Zoran Djindjic

Zoran i Katarina

Reč izgovorena prilikom uručenja nagrade Fondacije „Katarina Preradović“ Ivani Gordić Perc 10. oktobra 2022. godine.

Kada sam razmišljao o tome što bih danas i ovde, u ovoj i ovakvoj prilici, a uzimajući nedavno objavljenu knjigu o Zoranu Đinđiću – što me je kvalifikovalo da govorim – kao povod, mogao da kažem, spontano su mi se nametnule neke poveznice. Odnosno neke sličnosti, neke paralele između Zorana i Katarine, tj. Katarine i Zorana. Naravno, ne mislim da pravim nekakvo generalno poređenje niti da izvlačim krupne zaključke, samo da osvetlim neke niti.

Najpre – talenat, koji je radom prerastao u izvrsnost. Za Zorana Đinđića su svi govorili da je izuzetno talentovan filozof, njegovi „rani radovi“, da tako kažem, jer filozofiju je relativno rano napustio, to nedvosmisleno pokazuju; Katarina je bila ekstremno talentovana, i ne samo to, nego i izvrsna novinarka, nema nikog ko joj to nije priznavao.

Drugo – mentalna, misaona brzina. Za Zorana se govorilo da je ideje hvatao u letu i da je već posle prvih nekoliko rečenica shvatao šta sagovornik želi da kaže. Na osnovu zajedničkog rada sa Katarinom, naročito intervjua koje smo skupa radili, mogu da posvedočim da su njene reakcije na sagovornikove reči bile munjevite, a pitanja lucidna.

Treće – nepodleganje autoritetima. Za Zorana Đinđića je poznato da je vrlo brzo raskrstio, u filozofskom smislu, sa svojim učiteljima, pripadnicima praksis filozofije, pa i sa jednim Habermasom, kod koga je išao da doktorira. Opet iz ličnog iskustva mogu da kažem da sam sa Katarinom postao prijatelj tek kada sam prestao da joj budem urednik.

Iz toga na neki način proizlazi sledeća zajednička osobina – naklonost prema liberalizmu. Mada, ne na prvu loptu. Naime, Zoran sebe i nije smatrao liberalom, već socijaldemokratom, ali je za njegovu filozofiju, kako su govorili poznavaoci, centralno bilo pitanje slobode. I čudio se zašto su ljudi u Srbiji protiv konkurencije i tržišta. Stajna tačka Kaćinog novinarskog pristupa bili su slobode i prava građana.

Konačno, i Zoran i Katarina su pogođeni u srce. Zrna su bila od različitog materijala, ali su bila podjednako razorna.

Katarina i Zoran su se već sreli, a i mi ćemo valjda, jednom u budućnosti.

Mijat Lakićević
10. oktobar 2022.

Portret filozofa i državnika

Đinđić je kao iznimno obrazovan čovjek jako dobro znao za Sofoklovu opomenu svim ambicioznim političarima: izgube li kontakt sa svojom ljudskom dimenzijom, loše im se piše. A tragični je paradoks kod Đinđića što je upravo zbog inzistiranja na tom ljudskom kontaktu izgubio vlastiti život položivši ga na „oltar“ bolje i izglednije demokratske budućnosti Srbije. Lakićević je uvjeren. ne uzalud

Mijat Lakićević. „Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj“, Akademska knjiga, Novi Sad, 2022.

Ugledni srpski publicist i novinar Mijat Lakićević, zamjenik glavnog i odgovornog urednika beogradskog tjednika „Novi magazin“, među rijetkim tamošnjim tiskovinama koja je sačuvala profesionalni dignitet i objektivnost, nastavljajući u pustoši informativnog sivila i žutila, svoju borbu za istinu, a protiv propagandnih i pogromaških populističko-mafijaških vjetrenjača koje je beskrupulozno, bez stida podigla šešeljevsko-vučićevska nacionalistička elita na vlasti, objavio je nedavno svoju novu, iznimno interesantnu i nadasve instruktivnu knjigu naslovljenu „Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj“, u Akademskoj knjizi iz Novog Sada. To je zapravo biografija mučki ubijenog (12. ožujka, 2003.g.) premijera Republike Srbije, osobe koja je u sebi sjedinila razornu kritičku misao i moć rasuđivanja, filozofsku radoznalost, enciklopedijsko znanje, iskustvo dugogodišnjeg života u Njemačkoj, na demokratskom i pluralnom Zapadu, ali i politički nerv i viziju državnika koji je shvatio kakvi sve to utezi pritišću i vuku Srbiju unazad, na dno pakla u bezdan. Utoliko su prisutne i paralele kod onih koji pišu o bivšem srbijanskom premijeru, a koje se povlače između međuratnog čehoslovačkog predsjednika i jednog od najvećih srednjoeuropskih intelektualaca minulog stoljeća Tomaša Masaryka i Zorana Đinđića; obojica su bili po struci i vokaciji filozofi, ali i državnici koji su pokuša(va)li modernizirati svoje zemlje i uvesti ih u zajednicu demokratski uređenih država i civilizacijski razvijenih društava.

KARIZMA LIDERA: Usprkos izglednoj i blistavoj akademskoj karijeri (nuđen mu je posao u prestižnom institutu u Beču, a kasnije, već kao premijeru, i profesura na Harvardu), Đinđić se odlučio baviti i posvetiti „prljavom poslu“ politike, pokušavajući spasiti državu i narod u kojoj je i s kojim je živio. Svojedobno je Bijant (590.-530. g. p.n.e.), jedan od takozvanih sedmorice mudraca na kojima počiva (pisana) povijest zapadne civilizacije precizno upozoro kako „moć razotkriva čovjeka“ i ta se sintagma u cijelosti može primijeniti i na Zorana Đinđića, jer je svojim ponašanjem i djelovanjem, knjigama i političkom aktivnošću pokazao i potvrdio svoju intelektualnu superiornost i ljudsku izuzetnost; naprosto je posjedovao Bogom danu karizmu lidera, dokazujući iz dana u dan kako mu nije stalo do osobne promocije, već do pozitivnih rezultata i pomaka u demokratskom razvoju Srbije koja se u raspadajućoj Jugoslaviji našla u kandžama Miloševićeve satrapske vlasti. A, ratovi koje je ta vlast 90-ih godina minulog stoljeća vodila na koncu su rezultirali posvemašnjim rasulom SFRJ, bivše zajedničke države, kao i posvemašnjim osiromašenjem građana Srbije, njenom međunarodnom izolacijom i sankcijama koje su samo dodatno pogodovale ubrzanom razbijanju društva od strane korumpiranih političara, histeričnih nacionalista i beskrupuloznih populista uvezanih sumnjivim poslovnim vezama i kriminalnim interesima sa mafijašima i policijsko-sigurnosnim službama koje su u njihovo ime kontrolirali i zastrašivali „nepoćudne“ građane, pa ih i fizički likvidirali (primjerice Ivana Stambolića) za koje su pretpostavili da bi se mogli staviti na čelo otpora protiv njihove strahovlade. Jednom riječju, nemilosrdno su se obračunavali sa svima koji su imali građanske hrabrosti suprotstaviti se tom zlu, a Đinđić je svojom politikom želio stati tomu na put.
A, na kraju i sam Đinđić, pokušavajući „utjerati“ red u Srbiji, često se, silom (ne)prilika i sam znao (po)služiti trulim kompromisima (u pravilu kada drugog izlaza iz stupica koje su mu podmetali protvivnici, ali i oponenti iz vlastitog tabora nije vidio), pao je kao žrtva zavjere, odnosno atentata svih onih snaga koje su danas u Vučićevoj Srbiji na vlasti i koje bez ikakvih skrupula traže rehabilitaciju njegovih ubojica. Te snage, to danas jasno vidimo, nikada nisu zapravo bile poražene, a ova knjiga između ostalog želi upozoriti i na tu činjenicu.

INTELEKTUALNA BIOGRAFIJA: U svakom slučaju Lakićević je napisao nasušno potrebnu knjigu za Srbiju, ali i interesantnu i za bivši jugoslavenski prostor, kojom se aktualiziraju danas pomalo zaboravljene ideje o moralnim kodeksima i dužnosti politike i političara, kao i one o modernizaciji Srbije. Pišući intelektualnu biografiju bivšeg srbijanskog premijera, Lakićević ujedno i demitologizira njegovu ličnost, jer Đinđić dakako nije bio čovjek bez mana, dapače, ali njegove zasluge i vizije daleko nadilaze počinjene greške, za koje na koncu osobno najčešće i nije bio kriv. Lakićević je želio upozoriti kako njegova misao ne smije (p)ostati samo „spomenička baština“, kako ne smije biti stavljena ad acta, i u tom pogledu ova je knjiga pokušaj rehabilitacije misli i djela jednog od najznačajnijih novodobnih državnika i filozofa s prostora bivše Jugoslavije.
Zapravo, dogodio se svojevrstan paradoks, snage koje su danas u Beogradu na vlasti, koje su svojedobno histerično prizivale i nagovještavale Đinđićevu smrt, žele se prikazati ikonobraniteljima njegove političke baštine instrumentalizirajući je na najbestidniji i najperfidniji način za svoje prizemne interese. Naprosto je suludo, zapravo bolesno da se na Đinđića pozivaju (svi) oni s kojima za života ne bi nikada zajedno ušao ni u tramvaj i stoga je Lakićevićeva knjiga važna, jer svojim sadržajem upravo to potencira i na to aludira. Naravno, u Srbiji je objavljeno dosta toga vrijednog vezanog uz lik i djelo Zorana Đinđića; prije svega bih spomenuo zbornik radova „Etika odgovornosti“ (na kome je radilo četrnaest autora), a prof. dr. Latinka Perović je objavila veliki esej o njemu u svojoj kapitalnoj studiji „Dominantna i neželjena elita“; u razdoblju 2010.-2013. tiskana su Đinđićeva „Izabrana dela“ u pet knjiga, ali Lakićević je u uvodu svoje knjige naglasio što mu se u njegovu djelu čini najvažnijim: „Da je hteo da ostane samo u filozofiji Z. Đinđić bi verovatno bio mnogo „čistiji“, da ne kažem jednostavniji, kao pojava. Ali, njega to nije zanimalo. On je odbacio celog Marksa, osim one čuvene 11. teze o Fojerbahu koja kaže da su filozofi do sada svet samo različito tumačili, a radi se o tomu da se on promeni…Epoha se našla pred istorijskim izazovom: trebalo je razrešiti vekovima akumuliranu suprotnost između društva i države, pojedinca i kolektiva, slobode i odgovornosti. Đinđić je video da je moderna Evropa te antinomije najuspešnije pomirila. I hteo je da taj recept presadi u Srbiju. Drugim rečima – da Srbiju uvede u Evropu“.
Đinđić je shvatio: kada se baviš politikom „ne možeš se baviti estetikom“, jer je za politiku neophodna doza pragmatizma koju je definirao kroz dvije odrednice: „Prva je spremnost da učiš iz tuđih i vlastitih grešaka i druga – fokusiranje na rešavanje problema. Ali je važno uvek u glavi imati jednu ideju koja će te i u teškoj situaciji držati u životu“.

REFORMATOR I INOVATOR: Prije nego što pokušam nešto šire elaborirati Lakićevićev rukopis, važno je napomenuti za one koji u RH ne znaju o kakvom se autoru radi; navest ću samo neke činjenice iz njegove bogate profesionalne karijere i odmah ću naglasiti da se radi o upućenom autoru širokih interesa i impresivnih stvaralačkih dosega. Do sada je priredio i(li) objavio nekoliko knjiga: „Prelom 72“ (o padu srpskih liberala 1972.), „Kolumna karikatura“ (sadrži kolumne Vladimira Gligorova i karikature Predraga Koraksića), „Ispred vremena“ (bavi se magazinom „Ekonomska politika“, vodećom tiskovinom u SFRJ tog tipa i kriznim razdobljem u Jugoslaviji između 1963.-1973.), a u koautorstvu s Dimitrijem Boarovim objavio je „Kako smo izgubili (Našu) borbu“ (misli na slavne beogradske dnevne novine koje su u vrijeme Miloševićeva režima branile čast istine i slobode, kao i profesionalnu etiku neovisnog novinarstva), a kruna njegova rada bila je knjiga „Desimir Tošić: između ekstrema“ (o perjanici srpskog egzila i demokratske misli), o kojoj sam već ranije pisao u „Novom listu“.
Knjiga o Đinđiću po erudiciji i snazi izričaja ne zaostaje (izuzev po obimu) za prethodno napisanom i već spomenutom knjigom o Tošiću, ali se razlikuju intencionalno, ova o Đinđiću nije samo portret ličnosti, već i pomalo očajnički poziv da si građani Srbije osvijeste situaciju u kojoj žive, vrate idejama ljudske i moralne odgovornosti, demokratske tranzicije i modernizacije, jer Srbiji drugog puta nema. Đinđić je novodobni rodonačelnik te i takve prosvjetiteljske, preporodne misli i nije ga Lakićević bez razloga nazvao prosvet(l)iteljem, odnosno doveo u vezu sa Dositejem Obradovićem koji se „onomad“, jednako kao i Đinđić „jučer“, našao pred istim zidom nerazumijevanja i pred istom zadaćom: učiniti Srbiju modernom, pristojno uređenom građanskom zajednicom. Ili kako je to dobro zapazio poznati filozof i dugogodišnji lider Demokratske stranke (DS) Dragoljub Mićunović: „Đinđić je bio hrabar političar, reformator i inovator, a kada se uputio tim stazama dobro je znao koje ga sve opasnosti vrebaju. Znao je da nije popularno terati Srbiju da trči kad to nije navikla. Ali, kao veliki političar nije odustajao od svoje vizije brze Srbije , makar ga povremeno i ne voleli, a želeo je da ga vole“.
Ovu misao bi mogli nadopuniti i riječima Vladimira Gligorova: „U času kada je Slobodan Milošević prebačen u Ševeningen moralo je svima biti jasno da će se preispitati celokupna skorašnja istorija i da će biti ugroženi mnogi interesi. Jer, ideja je bila da se samo ukloni Milošević i da se obezbedi međunarodna legitimnost, a ne da se revidira nacionalni interes i da se dovedu u pitanje sve one privatne dobiti stečene na tom interesu…Jedno je da se skloni Milošević, a drugo da odu svi oko njega…Značajnu ulogu u politici koja je vođena od dolaska Miloševića na vlast pa sve do danas (Gligorov je tekst napisao 2006., ali je i dalje aktualan) imaju kreatori intelektualne javnosti čiji bi pogled na svet bio osporen ukoliko bi se prihvatio, čak i na uzdržan način nekakav neoliberalizam. To bi značilo da su svi: i Akademija nauka i Dobrica Ćosić i Matija Bećković i Srpska pravoslavna crkva…da su svi oni jednostavno pogrešili. Ne bi to bio samo poraz u ratu i politici, već bi to bio moralni i intelektualni poraz“.
A upravo je sve to Đinđić svojom politikom dovodio u pitanje i stoga ga je pod svaku cijenu trebalo onemogućiti, pa i silom skloniti s javne scene.

POLITIČKO I FILOZOFSKO SAZRIJEVANJE: Zoran Đinđić je rođen 1. kolovoza 1952. u Bosanskom Šamcu, a u Beogradu je 1971. upisao studij filozofije gdje se svojom agilnošću istaknuo među kolegama i preuzeo čelno mjesto u Savezu studenata. Na skupu sveučilištaraca u Ljubljani, koji je policija zabranila, još se uvijek živo osjećala pobuna i duh 1968; Đinđić je pred prisutnim sudionicima zagovarao radikalne, revolucionarne stavove, podvrgao je kritici tadašnje vladajuće socijalističke autoritete i policija ga je, zajedno s kolegama uhitila. Osuđen je na uvjetnu kaznu zatvora i samim time je dospio na listu nepoćudnih i oduzeta mu je putovnica. Bez ogleda na sve neprilike u kojima se našao, u rekordnom je roku diplomirao (pisao je o filozofiji Karla Korscha) i po preporuci svoga profesora, poznatog beogradskog filozofa Ljube Tadića, uputio se u Njemačku; u to su vrijeme jugoslavenske vlasti intenzivno lobirale da Tito dobije Nobelovu nagradu za mir, pa su „olabavile“ pritisak na svoje oponenete, što je iskoristio i Đinđić kako bi kod Habermasovog učenika Albrechta Wellmera (iz)radio doktorsku disertaciju koju je obranio također u rekordnom roku od dvije godine.
Kasnije, tj.1987. godine objavio je prerađen doktorat u knjizi pod naslovom „Jesen dijalektike“. Potom se vratio u Jugoslaviju na odsluženje vojnog roka, da bi se odmah po svršetku vratio u Njemačku na usavršavanje postdoktorskih studija kao stipendist Humboldtove fondacije, a mentor mu je sada bio Jürgen Habermas s kojim se kasnije idejno razišao. U Njemačkoj (Konstanza, Frankfurt…) je proveo deset godina i to je bilo vrijeme njegovog političkog i filozofskog sazrijevanja, usvojio je temeljne vrijednosti zapadnoeuropske civilizacije, način života, svjedočio je njemačkom suočavanju sa prošlošću, tj. s nacizmom, ali je i intelektualno usvojio duhovnu (o)poruku slavnog sociologa Maxa Webera koja ga je uvelike oblikovala kao ličnost. Još od studentskih dana bio je fasciniran njemačkom klasičnom filozofijom; uostalom, svoj magisterij posvetio je nastanku sustava u klasičnoj filozofiji njemačkog idealizma iz čega je kasnije nastala i knjiga naslovljena „Subjektivnost i nasilje“. Kant i Hegel su mu bili uzori, baveći se njima sve više je uviđao slabosti Marxove filozofije i kako tvrdi dr. Latinka Perović, svojom kritičkom mišlju „pomerao je granice političke filozofije koje je kasnije kondenzovao u eseju Srbija – što je to? (1989.)“.

PROTIVNIK MILOŠEVIĆA: Kada su se u Europi počeli osjećati „vjetrovi promjena“, tada je shvatio da će se na „Starom kontinentu“ a time i u čitavom svijet iz temelja mijenjati politički ustroj društva, odlučio se vratiti u svoju zemlju kako bi i sam aktivno su-djelovao u tim revolucionarnim, prevratničkim procesima. Po povratku u Beograd zaposlio se u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u kojem su glavnu riječ vodili bivši, smijenjeni i udaljeni profesori Filozofskog fakulteta, praksisovci Mihailo Marković, Ljuba Tadić, Svetozar Stojanović, Miladin Životić, Zaga Pešić Golubović, Dragoljub Mićunović, Nebojša Popov i Trivo Inđić, ali i „novi disidenti“ poput dr. Vojislava Koštunice i dr. Koste Čavoškog. Centar je prerastao u oporbeno središte vladajućem komunističkom režimu i bio nositelj antidogmatske, kritičke misli i Đinđić, koji nikada nije bio član SKJ, tu se (s)našao kao riba u vodi; intenzivno je radio, pisao i objavljivao, a iz serije eseja pisanih za beogradske „Književne novine“ nastala je kasnije njegova najpoznatija knjiga „Jugoslavija kao nedovršena država“ u kojoj je na teorijski relevantan način afirmirao liberalnu misao o pojedincu, društvu i politici.
Zoran Đinđić jedan je i od osnivača Demokratske stranke (veljača, 1990.) godinama najjače oporbene stranke u Srbiji, u čijem su radu sudjelovali brojni istaknuti intelektualci, ali se ubrzo počela fragmentirati, a do pravog raskola je došlo kada su Vojisav Koštunica, dr. Nikola Milošević i Kosta Čavoški osnovali svoje demokratsko-liberalno nacionalističke stranke. Nakon poraza i loših izbornih rezultata sa čela Demokratske stranke bio je smijenjen Dragoljub Mićunović, a na njegovo je mjesto došao Zoran Đinđić (1994.). Još od 1989. Đinđić je radio na profiliranju demokratske alternative unutar post-titovske Jugoslavije, a po njegovom mišljenju koalicija „Zajedno“ (1996.-1997.), kao i ona prethodna, izgubila je izbore upravo zbog nedostatka jasne antimiloševićevske alternative. Jedno kraće vrijeme, sredinom 90-ih godina, Đinđić je obnašao dužnost beogradskog gradonačelnika, ali je zapravo cijelo vrijeme intenzivno radio na stvaranju oporbenog bloka, Saveza za promene, kasnije preraslog u Demokratska opozicija Srbije (DOS), u kojem se nalazilo 18 različitih stranaka. Iako je Đinđić bio „motor“ ove koalicije, on se povukao u drugi plan u korist dr. Vojislava Koštunice shvativši kako on sa svojom nacionalistički obojenom,ali i demokratskom retorikom ima veće šanse kod birača za pobjedu. To je pokazatelj „čuvenog“ Đinđićevog pragmatizma s kojim se znao relativno dobro nositi u brojnim teškim situacijama, ali ga je znao koštati i velikih zabluda.
Bez obzira na sve, kako piše Veljko Lalić: „Milošević je znao tko mu je pravi protivnik“. To je bio Đinđić koji mu je na koncu i došao glave; 5. listopada 2000. godine DOS je, usprkos svim podmetanjima i manipulacijama Miloševićeva režima, pobijedio na izborima, a Zoran Đinđić kao stvarni lider DOS-a postao je premijer. Bio je svjestan odnosa snaga na političkoj sceni, znao je da mu prijete ubojstvom i da su ostaci Miloševićevog režima još uvijek snažni i da će se braniti svim raspoloživim sredstvima. A, kada je kao novi premijer na Vidovdan 2001. g. „isporučio“ Slobodana Miloševića Haškom tribunalu (što je bio uvjet za uključivanje Srbije u procese približavanja EU), mnogi koji su mu aplaudirali, činili su to sa zadrškom, ali još je i više bilo onih koji su ga oštro osuđivali. Bez ogleda na sve to Đinđić je imao „petlju“ uhititi i deportirati Miloševića u interesu budućnosti Srbije.

ATENTAT: Nakon 5. listopada 2000., bio je jedan od rijetkih koji nije podlijegao pobjedničkoj euforiji i kao uvijek otvoreno i kritički je progovarao i o neugodnim stvarima koje Srbija nije bila spremna čuti; o Kosovu, da je to uteg kojeg Srbija što prije treba odbaciti, ali i o negativnostima etničkog mentaliteta kojeg se Srbi moraju riješiti, jer će ih u protivnom skupo koštati. Između ostalog je rekao:“ Da mi nismo bili takvi kakvi smo bili, ne bi bilo ni Miloševića. Znači nije on s Marsa pao. On je kao Hitler u Njemačkoj posledica slabog društva. A društvo smo mi, i opozicija, i Crkva i intelektualci itd. Da je opozicija bila bolja, ranije bi srušila Miloševića. I mi smo odgovorni što je tako dugo bio na vlasti. On treba da odgovara lično, ali je vrlo opasno misliti da je on jedini krivac“.
Takav Đinđić nije bio kamen spoticanja samo nacionalistima već i dijelovima ranjive i razjedinjene koalicije; iako se javno, danima, pa i mjesecima u medijima najavljivala njegova likvidacija, sigurnosne službe, koje Đinđić, iako premijer, nije posvema kontrolirao, ne samo da se na to nisu obazirale, već su pojedini dijelovi unutar nje aktivno sudjelovali u pripremi atentata. Osim toga, sve te prijetnje sam je Đinđić nekako olako, fatalistički otklanjao minimalizirajući opasnost iako je, prema riječima svjedoka, bio duboko svjestan kako do atentata lako može doći svakog trena. Znamo što se dogodilo 12. ožujka 2003.; on je ubijen, a vrijedi citirati riječi poznatog kazališnog redatelja i pisca Zlatka Pakovića koji je precizno detektirao sve ono što je prethodilo, ali što je slijedilo nakon Đinđićeve likvidacije:
„O atentatu na premijera Đinđića do dana današnjeg nije stvoren diskurs kao o atentatu na državu, kao o simboličkom ubistvu nacije, u političkom smislu reči nacija…Izgledalo je da država odmah po atentatu najzad preuzima odgovornost i da će likvidirati one strukture nadustavne moći u sebi koje su izvršile njeno obezglavljenje. Uvedeno je vanredno stanje u kojem su se građani osećali slobodno, dok su oni nečiste savesti govorili da je nelegalno. Ali, o toj Akciji sablja danas se isključivo govori kao o suspenziji osnovnih ljudskih prava…Činilo se da će država s ubijenim premijerom rešiti one probleme koje nije mogla da reši sa živim, te da će žrtva u svojoj tragičnosti prouzrokovati društvenu katarzu na koju se predugo čekalo…Ali, u atentatu na premijera nije nađen smisao: taj gnusni čin nije pojmljen i iz tog (ne)poimanja nije proizašla konkretna politička i društvena akcija. To je drugo ubistvo Zorana Đinđića, njega su izvršili teoretičari i profesori humanističkih disciplina…“
Lakćević je u svojoj knjizi, pozivajući se na Đinđićevog ministra prosvjete (i profesora Pravnog fakuteta u Beogradu) dr. Gašu Kneževića, želio naglasiti da je Zoran Đinđić prije svega bio prosvjetitelj i da je cijelog života bio okrenut „prosvećivanju svega oko sebe i svih oko sebe“. Radomir Konstantinović, pisac slavne „Filozofije palanke“ dovodio ga je u vezu sa Dositejem Obradovićem; pisao je: kao što je Obradović otišao u svijet da bi bolje sagledao Srbiju, da bi je vidio iz perspektive kulture i slobode, to je isto pokušao učiniti i Zoran Đinđić.
I na kraju, najbolji odgovor tko je zapravo bio Zoran Đinđić možda je dala dr. Latinka Perović u predgovoru Lakićevićeve knjige u kojem je konstatirala: „Nema suštinske granice između Zorana Đinđića filozofa i Zorana Đinđića političara. Naprotiv, drugi se bez prvoga ne može razumeti…Zato je izuzetno značajna knjiga Mijata Lakićevića, jer ona pokazuje da Srbija – nakon katastrofe kao posledice pogrešnog izbora na razmeđi drugog i trećeg milenijuma – može postati država s perspektivom za nove generacije samo ako se vrati orijentaciji koja je nasilno prekinuta 12. marta 2003. godine“.
Đinđić je kao iznimno obrazovan čovjek jako dobro znao za Sofoklovu opomenu svim ambicioznim političarima: izgube li kontakt sa svojom ljudskom dimenzijom loše im se piše. A tragični je paradoks kod Đinđića što je upravo zarad inzistiranja na tom ljudskom kontaktu izgubio vlastiti život položivši ga na „oltar“ bolje i izglednije demokratske budućnosti Srbije. Lakićević je uvjeren, ne uzalud.

Jaroslav Pecnik
Prikaz knjige objavljen je u Novom listu, Rijeka, 9. oktobra 2022.

Sklad filozofske misli i političkog delovanja

Reč izgovorena na promociji knjige Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj (Akademska knjiga, Novi Sad) 21. septembra 2022. godine u beogradskom Medija centru

Piše: Olga Manojlović Pintar

Za pola godine navršiće se tačno dve decenije od ubistva Zorana Đinđića. Tokom tih 20 godina napisan je veliki broj tekstova i knjiga koji su se bavili njegovom ličnošću, filozofskim i naučnim radom, političkim angažmanom i nasleđem. Pisali su ih, pored ostalih, novinari (Vesna Mališić i Miloš Vasić), pravnici (Srđa Popović), politikolozi (Nenad Dimitrijević), istoričari (Latinka Perović, Dubravka Stojanović, Bojan Dimitrijević), kolege i prijatelji (Dunja Melčić, Dragan Lakićević, Novica Milić, Lino Veljak). Narodna biblioteka Srbije objavila je i izabrana dela Zorana Đinđića.
Ovo nabrajanje pruža, međutim, pogrešan utisak da je političko delovanje Zorana Đinđića, koje je naročito pred sam atentat bilo podvrgnuto oštrim kritikama i izloženo teškim optužbama, vremenom rehabilitovano i afirmisano u srpskoj javnosti. Preciznije je konstatovati da je interesovanje javnosti svih ovih godina zapravo osciliralo – od početne kriminalizacije, preko induciranog ignorisanja, do gotovo martirološkog veličanja u jednom kratkom vremenskom periodu. Danas, pošto pozadina njegovog ubistva još uvek nije sudski dokazana, ono je ponovo na margini – u uskim krugovima onih koji još uvek veruju u evropsku perspektivu Srbije i bore se protiv nekažnjivosti ratnih zločina i zločinaca iz devedesetih.

Nizu radova o Zoranu Đinđiću, koje sam pomenula, novinar i publicista Mijat Lakićević pridružio je knjigu Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj. Njome je istovremeno obogatio svoju bogatu bibliografiju u kojoj se izdvajaju naslovi: Desimir Tošić: između ekstrema; Kako smo izgubili (Našu) Borbu; Prelom ’72: uzroci i posledice pada srpskih (komunističkih) liberala oktobra 1972. godine.

O kakvoj je knjizi reč i šta je izdvaja među ostalim naslovima?

U suštinskom smislu, Lakićevićev tekst predstavlja sveobuhvatan pregled teorijskih osnova i javnog delovanja Zorana Đinđića. Čini se da je njegovo stvaralaštvo sagledano kao konkretna primena Marksove 11. teze o Fojerbahu kojom je uspostavljen ideal filozofa čija uloga nije samo da tumači, već i da aktivno menja svet u kome živi.

U metodološkom smislu, Mijat Lakićević je rezultate svojih istraživanja izneo hronološki, ali je načinom na koji je koncipirao poglavlja istovremeno izdvojio ključne tematske celine. Tako već u formalnom smislu ova knjiga predstavlja izuzetno dinamično štivo. Njen je autor uspostavio direktnu komunikaciju sa čitaocima kroz intrigantno postavljena pitanja koja je izdvojio u naslovima i podnaslovima. Svako od dvanaest poglavlja je vremenski ograničeno i tematski profilisano, a stilski uobličeno u maniru prosvetiteljskih autora – uvodna objašnjenja izneta u jednoj rečenici na početku svakog poglavlja direktno ukazuju na Lakićevićev ključni zaključak – o jedinstvu Đinđićevog filozofsko-teorijskog i političko-praktičnog rada.

Đinđićevu političku biografiju Lakićević je započeo sagledavanjem njegove ličnosti od najmlađih dana, ukazivanjem na porodično okruženje, a posebno na značaj vršnjačke solidarnosti za njegovo sazrevanje, te izdvajanjem uticaja gimnazijskih profesora koji su prepoznali intelektualnu znatiželju i podsticali javni angažman hrabrog i talentovanog učenika.

Lakićević je, zatim, posebnu pažnju usmerio na pitanje ideološkog pozicioniranja Zorana Đinđića u studentskim danima. Vreme njegovog intelektualnog formiranja je opisao kao vreme velikih debata u kojima je mladi filozof provocirao dispute sa neupitnim autoritetima nudeći kritička čitanja Kanta, Hegela, Marksa, kao i jugoslovenskih praksisovaca.

Knjiga pokazuje kako je Zoran Đinđić kroz jasna pitanja formulisao sopstvene teze, problematizovao i odbacivao istorijske metanarative i rigidne ideološke diskurse. U tom kontekstu je u ponuđen osvrt na Đinđićevo razumevanje liberalizma, socijalizma i marksizma u vremenu njihovog velikog preispitivanja i višeslojne kritike u različitim sredinama i političkim krugovima.

Lakićević je Zorana Đinđića prepoznao kao jednog od ključnih nosilaca liberalne paradigme u Srbiji, ali ne samo kao društveno-ekonomske osnove, veći kao idejne pretpostavke političke demokratizacije. Na taj način knjiga je posredno ukazala na uzroke Đinđićevog razilaženja sa onim političkim akterima i kritičarima koji su negirali humanistički sadržaj pojma liberalizma, svodeći ga isključivo na političko-ekonomska značenja.

Mijat Lakićević je Đinđića definisao kao prosvetitelja i reformatora koji je težio modernizaciji i političkom otvaranju i povezivanju kao nužnim preduslovima evolucije društva. Njegov dinamizam je objasnio kao harmoničnu usklađenost filozofske misli i političkog delovanja iz čega je proizlazila preciznost njegovih zaključaka i brzina reagovanja. Pokazao je i kako je Đinđić kao premijer Srbije, bio svestan „ne toliko konkretno-političkih koliko istorijsko-društvenih ograničenja“, kako je pokušavao da brzim akcijama pokrene promene i tako napravi pukotine u ideološkom monolitu srpskog nacionalizma.

Oni koji razmišljaju o kompromisima koje je Đinđić činio (njegovom odlasku u Bosnu tokom rata, skidanju petokrake sa zdanja Skupštine grada, uvođenju veronauke u školski sistem nakon 5. oktobra), u ovoj knjizi će moći da pronađu neka od objašnjenja. Te odluke, koje Đinđića nikada nisu približile nacionalističkim i crkvenim krugovima, imale su visoku cenu, jer su ga udaljile od dela kritičke javnosti, pa i nekih dugogodišnjih saradnika i saveznika. U vremenu nakon hladnog rata, kada je socijalizam kao politički projekat bio izbrisan u Evropi, a Jugoslavija uništena u seriji ratova, Đinđić je po Lakićeviću shvatao svu besmislenost, anahronost i suštinsku nemogućost funkcionisanja SR Jugoslavije, odnosno Srbije kao navodno održive „ideološke alternative“ u međunarodnim okvirima.

Čitanjem knjige Mijata Lakićevića postaju jasnija i distanciranja od Đinđića onih koji je trebalo da mu budu saveznici u vremenu nakon 5. oktobra, kao i kasniji pokušaji aproprijacije, preuzimanja njegovog dela od strane višedecenijskih političkih protivnika. Istovremeno je ukazano na to kako su različita tumačenja i načini prihvatanja, ili odbacivanja, njegovih ideja i političkih rešenja korišćeni u procesu usmeravanja, odnosno manipulisanja javnošću.
Lakićević je, dakle, ovom knjigom otvorio čitav niz pitanja, a čitaocima i čitateljkama je dao slobodu da zaključuju, ne samo o centralnoj ličnosti kojoj je ova knjiga posvećena, već i o društvu u kome suštinski važi: reci mi šta misliš o Đinđiću i ja ću znati tvoju političku poziciju.

I na kraju, želim da podsetim na jedno zaboravljeno predavanje, a zapravo poslednje predavanje, koje je Zoran Đinđić održao 21. februara 2003. pred studentima Univerzitata u Banjaluci – onog istog dana kada je na njega pokušan atentat na autoputu kod hale Limes. Đinđić je studentima predstavio svoje viđenje politike, nacionalizma, patriotizma u želji da ih navede da pre svega ostalog promisle sopstveno mesto u okruženju u kome žive. „U istoriji su se nekoliko puta pojavili (…) primeri koji su vodili sudaru sa realnošću ali se ispostavilo da nijedan organizam, bilo da je država ili ideologija nije dovoljno moćan da kontroliše svoje okruženje i svako ko je to pokušao na kraju je propao, od Rimskog carstva preko raznih velikih imperija. Onaj ko misli da je njegovo okruženje zapravo samo pozornica na kojoj on definiše svoja pravila, izvesno vreme možda može da živi u toj iluziji. Posle izvesnog vremena se sudara sa posledicama te svoje arogancije i na kraju strada.”

Đinđićeva namera je bila da pred mladim intelektualcima afirmiše svoj politički program koji nije bio zasnovan na propovedima pisaca, pesnika, popova, za koje je rekao da „teže preterivanjima, isključivosti, teže poeziji, mitovima, jer je to njihov posao.” Njegov cilj nije bio da nametnesvoj program, već da kod mladih ljudi „pokrene jedan mali proces razmišljanja koji možda za nekog od vas donese i neki pomak u razumevanju nečega što je u vašim životima bitno.”

Knjiga Mijata Lakićevića ima snagu da pokrene jedan mali, zapravo ne tako mali proces razmišljanja koji možda, nadam se, za nekog od čitatelja i čitateljki donese i pomak u suštinskom razumevanju stvarnih uzroka krize u kojoj živimo već godinama.

Pismo

Reč izgovorena na promociji knjige ZORAN ĐINĐIĆ: PROSVET(L)ITELJ u beogradskom Media centru 21. septembra 2022. godine

„Poštovani gospodine Lakićeviću,

kao čitalac vaše najnovije knjige, Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj, zahvaljujem vam se na ovom pristupačnom delu. Ono mi je konačno (sa trideset šest godina) omogućilo da odškrinem vrata za koja sam strepela da će mi za života ostati zatvorena. Filozofsko-politička situacija Srbije mi se oduvek činila isuviše tmurnom i turbulentnom, naizgled neopisivom jezikom dovoljno konzistentnim za nekog stasalog u okvirima teorijske matematike. Međutim, čak i kada sam se okrenula književnom delu i konačno, sada, filozofskim doktorskim studijama, bila mi je potrebna knjiga poput vaše da me uvede u misao nekoga kome mogu da verujem, barem isprva, u pretkritičkom periodu proučavanja, i nekoga na koga mogu da se oslonim u sopstvenim razmišljanjima, onako kako se čovek oslanja na postojanu, ali elastičnu odskočnu dasku.
Moj decenijski boravak u inostranstvu nije bio zagarantovan pre ubistva Đinđića (dogodilo se u mojoj trećoj godini matematičke gimnazije), ali moj produženi boravak van granica zemlje postao je verovatniji usled njegovog ubistva. Volela bih da u dogledno vreme barem donekle razumem zašto sam završila u Cirihu, a mislim da je to razumevanje dostižno upravo krčenjem puta kroz Đinđićevu misao.”

Ovo pismo dobio sam pre oko mesec dana, sasvim precizno, 30. avgusta. Autorka dalje kaže kako je primetila da knjiga ne sadrži bibliografiju i moli da joj je pošaljem.
Šta sam drugo mogao da uradim? Sastavio sam bibliografiju, časna pionirska (valjda bi trebalo da stoji penzionerska) ništa nisam dodavao.

Posle nekoliko dana stiglo je novo pismo.
„Poštovani Mijate”, piše sad naša čitateljka, „bibliografiju sam proučila i nabavila sam dve knjige da ponesem nazad u Švajcarsku: Subjektivnost i nasilje (jer ipak to je filozofski centar Đinđićevih dela, ako dobro razumem) i Etiku odgovornosti (jer mi se učinila solidnom, naučničkom obradom iz različitih uglova). Označila sam i još neke reference koje bi me zanimale. Ali, kako to već biva pri istraživanju neke teme, mreža idejne relevantnosti i tokovi zainteresovanosti će se prirodno širiti sa svakom pročitanom knjigom.
Još jednom vam se zahvaljujem na odgovoru i podstreku – biće da su se i drugi, inspirisani vašim radom, zainteresovali za Đinđićevo (intelektualno) nasleđe.”
Pomislio sam: šta čovek više da poželi.
(Čitateljka jeste jedna, ali je vredna.)

Dobro veče.
Hvala vam što ste došli večeras da obnovimo uspomene na lik i delo Zorana Đinđića.

Media centar Beograd,
21. septembar 2022.

Mala polemika oko velikog čoveka

Pre nekoliko dana, 24. septembra, Slaviša Tasić je na svom blogu objavio prikaz knjige Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj. Učinilo mi se korisnim da na taj osvrt napišem odgovor. Oba teksta se nalaze pred čitaocima.

SLAVIŠA TASIĆ:

Mijat Lakićević ima novu knjigu – Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj.

Toplo je preporučujem. Približiće vam Đinđića i otkriti zanimljive biografske detalje, intelektualne i lične. Ako i mislite da već sve znate o Đinđiću, ipak ćete naći nove stvari. Knjiga prati obe Đinđićeve životne etape, od bavljenja nemačkom idealističkom filozofijom, do ulaska u politiku i nedovršenog uspeha u njoj.

Većina nas se dobro seća da je Đinđić bio čovek ogromne energije. Brzo je govorio i brzo radio. „Ako Srbija stane“ ili „spavaćete kad odete u penziju“ su reči koje lako pamtimo upravo zato što izviru iz lične i političke prirode Đinđića. Pristaju mu.

Pošto je bio takav, logično je pitati zašto se uopšte bavio akademskom filozofijom. Taj deo nekako ne ide uz njegov temperament i zainteresovanost za konkretne, ne apstraktne stvari. Jasno je da je i za akademiju bio ekstremno talentovan; diplomirao je za tri a onda u Nemačkoj doktorirao za samo dve godine. Ali utisak je da bi neko takav, u nekom drugom okruženju radio drugačije stvari.

U kapitalizmu na doktorate ne idu najsposobniji, čak ni najpametniji. Takvi proporcionalno više odu u korporativni svet, u preduzetništvo, ili neku profesiju kao što su pravo i medicina. U socijalizmu su procenti bili drugačiji i nekome kao Đinđić je najbolja opcija izgleda bila da energiju i inteligenciju kanališe u akademiju. Mnogo više ima smisla to što je Đinđić odmah posle doktorata iz Nemačke probao da se bavi privatnim biznisom, izvozom aparata za fotokopiranje u Srbiju. Ali se ubrzo obreo u politici jer mu je Nemačka bila „do zla boga dosadna“, tamo se „ništa ne dešava“, dok u Jugoslaviji kreću velike promene.

Đinđić je bio prosvetitelj, kao što Lakićevićev podnaslov kaže, u smislu da je njegov vodeći politički cilj bila modernizacija Srbije. On je kao političar pre svega bio fleksibilan i pragmatičan i to nije krio. Naprotiv, naglašavao je. Bilo je tu i Evrope i Kosova. Međutim, i taj je pragmatizam imao neki konačni cilj, nešto čemu dolazak na vlast na kraju služi. Taj cilj je za njega bila modernizacija: od Srbije napraviti modernu evropsku zemlju.

Lakićević vrlo dobro prepoznaje, uz obilje citata, kako je Đinđić sa sobom nosio poruku lične odgovornosti, nešto što meni nije bilo očigledno:

Ako bi se tražila ključna reč Đinđićeve društvene teorije, Đinđića kao teoretičara društva, onda bi to bila odgovornost.

Manji ili veći stepen lične odgovornosti ugrađen je duboko u kulturu celih naroda i podneblja. Kada nešto ne ide po planu, moj prvi refleks je da okrivim situaciju i okolinu. Toga ima čak i u jeziku i znam da ovo nije naučni dokaz, ali na srpskom, čaša mi je ispala iz ruku. Na engleskom, čašu sam ispustio iz ruke. Mi loše stvari ne činimo, nama se one dešavaju.

Đinđić je to upadljivo hteo da ispravi i kada je Mijat to podvukao setio sam se čuvenog snimka kada se žena na ulici žali Đinđiću da niti je valjao Tito, niti je valjao Milošević, niti valja ovo sada – na šta on odgovara: „A možda je problem u vama?“

Bingo.

Nije problem samo u njoj. Ali doza takvih odgovora većem delu nas treba svaki dan.

Đinđić je bio i prosvetlitelj, sa L, kako podnaslov knjige takođe kaže, jer je donosio svetlost u smislu energije i optimizma. To se vidi u načinu na koji su ga različiti ljudi za života i posle smrti opisivali. Lakićević prikuplja citate i tema svetlosti je uvek tu negde: „vedar čovek“, „svetlo u tunelu“, „počeo je da razgoni mrak“, „bio je sredstvo protiv mraka“.

Koliko je to dirljivo, toliko je jeziva atmosfera u vreme ubistva na koju Lakićević pri kraju knjige podseća. Atentat je visio u vazduhu. Aleksandar Tijanić („Ako Đinđić preživi, Srbija neće“), Toma Nikolić („I Tito je pred smrt imao problema s nogom“) i još njih je glasno izgovorilo to o čemu se mesecima pre ubistva šuškalo po gradu. I sam se sećam komentara iz tog perioda da će ga „neko ubiti“; i čudno, odmah po ubistvu bilo je potpuno jasno ko je to uradio.

Ipak, najveći nedostatak ove knjige je odsustvo bilo kakvog pokušaja da se sa vremenske distance Đinđić sagleda kroz sve vrline i mane koje je kao političar imao. Ubistvo jeste bilo dodatno politički tragično kao simbol pobede sila mraka nad svetlošću koju je predstavljao. Ali od toga je, teško je poverovati, prošlo skoro celih 20 godina. Lakićević se ipak nije odvažio da objektivnije sagleda Đinđićev lik i delo. U knjizi nema baš nikakvog kritičkog osvrta na bilo šta što je Đinđić kao političar uradio.

Neko mlađi može pročitati ovu knjigu i nikada ne saznati da je Đinđić i među glasačima opozicije bio slabo popularan. On jeste bio strašno demonizovan i Miloševićeva propaganda se pred pad posebno ustremila na njega („nemački špijun“). Ali nije mnogo glasača naselo na to. Veći problem je bio što na ličnom planu nije ulivao poverenje i odavao utisak manipulativnog, makijavelističkog političara, ranije u opoziciji i kasnije kao premijer. „Ko hoće moral, neka ide u crkvu“ je isto njegov citat. Čak je i u stranci u vreme opozicije u jednom trenutku umalo izgubio vlast; i to od pero-lakog Slobodana Vuksanovića.

Kao što je Ivan Janković još 2008. godine lepo rekao:

Dok je za života bio jednoglasno osuđivan ne samo od strane političkih protivnika i medijske logistike „krugova“ koji su ga na kraju i ubili, već i današnjih obožavalaca, i sledbenika njegove „vizije“, koji su ga u međuvremenu kanonizovali kao sveca, sada je postao „intelektualna luča“. To je neukusno, bar da su malo smanjili taj raspon reakcija. Bilo bi dovoljno da danas kažu da nije bio kriminalac, i da su ga lažno optuživali za veze s mafijom da bi ga kompromitovali politički. Ne mora baš da bude Majka Tereza i Ronald Regan istovremeno. Ali, kod nas uvek mora da bude neka krajnost.

Lakićević je takođe upao u tu zamku.

________________________________________

Lako je Đinđiću naći mane, ali šta je bila alternativa?

Početkom 2000-ih, odmah posle svrgavanja Miloševića, pojavila se dilema da li Miloševića treba poslati u Hag (čime bi se, isticalo se tada otvoreno, dobio oprost nekih dugova i brže uključivanje Srbije u međunarodnu zajednicu), ili treba postupati po zakonima države i Ustavu koji izručenje svojih građana nije dozvoljavao. U tom slučaju, njemu i drugima moglo se suditi u zemlji. To je bio uvod u sada dobro poznati politički sukob između Đinđićevog pragmatizma, reforme i modernizacije i legalizma Vojislava Koštunice. Sa današnje tačke gledišta, to je bila i prva ideološka podela postkomunističke Srbije, koja u glavnom obrisima prati osnovnu liniju podele između zapadnog političkog liberalizma i konzervativizma.

Đinđić je intelektualno bio levičar. Pragmatizam i modernizam su koncepti levice, a i on je sam isticao da je za socijaldemokratsku i skandinavsku opciju. Još i više, on se od studentskih dana i sve kasnije vreme u filozofiji bavio nekim prijateljskim kritikama marksizma i ostao duboko unutar filozofije levice. Ni u Nemačkoj ga nikad nisu zainteresovali stvarni kritičari marksizma kao, recimo, Hayek ili Popper, o kojima se čak i u SFRJ već nešto znalo.

Đinđić je 1985. godine na srpski preveo knjigu radikalne levičarke Agnes Heller Filozofija levog radikalizma.

Koštunica je 1981. godine na srpski preveo američke Federalističke spise.

Federalistički spisi, van samog Ustava i Deklaracije nezavisnosti, predstavljaju najvažnije delo američke demokratije, ustavne tradicije i države uopšte. U esejima sakupljenih u Federalističke spise, očevi osnivači James Madison i Alexander Hamilton (treći, John Jay, imao je neki mali doprinos pre nego što se razboleo) raspravljaju kako izgraditi prvu modernu ustavnu demokratiju, kako treba da izgleda podela vlasti, kako sprečiti državnu samovolju i kako zaštititi slobodu pojedinca.

Ako samo na osnovu toga negde 1980-ih pitate kome od njih dvojice treba dati da vam u ključnom istorijskom trenutku pravi državu, dileme uopšte nema.

U praksi je, međutim, ispalo drugačije. Ne znamo šta bi na kraju Đinđić uradio da je preživeo, ali znamo da je on bio glavna pokretačka snaga reformi dok je Koštunica oklevao. Možda je u prirodi konzervativnih tipova da oklevaju i čekaju (ne pitajte kako znam), ali ovde govorimo o reformama koje izvlače zemlju iz socijalističke diktature, koje nisu revolucija, već restauracija legitimnog poretka.

Još gore, Koštuničin konzervativizam nije bio prosto pasivan, već je skrenuo u čudnom pravcu. U partiji koju je osnovao prevodilac Federalističkih spisa, samo nekoliko godina po dolasku na vlast glavnu reč vodila je ruska struja na čelu sa Nenadom Popovićem. I posle sve legalističke priče o Ustavu kao razlogu protiv Haga, samo su vrlo retki iz te struje umeli da u moralnom smislu osude makar i najgore zločine poput Srebrenice (u stvari, znam jedino za Milana St. Protića).

Da li je to bilo do Koštunice i konkretnih ljudi, ili je istorijska neminovnost i jedini mogući način za Srbiju? Neka zemlja može imati Vaclava Klausa, konzervativnog češkog lidera koji je na dnevnoj bazi citirao tržišne ekonomiste austrijskog tipa; u drugoj takva politička opcija na prvom raskršću skrene na istok i ne ume da stane dok ne zaglavi negde u tajgama.

Nemam odgovor, ovo je samo tema za razmišljanje.

Jedno opšte mesto kod investicionih fondova (venture capital) koji ulažu u mlade firme je da ne treba gledati u biznis ideju, već u ljude. Ako investiraš u start-up firmu, bolje ćeš proći ako izabereš pravog osnivača. Neka on posle i promeni ideju, pravi osnivač će na kraju uspeti jer ima potrebnu energiju, temperament i karakter. Bolje je baciti karte na nekog takvog, nego na pogrešnog osnivača samo zato što misliš da ima pravu ideju.

Slaviša Tasić
24. septembar 2022.

MIJAT LAKIĆEVIĆ:
Odgovor Slaviši Tasiću

Slaviša Tasić smatra da bi „bilo dovoljno danas” reći da Zoran Đinđić „nije bio kriminalac, i da su ga lažno optuživali za veze s mafijom da bi ga kompromitovali politički”.

Moram da priznam, ja mislim da to nije dovoljno. Ni izbliza i – naprotiv. Upravo zato sam i napisao ovu knjigu.

U stvari, takvim svojim stavom Tasić upada u zamku onih koji su predsednika Vlade Srbije kriminalizovali i koji su tu temu nametali očekujući da će, kad jednog dana te besmislene optužbe padnu u vodu, ipak biti ispunjen njihov glavni cilj i kao trajno ostati ono što su zapravo želeli – da lik Zorana Đinđića bude zaboravljen a njegovo (filozofsko i političko) delo marginalizovano. Ne želeći da upadnem u tu stupicu, ja se „dekriminalizacijom” Zorana Đinđića nisam ni bavio.

Reč je, da prekinem nedoumice, o prikazu (moje) knjige Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj što ga je na svom blogu 24. septembra (ne verujem slučajno baš na dan velike izborne pobede DOS-a pre 22 godine) objavio Slaviša Tasić. Ono najvažnije, neku vrstu (za)ključne ocene Đinđićevog „lika i dela”, već sam naveo. Interesantnih detalja, „eufemistički” rečeno, međutim, ima još. Recimo, kaže na jednom mestu, iznoseći svoju glavnu zamerku piscu, Tasić: „Lakićević se ipak nije odvažio da objektivnije sagleda Đinđićev lik i delo. U knjizi nema baš nikakvog kritičkog osvrta na bilo šta što je Đinđić kao političar uradio.”

Najblaže rečeno, to jednostavno nije tačno. Svim ili bar onim „najkontroverznijim”, tj. potezima koji su izazvali najviše kritika u javnosti, posvećena je srazmerno (s obzirom da se, kako u Predgovoru ističe Latinka Perović, radi o intelektualnoj biografiji) sasvim odgovarajuća pažnja: o smeni Dragoljuba Mićunovića („oceubistvu” – piše) sa mesta predsednika Demokratske stranke govori se na 168. strani; zatim o „volu na Palama” (169); o tajnom susretu sa Slobodanom Miloševićem (174); o reakciji na pobunu „crvenih beretki (196); o oduzimanju mandata poslanicima DSS-a u Skupštini Srbije (249); o uvođenju veronauke u škole (282). Generalno, o Đinđićevom razumevanju i, kasnije, praktikovanju političke vlasti, tj. o optužbama da se ponaša(o) kao diktator, kroz polemiku sa profesorom Aleksandrom Molnarom, govori se između 99. i 120 strane.

Neki mlađi čitaoci su već primetili da je knjiga „čitabl” pa ću ove Tasićeve previde shvatiti kao kompliment.

Da ovde dodam i ovo: u novo izdanje, koje uskoro izlazi iz štampe, ubačen je i u prvoj verziji knjige omaškom autora izostavljen deo u kome se direktnije ukazuje na Đinđićevu vezu sa škotskim prosvetiteljstvom (Adam Ferguson) i malo bolje osvetljava njegovo razumevanje odnosa morala i politike. Ali, šta god da je o tome rekao („ko hoće da govori o moralu, neka ide u crkvu”) ponašao se mnogo moralnije od onih koji su se u svoju moralnost neprekidno zaklinjali. Isto važi i za legalizam.

Kao i za – makijavelizam. Naime, Tasić kao Đinđićev realan problem i glavni uzrok njegove nepopularnosti vidi to što je „odavao utisak manipulativnog, makijavelističkog političara”. Možda ne znači ništa, ali nikada Đinđića nisam smatrao makijavelistom. Parola „drž’te lopova” bila je prozirna koprena pod kojom se ta denuncijacija izvodila. Već odmah posle 5. oktobra mi je bilo zanimljivo kako Vojislava Koštunicu, koji je svoju „kombi stranku” promptno napunio preletačima iz SPS-a i JUL-a te na osnovu novostečene brojnosti tražio polovinu svih poslaničkih mandata DOS-a niko nije smatrao za makijavelistu, a Zorana Đinđića koji je zabranio prijem novih članova u DS – jeste.

Ili, kada je po svaku cenu zadržao Radeta Markovića na čelu tajnih službi i time omogućio uništenje hiljada stranica tajnih dosijea, Koštunicu opet niko nije prozvao makijavelistom. Da li se i čega u tim spisima plašio tada predsednik SR Jugoslavije? Ja nisam (u knjizi) postavio to pitanje, ali neko bi mogao da ga postavi.

Ili, Vojislav Koštunica je na sve načine, pa i paktiranjem sa promiloševićevskom crnogorskom Socijalističkom narodnom strankom Momira Bulatovića na sve načine sprečavao izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, ali nije optužen za makijavelizam, dok Zoran Đinđić, koji je radio isto to samo „u suprotnom smeru”, jeste.

Već sam verovatno „ugušio”, a listu primera nisam ni načeo.

„Perolakog” Vuksanovića, dobro primećuje Tasić, nisam spomenuo ali superteškog Ljubomira Tadića („Kakav Milošević! Kakav Šešelj! Kakav Vuk! Najveća opasnost za Srbiju je Zoran Đinđić! Ja vidim kako on dolazi, postaje predsednik i zavodi diktaturu, tek će tada nastupiti mrak“) jesam. To mi se – i politički i istorijski – učinilo mnogo značajnijim i znakovitijim.

I da, neka je opet Slaviša u pravu, možda zbilja iz moje knjige (mlađi) čitaoci neće saznati da Zoran Đinđić kao političar nije bio popularan. Važnije mi je bilo da saznaju kakva intelektualna gromada jeste bio, prava „intelektualna luča”, ma koliko se neki na to ježili. I da smo mi tu baklju bacili u trnje.

Slavišu Tasića znam kao ozbiljnog ekonomistu, sa dve izvanredne knjige – Šta je kapitalizam i zašto nam je potreban i Svetska ekonomska kriza – koje, da se poslužim njegovim rečima, „toplo preporučujem”. Zato mi iznenađujuće deluje da se u percepciji i recepciji „lika i dela” Zorana Đinđića tako mnogo razlikujemo.

Mijat Lakićević
26. septembar 2022.


Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu

Ove godine navršava se tri decenije otkako je Zoran Đinđić u Borbi objavio tekst “Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu” i dve i po decenije otkako je objavljena knjiga pod istim naslovom. Posle 30 godina, dakle, Srbija i dalje tapka u mestu. S tim što je sada više okrenuta Istoku

Prošlost kao savremenost, i obrnuto

Ove godine se obeležavaju razne obljetnice, što bi rekla naša (bivša) braća Hrvati, ponajviše upravo one vezane za (još “bivšiju”) Jugoslaviju. Sve su one uglavnom istorijskog karaktera, dakle služe podsećanju po principu Čika Jove Zmaja: “Uzo deda svog unuka, metno ga na krilo, pa uz gusle pevao mu što je negda bilo”. I tu se stvar manje-više završava.
Evo, međutim, jednog podsećanja koje je još uvek aktuelno, odnosno koje nam više ukazuje na sadašnjost nego što nas vraća u prošlost.
Ove godine, počećemo od bližeg “jubileja”, navršava se tačno dve i po decenije od poslednje knjige Zorana Đinđića objavljene za njegovog života. Reč je o delu čiji smo naziv pozajmili za ovaj tekst, dakle “Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu”, koju je 1996. objavio novosadski Cepelin. Knjiga je zapravo (i)zbornik Đinđićevih članaka publikovanih između 1989. i 1994. Od ukupno 23 eseja, 19 ih je iz novosadskog magazina Stav, dva iz Borbe i po jedan iz NIN-a i Demokratije.

STAV: Kao što to u “Reči priređivača” primećuje Radovan Čolević, glavni urednik Stava, “u fokusu ove knjige nalazi se srpsko društvo sa iskušenjima i menama kroz koje je prolazilo u poslednjih pet godina”. Prema Čolevićevom mišljenju takođe, “procesi koji su se ubrzano odvijali posle sloma prethodnog sistema, u raspravama i tekstovima dr Đinđića dobili su originalnog tumača koji je pronikao u njihovu suštinu, razotkrivajući istovremeno i uzroke nemogućnosti demokratskog društvenog preobražaja”. Zbog toga je ta knjiga istovremeno bila i “dokument krize, njeno promišljanje od kompetentnog tumača pre svega karaktera, prirode i skrivenih zamki koje je sadržala u sebi”. Jer, konstatuje na kraju glodur Čolević, Đinđić “u gotovo svim svojim tekstovima kao crvenu nit provlači ideju o sukobu dva potpuno različita koncepta, od kojih je na kraju prevagu odneo društveni konzervativizam, nezavisno od toga kojim je ideološkim predznakom bio obeležen”.

RETKE SU POLITIČKE ANALIZE KOJE IMAJU TEORIJSKE AMBICIJE. TEORETIČARI SU SUJETNI. ONI ČEKAJU DA ISTORIJA ZAVRŠI SVOJ POSAO DA BI POKUPILI ČAURE, OBJAVILI KO JE POBEDIO I PROCENILI UDEO POJEDINIH FAKTORA I UČESNIKA

Ali izrečene pohvale nisu bile glavni razlog Čolevićevoj odluci da sačini jedan ovakav zbornik. Urednik, naime, ističe da su “oko Đinđićeve političke misli”, naročito “od kada je autor postao i značajna politička ličnost”, nastale “mnoge kontroverze koje idu i do potpunog osporavanja”, te se otud pojavila potreba da se “otklone mistifikacije”, odnosno da se “na jednom mestu skupljenim Đinđićevim tekstovima omogući kritičkoj javnosti uvid u sadržinu ideja, stavova i političkih pogleda koje je njihov autor zastupao i obrazlagao”.
A u razgovoru sa autorom, kao svojevrsnim uvodom u knjigu, konstatujući da su sada prikupljeni tekstovi “već tada bili retkost u domaćoj političkoj publicistici”, te da “ni danas nema nečeg uporedivog”, Čolević pita jednostavno: “Zbog čega?”
Đinđić odgovara: “Autori koji drže do svog renomea prave političke analize uvek sa sigurne vremenske distance. Jer, učesnicima u nekom događaju se možda i može oprostiti kratkovidost pri proceni tog događaja, analitičarima ne može. Zbog toga analitičari maksimalno izbegavaju rizik da ih bliska budućnost demantuje. Taj rizik u potpunosti preuzimate na sebe kad pišete o onom što se upravo događa. Nešto što kritikujete možda će doneti pozitivne rezultate, nešto što podržavate možda će se ispostaviti kao promašaj. Vaše objavljene procene postaju dokument vaših grešaka. Zbog toga su retke političke analize koje imaju teorijske ambicije. Teoretičari su sujetni. Oni čekaju da istorija završi svoj posao da bi pokupili čaure, objavili ko je pobedio i procenili udeo pojedinih faktora i učesnika.”

U SRBIJI JE NAPRAVLJEN SVOJEVRSTAN “MOLOTOVLJEV KOKTEL NACIONALIZMA I KOMUNIZMA” KOJI JE IMAO “SASVIM DOBRU PROĐU KOD ŽEDNE PUBLIKE” UPRKOS “VELIKOJ OPASNOSTI DA NAM NA KRAJU SAGORI USTA”, PISAO JE ĐINĐIĆ. U MEĐUVREMENU JE, MEĐUTIM, NA SCENU STUPIO “SNAŽAN ANTIDEMOKRATSKI NACIONALIZAM”. UBRZO JE TAJ ANTIDEMOKRATIZAM IZ SEDLA IZBACIO KOMUNIZAM, TAKO DA JE OSTAO SAMO ANTIDEMOKRATSKI NACIONALIZAM


INTELEKTUALCI: Ni Đinđićev odgovor na sledeće pitanje dominantnom delu inteligencije nije se mogao svideti.
Pitanje: “Ovi tekstovi su … i dokument o odnosu intelektualaca prema krizi. Izlazak iz kabineta i uključivanje u dnevna zbivanja odgovara predstavi o ‘angažovanom intelektualcu’. To je svojevremeno bila vrlo popularna tema, od Sartra do naših domaćih disidenata.”
Odgovor: “Ja mislim da je to večna tema, od Platona do danas. To je tema odgovornosti intelektualca. Intelektualci su saučesnici u onome što se događa, bilo da govore ili da ćute. Kada kažem intelektualci, mislim na celokupnu kulturnu elitu, a ne samo na ljude koji pišu knjige i predaju po fakultetima. Intelektualci su i lekari, inženjeri, uspešni privrednici. Svi oni, zahvaljujući privilegiji da globalnije sagledavaju stvari, imaju obavezu da reaguju kad stvari krenu u pogrešnom pravcu. To ne mogu da čine ljudi koji su potpuno obuzeti dnevnim, pojedinačnim problemima i procesima. U svakom društvu tzv. društvena elita je odgovorna za sudbinu zajednice više od tzv. naroda. Ona mora jasno da opiše stanje i da bez straha imenuje krivce. Tek onda može da očekuje podršku od širokih slojeva stanovništva.”
Međutim, tu je kod srpske inteligencije Đinđić uočavao ponašanje koje mu se nije dopadalo, a zbog čega se on nije dopadao toj inteligenciji. Reč je o – pesimizmu. Naime, piše Đinđić: “Ništa nije tako opasno i tako otrovno kao pesimizam. Intelektualno preobučeni pesimizam pojavljuje se kao cinizam, ironija, različite vrste nihilizma, u smislu ‘svi su oni isti’, ‘ništa se ovde ne može promeniti’, ‘ovaj narod nije ni zaslužio bolje’ i slično. U svakom čoveku postoji nada i strah. Pitanje je samo da li ćete podsticati jedno ili drugo. Ljudi najiskrenije žele da Srbija ponovo postane nešto pozitivno, nešto vredno i uspešno. Ali ako ih vlast svakodnevno ubija u pojam, ako im sugeriše da treba da budu srećni što ovde ne besni rat i što su živi, naravno da će strah od rizika povremeno da preplavi nadu i želju za promenama.”
Strah od rizika (i) promena pokazao se najrizičnijim. Jer, kao što sada znamo, nije prošlo mnogo, svega nekoliko godina, a rat je zaista počeo da besni i u Srbiji.
Paradoksalno, tačno je i obrnuto: od tada je prošlo prilično vremena, ali se situacija nije mnogo promenila. Jeste da ne besni rat, ali su neki baš besni i kao da jedva čekaju. Kaže Vučić: “Svi se u regionu dramatično naoružavaju”. Pa kako da se ne naoružavaju kad se vi, gospodine predsedniče, svaki čas hvalite nekim novim oružjem koje ste nabavili i kad svako malo organizujete neku tenkovsku izložbu za decu i omladinu, i neku vojnu vežbu za one malo starije.
A paradržavne televizije (televizije privatne, a pare državne, tj. naše) pune su intelektualaca koji sa strašću evociraju uspomene na ratove devedesetih, vajkaju se što nije (a moglo je lako biti) osvojeno (i) Sarajevo i škripe zubima i/ili zubalima, ko šta ima.

PARADRŽAVNE TELEVIZIJE (TELEVIZIJE PRIVATNE, A PARE DRŽAVNE, TJ. NAŠE) PUNE SU INTELEKTUALACA KOJI SA STRAŠĆU EVOCIRAJU USPOMENE NA RATOVE DEVEDESETIH, VAJKAJU SE ŠTO NIJE OSVOJENO SARAJEVO I ŠKRIPE ZUBIMA, ILI ZUBALIMA, KO ŠTA IMA


BORBA: Knjiga “Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu” zapravo je naslovljena po istoimenom članku objavljenom u Borbi juna 1991. Srbija nije na Istoku, kaže tu Đinđić, jer za razliku od svih drugih zemalja istočne Evrope nije odbacila socijalizam, a nije ni na Zapadu jer nije prihvatila demokratiju.
U Srbiji je zapravo napravljen svojevrstan “molotovljev koktel nacionalizma i komunizma” koji je imao “sasvim dobru prođu kod žedne publike” uprkos “velikoj opasnosti da nam na kraju sagori usta”, pisao je Đinđić. Nije baš da nije pokazao osećaj za perspektivu, zar ne?
U međuvremenu je, međutim, piše dalje Đinđić, na scenu stupio “snažan antidemokratski nacionalizam”. Ubrzo je taj antidemokratizam iz sedla izbacio komunizam, tako da je ostao samo antidemokratski nacionalizam.
Zoran Đinđić je to napisao, da ponovimo, pre 30 godina. Kada se pogleda današnja Srbija reklo bi se da stanje nije takoreći ni za dlaku izmenjeno. Ona, kao, pregovara o priključenju Zapadu, ali više gleda na suprotnu stranu. I kao da bi htela da se ulogori na Istoku, ali ne može jer sve što je čini državom dolazi sa Zapada. Tako da još uvek važi stara formula: Srbija, ni na Istoku ni na Zapadu. U međuvremenu, međutim, antidemokratski nacionalizam jači je nego ikada. Što zapravo čini da je sve bliža – Istoku.

KAŽE VUČIĆ: “SVI SE U REGIONU DRAMATIČNO NAORUŽAVAJU”. PA KAKO DA SE NE NAORUŽAVAJU KAD SE VI, GOSPODINE PREDSEDNIČE, SVAKI ČAS HVALITE NEKIM NOVIM ORUŽJEM KOJE STE NABAVILI I KAD SVAKO MALO ORGANIZUJETE NEKU TENKOVSKU IZLOŽBU ZA DECU I OMLADINU, I NEKU VOJNU VEŽBU ZA ONE MALO STARIJE

U stvari, opet je tu ključna uloga dominantnog dela intelektualne elite. Većina stanovništva zapravo već živi po pravilima Zapada, tj. o “svom ruvu i kruvu”; štaviše, ono tamo i samo odlazi ne samo da radi i zaradi nego i da se trajno nastani. Srbiju ka Istoku guraju oni gore već pomenuti redovni učesnici TV seansi, po pravilu udobno zavaljeni na državnim jaslama, bilo srpskim bilo ruskim, nekad obema.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 22. jul 2021.

Ko je koga izdao: Đinđić Srbiju ili Srbija Đinđića

Šaljući Slobodana Miloševića na sud tog 28. juna 2001. Zoran Đinđić je pokušao da Srbiji otvori oči. S jedne strane, da se suoči sa prošlošću, ali još više da se suoči sa budućnošću. Jer, neposredna prošlost se više nije mogla ispraviti, ona je bila upropašćena, valjalo je spasavati budućnost

Vidovdansko suočavanje

Mogao je Vidovdan pre 20 godina da bude dan kada je Srbija progledala. Zoran Đinđić je Srbiji pružio tu šansu. Poslao je na sud čoveka koji je bio simbol i otelotvorenje katastrofalno pogrešne nacionalne politike. Uzgred, mada ne i nevažno, nije to bio neki običan sud, bio je to sud Ujedinjenih nacija.
Ta politika – koju, istine radi, Slobodan Milošević nije sam (o)smislio, ali je nju prihvatio i sprovodio – uvela je Srbiju u četiri rata. Svi ti ratovi bili su pogrešni, nije ih bilo moguće dobiti i na kraju su, naravno, svi izgubljeni. Poveo je, međutim, predsednik Srbije – i duže od decenije vodio – još jedan, peti rat. Bio je to rat protiv sopstvenog naroda i njegovih interesa.
I ta politika – čiji je taj rat protiv sopstvenog naroda, što bi rekao fon Klauzevic, bio samo nastavak – kreirana je na drugom mestu, u drugim glavama, ne u njegovoj. I to je zapravo u čitavoj toj drami najtragičnije. Jer, i kada je Milošević otišao, politika je ostala.
Šaljući Slobodana Miloševića na sud tog 28. juna 2001. Zoran Đinđić je, dakle, pokušao da Srbiji otvori oči. S jedne strane, da se suoči sa prošlošću, ali još više da se suoči sa budućnošću. Jer, neposredna prošlost se više nije mogla ispraviti, ona je bila upropašćena, valjalo je spasavati budućnost.

PRINCIPIJELNA KOALICIJA: Zoran Đinđić je znao da je velika petooktobarska revolucija vrlo mršava pobeda, da su “poražene snage” duboko ukorenjene u srpskom društvu, da su izgubile bitku, ali ne i rat i da će do konačne pobede morati da se prolije još mnogo ne krvi nego znoja što je Srbima (i Srpkinjama) kroz istoriju nekako uvek znatno teže padalo.
Još 1994. Đinđić je opisao, kako to kaže Latinka Perović, “glavnu kontroverzu” srpske povesti. “Na temelju ruralne i patrijarhalne kulture nastaju institucije individualističkog društva. Nestalnost tih institucija može se objasniti nestalnošću njihove osnove jer njihova prirodna osnova jeste jedno individualizovano društvo, kojeg kod nas nema. Evoluciono je neverovatno i zaista izuzetno složeno što na tako nepovoljnoj osnovi nastaje politička konstitucija. Međutim, ako danas pokušamo da objasnimo naše savremene probleme, moramo se vratiti toj izvornoj protivrečnosti.”
A neposredno posle 5. oktobra pisao je: “Euforija je bila zahvatila čitav svet posle Miloševićevog pada. Ali ja se ni tada nisam naročito radovao. Razmišljao sam šta će biti kad se svi otrezne.”
Nije mnogo prošlo, a na društvenoj sceni Srbije pojavio se jedan novi, mada neformalni savez, kleronacionalistički, koji će krenuti u oštru i beskompromisnu borbu protiv Zorana Đinđića. Ta borba će trajati sve do njegovog nasilnog kraja. Jedan član tog saveza bila je Srpska pravoslavna crkva u liku prošle godine od korone preminulog vladike Amfilohija Radovića, a drugi Demokratska stranka Srbije u liku Vojislava Koštunice, tada predsednika SR Jugoslavije.
O tome je govorio lucidni i Đinđiću u to vreme ne baš naklonjeni Desimir Tošić. Već na početku 2001, dok Đinđićeva vlada nije pošteno ni zasela u fotelje, Tošić primećuje snažne “tendencije restauracije”.

ZORAN ĐINĐIĆ JE NESUMNJIVO BIO SVESTAN DA IZRUČENJE SLOBODANA MILOŠEVIĆA HAŠKOM TRIBUNALU PREDSTAVLJA VISOKO RIZIČAN PODUHVAT. ALI ZNAO JE JOŠ BOLJE DA TO ISTOVREMENO PREDSTAVLJA ČIN KOJI NACIONALNO I ISTORIJSKI ODGOVORAN POLITIČAR NE MOŽE DA IZBEGNE

Jedna je bila obnova nacionalizma, na razne načine, istorijskim revizionizmom posebno, između ostalog i kroz “švercovanje monarhije” u domaći pravni sistem. “Sasvim je nerazumljivo”, pisao je Tošić, da se to dešava, tim pre “što u novoj vlasti ima i te kako mnogo legalista koji se svojim legalizmom penju na glavu ne samo nama građanima nego i međunarodnim ustanovama”.
Drugo je bila pojava “crkvenjačkog pokreta”. “Ulazimo u neku vrstu klerikalizma koji Srbima dosad nije bio svojstven”, govorio je čovek koji ne samo da je bio odličan poznavalac srpske istorije nego i, iz ličnog iskustva, društvenih prilika u Kraljevini Jugoslaviji.
Zoran Đinđić je, dakle, nesumnjivo bio svestan da izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu predstavlja visoko rizičan poduhvat. Ali znao je još bolje da to istovremeno predstavlja čin koji nacionalno i istorijski odgovoran političar ne može da izbegne.

PREDSEDNIK KOŠTUNICA: Đinđićev glavni koalicioni partner Vojislav Koštunica se još istog dana ogradio od izručenja. Bilo je to izvedeno pod firmom zaštite zakonitosti i ustavnosti. Koštunica se obratio građanima Srbije poručivši da je izvršen ni manje ni više nego državni udar: “Večerašnje izručenje bivšeg predsednika SRJ Haškom tribunalu, kao i prethodno izručenje Milomira Stakića, ne mogu se smatrati zakonitim i ustavnim. Ovo se može protumačiti kao ozbiljno ugrožavanje ustavnog poretka zemlje. Pravna država ne može se graditi na nepravdi.” Kasnije, nakon upornih tvrdnji predsednika Jugoslavije da nije dao saglasnost na izručenje, objavljen je njegov razgovor s premijerom Srbije, iz kojeg je vidljivo da se s tom odlukom ipak složio. Ali to je bilo čak možda i najmanje važno.
Igra je bilo jednostavna: Koštunica je govorio da izručenje nije u skladu sa Ustavom SR Jugoslavije, a kada bi Đinđić rekao “dobro, hajde da promenimo Ustav”, Koštunica bi to (posredstvom promiloševićevske crnogorske Socijalističke narodne partije) onemogućavao. Tako da je Đinđić bio prinuđen da posegne za 135. članom republičkog Ustava (iz doba SFRJ), koji je Srbiji omogućavao da zarad zaštite sopstvenih interesa može da preuzme funkcije saveznih institucija.


Ali da čitava ta stvar sa legalizmom i legalnošću nije imala veze, pokazao je Nenad Dimitrijević. Prema njegovim rečima, “temeljita reforma pravnih i političkih institucija” nakon 5. oktobra izostala je pre svega da bi se sačuvao kontinuitet s Miloševićevim režimom, tj. određeni odnos prema prošlosti. Legalizam “ne identifikuje pozitivan odnos prema pravu (…) već pre svega odnos prema ideologiji. Okrenuti prošlosti na način devetnaestovekovnog romantičnog nacionalizma, legalisti su (…) završili na pozicijama odbrane institucionalnog, pravnog i ideološkog nasleđa Miloševićevog (…) nacionalizma”, zaključio je Dimitrijević. Da Koštuničin navodni legalizam zapravo nema veze s vladavinom prava, dokazivao je i Vladimir Gligorov na primeru politike “dobrovoljne predaje” haških optuženika.

VLADIKA AMFILOHIJE: “Uradivši to baš na Vidovdan i na takav način, nije moglo učiniti Miloševiću veći čast, a sebi i svom narodu veći stid i sramotu pred istorijom. Bojim se da su tim i takvim činom, tako nerazumno izvedenim, riješili da ispišu sebe iz istorije. Pitam se šta nam je sada činiti? Oni koji nijesu izgubili vidovdansko prosvetljenje, a takvih je još mnogo u ovom narodu i našoj državi, znaju šta i kako će raditi. Uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu”, izjavio je (prema Tanjugu od 30. juna) vladika Srpske pravoslavne crkve Amfilohije Radović.
Na pitanje novinara Vremena Nenada Lj. Stefanovića (26. jul 2001) kako reaguje na to što ga je “deo sveštenstva ispisao iz istorije”, Đinđić je odgovorio “To što me je jedan vladika ‘ispisao iz istorije’ ne shvatam ozbiljno. U dugogodišnjoj izolaciji Crkve od društva pomalo su i pojedinci iz Crkve izgubili osećaj za realnost”.

NEDUGO POSLE 5. OKTOBRA NA DRUŠTVENOJ SCENI SRBIJE POJAVIO SE JEDAN NOVI, MADA NEFORMALNI SAVEZ, KLERONACIONALISTIČKI, KOJI ĆE KRENUTI U OŠTRU I BESKOMPROMISNU BORBU PROTIV ZORANA ĐINĐIĆA. TA BORBA ĆE TRAJATI SVE DO NJEGOVOG NASILNOG KRAJA. JEDAN ČLAN TOG SAVEZA BILA JE SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA U LIKU PROŠLE GODINE OD KORONE PREMINULOG VLADIKE AMFILOHIJA RADOVIĆA, A DRUGI DEMOKRATSKA STRANKA SRBIJE U LIKU VOJISLAVA KOŠTUNICE, TADA PREDSEDNIKA SR JUGOSLAVIJE

Izgleda, međutim, da je osećaj za realnost izgubio sam Đinđić. Ili, što je (sudeći po gore navedenim redovima) takođe moguće, samo nije hteo da (protivnicima) prizna koliko je situacija ozbiljna.
Kako god, ako baš nije odapeo strelu, Amfilohije Radović je svakako zategao luk. Podsećajući u jednom članku u Ekonomist magazinu posle Đinđićevog ubistva na pomenuti intervju, Tošić je najpre izrazio čuđenje što nakon ovakvih vladikinih reči Tužilaštvo nije reagovalo, a onda napisao: “Zoran nije bio u pravu. Stvar je bila sasvim ozbiljna jer je taj veliki reformator i borac izgubio glavu. Vladikina pretnja se obistinila (…) Dve godine docnije našle su se delije koje su ‘uradile’, usmrtile su Zorana Đinđića”, zaključio je Tošić.

ZAPADNJAK: Neretko se Đinđićeva odluka da Miloševića isporuči Hagu pokušava predstaviti kao trgovina: da se to nije dogodilo, Srbija na donatorskoj konferenciji, zakazanoj za 29. jun, ne bi dobila obećanu finansijsku pomoć. Suštinski, novac je tu bio nevažan. To vidimo danas kad u Srbiju stižu ogromne svote novca, ali ne sa zapada nego sa istoka. Da se htelo trgovati, na drugoj strani se moglo dobiti više
Veliki građanski protesti, pa na kraju i sama prevratnička petooktobarska revolucija, izvedeni su pod parolom “Beograd je svet”. Taj svet za Zorana Đinđića bio je Zapad – u političkom, ekonomskom pravnom, kulturnom i svakom drugom smislu. U dve reči – Evropska unija. Kako je to napisala Latinka Perović, “Zoran Đinđić nije bio politički čovek u Srbiji pod uticajem Zapada već zapadnjak: po životnoj filozofiji, obrazovanju i načinu mišljenja”. Govorio je tih godina: “Srbija nije gotova činjenica već šansa” i “Ja verujem da Srbija sada ima svoju poslednju šansu da uhvati voz za proširenje Evrope”.
Na kraju, nakon one, reklo bi se nesvojstvene mu, hitre Koštuničine reakcije, sutradan je reagovao i Zoran Đinđić: “Prekidanje saradnje s Haškim tribunalom i odlaganje te saradnje imalo bi nesagledive negativne posledice za sadašnjost i budućnost naše zemlje. Pre ravno 12 godina, na isti ovaj dan, na jedan od najvećih srpskih praznika  Vidovdan, Slobodan Milošević je pozvao naš narod da ostvaruje ono što je nazvao idealima nebeske Srbije. To je dovelo do 12 godina ratova, katastrofa i propadanja naše zemlje. Vlada Srbije se danas obavezala da sprovodi ideale zemaljske Srbije, ne toliko zbog nas i naših roditelja već zbog naše dece. U ovoj odluci mi spasavamo budućnost naše dece.”

ĐINĐIĆEVA DIKTATURA: Ovu Đinđićevu ideju vodilju malo ko je hteo da razume. Protiv Vlade Srbije i njenog premijera, pod dirigentskom palicom Aleksandra Tijanića, krenula je besomučna kampanja. Bolje reći, nakon izručenja samo je ogoljena i pojačana. Afere su fabrikovane jedna za drugom. Malo pomalo, nastao je i mit o Zoranu Đinđiću kao diktatoru. Taj mit je, iako nekoliko godina kasnije (i s teorijskim obrazloženjem u koje ovde nećemo zalaziti), ušao čak i u knjigu. “Prema parametrima sopstvene teorije, đinđićevska diktatorska vlast u Srbiji bila je jednako diktatorska kao što je to nekada bila i Miloševićeva (a pre njega i Brozova) predsednička” – pisao je 2010. Aleksandar Molnar, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta u knjizi “Sunce mita i dugačka senka Karla Šmita”.

ZORAN ĐINĐIĆ JE ZNAO DA JE VELIKA PETOOKTOBARSKA REVOLUCIJA VRLO MRŠAVA POBEDA, DA SU “PORAŽENE SNAGE” DUBOKO UKORENJENE U SRPSKOM DRUŠTVU, DA SU IZGUBILE BITKU, ALI NE I RAT I DA ĆE DO KONAČNE POBEDE MORATI DA SE PROLIJE JOŠ MNOGO NE KRVI NEGO ZNOJA ŠTO JE SRBIMA (I SRPKINJAMA) KROZ ISTORIJU NEKAKO UVEK ZNATNO TEŽE PADALO

Zanimljivo je da u vreme koje Molnar označava kao Đinđićevu diktaturu premijer Srbije ne kontroliše vojsku, ne kontroliše spoljnu politiku niti spoljnu ekonomsku (trgovinsku) politiku, pošto je sve to u nadležnosti saveznih organa. Zatim, Đinđić faktički, ne samo formalno, ne kontroliše ni neke bitne poluge moći u Srbiji: ne kontroliše policiju, kao ni pravosuđe, a ni državnu upravu… A kada je o ekonomiji reč, Đinđić ne kontroliše bitne poluge moći – ni monetarnu ni deviznu politiku niti bankarski sistem. Sve je to u nadležnosti Narodne banke Srbije sa čijim je guvernerom Mlađanom Dinkićem takoreći od početka (uzgred, zbog pogrešne Dinkićeve politike) u zavadi. Pa ipak, uprkos svemu tome, Đinđić je proglašen za diktatora.
Neposredno pre nego što će biti ubijen Đinđić je, prema Molnaru, Srbiji spremao “tri ključne novine”. Da ne bude vađenja na nedostatak konteksta, sledi opsežan citat. “Pre svega”, piše dakle Molnar, “morala je biti sprečena svaka mogućnost da se ugrozi njegova suverena diktatura, tako da je podela vlasti bila otpisana redukovanjem položaja predsednika Srbije na protokolarnu funkciju. Drugo, Srbija je morala biti decentralizovana, a pitanje nove političko-teritorijalne organizacije trebalo je da se bazira na relativno trajnom ustavnom redefinisanju statusa Kosova i Metohije. Naposletku, ceo posao ustavotvorstva trebalo je da bude lišen svake veze sa starim Ustavom, ali i sa demokratijom, pošto je Ustav Srbije trebalo da donese, po svom sopstvenom nahođenju, ista ona parlamentarna većina koju je Đinđić kontrolisao i koja je već imala iskustva sa identičnim zakonodavnim radom. Ista procedura trebalo je da bude primenjena i 2005, nakon otcepljenja južnog dela Kosova i Metohije, ali i 2009, u fazi finalizacije priprema za ulazak Srbije u Evropsku uniju. Na taj način Srbija bi bila ustavno ‘spakovana’ i ‘izručena’ Evropskoj uniji, a suvereni diktator je mogao da odahne: ispunio bi svoj dvodecenijski san, a nove generacije srbijanske političke elite trebalo bi tada da započnu s konačnim prosvetiteljskim radom, obrazovanjem ‘političkih građana’ i stvaranjem ‘političkog jedinstva’ koje bi u nekoj daljoj budućnosti možda moglo da pretenduje na demokratski legitimitet.”
Kada se, međutim, malo razgrne ova katastrofična retorika i dublje zađe u sadržinu predočenog nam zastrašujućeg scenarija – šta vidimo. Pre svega, problem Kosova bio bi rešen (čak “povoljnije” nego što trenutno mnogi mogu i da sanjaju). Drugo, bio bi donet novi, demokratski ustav (kojim bi Srbija bila decentralizovana, što je vrlo bitno, a ovlašćenja predsednika Republike formalno-pravno bila bi samo malo, a i to eventualno, više protokolarna od ovih današnjih). Naposletku, Srbija bi 2010. godine postala članica Evropske unije.
Da li je zaista to taj užas koji nam je pripremao Mefistofel Đinđić? Verujem, možda preterujem, da bi danas, 2021, posle svega što se u međuvremenu izdešavalo, i Molnar lično obema rukama glasao za takvu diktaturu.
No, pošto Ustav u Srbiji nikada nije bio od presudne važnosti – a danas je to, čini se, manje nego ikada – oko njegovog biti ili ne biti niko se nije mnogo uzbuđivao. Ali druga dva pitanja – sporazum sa Kosovom i ulazak u Evropsku uniju – već je nešto što se nikako nije smelo dozvoliti. I zato je presuda bila – ubiti. I zato je Zoran Đinđić morao biti ubijen.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. jun 2021.

Zoran Đinđić: Vododelnica

Veliki čovek reformi. Tako glasi naslov teksta koji je povodom dvogodišnjice smrti Zorana Đinđića Desimir Tošić objavio u Ekonomist magazinu 7. marta 2005. Tim naslovom Tošić je odredio i utvrdio svoj konačan odnos prema Đinđićevom liku i delu

Sporovi i nesporazumi, koji nisu bili mali, potisnuti su u drugi ili još neki dalji plan. Tačnije, vreme je pokazalo da su oni bili nevažni jer je iz pozadine nadirao neprijatelj, maskiran i podmukao, koji će Srbiju zavesti na potpuno drugu stranu.
Tošić polazi od pitanja koje je, kako kaže, “pre skoro 14 godina” postavio sam Zoran Đinđić: “Da li je moguć postepen, evolutivan povratak sa ćorsokaka na normalan put ili bi ‘vožnja u rikverc’ samo unela dodatnu pometnju u društveni saobraćaj, pa se stoga preporučuje traženje prečice, po kojoj je vožnja rizična ili nekomforna, ali obećava znatno brže uključivanje u regularne civilizacijske tokove?”

SAMO JEDAN IDEAL: Za Tošića je “sigurno… da je Zoran Đinđić imao samo jedan ideal: normalan put u regularne civilizacijske tokove, ‘Srbiju u Evropi’”. Međutim na tom putu, toj prečici bolje reći, isprečile su se bile, po Tošićevom mišljenju, trostruke prepreke.
Najpre, “naizgled, većina našeg življa kao da bi htela ‘u Evropu’, ali u stvarnosti… dobar deo našeg javnog mnjenja”, pogotovo “kad se uzme u obzir apstinencija… kao da ne želi da ide ‘civilizacijskim tokovima’”.
Drugi problem je u tome što su “u Petom oktobru”, za koji “niko nije više… zaslužan” od Zorana Đinđića i Demokratske stranke, “učestvovale i druge ‘antimiloševićevske snage’”, ali snage koje su želele “da zaustave ‘normalan put’… koje nisu želele ‘regularne civilizacijske tokove’ već poruku da ‘jedemo srpsku salatu’… da ne primamo za manuelne radnike Albance…”. Tako da “formalno, kroz zakonodavstvo, mi dobijamo sve čega ima u Evropi, ali je opšta atmosfera i svest vladajućih sasvim jasno u pokretu u ‘rikverc’. Ne samo u odnosu na zlo miloševićevsko nego i dalje, unazad, u titoističke strukture i još dalje” u prošlost, “u nešto”, kako kaže Tošić, “neviđeno”.
Treću prepreku Tošić vidi u sve većem uticaju “naše pravoslavne crkve”, koja “nije nikada bila u toj meri iznad države, čak ni u doba Srednjeg veka – kao danas”. Između ostalog, to se ogleda i u činjenici da u pomenutim antimiloševićevskim petooktobarskim snagama “postoji i ministar-cirkuzant koji nam skreće pažnju da kad patrijarh nešto politički kaže, svi ostali treba da kušuju”.
Sve je to, prema Tošiću, mučki ubijeni predsednik Vlade Srbije dobro video. Zoran Đinđić je “uviđao naše stvarnosti” i “bio… kritički raspoložen možda više nego iko drugi u odnosu na celo srpsko društvo”. “Naše društvo je bolesno na mnogo ozbiljniji način, i to se ne može promeniti prostom promenom vlasti” – citirao je Tošić Đinđića iz američkog Los Anđeles Tajmsa iz 1997. godine.
Onima koji žele da se pobliže upoznaju sa “složenom ličnošću neimara borbe za reforme”, ali i samim “činom Petog oktobra”, Tošić preporučuje knjigu izabranih Đinđićevih govora i članaka “o kojoj nije pisano mnogo”, a koju je prethodne 2004. izdao Tanjug, Srbija u Evropi. U njoj izabrani govori i članci, kaže Tošić, “čine okosnicu pogleda, rada i borbe Zorana Đinđića”. Posebno je istakao Đinđićevo dubinsko sagledavanje problema i nastojanje da se ne zadržava na površini nego da prodre u suštinu društvenih procesa. Kaže da “Zoran Đinđić, iako je hapšen još kao mlad, nije bio… postkomunistički antikomunist” već je i “na komunizam gledao i istorijski i sociološki: ‘Korene totalitarizma vidim’ – citira opet Tošić Đinđića – ‘u nerešenim problemima, u siromaštvu našeg polururalnog, polugrađanskog društva, gde nema ekonomski nezavisnih ljudi. Zato mislim da su veoma važni društveni i ekonomski razvoj, da bi ljudi postali samostalni, autonomni’.”
Navodeći dve Đinđićeve rečenice – najpre da “svoju najvažniju ulogu vidi(m) u modernizaciji zemlje”, a zatim da “antimodernizam, tj. sumnjičavost prema svemu što je novo i nepoznato, sklonost da se u svetu traže zavere i izvori zla, te sklonost izolacionizmu, ima dugu i razumljivu tradiciju u našem narodu”, Tošić je ilustrovao disonancu između Srbije i njenog premijera. Koja se naročito ogledala u napadima da je “poslušnik Zapada” i “nemački špijun”. U vezi sa čim Tošić navodi svedočenje samog Đinđića da ga je 1998. “jedna seljanka u Leskovcu pitala da li je stvarno Hitlerov unuk”. A u stvari, Zoran Đinđić se “u više navrata, posebno posle dolaska na vlast, žestoko osvrtao na stavove i akcije zapadnih sila, posebno Evropske unije, i to javno. Nije kao kukavica sa dvostrukim aršinom jedno izjavljivao pred strancima, a potom drugo izjavljivao pred našom javnošću, nije ‘varao’ zapadne predstavnikekao što je to činio Milošević”. ‘Evropska unija nam je za rušenje Miloševića obećavala tri milijarde maraka u gotovom. Gde su one’ – dokumentuje Tošić svoju tvrdnju Đinđićevim intervjuom nemačkom Špiglu 16. jula 2001.

NESPORAZUM SA ELITOM: Međutim, od ovog “nesporazuma sa Srbijom” još je pogubniji, i bukvalno i metaforično, bio Đinđićev “nesporazum” sa srpskom elitom. Od samog “sećanja na dve godine od nestanka jednog takvog čoveka i jedne takve politike”, u tom trenutku za Tošića je značajnije da je u Đinđićevoj “pogibiji… učestvovao kao zaverenik jedan vrlo širok krug ljudi, počev od onih koji su izigravali da su pripadnici pokreta od Petog oktobra, pa do onih koji su kao ‘legalisti’ oštrili noževe u mnogim središtima našeg društvenog sazvežđa. Tu su okupljeni kako oni koji su na vlasti u administraciji tako i oni pojedinci i zavereničke grupe – počev od izvesnih vladika, novinari, eksperta za televiziju, izvesnih opozicionih stranaka i nekih rukovodilaca naše nekada ‘najpopularnije ustanove’ kao što je bila takozvana naša ‘narodna odbrana’”. U tom kontekstu Tošić primećuje i “da ljudi koji sede danas na vlasti, a koji su tobože pripadali tom korpusu od Petog oktobra, poslednje dve godine nikada i ne pomenu Peti oktobar, a najmanje vizionara i rukovodioca Petog oktobra Zorana Đinđića. A da nije bilo Petog oktobra i Zorana Đinđića, danas verovatno ne bismo ni znali za njih. Kao što je rekao jednom, vrlo pametno, jedan od vođa DOS-a: DOS je učinio izvesnim ljudima mnogo više nego što su oni učinili za DOS”.
Posebno mesto u Tošićevom opisu ove “zavereničke grupe” pripalo je Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Jer, nakon što je “Srbija, ne samo Đinđić nego i Ustavnu sud, odlučila da nekadašnji predsednik Republike bude predat Haškom tribunalu, od “sveštenih lica s najvišeg pijedestala” usledila je “pretnja” koja je ne samo “bila teška” nego su to bile nezapamćeno “nehrišćanske i osvetoljubive reči: ‘Oni koji nisu izgubili vidovdansko prosvetljenje i opredeljenje, a takvih je još mnogo, znaju šta i kako će uraditi i uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu’” – citrao je Tošić vladiku Amfilohija Radovića (prema Tanjugu od 30. juna 2001), ne pominjući mu, doduše, ime. “Dve godine docnije našle su se delije koje su ‘uradile’, usmrtile su Zorana Đinđića”, zaključuje Tošić.
Izražavajući, dalje, čuđenje što je državni tužilac preko svega prešao ćutke, Tošić je naveo i Đinđićev odgovor na izrečenu pretnju: ‘To što me je jedan vladika ispisao iz istorije ne shvatam ozbiljno’. “Međutim”, nastavlja Tošić, “Zoran nije bio u pravu. Stvar je bila sasvim ozbiljna jer je taj veliki reformator i borac izgubio glavu. Vladikina pretnja se obistinila.”
Uz napomenu da “neistomišljenici nisu pucali, ali su učestvovali u stvaranju javnog mnjenja, a profesionalne ubice su završile posao”, Tošić je Đinđića uporedio sa Džonom Kenedijem. Kao što je za američkog predsednika, povodom njegovog dolaska na vlast pre gotovo pola veka, rekao da je “nov čovek”, tako je i za Đinđića napisao da je bio “nov čovek” i “moderan čovek”, koji je “stalno žudeo za nekim poboljšanjem” i koji bi “da je ostao živ, sigurno išao dalje u društvenu revoluciju jer je i njegova misao bila živa i stalno u pokretu”.
Nije Desimir u svojim tekstovima izbegavao da pomene i “velike greške” koje je Zoran napravio, ali ih je razumevao kao neminovnost na putu krupnih društvenih promena. Bez obzira na te greške, Tošić ističe da je Đinđić “veliki čovek reformi, ‘učitelj energije’ i ledolomac u jednom zaleđenom društvu. Gotovo sam siguran da se uskoro neće pojaviti čovek kova Zorana Đinđića, ali mi se čini da njegov primer i njegove stavove valja čuvati za renesansu našeg društva. Bez Zoranovih stavova i akcije Srbija ne može u Evropu”.
Na kraju, zaključuje Desimir Tošić, Zoran Đinđić će “za naše vreme postati neka vrsta vododelnice: da li ga vi u načelu, kao ideju, prihvatate ili u celini odbacujete”.

(Priređeno na osnovu knjige “Desimir Tošić: Između ekstrema”)
Foto: “Fondacija Zoran Đinđić”

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 12. mart 2021.

Kako je Koštunica rušio Đinđića

Dok je Koštunica hteo ministarstva vojske i policije, Đinđića su zanimala ministarstva ekonomije i socijale

Martovsko sećanje na 2001-2003.

Hapšenje Slobodana Miloševića (mart), izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu (jun), afera Gavrilović (avgust), pobuna “crvenih beretki” (novembar) – samo da se ovo dešavalo u prvoj godini vlade Zorana Đinđića, da je sve drugo, dakle, bilo normalno kao u bilo kojoj normalnoj zemlji, bilo bi to dovoljno da se kaže da je reč o izuzetno burnoj godini. Opasnoj, zapravo.
Ono što ipak prvo treba reći o toj vladi (zakletvu položila 25. januara 2001) jeste da ona uopšte nije imala onih uobičajenih “prvih sto dana”, za vreme kojih se na miru, bez spoljnih i unutrašnjih pritisaka, postavljaju temelji budućeg rada. Doba slavlja je zapravo potrošio novoizabrani predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica. Čaša meda posle petooktobarske revolucije ispijena je, Đinđićevom kabinetu je ostala čaša žuči. Drugim rečima, od Đinđićeve vlade su svi očekivali rezultate, sad i odmah, i međunarodna i domaća javnost. Stranci su, naravno, očekivali pre svega punu i bezrezervnu saradnju sa sudom u Hagu, a domaća, ona najšira pogotovo, radikalno poboljšanje ekonomske situacije, veće plate i penzije, normalizaciju snabdevanja. Sindikati, koji 10 godina nisu smeli da pisnu, sad su se uskopistili i počeli da štrajkuju.
Na trećoj strani, međutim, konsolidovali su se i “neprijatelji revolucije”, tj. protivnici reformi. A njih nije bilo malo. Ne samo na strani poraženih (socijalista, julovaca, radikala) nego i među pobednicima, tj. u velikoj i šarenolikoj Demokratskoj opoziciji Srbije.

ČETIRI PIKA: Ima jedna fotografija na kojoj smrtno ozbiljan Zoran Đinđić stoji pored američkog državnog sekretara Kolina Pauela koji nešto priča. To je bila prva Đinđićeva poseta Sjedinjenim Državama u funkciji premijera i nije bila – nasuprot očekivanjima – nimalo prijatna. Ne zato što otprilike u isto vreme, početkom februara, traje pobuna u južnoj Srbiji gde OVPMB (tzv. Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca) rovari već dve godine, već zato što gospodin Pauel pred srpskog premijera, koji praktično nije ni uspeo pošteno da zagreje stolicu, iznosi težak ultimatum. Slobodan Milošević mora biti uhapšen do 31. marta. Inače – to je drugi deo iste rečenice – ništa od američke ekonomske, a i svake druge pomoći.
Manji je Đinđiću problem OVPMB, to “kad je teško – Čović” rešava. Sa druge strane vetar duva. Znajući da se pred vladom nalazi težak zadatak, Koštunica pokušava da je destabilizuje. Nije prošlo ni dva meseca (a kamoli sto dana) od njenog ustoličenja, Koštunica na sednici Glavnog odbora Demokratske stranke Srbije upozorava svoje ljudstvo da treba da se priprema za skorašnje izbore.
Đinđić je znao da je hapšenje Miloševića neminovnost, ali je očekivao da će dobiti više vremena. Ne toliko da bi se napisala optužnica nego zato što je znao, u najmanju ruku sumnjao, da je između Koštunice i Miloševića sklopljen neki sporazum. Koji se, između ostalog, ogledao u sasvim praktičnoj činjenici da je Miloševića obezbeđivala – vojska. Nad kojom je, naravno, stajao Koštunica. Tako da predsednik Vlade Srbije i pored najbolje volje nije imao pristup bivšem predsedniku Jugoslavije.
Otud hapšenje nije moglo da bude izvedeno onako kako to pravila službe nalažu. Ne samo da je postojala opasnost od sukoba između vojske i policije nego je oko Miloševićeve rezidencije bilo mnogo njegovih pristalica, a unutra nepoznati broj dobro naoružanih espeesovaca. Situacija je rešena bondovskim angažmanom Čedomira Jovanovića – čija je funkcija u tom trenutku bila šef poslaničke grupe DOS-a u Skupštini – koji je posle višesatnih dramatičnih pregovora uspeo da nagovori Miloševića da se preda i praktično dobrovoljno ode u zatvor.
Bio je to tek prvi čin. Drugi je bilo Miloševićevo izručenje. Pritisak na Đinđića bio je ogroman. Ne toliko zapravo spoljašnji koliko unutrašnji. On, koji je svoju misiju video u povratku Srbije u svet i ubrzanom razvoju, nije imao vremena za gubljenje. A sve je zavisilo od saradnje s Hagom. Najbolje se to očitovalo na primeru donatorske konferencije. Predviđena za početak juna, prvo je visila u vazduhu, a onda je odložena za kraj istog meseca. Bilo bi logično da je to brinulo i Koštunicu, ali njemu je bilo svejedno. Naravno, i on je znao pred kakvim se zadatkom nalaze Srbija i Jugoslavija. Kad je početkom maja boravio u Vašingtonu, gde mu je je uručeno priznanje Državnik godine Ist-Vest instituta, Koštunica se sreo sa Džordžom Bušom, koji mu je jasno izložio zahteve SAD. Američkom predsedniku, međutim, Koštunica u tom času nije pominjao ni rupe ni sviralu. To je ostavio za domaću javnost.
Nastala je prav(n)a drama. Problem je bio u tome što je za formalnopravno ustanovljenje saradnje s Hagom bilo potrebno doneti zakon na saveznom nivou. Ali tamo je crnogorska Socijalistička narodna partija Momira Bulatovića bila protiv, a Koštunica nije činio ništa da ih ubedi u suprotno. Tako da je zakon u parlamentu propao. Onda je 23. juna, na inicijativu Momčila Grubača, saveznog ministra pravde, Vlada bez Crnogoraca usvojila uredbu o saradnji s Hagom. Potpredsednik Vlade Miroljub Labus izjavljuje: “Mi nikoga ne prodajemo, mi izvršavamo svoje međunarodne obaveze”.
Nekoliko dana nakon toga, međutim, Koštunica je (26. juna) primio delegaciju SPS-a i rekao da “ne postoji nikakva mogućnost izručenja naših građana Haškom tribunalu pre donatorske konferencije zakazane za 29. jun”. Dva dana kasnije, u prepodnevnim časovima 28. juna, Savezni ustavni sud donosi odluku o privremenoj suspenziji uredbe.
U tom trenutku Vlada Srbije odlučuje da “aktivira” član 135 republičkog Ustava. Njime je, naime, predviđeno da Srbija, ukoliko savezni organi ne obavljaju svoju funkciju, može da preuzme njihove nadležnosti. Milošević je u večernjim časovima helikopterom iz kruga zatvora poslat u Hag.
Koštunica je odmah oštro napao postupak Vlade Srbije nazivajući ga “državnim udarom”. Amfilohije Radović je tada izgovorio prvu od dve svoje najčuvenije rečenice. Rekavši da su oni koji su to učinili “naneli sebi i svom narodu najveći stid i sramotu” i da su “riješili da ispišu sebe iz istorije”, vladika SPC nije se zaustavio na osudama. “Pitam se šta nam je sada činiti? Oni koji nijesu izgubili vidovdansko prosvetljenje, a takvih je još mnogo u ovom narodu i našoj državi, znaju šta i kako će raditi. Uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu”, rekao je Amfilohije. Kada su ga kasnije upitali šta misli o ovoj poruci, Zoran Đinđić je odgovorio: “To što me je jedan vladika ‘ispisao iz istorije’ ne shvatam ozbiljno. U dugogodišnjoj izolaciji Crkve od društva pomalo su i pojedinci iz Crkve izgubili osećaj za realnost.”
Ispostavilo se, kako će to nakon atentata reći Desimir Tošić, da “Zoran nije bio u pravu. Stvar je bila sasvim ozbiljna jer je taj veliki reformator i borac izgubio glavu. Vladikina pretnja se obistinila”. Možda nije odapeo strelu, ali je Amfilohije luk svakako zategao.
Uprkos oštroj kritici Vojislav Koštunica, međutim, nije napustio Vladu. Dok je, za razliku od njega, predsednik Savezne vlade Zoran Žižić podneo ostavku. Znao je očigledno predsednik SRJ da je međunarodna zajednica zdušno podržala Miloševićevo izručenje, te da rušenjem Vlade zbog toga ne bi stekao simpatije zemalja koje su u njemu još uvek videle petooktobarskog pobednika.

KOŠTUNICA JE UZ POMOĆ VOJSKE SABOTIRAO HAPŠENJE SLOBODANA MILOŠEVIĆA; UZ POMOĆ SNP-A SPREČAVAO JE DONOŠENJE ZAKONA O SARADNJI S HAGOM I MILOŠEVIĆEVO IZRUČENJE; ZA UBISTVO POLICAJCA MOMIRA GAVRILOVIĆA POTPUNO NEOSNOVANO JE OPTUŽIO ĐINĐIĆA; PODRŽAO JE POBUNU “CRVENIH BERETKI” KOJU JE INSPIRISALO ANTIHAŠKO BRATSTVO

Kao povod za napuštanje Vlade Koštunica je pak iskoristio jedan događaj od mnogo manjeg značaja. Trećeg avgusta ispred zgrade u kojoj je stanovao ubijen je bivši oficir državne bezbednosti Momir Gavrilović. Za to je Koštunica praktično, bez pardona, optužio Đinđića. Preko tabloida (od kojih je neke osnovala vojna služba bezbednosti) u javnost su lansirane razne varijante priče čija je suština bila ista: Gavrilović je ubijen zato što je predsedniku Jugoslavije doneo dokaze o bliskim vezama Vlade Srbije s kriminalnim krugovima. Koštuničini ljudi su tvrdili kako će uskoro javnosti biti predstavljeni dokumenti koje je Gavrilović predao.
Zoran Đinđić je bio vrlo ljut. Tražio je od Koštunice da odmah objavi Gavrilovićev kompromitujući materijal ili da povuče svoje izjave o Vladi. Ali Koštunica nije uradio ni jedno ni drugo. Nikada nikakvi dokumenti o saradnji bilo kog ministra, a pogotovo premijera s kriminalcima nisu objavljeni. Ali šum je, što bi rekao Velimir Ćurgus Kazimir, ostao.
A Koštunica je ovu potpuno iskonstruisanu, na presnim lažima zasnovanu aferu, iskoristio da konačno (17. avgusta) svoje ministre povuče iz republičke Vlade. Vispreni mada često (namerno?) konfuzni Dušan Mihajlović detektovao je suštinu spora s Vladom: “Nama se zamera što smo otkrili masovne grobnice i time obelodanili najveći zločin”, rekao je tadašnji ministar policije.
Kada je (9. novembra) izbila pobuna Jedinice za specijalne operacije, tzv. “crvenih beretki”, Đinđić je bio u Sjedinjenim Državama. “Čoveče, sedim s predsednikom Amerike koji mi se obraća kao da sam lider supersile. Mislio sam da sanjam kad mi je Buš rekao da smo nas dvojica ljudi koji će promeniti svet jer imamo hrabrost i snagu da donesemo teške odluke. Na jednoj strani Buš koji kaže svet je naš, a trenutak posle toga, na drugoj strani ti koji mi kažeš da se pobunio JSO i da možda neću imati gde da se vratim”, napisao je u svojim sećanjima Čedomir Jovanović. Pobuna je doživela kulminaciju u ponedeljak 12. novembra, kad su specijalci pod punom ratnom opremom svojim borbenim vozilima blokirali auto-put kod Sava centra, praktično u centru Beograda. Ova demonstracija sile, koju su mnogi okarakterisali kao puč, imala je neskrivenu podršku predsednika Koštunice. To se posebno očitovalo u njegovoj izjavi 15. novembra “da su uniforme radna odeća specijalaca, kao beli mantili lekarima, a oružje simbol njihove uniforme”. Heklerima su verovatno svakako tepali, ali ih simbolom sigurno niko nikada nije nazvao. Još je zanimljivije da je veliki legalista samo ponovio ono što je nekoliko dana ranije izgovorio veliki Legija, Milorad Ulemek, neformalni lider jedinice.
Razne zamerke su upućivane načinu na koji je Đinđić apsolvirao ovu krizu. Kao u najmanju ruku olakšavajuća okolnost ostaje činjenica da premijer u tom trenutku nije mogao – što bi inače bilo normalno – da se osloni na vojsku jer je ona bila pod Koštuničinom kontrolom. Zvuči poznato, zar ne. Ali to je za neku drugu priču. Za ovu je važno da je povod za pobunu JSO bio relativno banalan – njihovo učešće u hapšenju braće Banović, Predraga i Nenada, na osnovu poternice Haškog tribunala.

PIK NA SLUŽBU: Ovaj nas detalj, međutim, vraća tačno godinu dana unazad, u 21. novembar 2000, kada je Gradimir Nalić, savetnik za ljudska prava predsednika Koštunice, “izvršio smotru” JSO u njenom centru u Kuli. U govoru koji je tom prilikom održao Nalić je posebno istakao da Đinđić namerava “da jedinicu proda Hagu” i da zato ona “treba da podrži predsednika Koštunicu”. Takođe značajno, Koštuničin savetnik je tada predstavljen i “kao budući ministar policije”. Na DOS-u, međutim, Nalićeva kandidatura nije prošla, što je Koštunicu jako naljutilo.
U stvari, nesporazumi s Koštunicom su i počeli zbog njegove ambicije da kontroliše ministarstva sile. Za razliku od Đinđića, koji se zanimao pre svega za ekonomske resore i tu tražio odrešene ruke (ne da bi postavio partijske ljude nego eksperte), Koštunica, za koga se inače smatralo da je operisan od pragmatike kao neki “knjiški moljac”, pikirao je prvenstveno vojsku i policiju. Tako je, sa jedne strane, rezolutno odbijao sve zahteve da smeni Miloševićevu desnu ruku, načelnika Generalštaba Nebojšu Pavkovića, a sa druge, na DOS-u onemogućavao (od 18 članica koalicije jedini je bio protiv, svih ostalih 17 bilo je “za”) smenu Miloševićeve leve ruke Radomira Markovića, načelnika republičke državne bezbednosti. (Uzgred, Koštunica će Pavkovića nezakonito oterati u penziju kada ovaj 2002. bude odbio da učestvuje u još jednoj nameštenoj aferi zvanoj – a i danas aktuelnoj, zar ne – prisluškivanje.) Višemesečni o(p)stanak na funkciji Marković je iskoristio da uništi 35.000 stranica dokumenata i skloni registar saradničkih mreža od 1945. do 2000. Nije valjda da VK to nije očekivao. A možda se i nadao.
Raskol u DOS-u počeo je zapravo već na sam dan srpske oktobarske revolucije. Petog oktobra oko podne (ništa lično) u prostorije Saveza za promene dolazi Vladeta Janković, potpredsednik DSS-a. Dok na ulicama ključa, on postavlja pitanje “šta se ovo dešava” i odmah odgovara: “Mi se sa ovim ne slažemo.”
Zoran Đinđić je kasnije govorio kako je “kontakt s Koštunicom izgubio 5. oktobra uveče”. Po kazivanju Čedomira Jovanovića, Koštunica je 6. oktobra napustio sastanak DOS-a, nikome ne rekavši kuda ide. Ispostavilo se da je s Pavkovićem otišao kod Miloševića.
Još jednog funkcionera Miloševićevog režima Koštunica je zadržao uz sebe. Rade Bulatović – uzgred, kum Nebojše Vujovića, visokog funkcionera SPS-a – postao je Koštuničin savetnik za bezbednost. Bulatović je inače radio u spoljnim poslovima i nikada formalno nije bio zaposlen u bezbednosnim službama. Po svoj prilici, Koštunica uopšte nije bio tako slabo obavešten kako se inače pravio.

POKAZALO SE DA JE LAŽ O ĐINĐIĆU KAO “MALOM SLOBI” SMIŠLJENA DA BI SE SAKRILA ISTINA O VOJISLAVU KOŠTUNICI KAO KONTINUITETU S MILOŠEVIĆEVIM REŽIMOM. REZERVNOM MILOŠEVIĆU, ŠTO BI REKAO BASARA. ILI – O MILOŠEVIĆU U DRUGOM PAKOVANJU. MEKŠEM, ALI OPAKIJEM. JER SE TO POKAZALO KAO PREDIGRA ZA VUČIĆA

Takođe, iako je Đinđić optuživan za veze s “kontroverznim” biznismenima, braća Karić, Bogoljub i Sreten bili su česti Koštuničini gosti u Palati federacije (danas Srbija).
S tim u vezi zanimljivo je da prvi napadi spolja na Đinđića dolaze baš iz tog miljea. Naime, već 20. oktobra Aleksandar Tijanić piše kako je Zoran Đinđić – “mali Sloba”. U tom času spiritus movens Demokratske opozicije Srbije nema nikakve vlasti. U istom tom času, međutim, Tijanić je visoko pozicionirani službenik u Karićevoj BK kompaniji – potpredsednik za medije i profesor novinarstva na BK univerzitetu. Očigledno je da tamo gde treba, uvek dobro informisani Saša zna u kom smeru idu događaji i po sistemu ‘napad je najbolja odbrana’ kreće u akciju. Ubrzo (16. januara) postaje Koštuničin savetnik za medije. Treba li podsećati da su i Tijanić i B. Karić bili ministri u Miloševićevim vladama.
I pominjani Gradimir Nalić bio je dugogodišnji službenik BK grupe. Čiji se, te “grupe”, brzometni uspon na privrednoj sceni Srbije, pogotovo u doba sankcija i izolacije, kada su podobni pojedinci preuzimali državne poslove, nije mogao ni zamisliti bez veza sa određenim bezbednosnim strukturama. Vremenom su te veze prerasle u tesno porodično prijateljstvo između familija Karić i Milošević.
Ne može se reći da Zoran Đinđić nije makar naslućivao o čemu se radi. Još sredinom oktobra 2000. u razgovoru sa Vesnom Mališić Đinđić iznosi svoja saznanja da je u vrhu SDB-a napravljena strategija da se između njega i Koštunice napravi rascep. Prema tom planu, Koštunica bi bio predstavljen kao neko ko “štiti mir, red, zakon, bezbednost”, dok bi Đinđić bio “zao duh”, doduše sada ne više u službi stranih sila već neko ko teži neograničenoj vlasti. Računalo se da će, ukoliko Đinđić bude srušen, “praktično, samo u drugoj formi biti zadržan kontinuitet”. “Osećao sam da počinje specijalni rat protiv mene”, rekao je u tom trenutku još uvek samo predsednik opozicione Demokratske stranke.
Iz današnje perspektive gledajući, može se reći da – zahvaljujući svom karakteru, a i dugom izbivanju iz zemlje – Đinđić ipak nije u punoj meri shvatao s kim je napravio političko partnerstvo.
Jer, nije se samo Koštunica okružio Miloševićevim kadrovima. I Demokratska stranka Srbije počela je da se puni sličnim ljudima. Fenomen od kojeg je Beli Preletačević napravio nomen – dakle “preletanje” iz jedne partije u drugu utemeljio je Vojislav Koštunica. Pošto je DSS praktično bio “kombi-partija”, dakle organizacija bez članstva, ona je, da bi se, što kažu komunisti “omasovila”, svoja vrata širom otvorila dojučerašnjim članovima SPS-a i JUL-a. U isto vreme Demokratska stranka je zabranila prijem novih članova. Desimir Tošić je ironično komentarisao: “Teško je razumeti da stranka koja inače sebi pridaje značajna moralna svojstva traži da joj se na osnovu ovog i ovakvog ljudskog materijala poveća kvota na zajedničkoj listi za republičke izbore.” Ali i ozbiljno upozoravao: “DSS ima jednu veliku tačku programa; to nije ni Milošević, ni naše stanje, ni naš ugled, ni naš standard – njihov cilj je uništiti Demokratsku stranku.”
Sve u svemu, pokazalo se da je laž o Đinđiću kao “malom Slobi” smišljena da bi se sakrila istina o Vojislavu Koštunici kao kontinuitetu s Miloševićevim režimom. Rezervnom Miloševiću, što bi rekao Basara. Ili – o Miloševiću u drugom pakovanju. Mekšem, da tako kažemo. Ali opakijem. Jer se to pokazalo kao predigra za Vučića.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. mart 2021.