NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Potvrda

Toliko nas je ova vlast zadužila, da to nikad nećemo moći da joj vratimo

Kad slušate Sinišu Malog, ministra finansija Srbije, stičete utisak da je najveća mudrost u ekonomiji zadužiti se. Kako vam on osladi to zaduživanje, prosto vam dođe da i vi pohrlite u prvu banku. Samo što, naravno, to nećete uraditi jer znate da ćete vaš kredit vraćati vi, a onaj koji uzeo Siniša – opet vi. Mada, u stvari, nije izvesno da je ova prosta računica/rečenica doprla do svesti većeg broja stanovnika Srbije.

Tako je bilo i ovog puta, tj. pre oko nedelju dana, kada je ministar Mali objavio da je Srbija na međunarodnom tržištu uzela zajam od 1,75 milijardi dolara. Naslov je bio: „Veliki uspeh Srbije na tržištu kapitala“. Sam ministar je pak, prepun ponosa, izjavio: „Ovo je veliki uspeh za našu zemlju i za sve građane Srbije, i potvrda ekonomskih rezultata koje smo ostvarili u prethodnom periodu“. Doduše, u ovom drugom Siniša Mali je u pravu. Zbilja je reč o potvrdi rezultata koji su tako dobri da Srbija bez novog zaduživanja ne bi mogla da preživi. Zamislite „dobrog domaćina“ koji okupi ukućane i slavodobitno im saopšti da je porodica tako dobro (za)radila u prethodnom razdoblju da mora da uzme kredit ne bi li zadovoljila osnovne potrebe. Kakvo bi oduševljenje nastalo.

Kamata koju će Srbija morati da plaća – da se vratimo na zajam – iznosi 6,25 odsto na prvu tranšu kredita od 750 miliona evra na pet godina i 6,5 odsto na drugu tranšu od milijardu dolara, uzetu na 10 godina. Nije prošlo ni dve godine („ko pamti, setiće se“) otkako je Siniša Mali vrlo oštro, gotovo ne birajući reči, kritikovao Mirka Cvetkovića, nekadašnjeg predsednika Vlade Srbije, što se zaduživao po visokim kamatnim stopama od oko sedam (pa i malo više) odsto, a on, Siniša Mali, uzima kredite po 2-3 odsto, predstavljajući to kao rezultat svog velikog znanja i umenja, štedljivosti i odgovornosti. Kad, ne lezi vraže, takoreći dok dlanom o dlan, a evo i Siniša Mali se zadužuje po (gotovo) istoj ceni kao i Mirko Cvetković.

Kao što se Mirko Cvetković pre desetak godina zaduživao relativno skupo jer su takvi bili uslovi na tržištu, tako se još pre godinu-dve Siniša Mali zaduživao jeftino jer je novac bio jeftin. Sada je (zbog borbe protiv inflacije) skup, pa su i kamatne stope višestruko porasle. Pre samo godinu dana, primera radi, kamatna stopa Evropske centralne banke (euribor) bila je negativna (-0,5 odsto) dok je danas 5-6 puta veća, tj. iznosi blizu tri odsto.

Svojevremeno je, takođe, da bi se pokazalo kako su „žuti“ najgori, iz Ministarstva finansija puštena informacija da je „Srbiju najviše zadužila vlada Mirka Cvetkovića jer je za tri godine (2009-2011. – prim. NM) pozajmila 5,7 milijardi evra“.

Ako u prethodnom slučaju i nije, u ovom drugom ministar Mali mora da se ujeo za jezik. U stvari, znamo da nije; nije on od te fele. Naime, za poslednje tri godine, od 2020. do (zaključno) 2022. godine aktuelna vlast je Srbiju zadužila za (najmanje) 8,5 milijardi evra, dakle čitavih 50 odsto više od Cvetkovića. Javni dug je, naime, porastao sa 24 milijarde evra, koliko je iznosio 31. decembra 2019. godine, na oko 32,5 milijardi evra, koliko je iznosio krajem prošle godine (konačnih podataka još nema).

Toliko nas je ova vlast zadužila, da to nikad nećemo moći da joj vratimo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 26. januar 2023.

Biće svega. I svačega. Više nego ikada

Šta je predsednik Aleksandar Vučić rekao na godišnjoj konferenciji za štampu, šta nije rekao i šta je od toga tačno, a šta nije tačno. I zašto

Šta nam se obećava, a šta nam se dešava

Ispričao je gospodin Vučić (kako ga je Vladimir Gligorov, očigledno ne bez motiva, titulisao) na svojoj „godišnjoj konferenciji“ u sredu 4. januara da ga je „jedna divna žena sa KiM“ u Raški pitala: „Zašto ti, predsedniče, uvek moraš da saopštavaš loše vesti, što si tu da budeš namrgođen, a da drugi pričaju lepe vesti“, na šta je on odgovorio: „Niste birali klovna, nekoga da vas nasmeje. Ja sam tu da budem uz ljude kada je teško, predsednik je tu da postavi svoja leđa kad niko drugi neće.“

BIĆE SKORO PROPAST SVETA: Nakon toga predsednik je rekao da će „ova godina biti mnogo teža nego prethodna“, ali to će prevashodno važiti za svet. Jer, nastavio je, „Amerika pada i bliži se recesiji“, „pada rast u Kini“, a „Evropa se takođe bliži recesiji“. Kada je o Srbiji, međutim, reč, 2023. će biti „godina daljeg razvoja i napretka, uprkos svemu“.
„Očekujemo dalji rast životnog standarda, očekujemo dalji rast plata i penzija“, precizirao je predsednik svoje obećanje. Priliku je iskoristio i da podseti da je „prosečna penzija porasla sa 203 evra 2012. na 320 evra u oktobru 2022, a plata sa 331 na 648 evra“. I najavio: „U martu očekujemo 735 evra prosečnu mesečnu platu u Srbiji.“
Zatim je izneo i neke pretpostavke za najavljeni napredak. Najpre – kroz poređenje – da Grčka ima stopu javnog duga od 230 odsto bruto domaćeg proizvoda, Italija 180 odsto, a Srbija 55 odsto BDP-a. Posebno je naglasio da je „veoma važno da je kurs dinara čvrst kao stena, od 2012. godine jedan evro je na 117 ili 118 dinara“. Prema predsednikovim rečima, aktuelna vlast može da se pohvali i niskim rastom cena: „Svi su bili izloženi stopi inflacije koja je veća ili jednaka stopi inflacije u Srbiji.“

VUČIĆ NE SAMO DA GRAĐANKAMA I GRAĐANIMA SRBIJE NE SAOPŠTAVA LOŠE VESTI NEGO IH OD NJIH ZAPRAVO PRIKRIVA. A UMESTO SVOJIH, KAO SAMAR ZA (POD)NOŠENJE AKTUELNIH TEŠKOĆA POTURA LEĐA BUDUĆIH GENERACIJA

Naročito se predsednik potrudio da pokaže kako Srbija raspolaže velikim zalihama. Takoreći, nema čega nema. „Bruto devizne rezerve 2012. su bile 10,9 milijardi evra, a 2022. 18,2 milijarde evra“. Zlatne rezerve, koje su sastavni deo deviznih, povećane su (treba li podsećati – upravo na njegovu inicijativu) sa 18,2 tone 2019. na današnjih 38,5 tоnа. To, doduše, nije 50 tona, koliko je predsednik obećao da će one biti na kraju pretprošle godine, ali ne treba tražiti dlaku u jajetu.
Pošto je tako pokazao da Srbija ima finansijske rezerve, Vučić je rekao da isto to važi i za energetske. „Imamo 580 miliona kubnih metara gasa u rezervoarima u Banatskom dvoru i u Mađarskoj“.
„Uglja imamo 1.447.000 tona. Benzina imamo dovoljno za 99 dana, dizela za 37 dana“, dodao je.

SRBIJO, NE BRINI: A zatim naglasio: „Građani ne moraju da brinu. Cena struje će i posle najavljenog januarskog poskupljenja biti druga najniža u Evropi“, dok je cena prirodnog gasa već „najniža u Evropi“. I takva će i ostati. To je predsednik obrazložio odlukom da „sačuvamo naša preduzeća, tako ćemo ih subvencionisati… Čuvamo naša preduzeća da bismo čuvali našu zaposlenost“, objasnio je.
Tu se pokazuje predsednikova genijalnost. Jer niko se ni u Evropi ni u svetu nije setio da struju i gas (pro)daje budzašto da bi tako sačuvao preduzeća i radna mesta, a naš predsednik jeste. Ali to, skroman kakvim ga je bog dao, nije hteo ni da spomene.
Sa energetskih je prešao na prehrambene rezerve. „Hrane će biti sve manje u Evropi i svetu“ – eto loše vesti, ali „mi“ ne moramo da brinemo, „mi pšenice u rezervi imamo za 20 meseci, a kukuruza za 13 meseci“.
„Mora da ima soli, šećera, pšenice, kukuruza. Mi to već imamo za naredni period, ali hoćemo da obezbedimo još“, rekao je. Grašak nije pominjao.
Zato je vrlo detaljno – nabrajajući svaku deonicu puta i pruge (od kojih su neke dugačke svega po nekoliko kilometara), kao i svaki elektroenergetski ili gas(ovod)ni objekat, što ćemo mi ovde ipak preskočiti – naveo šta se gradi ili treba da se gradi tokom ove godine u oblasti saobraćajne i energetske infrastrukture. Na kraju, gotovo da je ponudio opkladu: „Spreman sam da uporedimo sve Titove, Miloševićeve i kilometre auto-puteva izgrađene za vreme DOS-a s tim što ćemo mi samo za 11 godina uraditi. Videćete da smo uradili više nego svi ostali za prethodnih 70 godina.“

SRBIJA NEMA SAMO VELIKE REZERVE HRANE I ENERGENATA NEGO I DEVIZA I ZLATA

Zaboravio je Aleksandar Vučić da „za vreme Tita“ gotovo da nije bilo automobila, pa nije trebalo ni auto-puteva, kao i da je za vreme Miloševića (u kojem je on imao značajnu ulogu, pa čak bio i ministar) vođeno jedno četiri do pet ratova iz kojih je Srbija izašla ne samo poražena nego i ekonomski devastirana, s prepolovljenim BDP-om i industrijskom proizvodnjom, pa je DOS prvo tu štetu morao da sanira.
Nije to, međutim, sve, pa ni najvažnije, što je predsednik Vučić (uprkos dugom i punom „u sitna crevca“ zalaženja izlaganju) zaboravio. Iako je sam rekao da „u ekonomiji nije moguće izvući jedan parametar i reći to je dovoljno“ jer je „dovoljno da vam jedan parametar ne valja“, Vučić je uradio upravo to. Rekao je da je javni dug 55 odsto BDP-a, ali nije rekao da je javni dug upravo za vreme njegove vladavine više nego udvostručen: sa 15 milijardi evra 2012. na 33 milijarde evra 2022. godine. I ne samo to nego će taj dug i dalje brzo rasti. Planirano je, naime, da ove godine dug poraste za (najmanje) tri milijarde evra. To je povećanje od desetak odsto. U isto vreme, bruto domaći proizvod, prema planu, porašće 2,5 odsto.

SPAS ZA SVIJU NAS: Kad smo već kod zaduživanja, Srbija je prošle godine sklopila (tzv. stendbaj) aranžman s Međunarodnim monetarnim fondom koji predviđa kredit od dve milijarde evra. Ni to predsednik Vučić nije spomenuo. Dolazak MMF-a je znak da se srpskim finansijama nije dobro upravljalo i da su one – bez obzira na sve samohvale ministra finansija – ipak na neki način u krizi.
Takođe, i najavljeni dolazak norveških menadžera na čelo najvažnijih državnih energetskih firmi u Srbiji siguran je znak da se tim firmama nije (ni izdaleka) dobro rukovodilo. Vučić je žestoko kritikovao „partijsko upravljanje“ javnim preduzećima – jer je proizvelo katastrofalne rezultate – ali je zaboravio da je takvo upravljanje (i njegove posledice) sam nametnuo, tj. da je to bila politika Srpske napredne stranke, čiji je predsednik.
Pored svog busanja u prsa i zaklinjanja da Srbija vodi samostalnu i suverenu politiku, vidimo da je u dve ključne ekonomske oblasti, finansijama i energetici, ta politika prepuštena strancima. Da ne bude zabune, i bolje je što je tako jer se aktuelna vlast očigledno pokazala nesposobnom da to radi na pravi način.
Ako je nešto preskočio da bi srpsku ekonomsku sliku prikazao lepšom nego što jeste, onda je, iznoseći podatke o inflaciji, građane direktno i bez mnogo skrupula obmanuo. Naime, da podsetimo, A. V. je rekao kako su „svi bili izloženi stopi inflacije koja je veća ili jednaka stopi inflacije u Srbiji“.
Činjenice su, međutim, potpuno drugačije. Sa rastom cena od 15 odsto Srbija je u poslednjoj trećini evropskih zemalja. Prosek inflacije u evrozoni iznosi 10 odsto, a u Evropskoj uniji 11 odsto. Nižu inflaciju od Srbije imaju 24 zemlje, a višu svega devet.

„AMERIKA PADA I BLIŽI SE RECESIJI“, „PADA RAST U KINI“, „EVROPA SE TAKOĐE BLIŽI RECESIJI“. KADA JE O SRBIJI REČ, 2023. ĆE BITI „GODINA DALJEG RAZVOJA I NAPRETKA, UPRKOS SVEMU“

Inflacija je i glavni „uzrok“ izvanredno velikog rasta plata, penzija, pa i bruto domaćeg proizvoda – izraženih u evrima. Recimo, BDP je u evrima zaista (gotovo) udvostručen – sa 33 milijarde evra 2012. na 60,3 milijarde evra 2022. godine. Međutim, kada se uzme u obzir inflacija, tj. kada se pogledaju podaci o realnom rastu BDP-a, vidi se da je on porastao za nešto više od četvrtine (27-28 odsto). „Kvaka“ je u tome što su u poslednjih 10 godina cene sveukupno (tj. kumulativno) porasle za gotovo 50 odsto, dok je kurs evra, kako je to rekao Vučić, sve vreme ostao „čvrst kao stena“. Isto važi i za plate. Za vreme mrskog DOS-a prosečna zarada je porasla sa 40 evra 2000. na blizu 400 (preciznije 370) evra 2008. godine. Ipak, niko tada nije tvrdio, niti danas tvrdi da se 2008. živelo 10 puta bolje nego u poslednjoj godini 20. veka.
Sve u svemu, Vučić ne samo da građankama i građanima Srbije ne saopštava loše vesti nego ih od njih zapravo prikriva. A umesto svojih, kao samar za (pod)nošenje aktuelnih problema potura leđa budućih generacija.

BDP u 2022: Mišu do kolena

Rast privrede u 2022. godini kreće se oko 2,5 odsto BDP-a, a to je, šta god vam rekao ministar finansija, Siniša Mali, manje od proseka zemalja (CIE) Centralne i Istočne Evrope, čije su ekonomije porasle u proseku 4,5 odsto, dok je rast na nivou cele Evropske unije nešto viši od tri odsto.
„Sporiji rast BDP-a Srbije je posledica loše poljoprivredne sezone i problema u proizvodnji električne energije“, rekao je nedavno Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu.
Prethodno je Fiskalni savet, analizirajući budžet za prošlu godinu, a naročito rebalans, skrenuo pažnju na ogromne, pa ako hoćete i abnormalne troškove koje su građani morali da pokriju u energetskom sistemu. Naime, samo dva meseca pre kraja 2022. godine budžet je menjan, i to tako što je deficit povećan na skoro četiri odsto BDP-a.
„Tri su glavna razloga zbog kojih se predloženi rebalans toliko razlikuje od inicijalnog budžeta. Prvi je snažno ubrzanje inflacije (koja je u novembru dostigla 15 odsto na godišnjem nivou), koje najvećim delom stoji iza povećanja javnih prihoda. Budžet je izrađen s pretpostavkom da će prosečna inflacija u 2022. biti 3,7 odsto. Drugi je unošenje u budžet velikog broja rashoda koji nisu prvobitno planirani. Za većinu ovih izdataka to je zapravo sad samo formalnost, pošto su već sprovedene ili se sprovode (isplata dva puta po 100 evra za mlade, povećanje pomoći za prvo, drugo i treće dete, turistički vaučeri i drugo). Treća i pojedinačno najveća promena u rebalansu je finansiranje ogromnih gubitaka javnih preduzeća iz energetskog sektora (Srbijagas i EPS). U budžet je direktno uključeno oko 1,3 milijarde evra sredstava za ove namene, a stvarni troškovi države još su veći jer se realizuju i izdavanjem garancija na njihovo zaduživanje“, navodi u svojoj analizi Fiskalni savet, dodavši kao jedan od „najvećih nedostataka rebalansa to što su ovi ogromni i prvobitno neplanirani izdaci za javna energetska preduzeća iskazani vrlo netransparentno“.
Tako je Srbija godinu završila sa deficitom od oko 3,5 odsto BDP-a pre svega zbog ogromnih troškova za finansiranje gubitaka javnih preduzeća iz energetskog sektora Elektroprivrede Srbije i Srbijagasa, budući da je više od polovine fiskalnog deficita iz 2022. godine otišlo upravo na te namene.
Očekivano, javašluk u energetskom sektoru koštao je Srbiju i rekordnog deficita tekućeg bilansa.
„Ekonomski odnosi sa inostranstvom prošle godine su značajno pogoršani. Procenjuje se da ća deficit tekućeg bilansa u 2022. godini dostići oko 7,5 odsto BDP-a, što je najveći deficit u prethodnih 10 godina“, konstatuje profesor Arsić, objašnjavajući da je pogoršanje trgovinskog bilansa najvećim delom posledica rasta uvoza energenata. A Srbija je energente kao i većina planete nabavljala po astronomskim cenama, s tim što je naša zemlja ušla u dodatni problem uvoza skupe struje.
„Privreda Srbije će ući u 2023. godinu s preovlađujućim negativnim trendovima – opadajućim trendom privredne aktivnosti, stagnacijom na tržištu rada, visokom inflacijom i visokim spoljnim deficitom“, konstatuje profesor Arsić, sagledavajući osnovne ekonomske pokazatelje u zemlji.
J. A.

Građani prestravljeni 2023. godinom

Srbija je na trećem mestu u svetu i prvom u regionu po indeksu pesimizma, pokazalo je novo globalno istraživanje međunarodne asocijacije Gallup International. U konkretnom slučaju istraživanje je posebno važno jer ljudi nisu upitani boje li se rata, prirodnih katastrofa ili novih pandemija. Reč je o tome da su građani Srbije najuplašeniji za svoju egzistenciju u čitavom regionu, a da su po uverenju da će ova godina biti još gora nego prethodna, na trećem mestu u svetu. Čak 64 odsto žitelja Srbije smatra da će u 2023. živeti lošije nego lane, a čak 76 odsto ispitanika veruje da će 2023. biti godina ekonomskih poteškoća. Zanimljivo je da svega devet odsto anketiranih deli uverenje vlasti da će ovo biti godina „ekonomskog prosperiteta”. U čitavoj Evropi se još gorem nego građani Srbije nadaju žitelji Poljske i Češke, što i ne čudi ako se zna da su pored Mađarske ove zemlje bile posebno pogođene ratom u Ukrajini, poskupljenjima, inflacijom i ogromnim pritiscima na tržište rada zbog velikog broja izbeglica, pre svega u Poljskoj.
J. A.

Prosek kao sveti gral

Prosečna plata za oktobar 2022. bila je 75.353 dinara. Međutim, više od polovine zaposlenih ima platu koja je 20.000 dinara manja od prosečne, odnosno još manja, budući da polovina zaposlenih ima zaradu do 57.000 dinara. A tu nalazimo i armiju od oko 400.000 ljudi koji žive na minimalcu.
Što se penzionera tiče, situacija je još i gora. Naime, prosečna penzija danas je u odnosu na prosečnu plata najmanja od 2008. godine. Uz to, u maju prošle godine, prema podacima PIO fonda, čak milion penzionera prima ček manji od 30.000 mesečno, odnosno penziju manju od prosečne (31.724 dinara). Od toga, oko 100.000 ljudi prima penziju do 10.000 dinara, 190.000 najstarijih prima mesečno od 10.000 do 15.000, a čak 260.000 penzionera mesečno živi sa penzijom koja se kreće od 15.000 do 20.000 mesečno.
J. A.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 12. januar 2023.

Post

Živimo ne samo u doba „postistine“ nego i „poststida“

Kada je jedan strani diplomata Ljubiši Ristiću rekao da će Srbija biti bombardovana, slavni pozorišni reditelj je dotičnog izbacio iz svog kabineta. Ovo je nedavno na jednoj televiziji ispričao sam Ristić, odakle bismo mi, inače, znali za tu pikanteriju. Kakav herojski čin.

Posle toga je Ristić, sigurno misli čitalac, uzeo pušku, stavio ranac na rame i otišao na Kosovo da brani otadžbinu. Jeste, al’ malo morgen, što bi rekao Slobodan Milošević.

Oni koji su bili za rat i rat izazivali, otišli su u bunker, oni koji su bili protiv rata otišli su na front. Kada se rat završio ovi prvi su ispuzali iz svojih skloništa i osvojili medije. Odakle ponovo „raspamećuju naciju“.

Zbilja, kako to reče neko na jednoj drugoj, ne manje ružičastoj televiziji, živimo ne samo u doba „postistine“ nego i „poststida“.

Potpuno odsustvo i jednog i drugog manifestovao je ovih dana još jedan istaknuti predstavnik domaće intelektualne elite. Profesor doktor Slobodan Vladušić izjavio je, naime, kako „Evropa nama zabranjuje da subvencionišemo poljoprivredu“, dok istovremeno sama to obilato radi, zbog čega su tamo prehrambeni proizvodi jeftiniji nego u Srbiji, što je sve deo šireg zavereničkog plana postpetooktobarskih (eto još jednog „post“ prefiksa) vlasti da se uništi srpski seljak jer seljak je „kičma svake države, pa i srpske“.

Koliko je to daleko od istine najbolje se vidi po tome što Evropska unija svake godine iz tzv. pretpristupnih fondova Srbiji za razvoj poljoprivrede poklanja 150 miliona evra. Da je Srbija u Evropi, dobijala bi 10 puta više. Bugarska, koja ima otprilike isto stanovnika kao i Srbija, dobija oko dve milijarde.

Da bi se pak pridružila „evropskoj porodici naroda“, potrebno je da Srbija svoju spoljnu politiku uskladi sa Unijom. Što, između ostalog, znači da uvede sankcije Rusiji. Što Srbija odbija. Ukoliko bi to uradila, glasi opravdanje, ugrozila bi svoje materijalne interese. Morala bi znatno skuplje da plaća energente, što bi je koštalo više stotina miliona evra. Time bi, kaže se, pucala sebi u nogu.

Pa je pucala sebi u glavu.

Jer uvođenje sankcija Rusiji nije materijalno nego moralno pitanje, nije stvar interesnih nego vrednosnih opredeljenja.

Evropa nije uvela sankcije Rusiji zato što je od toga očekivala neku korist za sebe. Naprotiv, znala je da će joj to doneti velike nevolje. Zato su, između ostalog, mere uvođene postepeno – da bi se državama dalo vremena da im se prilagode i nadomeste robu koja je dolazila iz Rusije. Ali Evropa je morala da pokaže da je Putinova agresija na Ukrajinu u dubokom neskladu sa evropskim vrednostima.

Paradoksalno ili ne, tek oni koji najviše govore o nebeskoj Srbiji, dakle Srbiji posvećenoj višim vrednostima, čak i o svojevrsnoj moralnoj superiornosti srpskog naroda, sada najviše podržavaju politiku koja se prevashodno rukovodi prizemnim interesima, materijalnim potrebama.

Slobodan Vladušić u jednom trenutku čak natukne da za reč „čojstvo“ u Evropi nema pandana, takoreći je neprevodiva… Može li biti veće ignorancije i veće nadmenosti istovremeno. Uzgred, prevodeći, pre gotovo pola veka, jednu knjigu s nemačkog, Zoran Đinđić je upotrebio reč „čoveštvo“.

Sve u svemu, to što govori (znatan) deo srpske intelektualne elite niti ima mnogo veze se istinom niti se oni zbog svojih postupaka stide. Traje veliki post.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. novembar 2022.

Država protiv tetkica

Dok je olako i „neselektivno“, što rekli ekonomisti, a u stvari bahato arčila milijarde „pomažući“ i najbogatijima, sa druge strane one siromašne aktuelna vlast je terala na prosjački štap

Javne finansije

Protest „tetkica“, tj. spremačica, higijeničarki, domara i ostalog „pomoćnog“ i Tehničkog“ osoblja, zaposlenog u dečijim vrtićima i sličnim javnim ustanovama pokazao je svu nakaradnost našeg ekonomsko-socijalnog sistema pod aktuelnom političkom, tj. vlašću Aleksandra Vučića.
Pri tome, potpuno je nebitna presuda Kasacionog suda kojom je, uzgred, odlučeno da ova grupa radnika nema pravo na regres i topli obrok, tj. da li je ona zasnovana na zakonu ili ne. Verovatno i jeste, ali to je tek ono najgore jer pokazuje da je ovaj režim utemeljen na sili i nepravdi. Jer, dok je olako i „neselektivno“, što rekli ekonomisti, a u stvari bahato arčio milijarde „pomažući“ i najbogatijima, sa druge strane one siromašne terao je na prosjački štap.

MALI SUPERHIK: „Slučaj tetkice“ je zapravo paradigmatičan primer koji ilustruje koliko je tvrdnja ministra finansija Siniše Malog, izneta prilikom predstavljanja rebalansa ovogodišnjeg budžeta u Skupštini, da je, naime, „država preuzela krizu na sebe“, bezočna neistina. Iz prostog razloga što, kao što je dobro poznato svima, pa i ministru Malom, država nema nikakve svoje pare, sve što ima uzme od drugih, milom (kao kredit) ili silom, kroz poreze. U stvari, aktuelna vlast je samo preraspodelila teret krize i to tako što je, sa jedne strane, opteretila buduće generacije, a sa druge što je (relativno) više opteretila siromašnije slojeve.
Takođe, vlast je tom „helikopterskom” podrškom pokazala da više vodi računa o svom marketingu nego o potrebama građana. Uzima i troši preko mere da bi se prikazala kao veliki dobrotvor, a u stvari zadužuje stanovništvo koje će ono što je dobilo morati da vrati s kamatom. Ne radi se, međutim, ovde samo o nedostatku volje da se rešenja za krizu traže analitičkim, tj. selektivnim pristupom. Naime, da bi se organizovala pomoć u skladu s potrebama, neophodno je i neko poznavanje socijalnog stanja u društvu, kao i malo bolje „logističke” sposobnosti nego što je organizovanje autobuskog prevoza, pravljenje sendviča i slično. U suštini, ova vlast je nesposobna za bilo kakvu akciju usmerenu ka povećanju socijalne pravde i pravičnosti.
Ono u čemu je, međutim, stekla zavidnu veštinu, jeste širenje obmana. Mesto i vreme na biraju, ali im je skupštinska govornica, reklo bi se, posebno draga. Tako je ministar finansija naveo pet razloga za rebalans budžeta. To su: 1) Porast prihoda koji će, kako se procenjuje, gotovo 200 milijardi dinara (tačno 193) biti veći od planiranih; 2) Rast cena energenata; 3) Pomoć mladima od 16 do 29 godina u iznosu od po 5.000 dinara; 4) Penzije koje bi od novembarske trebalo da se povećaju devet odsto i 5) Podrška merama nataliteta.
Glavni razlog Siniša Mali je sakrio. Reč je o povećanju rashoda koji će u 2022. od planiranih biti veći čak 272 milijarde dinara. Zbog toga će i ovogodišnji manjak u državnoj kasi umesto planiranih 200 milijardi dinara (1,7 milijardi evra) dostići 280 milijardi dinara (2,4 milijarde evra), tj. s predviđenih tri skočiće na (blizu) četiri odsto bruto domaćeg proizvoda.
Porast rashoda je u vezi s porastom cena energenata, prirodnog gasa i električne energije pre svega, ali suštinski razlog za loše stanje srpskih javnih finansija na drugoj je strani. Naime, Srbija je mogla da na energetskoj krizi debelo profitira. Ministar Mali je u Skupštini rekao da bi Elektroprivreda Srbije ostvarila dobit od 1,8 milijardi evra da je struju prodavala po nabavnoj, odnosno tržišnoj ceni. Koliki je rast cena energenata najbolje pokazuju podaci da je u septembru 2019. kilovat struje koštao od 3,8 do šest evrocenti, a ove godine košta između 32,7 i 55,6 evrocenti, dakle 10 puta više, rekao je Mali u Skupštini.
Mali je, međutim, opet zaboravio da kaže bitne stvari. Prvo – da je Srbija morala da uvozi električnu energiju, na šta će, prema rečima eksministarke Zorane Mihajlović, ove godine (počev od 12. decembra 2021, kada je došlo do velike havarije u TE „Nikola Tesla“) potrošiti oko milijardu evra.
Drugo, da tandem Vučić–Grčić nije urnisao EPS, Srbija bi imala struje i za izvoz. I to u velikim količinama. Dakle, i da cena struje nije povećana ni za cent, samo na izvozu je moglo da se zaradi možda i onoliko koliko je potrošeno na uvoz. Sa druge strane, iz reči ministra Malog neko bi mogao da zaključi da struja u Srbiji uopšte nije poskupljivala. To, međutim, ne odgovara stvarnosti. Prosečna cena električne energije u Srbiji (za privredu i domaćinstva) porasla je oko 20 odsto. Uprkos tome, EPS je za proteklih devet meseci 2022. zabeležio gubitak od 680 miliona evra (80 milijardi dinara), a lako se može desiti (zavisi od jačine zime) da gubitak na kraju godine dostigne (pa i premaši) i svih milijardu evra.
Taj gubitak EPS neće moći sam da pokrije, dakle pokriće ga „država”. Kako drugačije nego novim zaduživanjem. Koje će opet plaćati, tj. vraćati svi građani Srbije. Stara je istina da se struja u Srbiji troši neracionalno. To je znak da još ima prostora za (razumno) povećanje cene. To bi doprinelo racionalnijem ponašanju potrošača, što znači i smanjenju tražnje, naročito domaćinstava. Ako se na sve ovo doda činjenica da bogatija domaćinstva troše znatno više (električne) energije, lako se može zaključiti da je politikom cena u energetici aktuelna vlast pomagala bogatijima, a štetila siromašnijima.
Ista priča važi i za Srbijagas, jedino je ukupna šteta tu malo manja. Prvo, zbog lošeg gazdovanja, iako je davno obećano, kapacitet gasnog skladišta Banatski dvor ni do danas nije povećan sa 450 na 750 miliona kubnih metara. A drugo, prodajnom cenom gasa, znatno nižom od kupovne/uvozne, opet su privilegovani boljestojeći građani nauštrb onih slabije stojećih.


BUDŽET TAMNI VILAJET: U stvari, rebalans pokazuje da je budžet „mrtvo slovo na papiru”, odnosno da, kao što mu se neozbiljno prilazi tokom projektovanja, tako je i neodgovoran odnos prema njegovim postavkama. Naime, iako je već u vreme izrade budžeta bilo prilično izvesno da će doći do energetske krize i, štaviše, uprkos upozorenjima Fiskalnog saveta, Vlada u budžet nije unela nikakve mere za predupređivanje, tj. ublažavanje teškoća u snabdevanju. Takođe, odmah po usvajanju budžeta Vlada je počela da preduzima korake koji njime uopšte nisu bili predviđeni – poput populacione politike i pomoći mladima (što je, da podsetimo, sada ministar Mali naveo među razlozima za rebalans).
To ukazuje na jednu od ključnih negativnih karakteristika srpskog budžeta – netransparentnost. Kako u svojoj „Oceni rebalansa budžeta” konstatuje Fiskalni savet, „nedovoljna transparentnost budžeta je problem koji se ponavlja iz godine u godinu”. FS posebno navodi primer bivše Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima – u međuvremenu unapređene u ministarstvo – koja „od svog osnivanja nikada nije našla za shodno da u budžetu predstavi projekte na koje troši novac poreskih obveznika”. Štaviše, gura dalje FS, „predloženim rebalansom transparentnost budžeta dodatno i snažno je pogoršana jer ogroman trošak javnih preduzeća iz energetskog sektora nije detaljno prikazan. Jedini rashod koji se može jasno prepoznati u budžetu je 10 milijardi dinara za nabavku rudarske mehanizacije za EPS. Preostalih oko 140 milijardi dinara (1,2 milijarde evra) direktnog budžetskog troška samo su proknjiženi na poziciji Izdataka za nabavku finansijske imovine, bez objašnjenja. To znači da nije pokazano kojem preduzeću ide koliko sredstava, kako su njihovi gubici tačno nastali, za koje će se namene budžetska sredstva iskoristiti i drugo. Gotovo je neverovatno” – čudi se Fiskalni savet (čudo je da nije oguglao) – „da se pozicija Izdaci za nabavku finansijske imovine (u cilju sprovođenja javnih politika) poveća u odnosu na prvobitni budžet više od 11 puta (sa 13 na 153 milijarde dinara); da se nabavka finansijske imovine (čitaj zaduživanje – prim. NM) na računu finansiranja budžeta poveća 35 puta (sa 3,8 na 132 milijarde dinara); da se izmenom člana 41 omogući da država izda 102 milijarde dinara garancija za zaduživanje (prethodno je bilo 24 milijarde) – a da ništa od toga ne bude jasno obrazloženo poreskim obveznicima. Pritom, u Obrazloženju budžeta našlo se mesta da se pomene aktivnost multinacionalnih kompanija u Irskoj”, ironični su na kraju Petrović i ekipa.
Valjda u skladu sa izrekom da je bog prvo sebi bradu stvorio, netransparentnošću se posebno odlikuje Ministarstvo finansija. Budžet ovog ministarstva je povećan za čak 275 milijardi dinara (sa 895 na 1.170 milijardi). Lavovski deo te sume, 245 milijardi, namenjen je pokrivanju gubitaka energetskih preduzeća. Međutim, „ocenjuje” FS, „rebalans i propratna dokumentacija samo u tragovima referišu na ovaj vrtoglavi porast, zbog čega je iz budžetskih izvora nemoguće doneti bilo kakav zaključak o krajnjoj nameni ovih sredstava”.
Najveći deo povećanja rashoda jeste za energetiku, ali je u tih gotovo 300 milijardi dinara vlast uspela da uglavi i sopstvene troškove, kojih se ni poslovični „pijani milioner“ ne bi postideo.
Naime, kako je to primetila Marinika Tepić, poslanica Stranke slobode i pravde, sredstva na raspolaganju Generalnom sekretarijatu vlade povećana su čak šest puta – sa milijardu na šest milijardi dinara. Kome idu te pare – ne zna se. Ali nije to ništa novo. To je, kako reče Fiskalni savet, „negativna praksa koja se ponavlja iz godine u godinu”.
Posebno su opasne mutne radnje u javnim investicijama. Primetno je da su kapitalna ulaganja (uprkos krizi) ostala visoka. Štaviše, čak su i povećana – sa 407 na 423 milijarde dinara. Načelno – i makar na prvi pogled – to deluje pohvalno. Međutim, način na koji se troše te ogromne pare pobuđuje raznovrsne sumnje. Već je naveden primer Kancelarije, tj. Ministarstva za javna ulaganja. Njegovih dvestotinak miliona evra tek je vrh ledenog brega. U potpunom mraku sprovode se infrastrukturni projekti teški i po milijardu i više evra. Doduše, zakonom je propisano da sve investicije skuplje od pet miliona evra moraju biti praćene analizom isplativosti, ali je istovremeno dopušten izuzetak za projekte od tzv. nacionalnog značaja.
Kad se tome doda da projekti utvrđeni međudržavnim sporazumima ne podležu obaveznim tenderskim procedurama, jasno je da se u Srbiji milijarde evra državnog, tačnije novca građana Srbije (za putnu, železničku, vodnu, vazdušnu metro i komunalnu infrastrukturu) troše bez ikakve kontrole.
Računice pokazuju da izgradnja puteva i pruga koji se grade državnim sredstvima (tj. uglavnom iz kineskih kredita) i bez upliva međunarodnih finansijskih organizacija, košta 30-40-50 odsto skuplje nego oni čije se finansiranje i izgradnja odvijaju pod „monitoringom” Evropske investicione banke, Evropske banke za obnovu i razvoj i sličnih institucija.
Taj novac odlazi u džepove građevinskih i ostalih preduzeća bliskih Srpskoj naprednoj stranci i (u manjoj meri) njenim koalicionim partnerima. To je jedan od glavnih kanala kojima se novac građana Srbije preliva u džepove privatnika bliskih vlastima. Ta takoreći legalizovana pljačka „epskih razmera” jedan je od važnih razloga što se ogromna budžetska sredstva odvajaju za investicije.

Mijat Lakićević
Novi magazin,17. novembar 2022.

Srpska nacija nije homogena kategorija

Šta u svojoj „Sažetoj istoriji Srbije“ piše istoričar Dejan Đokić, da li je istorija srpskog burnija nego drugih naroda, zašto kaže da su Srbiju stvarali migranti, da li je kroz istoriju Srbija bila više na zapadu ili na istoku…

Intervju Dejan Đokić, istoričar

Dejan Đokić je profesor istorije na Goldsmits koledžu Univerziteta u Londonu, naučni saradnik britanske Fondacije Liverhjum i gostujući profesor na katedri za jugoistočnu Evropu na Univerzitetu Humbolt u Berlinu. 2019. je bio jedan od 30 dobitnika prestižne nagrade ’Mid-Career Fellowship’ koju dodeljuje Britanska akademija. Diplomirao je i doktorirao na Školi za istočnoevropske i slovenske studije Univerziteta u Londonu, a postdoktorsku specijalizaciju je završio na njujorškom Kolumbija univerzitetu. Autor je, između ostalog, knjiga Elusive Compromise: A History of Interwar Yugoslavia (2007; srpski prevod 2010, makedonski prevod 2016), i Pašić and Trumbić: The Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes (2010). Uskoro iz štampe, u izdanju Cambridge University Press, izlazi i knjiga A Concise History of Serbia (Sažeta istorija Srbije) koju će naredne godine u srpskom prevodu objaviti novosadska Akademska knjiga. To je bio i povod za ovaj razgovor. Trenutno piše ‘kolektivnu autobiografiju’ poslednje generacije vojnika JNA.

Vi ste istoričar, pa je prirodno vaše interesovanje za istoriju Srbije. Ipak, šta vas je navelo da napišete ovu knjigu?
Na ideju je došla urednica edicije ‘Sažete istorije’ Kembridž universiti presa, koja mi je predložila da napišem Sažetu istoriju Srbije. Izdavač mi je dao više prostora nego što smo prvobitno planirali, pa knjiga nije baš ‘sažeta’; ona nije uvek ni istorija Srbije, jer država pod tim imenom nije postojala u većem delu perioda koji knjiga pokriva. Ipak, originalni naslov je ostao. Imao sam potpunu slobodu da osmislim strukturu, fokus i opseg knjige; jedino je, kao što je uobičajeno u anglo-američkoj praksi, izdavač odredio broj reči, ilustracija i mapa.
Kao istoričar Jugoslavije i Evrope u 20. veku, morao sam da izučavam istorijske periode i probleme kojima se nisam ranije ozbiljno bavio. Tokom istraživanja sam zaključio da 19. vek ne mogu da razumem bez izučavanja ranijih vekova, pa sam sve dalje išao u prošlost. Knjiga pokriva celokupnu istoriju Srba i Srbije, odnosno od onog perioda kada možemo nešto manje-više pouzdano da tvrdimo o njihovoj istoriji, pa sve do danas.
Knjiga počinje sa seobama Slovena i Avara na Balkan u šestom i sedmom veku, a završava se savremenim seobama Slovena: sa Balkana, uglavnom u zapadnu Evropu i severnu Ameriku, i, poslednjih meseci, iz Rusije i u manjem broju Ukrajine, u Srbiju. Najnovije seobe se odvijaju paralelno sa migracijama stanovništva Afrike i Azije, koje, prolazeći kroz Srbiju i Balkan, takođe beži od rata i siromaštva, na zapad. Tako sam knjigu otvorio i zatvorio ‘migracionim krizama’.

Ima se utisak da je i u samoj Srbiji retko pisana njena istorija, uglavnom se pisala istorija Srba, srpskog naroda i slično. Kako na to gledate?
Istoričari u Srbiji ne pišu velike sinteze nego uglavnom radove koji se bave kraćim periodima i užim temama; tako je sa doktorskim tezama, što je razumljivo, ali je često tako i kada je reč o istoričarima koji nisu na početku karijere. Ti radovi su informativni, neretko odlični, i mnoge sam koristio dok sam pisao knjigu. Istoričari u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji ne pišu ni istorije Jugoslavije, Balkana i Evrope, nego se te knjige prevode sa stranih jezika. Istoriografija u Srbiji je uglavnom konzervativna; nema mnogo primera istoričara koji prate najnovije trendove u istoriografiji. Izuzetaka, naravno, ima, posebno među istoričarima srednje i mlađe generacije.
Osamdesetih godina prošlog veka je izašla u Beogradu višetomna Istorija srpskog naroda, u čijem pisanju su učestvovali maltene svi vodeći srpski istoričari. Odlučili su da napišu istoriju srpskog naroda a ne Srbije, jer nacija navodno ima duži i uočljiviji kontinuitet nego država. Ova višetomna studija predstavlja kapitalno delo; počinje praistorijom i završava se sa 1918. godinom, kada je prestala da postoji srpska država. Iako je srpska nacija nastavila da postoji, savremeni događaji su ostali bez svoje istorije. Kasniji pokušaji da se napiše istorija Srbije ili srpskog naroda se ne izdvajaju originalnošću, niti modernim pristupom pisanju istorije, ali zato prate dominantne ideološke narative u Srbiji.
Moja knjiga je istovremeno i istorija Srbije i istorija srpskog naroda. Izazov s kojim sam se suočio – da u dužem periodu koji pokriva knjiga nije postojala srpska država – nije specifičan za istoričara Srbije. S njim se suočavaju i istoričari Bugarske, Grčke, Italije, Nemačke… Ja sam u tome video priliku da se odmaknem od istorije institucija i nacionalne istorije i da pratim transnacionalne, transimperijalne protoke ljudi, ideja, dobara, bez kojih nije moguće razumeti doba pre nacionalnih država, ali ni moderno doba.

Mi volimo da mislimo da je naša istorija burna. Da li je ona burnija od istorije drugih naroda i država ili je u granicama evropskih standarda, da tako kažemo?
Srpska istorija je često bila burna, a uvek je bila deo širih istorijskih procesa, čak i kada je naizgled bila odsečena od sveta… Moja knjiga je dakle i istorija Srbije u širem, regionalnom, pa i evropskom kontekstu. Pitanje „koliko je istorija Srbije posebna“, provejava kroz knjigu. Postoje neke specifičnosti u istoriji Srbije, ali se ona ne može izučavati bez transnacionalnih, transimperijalnih, regionalnih kontakata i kulturnih razmena, ali i sukoba sa okolinom. Kao istoričar koji piše u vremenu kada se moderna istorijska nauka odmakla od uskih, nacionalnih okvira, Srbiju sam posmatrao kao deo šireg konteksta; na neki način, napisao sam transnacionalnu nacionalnu istoriju. Bez dobrih nacionalnih istorija nije lako pisati transnacionalne i globalne istorije, pa se nadam da će moja knjiga i u tom smislu da doprinese istoriografiji.

Koji su glavni nalazi vaše knjige?
Kada sam počeo da radim na knjizi, nisam imao unapred zacrtane teze, a i nije lako analizirati tako dugačak period, odnosno istorijske periode i epohe koji nisu mnogo povezani, osim u glavama nacionalista koji vide kontinuitet između srednjevekovnih, feudalnih srpskih političkih organizacija sa modernom Srbijom. Srbija je relativno mlada država, koja je nastala spletom okolnosti u prvoj polovini 19. veka, kada je došlo do kolapsa sultanove vlasti na periferijama carstva usled pobune nekada elitnih janjičarskih trupa, i priliva centralnoevropskih romantičarskih ideja o naciji koje su doneli habsburški Srbi. Crkva jeste predstavljala sponu sa ranijim periodom, ali je i tu kontinuitet sa srednjim vekom upitan. Pećka patrijaršija je ugašena sa raspadom srednjevekovne države, pa je obnovljena u 16. veku, u drugim okolnostima, kao jedna od zvaničnih crkava u Osmanskom carstvu, da bi bila ukinuta u 18. veku. Kada je Srpska pravoslavna crkva osnovana 1920. godine ona je bila naslednica Pećke patrijaršije, ali je u mnogo čemu bila i nova institucija, čije je ‘ujedinjenje’ naišlo na slična iskušenja i probleme kao stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, iako se u slučaju crkve naizgled radilo o srpskoj, a ne multinacionalnoj organizaciji.
Problem kontinuiteta postoji i unutar epoha. Pitanje je, na primer, da li se mogu povući direktne paralele između Srbije sa početka 20. veka i današnje Srbije, tj. bez uzimanja u obzir događaja do kojih je došlo u međuvremenu, pre svega ogromnih žrtava u dva svetska rata, jugoslovenskog iskustva, ukidanja višestranačkog sistema – još 1929, a ne tek 1945. – državnog socijalizma u vreme Hladnog rata, kulta ličnosti doživotnih vladara, i na kraju raspada Jugoslavije i ratova devedesetih.
Kao i ostale knjige u Kembridžovoj ediciji u kojoj se pojavljuje, moja knjiga je pre svega politička istorija, ali sam pažnju posvetio i istoriji društva, privrede, kulture, seksualnosti. Odmakao sam se od tradicionalne istorije ‘velikih muškaraca’, i u naraciju uveo žene, kao i druge marginalne i manje vidljive grupe, poput Jevreja, Muslimana, Albanaca, Vlaha, Cincara, Roma, čije istorije takođe čine istoriju Srbije.

A koje su glavne teme?
Uprkos problemu (dis)kontinuiteta, nekoliko tema provejava kroz knjigu. Jedna su migracije. Srbiju su kroz istoriju stvarali migranti, i ona je opstajala i obnavljala se zahvaljujući prilivu i odlivu stanovništva. Još jedna centralna tema knjige je suživot, ali i sukobi, sa narodima sa kojima Srbi dele životni prostor, zatim odnosi sa velikim silama i susednim državama. Srbi su granični narod, čiji je identitet kroz vekove evoluirao i nastavlja da evoluira, koji se obnavljao i bivao iznova ‘zamišljan’. Kroz istoriju je postojalo više ’srpskih centara’; danas osim Srbije deo jedne susedne zemlje nosi srpsko ime, a u jednoj drugoj susednoj državi skoro polovina stanovništva se izjašnjava kao Srbi, odnosno govore srpski jezik, dok većina pripada srpskoj crkvi. Kao i druge nacije, srpska nacija nije homogena kategorija, niti je u njenoj tradiciji da to bude, uprkos željama i pokušajima nacionalnih ideologa da ostvare nacionalno jedinstvo, neretko u cilju opstanka na vlasti nacionalnog vođe.

Da li se mogu izdvojiti neki prelomni momenti u istoriji Srbije i koji bi oni bili?
Takvih momenata je tokom perioda koji pokriva knjiga bilo više, a neki su to postali tek kroz istorijsku perspektivu i uz naknadnu pamet. Na primer, pad Smedereva 1459. su njegovi stanovnici doživeli kao katastrofu i veliku traumu, posebno u kontekstu apokaliptičnih predviđanja posle pada Carigrada samo nekoliko godina ranije. Međutim, tadašnji Srbi nisu mogli da pretpostave da će nastupiti viševekovna vladavina Osmanlija, samo povremeno prekidana periodima Habsburške vlasti. Smederevo je privremeno palo pod osmansku vlast samo dvadeset godina ranije, i generalno se smatralo, s pravom, da su Osmanlije verski tolerantniji nego pretežno katoličke zemlje poput Mađarske ili Venecije. Posle pada despotovine kružile su glasine da se izbeglo srpsko plemstvo zajedno sa mađarskim saveznicima sprema da oslobodi Smederevo, a bile su rasprostranjene i glasine, ili nada, da će doći do obnove Vizantije.

U Srbiji se danas gotovo zatire sećanje na Drugi svetski rat, osim na Jasenovac, dok se glorifikuje srpska srednjevekovna istorija, a naročito Prvi svetski rat. Kakav je vaš odnos prema tim događajima.
Revizionizam je važan preduslov za napredak istorije kao naučne discipline. Kod nas je, međutim, on postao sinonim za zloupotrebu istorije u cilju nacionalističkih i političkih projekata. Preispitivanje prethodnih saznanja i interpretacija je neophodno i to uključuje i istoriju Prvog i Drugog svetskog rata. Međutim, pod plaštom revizionizma, često se teži rehabilitaciji ratnih zločinaca i kvislinga ili produbljivanju nacionalnih mitova – ali samo ‘naših’, dok se u slučaju ‘drugih’, revizionisti drže starih ideoloških interpretacija – na primer kada se radi o broju ratnih žrtava u dva svetska rata. U ovome učestvuju neki istoričari, filmski i pozorišni reditelji, sveštenici, pravnici, pisci i novinari, a često iza svega stoji vlast. Ipak, za sada su ti pokušaji uglavnom neuspeli, i ne verujem da će izdržati test vremena. Što se tiče glorifikacije srednjovekovne istorije, i ponovnog ‘izmišljanja tradicije’, Srbija tu nije usamljena, ne samo u regionu. Svi nacionalizmi traže ‘zlatno doba’ iz prošlosti, koje treba da pruži legitimitet savremenim političkim programima i ideološkim narativima. Današnja nacionalistička istoriografija ne nudi ništa novo i svakako ne ide u korak sa savremenim trendovima u nauci. Međutim, očigledno ima podršku države. Tragikomičan projekat sa spomenikom Stefanu Nemanji, iako Beograd nije bio deo države kojom je vladao veliki župan, samo jedan je primer. Od serije o Nemanjićima na državnoj televiziji se makar odustalo jer je publika prepoznala loš kvalitet, ali je spomenik nažalost završen uz verovatno ogromne troškove o kojima se samo nagađa, iako se radi o novcu poreskih obveznika.

Pojedini istoričari prvu deceniju 20. veka, uprkos kraljeubistvu 1903, smatraju „zlatnim dobom“ Srbije. Kakav je vaš pogled na to vreme?
Istorija pokazuje da je bilo revolucionarnih prevrata koji su doneli napredak, a počivali su na ubistvu monarha. Može da se raspravlja o karakteru promena koje su usledile posle ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović, koje je izazvalo opštu osudu tadašnje ‘međunarodne zajednice’, uključujući i carsku Rusiju. Velika Britanija i Holandija, obe kraljevine, prekinule su diplomatske odnose sa Srbijom sve dok oficiri-kraljeubice nisu bili penzionisani, do čega je došlo 1906, na treću godišnjicu Majskog prevrata. Period posle 1903. nije predstavljao zlatno doba srpske demokratije – osim ako nam standardi nisu niski, što nije isključeno. Oficiri-zaverenici su pokušavali da utiču na rad vlade, bilo je korupcije, političkog nasilja a, kao i u ostatku Evrope, žene nisu imale pravo glasa. Vodili su se i osvajački – u našoj istoriografiji poznati kao oslobodilački – ratovi 1912/13, u kojima je ubijeno ili proterano mnogo nedužnih civila, Albanaca i južnoslovenskih muslimana, ali i Bugara, a stradalo je i dosta srpskih vojnika i civila. S druge strane, uprkos svim nedostacima demokratije u Srbiji s početka 20. veka – koju treba porediti sa stanjem demokratije u tadašnjoj Evropi, pre svega balkanskim državama, a ne sa savremenim standardima na zapadu – nijedna politička partija nije zagovarala napuštanje parlamentarne demokratije i uvođenje političkih sistema kakvi su tada postojali u carskoj Rusiji ili imperijalnoj Austro-Ugarskoj. Postojala je prilična sloboda i pluralizam medija, a tadašnji vladar, kralj Petar Karađorđević, imao je mnogo manje uticaja na društvo nego sadašnji vladar, predsednik Vučić. Političkom scenom je dominirao Nikola Pašić, predsednik Narodne radikalne stranke, ali je on imao jaku opoziciju pre svega u vidu Samostalnih radikala, mlađih i liberalnijih pripadnika NRS koji su se odvojili od stranke i koji će u međuratnom periodu predstavljati osnovu jugoslovenske Demokratske stranke. Postojala je i jaka tradicija socijalističkih ideja u Srbiji, koja je danas, nažalost, skoro sasvim potisnuta iz ‘kolektivne svesti’.
To je takođe bio period kada je Beograd postao de fakto jugoslovenski kulturni, pa i politički centar. Krajem 1905. dolazi do stvaranja Hrvatsko-srpske koalicije, koja pobeđuje na izborima za hrvatski sabor naredne godine, i mnogi habsburški Jugosloveni gledaju na Srbiju kao na južnoslovenski Pijemont. Dolazak kralja Petra, Karađorđevog unuka, na presto Srbije se poklopio sa obeležavanjem stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, ali su manifestacije poprimile pre svega pan-jugoslovenski karakter, sa brojnim gostima iz Hrvatske, Slovenije, Bosne, Vojvodine, Crne Gore i Bugarske.

S obzirom na aktuelnu situaciju, tj. na dilemu istok ili zapad u kojoj se Srbija danas nalazi, šta nas o tom pitanju uči istorija, da li je Srbija bila više okrenuta Zapadu, tj. Evropi, ili Istoku, tj. Rusiji?
Podela na istok i zapad je pre svega hladnoratovska i ponovo je ojačala zbog izbijanja novog Hladnog rata koji sve više preti da preraste u treći svetski rat. Navodna tradicionalna samoidentifikacija Srba kao naroda koji nije ni na istoku ni na zapadu, odnosno koji je i na istoku i na zapadu, lažno je pripisana Svetom Savi u drugoj polovini prošlog veka. Srednjevekovni Srbi nisu razmišljali u ovim kategorijama, a ako su sebe negde videli to je bilo na zapadu, u smislu da su živeli zapadno od Carigrada, političkim i duhovnim centrom tadašnjeg sveta. Što se tiče veza između Srbije i Rusije, one nesumnjivo postoje, jer se radi o slovenskim, pravoslavnim narodima, koji su u istoriji često, ali ne uvek, bili na istoj strani. Rusija je, prema međunarodnim ugovorima, u 19. veku bila garant autonomije Srbije unutar Osmanskog carstva, prvo sama a kasnije sa ostalim velikim silama. Dve države su bile i saveznice u oba svetska rata (1941-45. kao Jugoslavija i SSSR). Međutim, Srbija u 19. veku za političke modele bira Belgiju i Francusku. Diplomatski odnosi između Moskve i Beograda, prekinuti za vreme Ruske revolucije, uspostavljeni su tek 1940. godine. Jugoslavija je posle Drugog svetskog rata kopirala sovjetski sistem, ali je već 1948. došlo do sukoba između Beograda i Moskve. Titova Jugoslavija zatim razvija svoju verziju državnog socijalizma, što joj omogućava da igra izvesnu ulogu u svetskoj politici, koja možda nije bila tako važna kako se tada činilo, ali je ipak daleko prevazilazila veličinu i ekonomsku moć jugoslovenske države. Današnje proruske stavove u Srbiji i podršku Putinovom tragičnom ratu u Ukrajini, treba pre svega razumeti u kontekstu ruske podrške Srbiji na međunarodnom planu oko statusa Kosova. Bojim se da prilično veliki deo srpskog društva koji podržava rusku invaziju na Ukrajinu i ratne zločine i razaranja od strane ruske vojske, verovatno na taj način implicitno pokazuje nespremnost da se kritički suoči sa ulogom Srbije i srpskih vojski u ratovima tokom 90-ih godina prošlog veka.
Vaše pitanje sugeriše da je Evropa ono što se simbolično, ne samo geografski, smatra zapadom, a da sve ostalo, pre svega Rusija, nije Evropa. Međutim, pre 24. februara 2022, ni Ukrajina nije bila Evropa, ali sada jeste, a Rusija tek sada navodno nije… Simboličke granice Evrope su se dakle pomerile na istok. Da li to znači da je Srbija konačno u Evropi? Ili je tamo gde je uvek bila: sastavni deo istorije Evrope, mesto na kom se sreću i prepliću jugoistočna i centralna Evropa, različiti narodi, religije, ideologije, velike sile; granični region stvoren kroz migracije, koji nije lako uklopiti u stereotipne podele na istok i zapad, i koji zahteva preispitivanje i redefinisanje ovih podela?

Kada je Srbija kao država bila najbliža evropskim vrednostima i standardima?
U Srbiji postoji tendencija da se na Evropu gleda nekritički, pomalo pojednostavljeno, kao na sasvim pozitivnu ili kao na sasvim negativnu kategoriju. Ideje progresa i prosvetiteljstva jesu došle iz zapadne i centralne Evrope u Srbiju 19. veka, ali su istovremeno stigle i u Carigrad i ostale delove Osmanskog carstva. Emancipacija od osmanske vlasti se stoga pojednostavljeno tumači u srpskoj istoriografiji kao pojava nerazdvojiva od modernizacije i ‘evropeizacije’ srpskog društva, koja je pritom podrazumevala proterivanje muslimanskog stanovništva. Najdestruktivnije ideologije koje su u 20. veku bile odgovorne za svetske ratove i do tada neviđena stradanja su takođe nastale u zapadnoj i centralnoj Evropi, a ne na Balkanu.
Današnja Srbija, nažalost, nije istinsko demokratsko društvo, koje gaji građanske slobode, slobodu medija, javnih debata, štiti ljudska i prava manjina. Posle oktobra 2000, kada je pao Miloševićev režim, pa i posle marta 2003, kada je ubijen Zoran Đinđić, Srbija je pokazivala izvestan demokratski potencijal. Taj potencijal je postojao i devedesetih, kada je režim usled masovnih protesta morao da popušta pred zahtevima opozicije, sve dok na kraju nije izgubio izbore u jesen 2000. Nažalost, zadnjih godina Srbija je de fakto jednopartijska država, u kojoj se opet, pre svega na silu i odozgo, bez mnogo iskrene podrške u narodu, gradi kult vođe. Opozicione stranke su na ivici relevantnosti. Možda poslednja nada za demokratiju u Srbiji leži na građanskim, lokalnim inicijativama koje se bore za zaštitu životne sredine i koje su jedine uspele da nanesu poraz sadašnjem režimu, iako ta borba nije još završena.
Danas se i neke zemlje Evropske unije udaljuju od zapadnih vrednosti koje pominjete. Za razliku od Miloševića, koji je bio na vlasti u vreme kada je u većem delu istočne Evrope došlo do demokratizacije i kada je postojao entuzijazam za ujedinjenom Evropom slobodnih naroda, Vučić je svoj politički zenit doživeo u vreme kada su i na globalnom nivou, uključujući i bastione liberalne demokratije poput Velike Britanije i SAD, na vlast došli autoritarni populisti. Za razliku od Srbije 90-ih godina prošlog veka, današnja Srbija nije u ratu sa svojim susedima, bez obzira na tenzije sa Hrvatskom i Kosovom, Bosnom i Crnom Gorom. To su ključne razlike između Miloševićevog i Vučićevog doba.

Kaže se da je istorija učiteljica života. Da li smo mi kao narod i država naučili nešto iz istorije i zašto nismo?
Pre bih rekao da je moguće u nekim slučajevima povući izvesne paralele i kontraste između različitih istorijskih perioda i događaja, iako se istorijski konteksti uvek razlikuju. Vratio bih se na vaše zapažanje s početka intervjua, da istoričari u Srbiji ne pišu istorije Srbije. Možda se u njemu krije deo odgovora na ovo pitanje?

Mijat Lakićević
Novi magazin, 10. novembar 2022.

Opelo za beogradski Univerzitet

Priča kaže da je nakon osnivanja Srpske napredne stranke neko primetio kako u njoj nema intelektualaca. Na to je stigao odgovor: ne brinite, oni su najjeftiniji

Gotovo neprimećeno je ovih dana prošla vest da je Savet Univerziteta u Beogradu prihvatio izmenu Statuta kojom se „aminuje blagoslov“, kako su to cinično zabeležile Večernje novosti, Svetog arhijerejskog sinoda za upis na studije i zasnivanje, odnosno prekid radnog odnosa na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu. Protiv je glasao samo predsednik Saveta Aleksandar Popović. Prethodno je istu odluku izglasao i Senat BU.

Tako je prosveta još jednom ustuknula pred crkvom. Nedavno su, treba li uopšte podsećati, udžbenici biologije promenjeni u skladu sa crkvenim zahtevima. U toj borbi, ne sme biti zaboravljeno, biolozi su se časno držali i nisu hteli da odstupe od naučnih istina, ali je vlast pronašla grupu moralno-politički podobnih dr prof. koji su digli ruke. Tako da su im pale gaće.

Upravo u času kada, obogaćena navodno svežim proevropskim kadrovima u Vladi, Srbija domaću, a još više stranu javnost pokušava da ubedi kako hoće u Evropu, vlast čini krupne retrogradne korake.

Umesto da se crkva prilagođava univerzitetu, univerzitet se prilagođava crkvi. Umesto da se školske lekcije pišu u skladu s naukom, one se usklađuju s religijom.

Neko će možda reći da je za sve kriv Zoran Đinđić jer je, uvodeći veronauku u škole, otvorio „Pandorinu kutiju“. U stvari, nije problem ni u veri ni u nauci. Niko od više desetina intelektualaca koji su glasali, zapravo, protiv zdravog razuma, dakle protiv same suštine svog poziva, praktično protiv sebe samih kao ljudskih bića, nije veronauku učio u školi. To što je njima na „strašnom mestu“, u odlučnom času, bilo potrebno, ne uči se i ne stiče u školi.

Mada, kad se bolje razmisli, možda baš jeste tako. Možda se to što su nam pokazali visoko uvaženi članovi našeg društva baš i uči u školi? Možda su oni najbolji đaci i najvredniji rezultat našeg obrazovnog sistema? Koji promoviše poslušnost, podaništvo i ostale karakteristike (beskarakternog čoveka) uperene protiv slobode i odgovornosti.

Pre nekoliko godina, 2019. ako se ne varam, napisao sam da ključni oslonac Vučićeve vlasti nije onaj slabije obrazovani i siromašniji deo stanovništva iako on daje takozvanu „masu“. Pravu potporu zapravo daje onaj visokoobrazovani i bogatiji deo društva, doktori (nauka) i profesori, intelektualci koji Vučiću obezbeđuju „sivu masu“. Ukratko, da problem nije tzv. lumpenproletarijat nego – „lumpeninteligencija“.

Drugim rečima, onih nekoliko hiljada „sendvičara“ koje Vučić za hiljadu-dve dinara voza s kraja na kraj Srbije da bi aplaudirali, manji su problem. Glavni problem je nekoliko hiljada profesora univerziteta, ne samo beogradskog, naravno, nego i novosadskog, niškog, kragujevačkog, ostale da ne pominjemo, koji svakog meseca na blagajni uzimaju stotine hiljada dinara – da bi ćutali. Tako je, dakle, bilo zapisano te 2019. godine.

U međuvremenu, međutim, problem je eskalirao. Pripadnici naše akademske elite više ne ćute samo već su počeli da se aktivno uključuju u očuvanje jedne nedemokratske vlasti i održanje jednog antiliberalnog režima.

Slava izuzecima.

Priča kaže da je nakon osnivanja Srpske napredne stranke neko primetio kako u njoj nema intelektualaca. Na to je stigao odgovor: ne brinite, oni su najjeftiniji.

U šta se svakog dana uveravamo na ružičastim i srećnim tabloidnim inferiormerima.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 3. novembar 2022.

Netržišnim merama država uništava poljoprivredu

Hrane ima dovoljno, problem je cena. U tom smislu će se smanjiti pristupačnost hrane u siromašnim delovima sveta i kod siromašnih stanovnika u zemljama u razvoju, kakva je i Srbija

Goran Živkov, agrarni konsultant

Odavno u Srbiji – a i, istine radi, u celom svetu – problem s hranom. S jedne strane, zbog rastućih cena, a sa druge, zbog opadajuće proizvodnje. To je tema razgovora s poljoprivrednim stručnjakom Goranom Živkovim, vlasnikom konsultantske kuće SEEDEV.

Prethodne nedelje u Srbiji je palo mnogo kiše. Da li je ona popravila stanje kultura čija se žetva očekuje – kukuruza, soje i suncokreta, pre svega?
Ne. Žetva svih ovih kultura je obavljana već početkom avgusta, kada je suša dostigla svoj vrhunac i kada je izgubljena zelena masa. Posle toga nema prostora za popravku. Opet, pošto se najavljuje da će u naredna tri meseca postojati značajan deficit vlage, naročito na području Vojvodine, ova kiša je važna da mogu da se poseju ozimi usevi. Uljana repica već treba da se seje.

Koliko je velika bila suša u Srbiji ove godine?
Izuzetno velika, kako po intenzitetu – jačini i dužini trajanja tako i po teritorijalnom obuhvatu. Za sušu su potrebne visoke temperature i/ili nedostatak padavina. Ove godine smo imali ekstremno niske padavine i visoke temperature u dugom periodu koji je bez izuzetka zahvatio celu Srbiju, tako da ne možemo, kako je to obično, da kažemo da su istočni delovi više stradali ili da su planinski zadržali vlagu i slično.

Da li je suša i u kojoj meri pogodila pšenicu. Imamo li je i za izvoz, treba li da strahujemo od nestašice brašna?
Pšenica je vegetacioni period završila pre početka suše i imali smo jednu sasvim prosečnu žetvu. Srbija ima višak pšenice, izvoz je intenzivan i ukoliko se u narednih nekoliko meseci ne pretera sa izvozom, koji bi doveo do toga da posle nemamo pšenicu za sopstvene potrebe, nemamo o čemu da brinemo. Osim, naravno, o ceni, za koju se očekuje da dodatno raste.

Kakav će biti ovogodišnji rod voća i povrća, veći ili manji nego prošle godine, koji proizvodi su prošli bolje, a koji gore?

Nijednoj poljoprivrednoj kulturi ne odgovaraju visoke temperature i malo padavina. Čak i pored navodnjavanja. Tako da će svi usevi koji rode u jesen kao što su jabuke, kruške, šargarepa, krompir i druge, imati manji rod, dok one koje su ranije rodile kao jagodičasto voće – maline, jagode, borovnice, odnosno koštuničavo voće – breskve, šljive, kajsije, kao i rano povrće, imaju pristojan rod.

Ovih dana se suočavamo s nestašicom mleka. Zašto?
Zbog izuzetno loše agrarne politike prema sektoru mleka, nedostatku i visokim cenama hrane, dodatno, kad su velike vrućine krave daju manje mleka, što važi i u slučaju slabijeg kvaliteta hrane. Troškovi su porasli više nego finalna cena i mnogi proizvođači gube novac ili ostvaruju prihode koji su manji nego ako bi radili druge kulture umesto proizvodili hranu za krave. Zato se odlučuju da smanjuju ili u potpunosti napuštaju proizvodnju mleka. Pre koju godinu Srbija je postala neto uvoznik mleka i mlečnih proizvoda i naš deficit se iz godine u godinu povećava. Pre samo desetak godina suvereno smo držali tržište regiona.

Šta se, s tim u vezi, dešava na tržištu mesa? Kakvog smisla ima zamrzavati cene generalno, tj. cenu svinjskog buta, konkretno?
Nema nikakvog smisla zamrzavati bilo koje cene, a pogotovo ne mesa i ne u ovakvim godinama. U slučaju mesa lakše se ulazi i izlazi u proizvodnju i iz nje, pa štete ne moraju biti toliko velike kao u slučaju mleka, gde nije lako napraviti nova stada mlečnih krava.

Može li i kako ovogodišnja suša uticati na predstojeću setvu šećerne repe i proizvodnju šećera?
Državno ograničavanje cena šećera je verovatno poslednji ekser u mrtvačkom sanduku šećerne industrije u Srbiji. Ove godine zasejane površine pod šećernom repom – 28.000 tona – najmanje su ikada zabeležene i dovoljne su da obezbede dovoljno šećera za domaće potrebe, ali ne i za ispunjenje izvozne kvote prema EU. Ugovorena cena za šećernu repu, troškovi energenata, troškovi transporta uz ovako malu proizvodnju dovode do visoke cene proizvodnje šećera. A sa druge strane, državnim merama se njegova cena ograničava. Interes proizvođača za setvu šećerne repe i prerađivača za proizvodnju šećera smanjuje se iz godine u godinu i nismo daleko od dana kada će taj interes u potpunosti nestati.

DRŽAVNO OGRANIČAVANJE CENA ŠEĆERA VEROVATNO JE POSLEDNJI EKSER U MRTVAČKOM SANDUKU ŠEĆERNE INDUSTRIJE U SRBIJI

Sve u svemu, kakve će biti posledice suše za srpsku poljoprivredu, za koliko će biti manji njen BDP?
Poprilično, pošto je značajan pad proizvodnje u mnogim velikim sektorima, a povećanje cene to ne može da nadoknadi.

Aktuelna vlast je pre nekoliko godina obećavala velike investicije u zalivne sisteme i povećanje procenta navodnjavanog zemljišta. Šta je zaista na tom planu urađeno i šta bi trebalo uraditi?
Lično sam video samo da je doneta Strategija za navodnjavanje, iz koje smo saznali da je bolje navodnjavati nego ne navodnjavati i da je još bolje ukoliko navodnjavamo visoko vredne kulture, koje stižu kasnije. Takođe sam video da je još dodatno centralizovan i uništen institucionalni sistem vodoprivrednih organizacija, da je privatizovan Institut „Jaroslav Černi“. Možda ima i drugih lepih stvari koje nisam video.

Kako se boriti protiv suše, da li je potrebna preorijentacija na nove sorte, genetski modifikovane tako da budu otpornije na nedostatak vode?
Između ostalih mera prilagođavanja i ublažavanja, nove bolje sorte jesu jedna od opcija. Da li GMO ili ne nije toliko ni bitno koliko je bitno da postoji sistem i da se aktivno radi s proizvođačima na ovim merama.

Da pređemo na međunarodni nivo. Kakva je situacija u regionu?
Kad je reč o suši, ista kao i kod nas. Kada je reč o razvoju slična je, s tim što neke zemlje, kao što su Hrvatska, Albanija, donose dobre odluke, pa imaju lep rast u mnogim sektorima.

Koliko je suša pogodila Evropu?
Ovo je, kako su Evropljani izvestili, najveća suša u poslednjih 500 godina, tj. otkad se prate meteorološki podaci. Pre svega je bila strašna po intenzitetu, ali isto tako po površini koju je obuhvatila, a to je celo prostranstvo Evrope, do granice Ukrajine i Belorusije.

Da li je suša zahvatila celu Planetu, tj. koji su njeni delovi prošli bolje, a koji gore?
Azija, Australija i Rusija imaju dobru proizvodnu godinu, Južna i Severna Amerika prosečnu, Afrika uobičajeno komplikovanu.

Preti li svetu glad? I u boljim vremenima Afrika je patila od nedostatka hrane. Kakva će posle ovako loše godine u tom pogledu biti situacija?
Pšenice će se proizvesti 5,6 miliona tona ili za 0,8 odsto manje nego prethodne godine. Kukuruza će biti 3,4 odsto ili 40 miliona tona manje, dok će soje biti više od 40 miliona tona više. Značajno smanjenje suncokreta od čak 13 odsto u odnosu na prethodnu godinu biće nadoknađeno povećanjem proizvodnje ostalih uljarica, koja će biti čak 50 miliona tona veća nego prethodne godine. Kada imate visoke cene, potrošnja pada, tako da će i ova smanjenja proizvodnje da se nivelišu s nivoom potrošnje. Problem je što neke države prave nefunkcionalne zalihe osnovnih prehrambenih proizvoda, pa je potrebna veća proizvodnja i bolja organizacija da bi roba stigla do krajnjih potrošača.

Preti li glad još nekim delovima čovečanstva?
Hrane ima dovoljno, problem je cena. U tom smislu će se smanjiti pristupačnost hrane u siromašnim delovima sveta i kod siromašnih stanovnika u zemljama u razvoju, kakva je i Srbija.

Šta bi mogla da bude svetska perspektiva u proizvodnji hrane, s obzirom na klimatske promene?
Pronalaženje optimalne politike koja će pronaći balans između klimatskih promena, zaštite životne sredine i poljoprivrede obeležiće naredne decenije. Videli smo na nedavnim primerima kako će taj proizvodno-ekološki problem postajati i socijalni. Srbija zaostaje i čak se uopšte ne bavi ovim izazovima. SEEDEV zato želi da se sa ovim temama vrati i da počne na njima da radi u Srbiji, na profesionalan i sveobuhvatan način. Želimo da ove teme nametnemo kreatorima politike, proizvođačima i građanstvu.

Gejts

Kako ocenjujete napore koje u pogledu razvoja poljoprivrede ulaže Bil Gejts?
Već decenijama se njegova fondacija i on lično bave povećanjem hrane u Africi. Ja imam veliko poštovanje prema njemu, njegovom altruističkom pristupu i rezultatima koje postiže.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. septembar 2022.

Srpski blok je zabava za javnost

Da li je srpski blok u stvari ruski, zašto je Vulin išao u Moskvu i šta je odatle doneo, zbog čega Vučić naprednjake uporno prikazuje kao politički centar, kako desnica zapravo podržava Vučića, šta se može očekivati od skupštinske rasprave o Kosovu

Intervju Zoran Vuletić, predsednik Građanskog demokratskog foruma

Neposredan povod za ovaj razgovor sa Zoranom Vuletićem, čelnim čovekom Građanskog demokratskog foruma, bila je konferencija za štampu predsednika Aleksandra Vučića na kojoj je liberale označio kao nepatriotsku političku opciju. Razloga je u turbulentnim srpskim političkim prilikama bilo koliko hoćete.

Na nedavnoj konferenciji za štampu predsednik Vučić je pomenuo liberale kao opciju koja nije patriotska. S obzirom na to da na političkoj sceni Srbije nema stranke takvog imena, da li se Građanski demokratski forum, pre svega zbog vaših izjava, prepoznao u toj optužbi?
Postoje ozbiljni argumenti da je na nas mislio. Zna Vučić da je teško polemisati sa stavovima koje nosi taj deo društva kojem se GDF obraća i traži podršku. Taj deo srpskog društva je nepomirljiv s njegovom politikom još iz devedesetih godina, tada su ti ljudi spasli čast Srbije. Nedvosmisleno i jasno su stavili do znanja Šešelju i Miloševiću, a i čitavom svetu da postoji i druga Srbija koja se ne miri s politikom zločina koja za sobom ostavlja pune masovne grobnice uništavajući jednu divnu zemlju. Tada su nas uz Šešelja i Miloševića njihovi mladi posilni jurišnici Vučić i Dačić nazivali izdajnicima i stranim plaćenicima. Danas, 25 godina kasnije, Vučić nas ponovo definiše kao izdajnike koji bi uništili sve što je nacionalno. Naravno, šta je nacionalno odavno su precizirali Šešelj, Mihajlo Marković i Vučićeva ideološka ikona Dragoš Kalajić. Vučić nas kao opasnost izjednačava sa ekstremnom desnicom koju tobož kritikuje zbog odsustva realnosti u ovom momentu i bojazni da bismo ostali bez plata i penzija s njima na vlasti. Inače, nema zamerki na njihove stavove. Da li iko politički racionalan može da poveruje da ta desnica formatirana po Vučićevom ukusu i potrebama nije njegovo čedo kojim ulepšava sebe pred Zapadom. Nažalost, danas osim GDF-a malo je onih koji će Vučiću reći u lice da je Kosovo izgubljeno 1999. zbog njegove politike, a ne dolaskom DOS-a na vlast. Treba takođe reći da je Dejtonski sporazum dao prednost miru, a ne pravdi u tom momentu i da mora da se reformiše kako bi Bosna došla do životne perspektive. Crna Gora je nezavisna država i treba prestati s njenim podrivanjem uz pomoć SPC, udarne pesnice primitivnog srpskog nacionalizma. Zajedno s Tadićem i Koštunicom, Vučić je predao energetski sektor Rusiji, a sada kuka kako ne postoji alternativa i traži razumevanje Zapada… Ovo su u najkraćem pobrojani argumenti s kojima Vučić ima problem da se suoči jer zna da smo u pravu i zato nas izjednačava sa štetočinama koje stvara i gaji.

VUČIĆ NEMA INGERENCIJE DA BILO ŠTA ZABRANJUJE. ČAK NI VLADA NE MOŽE DA ZABRANI MIRNO OKUPLJANJE JER JE TO UGROŽAVANJE OSNOVNIH LJUDSKIH PRAVA I GAŽENJE ELEMENTARNIH GRAĐANSKIH SLOBODA

S tim povezano, Vučić takođe u poslednje vreme sve češće svoju stranku smešta u politički centar. Šta mislite o tom pokušaju?
To rade svi autoritarni režimi. Staljin je za to bio majstor. Kažete da je sve levo od vas ekstrem, sve desno od vas isto. Vučić konstantno objašnjava da je SNS stranka koja brine i o nacionalnom interesu i o socijalnom aspektu. Brigu o tzv. nacionalnom interesu sprovodi preko Vulinovog i svog „srpskog sveta”, Otvorenog Balkana, koji nudi u zamenu za prekinute EU integracije, i opstrukcijom Briselskog sporazuma koji je kičma budućnosti Srbije. Socijalnu politiku vodi kroz naopaku ekonomsku politiku koja se oslanja na spekulativne kineske kredite i investicije bez tendera. Kroz enormno emitovanje državnih obveznica, čime nas uvodi u dužničko ropstvo da bi pred izbore linearno delio milijarde evra. Zaključio bih da se ipak radi o nacional-socijalističkoj stranci koja u ovom momentu nema moći da pokrene širu akciju u regionu po uzoru na svog pokrovitelja Putina. Ostalo im je da sa te „centralne“ pozicije samo brinu o svojim džepovima, što im ne pada teško.
 
U istom kontekstu, Vučić je nedavno, mada prilično mutno, najavio formiranje „srpskog bloka“ kao zagovornika i predstavnika „normalne i pristojne“ Srbije. Kako to tumačite?
Više je to bio kontekst o kojem smo govorili nego ozbiljna najava formiranja novih stranaka ili postizanja nekakvog dodatnog nacionalnog jedinstva koje, nažalost, već postoji u najbitnijim stvarima. Mislim da je to najavljeno da bi se zabavljala javnost i mediji koji su naklonjeni opozicionom stavu. Slične stvari je radio Putin, praveći mnoštvo satelitskih stranaka da bi očuvao svoju diktaturu. SNS je teško kompromitovan kriminalom, korupcijom, nasiljem, ljudi to vide, zbog čega im vidno pada popularnost i znatno je niža od lične Vučićeve. Sada je potrebno da za stari režim budu pronađene nove forme delovanja. Ne treba nasedati na te prevare.

Vidite li neku vezu između te Vučićeve izjave i Vulinove posete Moskvi? Kako vidite ulogu Rusije u Srbiji?Moskva je prezadovoljna političkom scenom Srbije. Zašto bi Moskva bila zainteresovana za pravljenje srpskog bloka kada ruski blok postoji i formalno od kvislinške predaje energetskog sektora Rusiji 2008. Devedeset procenata današnje političke scene u Srbiji podržava Rusiju čak i u ovoj divljačkoj agresiji na Ukrajinu.
Vulinova poseta je mnogo interesantnija. Veoma je čudan način na koji je organizovana jer nije uobičajeno da ministra MUP-a prima ministar inostranih poslova. Rekao bih da je ovo bila i neka vrsta zahvalnosti Vulinu koji je radio i radi u interesu Rusije. Uostalom, zato je dobio i orden tokom te posete. Međutim, to je orden za kvislinga, time se obrukala i Rusija. Previsoka je to cena za jednu veliku zemlju poput Rusije, čak i po cenu poruka/naloga koje smo mogli da čujemo od ministara Lavrova i Vulina: „Vučić će nastaviti da vodi politiku kao i dosad“. Naivno smo shvatili Vulinovu poruku pre nekoliko meseci da će ukoliko ne bude ministar u budućoj vladi, koju bi u tom slučaju po njemu formirao Zapad, biti špijun jedne velike zemlje. Sa ovakvom posetom Moskvi ta Vulinova pretnja dobija potpuni smisao.

DA LI IKO POLITIČKI RACIONALAN MOŽE DA POVERUJE DA TA DESNICA, FORMATIRANA PO VUČIĆEVOM UKUSU I POTREBAMA, NIJE NJEGOVO ČEDO KOJIM ULEPŠAVA SEBE PRED ZAPADOM

Što je Moskva za Rusiju, to je Beograd za Srbiju. Bili ste odbornik u gradskoj skupštini, kako ocenjujete prve poteze gradonačelnika Šapića i, uopšte, funkcionisanje nove gradske uprave?
Prvi potezi su obeshrabrujući, pokazuju da je Šapić nedorastao mestu gradonačelnika, ali i najavljuju prevaru pred sledeće izbore. Izbor članova Veća, najbitnijih saradnika, skandalozan je. Svetozar Andrić, osnivač logora Sušica u kojem je ubijeno skoro dve hiljade Bošnjaka, zamenio je Aleksandru Čamagić nakon samo dva meseca, a ona je postavljena na mesto većnice i pored javne funkcije koju je obavljala u tom momentu. Time je flagrantno prekršen Zakon o sprečavanju korupcije, kao i Zakon o državnim službenicima. Da bismo videli kako funkcionišu institucije Vučićeve Srbije, GDF je podneo prijavu Agenciji za borbu protiv korupcije povodom ovog slučaja. Ostale odluke koje najavljuje i koje donosi, a tiču se funkcionisanja grada, pokušaj su prevare građana pred nove izbore.

Kad smo već u Beogradu, hoće li biti prajda. Zanimljiva je „polemika” koja se oko toga vodila između predsednika Republike i predsednice Vlade. Prvo je Vučić rekao da prajda neće biti, zatim premijerka sutradan kaže da je to molba i preporuka, a ne odluka, da bi je predsednik dan kasnije „poklopio” rekavši da je zabrana konačna i da se ta odluka neće menjati.
Vučić je načinom i obrazloženjem o otkazivanju Evroprajda postigao pun lični efekat. Zadovoljio je sve Nikanore, koje je tobož kritikovao, ali se suštinski s njima složio, doduše blažim rečima: „Nikada nisam, niti sada razumem te ljude.“ Ana Brnabić je uz novi mandat dobila ponižavajuću naredbu da formalno zabrani prajd, što je promptno i učinila uz nelagodu koja joj neće pomoći prilikom istorijskog ocenjivanja njenog beščasnog rada. Podsećam da Vučić nema ingerencije da bilo šta zabranjuje. Čak ni Vlada ne može da zabrani mirno okupljanje jer je to ugrožavanje osnovnih ljudskih prava i gaženje elementarnih građanskih sloboda. Ustav i demokratski poredak su bačeni pod noge takvom putinističkom odlukom. A pošto je ona duboko protivustavna i antidemokratska i svrstava samog Vučića i njegov režim na stranu profašističke, litijaške desnice – mi ćemo se toga dana, 17. septembra, okupiti na mirnom i antifašističkom skupu. On će naravno imati politički karakter i još jednom ćemo ukazati na užasan položaj LBGT populacije u Srbiji.

Premijerka Brnabić je, kao što je poznato, pripadnica gej populacije, ali pokorila se Vučićevoj odluci i ne pokušavši da zaštiti zajednicu kojoj pripada.Srbija je kroz Evroprajd dobila šansu da pokaže da razume elementarna ljudska prava. Predsednica Vlade Ana Brnabić je u procesu prilikom izbora između Barselone i Beograda pružila garancije da će ta manifestacija biti bezbedno organizovana. Dobro je da ceo svet ogoljeno vidi kakva je Vučićeva Srbija i da shvati da predsednica Vlade sprovodi njegove protivustavne naloge. Ona se ne može više poturati kao izraz slobodne i perspektivne Srbije koja razume svet i vreme u kojem živimo samo zato što je gej. Prekinute su EU integracije zbog naše podrške Kremlju, a ovo oko Evroprajda će dati dodatne argumente Evropi da je donela ispravnu odluku. O Ani Brnabić je izlišno govoriti. Ona je nosilac diskriminacije prema LGBT zajednici od onog momenta kada je na prvu Vučićevu packu povukla zakon o istopolnim zajednicama. Paralelno s tim, uživa u neformalnoj podršci režimskih medija koji fino prate njen privatni život, inače uskraćen ljudima njenog opredeljenja jer su izloženi stigmi i poniženju sa istih tih medija.

ANA BRNABIĆ JE NOSILAC DISKRIMINACIJE PREMA LGBT ZAJEDNICI OD ONOG MOMENTA KADA JE NA PRVU VUČIĆEVU PACKU POVUKLA ZAKON O ISTOPOLNIM ZAJEDNICAMA

Sredinom ovog meseca očekuje nas rasprava o Kosovu u Skupštini? Šta očekujete, hoće li nas ona približiti ili udaljiti od rešenja. Da li je tu kompromis uopšte moguć i kako bi mogao da izgleda?
Drago mi je što je ta tema prva u novom sazivu parlamenta. Problem s Kosovom je naš najveći problem. Možda je bolje reći da je nakon 23 godine od završetka rata na Kosovu to i dalje kamen spoticanja u našem društvu zahvaljujući političkim gubitnicima od 2004. do danas, počev od Koštunice preko Tadića do Vučića. Izdvojio bih Vučića, on je dvostruki luzer. Prvi put kada je podržavao ratnu politiku devedesetih zbog koje smo izgubili Kosovo, i drugi put kada je 2012. dobio priliku da prizna svoje zablude i postane državnik. Što se Kosova tiče, prilično je jasno da su ga Milošević i Šešelj izgubili onog momenta kad su pomislili da mogu da kompenzuju gubitak srpske Krajine u Hrvatskoj, koja je takođe izgubljena njihovom „velikodržavnom“ politikom. Verovali su da će međunarodna zajednica tolerisati nove zločine nad Albancima zbog toga što su s Tuđmanom dogovorili etničko čišćenje Srba iz Krajine. Nikada neću razumeti tu plitku pamet političara nakon 2004. koji nas uporno ubeđuju kako su Šešelj i Milošević pobednici, kako su sačuvali Kosovo u sastavu Srbije, a oni će ga kasnije izgubiti, tj. izdati. Optužuju Vučić, Tadić i Jeremić jedan drugog za taj gubitak, i to zvuči groteskno. Kompromis, kako vi kažete, je očito u tome da Srbija prihvati odgovornost za svoju pogubnu politiku sveobuhvatno i u potpunosti. Mnogo je bolje to nego da svaki pojedinačni sporazum poput ovog o registarskim tablicama i ličnim dokumentima primenjujemo po 10 godina. Ako nastavimo na ovaj način, do neminovnog ishoda, a to je nezavisno Kosovo u UN, doći ćemo za 50-60 godina. Postavlja se pitanje šta će do tada ostati od Srbije?
Plašim se da novoizabrani poslanici nemaju snage da sagledaju realnu sliku Srbije u odnosu na Kosovo, ne zato što ne znaju šta je jedino perspektivno rešenje za budućnost srpskog društva već zato što će tražiti svoju bednu šansu na daljem zaluđivanju Srba. Poražavajuće je što većina opozicionih poslanika koji su dobili glasove građanskog dela Srbije već sada pokazuju strah od te teme i demagoški traže na uvid šta je dosad pregovarano, kažu da ne znaju šta je na stolu. Jesu li oni živeli ovde? Jesu li čuli za ratove devedesetih? Znaju li epiloge te politike? Nadam se dobrim, realnim ocenama i životnim predlozima od jednog ili možda nekoliko poslanika. To je, nažalost, tužna slika današnje Vučićeve Srbije.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 8. septembar 2022.

Čekajući pakao

Ekonomsku politiku Srbije karakterišu s jedne strane nasilje (nad privrednim subjektima), sa druge strane neistine (u pogledu elementarnih činjenica, kao što se vidi na primeru gasa) i, s treće strane, obmane (kada je reč o budućnosti – Srbija će biti lider i sl.)

Srbija danas

Cinik bi rekao da je kosovski „Dan D“, 1. septembar, izmišljen da bi se pažnja nacije skrenula s povećanja cena električne energije koje istog dana stupa na snagu. U međuvremenu, 1. septembar je odložen za 1. novembar – tada bi, naime, trebalo da se reši pitanje automobilskih tablica, pošto je oko ličnih dokumenata, navodno, postignut sporazum – ali predsednik Vučić ne dozvoljava ni trenutak predaha: sada je najavio pakao. U srećnijim vremenima 1. septembar je bio rezervisan za đake prvake i ostale školarce; ovog puta, međutim, u njegovom iščekivanju, kada je o roditeljima reč, naravno, bilo je mnogo više strepnje nego radosti.

POLITIKA CENA: Kad god se postavi pitanje – a poslednjih meseci postavlja se često – zašto cene rastu, setite se, drage čitateljke i čitaoci, stiha Duška Radovića: „Sve što raste i treba da raste“.
Razume se, stari lav je to izrekao u drugačijem kontekstu i imajući na umu sasvim druge stvari, ali može se primeniti i u ovom sasvim prozaičnom slučaju. Dakle – treba u smislu da nam to daje signale o tome šta se u ekonomiji dešava. One su neka vrsta glasnika. A još su stari Rimljani rekli: „Ne nuntium necare“, ne ubijajte glasnika. Dakle, svako odbijanje da se čuju poruke glasnika, odnosno pribegavanje, u jednoj ili drugoj formi administrativnoj kontroli cena, izaziva negativne efekte.
U sovjetskoj Rusiji, da bi se sprečila inflacija, cene su, kao što je poznato, bile utisnute na samim proizvodima, što je samo dovelo do toga da cene bude niske, ali da robe nema. A u blažem slučaju, kao što je bilo u SFR Jugoslaviji, do ogromne neracionalnosti u privredi i vrlo neefikasnog poslovanja.
Zapravo, da se vratimo na početak ovog teksta, moglo bi se reći da i nije bilo nekog jakog razloga da se poskupljenje struje kamuflira. Jer odobreno povećanje cene za 6,5 odsto nije naročito visoko, a u svakom slučaju znatno je ispod potrebnog, tj. onog koje zagovaraju stručnjaci. Prema analizi Fiskalnog saveta iz jula („Strukturni problemi srpske energetike u svetlu globalne krize: uzroci, troškovi i moguća rešenja“) skok bi trebalo da bude trostruko veći, tj. 15-20 odsto. A ako se pogleda odnos između cene koju plaćaju domaćinstva i troškova proizvodnje, poskupljenje bi možda trebalo da bude i veće. Naime, kako je u subotu 27. avgusta rekao predsednik Vučić, domaćinstva jedan kilovat-čas košta 4,1 evrocent, dok proizvodna cena iznosi 5,7 evrocenti. Privreda, doduše, znatno više plaća jedan kilovat – nešto više od devet evrocenti, ali nema razumnog razloga da domaćinstva ne plaćaju ni stoti deo centa ispod troškova proizvodnje.

CENA JEDNE POLITIKE: Kao i obično, odluka o ovom relativno skromnom poskupljenju – kao i niskoj ceni struje uopšte – obrazlaže se potrebom da se zaštiti standard (naj)siromašnijeg dela stanovništva. Uistinu, na ovaj način pomaže se pre svega onim (naj)bogatijim. Jer, siromašniji generalno troše manje električne energije, greju se po pravilu na ugalj i drva, tako da poskupljenje njih manje pogađa. Sa druge strane, za one bogatije, koji troše mnogo više (kućni uređaji, grejanje, klime itd.) vrlo jeftina struja predstavlja pravu privilegiju. Može se dakle reći da niska cena struje izaziva negativne socijalne posledice.
Od socijalnih još su gore ekonomski efekti. Niska cena destimuliše racionalnu potrošnju, odnosno negativno utiče na efikasnost potrošnje. Time se, s jedne strane, „veštački“ podižu potrebe za električnom energijom, što stvara zahteve za izgradnjom novih elektrana koje u obrnutoj situaciji možda i ne bi bile potrebne ili bar ne u toj meri. Sa druge strane, ne podstiče se razvoj privrednih grana koje troše manje energije.
Razlika između stvarne i važeće cene još je veća kod prirodnog gasa. „Plavo zlato“ je od 1. avgusta poskupelo devet odsto, ali bi, opet prema analizi Fiskalnog saveta, njegova cena trebalo da bude veća oko 70 odsto. Toliko poskupljenje u jednom potezu svakako bi bilo (pre)veliki udar na potrošače, pa se može razumeti da je država to želela da izbegne. Ali, prvo, da je ranije vođena odgovornija cenovna politika, sadašnje poskupljenje ne bi moralo da bude tako drastično. Drugo, poskupljenje od devet odsto nema ni socijalnog ni ekonomskog smisla. Biće, međutim, da postoji još jedan, krucijalni razlog za takvu odluku. Kako bi, naime, u slučaju dramatičnog skoka Vučić mogao da se hvali kako je veliki prijatelj s Putinom i kako je za Srbiju obezbedio „najpovoljniju cenu u Evropi“. A možda bi u tom slučaju, pošto bi ih skok cene gasa, kao posledica ruske agresije na Ukrajinu, dodatno udario po džepu, verovatno dobar deo stanovništva Srbije drugim očima gledao na taj rat i promenio stranu koju podržava.
Da se cene energenata silom ne drže na niskom nivou i inflacija bi bila veća: kako zbog njihovog direktnog tako i indirektnog – preko delovanja na cene druge robe – uticaja. Ona zapravo ni sada nije mala; sa 12,8 odsto do kraja jula (u odnosu na isti mesec 2021) Srbija je iznad proseka Evropske unije (8,9 odsto) i verovatno bi bila u društvu baltičkih zemalja, gde je inflacija premašila 20 odsto.
Svoju ulogu u istom smislu sigurno je odigralo i zamrzavanje, odnosno potonje ograničavanje cene osnovnih životnih namirnica (brašno, šećer, mleko, ulje, svinjski but), kao i naftnih derivata. Posebno je zanimljivo da se cene prvih određuju svakih mesec, a cene drugih čak svakih nedelju dana. Srbija je postala pravi administrativni raj.
I to je, naravno, učinjeno „u ime naroda“. U stvari, ono što je finansijskim organizacijama oduzela levom, država im je – i još više – dala desnom rukom. Naime, samo u poslednja tri meseca država se na domaćem tržištu (direktnom pogodbom) zadužila više od milijardu evra (350 miliona u junu i 690 miliona evra u avgustu). Glavni kupci državnih obveznica na čijim kamatama se zarađuje mnogo više (i bez rizika) nego na provizijama i naknadama upravo su banke i osiguranja.

BUKVALNO
: „Računajte bukvalno na pakao“. Tim rečima, bukvalno, na prošlonedeljnoj (u subotu, 27. avgusta) konferenciji za štampu, pošto je saopštio da će mandat za sastav nove vlade Srbije poveriti aktuelnoj premijerki Ani Brnabić, predsednik Aleksandar Vučić opisao je šta nas u snabdevanju energentima, i uopšte, čeka tokom predstojeće zime.
Prema Vučićevim rečima, Srbija godišnje troši 3,2 milijarde kubnih metara prirodnog gasa. Od Rusije je kupljeno dve milijarde kubika po ceni od oko 400 evra, što je 800 miliona evra. Preostalih milijardu i 200 miliona kubika trebalo bi uvesti, što bi po sadašnjim cenama od oko 4.000 evra po kubiku koštalo 4,8 milijardi evra. Samo za gas trebalo bi, dakle, dati 5,6 milijardi evra.
Vučićeva računica višestruko zbunjuje. Najpre, godišnje potrebe Srbije za gasom kreću se oko tri (a ne oko 3,2) milijarde kubika. Toliko je zapravo predviđeno da se potroši ove godine, lane je potrošeno znatno manje – 2,8 milijardi kubika. Zatim, Vučić sada govori o uvozu dve milijarde kubika iz Rusije, dok je u maju rekao da je dogovoren uvoz 2,2 milijarde kubika. Dalje, Vučić je zaboravio da Srbija sama proizvodi nešto više od 300 miliona kubika gasa (donedavno je proizvodila i 400 miliona), što znači, kad se sve sabere, da nedostaje oko 500 miliona, a ne milijardu i 200 miliona kubika gasa. Siniša Mali je još u julu izjavio da će do 1. oktobra u skladištima zakupljenim u Mađarskoj biti 500 miliona kubika, a sam predsednik Vučić da će u Banatskom dvoru biti 270 miliona kubnih metara, što je ukupno 770 miliona kubika. Dakle, ako je verovati najvišim domaćim zvaničnicima, Srbija je već obezbedila i više nego dovoljne količine gasa.
Kada je reč o električnoj energiji, Vučić je izneo računicu prema kojoj će nam za uvoz nedostajućih oko 20 miliona kilovat-sati dnevno, tj. 2,4 milijarde kWh za 120 dana četiri zimska meseca (po trenutnoj berzanskoj ceni od oko evro za jedan kWh), biti potrebno 2,4 milijarde evra. Uprkos tome, Vučić je ponovio ono što je nešto ranije rekla ministarka energetike Zorana Mihajlović – da se ne prave nikakvi planovi za eventualne restrikcije.
S obzirom na sve gore rečeno, sasvim je nejasno čemu na početku pomenute apokaliptične izjave. Osim ako iza toga ne stoje neke „bukvalno“ paklene namere.

USKLAĐIVANJE: Ekonomsku politiku Srbije karakterišu s jedne strane nasilje (nad privrednim subjektima), sa druge strane neistine (u pogledu elementarnih činjenica, kao što se vidi na primeru gasa) i, s treće strane, obmane (kada je reč o budućim događajima i kretanjima – Srbija će biti lider, brza pruga Beograd–Budimpešta biće završena do 2018. godine, prosečna plata će skočiti na 500 evra do 2017. i slično).
Ono što važi za ekonomsku važi i za celokupnu unutrašnju politiku. A stara je istina da je spoljna politika jedne zemlje nastavak njene unutrašnje politike.
U Srbiji je to dovedeno do ekstrema na karikaturalan način. Ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin mnogo je na međunarodnom planu prisutniji – bar kada je reč o javno vidljivim aktivnostima – od ministra spoljnih poslova Nikole Selakovića. Konce, naravno – većina će se s tim složiti – kao i kada je reč o svemu drugom, drži Vučić, mada se ponekad čini da su u Vulinovom slučaju oni neretko suviše olabavljeni. Pa čak i da su u te konce upleteni nečiji drugi dugi(novi) prsti.
O tome svedoči nedavna Vulinova poseta Moskvi i razgovor s ministrom inostranih poslova Rusije Sergejem Lavrovom. Neki su taj razgovor videli i kao poniženje za rusku diplomatiju, ali da mi ovde ne brinemo tuđu brigu. Kako god, Lavrov je tu priliku iskoristio da pošalje poruku za koju nije sigurno koliko je u ovom času potrebna Vučiću. „Predsednici Aleksandar Vučić i Vladimir Putin čuju se telefonom, upoređuju svoje pozicije i usklađuju naše dalje korake“, rekao je Lavrov.
Vulin je pak priliku iskoristio da još malo potkači Evropsku uniju, rekavši da je „Srbija jedina zemlja u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji i koja nije postala deo antiruske histerije“. Na Vulinovu izjavu reagovao je izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Vladimir Bilčik. „Kada član Vlade Srbije šalje poruke protiv Evropske unije tokom zvanične posete Moskvi, svi u Evropi to primećuju“, rekao je Bilčik. Srpski ministar policije to je jedva dočekao. „Biće da je licemerje dijagnoza Bilčikovog selektivnog vida. Ja u Moskvi govorim i mislim isto što govorim i mislim i u Beogradu, i u Briselu, i od prava da branim svoja uverenja i istinu o Srbiji, ali i Srbima i srpskom svetu, neću odustati, bez obzira na političku i ličnu cenu koju plaćam i koju ću platiti“, uzvratio je oštro neustrašivi pulen Mirjane Marković.
Teško je verovati da je sve ovo bila Vulinova solo akcija, a opet, ne vidi se kako takav sukob može da koristi Vučiću u času kada je situacija oko Kosova doterana do (blizu) pucanja. I metaforički i bukvalno shvaćeno. Nije valjda neka Vulinova dvostruka igra. Svašta čoveku padne na pamet.
Ipak, u jednom je Vučić u pravu: čeka nas pakao.

Gubitaši od milijardu evra

Ukupni gubici EPS-a i Srbijagasa tokom grejne sezone 2021/22. iznosili su oko milijardu evra. Od dosad napravljenih gubitaka, približno polovinu već je finansirao državni budžet dotacijama Srbijagasu. Preostalih 500 miliona evra platio je zasad EPS, mahom uzimajući kredite za likvidnost. Pitanje je, međutim, da li će i ovaj dug EPS-a u jednom trenutku pasti na teret poreskih obveznika jer je trenutno poslovanje EPS-a neodrživo. Novi veliki gubici EPS-a i Srbijagasa mogli bi se napraviti i naredne zime ukoliko ne dođe do brzog i snažnog zaokreta u njihovom poslovanju. Ovi gubici u tom slučaju verovatno bi bili tek neznatno niži od milijardu evra i ne bi mogli da se nastave unedogled – jer bi u jednom trenutku postali neodrživ teret ne samo za sama preduzeća već i za čitave javne finansije.
Dosadašnji način vođenje EPS-a (kao i Elektrodistribucije Srbije – EDS-a) ne sme se više tolerisati. Većina indikatora koji opisuje poslovanje javnih preduzeća iz elektroenergetskog sektora (EPS i EDS) katastrofalna je. Proizvodnja je dugi niz godina opadala i sad je već osetno manja od domaće potrošnje, a gubici i krađe na distributivnoj mreži su ogromni, više od 12 odsto, što je dvostruko više nego u zemljama centralno-istočne Evrope. Poslovanje EPS-a i EDS-a opterećuje višak i loša kvalifikaciona struktura zaposlenih, previsoke plate na poslovima sa opštim kvalifikacijama, sumnjivi procesi javnih nabavki, preniska cena struje za domaćinstva (ispod troškova proizvodnje), veliko ekološko zagađenje, kašnjenje sa energetskom tranzicijom i brojni drugi problemi. Pojednostavljeno rečeno, EPS (i EDS) odavno je počeo da zanemaruje svoju osnovnu funkciju – da obezbedi stabilno snabdevanje zemlje električnom energijom po tržišnim uslovima i gradi elektroenergetsku infrastrukturu. Umesto toga, EPS posluje pod snažnim političkim uticajem, koristi se kao izvor finansijskih sredstava za pokrivanje brojnih neuspeha domaće ekonomske politike, a društvena uloga proširena mu je i na socijalne ciljeve (kako u pogledu niskih cena struje tako i u pogledu zaposlenosti). EPS, na primer, već duži niz godina pokriva gubitke GSP-a, Jumka i drugih neuspešnih državnih preduzeća tolerišući im neplaćanje obaveza; implicitno finansira neprivatizovana preduzeća koja su se ranije odvojila iz sistema (Pro tent, Kolubara usluge i drugi) i slično.
Naše analize pokazuju da je kao urgentna mera za stabilizaciju EPS-a potrebno povećanje cena električne energije za domaćinstva od 15-20 odsto, uz slično povećanje za privredu. Ovakvo povećanje ne samo što bi zaustavilo trenutno finansijsko „krvarenje“ preduzeća već je i ekonomski opravdano – pošto sadašnja cena za domaćinstva nije na ekonomski odgovarajućem nivou, a podstiče i neracionalnu potrošnju. Pritom, čak i sa ovakvim povećanjem, cena za domaćinstva u Srbiji ostala bi među najnižim u Evropi (uz Gruziju i Ukrajinu). Samo povećanje cena, međutim, nije ni izbliza dovoljno za ozdravljenje EPS-a. To nedvosmisleno pokazuje i prethodno iskustvo liberalizacije i posledičnog snažnog rasta cena za privredu od 2013. godine. Značajan porast prihoda EPS-a nije bio ispraćen unapređenjem poslovanja. Naprotiv, nova finansijska sredstva odlila su se na brojne neracionalnosti, proizvodnja EPS-a opadala je iz godine u godinu i preduzeće je nastavilo postepeno da se urušava. Zbog toga novo povećanje cena može biti samo manji deo sveobuhvatnih mera jer je u protivnom besmisleno. Ovde se pre svega misli na privremeno zamrzavanje mase zarada u preduzeću, povećanu kontrolu javnih nabavki, kao i otpočinjanje brojnih drugih reformi koje će se završiti u srednjem roku.
Za razliku od EPS-a, gde presudan kanal za ozdravljenje preduzeća predstavlja sprovođenje reformi i zaokret u upravljanju, a (ekonomski opravdano i neophodno) povećanje cena tek je prateća mera – kod Srbijagasa situacija je obrnuta. Srbija 90 odsto gasa koji troši uvozi, pa finalna cena mora da se usklađuje s nabavnom. Prostora za unutrašnja unapređenja u poslovanju Srbijagasa svakako ima i na njihovom sprovođenju mora se insistirati (uz izgradnju neophodnog skladišta). Međutim, ova unapređenja bilansno su ipak daleko manja od troška nabavke gasa. Cena gasa za privredu morala bi da poraste oko 75 odsto, koliko je skočila u drugim zemljama CIE još u drugoj polovini 2021. godine (dok je cena u Srbiji ostala praktično zamrznuta). Zbog takvog rasta cene gasa u regionu održavanje niske cene za domaća preduzeća, naročito u razmenljivom sektoru, ekonomski je neopravdano. To zapravo znači da svi poreski obveznici subvencionišu ekstraprofit preduzeća koja imaju znatno niže troškove energenata od konkurencije. Samo za pojedinačna preduzeća iz energetski intenzivnih delatnosti koja proizvode za domaće tržište trebalo bi razmotriti odobravanje privremene državne pomoći u skladu sa evropskom praksom. Cena gasa za domaćinstva trebalo bi da poraste 65-70 odsto, što na prvi pogled izgleda kao veliko povećanje, ali ne bi bio presedan, pošto su slične cene važile tokom 2013-2015. godine.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. septembar 2022.

Dingdong

Alfa tehniks je upalio još jedan „crveni meteo-alarm“. U manje-više istoj situaciji nalazi se više od 100 domaćih preduzeća, Linglongovih partnera. Šta im je činiti? Da idu na sud – nema vajde. Preostaje im da slede primer iz Svilajnca. A kada bi sve firme poverioci u Srbiji tako postupile, bio bi to generalni štrajk kakav svet nije video

Radnici preduzeća Alfa tehniks iz Svilajnca vratili su se kući. Prethodno su tri dana (od 23. do 25. avgusta) proveli u Zrenjaninu. Ne, nisu bili na odmoru niti na radničkim sportskim igrama već na demonstracijama. Štrajkovali su ispred gradilišta fabrike kineske kompanije Linglong. (Uzgred, fabrika je, prema najavi predsednika Vučića, trebalo da bude otvorena još u martu.) Razlog: pokušavali su da naplate 5,5 miliona evra koliko im za isporučenu robu duguju Kinezi. Neposredni dužnik zapravo nije Linglong nego „glavni podizvođač“, takođe kineska firma impresivnog imena China Energy Engineering Group Tianjin Electric Power Construction Co. Ali, kako je rekao vlasnik Alfa tehniksa Dragoljub Radulović, sva nastojanja da se potraživanje naplati redovnim putem ostala su bezuspešna. „Jedni prebacuju odgovornost na druge, to je vrzino kolo“, rekao je Radulović. Pisao je i ambasadorki Kine Čen Bo, ali nikakav odgovor nije dobio.

Na pismo upućeno Linglongu, gde je najavljena blokada fabrike, stigao je odgovor u kojem se Svilajnčanima savetuje da odustanu od protesta jer se „na taj način neće rešiti konflikt“ već on „može samo da se produbi“, te da bi „takva vrsta izražavanja nezadovoljstva mogla da naruši trgovinske i ekonomske odnose Srbije i Kine“. Cinizam dostojan pet hiljada godina stare kulture, zar ne.

Na kraju je sve ipak završeno hepiendom. U Vladi Srbije održan je sastanak (u četvrtak, 25. avgusta posle podne) kojem su, pored Radulovića, prisustvovali premijerka Ana Brnabić, savetnik predsednika Republike (čije ime nije saopšteno) i predsednik opštine Svilajnac Predrag Milanović. Tom prilikom dogovoreno je da će sa China Energy grupom biti potpisani novi aneksi ugovora, kao i da će ove nedelje na račun srpske firme biti prebačena sredstva za zaostale zarade (2,1 milion evra), te dodatna sredstva za nastavak proizvodnje. Iz saopštenja nije jasno ko obezbeđuje taj novac. Malo je verovatno da su Kinezi, pošto nisu ni prisustvovali razgovoru. Po svemu sudeći, novac je iz budžeta. Daj bože da jednog dana bude refundiran.

U stvari, pomenuti hepiend više je razlog za brigu nego za radost. Naime, Radulović je rekao da Alfa tehniks ima sve argumente da svoja prava ostvari na sudu, ali da bi sudski proces potrajao bar četiri, pet godina i da njegova firma tada više ne bi postojala. Treba li bolje potvrde da pravni sistem u Srbiji zapravo ne funkcioniše. Umesto toga, poslove formalno nadležnih organa – uprave, policije, sudstva, preuzimaju ad hoc formirane radne grupe, razne komisije ili čak vlasti bliski pojedinci (savetnici-posrednici) koji se ne oslanjaju na zakone nego na političku moć.

Alfa tehniks je upalio još jedan „crveni meteo-alarm“. Njegov slučaj uopšte nije usamljen. U manje-više istoj situaciji, saznali smo, nalazi se više od 100 domaćih preduzeća, Linglongovih partnera. Šta im je činiti? Da idu na sud – nema vajde. Preostaje im da slede primer iz Svilajnca. A kada bi sve firme poverioci u Srbiji tako postupile, bio bi to generalni štrajk kakav svet nije video.

Dingdong iz naslova nije zvono na uzbunu; više je znak da je pravu i pravdi u Srbiji odzvonilo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. septembar 2022.