zapravo nema veze s vladavinom prava, dokazivao je i Vladimir Gligorov na primeru politike “dobrovoljne predaje” haških optuženika.

VLADIKA AMFILOHIJE: “Uradivši to baš na Vidovdan i na takav način, nije moglo učiniti Miloševiću veći čast, a sebi i svom narodu veći stid i sramotu pred istorijom. Bojim se da su tim i takvim činom, tako nerazumno izvedenim, riješili da ispišu sebe iz istorije. Pitam se šta nam je sada činiti? Oni koji nijesu izgubili vidovdansko prosvetljenje, a takvih je još mnogo u ovom narodu i našoj državi, znaju šta i kako će raditi. Uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu”, izjavio je (prema Tanjugu od 30. juna) vladika Srpske pravoslavne crkve Amfilohije Radović.
Na pitanje novinara Vremena Nenada Lj. Stefanovića (26. jul 2001) kako reaguje na to što ga je “deo sveštenstva ispisao iz istorije”, Đinđić je odgovorio “To što me je jedan vladika ‘ispisao iz istorije’ ne shvatam ozbiljno. U dugogodišnjoj izolaciji Crkve od društva pomalo su i pojedinci iz Crkve izgubili osećaj za realnost”.

NEDUGO POSLE 5. OKTOBRA NA DRUŠTVENOJ SCENI SRBIJE POJAVIO SE JEDAN NOVI, MADA NEFORMALNI SAVEZ, KLERONACIONALISTIČKI, KOJI ĆE KRENUTI U OŠTRU I BESKOMPROMISNU BORBU PROTIV ZORANA ĐINĐIĆA. TA BORBA ĆE TRAJATI SVE DO NJEGOVOG NASILNOG KRAJA. JEDAN ČLAN TOG SAVEZA BILA JE SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA U LIKU PROŠLE GODINE OD KORONE PREMINULOG VLADIKE AMFILOHIJA RADOVIĆA, A DRUGI DEMOKRATSKA STRANKA SRBIJE U LIKU VOJISLAVA KOŠTUNICE, TADA PREDSEDNIKA SR JUGOSLAVIJE

Izgleda, međutim, da je osećaj za realnost izgubio sam Đinđić. Ili, što je (sudeći po gore navedenim redovima) takođe moguće, samo nije hteo da (protivnicima) prizna koliko je situacija ozbiljna.
Kako god, ako baš nije odapeo strelu, Amfilohije Radović je svakako zategao luk. Podsećajući u jednom članku u Ekonomist magazinu posle Đinđićevog ubistva na pomenuti intervju, Tošić je najpre izrazio čuđenje što nakon ovakvih vladikinih reči Tužilaštvo nije reagovalo, a onda napisao: “Zoran nije bio u pravu. Stvar je bila sasvim ozbiljna jer je taj veliki reformator i borac izgubio glavu. Vladikina pretnja se obistinila (…) Dve godine docnije našle su se delije koje su ‘uradile’, usmrtile su Zorana Đinđića”, zaključio je Tošić.

ZAPADNJAK: Neretko se Đinđićeva odluka da Miloševića isporuči Hagu pokušava predstaviti kao trgovina: da se to nije dogodilo, Srbija na donatorskoj konferenciji, zakazanoj za 29. jun, ne bi dobila obećanu finansijsku pomoć. Suštinski, novac je tu bio nevažan. To vidimo danas kad u Srbiju stižu ogromne svote novca, ali ne sa zapada nego sa istoka. Da se htelo trgovati, na drugoj strani se moglo dobiti više
Veliki građanski protesti, pa na kraju i sama prevratnička petooktobarska revolucija, izvedeni su pod parolom “Beograd je svet”. Taj svet za Zorana Đinđića bio je Zapad – u političkom, ekonomskom pravnom, kulturnom i svakom drugom smislu. U dve reči – Evropska unija. Kako je to napisala Latinka Perović, “Zoran Đinđić nije bio politički čovek u Srbiji pod uticajem Zapada već zapadnjak: po životnoj filozofiji, obrazovanju i načinu mišljenja”. Govorio je tih godina: “Srbija nije gotova činjenica već šansa” i “Ja verujem da Srbija sada ima svoju poslednju šansu da uhvati voz za proširenje Evrope”.
Na kraju, nakon one, reklo bi se nesvojstvene mu, hitre Koštuničine reakcije, sutradan je reagovao i Zoran Đinđić: “Prekidanje saradnje s Haškim tribunalom i odlaganje te saradnje imalo bi nesagledive negativne posledice za sadašnjost i budućnost naše zemlje. Pre ravno 12 godina, na isti ovaj dan, na jedan od najvećih srpskih praznika  Vidovdan, Slobodan Milošević je pozvao naš narod da ostvaruje ono što je nazvao idealima nebeske Srbije. To je dovelo do 12 godina ratova, katastrofa i propadanja naše zemlje. Vlada Srbije se danas obavezala da sprovodi ideale zemaljske Srbije, ne toliko zbog nas i naših roditelja već zbog naše dece. U ovoj odluci mi spasavamo budućnost naše dece.”

ĐINĐIĆEVA DIKTATURA: Ovu Đinđićevu ideju vodilju malo ko je hteo da razume. Protiv Vlade Srbije i njenog premijera, pod dirigentskom palicom Aleksandra Tijanića, krenula je besomučna kampanja. Bolje reći, nakon izručenja samo je ogoljena i pojačana. Afere su fabrikovane jedna za drugom. Malo pomalo, nastao je i mit o Zoranu Đinđiću kao diktatoru. Taj mit je, iako nekoliko godina kasnije (i s teorijskim obrazloženjem u koje ovde nećemo zalaziti), ušao čak i u knjigu. “Prema parametrima sopstvene teorije, đinđićevska diktatorska vlast u Srbiji bila je jednako diktatorska kao što je to nekada bila i Miloševićeva (a pre njega i Brozova) predsednička” – pisao je 2010. Aleksandar Molnar, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta u knjizi “Sunce mita i dugačka senka Karla Šmita”.

ZORAN ĐINĐIĆ JE ZNAO DA JE VELIKA PETOOKTOBARSKA REVOLUCIJA VRLO MRŠAVA POBEDA, DA SU “PORAŽENE SNAGE” DUBOKO UKORENJENE U SRPSKOM DRUŠTVU, DA SU IZGUBILE BITKU, ALI NE I RAT I DA ĆE DO KONAČNE POBEDE MORATI DA SE PROLIJE JOŠ MNOGO NE KRVI NEGO ZNOJA ŠTO JE SRBIMA (I SRPKINJAMA) KROZ ISTORIJU NEKAKO UVEK ZNATNO TEŽE PADALO

Zanimljivo je da u vreme koje Molnar označava kao Đinđićevu diktaturu premijer Srbije ne kontroliše vojsku, ne kontroliše spoljnu politiku niti spoljnu ekonomsku (trgovinsku) politiku, pošto je sve to u nadležnosti saveznih organa. Zatim, Đinđić faktički, ne samo formalno, ne kontroliše ni neke bitne poluge moći u Srbiji: ne kontroliše policiju, kao ni pravosuđe, a ni državnu upravu… A kada je o ekonomiji reč, Đinđić ne kontroliše bitne poluge moći – ni monetarnu ni deviznu politiku niti bankarski sistem. Sve je to u nadležnosti Narodne banke Srbije sa čijim je guvernerom Mlađanom Dinkićem takoreći od početka (uzgred, zbog pogrešne Dinkićeve politike) u zavadi. Pa ipak, uprkos svemu tome, Đinđić je proglašen za diktatora.
Neposredno pre nego što će biti ubijen Đinđić je, prema Molnaru, Srbiji spremao “tri ključne novine”. Da ne bude vađenja na nedostatak konteksta, sledi opsežan citat. “Pre svega”, piše dakle Molnar, “morala je biti sprečena svaka mogućnost da se ugrozi njegova suverena diktatura, tako da je podela vlasti bila otpisana redukovanjem položaja predsednika Srbije na protokolarnu funkciju. Drugo, Srbija je morala biti decentralizovana, a pitanje nove političko-teritorijalne organizacije trebalo je da se bazira na relativno trajnom ustavnom redefinisanju statusa Kosova i Metohije. Naposletku, ceo posao ustavotvorstva trebalo je da bude lišen svake veze sa starim Ustavom, ali i sa demokratijom, pošto je Ustav Srbije trebalo da donese, po svom sopstvenom nahođenju, ista ona parlamentarna većina koju je Đinđić kontrolisao i koja je već imala iskustva sa identičnim zakonodavnim radom. Ista procedura trebalo je da bude primenjena i 2005, nakon otcepljenja južnog dela Kosova i Metohije, ali i 2009, u fazi finalizacije priprema za ulazak Srbije u Evropsku uniju. Na taj način Srbija bi bila ustavno ‘spakovana’ i ‘izručena’ Evropskoj uniji, a suvereni diktator je mogao da odahne: ispunio bi svoj dvodecenijski san, a nove generacije srbijanske političke elite trebalo bi tada da započnu s konačnim prosvetiteljskim radom, obrazovanjem ‘političkih građana’ i stvaranjem ‘političkog jedinstva’ koje bi u nekoj daljoj budućnosti možda moglo da pretenduje na demokratski legitimitet.”
Kada se, međutim, malo razgrne ova katastrofična retorika i dublje zađe u sadržinu predočenog nam zastrašujućeg scenarija – šta vidimo. Pre svega, problem Kosova bio bi rešen (čak “povoljnije” nego što trenutno mnogi mogu i da sanjaju). Drugo, bio bi donet novi, demokratski ustav (kojim bi Srbija bila decentralizovana, što je vrlo bitno, a ovlašćenja predsednika Republike formalno-pravno bila bi samo malo, a i to eventualno, više protokolarna od ovih današnjih). Naposletku, Srbija bi 2010. godine postala članica Evropske unije.
Da li je zaista to taj užas koji nam je pripremao Mefistofel Đinđić? Verujem, možda preterujem, da bi danas, 2021, posle svega što se u međuvremenu izdešavalo, i Molnar lično obema rukama glasao za takvu diktaturu.
No, pošto Ustav u Srbiji nikada nije bio od presudne važnosti – a danas je to, čini se, manje nego ikada – oko njegovog biti ili ne biti niko se nije mnogo uzbuđivao. Ali druga dva pitanja – sporazum sa Kosovom i ulazak u Evropsku uniju – već je nešto što se nikako nije smelo dozvoliti. I zato je presuda bila – ubiti. I zato je Zoran Đinđić morao biti ubijen.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. jun 2021.

Moramo biti spremni za obrazovnu revoluciju

Nove tehnologije počinju da menjaju i samu koncepciju novca i finansija

Intervju Branko Urošević, Računarski fakultet

Na svakakve festivale smo obvikli u Srbiji, ali na festival kompjuterskih finansija nismo. Bar nismo još, ali ćemo se, sva je prilika, navići. I to je dobra vest. Reč je zapravo o novom programu, predstavljenom pre oko mesec dana (tačnije u subotu, 15. maja) koji pokreće Računarski fakultet. Ovim programom Beograd je ušao u sam vrh evropskog, pa i svetskog visokog obrazovanja, pošto je reč o disciplini koja su proučava (i podučava) samo na vodećim fakultetima u Evropi, uglavnom u Britaniji, a više u Americi. Danas kada se o privatnim fakultetima čuju gotovo isključivo loše stvari, nije zgoreg napomenuti da je RAF, koji inače radi u sastavu Univerziteta Union, osnovala firma CET (Computer Equipment and Trade) 2003. godine. Nije sporno, naime, da ima loših privatnih fakulteta, ali ima ih bogami podosta i državnih. Privatne makar ne plaćaju građani iz svog džepa, osim onih, naravno, koji to urade dobrovoljno. No, da se vratimo na glavnu temu, spiritus movens i pomenutog festivala i novouvedenog programa je Branko Urošević, dvostruki doktor nauka – fizike i ekonomije, koji se 2005. iz Barcelone, sa Univerziteta Pompeu Fabra, vratio u Srbiju. Od tada je sve do februara ove godine bio profesor na beogradskom Ekonomskom fakultetu.

Nedavno je na Kolarcu predstavljen vaš program iz kompjuterskih ili računarskih finansija, Master in Computational Finance (MCF). Šta su, zapravo, računarske finansije?
Zamislite da se u sobi nalazi nekoliko vrlo obrazovanih i inteligentnih ljudi koji treba da rade na zajedničkom projektu. I pored njihovog obrazovanja i inteligencije, ukoliko ne govore nijedan zajednični jezik, saradnja će, složićete se, biti veoma teška. Situacija je analogna onoj u finansijskim institucijama kojima su potrebni i ekonomisti, i modelari/matematičari, i programeri. Svi oni poseduju određena znanja iz svojih oblasti, ali se teško razumeju jer im se znanja praktično ne preklapaju. Stručnjaci iz računarskih finansija moraju da istovremeno razvijaju znanja iz finansija, programiranja, matematičkog modeliranja i mašinskog učenja. Kao takvi, oni su prirodno “vezivno tkivo” u finansijskim i finteh organizacijama, ali i od potencijalne velike koristi u digitalnoj transformaciji drugih, nefinansijskih firmi.

Rekli ste da je reč o prvom takvom programu ne samo u Srbiji nego i u regionu. Gde se najbliže predaje sličan program?
Programi ove vrste nastali su prvo u SAD. U Evropi ih još uvek nema mnogo i uglavnom su u Velikoj Britaniji. U Srbiji i okolnim zemljama takvih programa dosad nije bilo.

Ko može da postane stručnjak iz računarskih finansija?
Ljudi koji dolaze iz različitih branši – ekonomisti, ljudi iz biznisa, programeri, matematičari, fizičari, inžinjeri, itd. – kroz grupni rad na pažljivo kreiranom kurikulumu savladavaju neophodne veštine, učeći ne samo od vrlo iskusnih predavača nego i jedni od drugih. Pošto se insistira na spoju različitih znanja i veština, mešoviti profil polaznika zapravo je od suštinskog značaja.

STRUČNJACI IZ RAČUNARSKIH FINANSIJA MORAJU ISTOVREMENO DA RAZVIJAJU ZNANJA IZ FINANSIJA, PROGRAMIRANJA, MATEMATIČKOG MODELIRANJA I MAŠINSKOG UČENJA. KAO TAKVI, ONI SU PRIRODNO “VEZIVNO TKIVO” U FINANSIJSKIM I FINTEH ORGANIZACIJAMA, ALI I OD POTENCIJALNE VELIKE KORISTI U DIGITALNOJ TRANSFORMACIJI DRUGIH, NEFINANSIJSKIH FIRMI

Govorili ste i o vezama s profesionalnom i akademskom dijasporom. Kažete da stvarate, između ostalog, i platformu za efikasnu saradnju sa dijasporom. Recite nešto više o tome?
Na MCF programu predaju naši ljudi koji su doktorirali na prestižnim svetskim univerzitetima, a kasnije i radili u vodećim svetskim kompanijama. Neki od naših predavača, inače poznati stručnjaci u inostranstvu, prvu put dobijaju priliku da budu nastavnici na nekom fakultetu u Srbiji. Takođe, Savetodavni odbor programa sastoji se od veoma iskusnih stručnjaka iz Goldman Saksa, JP Morgana i drugih vodećih svetskih finansijskih kuća. Članovi odbora nam pomažu da stalno unapređujemo relevantnost i kvalitet programa. Cilj je da MCF bude prepoznat u celoj Evropi kao jedan od najboljih iz ove oblasti. Drugi podjednako važan cilj je stvaranje jedinstvene mreže edukatora i profesionalaca iz oblasti finansija u Srbiji i van nje, dakle, kreativna integracija dijaspore i stručnjaka u zemlji.

Računarske finansije su rezultat sve tešnjeg povezivanja finansija s tehnologijom i veštačkom inteligencijom. O čemu je tu zapravo reč?
Savremene finansije teško je razdvojiti od tehnologije, mašinskog učenja ili veštačke inteligencije. Algoritamsko trgovanje, gde kompjuteri samostalno, na osnovu algoritama koje stvaraju ljudi, donose odluke o trgovanju, ima sve veći udeo u ukupnom prometu na svetskim tržištima kapitala. Mašinsko učenje i veštačka inteligencija pomažu, na primer, u kreiranju preciznijeg kreditnog skoringa klijenata i obezbeđuju brže odluke o izdavanju kredita. One pomažu u otkrivanju prevara kod kreditnih kartica i osiguranja, u prognoziranju tržišnih trendova, kao i u prognoziranju toga ko bi od klijenata mogao da prekine saradnju s nekom firmom, što onda omogućava da se takvi postupci preduprede, itd.

Ovde govorimo kako nameravate da promenite obrazovanje iz finansija i integrišete ga s tehnologijom. A šta je sa drugim oblastima ekonomije i biznisa?
Naravno, promene se ne događaju samo u finansijama nego i u celokupnom svetu biznisa. Obrazovanje, a posebno kod nas u regionu, trenutno kaska za svetom biznisa. Integracija biznisa i tehnologija čini neophodnim stvaranje “integrisanih stručnjaka” koji razumeju kako biznis tako i tehnologije, algoritme i programiranje, kao i kako se iz podataka dobijaju korisne informacije. Računarske finansije su samo prvi korak u obrazovnoj revoluciji koja će, po mom mišljenju, morati da usledi kako bi obrazovanje pratilo svet koji nas okružuje.

TROMOST I RASCEPKANOST STUDIJSKIH PROGRAMA KOD NAS I U REGIONU SVAKAKO SE HITNO MORA MENJATI UKOLIKO KOLEKTIVNO ŽELIMO DA NE BUDEMO SAMO OBJEKTI TEKTONSKIH PROMENA KOJE NEZAUSTAVLJIVO DOLAZE

S temom računarskih finansija su, ako se ne varam, povezana i blokčejn tehnologija i kriptovalute. Na koji način, u kom smislu?
Kompjuterske finansije omogućavaju stvaranje novih tehnoloških rešenja iz oblasti finansija – finteh. Sa svoje strane, ove nove tehnologije, čiji su kriptovalute samo jedan deo, počinju da menjaju i samu koncepciju novca i finansija. Blokčejn tehnologija, odnosno distribuirani dokaz vlasništva baziran na konsenzusu grupe učesnika, jeste inovacija koja obećava i kao takva će verovatno biti jedan od značajnih elemenata za dalji razvoj finteha. Na toj tehnološkoj inovaciji, u suštini, zasnovane su kriptovalute ali i pametni ugovori, na primer. Sa druge strane, mada ima mnogo ideja i startapa, nije očigledno koje od tih ideja imaju svetlu budućnosti. Jedno je sigurno: finansije se revolucionarno menjaju iako pravac tih promena nije lako sa sigurnošću predvideti.

Verujete li u budućnost kriptovaluta, koliki segment finansija će one zauzimati?
Što se kriptovaluta tiče, one su na početku privlačile pre svega pažnju ljudi zainteresovanih za zaštitu privatnosti. Sada su predmet opšteg interesovanja i, slobodno se može reći, velikog spekulativnog pritiska. Kao investicija, u pitanju su investicije ogromnog rizika, gde se gotovo preko noći može obogatiti, ali i izgubiti velika količina novca. Kao sredstvo plaćanja izgleda da se češće koriste u transakcijama kriminogenog karaktera nego kao legalno sredstvo plaćanja. Jedan od problema njihovog korišćenja kao transakcionog novca upravo je velika violatilnost njihove vrednosti. Najzad, rudarenje kriptovaluta zahteva veliku potrošnju energije, te su one mnogo manje energetski efikasne nego, recimo, kreditne kartice, a posebno običan papirni novac. Kakva je budućnost kriptovaluta u najvećoj meri će ipak biti određeno time kako se prema njima postave veliki finansijski regulatori i veliki institucionalni igrači.

Kako objašnjavate nameru Evropske centralne banke da uvede digitalni evro?
Postoji veliki politički pritisak na ECB da uvede digitalni evro, delimično kao odgovor na pomamu u vezi s kriptovalutama, a delimično i kao odgovor na priče o uvođenju digitalnog juana. Problem, međutim, može biti to što centralni bankari koji treba da donose odluke o tim stvarima imaju malo ili nimalo relevantnog znanja o karakteristikama i ograničenjima mogućih tehnoloških rešenja u vezi s tim. Još jedan dokaz o potrebi integrisanog znanja, rekao bih. Inače, lako se može napraviti haos iz najboljih namera.

ŠIRE GLEDANO, SVAKO OD NAS BIĆE ILI OBJEKAT ILI SUBJEKAT NADOLAZEĆE INTEGRATIVNE PLIME BIZNISA I TEHNOLOGIJE. JASNO JE VALJDA DA JE BOLJE BITI SUBJEKAT

Napraviću ovde malu digresiju. Posle završene matematičke gimnazije u Beogradu završili ste teorijsku fiziku, doktorirali na teoriji struna, što je krajnje apstraktna stvar, a onda se obreli u ekonomiji, koju ste takođe doktorirali. Kako i zašto?
U potrazi za poslom – tada ga u fizici praktično nije bilo – počeo sam da radim za čuvenu konsultantsku kuću Mekinzi u Čikagu. Oni su iskoristili zatvaranje velikih projekata iz oblasti fizike da zaposle mnogo nas sa doktoratima sa vrhunskih škola i da nas onda obuče za biznis. Tada je Excel bio vrhunac tehnologije u firmi. Sada, čujem od kolega, Mekinzi postaje ozbiljan igrač u oblasti primene mašinskog učenja i veštačke inteligencije za davanje saveta korporativnim klijentima. To je sve više slučaj i s “velikom četvorkom”.

Sigurno verujete u budućnost računarskih finansija, ali šta to znači, kako će izgledati budućnost finansija?
Spajaće se, sve tešnje, finansije, programiranje, kreiranje i rad s velikim količinama podataka i, bazirano na njima, mašinsko učenje i veštačka inteligencija. Smanjivaće se poslovi na šalterima i poslovi odobravanja standardizovanih kredita, a ulogu investicionih ili računovodstvenih savetnika za male ulagače preuzimaće, sve više, roboti-savetnici. Sa druge strane, rašće broj ljudi koji može da sagleda i da se aktivno uključi u proces: da prepozna poslovni problem, odabere odgovarajuću metodologiju i razvije modele i algoritme za njegovo rešavanje i, najzad, da implementira prototip rešenja koji se onda može testirati. Upravo su to ljudi integrisanih znanja i veština koje mi nameravamo da školujemo.

Ima li u kompjuterskim finansijama mesta za običnog čoveka ili se one tiču samo velikih banaka, fondova i korporacija?
Ima, naravno. Običan čovek suočava se, i sve će se više suočavati s posledicama računarskih finansija u svom svakodnevnom životu. Šire gledano, svako od nas biće ili objekat ili subjekat nadolazeće integrativne plime biznisa i tehnologije. Meni bar izgleda jasno da je bolje biti subjekat, razumeti kako stvari rade i aktivno u njima učestvovati na ovaj ili onaj način nego biti objekat i nadati se da će nas negativne posledice zaobići. Obrazovanje u 21. veku mora da stavi u fokus sve aspekte onoga što je već tu, pred nama i što neće nestati ako zatvorimo oči i zaželimo da ne postoji. Tromost i rascepkanost studijskih programa kod nas i u regionu svakako se hitno mora menjati ukoliko kolektivno želimo da ne budemo samo objekti tektonskih promena koje nezaustavljivo dolaze.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 17. jun 2021.

Srpski svet je poslednja varijanta velike Srbije

Nacionalizam je u odnosu prema naciji kao ljubomora prema ljubavi, patologija jednog osećanja

Intervju Vlatko Sekulović, advokat

Sagovornik Novog magazina koji je danas praktično “samo” advokat ima prilično bogatu političku biografiju. Nećemo ovde, naravno, nabrajati sve njegove funkcije, ali nećemo propustiti da pomenemo prvu iz davne 1991. – osnivač i prvi predsednik Studentske unije Pravnog fakulteta, prve nezavisne studentske organizacije u Srbiji. Zatim je 1992. bio član Organizacionog odbora Studentskog protesta, a 1996. predsednik privremenog Beogradskog odbora GSS-a. Od 1999. do 2003. bio je predsednik izvršnog odbora SDU, a otprilike u isto vreme (2001-2004) poslanik u Skupštini Srbije. Obnašao je i državne funkcije: u razdoblju 2004-2007 bio je državni sekretar za ekonomske odnose sa inostranstvom, a 2006. šef pregovaračkog tima Srbije za CEFTA. Posle toga nastupa duga pauza, te se danas Sekulovićev politički angažman svodi na članstvo u Političkom savetu Građanskog demokratskog foruma. To ne znači, međutim, da je Sekulović prekinuo sa svakim javnim angažmanom, naprotiv. Istakao se kao producent predstave “Smrt fašizmu! O ribarima i slobodi”, kao i koncerata: Tršćanskog partizanskog hora “Pinko Tomažič” i koncerta partizanskih pesama KIC POP hora “Budo Tomović” iz Podgorice. Zato smo razgovor i počeli od predstava, horova i pesama sasvim drugačijeg usmerenja.

Izvođenje fašističkih, tj. ljotićevskih pesama na proslavi Dana pobede nije izazvalo nikakve reakcije ni među vladajućim strankama niti među državnim i medijima s nacionalnom frekvencijom. Kako to tumačite?
U srpskom društvu sistem smisla i vrednosti je kontradiktoran, ne postoje vrednosti koje su nesporne. Zato se i moglo desiti da se Dan pobede nad fašizmom obeležava uz koračnice fašista. Tekstovi tih pesama su nacionalistički, a streljani u Kragujevcu su žrtve nacionalista. Usled svog žara i potrebe da sakriju ovu protivrečnost, da stave žrtve u službu srpskih nacionalističkih ciljeva, autori ceremonije su koristili tekstove ljotićevaca, koji su se dičili time što su fašisti. Tu sramotu treba prikriti i zato se o tome ćuti. Dakle, suština je u tome što je nacionalistički militaristički duh iskazao svu svoju besmislenost. Bez obzira na to da li se radilo o previdu, kako se pravdaju autori, ili o sadističkoj nameri, poenta je da se radi o pokušaju sakralizacije žrtava u nacionalističkom narativu. Međutim, taj narativ ne nastaje u partijama ili medijima već u intelektualnim krugovima koji stvaraju šizofrene ideje o pobedi nad fašizmom koju su izvojevali fašisti jer oni nisu fašisti zato što Srbi “genetski” ne mogu biti fašisti već samo žrtve fašista. Tako se onda odjednom nađu u istom performansu, sa iste vrednosne strane, zboraš Ljotić, đeneral Nedić, đeneral Mihailović i đaci streljani u Šumaricama. Dželati i žrtve sjedinjeni u opasnoj nacionalističkoj papazjaniji.

JEDAN OD GLAVNIH ZAGOVORNIKA “SRPSKOG SVETA” JE SOCIJALNACIONALISTA VULIN, KOJI VRŠI DUŽNOST MINISTRA UNUTRAŠNJIH POSLOVA

Kakav je, po vašem mišljenju, generalno odnos aktuelne vlasti prema Drugom svetskom ratu, pogotovo prema njegovim pobednicima?
Oportunistički, u zavisnosti od toga šta donosi više glasova. Stav prema istoriji se ne definiše u političkim organizacijama ili sredstvima informisanja već u oblasti kulture. Kulturni konstrukti koje svakodnevno koristimo zavise od toga šta pisci, istoričari, reditelji, duhovni poglavari, itd. o njima kažu, kako ih interpretiraju, koje značenje i smisao im daju. Šira javnost je u velikoj meri korisnik ovih proizvoda, uključujući i političare. Ovo nije skidanje odgovornosti sa aktuelne vlasti, ali ne treba zaboraviti da je Milošević prvi preveo antifašiste u fašiste, kada je izdao ideju bratstva među narodima. Ipak, ova izdaja života nije krenula iz partija, medija, privrede već iz sveta kulture, a tu su se stvari slabo promenile. Draškovićeva “Noć đenerala”, Kovačevićev “Đeneral Milan Nedić” ili film “Ko to tamo peva”, da pomenem samo neke, i dalje imaju ikonični status u savremenoj srpskoj kulturi, a radi se, u suštini, o rehabilitaciji nacionalista i odama smrti. Nacionalizam je, kako navodi Harari, ideologija koja smrti daje suštinsku važnost. Ako se umetničkim delima forsiraju smrt i besmislenost naše životne svakodnevice, onda nacionalizam nalazi svoj prostor, koji će potom lako iskoristiti za političku i oružanu borbu za navodnu dobrobit nacije, obećavajući pojedincu smisao života koji mu je prethodno uzeo.

Jača li, po vašem mišljenju, fašizam poslednjih godina u Srbiji? Ima puno ekscesa koji navode na takav zaključak ili je to možda prejaka ocena?
Pre svega bio bih veoma oprezan oko korišćenja termina fašizam u savremenom kontekstu jer njegova preterana upotreba može dovesti do relativizacije ovog pojma. Fašizam je kombinacija ideologije i određenog državnog sistema kao vrhunskog izraza nacije. Ideologija fašizma je nacionalizam, kako je govorio Musolini. U tom smislu srpski nacionalizam je bio najjači od 1990. do 1999. Tada je ispoljio svu svoju agresivnost, pre svega prema ljudima koji žive izvan Srbije. Pošto je danas Srbija opkoljena NATO alijansom, nacionalisti izlivaju svoju agresivnost tamo gde mogu, a to je najpre u Srbiji. Zato izgleda da su ekstremno desne organizacije ojačale. Međutim, mislim da su se samo okrenule ka “unutra”, ka Srbima, dok su ranije ove političke snage bile okrenute ka nesrbima.

DE MENTHON, FRANCUSKI TUŽILAC NA SUĐENJU NACISTIMA, ISTAKAO JE DA JE TO SUĐENJE ONIMA KOJI SU ODBACILI IDEJU O BRATSTVU MEĐU LJUDIMA. ISTO TO JE I SUĐENJE MLADIĆU

Sve je u javnosti Srbije prisutnija ideja “Srpskog sveta”. Šta ona za vas znači, ko su njeni zagovornici, čemu to vodi, kakve mogu biti posledice ako bi ona bila ona ostvarena, može li uopšte biti ostvarena?
“Srpski svet” je samo poslednja marketinška varijanta ideje “svi Srbi u jednoj državi”, koja je ranije plasirana pod brendom “savez srpskih država”, “savez srpskih zemalja” ili “Velika Srbija”. Nema sumnje da je jedan od njenih glavnih zagovornika socijalnacionalista Vulin, koji vrši dužnost ministra unutrašnjih poslova. On besramno izvrće stvari navodeći da Nemci imaju pravo da žive u jednoj državi, pa onda i Srbi imaju to pravo. Na taj način Srbima stavlja omču nacionalsocijalizma. Naime, ceo program nacista bio je zasnovan upravo na toj jednoj osnovnoj tački, pravu na samoopredeljenje nemačkog naroda i stvaranju Velike Nemačke, a ne današnje Nemačke. Vulin vapi za Velikom Srbijom, a ne za današnjom Srbijom. Posledice svakog nacionalističkog projekta mogu biti samo iste, tragedija i po narod kojeg zavede ta ideja. Nacionalizam je u odnosu prema naciji kao ljubomora prema ljubavi, patologija jednog osećanja. Koreni ove patologije su pre svega u sferi kulture, ne zaboravimo da je “otac” srpskog nacionalizma, prvi predsednik SRJ, bio upravo Ćosić. Koncept “Srpskog sveta” je netolerantan, produbljuje nepoverenje na Zapadnom Balkanu i ruši ideju o kolektivnoj bezbednosti svih naroda na ovom prostoru zarad navodne sigurnosti jednog naroda. Prostoru bivše SFRJ ne treba dalja afirmacija nacionalnih država već sistem sigurnosti koji će uključiti sve etničke grupe, svojevrsni mini “OEBS”, organizacija koja će raditi na međusobnom poverenju i sigurnosti. U suprotnom će demografske perspektive regiona usled sukobljenih nacionalnih “svetova” ostati negativne usled manjka poverenja u perspektivu regiona.

PROSTORU BIVŠE SFRJ NE TREBA DALJA AFIRMACIJA NACIONALNIH DRŽAVA, VEĆ SISTEM SIGURNOSTI KOJI ĆE UKLJUČITI SVE ETNIČKE GRUPE, SVOJEVRSNI MINI “OEBS”, ORGANIZACIJA KOJA ĆE RADITI NA MEĐUSOBNOM POVERENJU I SIGURNOSTI

Šta u tom kontekstu mislite o suđenju i presudi Ratku Mladiću?
Suđenje Mladiću je procesuiranje konkretnih zločina protiv čovečnosti i nacionalizma kao njihove ideološke osnove. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju nastao je na iskustvu međunarodnih vojnih sudova nakon Drugog svetskog rata. De Menthon, francuski tužilac na suđenju nacistima, istakao je da je to suđenje onima koji su odbacili ideju o bratstvu među ljudima. Isto to je i suđenje Mladiću. Svrha ovih procesa nije samo kažnjavanje zločinaca već i afirmacija ideja o univerzalnosti čovečanstva i neotuđivih ljudskih prava i sloboda koje stalno ugrožavaju identitetske ideologije poput nacionalizma ili belog suprematizma. Presuda Mladiću je snažna poruka čovečanstvu da zločini protiv čovečnosti neće ostati nekažnjeni. Taj njen smisao daleko prevazilazi regionalni značaj i efekte koje će imati na proces pomirenja na Zapadnom Balkanu.

Kako vidite odnos Srbije prema Crnoj Gori? Najpre one zvanične, tj. države i prorežimskih medija?
Kao stvaranje pridružene izborne jedinice Srbiji i crnogorske srpske liste kao izraza kulturnog projekta “Srpskog sveta”, koji propagiraju razni “bardovi” srpskog nacionalizma od Bećkovića i Kusturice do Bokana i Rakovića.

DRAŠKOVIĆEVA “NOĆ ĐENERALA”, KOVAČEVIĆEV “ĐENERAL MILAN NEDIĆ” ILI FILM “KO TO TAMO PEVA”, DA POMENEM SAMO NEKE, IMAJU I DALJE IKONIČNI STATUS U SAVREMENOJ SRPSKOJ KULTURI, A RADI SE, U SUŠTINI, O REHABILITACIJI NACIONALISTA I ODAMA SMRTI

A kakav je odnos opozicije i nezavisnih medija?
Vrlo sličan, oni bi da imaju svoju crnogorsku srpsku listu, a ako treba biće još radikalniji u svom nastupu kako bi se dodvorili “bardovima” srpskog nacionalizma. Jednostavno, ni oni ne uspevaju da izađu iz nametnute matrice “odbrane svetinja”, jedne od bitaka u kontekstu “Srpskog sveta”.

Vidite li porast nasilja u Srbiji poslednjih godina i čime to objašnjavate?
Zvaničnici ističu da statistika ne beleži porast krivičnih dela. Međutim, statistika nije jedino merilo nasilja. Pored porasta broja napada na novinare ili političare, evidentno je da se suočavamo s većim stepenom surovosti i organizovanosti narko-bandi. Ove kriminalne organizacije vrlo su slične paravojnim formacijama koje su počinile ratne zločine devedesetih godina prošlog veka. Naime, i jedne i druge nastaju iz huliganskog miljea, zadojene su nacionalizmom do te mere da čak i narkoticima daju “srpska” obeležja, imaju svoje “vojnike”. Međutim, jedna sličnost je posebno zabrinjavajuća, sadistička surovost njihovih zločina. Zločini u Ritopeku 2021. ili Prijedoru 1992. istovetni su u tom smislu, razlike su u mestu izvršenja, nacionalnosti i broju žrtava. To je još jedan dokaz da nacionalizam obesmišljava život, ljudska prava i vladavinu prava, širom otvarajući vrata zlu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 10. jun 2021.

Ženska momčad

Ovde se dijalog zamišlja kao dvoboj posle kojeg jedan biva odnet na nosilima, a ne kao svakodnevni život i osnovni sastojak pluralizma

Ženska momčad je, da odmah objasnim mlađim naraštajima, termin koji je, pre jedno pola veka, upotrebila Milka Babović, sportska komentatorka TV Zagreb, koja se, uzgred, proslavila svojim koloritnim opisima (pošto su televizori još bili crno-beli) odevnih kombinacija takmičarki (i takmičara) u umetničkom klizanju. Tim povodom zbijane su šale, ali drugih reakcija, koliko se sećam, nije bilo. Kao što, verujem, ni navedena upotreba ženskog i muškog roda za pojedina zanimanja nije izazvala nikakvo uznemirenje javnosti.

Otprilike u isto vreme – i sam sam se uplašio ove konstatacije – služio sam vojsku u Zagrebu. Budući da sam završio Pravni fakultet – skromno priznajem ne baš kao najbolji student ikada – dodeljen sam na ispomoć jednoj vojnoj ustanovi koja se bavila pravnim poslovima. Tada sam prvi put čuo izraz – sutkinja. Dobro se sećam kako sam se iznenadio, ali mi nije nešto posebno smetalo. Kad sam se vratio u Beograd primetio sam da svi govore “sudija” i za muške i za ženske sudije, da tako kažem.

Povod za ovo prisećanje “iz malog mozga” jeste, naravno, nedavno usvojeni Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Nešto što samo po sebi izgleda nesporno izazvalo je velike prekore tako da će po svoj prilici ovaj akt završiti na Ustavnom sudu, pošto je jezičko odeljenje Srpske akademije nauka zatražilo poništavanje njegovih pojedinih odredbi.

Ovaj slučaj, iako u aktuelnoj situaciji takoreći nevažan – baš zato što je takav – ima zapravo paradigmatičan značaj i upućuje na neke dublje, suštinske odlike savremene Srbije. S jedne strane, on ukazuje na svojevrsnu tvrdoću društva, na njegovu okoštalost, nedostatak gipkosti i pokretljivosti, kao da je ukopano. Sa druge strane, pokazuje kako u uređivanju, regulisanju života u zajednici nastojimo da se oslanjamo prevashodno na snagu, na silu, na prinudu – bilo kao normu bilo kao presudu – a ne na razumevanje i sporazumevanje. Tako je, kao što vidimo, čak i kada se kao tema postavi jezik kojim govorimo.

To ne važi samo za one koji rade u državi te raspolažu jednom ili drugom vrstom državne vlasti, od kojih se to, po prirodi stvari, i očekuje. Slično se ponašaju i članovi najviših intelektualnih ustanova, od kojih bi se, opet po prirodi stvari, očekivalo da se zalažu za razgovor i raspravu, da ne kažem dijalog. Ne razgovor radi ispiranja jezika nego sa idejom da se upravo na taj način (presudno) utiče na oblikovanje samog društva, odnosno na smer u kojem se ono kreće.

Dijalog bi, naravno, trebalo da se odvija u raznim formama i formatima, na različitim nivoima, “institucionalno i vaninstitucionalno”, između ostalog, i u okviru samog pravnog sistema. Posebno kroz sudsku praksu, gde se zakoni tumačenjem i primenom usaglašavaju sa ljudskim mogućnostima i potrebama.

Ovde se, međutim, dijalog zamišlja kao dvoboj posle kojeg jedan biva odnet na nosilima, a ne kao svakodnevni život i osnovni sastojak pluralizma.

U slučaju Srbije to je drugo ime za proces oslobađanja društva od čvrstog zagrljaja i snažnog stiska države. Oslobađanja autonomnih i autohtonih društvenih snaga, ali pre svega lične inicijative i privatnog preduzetništva, ne samo u usko privrednoj sferi nego i u najširem društvenom smislu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 10. jun 2021.

Kolubarska bitka

Da li se na “Kolubari” bije sudbonosna bitka celokupne srpske ekonomije: između “zelene” i “crne energije”

Energetika

Predsednik Aleksandar Vučić sastao se sa v. d. direktora Elektroprivrede Srbije Miloradom Grčićem i predsednikom Sindikata rudara Kolubare Miodragom Rankovićem. Razgovaralo se budućnosti kompanije EPS i novim proizvodnim i razvojnim projektima. To je bila poslednje vest, u petak 28. maja, u ranim popodnevnim časovima, čime je stavljena tačka na sukob koji je pretio da u zasenak baci i smaknuće (doduše, ispostaviće se, ne čak ni sveukupno političko već jedino partijsko) Nebojše Stefanovića, planirano za sutradan. Vučiću uoči sednice Glavnog odbora svoje stranke nije bio potreban još jedan razdor, pa ga je pod hitno pacifikovao. Narodski rečeno – gurnuo pod tepih. U maniru kineskog mandarina poručio je da “zelena agenda” mora biti poštovana”, ali i da Srbija mora da koristi svoje energetske resurse.

ŠTRAJK: A radna sedmica je u ponedeljak 24. maja započela burno, štrajkom rudara Kolubare. Oni su se pobunili protiv navodne odluke ministarke energetike Zorane Mihajlović da se obustavi izgradnja termoelektrane Kolubara B. Prema njihovim tvrdnjama, to bi značilo da će “približno 30.000 rudara i termaša, kao i 10.000 radnika izdvojenih preduzeća u EPS-u, ostati bez posla, ali i oko 200.000 kooperanata koji su naslonjeni na Elektroprivredu Srbije”. Odluka zapravo i nije bila sasvim “navodna” jer se ipak “nešto iza brda valja”. Prema ministarkinim rečima, naime, “najveći deo prihoda od TE Kolubara B otišao bi na takse za ugljenik zbog zagađenja. Te takse sada iznose 51 evro po toni ugljenika, na početku godine bile su 35 evra, a do kraja godine očekuje se da će biti 130 evra. Ako znamo da ćemo te takse morati da plaćamo na energiju iz novih termoelektrana, onda je veliko pitanje treba li da ih gradimo ukoliko znamo da ćemo onda plaćati još više za takse”, rekla je ministarka.
Prekid vatre u utorak bio je zatišje pred buru. U sredu 26. maja sukob je doživeo kulminaciju, saopštenja su razmenjivana kao vatreni udari. Temperaturu je prvo podigla Zorana Mihajlović izjavom “da je direktna i indirektna šteta” od prekida rada u ponedeljak procenjena na pola miliona evra. Uz opasku da “razume svakog radnika koji je bio na zboru zbog toga što je zabrinut da li će raditi ili ne”, ali i da je “bilo dosta manipulacije i neinformisanosti, kao i određenih interesa da se neki projekti ipak rade”, Zorana Mihajlović je, odgovarajući na pitanja novinara tokom Kopaonik biznis foruma, pokazala da se ne šali. “Niko nikada nije rekao da će se 2030. gasiti termoelektrane i da će se zatvarati radna mesta. To nije ni moguće jer trenutno skoro 70 odsto električne energije dobijamo iz TE. Drugo pitanje je da li će se graditi nove elektrane, mi mislimo da ne treba već da EPS treba što pre da završi već započete projekte, od TE Kostolac B3 do vetroparka u Kostolcu”, rekla je Mihajlovićka.
To je bilo oko podne. Jedva da je prošlo dva sata, a EPS je uzvratio združenom akcijom.
Predsednik Nadzornog odbora Elektroprivrede Srbije Jovan Despotović izjavljuje da je EPS “sve korake sprovodio u skladu sa odlukama Vlade Srbije i Ministarstva rudarstva i energetike”, te da je, nasuprot tome, Ministarstvo energetike “zaobišlo Nadzorni odbor EPS-a pri donošenju ove strateške odluke i da članovi NO u ovom periodu treba maksimalno da se uključe u sagledavanje pravca razvoja EPS-a u budućnosti”.
Milorad Grčić je bio oštriji. “Po zakonu, rudari imaju pravo na štrajk i obustavu rada na 16 sati, a u slučaju protesta upozorenja u Kaleniću rudari nisu radili samo od 7 do 13 časova i nije bila ugrožena proizvodnja uglja i električne energije. Uvek ću stati na stranu rudara jer oni i kada štrajkuju rade više u korist Srbije nego pojedinci koji samo štancuju izjave i rade za uvozne lobije.”

TAKSE NA ZAGAĐENJE SADA IZNOSE 51 EVRO PO TONI UGLJENIKA, NA POČETKU GODINE BILE SU 35 EVRA, A DO KRAJA GODINE OČEKUJE SE DA ĆE BITI 130 EVRA

Kao što se vidi, Grčić je iz “faze odbrane” rudara lako i brzo (da bi mu svaki trener pozavideo) prešao u “fazu napada” na ministarku. Nakon toga “vedejac” je – jer EPS ipak ima neke stručne službe – podsetio da je “Vlada Srbije još 2018. godine formirala radnu grupu za realizaciju projekta izgradnje TE Kolubara B. Na osnovu te odluke EPS je krenuo u realizaciju projekta.” Zatim je “napomenuo” da je “projekat bio u skladu sa preuzetim i budućim obavezama Srbije u oblasti energetike: povlače se iz rada TE Kolubara A i TE Morava, ukupne snage 324 MW, postrojenja za odsumporavanje na svim termoblokovima dodatno umanjuju proizvodnju električne energije za 120 MW, a za potrebe toplodalekovoda u Novom Beogradu umanjuje se za dodatnih 160 MW. Zato nam je potrebna TE Kolubara B jer je efikasnija, ima manju emisiju CO2 i ima samo 350 MW. Građani Srbije treba da znaju šta bi bile posledice obustavljanja projekta i brze dekarbonizacije Srbije. Bili bismo jedni od retkih zemalja sa dekarbonizacijom elektroenergetskog sektora u većem procentu nego što EU zahteva za svoje članice, izgubili bismo nekoliko desetina hiljada radnih mesta i u EPS-u i ostalim pratećim kompanijama u Srbiji. Ono što je za građane najvažnije jeste da bi došlo do skoka cena električne energije zavisno od količine uvoza. Viša cena struje odrazila bi se i na konkurentnost srpske privrede, a Srbija bi postala elektroenergetski zavisna”, saopštio je (kao u jednom dahu) prvi čovek EPS-a.

SMENA: Kontraudar je usledio oko pet po podne, i to iz samog EPS-a. Predsednik sindikata Milan Đorđević je najpre optužio kolegu iz Kolubare Miodraga Rankovića da je “zloupotrebio zbor radnika i njegovo ime radi odbrane vršioca dužnosti direktora EPS-a Milorada Grčića”. Đorđević je za agenciju Beta rekao da su “na zbor radnici dovođeni prisilno i da je od oko 1.500 ljudi na skupu bilo 500 penzionera koji nemaju veze s Kolubarom.”
Zatim je šef sindikata EPS-a optužio šefa EPS-a za niz propusta u rukovođenju firmom, naročito za kašnjenje u otvaranju novih kopova uglja (zbog čega se koristi ugalj s mnogo zemlje, što je povećalo zagađenje poslednjih godina), ali i za kašnjenje u izgradnji kapaciteta iz obnovljivih izvora. Radi se o vetroparku Kostolac, koji je pomenula i ministarka Mihajlović, snage 66 MW, za koji je od nemačke razvojne banke KfW još 2017. uzet kredit od 80 miliona evra. Tada je upravo Grčić obećao da će ova elektrana biti puštena u rad 2020, a kako sad stvari stoje, dogodine će tek početi da se gradi. Na kraju je Đorđević za Grčića rekao da je “odavno zaslužio da ode”.
U četvrtak, međutim, uzvraća Miodrag Ranković najavom “da će biti organizovan generalni štrajk ukoliko ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović ne bude smenjena” zato što, navodno, “zastupa interese lobija uvoznika struje”.
U petak je pak došlo do sastanka pomenutog na samom početku i duhovi su smireni.
Da postoji energetska strategija, ne na papiru nego u praksi, ne bi bilo sukoba između dva ključna energetska “entiteta”: Ministarstva energetike i najvećeg državnog energetskog preduzeća. Da ima države – bilo bi i energetske strategije. Faktički, a ne samo formalno, u skladu sa standardima Evropske unije. Što znači i da se ukinu ili drastično smanje feed-in tarife kao izvor lake zarade za privilegovane grupe i pojedince na štetu građana Srbije.

Kineska veza

Odluka o izgradnji termoelektrane Kolubara B (snage 700 megavata) doneta je još 1984, ali su je ratovi devedesetih osujetili. Posle 2000. projekat je reaktiviran, ali se sporo realizuje, što je dovelo do toga da Evropska banka za obnovu i razvoj 2013. od njega odustane jer se preorijentisala na finansiranje obnovljivih izvora. Konačno, prošle godine posao preuzimaju Kinezi, koji daju kredit od 380 miliona evra. Ugovor o izgradnji u martu 2020. potpisali su Milorad Grčić i direktor kineske kompanije Pauerčajna Jang Bo. Nije mnogo verovatno da će Srbija moći da odustane od ovih ugovora.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 3, jun 2021.

Srbija na gorem putu

Srbija radi tačno ono što ne treba: forsira investicije u nekretnine, zbog čega je jug Evrope počeo da zaostaje za razvijenim zapadom, umesto da sledi zemlje centralne Evrope koje su ulagale u prerađivačku industriju, što ih je znatno približilo razvijenom delu EU

Ekonomski razvoj
Kada se kaže da je Srbija na gorem putu, to ne znači da se ona baš nikako ne razvija, ali znači da ima boljih puteva koji omogućavaju snažniji rast i brži napredak. Još važnije, to nije nikakav još neotkriveni put kojim niko nikada nije prošao nego poznati, praksom mnogih zemalja utabani drum.

JUŽNA PRUGA
: “Češka kompanija planira da više od milijardu evra investira samo u Beogradu, gledali smo fantastičan projekat za Marinu Dorćol, to će sve da bude u zelenilu. To kako će da izgleda to je neverovatno ili kako će ta Slavija da nam izgleda, to je čudesno. Znam da tamo i Deki Stanković nešto gradi…”. Tako je, glumeći ushićenje, predsednik Aleksandar Vučić iz Praga još jednom potvrdio da Srbija radi tačno ono što ne treba: forsira investicije u nekretnine, u tzv. nerazmenljiva dobra, tj. u robu koja se ne može izvoziti, što je upravo put koji je jug Evrope (Portugal, Španiju, Italiju, Grčku) odveo u krizu i zbog čega su ove zemlje umesto da sustižu razvijeni severozapad, za njim sve više zaostajale. Naročito je ilustrativan slučaj Italije, koja je početkom ovog stoleća za Nemačkom zaostajala svega pet odsto, a danas – 25 odsto.
No, da se vratimo u Srbiju, navedeni primer – da ne bude zabune – nije slučajnost nego pravilo. To potvrđuje državna statistika koja pokazuje da je privredni rast poslednjih godina pre svega rezultat ubrzanog porasta građevinarstva i usluga, dok industrija, naročito prerađivačka, praktično stagnira. Ova višegodišnja tendencija svoju kulminaciju doživela je 2019. (koronom zaraženu 2020, kao netipičnu, preskačemo), kada je industrija porasla 0,3 (prerađivačka za 0,2) odsto, dok je građevinarstvo skočilo sto puta više – 33,7 odsto.
Nasuprot ovome što karakteriše Srbiju (i pomenuti PIGŠ kvartet) stoji centralno-istočna Evropa. Zahvaljujući ubrzanom razvoju industrije, prvenstveno prerađivačke, da opet – videće se i zašto – naglasimo, ove zemlje su uspele da obezbede visoke stope rasta i da po opštem stepenu razvijenosti počnu da se približavaju najrazvijenijim državama Evropske unije.
Dimitrije Boarov je u svojoj prošlonedeljnoj kolumni izneo neke glavne nalaze iz knjige Pavla Petrovića i Mirjane Gligorić Matić koja razvoj Srbije poredi sa članicama Evropske unije, posebno s nama istorijski bliskim bivšim socijalističkim zemljama. Ali rezultati do kojih su autori došli, a posebno njihovo objašnjenje, zaslužuju da se ovoj temi posveti još malo pažnje. Između ostalog i zbog toga što su oni u oštroj suprotnosti s pričama o nekakvoj šampionskoj poziciji Srbije koje se stanovništvu svakodnevno serviraju.
Polazna tačka u ovom razmatranju (naučnički dugog naslova: “Konvergencija periferije ka razvijenoj EU i faktori koji je opredeljuju – empirijsko istraživanje sa osvrtom na Srbiju”), jeste upravo ta “prosta i jednostavna” činjenica da Srbija poslednjih desetak godina ostvaruje rast znatno ispod proseka zemalja CIE. Što znači da im se ne približava nego se od njih udaljava. Sa druge strane, praksa je pokazala da nerazvijene zemlje imaju tzv. “prednost zaostatka”, odnosno mogućnost da koristeći tehnološka otkrića, niže cene radne snage i slično, u dužem roku ostvaruju veći privredni rast od razvijenih, te da im se na taj način približavaju. Kao jedna od najmanje razvijenih evropskih zemalja, i Srbija je trebalo da sustiže zemlje CIE koje su u proseku od nje gotovo dva puta razvijenije.
Nažalost, ekonomski zakoni nisu isto što i prirodni, pa je čoveku/narodu omogućeno da ih, na jedan ili drugi način, “izvrdava”. Postavlja se, dakle, pitanje zašto Srbija nije iskoristila svoju prednost zaostatka? I ovim istraživanjem je potvrđeno ono što je manje-više već bilo poznato – da su ključni razlog koji je kočio privredni razvoj Srbije nedovoljne investicije. Naravno, nije ovo nikakva “srpska specifičnost”. Petrović i Gligorić Matić pokazuju da su investicije bile “presudan faktor koji je ‘otključao’ proces brze konvergencije zemalja CIE, s jedne, a doveo do zaostajanja juga EU, sa druge strane. Naime, u prvom slučaju investicije su bile veoma visoke, a u drugom nedovoljne”.
Govoreći konkretno, stopa investicija u Srbiji (18,8 odsto BDP-a) niža je ne samo od one u CIE (21,6 odsto) nego i od stope investicija u razvijenim zemljama Zapadne Evrope (22,5 odsto). Još je ilustrativniji podatak da su zemlje CIE, kad su bile na sličnom nivou razvoja kao Srbija danas, investirale u proseku 24 odsto BDP-a. Nije, međutim, problem (bio) samo u niskim investicijama generalno. Ništa manje značajan je podatak da su u Srbiji posebno niske bile investicije u prerađivačku industriju. Naime, od već nedovoljnih ukupnih investicija, Srbija je za prerađivačku industriju izdvajala svega 16,5 odsto, dok se kod zemalja CIE prosek kretao oko 18,5 odsto.

NE SAMO ŠTO SU INSTITUCIJE U SRBIJI OCENJENE SLABIJE NEGO SE I NJIHOV KVALITET POGORŠAO U POSLEDNJIH PET GODINA

Naravno, odmah se postavilo pitanje uzroka niskih investicija. Iz analize tri njihova segmenta (državnih, stranih i domaćih privatnih investicija) došlo se do zaključka da je glavni nedostatak – i najveći zaostatak, iako su i javna ulaganja daleko od potrebnih – u ovoj poslednjoj kategoriji. A kao ključni uzrok niskih domaćih privatnih investicija identifikovan je loš institucionalni ambijent. Reč je o tome da su strani investitori manje pogođeni lošim institucionalnim okvirom, budući da su “bolje zaštićeni od visoke korupcije, neefikasnog pravosuđa i administrativnih barijera. Sa druge strane, domaći privatni sektor je upućen na standardan pristup administraciji i procedurama, sudstvu, zaštiti od korupcije, a ti sistemi u Srbiji ne funkcionišu uspešno – pa su i njihove investicije niske”.
U kakvom surovom ambijentu rade domaća preduzeća najbolje svedoči činjenica da prema pokazatelju koji meri ukupan kvalitet institucija, kao i prema posebnom indikatoru kontrole korupcije i vladavine prava, Srbija je od svih posmatranih zemalja najgore ocenjena. Ukupni kvalitet institucija u CIE gotovo 30 odsto je bolji nego u Srbiji, a kada se posmatra kontrola korupcije i vladavina prava, CIE je bolja od Srbije 35 odsto. Ako se neko ponadao da će Srbija biti makar na nivou “po zlu poznatog” evropskog juga – prevario se. Slično kao za zemljama CIE, Srbija zaostaje i za ovom grupom zemalja.
Što je još gore, ne samo što su institucije u Srbiji ocenjene slabije nego se i njihov kvalitet pogoršao u prethodnih pet godina. Tako je ukupna ocena kvaliteta institucija smanjena sa +0,04 iz 2014. na -0,05 u 2018, dok je ocena kontrole korupcije i vladavine prava pala sa -0,19 iz 2014. na -0,26 u 2018.

ZAKLJUČANI KLJUČ: Više je razloga zbog kojih je dinamičan i konkurentan prerađivački sektor bitan za privredni rast, ali će ovde biti izdvojena samo dva. Prvo, prerađivački sektor je glavni generator tehnološkog progresa. Podaci pokazuju, navode Petrović i Gligorić Matić, da su preduzeća u prerađivačkom sektoru sklona da ulažu u istraživanje, razvoj i tehnološke inovacije, što dovodi do rasta produktivnosti koji se prenosi i na ostatak ekonomije, čime dolazi i do rasta ukupne produktivnosti. Drugo, prerađivački sektor se pojavljuje kao korisnik niza usluga, čime utiče na jačanje ovog sektora, odnosno omogućava da se izvozom raznovrsnih prerađivačkih proizvoda posredno zapravo izvoze i usluge.
S obzirom na to da srednja i istočna Evropa svoj ubrzani razvoj, pa time i konvergenciju ka razvijenom zapadu duguju prvenstveno razvoju prerađivačke industrije, njihov primer dovodi do ključnog zaključka: “za puno ‘otključavanje’ potencijala Srbije da sustiže razvijenije ekonomije potrebno je povećati relativni udeo prerađivačke industrije u domaćoj privredi”, tvrde Petrović i Gligorić Matić. To, međutim, kažu oni dalje, “zahteva potpuni zaokret u industrijskoj politici, budući da je učešće ovog sektora u konstantnom padu. Srbija je, naime, privrednu tranziciju započela s prilično visokim učešćem prerađivačkog sektora od gotovo 30 odsto, što je tipično za postkomunističke zemlje. Ono što je za nas specifično, a što nije bio slučaj u zemljama CIE, jeste da je relativan značaj prerađivačke industrije nastavio da opada i nakon završetka tranzicije. Ilustracije radi, kad su zemlje CIE bile na sličnom nivou razvoja kao Srbija sada (2000–2005) učešće prerađivačke industrije bilo je oko 20 odsto, gde je i danas, dok u Srbiji čini svega 17,5 odsto domaće privrede”.
Poslednjih godina su, doduše, zabeležene neke pozitivne tendencije kao što su, recimo, strane direktne investicije u prerađivački sektor (prosečno 1,9 odsto BDP-a naspram 1,3 odsto BDP-a godišnje u CIE za razdoblje 2014–2018), ali se to pokazalo kao mač sa dve oštrice. Najpre, kao što je već rečeno, privilegovani položaj stranih kompanija loše se odrazio na domaće privatne investicije. Drugo, ispostavilo se da su stranci ulagali uglavnom u tehnološki manje zahtevne, radno intenzivne delatnosti s relativno niskom dodatom vrednošću. Zbog toga ni taj relativno veći priliv SDI Srbija nije uspela da “kapitalizuje” u konvergenciju ka produktivnosti i dohotku zemalja CIE.
Da bi ovi nepovoljni trendovi bili prekinuti, tj. da bi Srbija počela da koristi pun potencijal za približavanje razvijenijim privredama, neophodan je snažan zaokret u industrijskim i širim ekonomskim i društvenim politikama. Drugim rečima, potrebno je da se ugleda na region CIE. Posebno na “veliku petorku”: Češku, Slovačku, Mađarsku, Poljsku i Sloveniju. Naime, rast produktivnosti prerađivačkog sektora u ovim zemljama najvećim delom je bio rezultat stranih investicija i čvrste umreženosti s najrazvijenijim prerađivačkim regionom Evrope (Nemačka, Austrija i Švajcarska). To je ovoj grupi zemalja omogućilo da dođu do savremenih tehnologija, kao i da se specijalizuju za pojedine segmente proizvodnog programa i time steknu neophodne komparativne prednosti. Ilustracije radi, Slovačka je za relativno kratko vreme počela da proizvodi najviše automobila po stanovniku, a sličan napredak ostvarile su i druge zemlje CIE (Češka, Mađarska i Poljska takođe u automobilskoj industriji, Slovenija u farmaceutskoj i hemijskoj industriji i drugo). Ovo bi očigledno mogla da bude šansa i za Srbiju, budući da praktično deli isti geografski prostor, a postoji i strateško opredeljenje za dublju integraciju s regionom i pristupanje Evropskoj uniji”, smatraju autori.
Sa ovim u vezi zanimljivo je jedno njihovo zapažanje koje prilično ide uz dlaku zvaničnoj ekonomsko-političkoj mantri. Reč je o razvoju zasnovanom na inovacijama. “Usvajanje aktuelnih preporuka za širi region CIE”, ističu Petrović i Gligorić Matić, “stvorilo je iluzije kod dela domaće javnosti da Srbija može da ‘preskoči’ fazu privrednog rasta zasnovanog na investicijama, te da bi u fokusu novih industrijskih politika trebalo da bude rast zasnovan na inovacijama.” Tačno je, kažu oni, da se “sada zemljama CIE, da bi nastavile približavanje najrazvijenijim ekonomijama, preporučuje prelazak na model privrednog rasta zasnovan na inovacijama”. Ali ključno je da su one u prethodnom razdoblju, ogromnim investicijama u prerađivački sektor, uspele da stvore podlogu za inovativnu ekonomiju. U Srbiji, međutim, to nije slučaj. “Prerađivačko jezgro privrede nije razvijeno, nalazimo se prilično nisko u evropskim lancima vrednosti, što dobrim delom objašnjava i zašto u prethodnom periodu nije bilo snažnijeg rasta produktivnosti niti konvergencije u dohotku. Loša iskustva zemalja na sličnom nivou razvoja u svetu takođe opominju da je preskakanje investicione faze, tj. izgradnje jake prerađivačke baze, pogrešan korak na putu ka dostizanju nivoa životnog standarda u razvijenim ekonomijama” – opominju Pavle Petrović i Mirjana Gligorić Matić.
Tome u prilog govori i činjenica da je produktivnost u (prerađivačkoj) industriji Srbije upola manja nego u centralnoj i istočnoj Evropi. I ne samo to nego se njoj predviđa – ako sve ostane kao što je sada – dalje zaostajanje. “S trenutnim performansama”, izračunali su autori, “produktivnost prerađivačke industrije Srbije ubuduće bi rasla 3,8 odsto godišnje, dok bi u centralno i istočno evropskim zemljama taj rast iznosio četiri odsto.” Bez (rasta) produktivnost nema (porasta) konkurentnosti, a bez konkurentnosti nema konvergencije. To jest – nema približavanja razvijenom svetu.
Nije to, naravno, nikakav usud, sudbina od koje se ne može pobeći. Srbija ima potencijal da povećava produktivnost znatno iznad sadašnjeg nivoa. Ključan pak razlog zbog čega Srbija ni u ovoj oblasti ne ostvaruje svoje potencijale opet je isti: slabe institucije, odnosno nedostatak vladavine prava. Ukoliko bi kvalitet institucija u Srbiji dostigao onaj u centralnoj i istočnoj Evropi, rast produktivnost bi iznosio 5,5 odsto, što bi automatski značilo i konvergenciju.
Tu međutim nije kraj gubicima koje građani Srbije trpe zbog loše vlasti. Jer, kako je na promociji knjige u Srpskoj akademiji nauka rekla Gligorić Matić, prostora za povećanje produktivnost još ima. Naime, “ukoliko bi došlo do dodatne promene politika, recimo do politike deviznog kursa koja je stimulativna za prerađivački sektor ili do nekih širih reformi koje bi uključile i reformu obrazovanja, a što bi dovelo do rasta investicija u prerađivačku industriju na 27 procenata bruto dodate vrednosti (toliko je iznosio prosek zemalja CIE u prethodnom periodu), to bi imalo blagotvorne efekte. Dovelo bi do rasta produktivnosti od šest odsto godišnje, odnosno do rasta bruto domaćeg proizvoda od pet odsto godišnje, pri čemu bi to bio dugoročno održiv rast jer bi bio zasnovan na rastu produktivnosti”.
A ne kao što je ovaj sadašnji, zasnovan na građevinarstvu s naduvanim cenama finansiranom skupim stranim zajmovima.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. maj 2021.