Desimir Tosic

Srpski intelektualci i Evropa

OSTALI TEKSTOVI, , , , , ,
Zoran Đinđić je tokom svog kratkog, brutalno prekinutog premijerskog mandata, ne samo po sili svoje funkcije nego zahvaljujući svojoj neponovljivoj ličnosti, često pozivan i često učestvovao na različitim međunarodnim skupovima. Svaku priliku je koristio da pošalje istu poruku: Srbiji treba Evropa. Ali – važi i obrnuto

(Izlaganje na sastanku Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta 14. maja 2025. godine, čija je tema bila „Naši evropejci: lik i delo Zorana Đinđića i Desimira Tošića”)

Desimir Tošić je, ubrzo posle Đinđićevog ubistva, napisao: „Bez Zoranovih stavova i akcije, Srbija ne može u Evropu“.

Milo Lompar je, pre nekoliko godina, napisao da Zoran Đinđić predstavlja „personifikaciju politike otvorene kapitulacije“. Praktično ga je, dakle, proglasio izdajnikom. Nikakve reakcije intelektualne javnosti nije bilo. A nema je ni danas. Ni u Danasu, o drugim medijima da i ne govorimo.

Desimir Tošić je rekao: Zoran Đinđić će „za naše vreme postati neka vrsta vododelnice: da li ga vi u načelu, kao ideju, prihvatate ili u celini odbacujete“.

U stvari, Milo Lompar, uvaženi profesor pobunjenog Beogradskog univerziteta, učesnik Proglasovih tribina, predavač na blokiranim fakultetima, možda kandidat na studentskoj listi, nije rekao ništa novo. Zorana Đinđića su i pre trideset godina nazivali nemačkim špijunom pa čak i proglašavali Hitlerovim unukom. Ali ni to nije novo. I pre 100-150 godina, sredinom 19. veka, one koji su bili za zapad nazivali su, pogrdno, „nemačkari“.

U to vreme – nije, mislim, zgoreg da napravimo mali istorijski uvod – seže zapravo podela na proevropske i antievropske snage u Srbiji. Paradoksalno, ali i karakteristično, ta podela se očituje još u prvoj srpskoj političkoj organizaciji – Ujedinjenoj omladini srpskoj, nastaloj 1866. godine. Na izvestan način u koliziji sa nazivom, ona je bila podeljena na dva krila, levo i desno, mada je bolje reći – istočno i zapadno. Ubrzo su se ta dva krila, pretvarajući se u partije, odvojila jedno od drugog.

Indikativno je – i od istorijski dalekosežnog značaja – da je ta podela odgovarala podeli koja je postojala u ruskoj inteligenciji. Tamošnja podela na slavenofile i zapadnjake, u Srbiji je svoju repliku, što bi rekla Latinka Perović (da se ovde pozovem na njenu knjigu Ruske teme i srpske replike), imala u podeli na rusofile i austrofile. S tim što „rusofili“ to stvarno jesu bili, dok je „austrofilstvo“ u stvari bilo optužba, denuncijacija, kao danas tzv. „autošovinizam“, „autokolonijalizam“ ili već pomenuto „kapitulantstvo“.

I opet, kao još jedna istorijska paralela, još tih davnih dana stizalo je iz „matuške“ Srbima upozorenje: „Ne podajte se sablazni da budete Evropljani“, to jest „da ne žure ’u novačenju’, već da se drže starih običaja i institucija.“ Jedan od adresata tog pisma, Đura Daničić, veliki srpski prosvetitelj, odgovorio je „da je najsrećnija ona država u kojoj je zakon najveća volja“ te da „Slovenima treba pomoć da se upoznaju sa zapadnom kulturom, da novim idejama osvetle pospani život“. Teško da bi danas isti takav odgovor mogao biti upućen Putinu.


Sredinom druge polovine 19. veka, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, podela na istočno i zapadno krilo u mladoj srpskoj inteligenciji preobrazila se u političku podelu na radikale i liberale.

„Bog, narod i Rusija!“ bio je, u tri reči, politički program neprikosnovenog radikalskog lidera Nikole Pašića. Malo opširnije rečeno – narodna država, narodna samouprava, narodna partija. Na kraju – narodni vođa. Svaka sličnost sa današnjim vremenom – namerna je.

Na drugoj strani: „Zakon, sloboda, napredak, to su tri glavne boje na zastavi koju evo razvijamo, to su tri nerazlučna osnova istinske ustavnosti“, pisao je liberal Milan Piroćanac 1880. godine.

Stojan Novaković, još jedan od najistaknutijih srpskih liberala 19. veka, pisao je: „Ili ćemo u obrazovanosti zapadnog sveta videti neprijatelja, od koga treba begati, ili ćemo videti starijeg druga i učitelja, s kojim nam se valja družiti… Hoćemo li da kažemo … da su Srbi nesposobni za razvitak da oni neće evropske ideje; oni neće zajednicu i prosvetu… mi moramo s Evropom biti u zajednici i društvu … ili će ostali svet od nas da se sklanja i beži“.

Nasuprot tome, opet Nikola Pašić: „Mi hoćemo … da narod sačuvamo da ne usvoji pogreške zapadnog industrijskog društva, gde se stvara proletarijat i neizmerni bogatašluk … od zapada uzimati samo tehničko znanje i nauku i njima se koristiti u duhu slaveno-srpskom.“ Narodna radikalna stranka ‘u politici spoljnoj držala se slavenske i pravoslavne Rusije, a u unutrašnjoj srpskih običaja i duha’.“

Evo još jedne tužno-smešne strane srpske istorije. Ona podela, začeta i manifestovana još u Ujedinjenoj omladini srpskoj, zadržala se i ceo vek kasnije – u jedinoj partiji komunističkoj.

Marko Nikezić, vođa srpskih liberala iz šezdesetih, govorio je: „Mi od Zapada tražimo pare, a ne učenje. To je psihologija siromaha koji nikada ne kaže: ‘kada bih imao pamet gazde’, nego misli da je gazda glup, samo ima pare. Ne vidi da je njegovo siromaštvo posledica duhovne nerazvijenosti.“

Sa druge strane, Dobrica Ćosić, čovek za koga se, mislim, još uvek može reći da ga ne treba posebno predstavljati, govorio je: „Standard i konformizam razorili su građanski duh i kolektivitet, automobil je kobna naprava u ovoj seljačkoj zemlji. I sve što se za automobil vezuje, kobno je za čitav ljudski rod: brzina, putovanje, turizam…“.

Desimir Tošić i Zoran Đinđić su bili ljudi različitih generacija godine kada se Đinđić rodio Tošić se oženio. Tošić je rođen 1920, Đinđić 1952. Ali, iako su odrastali u istoj državi, doduše u bitno različitim prilikama, njihova sudbina imala je jednu zajedničku crtu. Obojica su u jednom trenutku morali da napuste svoju zemlju. Tošić je emigrirao u jesen 1944. godine. Iako je bio član Demokratske omladine koji je zbog ilegalnog rada januara 1943, uhapšen i poslat logor, najpre na Starom sajmištu a onda u Austriju, nije želeo da sačeka oslobodioce sa čijom se ideologijom nije slagao i sa kojima je vodio borbu još kao student na beogradskom univerzitetu. Juna 1945. godine stigao je u Pariz.


Upravo idući za svojom vizijom, u svojoj 25. godini, baš koliko je Tošić imao kada je 1945. stigao u Pariz, Đinđić je 1977. stigao u Frankfurt. I on je, u izvesnom smislu bežao od režima u kome nije bilo dovoljno slobode. Jer i Zoran Đinđić je zbog političke aktivnost kao student bio osuđen na 10 meseci zatvora uslovno na dve godine. Ali, ne samo to. Zoran Đinđić nije bio osujećen od režima samo u političkom nego i u obrazovnom smislu, jer mu profesorska pizma na beogradskom Filozofskom fakultetu nije dozvolila da završi poslediplomske studije. To ga je samo učvrstilo u nameri da i on, poput Tošića, u potrazi za (profesionalnom) srećom postupi u skladu sa čuvenom parolom: „Go west yung man“.

Iako bi se reklo da su Tošićev i Đinđićev put bili prilično udaljeni, oni su se ipak ukrstili. Bilo je to početkom devedesetih kada su obojica bili visoki funkcioneri Demokratske stranke – Tošić kao potpredsednik, Đinđić kao predsednik Izvršnog odbora. Nije ih, međutim, samo to povezivalo nego i saglasnost prilikom donošenja nekih konkretnih političkih odluka. Kao, recimo, onda kada su na glasanju o predlogu da kandidat Demokratske stranke na predsedničkim izborima bude princ Tomislav Karađorđević – što je nonsens posebne vrste – Tošić i Đinđić bili među retkima koji su glasali protiv.



Desimir Tošić: Najevropljanin

Godine 2006. Desimir Tošić je dobio nagradu Najevropljanin (koju su tada dodeljivale Prva evropska kuća i Evropski pokret u Srbiji, iskreno ne znam kako je danas). Bilo bi normalno da je u tom svečanom času, u poznim godinama i na zalasku karijere, bio zadovoljan što su ga se, eto, „najzad setili“, da je na svet gledao kroz „ružičaste“ naočare, pa čak i da je bio euforičan. „Posle pola veka, nisam optimista“, rekao je na opšte iznenađenje Tošić primajući nagradu. Bio je vrlo nezadovoljan onim što se tada dešavalo u Srbiji, naročito porastom – onoga čega se najviše pribojavao – ksenofobije i kleronacionalizma. I kao što danas vidimo, bio je u pravu – više nego što bi i sâm voleo.

Ako se za neko priznanje može reći da je stiglo u prave ruke, onda to važi za ovo uručeno Tošiću. Jer, Desimir Tošić nije bio neko ko se za Evropu opredelio „juče“ ili kada je bila na vrhuncu moći nego u trenutku kada je ona bila razorena, štaviše, kada kao zajednica nije ni postojala. To jest, kada je postojala samo kao ideja, zamisao, vizija.

Moglo bi se reći da je ovaj „gorostas sa Stare planine“ (kako sam ga, aludirajući naravno na onog iz Jasne Poljane, nazvao u knjizi Između ekstrema) nagradu Najevropljanin primio na svoj lični jubilej. Jer Desimir Tošić se za Evropu opredelio čitavih 60 godina ranije, juna 1946. u Parizu, kada je na osnivačkom kongresu Srpske demokratske omladine usvojena deklaracija u kojoj se ukazuje na potrebu za ujedinjenjem Evrope i, istovremeno, zarad ostvarenja tog cilja, iskazuje spremnost za odricanjem od „totalne“ sopstvene državne i nacionalne suverenosti.

Tako se Desimir Tošić svrstao među pionire evropskog ujedinjenja. Bio je u tome čak ispred velikog britanskog i svetskog političara i državnika ser Vinstona Leonarda Spensera Čerčila. Naime, iste te 1946. godine, samo nekoliko meseci posle srpskih studenata – tada su srpski studenti, doduše u emigraciji, stvarno bili evropska avangarda – u septembru, ratni premijer Engleske održao je na Ciriškom univerzitetu svoje slavno predavanje u kojem će pozvati na stvaranje Sjedinjenih evropskih država i Saveta Evrope.

Sam Tošić se pak nije otimao za prvenstvo (mada nije propuštao da pomene dalekovidost mladih demokrata), a Čerčila je u svojim kasnijim tekstovima stavljao na prvo mesto među „velikim graditeljima Evrope“, ispred Adenauera, Van Zelanda, Spaka, De Gasperija, Monea…

Evropejstvo je bilo, može se slobodno reći, kamen temeljac Tošićevog publicističkog i političkog angažmana. Časopis Naša reč, čiji je prvi broj izašao 1. januara 1948. godine u Parizu i među čijim osnivačima je bio i Desimir Tošić – koji će kasnije biti i njegov dugogodišnji glavni urednik, sve do gašenja lista 1990. – bio je prava pro/evropska tribina. Tako se, recimo, već te 1948. u Našoj reči pojavljuje članak pod naslovom „Od državne suverenosti do ujedinjene Evrope“. U njemu se daje detaljan pregled dotadašnjih aktivnosti na stvaranju evropske zajednice država i naroda. Uz konstataciju da se „još uvek nalazimo u predradnjama Evropske unije“, posebno se ističe da će „Evropska zajednica, pored snažnog političko-vojnog tela i centra svetske kulture, biti u stanju da reši i teška ekonomska pitanja i time da podigne životni standard, u prvom redu, narodima malih država“.

Godinu dana kasnije, oktobra 1949, sledi članak „Sjedinjene evropske države“. Povod je bilo formiranje (5. maja) Saveta Evrope, a zatim i, nakon nekoliko meseci, prva sednica Savetodavne skupštine za Sjedinjene evropske države, u Strazburu. Podržavajući snažno ovu ideju, ističući da su brojni događaji (Maršalov plan, formiranje Zapadno-evropske unije tzv. Briselskim paktom iz 1948, te Londonska konferencija na kojoj je formiran SE) „dokazali da se ne radi… o snu ni o apstraktnim planu već o jednoj realnosti na koju treba računati“, u tekstu se iznosi zalaganje za još brže i čvršće povezivanje, odnosno za formiranje, umesto Savetodavne – ustavotvorne, a odmah zatim i zakonodavne skupštine Sjedinjenih evropskih država.

Sam Tošić, povodom praznika 11. novembar, tj. povodom završetka Prvog svetskog rata, 1949. piše uvodnik u kojem govori o „neminovnosti nemačko-francuske saradnje na evropskom planu“. Dalekovido, zar ne. Jer, nije zgoreg podsetiti, u tom času Nemačka je i podeljena i okupirana zemlja; među 10 osnivača upravo formiranog Saveta Evrope (Belgija, Francuska, Holandija, Luksemburg, Velika Britanija, Irska, Italija, Danska, Norveška i Švedska) o njoj nema ni pomena. Trebalo je zaista razumeti i Evropu i istoriju da bi se napisalo tako nešto.

Nije prošlo mnogo, već novembra 1950. Desimir Tošić je kao gost posmatrač učestvovao na kongresu Unije evropskih federalista. Istovremeno, Tošić je bio i član jedne druge organizacije koja je takođe formirana tih godina – Evropskog pokreta Žana Monea. Nekoliko godina kasnije Tošić je bio među osnivačima Udruženja srpskih federalista i možda najzaslužniji što će decembra 1954. to srpsko društvo postati punopravni član UEF-a.

Kada su marta 1957. formirani Evropska zajednica za nuklearnu energiju (Euroatom) i, što je još važnije, Evropska ekonomska zajednica (EEZ), Tošić je uvodnikom u Našoj reči snažno podržao obe asocijacije, posebno ovu drugu, razume se. Koliko se Tošić gorljivo zalagao za vrlo tesno ujedinjenje Evrope govori i njegova žal što nije uspelo formiranje i Evropske odbrambene zajednice, odnosno zajedničke evropske vojske. Kao najvećeg protivnika tom poduhvatu označavao je nacionalizam i to, u konkretnom slučaju, francuski, jer je previđao opasnost koja Evropi preti, s jedne strane od, kako je govorio, „anglosaksonskog gospodarenja“ a sa druge od „sovjetskog nadiranja“. Ne treba nikakva imaginacija da bi se videlo kako ista opasnost postoji i danas. I nećemo mnogo preterati ako i u ovome vidimo – Tošićevu dalekovidost.


Ujedinjenje Evrope, međutim, Tošić nije video kao neku novotariju, kao nešto čega su se tek njegovi savremenici setili. Podsećao je, naročito u kriznim momentima kojih je i tada bilo ne manje nego danas, da se „ideja o zajednici evropskih naroda“ javila još u dalekoj prošlosti: po prvi put, kako je pisao, još početkom XIV stoleća – i to u „političkim zamislima oca italijanske poezije Dantea“.

Kao značajna satisfakcija Tošićevim stremljenjima stiglo je priznanje 1959. godine – postao je član Jugoslovenskog komiteta u Evropskom pokretu. Januar 1964. obeležilo je Tošićevo učešće na konferenciji Evropskog pokreta, odnosno u njegovoj Komisiji za zemlje centralne i istočne Evrope, u Briselu. Dok se u Jugoslaviji, dakle, pripremao i organizovao Pokret nesvrstanih, sastavljen takoreći isključivo od afričkih i azijskih zemalja, Tošić je bio čvrsto i nedvosmisleno opredeljen za ujedinjenu Evropu.

Nakon toga Tošić je (uz Vaneta Ivanovića i još neke članove Jugoslovenskog komiteta) pune tri decenije učestvovao na svim kongresima Evropskog pokreta. Imao je pravo da govori (i govorio je), ali ne i da učestvuje u donošenju odluka. Konačno, kada je 1992. u Beogradu održan osnivački kongres Evropskog pokreta u Srbiji, Desimir Tošić je, po vlastitoj inicijativi, na njemu bio prisutan kao gost. „Misao ’naših’ Evropljana iz emigracije i dijaspore prešla je najzad u Beograd“, zapisao je tim povodom Desimir Tošić.

Ovo je bio jedan, ako nije pretenciozno reći, istoriografski pogled na Tošićevo evropejstvo. Ali kako je Tošić razumeo Evropu, šta je ona za njega bila u sadržinskom, društveno-političkom smislu?

„Evropski kontinent je… rasadnik misli, civilizacije i kulture za sve ili mnoge druge kontinente, za one koji su najviše napredovali u istoriji čovečanstva“. Govoreći da je Evropa „majka civilizacije naše planete“, ali ne samo to, već da je „Evropska unija i zajednica kakve nema“, Tošić je isticao: „Evropa je imaginacija i eksperiment“ i Evropa je „solidarnost“. Ali i „pluralizam“, „samokritika“, „racionalizam“. I nadasve – vladavina prava. Citirao je „glavnog arhitektu“ Evropske unije Žana Monea: „Pravila i institucije ne menjaju prirodu ljudi, ali menjaju njihova međusobna ponašanja i odnose.“

Najkraće rečeno, dve stvari je izdvajao kao osnovne značajke „evropske ideje“. Najpre to što se u zemljama članicama „slobodno, bez carina i kontrole na nekadašnjim državnim granicama kreću roba i ljudi, o idejama da i ne govorimo“.

„Drugi značaj evropske ideje jeste u tome što je ona ostvarena demokratskim putem – dobrovoljno, i što u svojoj sredini dejstvuje kao izuzetna demokratska ustanova petnaest nekada u potpunosti suverenih država.“

Takva ljudska zajednica do skoro je bila nezamisliva. Zato je Tošić, govoreći o ujedinjenju Evrope, zaključio: „Utopija je pobedila“.



Zoran Đinđić: San o Evropi

Iako je između njih stajao generacijski jaz, i Zoran Đinđić je, poput Tošića, Evropsku uniju okarakterisao kao ostvarenje jedne utopije. Bilo je to, evo još jedne koincidencije, pola veka nakon onog već pomenutog Čerčilovog govora iz 1946, i na istom mestu, na ciriškom univerzitetu, na skupu koji je sad već nosio ime svog slavnog pionira, dakle na Čerčilovom simpozijumu, 10. oktobra 2002. godine. To Đinđićevo predavanje, pod nazivom „Evropa s dušom“, biće objavljeno dosta kasnije, tek 2009. godine, u knjizi koja će cela poneti naslov Đinđićevog izlaganja. Indikativan je podnaslov te publikacije: „Govori koji su odredili savremenu Evropu“. U zborniku su, pored Đinđića i Čerčila, razume se, zastupljeni velikani kao što su Altjero Spineli, Robert Šuman, Pol-Anri Spak, Konrad Adenauer, Šarl de Gol, Margaret Tačer, Žak Delor, Helmut Kol, Romano Prodi, Valeri Žiskar D’Esten…

Na tom simpozijumu Đinđić je počeo citirajući Čerčilove reči: „Moguća je Evropa bez stega, bez granica, u kojoj su ljudi srećni, u kojoj postoji prosperitet i u kojoj vlada sloboda.“ „To je u tom trenutku delovalo kao utopija“, rekao je Đinđić, ali „danas znamo da to nije ostala utopija.“ Potom je obrazložio svoj zaključak: „Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju.“

Poput Tošića – šta da se radi, paralele same iskaču – tragajući za idejom Evrope nije se zaustavljao na četrdeset šestoj, išao je dalje u prošlost, mada ne toliko daleko. Naglašavajući da je reč o „supstancijalnim stvarima“, Đinđić je rekao da ideja Evrope predstavlja „kontinuitet“ sa jednom drugom velikom idejom, sa „idejom večnog mira“ slavnog nemačkog filozofa prosvetiteljstva Imanuela Kanta. Ali – nije se tu, na prigodno i svečarsko, ograničio nego je, možda i pomalo neočekivano za tu priliku, ukazao da „postoji problem realizacije ove velike ideje“, odnosno da „između te velike ideje i njene realizacije postoji jaz“, te da je „zadatak svake generacije da ovaj jaz na razuman način premošćava“.

Ne govori, dakle, Zoran Đinđić to što govori pre svega iz teorijsko-istorijskih nego iz praktično-političkih razloga. I ne samo trenutnih, dnevnih, nego i sa stanovišta budućnosti. I opet, ne samo sa stanovišta Srbije nego sa stanovišta regiona. Đinđić je uvek imao u vidu širi kontekst i razmišljao na duže staze. On tada pokušava da Srbiju ubaci u poslednji vagon evropskog proširenja.

„Moja se vlada“, nastavio je Đinđić, „bavi sudbinom ove zemlje i pokušava da za neke buduće generacije napravi čvrste temelje, da veže Srbiju za Evropu“. Ali, ako se govori o Balkanu, gde je stanje, uprkos poboljšanju, „daleko od normalnosti“, potrebno je malo, pa da razvoj situacije ode u suprotnom smeru. „Ako strateški mislimo, a tome nas je Čerčil učio, onda moramo uzeti u obzir različite opcije, pa i one koje nisu pozitivne, i pokušati da i na njih nađemo odgovore – na razvoj događaja koji možda neće biti pozitivan. A nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope“ – upozoravao je.

Dakle: „Pitanje je šta sada, kako da ovaj region gde živi 50 miliona ljudi dođe do ’večnog mira’, do stabilnosti, prosperiteta i slobode?“ „Centar Evrope“, primećuje Đinđić, „uspostavio je određene procedure, pravila i kriterijume i smatra da je time završio posao, očekuje da će zemlje i narodi polako ispunjavati te kriterijume i da će priključenje Uniji „biti jedan prirodan proces“. Đinđić je, međutim, taj „optimizam stavio pod sumnju“. Jer, „sama Evropa i ideja Evrope postaju sve više i više sužene na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U samoj Evropi postoji deficit evropskog identiteta“.

Umesto rutine i inercije „treba nam velika ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred… veće od računica, od privrede koja je za mene najvažnija stvar“, rekao je Đinđić. „Pitanje je kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Veru da ideja s takvom snagom postoji ne treba napuštati. Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom razvoju, sa ’malo amo – malo tamo’, to je sve nedovoljno.“

U suprotnom, ako ne bude te „velike vizije“ pojaviće se neka alternativna rešenja. Ta „zamena“ za ideju Evrope, izričit je Đinđić, biće – nacionalizam. „Ideja nacionalizma, iako pogrešna, jaka je i lako zamenjuje druge ideje, a onda smo ponovo na početku neke nove ružne faze evropske istorije.“

„U samoj Evropi mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti i slobode, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čitav svet da je evropski model dobar i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da nije reč samo o dobrom standardu nego da je to projekat sa dušom“.


I tu, možda pomalo i neočekivano, „uskače“ Balkan, tj. postavlja Đinđić pitanje šta Balkan, takav kakav je (daleko mu lepa kuća) može da ponudi Evropi? „Iako još nismo član Evropske unije, mi imamo evropsku dušu“, zaključio je Đinđić svoje izlaganje kao poslednji govornik na Čerčilovom simpozijumu.

Zoran Đinđić je tokom svog kratkog, brutalno prekinutog premijerskog mandata, ne samo po sili svoje funkcije nego zahvaljujući svojoj neponovljivoj ličnosti, često pozivan i često učestvovao na različitim međunarodnim skupovima. Svaku priliku je koristio da pošalje istu poruku: Srbiji treba Evropa. Ali – važi i obrnuto.

Tako je bilo na svetskom ekonomskom forumu početkom 2002, koji te godine nije održan u Švajcarskoj, u Davosu, nego u Americi, u Njujorku, gde je Đinđić učestvovao na panelu „Budućnost Evrope“. Tako je bilo na predavanju koje je početkom aprila održao na London School of Economics. Tako je bilo na samitu šefova država i vlada Jugoistočne Evrope, održanog jula 2002. u dvorani „Evropa“ novootvorenog kongresnog centra u Salcburgu.

Nije se Zoran Đinđić Evrope setio tek kada je osvojio vlast. Naprotiv, ona je bila platforma na kojoj je do vlasti došao. Naime, posle rata sa Severnoatlantskom alijansom 1999. situacija je bila dosta teška, mnogo teža nego tokom demonstracija 96/97. godine kada je nošena parola „Beograd je svet“. U tadašnjim anketama javnog mnjenja „Zapad je ocenjivan negativno, NATO i Amerika apsolutno negativno“. Ipak, otkrio je Đinđić u njima i jednu (potencijalno) dobru stvar: „U vezi sa evropskom integracijom ispitanici su bili neutralni“. I odlučio je da igra na tu kartu. „Ubacili smo u igru magične reči ’evropska integracija’ i u roku od nekoliko meseci je ovaj cilj u anketama ocenjen od neutralnog ka pozitivnom. Posle četiri, pet meseci 60 odsto srpskog stanovništva je bilo pozitivno orijentisano prema evropskoj integraciji. Ljudi su počeli da se nadaju da postoji društvena zajednica u kojoj ratovi nisu potrebni i gde se može dobiti nešto kao sigurnost, stabilnost i budućnost, neka perspektiva.“

A, opet, ni te „magične reči“ nisu došle slučajno. One imaju koren u Đinđićevom evropskom obrazovanju. Na doktorskim studijama, pišući disertaciju o Marksu, Đinđić je konačno raskrstio sa marksizmom i upoznao se sa zapadnom liberalnom filozofijom, sa nemačkim, francuskim i škotskim filozofima prosvetiteljstva. I uvideo je istovremeno koliko su dostignuća savremene evropske društvene nauke, teorije i filozofije, malo prisutna u Srbiji. I kada se vratio hteo je da nešto od tog ogromnog zdanja znanja prenese u Srbiju.

Prevodio je kapitalna dela bardove evropske društvene nauke (Diltaja, Huserla, Kozeleka, Agneš Heler), prenosio, kroz prikaze i osvrte, ideje klasika Hegela, Šelinga, Fihtea, preko Vebera, Benjamina, Hajdegera, Lukača, Rajha, do Habermasa, Horkhajmera, Adorna, Gliksmana… Početkom osamdesetih, Đinđić i njegov kolega sa studija, jedno vreme glavni urednik NIN-a, Dušan Veličković, sa Miodragom Pavlovićem, urednikom Prosvete, napravili su dogovor o zasnivanju nove edicije, posvećene političkoj filozofiji i napravili čitav spisak literature koju bi trebalo prevesti. Ali, pobunili su se samoupravljači državnog izdavačkog preduzeća jer im se, navodno, oduzima hleb i od dogovora nije bilo ništa. Kao ni od najavljenih prevoda, razume se.

Jer Đinđić je smatrao da „Srbija danas“, kako je govorio, „nije gotova činjenica nego šansa… Kao često u svojoj istoriji, Srbija danas nije stanje nego projekat i vizija. Ona je na putu ka sebi, ne onakvoj kakva je bila nego onakvoj kakva bi mogla da bude.“

Evropa je bila ključna poluga uz pomoć koje bi Srbija trebalo da dođe u to poželjno stanje. Đinđić je verovao da se otvorio „prozor u vremenu“ i da se kroz njega mora brzo proći jer neće dugo trajati. „Naš cilj je da 2004. godine budemo zvanični kandidat za Evropsku uniju, a da 2010. postanemo njen ravnopravan član. Sve prepreke na tom putu ćemo uklanjati, bilo da se zovu Milošević, da se zovu ustavi, da se zovu zakoni. Ne postoji nijedna prepreka koja može da nas zaustavi na tom putu.“ Potrebu Srbije za Evropom Đinđić je upoređivao sa potrebom davljenika za kiseonikom.

Taj Đinđićev san o Evropi, san o Srbiji u Evropi, grubo je prekinut 12. marta 2003. godine. Četiri godine kasnije, pred kraj života, u svom poslednjem intervjuu (za novogodišnji broj Danasa 2007. godine), na pitanje glavnog urednika Mihala Ramača: „Kako vidite budućnost Srbije? Šta vam uliva optimizam? Čega se plašite?“, Desimir Tošić je odgovorio: „Plašim se da odgovorim.“ Bio je veliki pesimista u pogledu budućnosti Srbije.

Nešto ranije, u knjizi Etika odgovornosti, posvećenoj Zoranu Đinđiću, Vladimir Gligorov je napisao da će se „s vremenom težina tog ubistva sve više osećati.“



Epilog

Kako vam danas izgleda odnos Srbije i Evrope? Da li se pesimizam Tošića i Gligorova pokazao opravdanim?

Meni se čini da Evropa u Srbiji, tačnije u intelektualnoj eliti Srbije, nije na dobrom glasu. Blago rečeno. Ne samo među onima koji, poput Mila Lompara, svoje antievropejstvo opravdavaju tako što prave razliku između evropskih/zapadnih interesa i evropskih/zapadnih vrednosti, pa onda kažu kako je Evropa izdala te vrednosti, da je postala dekadentna i, kao što se baš ovih dana mogli čuti, upravo fašistička.

U stvari, to nije ništa novo. Pre 30 godina, 1992, Latinka Perović je napisala: „Ovde su danas sve glasniji oni pojedinci i institucije koji tvrde da je Zapadna Evropa izvor svih zala, da je nemilosrdna u svom egoizmu, nepopravljiva u krajnjim namerama da nas pokori, ali i da je duboko oronula i presušila, da je dekadentna.“ Pre 100 godina poznati nemački filozof istorije, Osvald Špengler, napisao je svoje kapitalno delo Propast Zapada. Ni tada, međutim, to nije bilo neko sasvim originalno otkriće. Jer, čak pre 200 godina to se pisalo i proricalo u Rusiji. Još polovinom tridesetih godina 19. veka ruski književnik Odajevski je napisao da „Zapad propada“.

Vrlo mlake reakcije, da se vratimo u današnjicu, propratile su odlazak Aleksandra Vučića u Moskvu. Ovde se ne shvata da Putinova Rusija nije naslednica sovjetske antifašističke borbe i da je Srbiji mesto bilo u Kijevu. Da ne govorimo o tome da Srbija nije organizovala nikakvu sopstvenu proslavu Dana pobede i Dana Evrope. Ni pomena o pravim oslobodiocima – partizanima. Ovde ne samo vlast, nego i opozicioni prvaci, profesori univerziteta, advokati, Putinovu agresiju na Ukrajinu opravdavaju time što je, navodno, Ukrajina ugrozila ruske nacionalne interese. Zaboravlja se da je isto tako Hitler objašnjavao okupaciju Poljske – time što je Poljska ugrozila nemačke nacionalne interese.

Mnogo je oštrih reči sa nezavisnih i profesionalnih medija izrečeno na račun Evrope zbog toga što, navodno, ne podržava studentske i građanske proteste u Srbiji. A podržava, govorilo se, one u Gruziji. Pri tome se niko nije zamislio nad činjenicom da je Tbilisi prepun evropskih zastava a da u Beogradu nema nijedne.

Pa i ona, svakako hvale vredna, studentska biciklistička „tura do Strazbura“ održana je pod sloganom „Evropa je dugo spavala“. A u stvari, dugo je spavala (i još se nije sasvim razbudila) Srbija – jer već godinama ne podržava Evropu koja je napadnuta, koju pokušavaju da slome tri savremene, što vojne što ekonomske, super sile: Rusija, Kina i Amerika. I što je i onima koji predvode ove današnje proteste trebalo gotovo pola godine da se te Evrope sete, tj. da joj se obrate.

Na kraju, u potrazi za nekom vrstom zaključka, postavio sam pitanje da li će, posle odlaska Aleksandra Vučića sa vlasti, u Srbiji preovladati proevropsko raspoloženje. Pošto nisam mogao da organizujem jedno pravo istraživanje javnog mnjenja, napravio sam anketu među nekolicinom prijatelja. Na osnovu njihovih odgovora rekao bih da su šanse za to 50:50. U najboljem slučaju.

Mijat Lakićević,
Evropski pokret, 14. maj 2025.

Fotografije:  Evropski pokret u Srbiji

Desimir Tošić i Zoran Đinđić

BLOG, , ,
Izlaganje na Okruglom stolu „Desimir Tošić: čovek koji ne sme biti zaboravljen“, održanog u Medija centru 13.2.2023. godine; organizatori Novi magazin, Akademska knjiga i Medija centar

Ne, Desimir Tošić nije spadao u obožavaoce Zorana Đinđića. Štaviše, bio je njegov veliki kritičar.

Pitao je Zoranove prijatelje zašto je Zoran uopšte studirao filozofiju kada se ponaša više kao biznismen nego kao filozof.

Smetalo mu je i kako Đinđić vodi stranku – sa naglaskom na efikasnost, bez mnogo rasprava. Nasuprot tome, Tošić je mislio da se u stranci mora mnogo više diskutovati, pogotovo o strateškim pitanjima.

Nije mu se sviđalo ni to što je Đinđić govorio da je vreme ideologije prošlo. To može da važi za visoko razvijene zemlje ali za, u svakom, a pogotovo demokratskom, pogledu nerazvijene nacije, poput srpske, mislio je da se bez ideologije ne može.

U jednom tete-en-tete razgovoru sa Đinđićem, novembra 1995. godine, zamerio mu je da stranka, koja po Tošićevom mišljenju ni 1990. nije bila u dovoljnoj meri građanska, sve više klizi ka nacionalizmu i populizmu.

Mislim da ovde vredi navesti Đinđićev odgovor onako kako ga je zapisao Tošić.

„Nije tačno da Vam je stranka sada dalja nego 1990. godine. To se samo čini. Stranka je, međutim, u poređenju sa 1990. godinom, ušla u ‘bazu naroda’, jer upotrebljava oba oružja, i nacionalizam i socijalizam. Ja sam za Evropu, Evropejac sam, živeo sam u Nemačkoj desetak godina, ali osećam da je naš narod po svojoj tradiciji u isti mah i socijalist i nacionalist. Kad stranka konačno obezbedi 20 odsto, onda ćemo lakše moći da idemo dalje, odnosno usredsredićemo se na građansku državu, na neku socijaldemokratiju. Ne danas.“   

Negativan Tošićev odnos prema Đinđiću kulminirao je 1996. godine kada je napustio DS i priključio se novoosnovanom Demokratskom centru Dragoljuba Mićunovića.

Ali Desimir Tošić nije bio zlopamtilo. Bolje reći, nije dozvoljavao da ga u posmatranju društva i ljudi zavedu emocije. Klatno u njegovom odnosu prema Zoranu Đinđiću počelo je da se pomera na drugu stranu takoreći odmah posle 5. oktobra 2000. godine.

Najpre je to bilo posredno, tj. zahvaljujući Vojislavu Koštunici i njegovoj politici. Recimo, uoči izbora u decembru 2000. Tošić je kritikovao praksu DSS-a zbog toga što je, za razliku od Demokratske stranke, koja je obustavila prijem novih članova posle 5. oktobra, ubrzano i masovno povećavao članstvo preletačima iz drugih partija te na osnovu toga tražio povećanje broja poslaničkih mandata.

Drugo je klerikalizacija društva čije začetke je, između ostalog, uočio i u činjenici da su se pojedini članovi Đinđićeve vlade iz redova DSS-a krstili prilikom polaganja zakletve. Toga nije bilo ni u Kraljevini Jugoslaviji, pisao je Tošić.

Zoranu Đinđiću je otvoreno dao za pravo kada je sindikate zbog učestalih štrajkova i zahteva za povećanjem plata u proleće 2001. godine, tako reći tek što je vlada formirana, pitao gde su bili prethodnih 10 godina, za vreme Miloševićevog režima, zašto tada nisu štrajkovali.

Sa negodovanjem je Tošić ukazivao i na jačanje „monarhističkih tendencija“, odnosno na „švercovanje monarhije“, kako je govorio, u pravni i politički sistem. Posebno je u vezi sa tim isticao privilegije koje su, mimo Ustava i zakona, a pod odlučujućim Koštuničinim uticajem, davane porodici tzv. prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića.

Sam je, još pre nego što će Slobodan Milošević biti predat Haškom tribunalu, izjavio: „ja bih ga isporučio“, mada je nepravednom i nefer prema novoj vladi smatrao brzinu koja se u tom pogledu od nje zahtevala.

Oštro je osudio, kako je rekao, nezapamćeno „ne-hrišćanske i osvetoljubive reči“ koje je nakon izručenja Miloševića izgovorio vladika Amfilohije Radović. Citirao je Radovića: „Oni koji nisu izgubili vidovdansko prosvetljenje i opredeljenje, a takvih je još mnogo, znaju šta i kako će uraditi i uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu“. Toj rečenici će se kasnije često vraćati.

U narednoj, 2002. godini, Tošić sve češće govori o udaljavanju Srbije od evropskih vrednosti i daljem jačanju klerikalizma i nacionalizma pod vođstvom Demokratske stranke Srbije i njenog predsednika. Piše članak pod nazivom „U odbranu 5. oktobra“ koji, ne krijući zabrinutost, završava pitanjem: „Želimo li da porazimo 5. oktobar“. Pitanje je, čini se, više bilo retoričko.

Definitivan preokret ili je tačnije reći priliku za definitivnu ocenu lika i dela Zorana Đinđića donelo je mučko ubistvo premijera Srbije 12. marta 2003. godine. Tošić je taj čin ocenio kao „tragičan događaj za brutalno buđenje naše javnosti“.

A za Amfilohijev govor nad Đinđićevim odrom rekao je: „To je policijski govor, to je govor jednog komandira policijske stanice“.

Borben i uporan, kakav je bio, Tošić je iz Đinđićeve smrti pokušavao da izvuče neki amanet i putokaz. Kao ključno u tom trenutku izdvojio je da je Đinđić stajao nasuprot snagama, kako je govorio, crkvenjačko-populističke restauracije, da je bio na strani ’moderne’.

Nadao se da „pogibija Zorana Đinđića u istorijskoj perspektivi može da bude izuzetan podstrek za proces u kome bi celo društvo jednom za svagda suočila sa golim pitanjem: u kakvom se podneblju živelo mnogo godina“ i da će „posle katarze“ uslediti „delanje, rad na boljem društvu, na boljim uslovima za sve, posebno za najproduktivniji deo društva. To traži žrtva Zorana Đinđića“, pisao je Tošić dva meseca posle atentata.

Svoj konačni stav prema Zoranu Đinđiću Desimir Tošić je utvrdio tekstom „Veliki čovek reformi“ koji su povodom dvogodišnjice smrti Zorana Đinđića objavili Ekonomist magazin i Danas početkom marta 2005. godine. Zaključak je bio sumoran: „… otišao je jedan veliki čovek reformi, ’učitelj energije’ i ledolomac u jednom zaleđenom društvu. Gotovo sam siguran da se uskoro neće pojaviti čovek kova Zorana Đinđića, ali mi se čini da njegov primer i njegove stavove valja čuvati za renesansu našeg društva. Bez Zoranovih stavova i akcije, Srbija ne može u Evropu“.

Na kraju, poentirao je Desimir Tošić, Zoran Đinđić će „za naše vreme postati neka vrsta vododelnice: da li ga vi u načelu, kao ideju, prihvatate ili u celini odbacujete“.

Mijat Lakićević

Sećanje na Desimira Tošića

BLOG,
Danas bi Desimir Tošić, da je poživeo, napunio 101 godinu. Umro je takoreći na pragu svog 88. rođendana, 7. februara 2008. Rodom iz Temske, pored Pirota, dospeo je do Oksforda, pored Londona, vratio se u Srbiju devedesetih do bi do Ostrva skoknuo samo da počine, a onda se zauvek skrasio u otadžbini.
U znak sećanja objavljujemo prvu glavu knjige “Desimir Tošić: Između ekstrema”.

PROLOG: OD TEMSKE DO ENGLESKE, I NAZAD

Ivan D. Pajić, lekar, za svog je dugogodišnjeg prijatelja Desimira Tošića rekao da je “intelektualni skeptik” i “ubeđeni realista”, a Aleksandar Lebl, novinar, koji je Tošića poznavao još od školskih dana, da je “bio – a izgleda i ostao –
umnogome naivan i idealist”.

Aleksa Đilas, po obrazovanju sociolog, saradnik Naše reči od svojih studentskih dana, za Tošića kaže da je “politički realista”, dok ga istoričar Dejan Đokić, koji je Tošićeve uvodnike sakupio u knjigu, naziva “nesentimentalnim idealistom”.

Šta je ovde istina? Ko je pogrešio? Po svoj prilici, tačno je i jedno i drugo; to jest, u ovom malom srpskom rašomonu – svi su u pravu. Tošić je zbilja u sebi potpuno prirodno spajao te (naoko) suprotnosti.

Nije ovo prilika da se ulazi u (filozofske) rasprave o tome šta je realizam a šta idealizam, ali se može postaviti pitanje gde je tu granica. Da li je ona baš uvek i svuda tako jasna?
Desimir Tošić po mnogo čemu liči na one pariske studente koji su, ima tome sad već više od pola veka, 1968. uzvikivali: “budimo realni – tražimo nemoguće”.

Sa druge strane, u mnogim stvarima Desimir Tošić je bio realan, čak surovo realan – onda kada je kritikovao sve redom: državu, društvo, crkvu, narod, intelektualce, političare, partije… U tom smislu, bio je kritičar svega postojećeg. Iako, eto paradoksa, do nauka onih koji su na tome izgradili svoje naučne i druge karijere nije mnogo držao. Njegova kritika dolazila je sa sasvim drugačijih pozicija.

Od druge velike grupe u srpskoj intelektualnoj eliti, onoj (i) danas dominantnoj, Tošić se suštinski razlikovao po odnosu prema Jugoslaviji. Dok su oni smatrali (i smatraju) da je Jugoslavija najveća srpska zabluda 20. veka, Tošić je u zajedničkoj državi južnoslovenskih naroda video jedinu mogućnost za ostvarenje nacionalnog sna – svi Srbi u jednoj državi.

Tako se zapravo neprekidno nalazio između čekića i nakovnja. Neprekidno, jer istu je poziciju zauzimao i (dok je bio) u izbeglištvu: s jedne strane – protiv nacionalista u emigraciji, s druge strane – protiv komunista u Jugoslaviji. A kada se vratio u zemlju, našao se između “nacionalnih narcisa” i “anacionalnih narcisa”.
Desimir Tošić je, kako to primećuje istoričar Stevan K. Pavlović, “u izvesnom smislu pesimista” – jer mu se, osim stvaranja dve Jugoslavije, čitava srpska nacionalna politika činila kao “samo niz poraza” – ali je “u drugom smislu i optimista”, jer veruje da posle uviđanja poraza i grešaka postoje mogućnosti da se one u budućnosti više ne čine.
Profesionalna vizura uslovila je da gotovo istovetno bude i gledište istoričarke Latinke Perović, po čijem mišljenju Tošić pokušaje realizacije nacionalnog programa “vidi kao seriju istorijskih poraza srpskog naroda” i “u tom smislu Tošić je pesimist”. Sa druge strane, međutim, “njegov istrajni politički angažman na principima slobode i moderne demokratije, govori o njegovom optimizmu”.

Akademici ga nisu voleli. Na to je uzvraćao istom merom. Skup o Slobodanu Jovanoviću u Akademiji nauka morao je da napusti. “Smetali su mu dugi govori”, kaže advokat Slobodan Vučković. “Jednom akademiku je skoro podviknuo: “Već pet minuta izlažete, a niste dotakli predmet rasprave, molim vas pređite na stvar ili ustupite mesto sledećem govorniku… mnogi su nezadovoljno gunđali”. S druge strane, “bibliotekarke su ga prosto obožavale”. I ovde je naklonost bila dvosmerna.

Desimir Tošić nije bio neko ko za života, nakon povratka u Srbiju, nije bio uvažavan i nije doživeo priznanja i počasti. Naprotiv. Bio je član Glavnog odbora i potpredsednik Demokratske stranke, poslanik, potpredsednik Demokratskog centra, predsednik Evropskog pokreta, dobio je priznanje Demokratske omladine za koje je rekao da mu je najdraže priznanje u životu, dobio je nagradu “Konstantin Obradović” za borbu za ljudska prava, proglašen je za Najevropljanina.
Objavio je 10 knjiga: prvu u emigraciji, u Francuskoj, na francuskom jeziku, višestruko “istorijske” 1948. godine, Totalitarizam i prava čoveka; zatim, 1952, isto u Francuskoj, ali na srpskom, na ćirilici, Srpski nacionalni problemi.
Sa ove dve knjige Tošić je zapravo omeđio polje svog političkog, intelektualnog i publicističkog rada. Treća knjiga bila je Radnički saveti u Jugoslaviji, opet na francuskom, 1956. godine; četvrta – Adam kao seljački i nacionalni ideolog, o najmlađem od četiri brata Pribićevića, 1958. godine. Posle pauze od gotovo četiri decenije i povratka u zemlju, do kojeg je u međuvremenu (septembra 1990) došlo, 1997. objavljuje zbirku članaka i eseja o nacionalnom pitanju, Stvarnost protiv zabluda. Već naredne, 1998, objavljuje zbirku eseja i članaka o problemima SFR Jugoslavije pod naslovom Snaga i nemoć – naš komunizam 1945–1990. Zatim se Tošićeva publicistička delatnost ubrzava, godinu za godinom izlaze nova dela: 2000. njegova sedma knjiga, O ljudima, i drugo izdanje knjige Snaga i nemoć; 2001. drugo izdanje O ljudima, 2002 – Kolektivizacija u Jugoslaviji 1949–1953, knjiga zasnovana na istraživanjima tokom pedesetih u emigraciji; 2003 – Ko je Milovan Đilas; 2005 – Crkva, država i društvo; 2006 – Demokratska stranka 1920–1941. i drugo izdanje Stvarnosti protiv zabluda; 2007 – Lične beleške. Poslednja Tošićeva knjiga objavljena je posthumno, sredinom 2008. godine, čiji je naslov Kritikom ka prosvećivanju precizno odražavao Tošićev lični i politički habitus.

Konačno, Desimir Tošić je doživeo i da o njemu samom budu objavljene dve knjige. Najpre, 2000. godine, zbornik Dve godišnjice Desimira Tošića, povodom 80 godina života i 64 godine političkog rada, a zatim Hrast Slobode Desimir Tošić 2007. godine. Ipak, obe ove knjige izašle su iz neposrednog Tošićevog političkog okruženja. Prvu knjigu je zajedno sa Gutenbergovom galaksijom izdao Centar za demokratiju (urednici Desimirovi lični i politički prijatelji Dragoljub Mićunović i Mile S. Bavrlić), a drugu Istraživačko-izdavački centar Demokratske stranke u ediciji Srpske demokratske ideje (glavni i odgovorni urednik Slobodan Gavrilović).

Kada se pročita šta je sve tu o Tošiću rečeno, čoveku gotovo bude neprijatno. Ne zato, naravno, što Tošić to ne bi zasluživao, nego zato što se prosto instinktivno zapita – a šta je od toga ostalo. Jer, kao što u Dve godišnjice primećuje još jedan njegov prijatelj iz emigracije, matematičar Tomislav Ognjanović, “Desimir Tošić je ostao malo poznat široj srpskoj javnosti kao političar, politički mislilac i intelektualac uopšte. Progutale su ga baruštine lažne srpske intelektualnosti i ono što Srbi jako vole – takozvana srpska politička i intelektualna elita.”

U knjizi Ko je Milovan Đilas, početkom dvehiljaditih, Desimir Tošić svom sagovorniku, književnom kritičaru Vasiliju Kaleziću, postavlja dva pitanja – prvo:
“Zašto Đilas nije imao ne samo nekog šireg uticaja u našoj sredini, nego nije imao skoro ni pristupa bilo vlastima bilo opoziciji devedesetih godina?” i drugo: “Da li će i kada doći do uticaja ličnost i delo Milovana Đilasa u našoj sredini, ne samo u Srbiji i Crnoj Gori, nego i na celom srpskom i jugoslovenskom prostoru?”
Siguran sam da Desimir Tošić tada ni jednu trunčicu nije pomišljao na sebe i svoje delo, odnosno da bi i njega mogla zadesiti slična sudbina, jer on se u tom času sa svojom sudbinom već bio pomirio. Pošto je još 1995. godine u pismu jednom prijatelju napisao: “To što sam objavio, bilo rečju bilo člankom, prebogato je, rekao bih, ali nije ostavilo, bar na sadašnje ljude, nikakav trag. Imati ‘obožavatelje’ nije isto što i imati uticaja”. Prema sopstvenoj računici Tošić je do tog časa, ne računajući intervjue, objavio 607 članaka: 410 u emigraciji i 177 nakon povratka u domovinu. Ako se prosek za tih pet godina “ekstrapolira” i na narednih 12 godina, do kraja Tošićevog života, to je još oko 400 članaka. Opet bez intervjua ni u štampanim a kamoli u elektronskim medijima. Sve u svemu, oko hiljadu napisa. I – nikom ništa.

Jednom je književnica Vida Ognjenović rekla Tošiću da nikada neće imati potrebe da kao Lenjin razočarano zavapi da je orao more. Mislim da bi se danas i Vida složila da nije dobro videla ono što dolazi.
Dakle, zbilja, zašto mudri i čovekoljubivi Desimir Tošić, kako je to lepo i tačno rekao Aleksa Đilas, nije ostavio dubljeg traga u našoj političkoj i intelektualnoj sredini? Zašto je, ne zaboravljen, nego namerno gurnut u stranu i izbrisan – ukidanjem nagrade koja je nosila njegovo ime – da ne bude spominjan, umesto da bude proučavan? I nije to učinio bilo ko, nego državna institucija zadužena za beleženje i pamćenje, Službeni glasnik – da ne bude zabune. I sve je to prošlo bez ikakvog odjeka i reakcije u srpskoj intelektualnoj javnosti.

Neko bi možda rekao da Srbija prosto nije razumela Tošića, te da zato nije sledila njegov trag. Ekonomista Vladimir Gligorov, međutim, kaže da ga je zapravo jako dobro razumela. Ona Srbija, razume se, koja ima uticaja, i koja je dobro raspoređena po “komandnim visovima”, bilo da je vlast, bilo opozicija, ali kojoj nije odgovaralo to što je Tošić govorio, i zagovarao.
Nezgodan svedok je bio Desimir Tošić. Mnogo nezgodan. Nikome dužan, od svakog nezavisan.

Dve osnovne teme intrigirale su Desimira Tošića kroz čitav njegov praktičan, politički, i teoretski, publicistički rad. Prva je nacija, druga je sloboda.
Kao političkog delatnika Tošića je strasno zanimala nacija, njen prosperitet. I to se vidi iz najranijih Tošićevih radova. Još 1940. godine u listu Demokratske omladine, Demokratu, objavio je (u tri nastavka) članak pod nazivom “Problem nacionalnog jedinstva”.
S druge strane, može se s punim pravom reći, kao što je to u pomenutoj knjizi primetio Slobodan Gavrilović, da je “ideja slobode centralna Desimirova ideja”. Kao političkog filozofa, što on u izvesnom smislu zaista jeste bio, sloboda je najviše i na prvom mestu okupirala Tošića. To se očituje u drugom Tošićevom mladenačkom članku “Smisao slobode”, objavljenom u omladinskom časopisu Reč marta 1941. godine.
Zaključak je bio jasan: nacije najviše napreduju u slobodi. Bez slobode nema istinskog napretka. Može, doduše, i bez nje, kao što je pokazalo iskustvo Jugoslavije, ili, u poslednje tri decenije, iskustvo Srbije. Ali, onda na kraju đavo dođe po svoje.

Uprkos gotovo poluvekovnom izbivanju, Tošić se, nakon povratka, u Srbiji osećao kao riba u vodi. Na zapažanje prijatelja da se neočekivano dobro snalazi u novoj sredini, Tošić je uzvratio: “Meni je ovde sve poznato”. Kao neko ko je čitav dotadašnji život proveo baveći se Srbijom i Jugoslavijom, te bio prilično dobro informisan o svim glavnim političkim, ekonomskim i, uopšte, društvenim problemima, Tošić je zaista imao puno razloga da tako nešto kaže. Ipak – prevario se.
“Zašto da ne budem pesimista? Ja sam gajio optimizam od 27. marta 1941, ali od tada do danas nisam video napredak u ovoj zemlji. Molim vas, 60 i nekoliko godina ovaj narod ne ide napred. Najteže mi je kada vidim da svi naši napori nisu dali nikakav rezultat. Užasno je to pogledati”, govorio je neku godinu pred smrt, nakon što je u Srbiji proveo gotovo dve decenije i stekao iskustvo koje je stekao.
Šta se to desilo? Kako se dogodilo da jedno takvo delo i jedna takva ličnost propadnu u grotlo zaborava, u tminu i nepomen?

To je tema ove knjige.

19. februar 2021, Beograd

Granit od papira

BLOG, ,

U petak 12. februara iz štampe je izašla moja knjiga Desimir Tošić: Između ekstrema. Tim povodom, kao neku vrstu “trejlera”, objavljujemo rezenciju dr Dubravke Stojanović, profesorke istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu.

Ne znam ima li zemlje koja se više poziva na svoje tradicije, a koja brže i uspešnije zaboravlja svoje istaknute pojedince od Srbije? Svaki proces istorijskog pamćenja nužno pravi selekciju, svaka sadašnjost bira prošlost koja joj odgovara, izvlači vrednosti koje su joj potrebne, naglašava pojedince koji joj se uklapaju, izbacuje one koji smetaju. Ali u kulturi sećanja u Srbiji taj proces pamćenja i zaboravljanja dinamičniji je nego drugde, pre svega zbog čestih i radikalnih političkih zaokreta i stalne nestabilnosti. Na tim krivinama istorije ispali su mnogi čije bi delo bilo od velikog značaja u našem večnom traženju kompasa i pravca. Možda je baš to znak da nam jasan pravac nikada nije bio potreban i da su svesno brisani iz sećanja svi koji su iz prošlosti mogli da usmere našu budućnost.

Među takve pojedince spada Desimir Tošić. Čovek koji se intenzivno bavio Srbijom, njenim političkim dilemama i skretanjima, saplitanjima i pokušajima podizanja. Gledao je on Srbiju i iznutra i spolja, živeći i u njoj i izvan nje, kao njena žrtva i kao heroj. I upravo zbog svih tih perspektiva iz kojih ju je sagledavao, zahvaljujući svom kritičkom daru i oštrom peru, poznavao ju je i razumeo bolje od većine drugih koji su o njoj pisali. Bio je oštar kritičar, ali što bi se reklo, konstruktivan, s nepresušnim optimizmom i verom da ipak može i mora biti bolje. Pisao je i govorio neumorno, do samog kraja, kao da ni posle svega nije izgubio nadu da će ga neko čuti.

Nisu ga čuli. I ne samo što ga nisu čuli nego su se brzo po njegovom odlasku potrudili da se ugasi i svako sećanje na njega. Retko ga ko pominje, a njegova Demokratska stranka je, kao i sama Srbija, definitivno zalutala. Simbolično, pečat zaboravljanju stavio je i Službeni glasnik ukidanjem nagrade s njegovim imenom koju je dodeljivao za najbolju publicističku knjigu.

Mijat Lakićević, jedan od naših najboljih ekonomskih novinara i publicista, odlučio je da se suprotstavi tom sistemskom zaboravljanju. Posle dugog istraživanja napisao je kapitalnu knjigu koja će sprečiti da se Tošićevo ime izbriše. Ova knjiga je veći spomenik Tošiću nego da se bilo ko setio da mu podigne granitni monument i sakrije ga negde u beogradskim budžacima, kao što se to desilo mnogim velikanima – da ne bude da su zaboravljeni, ali da ih se ni slučajno ne setimo. Knjiga Mijata Lakićevića je sad taj granit od papira koji neće dozvoliti da Tošića nema među nama. Biće tu, upozoravaće, analiziraće, opominjaće i jasno će pokazivati put. Onome ko hoće da čuje i da vidi.

Nisam mogla da se odlučim kako bih ovu obimnu studiju okarakterisala u recenziji. Možda je najbolje da napišem sve tri kvalifikacije oko kojih sam imala dileme: biografija 20. veka, knjiga-arhiv i anali. Ova knjiga jeste biografija 20. veka jer se Tošićeva biografija podudara sa značajnim delom prošlog veka, budući da je njegova politička aktivnost počela još u gimnaziji, tridesetih godina prošlog stoleća. I još je važnije reći – kroz Tošićevu biografiju se prelamaju ključna pitanja tog veka, od demokratije i parlamentarizma do komunizma i fašizma. Zato je pisati Tošićevu biografiju gotovo jednako što i pisati istoriju 20. veka. U knjizi je ranom periodu njegovog delovanja u Demokratskoj omladini posvećen značajan prostor, i te stranice čine posebnu vrednost Lakićevićevog dela. Tošićev otac, naime, u strahu da bi okupatorske snage mogle da nađu njegove mladalačke političke zapise, sve je spalio tokom rata, tako da je autor biografije morao da rekonstruiše ovaj značajan period na osnovu Tošićevih i tuđih zapisa i sećanja. Slika te mladosti pre Drugog svetskog rata je slika jedne žive i bogate političke scene, angažovane omladine, debata oko velikih pitanja kakva danas mogu da se zamisle samo uz veliku maštu. Centralno mesto tog dela svakako su Tošićevo učešće u demonstracijama 27. marta i njegovo razmišljanje o tom događaju kao autentičnoj pobuni protiv pristupanja Trećem rajhu, pobuni koja je u ovoj knjizi očišćena i od kasnijeg komunističkog prisvajanja i od osuda tog događaja koje se mogu čuti u današnjim mejnstrim krugovima. Samom Tošiću ta je pobuna bila veoma važna, pa s pravom zauzima značajno mesto i u ovoj knjizi. Dalje u knjizi pratimo Tošića u Drugom svetskom ratu, u zarobljeništvu, emigraciji, njegov povratak u Srbiju i u Demokratsku stranku, svedočanstva o godinama u opoziciji i onima posle 2000. godine. Ova knjiga je i, da parafraziram, “biografija o drugima” jer su sve politički značajnije ličnosti prošle kroz ovu knjigu, ali je i biografija o 20. veku, bar o svim onim prekretnim decenijama u kojima je Tošić bio politički aktivan. Zato možemo da kažemo da je to jedna vrlo lična istorija 20. veka, iz perspektive visprenog, oštrog i dobronamernog kritičara srpskih političkih prilika.

Monografiju Mijata Lakićevića možemo da nazovemo i knjiga-arhiv. Ona je arhiv zato što je i zbirka izvora jer u njoj više od autora govori sam Tošić. Govori kroz svoja sećanja, pisma, intervjue i, na prvom mestu, kroz svoje tekstove objavljene pre svega u Našoj reči, časopisu koji je u Londonu uređivao i za koji je neumorno pisao, a koje je Lakićević okupio i ovom knjigom ponudio javnosti “na uvid”. Može se postaviti pitanje zašto su ti izvori često dati in extenso, ali odgovor je odmah spreman – ova knjiga nije samo način da se sačuva sećanje na Desimira Tošića nego i da budućim čitaocima i istraživačima ponudi izvore prvog reda, same dokumente, da oni nastave da ih proučavaju i na njima dalje grade nezaborav za Tošića. Zato je ova knjiga i knjiga-arhiv, zbirka izvora koji će zahvaljujući ovom izdanju ostati sačuvani da bi Tošić sam iz njih govorio, bez nesporazuma i “pokvarenih telefona”. Iza ove knjige stoji sam Tošić, kao garant njene autentičnosti. Zahvaljujući tom Lakićevićevom postupku Tošić će ostati britak i oštar, bez naknadnog otupljivanja oštrice i prilagođavanja ko zna čijim političkim ukusima. Desimir je bio svoj, a takav je ostao i u ovoj knjizi.

I na kraju, treći potencijalni opis ove knjige je knjiga-anali. Jer, zaista, knjiga ide od godine do godine. Možda bi se nekome i to činilo preteranim, možda nije svaka godina zaslužila svoje poglavlje, možda su važnije pojave nego godine… Ali ovo jeste originalan pristup koji omogućava čitaocu da oseti ritam, da se uživi u dinamiku jednog brzog političkog života. Knjiga uvlači čitaoca u priču, drži ga napetim onoliko koliko je napet bio um Desimira Tošića. Njegove sekiracije, potresi, dileme, razgovori, pisma, sve je tu i guta se kao najbolji politički triler.

Dr Dubravka Stojanović
U Beogradu, 19. 7. 2020.