NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Kost u grlu

NOVI MAGAZIN, , , ,
U Petrovićevoj studiji piše da je ova vlast najpre udvostručila iznos sredstava za slučaj vanrednih situacija i zahvaljujući tome u poslednjih pet godina na ime rezerve potrošila blizu tri milijarde evra, te da je lavovski deo tih para iskorišćen nenamenski, odnosno suprotno zakonu. Ne, ova vlast to zbilja više nije mogla da toleriše.

Odlazak Pavla Petrovića sa čela Fiskalnog saveta označio je kraj jedne epohe u srpskim javnim finansijama. To će važiti čak i ako ovo telo – ustanovljeno u vreme dok je ministarka finansija bila Dijana Dragutinović – nastavi stazom koju je (sa saradnicima) utabao Petrović. Izazovi će biti kako politički tako i stručni, tim pre što novom predsedniku Blagoju Paunoviću makroekonomija nije bila oblast naučnog delovanja.

Nema sumnje da je Petrović svojom radnom energijom (neko bi rekao: uprkos godinama) i svojim ličnim i profesionalnim integritetom najviše doprineo da Fiskalni savet ne samo (p)ostane takoreći jedina nezavisna državna institucija nego i da ima – u poređenju sa svima ostalima – nemerljivo veliki ugled i uticaj. Štaviše, može se reći da je FS nadrastao ulogu koja mu je izvorno namenjena.

Upravo zbog toga je Pavle Petrović bio kost u grlu Aleksandra Vučića.

Možda je neko pomislio: pa dobro, dva mandata, 12 godina, dosta je bilo. Ali taj dobroćudni pristup pada u vodu pred činjenicom da je u isto vreme Aleksandar Vučić odlučio da Jorgovanki Tabaković dodeli treći šestogodišnji mandat na mestu guvernera Narodne banke Srbije. Naravno, ne slučajno. NBS već godinama drži fiksirani kurs dinara, što vlastima odgovara (jer povećava plate i BDP u evrima), a i Vučić može kad god poželi da naredi da se kupuje zlato – i NBS poslušno kupuje. Za razliku od drčnog Fiskalnog saveta, koji je dlaku cepao na četvoro.

Vučićev animozitet prema Petroviću nije bio nikakva tajna. Naročito je dolazio do izražaja u Skupštini, gde je predsednik FS-a bio izložen primitivnim napadima u kojima je čak osporavan i njegov patriotizam. Naravno, kao što kaže narodna mudrost, čim neko počne o patriotizmu, čovek gleda gde mu je novčanik. Jer, zbilja, o novčaniku je ovde reč. Naravno – narodnom. Pa ako baš nije mogao da spreči – nije mu to ni u opisu posla – marifetluke i manipulacije u korišćenju narodnih para, Fiskalni savet ih je makar izneo na svetlo dana. U tom smislu obavljao je, pored kontrolne i informativne, i treću važnu funkciju – edukativnu.

Posebno je nosioce aktuelne vlasti nerviralo što se Fiskalni savet u svom radu nije ograničavao na javne finansije u užem smislu, tj. na razmatranje budžetskih prihoda i rashoda, nego je izlazio iz tog okvira. Nekad manje – kao, recimo, kada je kritikovao neodgovorno poslovanje državnih preduzeća (Telekoma, Srbijagasa, EPS-a) – a nekada više, kao kada je ulazio u probleme sporog razvoja Srbije.

Bez Pavla Petrovića i njegove ekipe Kopaonik biznis forum bi se sveo na promotivno-turistički paket aranžman. Upravo na tom mestu je pre nekoliko godina obnarodovano da Srbija beleži gotovo upola manji rast od objektivno mogućeg. Uzroci: slabe institucije, velika korupcija, loše obrazovanje.

U skladu sa izrekom „đavo je u detalju“, Fiskalni savet je često umeo da na nekim naizgled nevažnim primerima rozobliči čitavu finansijsku politiku. Kao svojevrsno Petrovićevo oproštajno pismo stigla je baš ovih dana analiza korišćenja tzv. tekuće budžetske rezerve. Reč je, kao što i sam naziv kaže, o sredstvima koja se u budžetu izdvajaju i čuvaju za slučaj vanrednih situacija (elementarne nepogode, velike nesreće i slično). Elem, u toj studiji piše da je ova vlast najpre (2015/16) udvostručila iznos ovih sredstava (sa dva na četiri odsto budžetskih prihoda) i zahvaljujući tome u poslednjih pet godina, od 2018. do 2023, na ime rezerve potrošila blizu tri milijarde evra i, što je najvažnije, da je lavovski deo tih para iskorišćen nenamenski, odnosno suprotno zakonu.

Ne, ova vlast to zbilja više nije mogla da toleriše.

Mijat LakićevićNovi magazin, 25. jul 2024.

Jedini

NOVI MAGAZIN, ,
Vučić sad od „bitke na Košarama“ pokušava da napravi novu, svoju Kosovsku bitku, mit koji će mu poslužiti za sopstvenu ličnu i kolektivnu promociju. Još malo, pa će ispasti da je On lično na Košarama i poginuo

Dok je Aleksandar Vučić tu, „u njegovoj državi“ će se „pitati narod, a ne kriminalci… on je jedini koji ih se ne boji i ko im neće dozvoliti da Srbiju pretvore u sigurno mesto za ubice, lopove i narko-dilere“ – izjavio je ovih dana jedan visoki rukovodilac Srpske napredne stranke. Namerno ne navodimo njegovo ime jer to što je rekao predstavlja opšte mesto i obavezni elemenat svih naprednjačkih sastava. Takoreći – naprednjačku mantru.

No, kad se malo bolje razmisli, postavlja se pitanje kako ove reči razumeti – kao kritiku ili kao podršku. Jer, ako je Vučić „jedini“ koji „neće dozvoliti“ – šta god bilo to što neće dozvoliti – i ako samo „dok je on tu“ građanke i građani Srbije mogu mirno da spavaju, onda to znači da svi ostali i u njegovoj stranci i u „njegovoj državi“ tom kriminalu itd., ne predstavljaju nikakvu prepreku, nikakvu branu. Niti će predstavljati.

S tim u skladu, ni to „u njegovoj državi“ nije nikakva omaška, lapsus linguae, već više podsvest, lapsus mentis. Time naprednjaci pokazuju (istina, ne prvi put) kako razumeju i vlast i državu – kao privatni posed, vlasništvo jednog čoveka. I da institucije za njih ne predstavljaju ništa, odnosno da su one nepotrebne i da samo smetaju.

I da samo taj čovek može da razgovara sa Albancima, Nemcima, Amerikancima… ako to pokuša bilo ko drugi – on je špijun i izdajnik. I strani plaćenik. Iako je, zapravo, najveći strani plaćenik u Srbiji sama vlast – premijer i ministri, predsednik Republike i njegov službenici, državni organi različitog nivoa i delokruga. Jer svi oni, da nije para koje pritiču iz inostranstva, ne bi imali ni za plate.

Mada – oni od plata i ne žive. Korupcija je glavni izvor njihovih prihoda. I u tome svakog dana sve više napreduju. Dok Srbija nazaduje, razume se. Na najnovijem (za 2023. godinu) indeksu percepcije korupcije, Srbija je ostvarila najgori plasman od 2012. godine, zauzevši 104. mesto među 180 zemalja. U regionu je gora od Srbije samo Bosna i Hercegovina.

Oni prethodni su, što bi rekao Velimir Ilić, pomalo „kraduckali“, ovi sadašnji grabe i kapom i šakom; za boga ne pitaju.
Kad smo već kod Boga, i Crkvu su korumpirali i pretvorili u visokoprofitnu ustanovu. Kakvo „carstvo nebesko“, SPC preferira „gradsko građevinsko“. Zemljište, naravno. Srpska pravoslavna crkva sve dublje ulazi o poslove s nekretninama. Dok u truloj i dekadentnoj Evropi crkve grade škole i bolnice, SPC gradi luksuzne stambene i poslovne prostore. I na tome masno zarađuje. Osim u vreme posta, valjda; tada se (možda) uzdržavaju.

„Nema povlačenja, iza je Srbija!“ – viču naprednjaci kao da su u vrletima Prokletija, a ne nasred Terazija.

Tako su sa Terazija organizovali onaj referendum aprila 1998. godine o tome da „strana čizma neće kročiti na Kosovo“. Ali su kad je bilo stani-pani, u odbranu „južne pokrajine“ gurnuli druge. Dok su junaci sa Košara ginuli, Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić su se useljavali u nove velike stanove. Zato sad od „bitke na Košarama“ pokušavaju da naprave novu, svoju Kosovsku bitku, mit koji će im poslužiti za sopstvenu ličnu i kolektivnu promociju. Još malo, pa će ispasti da je On lično na Košarama i poginuo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. jun 2024.

DS je učinila sve da očuva jedinstvo opozicije

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , ,
Svaki rezultat na ovim izborima biće zauzimanje boljeg položaja za konačni obračun: institucionalni ili vaninstitucionalni

Zoran Lutovac, predsednik Demokratske stranke

Neposredno predstojeći izbori, iako lokalni, bili su prirodno glavna tema razgovora sa Zoranom Lutovcem, predsednikom Demokratske stranke, ali našlo se prostora da se makar ovlaš dodirnu i neka druga pitanja.

Opozicija opet nije uspela da se ujedini iako je na tome dugo radila. Šta je, po vašem mišljenju, glavni uzrok?
Opozicija se preko Srbije protiv nasilja ujedinila i delovala kao predizborna koalicija, a posle pokradenih izbora je nastavila da deluje zajednički zahtevajući poništavanje takvih izbora. Činilo se da bi to mogao biti osnov za nešto mnogo veće – stvaranje društvene opozicije, pokreta ili saveza koji bi stao na put kriminalizovanoj vlasti. Umesto toga došlo je do podele unutar koalicije koja bi trebalo da bude stub tog društvenog saveza. U ovakvim situacijama neophodno je da se različiti stavovi usklađuju ili da se poštuje stav većine. Ne bih ulazio u neku dublju analizu teorija zavere, odnosno „stvarnih razloga“ ili pretpostavki zbog čega nije do toga došlo. Nažalost, umesto da jedinstvo očvrsne, a savez se proširi na celo društvo, mi se sada bavimo time ko je bio u pravu.

Da li ono što se dešavalo poslednjih pola godine, odnosno promene u izbornim uslovima i uopšte u političkom životu opravdavaju takvu odluku?
Ništa ne može da opravda razlaz najjače opozicione grupacije, mogu samo da se iznose argumenti i kvazi argumenti, da se traže izgovori…

Kako će ponovno odsustvo jedinstva u opoziciji delovati na birače, da li će se, ako ne većina a ono dobar deo njih, razočarati i neće izaći na izbore?
Svakako će na deo birača delovati negativno: jednim delom na one koji slušaju stranke koje ih pozivaju na bojkot, a drugim, većim delom, na one koji nisu jasno stranački profilisani, ali žele suštinske promene u društvu. Oni se teško mobilišu, a vrlo lako destimulišu. Potrebno je jako mnogo energije da se pridobiju i veoma su osetljivi na to kada stranke nisu spremne da svoje parcijalne interese podrede javnom interesu. I ja ih jako dobro razumem. Nije mnogo to što oni traže, nego su standardi za bavljenje politikom veoma niski, a politički akteri nisu u stanju da ispune očekivanja racionalnih birača, birača koji se ne ponašaju kao puki navijači.

Šta je Demokratska stranka uradila da se to ne desi – pošto vam, pretpostavljam, ta apstinencija ne odgovara – odnosno šta su druge partije koje u koaliciji sa vama izlaze na izbore u tom pogledu uradile?
Upravo imajući u vidu značaj očuvanja jedinstva Demokratska stranka je učinila sve što je moglo da se učini da ne dođe do razlaza oko izlaska na izbore. Smatrali smo da je očuvanje jedinstva osnovna pretpostavka uspešnog delovanja opozicije bez obzira za koji se scenario odlučimo.

Nemam mnogo poverenja u istraživanja koja nam se predstavljaju. Najpre zato što mnoga od njih ne pokazuju stvarno stanje stvari nego im je namena da kreiraju javno mnjenje

Pre nego što smo došli u situaciju da se odlučujemo za izlazak ili neizlazak na izbore nismo učinili ono što smo mogli da do takve situacije ne dođemo. Naime, trebalo je učiniti vrlo jednostavne stvari da bismo bili spremni da pobedimo čak i da se izborni uslovi značajno ne promene. Prvo, ne samo da sačuvamo Srbiju protiv nasilja, nego i da je proširimo ili putem dogovora ojačamo sa onima koji su ostali ispod cenzusa i sa onima koji nisu u decembru izlazili na izbore. Drugo, da stvorimo društvenu opoziciju ili društveni savez koji bi osim političkih aktera uključio i društvene aktere svih socijalnih i starosnih kategorija, udruženja, nevladine organizacije, sindikate, aktiviste svih profila… I treće, da nađemo opštepoznatog i opšte prihvatljivog zajedničkog kandidata koji bi simbolički predvodio taj savez. Tako umreženi ili ujedinjeni na jednoj listi postigli bismo bolje izborne uslove, pa čak i pobedu pod nepromenjenim izbornim uslovima. Niko se ne bi usudio da pokuša ponovo da nas bezočno pokrade tako ujedinjene i odlučne.

Ali pošto to niste uradili, šta sad?
Kada već nismo uradili to što je trebalo da uradimo došli smo u situaciju da biramo između toga da li ćemo izaći na objedinjene izbore 2. juna kada je objektivno bilo malo vremena da se izborni uslovi značajno promene ili da pokušamo da se izborimo za bolje uslove na jesen. Demokratska stranka je imajući sve vreme u vidu neophodnost očuvanja jedinstva i širenja saveza donela odluku da ćemo pokušati da se izborimo za bolje uslove na jesen, ali da ako većina u koaliciji bude drugačijeg stava da ćemo poštovati većinu. To je demokratski način za prevazilaženje razlika i to je bio naš doprinos pokušaju očuvanja zajedništva. Da su se svi držali tog principa mi bismo i dalje bili jedinstveni sa realnim šansama da uprkos lošim izbornim uslovima dobijemo većinsku podršku i u Beogradu i na nekim drugim mestima.

Kakvi su, posle svega, vaši odnosi sa Proglasom, da li su vam oni pomogli u kampanji ili su se držali po strani?
Demokratska stranka je odmah jednostrano podržala inicijativu Proglasa o zajedničkoj borbi za izborne uslove i sve vreme smo imali razumevanje za njihovu posebnu, nadstranačku ulogu i poziciju u društvu. Mi smatramo da je Proglas u velikoj meri doprineo i našem izbornom rezultatu u decembru principijelno se boreći za javni interes. S druge strane, oni su bili jasni i nedvosmisleni da se neće svrstavati uz bilo kakve kolone i da mogu da podrže samo jedinstvenu opozicionu borbu za opštu stvar. Izuzetno poštujemo njihovo angažovanje i razumemo stav koji su zauzeli. Očekujem da će ljudi tog profila biti okosnica budućeg društvenog saveza, koji se mora stvoriti ako mislimo da promenimo ovu kriminalizovanu vlast i menjamo društvo suštinski.

Za opadanje poverenja u EU među građanima Srbije najodgovornije su vlasti u Beogradu, koje su verbalno proevropski, a u praksi antievropski orijentisane

U Građanskom klubu Demokratske stranke imamo pedesetak nestranačkih intelektualaca tog profila koji su spremni da rade za javni interes. Oni su naši sagovornici, sa njima debatujemo o važnim društvenim pitanjima. Uveren sam da će i oni biti jezgro društvenog okupljanja.

Kako ocenjujete sadašnju kampanju – da li je vlast više ili manje zloupotrebljava državne i ostale resurse koji joj stoje na raspolaganju?
Očekivano, nastavlja se zloupotreba državnih i javnih resursa. Oni izbore doživljavaju kao borbu za opstanak, a ne kao sučeljavanje političkih ideja i programa. Svesni činjenice da su političko krilo organizovanog kriminala, oni svim sredstvima pokušavaju da spreče poraz na izborima, jer oni to doživljavaju kao nešto mnogo veće: kao mogući gubitak slobode.

A kakav je prema Demokratskoj stranci i vama lično bio odnos medija koje vlast naziva opozicionim?
Na žalost, ne mogu reći da je odnos takozvanih profesionalnih medija uvek bio korektan ni kada je bilo unutrašnjih previranja u DS-u, niti kada su se pratile, odnosno ignorisale aktivnosti Demokratske stranke. Simptomatično je da kada su DS prozivali neki njeni članovi da su dobijali punu pažnju, a da je rukovodstvo dobijalo tek delić vremena da opovrgne optužbe. Kasnije se ispostavilo da ti koji su prozivali rukovodstvo završe u SNS-u, ali to više nije bila tema. Dešavalo se da DS ukaže na problem, otvori temu, a neki drugi akteri se pozovu da tumače i objašnjavaju o čemu se radi. Takođe, dešavalo se da sazovemo konferenciju za novinare na kojoj neki koji su se pridružili dobiju svu pažnju, a DS bude potpuno ignorisan. Ali uvek smo imali prostora i pažnje kada je trebalo braniti neodbranjivo ili kada su aktuelne neke vruće teme od kojih svi beže.

Da li ste na drugim lokalnim izborima u Srbiji sarađivali, odnosno da li sarađujete sa strankama koje ne izlaze na beogradske izbore?
U mnogim mestima sarađujemo sa strankama koje bojkotuju izbore u Beogradu. Naravno, tamo gde imaju odbore ili barem članove. U Valjevu ili Novom Sadu koalicija ne samo da je ostala jedinstvena, nego se i proširila u odnosu na decembarske izbore 2023. godine. U Zrenjaninu se ide na izbore u dve kolone: ona koja bojkotuje izbore u Beogradu je u jednoj koloni, a ostali su u drugoj. U nekim mestima se ide u više kolona. Mi u DS-u poštujemo autonomiju lokalnih organizacija i doneli smo odluku da oni sami odlučuju s kim će u koaliciju. Rekli smo da ako partnerske organizacije ne poštuju lokalni odnos snaga nego traže bolje pozicije na osnovu nekih neproverljivih kriterijuma, da nemaju obavezu da sa njima sklapaju koaliciju. Takođe, ako u lokalnoj sredini postoje stranke ili organizacije koje nisu deo koalicije na centralnom nivou mogu biti partneri na lokalnom nivou ako su pravi opozicionari i imaju dobre ljude koji žele da se bore za javni interes.

Šta očekujete na izborima u Beogradu, šta govore istraživanja javnog mnjenja?
Iskreno rečeno nemam mnogo poverenja u istraživanja koja nam se predstavljaju. Najpre zato što mnoga od njih ne pokazuju stvarno stanje stvari nego im je namena da kreiraju javno mnjenje, a potom i zbog toga što se pokazalo da i kod onih istraživača koji stvarno ispituju, a ne kreiraju javno mnjenje, postoji generalno ozbiljan metodološki problem: isuviše mnogo je onih koji odbijaju da učestvuju u istraživanju, što u velikoj meri iskrivljuje sliku koja se dobije. Teško je predvideti ishod u situaciji kada na jednoj strani, kriminalizovani režim na čelu sa Vučićem predvodi sramnu kampanju, vrši opstrukcije, ucenjuje ljude, kupuje glasove, a na drugoj strani, deo opozicije govori kako ne bi trebalo izaći na izbore u Beogradu i Nišu, a učestvuju na izborima u Novom Sadu, Zrenjaninu, Sremskoj Mitrovici ili Valjevu.

Šta je najvažnije što nudite građanima Beograda, odnosno što bi pobeda opozicije donela glavnom gradu?
To bi bio simbolički i suštinski početak oslobađanja cele Srbije. Kada promenite kriminalizovani režim ključni dobitak je taj da više nemate spregu vlasti i kriminala, da počinju da upravljaju oni koji upravljaju u interesu građana, a ne uskog kruga kriminalaca i političara koji rade isključivo u sopstvenom interesu. Ogromna je to promena. To je promena koja bi se odrazila na boljitak građana u svim segmentima njihovog života: na standard, bolje obrazovanje, zdravstvo, bolju socijalnu zaštitu, bolji prevoz, zdraviju životnu sredinu…

Šta u tom kontekstu može da donese Ekspo?
Ne morate biti neki ekspert za finansije ili ekonomiju generalno, da bi vam bilo jasno da je u pitanju još jedan projekat za visoko ugradnju udružene kriminalno-političke grupacije koja barata milijardama naših para bez studije izvodljivosti i jasnog plana o isplativosti projekta. Beograd je prestonica u kojoj ogroman broj građana nema kanalizaciju, gde se fekalije i otpadne vode ispuštaju u Savu i Dunav, gde bolnice izgledaju kao da su ispale iz „Alana Forda“, gde je obrazovanje uništeno, a nastavnici poniženi, gde inflacija jede ostatke životnog standarda, a bogataši oko klike na vlasti su sve bogatiji i bahatiji. Grade se fontane i stadioni na kojima nema ko da igra niti ima onih koji bi mogli nešto da gledaju. Igrači čim postanu punoletni napuštaju Srbiju, a napušta je i sve više potencijalne publike. Ekspo je bajka koja bi trebalo da uspava građane Srbije, dok im se „ispred nosa“ odvija još jedna ogromna pljačka.

A šta očekujete na lokalnim izborima u Srbiji, gde očekujete najbolje rezultate, možda i pobedu?
Ne bih se bavio prognozom. Živimo u zemlji u kojoj se smatra hrabrošću kada se baviš politikom, a nisi vlast. Ovde neće biti slobodnih i poštenih izbora dok političko-kriminalni klan ne ode sa vlasti. A on neće otići dobrovoljno niti će bez snažnog društvenog pritiska ustuknuti ni za pedalj. Svaki rezultat na ovim izborima biće zauzimanje boljeg položaja za konačni obračun: institucionalni ili vaninstitucionalni.

Da li će ikakav uticaj na izbore imati usvajanje Rezolucije o genocidu u Srebrenici?
Rezolucija o Srebrenici jedna je od agresivno nametnutih tema koje su uzurpirale politički i medijski prostor u vreme kampanje. U ionako retkim političkim emisijama to je bila jedna od dominantnih tema. Kampanja i izborne teme su potpuno potisnute u drugi plan tako da je više prostora na RTS-u imao Vučić koji je pričao o Srebrenici, nego svi kandidati i sve izborne teme zajedno. I Milorad Dodik je imao više prostora na javnom servisu i svim televizijama sa nacionalnom pokrivenošću nego svi ostali kandidati i sve lokalne teme.
Rezolucija je poslužila da se još jednom otvori populistička tema o patriotama i izdajnicima i o velikoj borbi Aleksandra Vučića za nacionalne interese. Za one koji su zaboravili da su naprednjaci bivši radikali, bila je ovo prilika za gorko podsećanje.

Prema nekim ocenama, opozicija je i svojim nedovoljno jasnim i ambivalentnim odnosom prema Evropi zbunjivala upravo onaj deo biračkog tela na koji bi trebalo da računa, dakle onaj proevropski deo. Imate li vi takav utisak, zašto je to bilo tako i da li će se u skoroj budućnosti promeniti?
Demokratska stranka je uvek imala jasan i nedvosmislen proevropski stav, ali je isto tako kritikovala briselsku administraciju i pojedine države članice EU zato što u Srbiji podržavaju stabilokratiju umesto demokratije, zato što podržavaju autokratu a ne demokratske vrednosti i procese. Zbog očekivane stabilnosti bili su spremni da zažmure na oba oka i kada su se gazila ljudska prava, medijske slobode i kada su se organizovali izbori koji nisu bili ni slobodni ni pošteni. Za nas evropske integracije nisu samo put ka bogatijem društvu nego pre svega put ka uređenoj demokratskoj državi i sistemu vrednosti vladavine prava, poštovanja ljudskih prava, medijskih sloboda, socijalne pravde.
Za opadanje poverenja u EU među građanima Srbije najodgovornije su vlasti u Beogradu koje su verbalno proevropski, a u praksi antievropski orijentisane, potom sami zvaničnici EU koji su zarad stabilnosti tolerisali nedemokratske procese u Srbiji, a tek poslednjih opozicioni političari koji su bili razapeti između proevropske orijentacije i tolerantnog ponašanja EU prema nedemokratskom režimu.

DS na dobrom putu

Čini se da dosta dugo Demokratska stranka u opoziciji nije imala mesto koje bi na osnovu tradicije trebalo da joj pripadne. Da li se to menja, može li se reći da je DS na putu da povrati staru slavu, tj. snagu i uticaj?
Kredibilitet i poverenje se lako gube, a teško vraćaju. Primer Demokratske stranke to najbolje potvrđuje. Imali smo greške u prošlosti koje smo skupo platili baš kao i celo naše društvo. Izvukli smo pouke iz tih grešaka, ljudi koji su ih činili više nisu u DS-u… Mislim da je vredelo uložiti ogromnu energiju da se vrati kredibilitet, jer pored svih grešaka koje su napravljene ništa što je bilo dobro nije prošlo bez ogromnog doprinosa Demokratske stranke. Ponoviću po ko zna koji put: DS nije tek jedna od političkih stranaka, DS je institucija. Institucija demokratije sa posebnim mestom u istoriji Srbije i mi smo dužni da joj vratimo ulogu koju je uvek imala: ulogu političke avangarde i nosioca modernosti. U interesu je cele Srbije, svih građana da DS postane snažna i uticajna. To će biti potvrda da je i Srbija na dobrom putu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. maj 2024.

Putinov put

NOVI MAGAZIN, , , ,
Srbija je dobila ultrakonzervativnu, prorusku i antievropsku vladu

Slava Bogu! Tim usklikom je svoj inauguralni govor završio Miloš Vučević, predsednik nove Vlade Srbije. Kao da je u crkvi, a ne u Skupštini, i kao da je izabran za patrijarha, a ne za premijera.

Vučić je svoja „obraćanja“ završavao sa „živela Srbija“. Vučević je odlučio da ode korak dalje od svog šefa. Udesno. Time je pokazao ne samo orijentaciju nego i ambiciju.

„Kao vernik i kao pravnik mogu jasno da podvučem, sekularizam nikada neće biti ugrožen“, rekao je takođe Vučević. Želeo je time da ojača netom izrečeni stav da su u Srbiji „crkva i država razdvojene“, ne shvatajući da je već samom tom rečenicom poništio ono što je upravo proklamovao. Ubrzo je to i sam potvrdio postavljajući kao vrhovno dobro „sveto jedinstvo naroda, države i crkve“. Pri čemu je, naravno, narod u potčinjenom položaju jer ima, štaviše „oduvek je imao dve vlasti, svetovnu i duhovnu“.

„Temelj i nezaobilazni saveznik“ tako shvaćene države jeste porodica. „Ja čvrsto verujem u Srbiju porodičnih vrednosti u kojoj se sve zdrave tekovine tradicionalizma čuvaju i poštuju“, naglasio je Vučević. Odmah se, međutim, požalio da su „sve izraženiji pokušaji preinačenja uloge porodice i porodičnih vrednosti u društvu“. Šta pod tim podrazumeva nije bliže definisao, ali činjenica da nije ni pomenuo čoveka, ljudsku individuu, pojedinca, govori u kom pravcu idu njegova razmišljanja.

Prosto je prirodno da u takvoj državi centralno mesto ima – vojska. Zato je vojska u Vučevićevom ekspozeu zauzela primarno mesto. Ni o čemu nije govorio tako dugo i detaljno kao o povećanju oružane sile. Više nego cinično moralo je našim komšijama zazvučati njegovo objašnjenje da je to „doprinos Srbije očuvanju mira i stabilnosti na Zapadnom Balkanu“.

Za vojsku su potrebni odgovarajući kadrovi. To će biti zadatak škole. Posebno će se obratiti pažnja na udžbenike koji moraju biti u funkciji izgradnje nacionalnog identiteta. Uskoro će izgleda đaci pored srpskog jezika učiti i srpsku istoriju i srpsku geografiju.

Vučević je ponovio da „punopravno članstvo u EU ostaje strateški cilj Republike Srbije“, ali je odnose sa Evropskom unijom sveo na njihovu ekonomsku dimenziju, na „integraciju u jedinstveno evropsko tržište“ jer je to „u najboljem interesu naše privrede“. Takav odnos potpuno je u skladu s pomenutim vrednosnim – kolektivističkim – opredeljenjima.

Ne treba biti osobito dobar poznavalac srpske istorije da bi se u tome prepoznala ideologija srpskih radikala i Pašićev „zavet“ da, malo slobodnije rečeno, od Zapada treba uzimati samo tehniku i tehnologiju, i njima se koristiti „u duhu slavenosrpskom“.

Zvučaće kao digresija, ali je zapravo još jedna kockica u mozaiku. Reč je o niskom nivou opšte pismenosti Miloša Vučevića. „Čudovišni napori lekara“, „nosilac naknadne pameti“, „ravnodušni u samozavaravanju“, „da promptno bdiju“, „da prevaziđe sve Scile i Haribde“, samo su neki primeri premijerovih jezičkih grešaka.

Personalna rešenja su jasno manifestovala staru, radikalsku ideologiju nove/stare vlasti. Oni koje su naprednjaci proglašavali američkim ljudima, odnosno poklonicima Zapada, poput Zorane Mihajlović ili Nebojše Stefanovića, odstranjeni su iz vlasti; oni koji su osvedočeno – i po sopstvenim rečima – izrazito proruski nabaždareni, poput Aleksandra Vulina i Nenada Popovića, ušli su u novu Vladu Srbije.

Glavni radikalski slogan glasio je: Bog, narod i Rusija. „Slava Bogu“ je zapravo ruski izraz.

Nema šta, očigledno je: Srbija je dobila ultrakonzervativnu, prorusku i antievropsku vladu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. maj 2024.

Zoran Đinđić: San o Evropi

NOVI MAGAZIN, ,
Kada danas u Srbiji kažete „Zoran Đinđić“, prva asocijacija je – Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva premijera Srbije do trenutka kada nastaju ovi redovi – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa

Svoju knjigu razgovora sa Zoranom Đinđićem Vesna Mališić je nazvala San o Srbiji. U isto vreme, moglo bi se reći, bio je to i Zoranov san o Evropi. O Srbiji u Evropi.
Kada danas u Srbiji kažete „Zoran Đinđić“ prva asocijacija je – Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva premijera Srbije do trenutka kada nastaju ovi redovi – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa. Ne toliko, naravno, po svom unutrašnjem uređenju – za tako nešto ipak treba više vremena – koliko po svojim opredeljenjima i stremljenjima, po svom duhu. Srbija je (o)disala atmosferom Evrope. Evropa je bila ključ i ključna reč. Ključ za otključavanje Srbije i ključna reč za njeno uključivanje.

UTOPIJA: Ni pola godine pre nego što će kukavički biti ubijen s leđa, Zoran Đinđić je učestvovao na Čerčilovom simpozijumu u Cirihu. Ovaj skup održavan je u čast slavnog (ratnog) britanskog premijera i – što je u ovom slučaju važnije – jednog od prvih zagovornika ujedinjene Evrope. Naime, 19. septembra 1946. godine ser Vinston Leonard Spenser Čerčil održao je predavanje u kome se založio za stvaranje Sjedinjenih evropskih država i Saveta Evrope.

„Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće“

Dakle, tog 10. oktobra 2002. godine, najpre podsetivši na Čerčilove reči da je „moguća Evropa bez stega, bez granica, u kojoj su ljudi srećni, u kojoj postoji prosperitet i u kojoj vlada sloboda“, Zoran Đinđić je rekao: „u tom trenutku to je delovalo kao utopija ali danas znamo da to nije ostala utopija“. Zatim je, premijer Srbije, obrazložio svoju ideju: „Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi, nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju“. To je (s)misao Zorana Đinđića, dijalektika njegovog bića, jedinstva suprotnosti, pozicije i negacije, realnosti i vizije. Kao da je u njemu još živela ona parola pobunjenih pariskih studenata 1968, koju je kao mladić prihvatio: „budimo realni, zahtevajmo nemoguće“.
Tragajući za idejom Evrope Đinđić se, međutim, nije zaustavio na 1946, već je otišao još malo dalje u prošlost. Uspostavio je vezu sa idejom „večnog mira“ nemačkog filozofa prosvetiteljstva Imanuela Kanta. „Postoji kontinuitet jedne velike ideje, ideje o večnom miru kako ju je Imaneul Kant u Evropi formulisao“. Ali – nije se tu na prigodno i svečarsko ograničio, nego je, možda i pomalo neočekivano za tu priliku, ukazao da „postoji problem realizacije ove velike ideje“, odnosno da „između te velike ideje i njene realizacije postoji jaz“ te da je „zadatak svake generacije da ovaj jaz na razuman način premošćava“.
Ne govori, dakle, Zoran Đinđić to što govori samo iz teoretsko-istorijskih nego pre svega iz praktično-političkih razloga. I ne samo zbog trenutnih, dnevnih okolnosti, nego i sa stanovišta budućnosti. Jer, nastavlja, stanje na Balkanu, uprkos poboljšanju, „daleko je od normalnosti“ i potrebno je malo pa da razvoj situacije ode u smeru suprotnom od Evrope. „To nije pretnja, ja ne kažem: ’brinite se za Balkan da ne biste kasnije morali još više da plaćate’. Ne, ja samo kažem da ako strateški mislimo, a tome nas je Čerčil učio, onda moramo uzeti u obzir različite opcije, pa i one koje nisu pozitivne, i pokušati da i na njih nađemo odgovore – na razvoj događaja koji možda neće biti pozitivan. A nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope“, rekao je Đinđić.

Srbija je (o)disala atmosferom Evrope. Evropa je bila ključ i ključna reč. Ključ za otključavanje Srbije i ključna reč za njeno uključivanje

Dakle: „Pitanje je šta sada, kako da ovaj region gde živi 50 miliona ljudi, dođe do ‘večnog mira’, do stabilnosti, prosperiteta i slobode?“ „Centar Evrope“, nastavlja Đinđić, uspostavio je određene procedure, pravila i kriterijume, i smatra da je time završio posao, očekuje da će zemlje i narodi polako ispunjavati te kriterijume i da će priključenje Uniji „biti jedan prirodan proces“. Nije, međutim izvesno da će biti tako, Đinđić je taj „optimizam stavio pod sumnju“

EVROPA SA DUŠOM: Umesto rutine i inercije „treba nam velike ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred… veće od računica, od privrede koja je za mene najvažnija stvar“, rekao je Đinđić. „Pitanje je: kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Veru da ideja sa takvom snagom postoji ne treba napuštati. Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom razvoju, sa ‘malo amo – malo tamo’, to je sve nedovoljno.“
„Za većinu ljudi reč je o identitetu. Reč je o duši, a ne o materijalnom, a po meni ideja evropskih integracija je velika ideja – ukoliko ona propadne, crni dani dolaze za Balkan. Ukoliko ovih 50 miliona ljudi izgubi nadu da će postati članovi evropske porodice, onda ne znam koja bi velika ideja još mogla ostati. […] Ovim ljudima treba smisao u životu, i to ne samo u pojedinačnim životima, nego i u kolektivnom životu. Evropska integracija može imati tu ulogu, ukoliko se ona razvije u viziju, a ne ostane samo jedan birokratski koncept. Ukoliko u Evropi bude postojalo sposobno i vizionarsko vođstvo koja će razumeti da evropska budućnost zavisi od toga kako će se celokupan evropski kontinent oblikovati, a ne samo pojedine zemlje Evrope. … Naravno da su odlučujuće pozitivne snage u samim zemljama Balkana, ali nama je potrebna i pozitivna energija iz Evrope. Ova energija ne sme se svoditi na materijalne stvari, ona mora sadržavati idealizam i emociju“.
Kao veliku opasnost koja se nadvija nad Evropom Đinđić je video – nacionalizam. „Ideja nacionalizma, iako pogrešna, jaka je i lako zamenjuje druge ideje“; ako dođe do toga „onda smo ponovo na početku neke nove ružne faze evropske istorije“. U tom kontekstu Đinđić je upozoravao da „sama Evropa i ideja Evrope postaje sve više sužena na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U samoj Evropi postoji deficit evropskog identiteta“.

„U samoj Evropi mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu“, rekao je Zoran Đinđić

Zbog toga je Đinđić i od Evrope zahtevao da se pokrene, da se aktivira – najpre da razume samu sebe a zatim i da utiče na ceo svet. „U samoj Evropi“ – ne kritikuje samo nego je, dakle, i „konstruktivan“ Đinđić – „mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čitav svet da je evropski model dobar, i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da nije reč samo o dobrom standardu, nego da je to projekat sa dušom“.
I tu, možda pomalo i neočekivano, „uskače“ Balkan, tako dolazimo do onoga što Balkan, takav kakav je (daleko mu lepa kuća) može da ponudi Evropi? „Iako još nismo član Evropske unije, mi imamo evropsku dušu“ zaključio je Đinđić na kraju svog izlaganja, kao poslednji govornik, pre nego što će početi svečana večera.
U nekim drugim okolnostima, ili da je to rekao neko drugi, možda bi ove reči zazvučale patetično i frazerski. U slučaju Zorana Đinđića one su zvučale iskreno i nadahnuto, štaviše – dobijale su i neki uzvišeni smisao.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. mart 2024.

Virus

NOVI MAGAZIN, ,
Nalažu li im njihova pravoslavna vera, kultura i roditeljsko vaspitanje da se suprotstave zločinima koji se dešavaju danas, u stvarnom životu, u njihovom dvorištu i u njihovo ime? Zar (o)čuvanje reda i zakona nije njihova zakonom propisana dužnost i nadležnost? Za to ih građani Srbije plaćaju, a ne da im drže lekcije iz književnosti

Pismo koje je Sindikat zaposlenih policije nedavno uputio gimnazijama u Srbiji – potisnuto drugim događajima, prvenstveno onim oko (beogradskih) izbora – brzo je palo zaborav. A reč je o događaju mnogo većeg značaja i dubljeg značenja nego što se na prvi pogled čini. I Nestoroviću su se svi smejali, kad evo njega u Skupštini, a nije isključeno – ako ne sad, onda uskoro – i ministar da postane.

Ako uopšte treba podsećati, SZP je zaključio (ne zna se kad, gde i zbog čega) da je roman „Dorotej“ Dobrila Nenadića – uzgred, „oca“ srpske maline, ali to je druga tema – „neprimeren za školski uzrast“ i tim povodom postavio niz pitanja. U najkraćem: „Ko je i kada naložio obrazovnim ustanovama da roman uvedu u nastavu, da li su gimnazije dobile saglasnost roditelja da njihova deca uče ovakve sadržaje, da li se s tim slažu zaposleni u gimnazijama“ itsl.

Reagovali su – objašnjavaju u odgovoru na novinarsko pitanje zašto su odlučili da se bave procenom vrednosti književnih dela – „zbog naše vere, kulture i roditeljskog vaspitanja“. Jer oni su, kažu, „prvo roditelji“ koji poštuju „svoju pravoslavnu veru“, pa „tek potom predstavnici Sindikata zaposlenih policije“.

Nije im palo na pamet da su – ili bi bar trebalo da budu – pre svega ljudi. Pa još ako su pored toga zabrinuti roditelji, zar ne bi trebalo da se prvo zabrinu za onog mladića, nečijeg sina, koga su njihove kolege policajci bez ikakvog razloga brutalno maltretirali, tukli i mučili. To bi nekako i hrišćanska vera, ako su stvarno vernici, od njih trebalo da zahteva. Zar ne bi trebalo, dalje, prvo da istraže – što bi za njih, s obzirom na njihov posao, trebalo da bude mnogo jednostavnije od onoga u šta su se upustili – ko su ti (ne)ljudi koji su pomenuto zlodelo učinili, da li su možda članovi njihovog sindikata i da onda o tome, i o svojim koracima u vezi s tim, obaveste javnost Srbije. Da li im njihova pravoslavna vera, kultura i roditeljsko vaspitanje nalažu da se suprotstave zločinima koji se dešavaju danas, u stvarnom životu, u njihovom dvorištu i u njihovo ime? Zar (o)čuvanje reda i zakona nije njihova zakonom propisana dužnost i nadležnost? Za to ih građani Srbije plaćaju, a ne da im drže lekcije iz književnosti.

Takvo jedno pismo moglo je da stigne iz srpskih gimnazija na adresu Sindikata zaposlenih policije. I trebalo je. Moglo je u tom odgovoru da se policiji postavi i pitanje ko je rušio u Savamali, gde su dva minuta snimka sa doljevačke rampe, zašto se proganjaju policijski inspektori koji su otkrili Jovanjicu itd. Pa kad postave ta i mnoga druga, slična pitanja – da onda šta god hoće pitaju gimnazije. Neko takvo ili slično pismo bilo bi znak da je u Srbiji gimnazija jača i važnija nego policija i da je biti direktor gimnazije u društvu i državi bar jednako vredno i cenjeno kao i biti direktor policije.

Još se jedno pitanje, možda i najvažnije, ovde postavlja. Da li je stvarno moguće da pokretači cele ove akcije ne znaju da školske programe ne propisuju škole nego država. Nije moguće. Ali da je pismo upućeno na pravu adresu, to ni izbliza ne bi izazvalo tako širok efekat. Dakle, cilj je ovde da se uzdrma društvo, preciznije prosveta – i prosvećenost – kao temelj civilizovanog društva.

Dorotej je (zasad) odbranjen, ali tema je „legitimizovana“, još jedna breša u javnom prostoru je napravljena. I pitanje je šta će biti kada u Vladu uđu ravnozemljaši, antivakcinaši i ostali Nestorovići.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. mart 2024.

Ratne uspomene

NOVI MAGAZIN, ,
Odlučili da razgovor s Predragom Koraksićem započnemo razgovorom o spomeniku Draži Mihajloviću. Onda je sagovornik Novog magazina, počeo svoju „ratnu priču“ koja je tekla sama od sebe i nije imalo smisla prekidati je

Razgovor sa Predragom Koraksićem Coraxom

Na kraju godine koju su obeležile dve strašne tragedije takoreći u istom danu, najpre u beogradskoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, a zatim u selima Dubona i Malo Orašje kod Mladenovca, svi drugi utisci padaju u drugi plan. U srećnijim vremenima – kakvog li paradoksa – jedan drugi događaj, ne samo svojom pojavnošću nego i simbolikom, privukao bi mnogo više pažnje. Reč je o spomeniku Dragoslavu Draži Mihajloviću. Zato smo, uprkos svemu, odlučili da ovaj razgovor sa Predragom Koraksićem započnemo upravo tom temom. Onda je sagovornik Novog magazina, počeo svoju „ratnu priču“ koja je tekla sama od sebe i nije imalo smisla prekidati je.


Corax: To su recidivi prošlosti. Ipak je ovde ostalo dosta ljudi koji su bili u srodstvu sa čitavom tom ekipom četnika i dražinaca. S druge strane, poslednjih 10-20 godina prisustvujemo velikoj reviziji istorije, gde su saradnici okupatora predstavljaju kao najveće patriote. A ja znam tačno kako je bilo, pošto sam ja to sve preživeo.

Ne mogu da kažem da je u celoj Srbiji ili u celoj bivšoj Jugoslaviji na svim mestima bilo isto. Ali u mom kraju, u okolini Čačka, četnici su se zaista ponašali kao najveći zločinci. U Gornjoj Gorevnici, u selu Brajićima, na Ravnoj gori, imao sam osam i po godina, ja sam viđao te četnike, znao sam ih. Stalno su paradirali, sa redenicima, sa šmajserima, sa bradama, onim četničkim šubarama. Ja sam to gledao svakog dana. To je bilo područje gde su četnički koljači napravili velika zlodela. To sam video sopstvenim očima, prošao sam pored kuće porodice Toroman, to je bila velika i bogata porodica, u stvari porodična zadruga tri brata Toromana, koji su svi bili u partizanima i video sam zaklane ljude. U oktobru 1941. mi smo živeli u Brajićima, mog oca, koji je bio učitelj, ubili su četnici i mi smo dobili dojavu da se i nama sprema ista sudbina. Onda je moja majka odlučila da sa mnom i mojim mlađim bratom, koji je imao četiri godine, pobegne odatle. Išli smo pored Čemernice, to je rečica, leti može da se pregazi, onda smo izašli na put, makadam, koji vodi prema Valjevu, seljaci su ga zvali „lenija“. Na samom kraju Gornje Gorevnice nalazila se kuća tih Toromana, mi smo prošli pored te kuće i video sam leševe u dvorištu, to sam dobro zapamtio.

Mi smo onda otišli dalje prema Trbušanima i Ljubiću, i stigli smo u Čačak. Odatle je mog brata i mene neka naša kuma, koja je prodavala sir i kajmak u Beogradu, vozom prebacila za Beograd. Majka je došla malo kasnije nekim ilegalnim putevima. Tu smo odseli u kući mog ujaka koji je tada bio u logoru. On je bio oženjen ćerkom rođenog brata poznatog pesnika Milutina Uskokovića. Međutim, u Beogradu za nas nije bilo sigurno pošto su nas jurili četnici pa smo morali da bežimo dalje. Moja ujna, koja je inače bila vrlo lepa žena, uspela je da nabavi propusnice za mene i mog brata i da nas čuvenim brodom Niš prebaci u Zemun, pošto je most bio srušen. Moja majka je opet tajno, noću, nekim čamcem prešla u Zemun. Tu je odmah na početku rata došao da živi moj deda po majci. Zgrada u kojoj je stanovao na Dorćolu, tačno na mestu gde se danas nalazi „Dorćol plac“, srušena je u bombardovanju 6. aprila – Nemci su u stvari gađali električnu centralu koja je bila u blizini. Taj moj deda, tada već u penziji, inače je bio šef poreske uprave grada Beograda, glavni finans, kao vrstan finansijski stručnjak za vreme kraljevine premešten je iz Sarajeva za Beograd. Živeo je 103 godine.

U Zemunu smo se smestili u Gundulićevu ulicu, broj 28a. Ta kuća i dalje postoji samo je u njoj sada kafana, bar je bila pre 2-3 godine, kada sam poslednji put tuda prolazio. U tu kuću koja inače nije bila velika, dve sobe i kuhinja, i malo betonirano dvorište ispred, došla je da živi sa nama i moja tetka Dana sa četvoro dece. Ona je bila udata za generala Velimira Terzića koji je bio član Titovog štaba.

Mi smo dosta teško živeli, gladovali smo. U blizini naše kuće, u jednoj zgradi u mavarskom stilu, bila je kasarna u kojoj su bili domobrani. U suterenu se nalazila kuhinja koja je imala velike prozore i ja sam svaki dan sa nekom šerpom odlazio da tih prozora i čekao da mi daju nešto od onoga što je ostalo na dnu kazana.

Verovatno zbog toga što sam se stalno smrzavao i što smo bili neuhranjeni, ja sam dobio upalu pluća. Tada nije bilo lekova, odnosno mi nismo mogli do njih da dođemo, ali je moja baba Ana, koju smo spajajući te dve reči zvali Babana, uspela da nekako nabavi konjsko meso. I ja sam to jeo, mislim da ga druga deca nisu dobijala, da bih dobio snage i da bih preboleo. I uspeo sam da se izvučem. Mene je moja baba spasla od smrti.

Ja sam imao lažno ime, u stvari to nigde nije pisalo, nemam ni jedan dokument sa tim imenom, ali kad me neko pita kako se zovem, ja onda kažem da se zovem Franjo Božić. Božić je bilo prezime mog dede.

Jednog dana došli su gestapovci i uhapsili moju majku. Četnici su izdali poternicu za njom preko Gestapoa, ne znam kako su uspeli da je pronađu, ali uglavnom došli su i odveli je u Glavnjaču. Međutim, taj četnik koji je nju optužio nije došao da je prepozna, onda je moj deda išao u zatvor i molio da je puste i na kraju oni su moju majku, pošto nije bilo nikakvih dokaza, ipak pustili.

Čim je došla u Zemun mi smo odmah pobegli kod jednog dedinog prijatelja u Batajnicu, koji je bio čuveni lekar, legenda, narod ga je mnogo voleo, još ga i sad pamte Batajničani. On je imao kuću sa dvorištem pored same crkve u centru sela. Imao je i poznato prezime, prezivao se Pavelić.

Međutim, pošto su moju majku stalno jurili, morali smo da bežimo dalje i ubrzo smo otišli u Ugrinovce. Tu smo ostali do kraja rata. Sećam se da me jedne noći probudila neka buka sa ulice na koju je moja soba gledala. Kada sam pogledao kroz prozor video sam Nemce, pešadiju, topove, borna kola, kako se povlače. Urezala mi se u pamćenje slika jednog vojnika uvijenog u jorgan od narandžastog damasta koji se sav presijavao na mesečini.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. januar 2024.

Nothing Hill

NOVI MAGAZIN, , , , ,
Kako je govorio Zoran Đinđić, međunarodna zajednica je kao klima – možeš samo da joj se prilagodiš. Drugim rečima, „ako ne možeš da rešiš problem dosadašnjim stavom i pristupom, onda promeni stav i pristup

Ne, nije reč o romantičnoj komediji (Notting Hill) sa Džulijom Roberts i Hjuom Grantom u glavnim ulogama, koja već četvrt veka „pleni“ pažnju gledalaca širom sveta. A ko je pre pola stoleća gledao beogradski TV Bukvar s nezaboravnom Kikom Bibić (tj. Mirom Stupicom), taj zna koliko i samo jedno slovo može čoveku da zagorča život. Elem, „gornjim naslovom“ hoće se reći da ništa ne treba uzimati zdravo za gotovo kada je o diplomatama i diplomatiji reč, pa tako ni izjave trenutnog ambasadora Sjedinjenih Država u Srbiji. Njihov posao zahteva da (bar ponekad) govore ono što ne misle i rade ono što ne govore. Sudbina Slobodana Miloševića, koji se šetao“ od „balkanskog kasapina“ do „garanta mira“ i nazad, da bi na kraju tu i ostao, najbolja je akademija za mlade i osta(re)le lidere. S obzirom na to, i Hilova poseta Vučićevom tajkunu Ivanu Bošnjaku, suvlasniku ozloglašenog Milenijum tima, verovatno je više business nego pleasure, pokušaj da se postave temelji za neke buduće mostove, kad bude trebalo prelaziti sa jedne na drugu obalu.

Sa druge strane, kao i u svakom zlu, i u ovom ima nešto dobro. Recimo, eto i dobrog razloga da se Vučiću, kad počne da govori o „američkim medijima“, odgovori da je i on – s obzirom na „lajkove“ koje dobija i od koga ih dobija – „američki predsednik“.

Sve u svemu, kako je govorio Zoran Đinđić, međunarodna zajednica je kao klima – možeš samo da joj se prilagodiš. Odnosno, drugim rečima, „ako ne možeš da rešiš problem dosadašnjim stavom i pristupom, onda promeni stav i pristup.

Problem ne možeš da promeniš. Možeš da menjaš samo svoj stav prema njemu“. Ali, dodavao je Đinđić, „to nije popularno u Srbiji“.

„Čak šta više“, čini se, naročito u opoziciji. I među njoj naklonjenim analitičarima. Neretko, u svakom slučaju češće nego što bi trebalo, sa te strane političkog spektra dolaze glasovi koji (kao da) slede „Kalimero politiku“, tj. ksenofobičnu i izolacionističku retoriku aktuelne vlasti. Tako je, primera radi, Siniša Mali nedavno (7. 1 .2024) rekao: „Kome se isplati stabilna, nezavisna i sigurna Srbija… Kome je u interesu da Srbija bude lider u regionu i da vodi nezavisnu, stabilnu politiku? Nikome.“

Ako je zbilja tako – a nije valjda da nas visoki državni dužnosnik i istaknuti funkcioner vladajuće partije obmanjuje, odn. ne govori istinu – moglo bi se zaključiti da je i ovaj Expo, čiju su nam organizaciju 2027. dodelili, zapravo podvala i da tako hoće da našu „Srbijicu“ upropaste. Ali, nameće se novo pitanje, zašto smo se mi onda za taj Expo tako „krvavo“ borili i čak četiri puta pobedili mnogo veće i bogatije protivnike, neprijatelje u stvari, kako su čitavu tu epopeju pradstavljale naše režimlije kroz svoje medije?

Kad je već pomenut Expo, evo još jedne „pikanterije“. Njegov direktor Dušan Borovčanin dao je ovih dana (15. 1. 2024) intervju. Borovčanin je očigledno savladao sve veštine naprednjačkog managementa. I posle tog razgovora, naime, Expo Srbija za Srbe i Srpkinje ostao je „jedna velika tajna“. Ne zna se šta je sve njime obuhvaćeno, ni šta će se graditi, ni koliko će to da košta, niti kako će i odakle da bude finansirano.

Ali i šta će mu, narodu, da zna. Ima ko zna – i ko je rušio u Savamali, i zašto je pao helikopter, i šta je na dva minuta snimka sa doljevačke rampe, i kako se desila Banjska. Olivera Ivanovića da i ne pominjemo.

U poređenju s tim, tj. njim, sve drugo je ništa.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. januar 2024.

Latinka Perović – srpska duhovna vertikala

NOVI MAGAZIN

Tačno na godišnjicu smrti naše poznate istoričarke dr Latinke Perović, 12. decembra, u beogradskom Medija centru održan je okrugli sto „Latinka Perović – srpska duhovna vertikala“. Skup su organizovali Novi magazin i Građanski demokratski forum. Objavljujemo izlaganja učesnika konferencije. Istovremeno, obaveštavamo javnost da su učesnici prihvatili predlog Veselina Vukotića, rektora Univerziteta Donja Gorica, da se svake druge godine organizuju „razgovori posvećeni hrabrosti duha Latinke Perović“ pod naslovom „Liberalizam i smelost“

Olga Manojlović Pintar: Suočavanje sa istinom

Istoriografski opus Latinke Perović čine tri zaokružene celine. Prvu čine srpski socijalisti 19. veka, drugu ruski uticaji na ideološke postulate i političke prakse u Srbiji, tj. njeno istraživanje narodnjaštva, blankizma i radikalizma, a treću modernizacija Srbije i Jugoslavije – njena istraživanja procesa evropeizacije odnosno otpora evropeizaciji kroz delovanje intelektualnih i političkih elita. Crta koja je povezivala njene analize dugog 19. veka u Srbiji se odražavala u specifičnosti metodologije rada. Istorijske tokove, društvo u svoj složenosti i njegove aktere je sagledavala kroz pojedinaca i knjige koje su oni pisali. Postavlja se pitanje: koje je ljude birala da o njima piše, da mnoge od njih prikaže kao paradigme vremena u kome su živeli i koje su aktivno gradili, ili razgrađivali?
Većina istoričara njene generacije svoj istraživački interes je usmerila na tzv. velike ličnosti, po pravilu muške figure, njihove političke i vojničke karijere. Latinka Perović je birala pojedince koji su ostvarili snažan uticaj na srpsko društvo, ali su zbog svog mišljenja i delovanja bili potisnuti na marginu javnog, akademskog i političkog polja. Pišući o njima, nesvesno je pružala priloge za sopstvenu biografiju.
Od prve ličnosti kojom se pasionirano bavila čitavog života – Pere Todorovića, do njene poslednje knjiga o savremenicima koje je videla kao predstavnike odbačene elite – dala je autentičnu i drugačiju sliku srpske prošlosti – pre, za vreme i nakon raspada Jugoslavije. Istraživala je i pisala o onome što je bilo prikrivano u dominantnim romantičarskim nacionalističkim narativima, kroz koje je istorija trebalo da naučno dokaže tezu o postojanju zlatnog doba u prošlosti koje treba ponovo dostići u sadašnjosti. Latinka Perović je pisala o narodnjaštvu, siromaštvu i nasilju kao konstantama političke prakse i društvenog života.
Ali njen naučni rad se nije iscrpljivao samo u istoriografskim analizama 19. veka. Savremenost je istraživala ne samo kao neko ko se u jednom period svoje karijere profesionalno bavio politikom. Ona je doktorirala na Fakultetu političkih nauka i otud njena potreba da prošlost objasni sadašnjošću i sadašnjost prošlošću. Zanimanje za probleme savremenog društva u kome je živela je bilo utemeljeno u njenom poštovanju politikološkog pristupa, odnosno potrebi da pruži analizu odnosa moći u srpskoj politici. Iako je sopstvenom voljom izašla iz politike, ona je za nju ostala večna tema. Sa distance koju je uspostavila kao naučnica, imala je širu perspektivu i uvid u odstupanja od normativnih premisa i pravila koja su karakterisala gotovo sve političke delatnike na srpskoj političkoj sceni. Na osnovu sopstvenog političkog iskustva i stečenih istoriografskih uvida, pratila je kako se vršio prenos moći sa jedne na drugu, treću, četvrtu političku grupu u Srbiji, a sve u cilju dostizanja željenog političkog cilja. Kroz istraživanja je konstatovala koliko je za pravo iskustveni prostor 19-to vekovne srpske istorije i tada formulisanih nacionalnih ciljeva saobražavan horizontu očekivanja, a ne obratno, odnosno koliko je projekcija željenog nacionalnog objedinjavanja u budućnosti, suštinski petrifikovala društvo u sadašnjosti kroz lažne slike prošlosti.

Latinka Perović je pisala o narodnjaštvu, siromaštvu i nasilju kao konstantama političke prakse i društvenog života

Odatle i njen uvek odmereni, ali veoma jasan javni angažman koji je započeo u godinama raspada Jugoslavije. Bio je podstaknut beskompromisnim uverenjem da je jedini put razvoja srpskog društva moguć isključivo u širim političkim okvirima i formalnim asocijacijama. Smatrala je da je pozicija izolovane države povezane sa drugima samo kroz lične interese ljudi na vlasti i kriminalne mreže, osnov dugogodišnjeg procesa društvene degradacije. Za nju je evropska perspektiva značila jedinu garanciju za uspostavljanje pravne države kao preduslova za izlazak iz klupka korupcije i nezavršenog procesa osude zločina koji su počinjeni u toku ratova devedesetih.
Ponavljala je da je odrasla u Kragujevcu u kome je oktobra 1941. godine ubijeno više hiljade ljudi i da vrlo dobro pamti atmosferu svog detinjstva i svoje mladosti u gradu crnih marama, u gradu „koji je bukvalno bio crn, sa hiljadama žena u crnini“. Taj moralni kompas ju je navodio da se kao istoričarka ne zatvori u kulu od slonovače, već da traga za odgovorom na pitanje kako je bilo moguće da se stravični zločini ponove na ovim prostorima i na kraju 20 veka. Tragala je za uzrocima i govorila o krivici režima u Beogradu za deceniju dugo stradanje ljudi na ovim prostorima (tokom razaranja Vukovara, granatiranja Dubrovnika, četvorogodišnje opsade Sarajeva, genocida u Srebrenici, zločina počinjenih u Oluji, zločina na Kosovu).
Njen je zaključak bio da ne postoji jedan odgovor na pitanje zašto su se zločini desili, kao i na pitanje zašto je izostalo istinsko prihvatanje krivice odgovornih za te zločine u srpskoj javnosti. Sama se pitala da li je to iz stida ili iz straha, ili zbog saglasnosti sa ratnim ciljevima čije je ostvarenje zločin podrazumevao, ili iz duboko povređenog osećanja nacionalne časti? Kako je konstatovala 2005. godine: „Suočavanje sa istinom o Srebrenici ne može se izbeći i mislim da će nas taj zločin, kao i drugi zločini koji se ovde otkrivaju, vrlo dugo moralno pritiskati.“

Jovan Komšić: Dijalog sa Ćosićem

Upravo u atmosferi svekolike retradicionalizacije srpskog društva, zasnovane na ideologiji žrtve i istorijskoj reviziji, Latinka Perović u jednom od svojih poslednjih tekstova, rezimirajući vlastita istraživanja političkog pluralizma u Srbiji, kaže: „Da bi se mogla menjati, tradicija se – kako je govorio Stanislav Vinaver – mora poznavati. Inače društva su osuđena da je u nedogled ponavljaju“.
Tragom ove postavke, zapitaćemo: Šta nas to, pored „nepomućenog neznanja“ naroda „koje istorija ne dodiruje“ (Brodel), kao i „svesnog ignorisanja naučnih rezultata koji su dovodili u pitanje tekuću političku orijentaciju“ (Perović), gura ka „večnom ponavljanju istog“, ka plemensko-ratničkim stranputicama i ćorsokacima moderne istorije?
Za razliku od današnjih protagonista nove nacionalne ideologije – nazvane „srpskim stanovištem“ iliti „srpskim svetom“, nalik na „ruski svet“ – satkane od papagajskog ponavljanja ćosićevske ključne nacionalne mantre o pobedama u ratu a porazima u miru, Latinka Perović nam nudi sasvim drugačiji ključ za razumevanje „začaranosti“ tekućeg nacionalnog, građanskog i ljudskog sunovrata Srba i Srbije.
Izvornu protivrečnost ona nalazi u dimenzijama patrijarhalnosti srpskog društva, „kolektivnog i u nacionalnom i u socijalnom smislu“, koje se opiru logici modernih institucija i načelu individualne slobode i identiteta. Još konkretnije, razloge neprekinute „pupčane vrpce“ viševekovne političke istorije Srbije sa monizmom i autoritarnošću, Perović nalazi u prirodi nacionalnog cilja, u njegovom pretvaranju u dogmu. Kazaću u dogmu nalik na zatvoreničke bukagije, što nam ne daju da se krećemo i živimo saobrazno duhu evropskog vremena.
Perović piše: „U viševekovnoj istoriji, ideja oslobađanja i ujedinjavanja srpskog naroda postala je dogma, a posle sticanja društvene nezavisnosti – politički prioritet. I nakon svega: balkanski ratovi; Prvi svetski rat i stvaranje Jugoslavije, kao proširene Srbije; njen slom i obnova u Drugom svetskom ratu; kriza Jugoslavije kao složene države, ratovi devedesetih godina i njen raspad. Srbija se našla tamo gde je bila pre skoro jednog i po veka. Uprkos političkoj retorici vladajuće partije i opozicionih partija, ona je zarobljena devetnaestovekovnim programom svesrpske države, i neizbežno politički monistički i autokratska“. A, kako se danas stvari odvijaju i na vlastodržačkoj i na opozicionoj strani srpske politike, ovim atributima slobodno možemo dodati – antievropska.

„Dobrica Ćosić je uvek, bez obzira na retoriku o modernom, imao suštinski otklon prema gradu i građanstvu, tehničkom napretku i mobilnosti, socijalnoj i političkoj pluralnosti“

Dakako, da nije reč o onim Ćosićevim „nerazjašnjivim silama“ i Srbima nenaklonjenoj „metafizici istorije“, već upravo o fenomenima, koji se u teoriji nazivaju „negacijom istorije, da bi se pravila nova istorija“, po meri vlastitih uverenja i interesa, sve sa „ozbiljenjima sablasnih priviđenja“, Latinka Perović upravo pokazuje na primeru nastanka i političke socijalizacije ćosićevske platforme „nacionalnog preporoda“. I premda ne pominje Vebera, Perović itekako ima na umu fenomen „samozavaravanja“ elite, kao i (zlo)upotrebe „neizdiferenciranih kolektivnih pojmova“.
Da se Perović konsekventno pridržavala veberovskog imperativa protivljenja „fanatizmu patriota“, što znači da je poštovala načelo profesionalnosti koje glasi: „… treba sačuvati hladnu glavu nasuprot vladajućim idealima, čak i idealima veličanstva, u smislu osobne sposobnosti da, ako ustreba, ’pliva protiv struje’“, svedoče njene analize nastojanja Dobrice Ćosića da „… imaginarna prošlost postane osnova za promenu stvarnosti“.
Tragom Ćosićeve samospoznaje da je „… bio izvanredno uticajan i u književnom i u političkom i u svakom drugom pogledu“, Perović razložno kaže kako u svesti o toj rezonanci valja sagledati „i pitanje moralne odgovornosti pisca“. Svesna činjenice da, u određenim istorijskim okolnostima, ideje mogu postati skretničari, koji usmeravaju istorijske kompozicije u vrlo određenim pravcima, Perović postavlja istraživačko pitanje: „U kom odnosu stoje kriza i njeno tumačenje. Da li tumačenje pomaže razrešenju krize ili ono samo produbljuje krizu? Da li je u krizi narod ili jedno tumačenje njegove istorije“?
Odgovor je vrlo razgovetan, utemeljen, teško osporiv. I, naravno, nimalo prijatan za, kako bi to kazao Veber, „ukus diletanata koji se smatraju važnima“. Perović zaključuje: „Dobrica Ćosić je uvek, bez obzira na retoriku o modernom, imao suštinski otklon prema gradu i građanstvu, tehničkom napretku i mobilnosti, socijalnoj i političkoj pluralnosti, svemu što je izvan ’moravskog čovečanstva’ – na Zemlji i u Kosmosu“. Citiram: „Koncept, odnosno ideologija, unitarne i centralizovane socijalističke države kao jedino moguće Jugoslavije, bez ostatka suprotstavljen konceptu konfederacije, čijim je oličenjem smatran ustav od 1974, vratio je Dobricu Ćosića, ali ne samo njega i ne samo pod njegovim uticajem, u XIX vek. Prebacivanje tada neostvarenog cilja – svesrpske države, na kraj XX veka odredilo je i sve ostalo. Prioritete: mobilizacija naroda i njegovo čvrsto jedinstvo prema unutrašnjem i spoljnom protivniku cilja. Sredstva: ratovi za državne granice. Odnos prema svemu što je dinamikom istorije postalo objektivna prepreka na putu prema davno fiksiranom cilju, uključujući razvoj samog srpskog naroda i Evropu, odnosno svet“.

Lino Veljak: Na udaru

Danas se navršava puna godina od odlaska Latinke Perović (a ove je godine obilježen i njezin 90. rođendan, koji nije dočekala), odlaska koji je ostavio veliku prazninu i označio simbolički kraj jedne epohe. Iz njezine biografije ovom prigodom valja spomenuti dva momenta. Prvo, ona je (zajedno s Markom Nikezićem, Mirko Tepavcem i drugima) pripadala onoj skupini prosvećenih državno-partijskih funkcionera koja je otvarala perspektivu demokratizacije Jugoslavije i jačanje modernizacijskih procesa, zalažući se za uspostavljanje demokratskog i pluralističkog socijalizma, da bi 1972. bila eliminirana s političke scene. „Sječom liberala“ 1972. – konzervativnom birokratskom kontrarevolucijom – umrli su i Jugoslavija i socijalizam (samo što su to tek malobrojni mogli prepoznati), a Srbija je krenula na put koji je svoje neljudsko lice otkrio kasnih 80-ih i 90-ih godina. Na tom putu ona i danas glavinja, bez odviše šansi za odmak od sve dubljeg moralnog i svakog drugog propadanja.

Bila je među onima koji su se javno i odlučno suprotstavili ratnohuškačkoj politici miloševićevske kamarile i njenih radikalskih slugu

Drugo, Latinka Perović je bila među onima koji su se javno i odlučno suprotstavili ratnohuškačkoj i agresivnoj politici miloševićevske kamarile i njenih radikalskih slugu. To nije činila samo objavljivanjem rezultata svojih istraživanja novije i recentne srpske (ali i ruske) historije (koji se mogu ocijeniti kao sam vrh srpske historiografije), kojima je razotkrivala kontinuitet radikalsko-policijskog protivljenja modernizacijskim procesima i uključivanju Srbije u Evropu, nego je kao prava prosvjetiteljka nudila svoje intelektualne usluge i političke savjete onima za koje je vjerovala da mogu uspostaviti alternativu propadanju u moralno i političko blato.
Nije samo savjetovala, nego i djelovala na planu oblikovanja alternative propasti. Posve je razumljivo što je Latinka Perović bila na udaru kritike radikalskih i neonacističkih krugova. No, istodobno je ona i na udaru – jednako toliko neutemeljene – kritike dogmatskih kvaziljevičara i jugonostalgičara, političkih i duhovnih sljedbenika/ca onih koji su u ime dogme i monopola na moć i istinu prije 40 godina pokopali i Jugoslaviju i socijalizam, ali to niti znaju niti bi, da doznaju, htjeli priznati.
Njezino će ime – ne utopi li se Srbija u baruštini u koju je guraju Miloševićevi i Šešeljevi nasljednici, te tako nestane s lica zemlje – ostati upisano kao ime jednoga od najsvjetlijih likova u povijesti ove zemlje.

Dubravka Stojanović: Naučna preduzetnica

Analizirajući malo šta se govorilo i pisalo u proteklih godinu dana, učinilo mi se da jedna dimenzija jako nedostaje pa sam odlučila da o njoj govorim. Reč je o Latinkinim organizacionim sposobnostima u okviru nauke koje su takve da bih mogla da je nazovem naučnom preduzetnicom.
Mislim da početak pada u 1993-1994. godinu kada je u Institutu za noviju istoriju Srbije pokrenula veliki projekat „Srbija u modernizacijskim procesima 20. veka“. To je sigurno bila najveća naučna konferencija te tužne ’94. godine sa preko 40 učesnika. Ono što je bilo originalno i potpuno ličilo na Latinku a ne na uobičajene načine organizacije, to je što je prvo bio objavljen Zbornik sa tih četrdesetak članaka, o kome je na samom skupu vođena rasprava. Ja sam bila sekretarica na tom projektu i sećam se da je Latinka, od nabavke novca za konferenciju do, na kraju, razmeštanja stolova u gradskoj biblioteci, uz našu manju pomoć, praktično sve uradila sama.
Posle ovog objavljena su još tri Zbornika „Srbija u modernizacijskim procesima“. Zbornik broj dva, 1998. godine, obuhvatio je čak 50 autora. Poslednja dva objavio je Helsinški odbor s kojim je od 2000. Latinka tesno sarađivala: jedan je bio posvećen raznim oblicima srpske elite i njenim ulogama u modernizaciji, dok je četvrti Zbornik bio posvećen položaju žene i dece, jer je Latinka smatrala da se kroz položaj tih najosetljivijih društvenih grupa upravo najbolje čita stanje društva.
Uporedo sa ovim pokrenut je i projekat „Srpska strana rata“. Taj projekat vodili su Nebojša Popov, Vesna Pešić i Latinka. Međutim, tu je opet ona unela svoj jedinstveni pogleda na to kako treba da se vodi projekat. Možda šira javnost ne zna, ali mi smo se nalazili svakog ponedeljka u dva sata u prostorijama Građanskog saveza i vodili debate o svakoj temi. Čisto da podsetim, glavne teme odnosile su se na ulogu najvažnijih srpskih institucija – od Srpske akademije nauka i umetnosti, preko Udruženja književnika do Crvene zvezde – u proizvodnji ratne ideologije. Latinka je vodila taj projekat, vodila je sastanke svakog ponedeljka i to je bio nešto što je dovelo do knjige „Srpska strana rata“ koju je kasnije ’96. uredio Nebojša Popov. Ta mogućnost da mi izložimo jedni drugima ove teme i da uporedimo šta je koja institucija radila mislim da je bio jedinstven pristup koji je omogućio i taj proizvod, knjigu za koju i dalje držim da je jedna od najboljih o srpskoj strani rata.
Od 1993. do penzije 1998. Latinka je bila urednica institutskog časopisa Tokovi istorije. Svako ko je kasnije to radio znao je koliko je taj posao težak, ali dok ga je ona radila mi nikada nismo osetili nijedan problem i nijednu teškoću koju je ona imala.

Latinkina ključna tema bila je strah od modernizacije u Srbiji, strah od Evrope, strah od pojedinaca, od liberalne misli

Bila je urednica u dve izdavačke kuće. Devedesetih, nezvanično, u Službenom listu, kažem nezvanično, jer je faktički ona birala koje će knjige biti objavljene i sve su to zaista bila kapitalna dela iz oblasti istoriografije. Kasnije, u Podgorici, u velikoj izdavačkoj kući CID, bila je urednica jedne biblioteke.
Samo u Helsinškom odboru Latinka je uredila devet knjiga i napisala predgovore za njih. Ti predgovori ušli su u knjigu „Dominantna i neželjena elita“.
Najvažnije delo u Helsinškom odboru bila su dva velika projekta: Jugoslavija u istorijskoj perspektivi i Jugoslavija 1980-91. godina. To su dva regionalna projekta, dve knjige objavljene na srpskom i na engleskom jeziku koje predstavljaju najbolju analizu jugoslovenske istorije 20. veka i onoga što je dovelo do njenog raspada.
Ako uporedimo njen istoriografski rad, o čemu je Olga govorila, i njen organizacioni rad, videćemo da ih spajaju teme koje su za Latinku bile ključne. A ključna tema bila je ono kako je i nazvala svoj tekst u Srpskoj strani rata, Beg od modernizacije. Dakle, njena ključna tema bila je strah od modernizacije u Srbiji, strah od Evrope, strah od pojedinaca, od liberalne misli, od vladavine prava. I naravno glavno pitanje: zašto je to tako. Ona je na to pitanje dala vrlo jasne odgovore a na nama je da pokušamo da ta istraživanja nastavimo i da razumemo odgovore koje je ona dala misleći pritom stalno na ono što je vrlo često ponavljala: „mnogo je naroda koji su nestali tokom istorije“.

Staša Zajović: Demilitarizacija istorije

U vremenima nasilja i zla, margina je bila jedina etički prihvatljiva pozicija. U Ženama u crnom, naročito tokom organizovanja Ženskog suda, bilo je ogromno ushićenje kad nam je Latinka rekla da nas poziva da napišemo novu istoriju, istoriju margina, istoriju drugih i različitih. Kako je govorio Radomir Konstantinović: „ono što je jedanput u istoriji bilo marginalno, ono postaje u jednom času centralni put, maistream“.
Za Latinku, kao i za nas, patrijarhalna istorija je slijed neprekidnih ratova. Na našim obrazovnim aktivnostima o suočavanju s prošlošću govorila je da „najduže razdoblje bez ratova bilo je od Drugog svetskog rata do devedesetih“. Zalagala se za demilitarizaciju i istorije i afirmaciju društvene/socijalne istorije i govorila je: „nažalost nemamo napisanu društvenu istoriju. Mi smo se u istoriografiji uglavnom bavili ratovima, političkim sukobima, vrlo malo socijalnom istorijom, društveno kulturnom istorijom, zato je za mene suočavanje s prošlošću otkrivanje i proučavanje socijalne istorije koja bi mogla da pomogne u suočavanju sa ratnim zločinima“.
U ŽUC- smo govorile da je i Latinka, kao i mi, dezerterka iz svih nametnutih identiteta, prekršiteljka svih vidova nacionalnog konsenzusa, moralnog licemjerja, preskakačica zidova nacionalizma i zla… Možda je to bio sizifovski posao, jer je i danas na djelu prećutkivanje, bolje rečeno brisanje zločinačke prošlosti, uz slavljenja rata, ratnih zločina i zločinaca u Srbiji. Uporedo sa tim, na delu je i ne samo prećutkivanje, već i brisanje otpora ratu, zločinima, militarizmu i nacionalizmu devedesetih.
Latinka je prosvetiteljka koja se na djelu zalagala za demokratizaciju znanja, ne praveći nikakvu razliku između raznih vidova znanja – akademskog znanja i aktivističkog iskustva. Žene su se osjećale potpuno ravnopravnim sa Latinkom jer je stvarala prostor zajedničkog učenja – solidarnog dvosmjernog procesa. Latinka je uvijek na obrazovnim aktivnostima po najudaljenijim krajevima Srbije ostajala do dugo u noć, slušala sve što se govori i kad bismo je zamolile da ide da se odmori, odgovarala bi: „želim da slušam jer učim od žena-aktivistkinja sa terena“. Latinka je uvijek odavale priznanje naporima žena, davala smisao, smirenost i idiličnu atmosferu u zajedničkom obrazovnom poduhvatu. I ovo dokazuje koliko su mizerni prigovori dogmatske levice o Latinkinom „elitizmu“.

U ŽUC-u smo govorile da je i Latinka, kao i mi, dezerterka iz svih nametnutih identiteta, prekršiteljka svih vidova nacionalnog konsenzusa

Latinka je bila članica Međunarodnog sudskog veće Ženskog suda (održanog u Sarajevu, maja 2015.) sastavljenog od sedam članica iz bivše Jugoslavije, Australije, SAD, Evrope, najeminentnijih pravnica, istoričarki, feminističkih teoretkinja. Latinka je odmah ne samo prigrlila, već i obogatila naš koncept feminističkog pristupa pravdi koji čini vidljivim kontinuitet nepravdi i nasilja nad ženama, i u ratu i u miru, i u privatnoj i u javnoj sferi; obelodanjuje isprepletanost i međusobnu povezanost svih vidova nasilja (rodnog, etničkog, socio-ekonomskog, militarističkog, političkog, itd.) i njegovog uticaja na žene; čini vidljivim kontinuirani otpor žena ratu, seksizmu, militarizmu, nacionalizmu.
U svom izlaganju na ŽS u Sarajevu Latinka je postavila je sva pitanja odgovornosti – krivično-pravne, kolektivne, moralne i političke odgovornosti – i država i građanki i građana i intelektualne elite i verskih institucija i ratno profiterskih korporacija.
Latinka je pisala da svedokinje na ŽS od pasivnih žrtava nasilja, zločina i nepravdi postaju subjekti svog života: „Kod njih nisam osetila ništa revanšističko. One ne žele da se prošlost zaboravi, ali isto tako neće da budu zatočenice te prošlosti u sadašnjosti, ili neće dozvoliti da to odredi budućnost njihove dece. To je za mene bilo veliko iskustvo i smatram da je to podvig“.

Dimitrije Boarov: Razgovori koji nedostaju

Svima nama sigurno nedostaju razgovori sa Latinkom. U poslednjem telefonskom razgovoru pre nego što je otišla u bolnicu, jesenas, rekao sam joj da kaže i neku dobru vest, ona koja je uvek gajila neku nadu za Srbiju. Prvi put mi je rekla da je i poslednji tragovi optimizma napuštaju i da stvari u celini idu u lošem pravcu – i u Srbiji i u svetu.
Prelistavajući uoči ovog okruglog stola neke od njenih knjiga setio sam i nekoliko začkoljica sa kojima sam, ponekad, pokušavao da isprovociram neke njene stavove formulisane u neobavezujućoj formi.
Tako sam je jednom, kada je objavila knjigu „Krhka srpska vertikala“, pitao da li bi o Svetozaru Markoviću trebalo pisati iznova i revidirati njegovu ulogu u istoriji ideja koje su bitno uticale na Srbiju narednih sto i više godina. Ona je odgovorila (kao što je već bila napisala) da se veličina Vuka Karadžića i Svetozara Markovića ne može smanjivati i revidirati. Da su oni bili i ostali najznačajniji ljudi koji su na neki način opredelili ono što bi se moglo nazvati „duhom Srbije“ (da ne kažem „dobrim duhom Srbije“). Marković je u nekim stvarima bio neverovatno dalekovid pa je, na primer, još u 19. veku kritikovao ideju „Velike Srbije“.

Pitao sam Latinku da li ona u svojim analizama precenjuje značaj Dobrice Ćosića u novijoj srpskoj istoriji – upravo tim svojim opširnim osporavanjem

Drugom prilikom pitao sam Latinku da li ona u svojim analizama precenjuje značaj Dobrice Ćosića u novijoj srpskoj istoriji – upravo tim svojim opširnim osporavanjem. Nije prihvatila ni tu moju kvazi primedbu. Rekla je da je tačno da je Ćosić na već utemeljene srpske mitove „nakalemio“ komunističku silovitost i ofanzivnost, ali da je njegov uticaj doista bio veliki u srpskom društvu i da je u Savezu komunista Srbije „legitimizirao“ srpski nacionalizam, kao bivši partizan i „Titov saputnik“. Uostalom, Ćosićevu suodgovornost za krvave ratove devedesetih godina dokazuju puki dokumenti, pa i njegovi zapisi o kontaktima sa Raškovićem i Karadžićem, na primer.
Da spomenem još jednu stvar. I ja sam, kako su to ovih dana primetili i neki drugi Latinkini sledbenici (da ih tako nazovem), imao utisak da Latinka ne žali puno za Jugoslavijom kao državnom tvorevinom, da nije zakleta „jugonostalgičarka“, kako se govori. Kada sam je oko toga pitao, ona mi je rekla da je sada glavno raditi na boljim odnosima među novostvorenim državama na tlu SFRJ te da ni male balkanske nacije, koje su htele da stvore i svoje države, ne treba shvatati kao neprijatelje Srba i Srbije. U stvari, još dok su Latinka i Nikezić bili na čelu SK Srbije, koliko se sećam iz njenih knjiga, oni su zauzeli stav da Srbija od Jugoslavije ne traži ništa više i ništa manje od drugih republika što su rekli i samom Titu. Taj stav je, dakako, bio stav protiv svih onih koji su Jugoslaviju doživljavali kao „proširenu Srbiju“.

Borka Božović: Svetionik svog naroda

Sa Latinkom Perović me je upoznao Desimir Tošić. Nakon jednog mog izlaganja o Milovanu Đilasu na Kolarcu, ona mi je prišla da mi čestita i pitala me je odakle moje toliko poznavanje istorijskih podataka. Rekla sam da sam skoro dve decenije radila u Arhivu Jugoslavije na mikrofilmovanju fondova nedostupnih za javnost i da sam bila u prilici da vidim mnoga dokumenta, a kada se raspala naša zemlja onda sam iz Savezne vlade i preuzimala građu, među kojom su bili i tajni dosijei o Đilasu i raznim drugim disidentima i spornim ličnostima.
Povremeno smo se viđale i ručale uz neobavezan ali uvek veoma zanimljiv razgovor o raznim temama. Putovale smo zajedno sa Desimirom, u ime Demokratskog centra i tadašnje Demokratske stranke, ne ove današnje, namerno pravim distinkciju, po gradovima centralne i južne Srbije i držali tribine, gostovali na lokalnim medijima. Ono što je najviše uznemiravalo Latinku, to je bila reakcija publike, katkad dobronamerna ali katkad i izrazito neprijateljska, radikalski isključiva i neracionalna. Ne samo zbog razlike u mišljenjima o našoj prošlosti, niti zbog analize naše političke scene ili društva u celini, nego još više zbog nemoći i nesposobnosti da se suočimo sa svim onim što nam se dešavalo. Nije se to nesuočavanje odnosilo samo na brojne zločine učinjene u naše ili nečije drugo ime, već se ta velika mana odnosila još više na neprepoznavanje zahteva vremena i određenih neminovnih procesa da bi se opstalo.
Mene je zanimalo njeno mišljenje o našem rusofilstvu, o Putinu i njegovoj ulozi, o raznim drugim istorijskim pojavama. Ona je strpljivo, onako topla i prijatna kakva je bila, objašnjavala uzroke i posledice naših zabluda i naopakih shvatanja, ne želeći nikad da bilo šta sugerira, već da ostavi prostor za nezavisno zaključivanje. Tužna činjenica da je od Pašića do danas Srbija dominantno radikalska zemlja, nametala se kao tema po sebi. Svojim stavom i argumentacijom učinila je da zavolim istorijsku nauku i da čitam brojne autore kako bih i sama stekla uvid u stanje našeg društva u trenutku koji živimo. Naša stvarnost je, dalo se zaključiti, kao što bi rekao mislilac Đuro Šušnjić, jadna priča.

Mene je zanimalo njeno mišljenje o našem rusofilstvu, o Putinu i njegovoj ulozi, o raznim drugim istorijskim pojavama

Latinka Perović je prepoznavala u našoj nemoći neminovni sunovrat i nestanak jednog naroda, što se više puta dešavalo u istoriji. Smatram da smo kao nacija u slobodnom padu ka tom nestanku i da su tome doprineli mnogi koji su, između ostaloga, zdušno osporavali delo Latinke Perović. Moramo učiniti sve, a to potvrđuje i ova tribina, da se čuva sećanje na takve pojedince koji su upozoravali i umeli da budu kompasi, svetionici svoga naroda.

Milivoj Bešlin: Zatvaranje kruga

Govoriću o odnosu Latinke Perović prema Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, jer to na neki način zatvara, kako bi ona rekla, i taj njen krug. Istorija odnosa Latinke Perović prema IFDT-u počinje 1983. godine. IFDT je nastao od disidenata, šezdesetosmaša, koji su bili uklonjeni sa Filozofskog fakulteta. S druge strane, Latinka Perović, koja je od 1976. godine radila na Institutu, tada za Istoriju radničkog pokreta, sada Institutu za noviju istoriju Srbije, nije imala pravo na javni govor, niti je mogla da objavljuje. Dakle, prvi javni skup na koji je ona pozvana bio je zapravo na IFDT-u 1983. godine o liberalizmu i socijalizmu. Njen prilog je potom objavljen u zborniku od izlaganja na skupu. Tu je negde probijena ta brana, nakon toga je objavila vrlo brzo i svoj doktorat i prosto dobila pravo na javnu reč.
Zatim dolazi do prekida koji traje sve do 2018. godine kada se obeležavala godišnjica 1968. u Beogradu. IFDT je organizovao okrugli sto na koji su pozvani učesnici demonstracija, kako tadašnji studenti tako i profesori, kao i Latinka Perović koja je u to vreme bila visoki partijski funkcioner. Kao i obično, govoreći o protestima ’68. nije imala problem da uđe u polemiku sa predstavnicima šezdesetosmaškog pokreta. To je bio jedan vrlo zanimljiv dijalog.
Vrlo brzo posle 2018. povodom svoje godišnjice mi smo upriličili razgovor na kome je govorio Dragoljub Mićunović kao jedan od očeva osnivača IFDT-a, a učestvovala je i Latinka Perović.
Nakon toga, 2021. bio je treći Latinkin boravak na IFDT-u kada smo pravili razgovor o drugom izdanju njene knjige Zatvaranje kruga, koje je, kao i prvo, objavljeno u Sarajevu.
Sledeće godine u aprilu – to jedan od njenih poslednjih fizičkih istupa u Beogradu i uopšte – organizovali smo razgovor povodom izlaske njene knjige Ruske ideje i srpske replike. U časopisu Kritika, koji izdaje IFDT, objavljena je diskusija sa tog skupa.

Prvi javni skup na koji je ona pozvana bio je zapravo na IFDT-u 1983. godine o liberalizmu i socijalizmu

Krajem oktobra 2022. godine, na pedesetu godišnjicu pada srpskih liberala, mi smo pravili konferenciju o demokratskom socijalizmu, ali Latinka tada već nije bila u stanju da fizički prisustvuje skupu.
U te četiri decenije, od 1983. do kraja 2022. godine, zatvorio se ne samo njen krug nego na jedan simbolički način, i širi društveni. Jer, jednako je bilo subverzivno i politički nepodobno pozvati Latinku Perović i 1983. na Institut, ali bogami i 2022. godine. To zapravo govori da se naše društvo tokom te četiri decenije, ako govorimo o nekakvoj kulturnoj i duhovnoj klimi, nažalost vrlo malo promenilo.
Na kraju želim da kažem da je od privatne biblioteke Latinke Perović i od njene pisane zaostavštine u Institutu napravljen Legat koji će biti na raspolaganju stručnoj i naučnoj javnosti.

Sonja Biserko: Kvalitetna saradnja

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji imao je izuzetno kvalitetnu i obimnu saradnju sa Latinkom Parović. U dramatičnim vremenima devedesetih Odbor joj je otvorio vrata i postao, usudila bih se da kažem, njeno svojevrsno utočište u odnosu na ovdašnju sredinu i naročito beogradsku čaršiju.
Na tragu svojih preokupacija Helsinški odbor se dubinski bavio srpskim nacionalizmom čemu je veliki doprinos dala i Latinka Perović. Od ogromne izdavačke aktivnosti Odbora Latinka je uredila 11 knjiga i za njih napisala predgovore koji su kasnije uglavnom u celini objavljeni u njenoj knjizi o elitama.
Odbor je 2008. povodom njenog 75. rođendana organizovao veliku proslavu koja je bila svojevrsni omaž njenom životnom zalaganju za istinu, toleranciju, individualno poštenje, hrabrost i odgovornost prema vlastitoj zemlji. Ujedno to je bilo i odgovor Odbora na marginalizaciju njene ličnosti, njenog rada u razumevanju Srbije.

Uvek je bila spremna da s nama ide na teren u Sandžak, Kosovo, Vojvodinu. Volela je da se sreće s ljudima, posebno mladim

Tom prilikom je objavljena i knjiga čiju okosnicu čini intervju koji je sa njom vodila Olja Milosavljević. Kasnije je taj intervju proširen i objavljen kao knjiga „Činjenice i tumačenja“.
Latinka se uključila u neke od projekata Odbora i uvek je bila spremna da sa nama ide na teren u Sandžak, Kosovo, Vojvodinu. Volela je da se sreće sa ljudima, posebno mladim. Uvek se odazivala na pozive da drži predavanja u našim školama. Imala je veliku podršku čitavog odbora. Posebno je značajan doprinos Nebojše Tasića koji je prekucavao sve njene rukopise s obzirom da Latinka nije koristila kompjuter ni pisaću mašinu. Ali isto tako i Saške Stanojlović koja je bila redaktor gotovo svih njenih tekstova i oštro oko za sve eventualne tehničke propuste.
Mogu slobodno reći da je Odbor poslužio kao platforma za njen povratak na scenu ne samo u Srbiju, veći u čitavom regionu. Pored njenog izuzetnog napora i neverovatne posvećenosti sopstvenim istraživanjima, njen politički instinkt ostao je do kraja primaran. Otuda njena podrška LDP-u i kasnije GDF-u.
Rad odbora je neminovno vodio i našem kapitalnom projektu o istoriji Jugoslavije za koji smo dobili podršku Ministarstva spoljnih poslova Nemačke. Latinka je imala izuzetno važnu ulogu u realizaciji tog projekta koji je rezultirao i portalom YU historija.

Tomislav Marković: Negacija čaršije

Nacionalističku čaršiju Latinka je iritirala više čak i od Radomira Konstantinovića, a oboje su bili na meti iz sličnih razloga. Prozreli su dubinski srpski nacionalizam, tražili mu korene, opisali genealogiju, detektovali logiku – razotkrili su ga do srži. Konstantinović je to radio na polju književnosti i kulture, a Latinka na planu istorije i političkih ideja. Kad se njihova dela čitaju paralelno postaje jasno zašto je Srbija danas tu gde jeste – u sunovratu, i kakve su je ideje i svetonazori gurnuli u provaliju.
„Mene su zanimali ti unutrašnji činioci – zatvorenost društva, autoritarnost, siromaštvo, male potrebe, neprijateljstvo prema različitom, ona institucionalizacija goreg dela ljudske prirode – koji su u teorijama i doktrinama, koje su i mogle biti formulisane u velikim narodima, samo tražili oslonac, garanciju za vlastitu dugovečnost“, govorila je Latinka u razgovoru sa Oliverom Milosavljević, što je objavljeno u knjizi „Činjenice i tumačenja“.
U razgovoru sa Dragoslavom Simićem za Radio Beograd govorila je: „Moram reći da su nacionalni interes za nas pretežno bili okviri države kao takve, za koju vredi umirati jer je to borba na život i smrt, a vrlo malo vrednosti društva. Nas je u istoriji zanimalo ratovanje, o tome smo stvorili jednu heroiku, to je deo naše istorije, ali vrlo malo nas je zanimalo kako živi naš čovek, kako se školuje, leči, kakvi su njegovi putevi i domovi“.
Odijum prema Latinki Perović možda nije bio samo ideološke prirode. U tekstu o Kseniji Atanasijević Latinka pominje čaršiju „koja je mentalitet sa snagom vrlo moćne institucije, čija je, kako je govorio Jovan Skerlić, ‘životinjska potreba da sve sroza i sve u blatu izjednači’“. Svako ko kritikuje srpski nacionalizam i govori o zločinima i genocidu dobiće svoju porciju mržnje, to je razumljivo, ali čini mi se da ima još nekih motiva. Ne treba zanemariti tradicionalnu mizoginiju patrijarhalne sredine koja prosto ne podnosi snažne žene koje stvaraju velika dela, ali nije ni to sve.

Nacionalističku čaršiju Latinka je iritirala više čak i od Radomira Konstantinovića

Možda je ipak najsnažniji motiv stalnih napada na Latinku Perović, s raznih ideoloških strana, to što je ona bila živa negacija srpske čaršije i njenih osveštanih bezvrednosti. Nakon čistke liberala i prinudnog podnošenja ostavke na funkciju sekretara Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, Latinka se nije predala samosažaljenju, kao što je red i običaj u našoj sredini, već je doktorirala i započela ogroman rad na proučavanju istorije koji će potrajati pola veka. Stoički je podnela nasilje režima, dvogodišnji kućni pritvor, osam godina zabrane objavljivanja, neprekidni nadzor, bez roptanja i žaljenja.
Posvetila se samopregornom naučnom radu, marljivo i neumorno, bez odmora, živeći asketskim, gotovo manastirskim životom. Stroga prema sebi, blagonaklona prema drugima, nikada se nije bavila omiljenim ovdašnjim delatnostima, nije ogovarala druge, nije nikoga vređala. Svakog je uvažavala, nije čak ni odgovarala na napade i uvrede. Živela je u drugoj dimenziji, u radosti rada i saznavanja, daleko od naših pizmi i pasjaluka, i pritom ostavila iza sebe grandiozno delo. U razgovoru sa Oliverom Milosavljević govorila je: „Ta atmosfera laži, podmetanja, mene nikad nije privlačila, ja sam nju mnogo istraživala, ja znam tu političku kulturu, njeni efekti su pogubni po moralno zdravlje javnosti, po neku zrelost, kriterije“.
Takvu osobu naša čaršija prosto ne može da podnese. U predgovoru za knjigu „Glib i krv“ Bogdana Bogdanovića koju je priredila za Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, citirala je Bogdanove reči: „Jedna od osobina tog našeg primitivnog mentaliteta jeste i porazno uskraćivanje prava na ličnost, neprihvatanje ličnosti, naročito ako je drugačija, druga, drugoslovna… Ako niste ‘naš čovek’ niste čovek uopšte. Najzad ne voli se ni usamljeni pojedinac“. Čaršija organski ne podnosi usamljenog pojedinca, a još manje usamljenu pojedinku, težnja za apsolutnim jedinstvom i nivelacijom svih ne ostavlja mesta za inokosne, samosvojne ličnosti.
Bilo je zaista nečeg stoičkog u pojavi Latinke Perović, u njenom odnosu prema radu, životu, sredini i vremenu koje je čoveku dato na zemlji. Govorila je: „Život svakog čoveka obeležava vreme koje je njemu dato, ali čovek je i objekt i subjekt u vremenu, i mene je uvek zanimalo šta čovek kao subjekt može da učini, bez obzira na okolnosti u kojima živi i radi. (…) Da vam skakavci ne pojedu nijedan dan života, treba da preuzmete odgovornost i da za to platite cenu. Lakše je pobeći iz života: teško je izneti ga na svojoj grbači do kraja“.

Pripremio Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. januar 2024.

Mreža

NOVI MAGAZIN, , ,
Mreža kleronacionalizma prekrila je Srbiju. I sve je gušća. I sve jače pritiska

Nije lako navijati za Srbiju. I kako stvari stoje, biće sve teže. Ne zbog sportista i njihovih rezultata – oni su takvi kakvi su, nekad bolji, nekad gori, kao i svuda – nego zbog tzv. TV komentatora. I tu nema razlike; ako je negde postignuta odavno željena samo spasavajuća srpska sloga i nacionalno jedinstvo, onda je to u sportu. Tačnije, kod sportskih novinara, na kojim god kanalima i frekvencijama da se nalaze.

Tu količinu gnjecavog i jecavog patriotizma sve je teže podneti. Ne da su protiv „nas“ sudije, što je već po tradiciji, te protivnički igrači, što je prirodno mada uvek baš protiv nas zaigraju kao nikada u životu, onda i publika – ako se igra izvan Srbije, što nije jednostavno jer srpski svet je svuda – nego su protiv „naših“ i teren, stative, obruči. I – mreža. Evo, na nedavnom teniskom meču između Srbije i Italije čak je i mreža – ako ste slušali (a ne samo gledali) prenos – bila na protivničkoj strani. Povijala se ili uzdizala baš tamo i onako kada je i kako to trebalo Italijanima. Još samo fali da počnu da govore kako se i linije pomeraju, na štetu Srbije, naravno. (Mada se i to dešava; u nekim drugim igrama, doduše.)

Nije to, međutim, jedina mreža koja preti da dođe glave „srpskom rodu“. Gledajući Vučićeve medije – a 99 odsto stanovništva Srbije njih i da hoće ne može da izbegne – Srbija je premrežena stranim špijunima. Nema zemlje koja drži do sebe, a da u Srbiju nije poslala bar jednog špijuna. Velike špijunske sile i po nekoliko desetina, ako ne i više. Srbija je postala špijunski centar sveta. I svi hoće da smrse konce Vučiću.

Sa ovim špijunima u Srbiji dešava se, međutim, nešto neobično. Špijuni, naime, špijuniraju državu, tj. vlast. Oni nastoje da „bezbednosno interesantne“ podatke prikupe od nižih ili (naj)viših dužnosnika u državnoj administraciji – kao što je, recimo, bio slučaj u „aferi Perišić“ (koja je, po svoj prilici, zapravo trebalo da posluži kao klopka za Đinđića, ali da sad u to ne ulazimo), što je i imalo smisla.

Ovi špijuni, međutim – naravno, ovi koje je „otkrilo“ i proteralo iz zemlje – špijunirali su, bar se tako govori, opoziciju. S njenim „predstavnicima“ su razgovarali, od njih prikupljali informacije. Koje – to je tajna. Šta bi, zbilja, špijuni hteli da saznaju od opozicije? Koji je njen sledeći potez? Pa to opozicija, i pored sveg svog izdajničkog kapaciteta, ne može da kaže jer naprosto ni sama ne zna. Možda se od nje tražilo da preda neka dokumenta – kao što se spočitavalo Perišiću – recimo, plan rušenja Beograda na vodi kad osvoji vlast. Znači – nikad. Opet beskorisno.

Ma koliko izgledalo blesavo, ovo je zapravo normalno. Jer, vlast je patriotska, tu nema breše ni izdajnika. Osim ministra policije. Na koga ste prvo pomislili – priznajte? Na onog koji je špijunirao za Ruse ili na onog koji je špijunirao za Amere? Ili je, u stvari, jedan od njih dvojice patriota. Samo koji?

Kad smo već kod pitanja šta je normalno, normalno je, recimo, da Porfirije agituje za Vučića i da Vučić agituje za Porfirija. Oni imaju zajednički interes. Taj interes su vlast i pare. Što su više na vlasti, to imaju više para i obrnuto. Ruka ruku mije. Dok Vučić gradi stadione, Porfirije gradi crkve. Tako da puk zna svoj put: malo se moli malom bogu na zemlji, a onda onom (jedinom) na nebu. I nazad.

Doduše, kažu, i bolnica je sve više. Možda, ali kad tamo uđete – kazuju (retki) svedoci – neka vam je bog u pomoći. Ali škola je svakako sve manje. Kao i đaka u njima. Pametna deca.
Mreža kleronacionalizma prekrila je Srbiju. I sve je gušća. I sve jače pritiska.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. novenbar 2023.