Kina donosi sistem vrednosti koji nije evropski, tačnije, koji nije zasnovan na idejama univerzalnih ljudskih prava i sloboda (Liberté, égalité, fraternité) već pripada ideologiji azijskih despotija. Za zemlju poput Srbije, u kojoj te ideje još nisu uhvatile korena, to je ravno katastrofi

Gospodin Aleksandar Vučić je iz Đasinga, sa ceremonije otvaranja Kinesko-srpskog omladinskog kulturnog centra, 27. maja javio da su sa Kinom dogovorene nove investicije u vrednosti od 953 miliona evra. To nije tačno. Naime, u Tanjugovom izveštaju, poslatom istog dana, precizno su, pojedinačno, navedene sve kompanije-investitori i njihova ulaganja, koja su na kraju i sabrana. Zato je u informaciji (ispravno) stajalo da su dogovorene investicije veće od 940 miliona evra, što je zaokružena suma od sasvim tačnog zbira koji iznosi 942,8 miliona evra.

Ako laže koza ne laže rog, što bi rekli; evo tabele:

Tanjugovu vest niko nije demantovao, ali su ipak svi srpski zvaničnici, uključujući i ministarku privrede i potpredsednicu Vlade Adrijanu Mesarović ponavljali Vučićevu računicu iako je ona očigledno netačna. Valjda, kao u „Carevom novom ruhu“, gospodaru niko ne sme da saopšti istinu.

No, nije to političko poltronstvo ni najveći problem. Veći je kada slične stvari čujemo od stručnjaka iz (formalno) nezavisnih institucija. Tako je Ivan Nikolić, predsednik Saveta guvernera Narodne banke Srbije, nedavno na državnoj televiziji, upravo povodom Vučićeve posete zemlji „kosookih majstora celuloidne loptice“, u prilog saradnji sa Kinom izjavio, otprilike, da kada se sa Kinezima nešto dogovorite, onda se to sigurno realizuje. Na to sam ja sutradan otišao u Borču da obiđem veliki industrijski park koji je Aleksandar Vučić, boraveći u Kini, tada kao premijer, dogovorio davne 2015. godine. Bio sam siguran da je park odavno završen, pošto je još 2018. sa kompanijom „Čajna road end bridž korporejšn” (CRBC) potpisan komercijalni ugovor – dakle, ne nikakav „memorandum o razumevanju“ niti „pismo o namerama“ nego tvrdi komercijalni ugovor – o njegovoj izgradnji. Da ne teramo više šegu, od projekta vrednog 300 miliona evra, kojim je predviđeno otvaranje ni manje ni više nego hiljadu visoko tehnoloških kompanija, do dana današnjeg nije bilo ništa. Nije samo jasno kako je Ivan Nikolić, koji je mlad čovek, to mogao da ispusti iz vida, i to baš u emisiji koja se zove „Oko“.

Uzgred, nijedna od navedenih sedam investicija ne može se svrstati u visoko-tehnološke, naprotiv. A ona najveća (i najprljavija), firme Linglong u Zrenjaninu, najavljena je odavno, a zvanično pre mesec dana, 26. aprila, tokom desetodnevnog (20–29. IV) Mesarovićkinog boravka u tri kineske provincije – Guangdongu, Šandungu i Hebeju.

Međutim, kad smo već kod NBS, u paketu od tridesetak svakojakih sporazuma (tačno, izgleda, 33) našao se i „valutni svop aranžman“ između Narodne banke Srbije i Narodne banke Kine. Ovo je, u suštini neka vrsta modernizovanog (finansijskog) „barter aranžmana“, tj. trampe, kakve je SFR Jugoslavija pre više od pola veka zaključivala sa Sovjetskim Savezom. Vrednost ovog novog, petogodišnjeg, aranžmana (kako se s ponosom ističe, znatno većeg od prethodnog, trogodišnjeg) iznosi pet milijardi juana, tj. 74 milijarde dinara, odnosno oko 630 miliona evra. „Za Narodnu banku Srbije ovaj sporazum ne predstavlja samo raspoloživu finansijsku liniju sa Narodnom bankom Kine, koju je moguće koristiti kao dodatni mehanizam zaštite finansijske stabilnosti zemlje u uslovima povišenih globalnih neizvesnosti, već i pečat dobre dugogodišnje saradnje i rastućih trgovinskih i ekonomskih odnosa Srbije i Kine“, izjavila je tim povodom guverner NBS Jorgovanka Tabaković.

Šta to stvarno znači? Pođimo od toga da je vrednost robne razmene između Srbije i Kine 2025. godine iznosila 8,3 milijarde evra. Srbija je izvezla u Kinu robu u vrednosti od (približno) 1,9 milijardi evra, a odatle uvezla robu za 6,4 milijarde evra. U odnosu na 2024. godinu srpski izvoz je povećan za četiri odsto a uvoz za čitavih 25 odsto. Indikativno je da u razmeni sa najvećim spoljnotrgovinskim partnerom, Nemačkom, Srbija ima mnogo izbalansiraniji odnos. Štaviše, prošle godine je izvoz iz Srbije u Nemačku (5,1 milijardi evra) bio veći nego uvoz (4,9 milijardi evra). Pa vi sad vidite ko je za Srbiju korisniji partner.

Da se sad vratimo valutnom aranžmanu. Ako se njegova ukupna visina podeli na pet godina, dobije se godišnja vrednost od oko 120 miliona evra što predstavlja svega 1,5 odsto ukupne spoljno-trgovinske razmene između Srbije i Kine u prošloj godini. Kakav to „mehanizam zaštite finansijske stabilnosti zemlje u uslovima povišenih globalnih neizvesnosti“ može da bude? Naravno, nikakav. Samo još jedan štep na carevom novom odelu.

Na kraju, najvažnije. Kada je Vučić iz Kine najavio da će se Srbija uključiti u proizvodnju mikročipova, robota i ostalih visokotehnoloških čuda, setio sam se jednog njegovog sličnog a nepravedno zaboravljenog poduhvata. Još tamo 2013. godine (31. jula) „prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić i ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić“ primili su predstavnike kompanije „Mubadala“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i razgovarali o „saradnji u oblasti informacionih tehnologija i… izgradnji fabrike čipova u Beogradu“.

„Srbija je naša druga domovina. Nismo došli da postavljamo uslove već da iznesemo predloge za partnerstvo. Došli smo da vam damo ideje i da vas podržimo. Tako rade pravi prijatelji“, istakao je tom prilikom generalni direktor kompanije „Mubadala“ Valed Ahmed Salim Almokarab Al Muhairi.

Posle toga je Dinkićeva politička karijera naglo krenula nizbrdo, dok je Vučić napredovao sve više i više.

Fabriku čipova ne moramo da tražimo, svi znaju da je nema. Kao ni Vučićevog prijatelja, uostalom.

Ima Srbija, međutim, jednu drugu, mnogo značajniju i vredniju, pravu visokotehnološku fabriku. I to fabriku koja je zbilja, „od glave do pete“, delo naše pameti. Reč je o Institutu „BioSens“, sposobnom za najsofisticiranija naučna istraživanja u oblasti mikro i nano tehnologija, koji je proglašen za Evropski centar naučne izvrsnosti, ravan najekskluzivnijim svetskim ustanovama te vrste. Zato ga je Evropska unija i podržala, na svaki način, između ostalog i desetinama miliona evra. E, taj i takav institut, Aleksandar Vučić se, već duže od godinu dana iz sve snage trudi da razvali, rasturi i uništi. Uspeo je da otera prvog čoveka i osnivača Instituta, svetski priznatog stručnjaka Vladimira Crnojevića. A uskoro će za njim i ostali.

Zašto? Zato što nisu hteli da idu na mitinge Srpske napredne stranke. I zbog čega još? Zbog toga da bi onda Vučić mogao da slavodobitno dovodi Kineze da nam prodaju našu tehnologiju.

Sve ovo nagoni na pitanje o uticaju Kine na Srbiju. Tačnije na život tzv. običnih građana u Srbiji.

Najpre, čisto ekonomski gledano, Kina donosi izvesnu kratkoročnu materijalnu korist, ali dugoročno sprečava razvoj domaće privrede i domaće struke; prosto rečeno – zaglupljuje naciju.

Drugo, s političke tačke gledišta, Kina gradi fabrike ali razgrađuje demokratiju – praveći netransparentne ugovore, izbegavajući zakonske procedure i podstičući korupciju. Memorandum o saradnji između Srpske napredne stranke i Komunističke partije Kine to najbolje ilustruje.

I treće, kulturno, civilizacijski, Kina donosi sistem vrednosti koji nije evropski, tačnije koji nije zasnovan na idejama univerzalnih ljudskih prava i sloboda (Liberté, égalité, fraternité) već pripada ideologiji azijskih despotija. Za zemlju poput Srbije, u kojoj te ideje još nisu uhvatile korena, to je ravno katastrofi.

Sve u svemu, maligni uticaj Kine na Srbiju ima trostruko dejstvo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 3. jun 2026.