PEŠČANIK

Arena

PEŠČANIK, , , , ,
Nekad je bilo „hleba i igara“; u međuvremenu smo uznapredovali, danas važi: sendviča i fudbala

Kad god neko počne da govori o patriotizmu, ja gledam gde mi je novčanik – kaže stara narodna mudrost. Potvrđuje se to i ovih dana. Sve snage – i (para)političke i (para)policijske – mobilisala je aktuelna vlast u borbi protiv stranih plaćenika, autošovinista i ostalih izdajnika.

Tako je (gotovo) potpuno nezapaženo prošla vest da je Arena sport, koja je u stopostotnom vlasništvu Telekoma Srbija, dakle praktično i formalno državna firma, prošlu godinu završila sa gubitkom od 107 miliona evra (12,5 milijardi dinara). To je više nego dvostruko iznad gubitaka zabeleženih 2021. godine koji su iznosili 40,5 miliona evra. Za dve godine, znači, izgubljeno je gotovo 150 miliona evra.

Pošto su prećutali ovu, režimski mediji su na sva zvona oglasili jednu drugu vest – da je Junajted medija, kompanija u vlasništvu Dragana Šolaka, u čijem sastavu su i televizije N1 i Nova, 2022. godinu završila sa gubitkom od 227 miliona evra, te da su njena ukupna dugovanja dostigla (zbilja „impresivnu“) 7,1 milijardu evra.

Nije izvesno koliko je ovo tačno – u tekstu se ne navode izvori podataka – ali vest je svakako zanimljiva. Međutim – pre svega sa ekonomske tačke gledišta, kao biznis informacija koja građane pogađa koliko i izveštaji sa njujorške berze. Šolakove dugove, (u)koliko ih ima, neće plaćati oni, a i ako Junajted medija bankrotira, kao što se insinuira, to građane Srbije ništa neće koštati. Njima ni iz džepa ni u džep, što bi se reklo.

Sasvim je suprotna stvar sa Arenom. Kao i s Telekomom, uostalom. Jer, to je nešto što oni poseduju, što direktno, kao akcionari, što indirektno, „kroz“ državne akcije (država je vlasnik oko 80 odsto, a privatna lica oko 20 odsto deonica). Dakle, to je njihova imovina. I ako neko tom imovinom upravlja loše, ako pravi gubitke – istovremeno, a to nije nevažno, to svoje „upravljanje“ skupo naplaćujući – onda se to građana debelo tiče. Jer se na taj način umanjuje njihovo bogatstvo. Slobodno se može reći da su –opljačkani. Konkretno i direktno – građani Srbije opljačkani su za 150 miliona evra.

Neka svako prema sopstvenom izboru zamisli šta je sve s tim novcem moglo da se uradi. Recimo, sasvim grubo računato, nastavnici osnovnih i srednjih škola u Srbiji (njih oko 75.000) mogli su da za poslednje dve godine imaju primanja veća za oko 2.000 evra bruto ili hiljadu evra neto. Što će reći da je njihova mesečna plata u proseku mogla da bude veća oko 50 evra. Možda za nekoga to i nije mnogo, za nastavnike sigurno jeste.

I to već više nije samo privredna nego je pre svega politička tema. Odgovorna vlada, tj. vlada odgovorna narodu, istog časa po objavljivanju ove vesti na dnevni red bi stavila poslovanje Arene, tj. Telekoma i njihove direktore podvrgla žestokom propitivanju. Odgovorna skupština bi to pitanje postavila vladi. Ništa se od toga, međutim, nije desilo.

A i predsednik Vučić, dok formira tzv. pokret za narod i državu, ćutke prelazi preko arčenja državne i narodne imovine. Možda zato što bez njegovog odobrenja (verovatno i sugestije – kad već može Narodnoj banci da naloži da kupuje zlato) Telekom ne bi ni odlučio – a Arena tu odluku sprovela u delo – da za kupovinu TV prenosa engleske Premijer lige izdvoji basnoslovnih 600 miliona evra (100 miliona evra godišnje, ugovor na šest godina).

Nekad je bilo „hleba i igara“; u međuvremenu smo uznapredovali, danas važi: sendviča i fudbala.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. jun 2023.

Ljudi laži

PEŠČANIK, , , , ,
Mora biti da Vučić zna da ljudi na njegove mitinge ne dolaze zato što ga vole i poštuju nego zato što su prinuđeni. To znaju i njegovi doglavnici i poglavnici, kao i novinari režimskih medija. Svi, dakle, znaju da je svaki taj performans jedna velika obmana, velika laž. Pa ipak u tome učestvuju

Ima pravo Aleksandar Vučić kad kaže da protesti „Srbija protiv nasilja“ znače destabilizaciju. Ali ne Srbije nego njegove pozicije. Demokratija tome i služi – da protrese vrhove vlasti. Druga je stvar što se autokratski vladaoci plaše i svoje senke. Nema većeg straha od straha diktatora. Svakog ko mu prilazi on gleda kao novog Bruta, procenjuje da li je baš on taj koji će mu zabiti nož u leđa ili je to onaj sledeći.

Zato se njegovi vazali trude da što češće i glasnije izražavaju svoju ljubav prema gospodaru. Poseban su primer intelektualci-podanici, poput Vladimira Vuletića, profesora Filozofskog fakulteta, koji svoje udvorištvo pokušavaju da prikažu kao moralnu vrednost ili zaodenu u naučničke koprene.

Kad kaže da „neće biti novog Majdana“ u Srbiji, a ne, recimo, novog 5. oktobra, Vučić želi da izbegne komparaciju sa Slobodanom Miloševićem, ali sebi čini medveđu uslugu jer se zapravo identifikuje s nekadašnjim proruskim predsednikom Ukrajine Viktorom Janukovičem. Kao što je poznato, Janukovič je svojom antievropskom politikom, tj. odbijajući da sprovede već usvojene sporazume sa Evropskom unijom, izazvao velike višemesečne demonstracije početkom 2014. godine na glavnom kijevskom trgu Majdanu nezaležnosti (Trgu nezavisnosti), zbog čega je na kraju morao da pobegne iz zemlje, našavši utočište u Rusiji.

Još jedan korak ka Moskvi i Putinu napravio je proteklih dana g. Vučić – kada je rekao da su mu neke „sestrinske službe sa istoka“ javile da aktuelne manifestacije nezadovoljstva, ne samo u Beogradu nego i širom Srbije, predstavljaju „pokušaj obojenih revolucija“.

Time je, s jedne strane, optužio Zapad, pre svega Ameriku, da mu radi o glavi iako su zapravo i Evropska unija i Sjedinjene Države žmurile na mnoga njegova nepočinstva u unutrašnjoj politici. Nema sumnje da je Vučićevoj nervozi kumovao članak u Njujork tajmsu, gde ga se prilično otvoreno dovodi u vezu sa organizovanim kriminalom iako mu je Amerika dosad bila glavni saveznik u pregovorima oko Kosova. Nije izvesno koliko će mu ovo „zaoštravanje retorike“ (ako je samo o tome reč) pomoći u onome – šta god to bilo – što namerava da ostvari.

Sa druge strane – i to je verovatno još zloćudnije – na taj način Vučić je učesnike protesta „Srbija protiv nasilja“ optužio da su u službi stranih vlada, drugim rečima, strani plaćenici, praktično izdajnici. A zna se, zar ne, kako se postupa sa izdajnicima.

Ne treba biti naročito oštrouman, pa iz toga zaključiti da vlast aktuelne političke (ne)prilike vidi kao borbu na život i smrt u kojoj su (to se valjda samo po sebi razume) sva sredstva dozvoljena. Pogotovo će to važiti za sredstva kojima se onemogućavaju slobodni i demokratski izbori.

Cela Srbija je ovih dana gledala kako se ljudi – na različite načine: pretnjama, ucenama, pa čak i fizičkim nasiljem – ne samo primoravaju da dođu na miting Aleksandra Vučića nego da na njemu i ostanu. Zbilja su delovale groteskno, ali i zastrašujuće te slike na kojima generalni sekretar Vlade Srbije vodi grupu „žestokih momaka“ odevenih u crno, a zatim i kako ta „pretorijanska garda“ ne dozvoljava građanima da napuste Vučićev skup, držeći ih kao stado u toru.

Mora biti da Vučić zna da ljudi na njegove mitinge ne dolaze zato što ga vole i poštuju nego zato što su prinuđeni. Znaju to i njegovi doglavnici i poglavnici, koji sve organizuju te hepeninge. Isto to znaju, naravno, i oni koji su tu dovedeni da mu kliču i aplaudiraju. Konačno, i oni – novinari, analitičari, univerzitetski profesori – koji po Vučićevim medijima takve skupove posle hvale i veličaju, takođe znaju sve to. Svi, dakle, znaju da je svaki taj performans jedna velika obmana, velika laž. Pa ipak u tome učestvuju.

Zašto? Koji god odgovor da mi padne na pamet – nije mi dovoljno ubedljiv.

Samo me je čitava ta situacija asocirala na poznatu i u svetu nauke o čoveku vrlo uticajnu knjigu „Ljudi laži“. U njoj autor psihijatar Skot Pek kaže da je „laganje istovremeno jedan od simptoma i jedan od uzroka zla“.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. maj 2023.

Predsednik i patrijarh

PEŠČANIK, , ,
Srbija je zaista proćerdala 20. vek. Ništa nije naučila ni iz svojih pobeda niti iz svojih poraza. Kako je krenulo, mogla bi da izgubi i dvadeset prvi. Jer, kao što pokazuju brojni primeri iz istorije, razvitak i napredak nacije ničim nije zagarantovan

Preturajući po starim novinama nabasao sam na jednu naslovnu stranu Ekonomist magazina (koji je u tom trenutku već bio izmenio ime u Ekonom:east, ali to nije bitno) od pre deceniju i po, iz septembra 2009. godine. Nadnaslov je glasio „Nasilje u Srbiji“, a naslov „Sredom poste, nedeljom biju“. U lucidnom tekstu Ivane Radmilac Đurđić ukazuje se da su glavni vinovnici nasilja „ultradesničari“, odnosno različite „navijačke, patriotske i religijske grupe“.

Članak, dakle, iz sadašnje perspektive gledano, podseća da je nasilja bilo i ranije, mada u zemlji u kojoj se u poslednjih četvrt veka desilo više političkih ubistava (Ivana Stambolića, Zorana Đinđića, Slavka Ćuruvije, Milana Pantića) u državnoj režiji, to i ne treba posebno dokazivati.

To, nažalost, ne znači da i ova vlast nije dala svoj ne mali doprinos, čak i ako ne računamo ubistvo Olivera Ivanovića, naprotiv. Ono u čemu je aktuelni režim učinio možda i najveći napredak, upravo kad je reč o onim pomenutim grupama, jeste njegov pokušaj da te nasilnike stavi pod svoju kontrolu tako što će ih uzeti u svoju službu i koristiti za svoje potrebe. Kada je reč o navijačima, to potvrđuje afera Belivuk, a kada je reč o tzv. patriotama, primer je Miša Vacić sa svojim falangama angažovanim uoči izbora u manjim mestima širom Srbije.

Da su svi oni imali ideološki oslonac u (makar trenutno) dominantnom delu Srpske pravoslavne crkve (što se vidi i po njihovom „aksesoarima“ – narukvicama, lančićima i sličnim detaljima), svedoče i poslednji istupi patrijarha Porfirija. Najpre njegova skorašnja (17. maja) podrška predsedniku Aleksandru Vučiću, tokom ručka, uz istovremeno naglašavanje jedinstva države i Crkve, ali i, pre toga, obraćanje prisutnima, opet za vreme jednog (slavskog) ručka, kada je brutalno izvređao žene u Srbiji. Zanimljivo je pri tome da oni koji brana Patrijarha ističu kako on nije govorio o svim ženama nego o samo jednoj ženi, dok istovremeno kritike (ovde se ne računaju uvrede koje su, naravno, takođe neprihvatljive, a povrh toga su i kontraproduktivne) na račun patrijarha tumače kao napad na čitavu Crkvu, pa i na celu naciju.

U stvari, javnost nije bila toliko iznenađena, tačnije revoltirana, smislom onoga što je patrijarh izgovorio – to je manje-više bilo u okviru standarda SPC – koliko njegovim rečnikom. Rečnikom primerenijim nekoj gomili koja ispija pivo ispred seoske prodavnice nego najvišim crkvenim velikodostojnicima. Uzgred, taj vokabular bio je vrlo blizak rečniku predsednika Vučića. Patrijarh, srećom, nije koristio izraze kao što su „hijene“ i „lešinari“, poput predsednika Vučića, ali je već sam njegov ton odavao prezir prema „drugom“ i nipodaštavanje „drugačijeg“. Izgleda, međutim, baš kada je o rečniku reč, da se ne radi o slučajnosti. Još pre dvadesetak godina Desimir Tošić je, poredeći govore mitropolita Amfilohija Radovića i pariskog kardinala Lustižea, konstatovao da prvi ima „jedan jadan rečnik, politikantski rečnik, uvredljiv“, dok kardinal govori „višim jezikom, intelektualnijim“.

Istom prilikom je Tošić (koji je inače bio veliki vernik i, uprkos višedecenijskoj emigraciji u Londonu, Božić slavio na najtradicionalnij način, sa sve kokodakanjem domaćina i pijukanjem čeljadi), zaključio da „Srbiji nije potrebna samo politička i kulturna“ nego i „crkvena modernizacija“.

U Srbiji, međutim, na delu je suprotna tendencija. Odmah nakon strašnog zločina u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, ministar prosvete Branko Ružić za to je okrivio „poguban uticaj zapadnih vrednosti“. Ružić je posle nekoliko dana podneo ostavku, ali je zapravo više prinet kao „žrtveno jagnje“, pod pritiskom javnosti, nego zbog izjave kojom je pokušao da se „opere“. Štaviše, za to je ubrzo dobio podršku od ministra odbrane Miloša Vučevića.

„Ono što ja zameram ovima u sistemu prosvete je što su gledali da nas dekodiraju od našeg nacionalnog bića, da nas isčupaju iz korena, da ne smemo da gajimo tradicionalne vrednosti jer onda nećemo biti moderni. Pustite vi nas da gajimo naše nacionalne vrednosti i da koristimo savremene tehnologije, i jedno i drugo. Evo i ideje da treba izbaciti veronauku – pa jel’ vam to najveći uspeh? Vi treba da naučite decu da imaju neku odgovornost, a ne prava“, rekao je, između ostalog, Vučević.

Bilo je u prošlosti, zbilja, nastojanja da se Srbija „modernizuje“, ali uzalud. Kamo lepe sreće da su uspeli. Jer, kako i čime to hoće da nas „dekodiraju“ i kakve su to zapadne vrednosti koje nam nameću?

Najšire i najjezgrovitije istovremeno, one su formulisane u slavnom sloganu Francuske (buržoaske) revolucije: Sloboda, jednakost, bratstvo. Iz toga su izrasli tržišna privreda, socijalna država i vladavina prava. A kao kruna svega toga – tolerancija, dijalog, poštovanje različitosti. Sve to skupa (i samo izgrađivano i dograđivano stolećima) dovelo je do najvećeg napretka, tj. do najveće dobrobiti za najveći broj ljudi, u hiljadama godina dugoj istoriji čovečanstva. S tim dostignućem ne može se uporediti nijedna društvena zajednica koja danas postoji na planeti Zemlji.

Sa druge strane, koje su to autohtone „istočno-pravoslavne“ vrednosti koje navodno pokušavaju da nam oduzmu i zamene ih svojim, trulim i degenerativnim. Porodica? Pa nema ničeg što bi, empirijski i teorijski, moglo da potvrdi da je u Srbiji porodica više na ceni nego u Italiji, Španiji ili Švedskoj i Americi – to što ovde više generacija živi pod istim krovom nije rezultat ljubavi nego posledica siromaštva – osim ako se pod tim ne podrazumeva slobodna primena one biblijske „batina je iz raja izašla“. Brak? Kao „pravo“ muža da (u)bije ženu (tu „jadnicu i bednicu“) kad mu se ćefne. Deca? Otkud, kad se dečija prava doživljavaju kao podvala Zapada i kad se zna da je njihovo, kako to reče i ministar vajni Vučević, pre svega da nauče da slušaju. Šta vredi što je još davnih dana Duško Radović upozorio: „Tucite svoju decu čim počnu da liče na vas“.

U stvari, kad (pre)poručuje da „gajimo naše nacionalne vrednosti i da koristimo savremene tehnologije, i jedno i drugo“, Vučević nije rekao ništa novo. On samo (s velikim zakašnjenjem) ponavlja ono što je pre gotovo jednog i po veka rekao Nikola Pašić: „Od Zapada uzimati samo tehnološko znanje i nauku, i njima se koristiti u duhu slavenosrpskom“.

Sudeći po tome, Srbija je zaista proćerdala 20. vek. Ništa nije naučila ni iz svojih pobeda niti iz svojih poraza. Preuzimala je tehniku i tehnologiju, ali nije politiku i filozofiju. Tačnije, ta politika i filozofija zahvatile su tek jedan tanak, površinski sloj, nisu dublje ukorenjeni u društveno biće. U tome je koren današnjih nesporazuma Srbije sa svetom. Onim svetom na koji je mislila parolom „Beograd je svet“ 96/97. godine – kada je zaista zadivila svet – dakle sa Evropom kao rodnim mestom tog sveta. Odnosno, sa druge strane, u tome je razlog njenog razumevanja i „bratske ljubavi“ sa autoritarnim režimima i nedemokratskim državama poput Rusije i Kine.

Kako je krenulo, mogla bi da izgubi i dvadeset prvi. Jer, kao što pokazuju brojni primeri iz istorije, razvitak i napredak nacije ničim nije zagarantovan.

Mijat Lakićević
Pošćanik.net, 20. maj 2023.

Srbija između Brisela i BRIKSela

PEŠČANIK
Ovo što gledamo je zapravo produžetak stare politike sedenja na više stolica u novim okolnostima, tj. kad se ona ruska sve više izmiče, uz rastući rizik da u tom sukobu „slonova” Srbija izvuče najdeblji kraj

I pored brojnih ovdašnjih zagovornika juana kao nove svetske valute umesto omraženog američkog dolara, u bankama Srbije još nije zabeleženo da neko drži kineski novac na štednoj knjižici. Ne zna se šta čekaju. Možda pezo? Naime, boraveći sredinom aprila u Kini, predsednik Brazila Lula da Silva se pred kineskim kolegom Si Đinpingom zapitao zašto se u međunarodnoj trgovini umesto dolara ne koristi juan ili (argentinski) pezo. Zbilja – zašto? Nema za to nikakvih formalnih prepreka, zabrana ili slično niti je korišćenje dolara obavezno. Jedino ako problem nije u tome što je pezo prošle godine devalvirao 95 odsto.

Šalu na stranu, da li je juan kao obračunsko sredstvo pominjan Tomislavu Momiroviću, ministru trgovine Srbije, koje je malo pre Da Silve boravio u Pekingu – nije poznato. Momirović je, kao što je objavljeno, tamo potpisao Memorandum o razumevanju, čime su formalno otpočeli pregovori o slobodnoj trgovini između Srbije i Kine.

Ova vest, međutim, nije privukla odgovarajuću pažnju. Malo Kosovo, malo Dodik, malo Uskrs i sporazum je potonuo u zaborav. Nezasluženo.


BOSI PO TRNJU: U načelu, slobodna trgovina je dobra stvar – ako je stvarno slobodna, tj. ako su partneri ravnopravni što omogućava da svako nađe svoj interes. Pojedini privrednici i stručnjaci već su izrazili bojazan da bi taj sporazum, ako jeftina kineska roba preplavi srpsko tržište, mogao da razori ionako fragilnu domaću industriju. Opasnost deluje realno jer se nešto slično već desilo sa srpskom (ali i evropskom) tekstilnom i industrijom obuće. Ipak, za meritornu ocenu treba sačekati da sporazum bude utanačen pa da se vidi šta u njemu piše. A kad smo već kod toga možda nije zgoreg podsetiti da je Brisel 2001. godine dozvolio Srbiji slobodan izvoz na tržište Evropske unije ne tražeći nikakvu protivuslugu, tj. dopuštajući joj da spoljno-trgovinsku politiku vodi po sopstvenom nahođenju. A imamo i suprotan primer da je Rusija iz sporazuma o slobodnoj trgovini sa Srbijom isključila automobile pa kragujevačka fabrika, uprkos silnim molbama i Tadićevim i Vučićevim nije mogla tamo da proda ni jedan jedini fijat 500.

Ima, međutim, još nekih stvari koje pomenuti strah čine opravdanim. Kinezi su se, naime, u prošlosti ne retko pokazivali kao nesolidni partneri. Recimo, još pre tridesetak godina, devedesetih, kada između Kine i Srbije doduše nije vladalo čelično prijateljstvo kao danas ali je postojala velika (politička) bliskost između tadašnjih režima i njihovih lidera, Slobodana Miloševića na jednoj i Đang Cemina na drugoj strani, sklopljen je posao kolokvijalno nazvan nafta za traktore. Naime, Kina je tada Srbiji dala kredit od 300 miliona dolara da kupi naftu što je naša zemlja trebalo da otplati traktorima. Kada je, međutim, brod doplovio u Šangaj, Kinezi su ustvrdili da su traktori nekvalitetni i poslali ih nazad pa je Srbija zajam morala da vrati u novcu. Naravno, ne u juanima.

Iz tih devedesetih datiraju i sledeća dva, vrlo ilustrativna, slučaja. Naime, na talasu jako dobrih odnosa, sa jedne, i ekonomskog otvaranja Kine, sa druge strane, dve ponajbolje srpske kompanije, Hemofarm iz Vršca i Sintelon iz Bačke Palanke, odlučili su da u najbrže rastućoj (što će reći i vrlo perspektivnoj) privredi na svetu, osnuju zajednička preduzeća sa tamošnjim firmama. Ispalo je da su se poznati menadžeri, Miodrag Babić i Nikola Pavičić proveli kao bosi po trnju. Posle nekoliko godina ostali su i bez kompanija i bez uloženog kapitala, sve su im to Kinezi praktično oteli.

Delom i zbog takvih iskustava, ali i zbog činjenice da se zemlja, posle užasne decenijske vladavine „crveno-crne koalicije” socijalista i radikala (čiji su danas naslednici Ivica Dačić i Aleksandar Vučić), praktično dizala iz pepela u čemu se oslanjala prvenstveno na Evropsku uniju i Ameriku, ekonomski odnosi sa Kinom početkom dvehiljaditih skrajnuti su u drugi plan.


SVINJSKI PAPCI I PILEĆE NOGICE: o oživljavanja dolazi u poslednjih desetak godina i to u drugoj njihovoj polovini čega je u izvesnom smislu kruna najavljeni sporazum. Ministar Momirović je u Pekingu obećao da će dokument biti potpisan već iduće godine. Na osnovu dosadašnje prakse, međutim, to je malo verovatno. Ugovaranje poslova sa Kinezima, naime, ide vrlo sporo i tek kada oni dobro (kao da se naše izreke „triput meri jednom seci“ drže više nego mi sami) izračunaju svoje interese.

Primera radi, još negde 2013. godine Velimir Ilić, tadašnji ministar građevinarstva, objavio je da su Kinezi zainteresovani za koncesiju nad jednom deonicom Koridora 11, između Surčina i Obrenovca, dužine 18 kilometara. Srbija je silno vreme i novac trošila na dokumentaciju da bi Kinezi 2015. objavili da odustaju od koncesije. Posle dve godine za taj deo puta uzet je kredit, naravno od kineskih banaka, vredan 208 miliona evra.

Iste, 2017. godine Vlada Srbije najavila je izgradnju velikog srpsko-kineskog industrijskog parka u Borči. Memorandum je potpisalo 40 velikih kineskih kompanija, projekat je bio težak 300 miliona evra, park je trebalo da se prostire na 320 hektara i da donese, tako je bar najavljeno, nekoliko desetina hiljada radnih mesta. Ne treba da živite u Borči pa da znate da od parka nema ništa, ali da se zato ovo naselje povremeno pretvara u jezero fekalija.

Konačno, verovatno je, uprkos protoku vremena, svakome još u živom sećanju Vučićeva najava (2018) „spektakularnog izvoza” svinjskih nogu i papaka, kojima je Dragan Marković Palma, hvaleći „predsednikovu genijalnost”, dodao i „pileće nogice”. Ni od toga nažalost nije bilo ništa.

To ne znači ipak da, kao što je gore rečeno, izvoz Srbije u Kinu nije jako porastao, naprotiv. Sa jedva sedam miliona evra 2013. on je skočio na milijardu i sto miliona evra prošle godine. Dakle čitavih 150 puta. U stvari, taj rast rezultat je pre svega porasta izvoza bakra (koncentrata i metala) nakon što je kineski Ziđin preuzeo RTB Bor i rudnik Čukaru peki u drugoj polovini 2018. godine. Te 2018. izvoz Srbije u Kinu, naime, još je iznosio relativno skromnih 78 miliona dolara.

Uvoz je, da ni to ne bude zaboravljeno, u istom razdoblju povećan daleko manje – četiri puta, tj. sa 1,1 milijardi evra 2013. na 4,7 milijardi 2022. godine, ali je, s obzirom na različite osnove, to značilo porast našeg deficita na čak 3,6 milijardi evra. Ni sa jednom drugom zemljom Srbija nema tako neuravnoteženu razmenu. Sa Nemačkom, koja je najveći pojedinačni spoljnotrgovinski partner Srbije minus iznosi svega 700 miliona evra (uvoz 4,5 a izvoz 3,8 milijardi evra).

Kada je pak reč samo o izvozu ne treba smetnuti s uma da u Bosnu i Hercegovinu, sa kojom nemamo tako bratske odnose kao sa Kinom, izvozimo dvostruko više – 2,1 milijardu evra. I u Hrvatsku, sa kojom politički odnosi gotovo da ne mogu biti gori, izvozimo više (1,2 milijarde evra) nego u „zemlju kosookih majstora celuloidne loptice”, kako su svojevremeno Kinu nazivali maštoviti sportski novinari.

Kad se sve skupi, sa Zapadom (u ekonomsko-političkom smislu) odvija se oko 85 odsto ukupne spoljne trgovine Srbije (65 odsto sa EU, 16 odsto sa zemljama CEFTA), a sa „ostatkom” sveta oko 15 odsto (Kina devet, Rusija, tj. Evroazijska ekonomska unija, nešto malo iznad četiri odsto).


STAJNA TAČKA: Sudeći prema izjavi predsednika Vučića koji je (a ko bi drugi) sa predsednikom Đinpingom februara 2022. tokom posete Pekingu i dogovorio uspostavljanje slobodne trgovine, glavni cilj ovog sporazuma zapravo je privlačenje stranih investitora. „Kada Zapad bude video da Srbija ima Ugovor o slobodnoj trgovini sa Kinom, onda zaista postajemo ubedljivo najbolje mesto za ulaganje u čitavom ovom delu Evrope“, rekao je AV.

Uzgred, nije ovo prvi put da Srbija pokušava da primeni taktiku „dok se dvojica svađaju treći koristi”. Slično je bilo i 2014, posle agresije Rusije na Krim, kada je došlo do ekonomskog rata između Evropske unije i Rusije. Srbija se tada nadala da će njeni proizvodi moći da zamene evropske na ruskom tržištu. Do nekog porasta izvoza je došlo, ali su efekti bili znatno ispod očekivanja. Koliko je u međuvremenu na drugoj strani izgubljeno nikada nije izračunato.

Kao i tada Rusiji, tako i sada ovo približavanje Kini, iako nominalno ekonomsko, ima više politički značaj. S jedne strane, kinesko tržište je suviše daleko da bi moglo da igra veću ulogu u izvozu Srbije (sada je na nivou od četiri odsto). Sa druge strane, Srbija je suviše mala da bi za Kinu mogla da predstavlja značajnijeg privrednog partnera; Srbija Kini više treba, baš kao i Rusiji, kao „stajna tačka” u Evropi.

U tom kontekstu, i ovaj poslednji Vučićev korak na međunarodnoj sceni uklapa se u njegovo shvatanje da, kako je nedavno rekao, „više neće biti jednopolarnog sveta”, tj. da će on biti „bipolarni ili multipolarni” te da „Srbiji više odgovara” ovaj drugi. Otud je ovo što gledamo zapravo produžetak stare politike sedenja na više stolica u novim okolnostima, tj. kada se ona ruska sve više izmiče, uz rastući rizik da u tom sukobu „slonova” Srbija izvuče najdeblji kraj. Ili je, možda, reč o zauzimanju nekakvog rezervnog položaja dok se Evropska unija ne raspadne i Zapad ne propadne što uporno proriču Vučićevi omiljeni geo-strateški analitičari.

Sve je to zapravo protivno vitalnim interesima Srbije. Jer, Srbija je faktički na Zapadu. Ne samo zato što se devet desetina njene robne razmene odvija sa Zapadom, nego pre svega zato što se sa tim svetom odvija još i veći deo njene kulturne razmene (obrazovanje, nauka, umetnost).

Da aktuelna vlast ne samo da Srbiju drži neutralnom, već još i pokušava da je smesti, tj. premesti na Istok, kosi se sa zdravim razumom. Ali, što je važnije, i onemogućava joj da ostvari svoje nacionalne interese kakvi god da su. Mada, naravno, ko je uopšte rekao da se nacionalni i interesi aktuelne vlasti poklapaju?

O tome svedoči jedan, više nego paradigmatičan, detalj. Srbija danas u Kinu izvozi govedinu jeftinije nego u bilo koju drugu zemlju, praktično po bagatelnim cenama. Između ostalog, i zbog toga je goveđe meso na domaćem tržištu toliko mnogo poskupelo. Izvoznik je, neka se i to zna, jedna jedina firma; treba li naglašavati, u vlasništvu visoko pozicioniranog člana Srpske napredne stranke.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 25. april 2023.

Crna Gora posle Mila

PEŠČANIK, , ,
Pred Crnom Gorom su zanimljiva vremena. Bilo bi bolje da su manje uzbudljiva. Da li će odoleti retrogradnim snagama i restauratorskim tendencijama? Nisu sigurni ni njeni temelji. Ni ono što se (do) juče činilo stamenim poput Lovćena, danas više ne izgleda tako. Sve je na probi, svako je na ispitu.

Ako mu je, kao što kaže, pomirenje najpreče, možda bi novi predsednik Crne Gore trebalo prvo da ode na Cetinje. Pa tek onda u Brisel. I da poseti Ulcinj i Gusinje pre nego što se zaputi za Beograd.

U tim gradovima je, naime, Jakov Milatović ubedljivo izgubio, pa bi možda odatle trebalo da otpočne svoju pomiriteljsku misiju, da njihove žitelje uveri da će biti predsednik svih građanki i građana.

A kad je već o tome, tj. pomirenju reč, onda treba imati u vidu i da Milatović ne počinje od nule. Imala je nova crnogorska vlast – u kojoj je i lično učestvovao i čiji je bio kandidat na predsedničkim izborima – dve godine da pokaže šta na tom planu ume i može, ali se nije baš proslavila. Više je, čini se, delovala osvetnički nego pomiriteljski. Hapšenje predsednika Odbora direktora „Plantaža“, inače rektora Univerziteta „Donja Gorica“ Veselina Vukotića, najbolji je primer za to. Takođe, partijska država nije slabila, jačali su nepotizam i, naročito, klerikalizam. Tačnije – uticaj Srpske pravoslavne crkve.

Nakon „litija” i pobede opozicije na izborima avgusta 2020. godine, praktično pod vođstvom vladike Amfilohija Radovića, to je bilo i očekivano. Vladika je posle faktički formirao i vladu u kojoj se, kao lični izbor premijera Zdravka Krivokapića našao i Jakov Milatović). Taj, crkveni kanal uticaja Srbije na političke i društvene prilike u Crnoj Gori, dakle, nesporan je. Drugi, tzv. svetovni, činila je logistička i finansijska podrška litijašima ne samo vlasti nego i najvećeg dela beogradske intelektualne elite. Uzgred, mada nije nevažno, ta elita je inače često vrlo kritički raspoložena prema Vučiću i njegovom režimu, ali im se, eto, stavovi prema Crnoj Gori podudaraju. Čak je tu Vučić mogao komotno da se smesti u drugi plan.

Ako se po jutru dan poznaje, onda u liku novog šefa države Crna Gora nije dobila političara velikog formata, odgovarajućeg značaju istorijskog trenutka čiju je veličinu sam Milatović jako isticao. Nije reč samo o tome da je za „poslednjeg diktatora u Evropi” proglasio čoveka koji je prethodno tri puta izgubio na izborima (pomenute 2020. skupštinske, 2022. za glavni grad i konačno 2023. predsedničke) kao da diktatori uopšte gube vlast na izborima, bez kapi krvi i još protivniku čestitaju pobedu. I kao da, recimo, kada se radi o slobodi štampe, koja bitno određuju karakter neke vlasti, Crna Gora nije znatno ispred Srbije (na Svetskom indeksu medijskih sloboda Crna Gora je 2022. zauzela 63. a Srbija 79. mesto) što ilustruje i činjenica da se najveća medijska grupa („Vijesti”) nalazi u vlasništvu ljutih Đukanovićevih protivnika.

Još važnije, za to što je u izbornoj noći mogao da obeća ulazak Crne Gore u Evropsku uniju za pet godina, Milatović može pre svega da zahvali svom prethodniku. Za vreme Đukanovića (bez namere da sad, pošto se nakon poraza povukao i sa mesta predsednika DPS-a, pravimo nekakvu rekapitulaciju njegovog političkog učinka) Crna Gora je otvorila sva poglavlja u pregovorima sa EU, uvela je evro, postala je članica NATO, definisana je kao građanska i sekularna država. I toga se držala. Više nego ijedna zemlja regiona jasno se i nedvosmisleno geostrateški opredelila i na tom putu najdalje uznapredovala. Kada se već govori o rezultatima, nije zgoreg napomenuti i da se Crna Gora poslednjih dvadesetak godina, od dvehiljadite naovamo, ma koliko i to bilo nedovoljno, razvija brže od Srbije. U stvari, do 2008. Srbija je imala veću stopu rasta (6,6 naspram pet odsto), bolje je Srbija prošla i kroz svetsku ekonomsku krizu (2008-2012) ali nakon toga, kada je do izražaja došla njena samostalnost, Crna Gora je do 2020. godine – kada počinje kriza izazvana korona-pandemijom – ostvarila prosečan godišnji rast od oko 3,5, a Srbija od nešto iznad dva odsto. Od 2012. do 2020. godine, prema računici ekonomiste Gorana Radosavljevića, Srbija je ostvarila rast dohotka od 38 odsto, a Crna Gora od 48 odsto. Zato su i plate u Crnoj Gori bile veće; da se opet uzme samo razdoblje do 2020. godine, tj. dok je DPS vodio državu, prosečna zarada je u Crnoj Gori dostigla (i premašila) 500 evra (2017), dok su u Srbiji još mogli samo da je sanjaju (ostvarena je tek 2020. godine).

Ne smeta njima Milovo bogatstvo, koliko god da je bogat, inače bi im smetalo i Dodikovo, koji je verovatno i bogatiji. Stvar je u tome što Dodik pripada njihovom, tj. srpskom svetu, a Milo tamo nije hteo.

Videćemo kakvu će poziciju u tom pogledu zauzeti Milatović. Sudeći prema prvim intervjuima, pošto ga je malo prošla pobednička euforija, Milatović na spoljnopolitičkom planu (već pomenuto plus Rusija, Kosovo i Srebrenica) ne misli išta da menja. To deluje utešno. Mada, bilo bi prilično neoprezno, blago rečeno, da je dok još nije ni zaseo u fotelju rekao suprotno. I Vučić je, kao što se sećamo, obećavao Evropu i borbu protiv kriminala i korupcije, pa Evropa sve dalja, a kriminal i korupcija sve veći.

No, da ne mračimo, i ako stvarno ozbiljno misli, nije izvesno koliko će Milatović moći da sprovodi nagoveštenu politiku. Jer, tek slede parlamentarni izbori na kojima će se opredeliti kurs buduće vlade. Pitanje je u kojoj meri će „Evropa sad” uspeti da iskoristi zamajac predsedničkih izbora i koliko će ustupaka morati da učini koalicionim partnerima i kojim. Ukoliko postane najjača stranka, što bi prema aktuelnim sondažama javnog mnjenja moglo da se desi, biće to jedna priča, ali ako to bude Demokratski front, biće sasvim druga. Jeste da je pobeda pripala Jakovu Milatoviću, ali su porasli i apetiti Andriji Mandiću. A što se Beograda i njegovih preferencija tiče, setimo se samo kako je brzo niz vodu pustio do neba slavljenog Zdravka Krivokapića kada nije ispunio njegova očekivanja. Iz (pro)Vučićevih medija već se postavljaju zahtevi daleko od stavova koje je, nakon izbora, tu i tamo iznosio novi crnogorski predsednik. Ima i natruha razočaranja.

Pred Crnom Gorom su zanimljiva vremena. Bilo bi bolje da su manje uzbudljiva. Da li će odoleti retrogradnim snagama i restauratorskim tendencijama? Nisu sigurni ni njeni temelji. Ni ono što se (do) juče činilo stamenim poput Lovćena, danas više ne izgleda tako. Sve je na probi, svako je na ispitu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. april 2023.

Vidić, Obradović i Vučić

PEŠČANIK, , , ,
Umesto da se Vidić i Obradović, kao ljudi ogromnog ugleda, iskoriste za promociju Srbije i jačanje njene pozicije u Evropi, ne samo u sportu nego i uopšte, oni se blate i ponižavaju

Kao što srpskom fudbalu ne treba evropski dokazani Nemanja Vidić, tako ni srpskoj košarci ne treba evropski dokazani Željko Obradović. Vidić je oteran besramnom kampanjom, tj. povukao se kada je shvatio da je Skupština FS Srbije organizovana bolje nego ona čuvena 8. sednica CK SK Srbije.

Kampanja protiv Obradovića je u toku i zahuktava se. Košarkaš Partizana Matijas Lesor je tu samo kolateralna šteta (naravno, zbog udaranja protivničkog igrača Filipa Petruševa, treba da bude primereno kažnjen) kao što je kolateralna šteta i oštećeni Petrušev, koga primoravaju da se povlači po policiji i radi ono što očigledno nije izabrao svojom voljom.

U stvari, kada je o Obradoviću reč, to je samo nastavak prošlogodišnjeg pokušaja (o čemu sam već pisao) eliminacije najtrofejnijeg evropskog trenera (devet titula šampiona „Starog kontinenta“) iz domaćeg sporta. Umesto da se Vidić i Obradović, kao ljudi ogromnog ugleda, iskoriste za promociju Srbije i jačanje njene pozicije u Evropi, ne samo u sportu nego i uopšte, oni se blate i ponižavaju.

Zašto je Dragan Džajić stavljen na mesto predsednika Fudbalskog saveza Srbije videlo se već u njegovom „inaugurativnom“ govoru, kada je rekao da „radikalnih promena neće biti“, a još bolje po njegovoj prvoj odluci – da na mestu generalnog sekretara FSS ostane Jovan Šurbatović. Reč je o čoveku za koga je šira javnost čula tek kada je obelodanjeno da je on za plasman fudbalske reprezentacije na svetsko prvenstvo u Kataru dobio 350.000 evra, tri i po puta više od fudbalera koji su taj plasman izborili (po 100.000 evra). Jer, zamislite ovo, takav je, naime, Pravilnik.

Smisao rečenice (za slabije upućene, iz saopštenja KK Crvena zvezda) malo prepričano: „ABA liga će biti liga svih klubova ili je neće biti“ isti je kao one čuvene izjave Slobodana Miloševića: „Srbija će biti cela ili je neće biti“. To je duh i pečat Miloševićevog vremena. Ta pretnja, od pre tri i kusur decenije, kao što znamo, posle godina stradanja i silnih žrtava, najviše se obila o glavu srpskom narodu.

Valjda im se to neće ponovo dozvoliti.

Sve ovo što se dešava u sportu (fudbal i košarka nisu izuzeci, to je pravilo, samo u drugim oblastima, koje nisu tako masovne, slični slučajevi ne izazivaju toliku pažnju javnosti) samo je nekoliko kockica u mozaiku raspolućenog srpskog društva. To jest, društva u kojem se zaoštrava polarizacija i u kojem jača represija. O razmerama svedoči činjenica da ni noseći stubovi državne strukture to više ne mogu da podnesu – čak su se i državni tužioci pobunili. Nakon čega je vrlo brzo tužiteljki koja je među prvima digla svoj glas iz vrhova aktuelne vlasti stigla neskrivena pretnja: „Loše ćeš proći.“

U situaciji kada ljudi koji su silom svoje profesije malo više prisutni na javnoj sceni bivaju prinuđeni da napuštaju svoja prebivališta, čak i da se sklone u inostranstvo, na tajne adrese, te reči imaju posebnu, zlokobnu težinu.

Prirodna posledica takvog stanja je neka vrsta „institucionalizacije“, te podele formiranjem tzv. narodnog pokreta za državu. Tada će, naime, svi koji nisu u tom pokretu (ili nisu izričito uz taj pokret) moći lako da budu proglašeni za državne neprijatelje i narodne izdajnike.

Krajnji smisao narodnog pokreta za državu jeste, u stvari, narodna država. To je pak devetnaestovekovni koncept prema kojem se, kako je pisala Latinka Perović, država vidi „kao velika zadruga koja organizuje proizvodnju i obezbeđuje pravednu raspodelu“.

Naravno, 150 godina kasnije, ambijent i forma moraju biti drugačiji, ali zar se Aleksandar Vučić u Srbiji danas ne ponaša kao neki pater familias, tj. domaćin zadruge koji brine o svemu i odlučuje o svačemu – i da za čeljad bude hleba, i ko će šta da radi, pa i o tome ko može, a ko ne može da dobije nacionalnu penziju.

Naravno, i da stadioni budu pravilno raspoređeni po celoj Srbiji.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. mart 2023.‘

O sankcijama

PEŠČANIK, , ,
Najgori scenario za Srbiju nije strmoglavi pad nego dugo tavorenje. Jer, kad padnete, možete i da (brzo) ustanete; kad dugo (pro)padate, zapravo tonete mnogo dublje i treba vam više vremena da se vratite na površinu. To su već pokazale devedesete

Možda je pitanje sankcija trenutno – prihvatanjem Evropskog plana za Kosovo – stavljeno ad acta, ali nema sumnje da će se u nastavku pregovora „Beograda i Prištine“, jer oni sigurno neće biti ni laki ni kratkotrajni, ponovo pojaviti i da će biti korišćeno u manipulaciji javnim mnjenjem da bi se ono obradilo i pripremilo za odluku kad god i kakva god ona da bude. Pri tome, treba imati na umu da nije reč samo o pretnjama (stvarnim ili izmišljenim) sa Zapada, iz Evropske unije nego i onima koje dolaze sa Istoka, iz Rusije.

Najpre o prvim. Strah od mera koje bi mogle biti preduzete protiv Srbije ukoliko ne uskladi svoju spoljnu politiku sa evropskom i ne uvede sankcije Rusiji prvi je počeo da širi Vučić. (Posle su je prihvatile i neke opozicione, uglavnom proevropske stranke iako s različitim predznakom, ali to ovde nije važno.) Povlačenje stranih investitora i kompanija, prekid trgovinskih odnosa, izolacija i slične pošasti zadesiće, dakle, Srbiju ako ne uradi ono što se od nje očekuje. Vučićev motiv je jasan: na ovaj način, s jedne strane, ističe svoju hrabrost (on odoleva kao niko i šta god da bude, niko više od njega ne bi postigao, što već svakodnevno slušamo), a sa druge strane opravdava svoje (eventualno, mada sve izvesnije) popuštanje.

U stvari, s mnogo razloga moglo bi se reći da rizik od sankcija uopšte nije veliki, naprotiv. Pre svega, čini se da bi oko toga bilo teško postići jednoglasnost u Uniji, između ostalog i zbog toga što je posle sankcija, a naročito bombardovanja Srbije 1999, mnogima u Evropi ostao gorak ukus u ustima. Drugo, važnije, sankcije će teško biti uvedene i zbog straha da bi time Srbija bila gurnuta u ruke Rusiji, a to bi „kolektivni zapad“, posebno Amerika, hteo da izbegnu takoreći po svaku cenu.

I treće, najvažnije, za nekim drastičnim ekonomskim sankcijama zapravo nema, odnosno neće biti potrebe. Prosto, uvođenje viza, recimo, imalo bi po Vučića i njegovu vlast mnogo razornije, tj. dovoljno razorne efekte. Već bi to u Srbiji izazvalo veliko nezadovoljstvo koje bi, u sadejstvu s nekim drugim faktorima (jačanje opozicije), moglo da košta AV gubitka vlasti.

Kada je reč o odnosima s Rusijom, Srbija stoji još i bolje iako je vladajuće mišljenje suprotno. Smatra se, naime, da Rusija ima u ruci dva jaka „aduta“ protiv Srbije i, sledstveno tome, veliki tzv. ucenjivački potencijal. Jedan je snabdevanje gasom, a drugi raspolaganje vetom u Savetu bezbednosti. I jedno i drugo, navodno, može uskratiti Srbiji ako kojim slučajem pokuša da se otme kontroli.

Uzgred, mada je to takoreći opštepoznato, nije zgoreg podsetiti da je Srbija za ovu nezavidnu poziciju sama kriva. Sama je svoju sudbinu stavila u ruske ruke onda kada je 2008. naftnu (i gasnu) industriju prodala/predala Rusiji da bi zauzvrat dobila njenu podršku na pitanju Kosova. Tu političku trgovinu s NIS-om praktično je dogovorio Vojislav Koštunica, Boris Tadić se samo posle ugurao u taj posao da bi i on stekao neki poen u unutrašnjoj političkoj borbi. Istu politiku je kasnije, od 2012, nastavio i Aleksandar Vučić. Ivica Dačić je bio nit koja je povezivala stare i nove vlasti, iz čega je izvlačio lični i partijski politički profit.

U toj kooperativi bilo je, međutim, mnogo više konkurencije nego saradnje. Kao što su se nadmetali Koštunica i Tadić, tako su borbu za Putinovu naklonost nastavili Vučić i Dačić. Što je najgore, to je bila neka vrsta licitacije naniže, srpska cena smanjivala se sve više. Zbog neprestanog nadgornjavanja naprednjaka i socijalista u dodvoravanju Rusiji, Srbija nije ni pokušala da smanji zavisnost od ruskog gasa i (u manjoj meri) nafte. Tek u poslednjih godinu dana na tome se nešto radi, pre svega kroz povezivanje sa Bugarskom, odnosno s naftovodom koji bi ovaj deo Evrope trebalo da poveže sa gasnim izvorima u Azerbejdžanu. Rusima to svakako nije milo, ali nije primećena nikakva njihova negativna reakcija, bar ne javna.

To nas vraća na pitanje o ruskim sankcijama. Tu se najpre može primetiti da Rusija nije posegla za bilo kakvim kaznenim merama prema nekim zemljama – Mađarskoj i Slovačkoj, na primer – koje su uvele sankcije Rusiji. Još više ima razloga da se veruje da bi se isto tako ponašala i prema Srbiji.

Naime, ni za Rusiju nije preporučljivo da otera Srbiju u drugi tabor. Geopolitički, sasvim paradoksalno, u ovom trenutku Srbija je važnija Rusiji nego obrnuto.

Najmanji je problem što bi u slučaju nekog zaoštravanja Rusija mogla da ostane bez NIS-a. Srbija je u ovom času jedina stajna tačka Rusije u Evropi. Rusiji, koja je praktično izolovana, Srbija treba, i bukvalno i simbolično, kao znak da ima kakvog-takvog prijatelja. Otud nije nerealno očekivati da bi, u slučaju da Srbija uvede sankcije Rusiji, Putin za to imao razumevanja i da, u krajnjoj liniji, ne bi kao odmazdu odustao od veta u Savetu bezbednosti i ne bi „uzinat“ pustio Kosovo u Ujedinjene nacije. Osim ako bi Amerika priznala aneksiju Krima.

Malo je verovatno da toga nisu svesni relevantni faktori i u Beogradu i u Moskvi, a i u Vašingtonu i Briselu.

Dakle, to što Srbija ne uvodi sankcije Rusiji nije posledica energetske, tj. neke privredne zavisnosti Srbije od Rusije nego manje-više privatnih interesa pojedinih delova vladajuće strukture u Srbiji, onih koji su svoj politički i materijalni prosperitet vezali za Rusiju. A ne treba isključiti ni značaj Vučićevog mentalnog sklopa i porodično-ideološkog nasleđa. Lično je, naime, koliko se moglo videti, zavideo Milici zavetnici i sličnima što su mogli da govore ono što su govorili tog 2. februara u Skupštini Srbije.

Sve u svemu, Srbija nikada neće biti Severna Koreja, kako joj se (navodno ili stvarno) preti. Sve i da hoće – ne može. Prosto je ta analogija u svakom pogledu neprimenljiva. Ali to zapravo i nije dobra vest. Najgori scenario za Srbiju nije strmoglavi pad nego dugo tavorenje. Jer, kad padnete, možete i da (brzo) ustanete; kad dugo (pro)padate, zapravo tonete mnogo dublje i treba vam više vremena da se vratite na površinu. To su već pokazale devedesete.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 9. mart 2023.

Decenija skuplja od veka

PEŠČANIK, , , ,
Poslednju deceniju 20. veka, kojom su vladali Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, združeni u „crveno-crnoj koaliciji”, koje su nasledili danas vladajući Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, obeležile su velike pljačke stanovništva, strmoglav pad industrijske proizvodnje, razaranje fizičkog i ljudskog kapitala (znanja i veština) te materijalni gubitak težak 750 milijardi evra

Kad god je „gospodin Vučić“ (Vladimir Gligorov) u nekoj frci, a i kad nije već prosto želi da se pohvali, on kao godine velike propasti Srbije uzme prvu deceniju 21. veka, a posebno liberalizaciju i privatizaciju iz tog vremena. Tako je bilo i pre neki dan, sasvim precizno u četvrtak 2. februara, tokom sednice Skupštine posvećene Kosovu. Ni tu predsednik Vučić nije odoleo da, kao uzgred, ne optuži postpetooktobarske vlasti da su ojadile zemlju.   
Taj manir su prihvatili i svi njegovi čauši, od najnižeg do najvišeg ranga, pa i oni kad god mogu, a mogu svakodnevno i višekratno jer su sve „nacionalne frekvencije“ u njihovim rukama, opletu po „žutima“ (mada oni nisu uvek vodili glavnu reč) i njihovoj vladavini.
U stvari, tom verbalnom pirotehnikom svi oni pokušavaju da prekriju i prikriju posledice politike iz devedesetih koju, kao politički poletarci, možda nisu vodili, ali su je zdušno zagovarali. Ili je danas zagovaraju.
U toj poslednjoj deceniji 20. veka Srbija i srpski narod doživeli su civilizacijski sunovrat kao nikada pre u svojoj dugoj istoriji. Ovde ćemo ostaviti po strani humanu dimenziju tog kolosalnog istorijskog poraza koja se ogleda u ljudskim žrtvama (poginuli, ranjeni, raseljeni, upropašćeni i poremećeni životi) i posvetićemo se samo njegovoj ekonomskoj strani.
I taj ekonomski gubitak, međutim, ima više oblika. O tome sam, zapravo, različitim povodima, pisao u nekoliko navrata prethodnih 5-6 godina, ali nije zgoreg, čini se, u današnjoj situaciji sve to na neki način, u sažetoj formi, objediniti.

PLJAČKA
Najpre, dakle, pljačka. Ta velika pljačkaška operacija trajala je 10 godina i imala više faza od kojih su se neke međusobno poklapale. Prva pljačka bio je Zajam za preporod Srbije. Iako nije ostvarena ni desetina plana (koji je zaista bio megalomanski – milijardu i dvesta miliona dolara) i prikupljeno je tek oko 100 miliona dolara, to je i za današnje vreme, a pogotovo pre 30 i kusur godina, velika suma.
Druga pljačka – hiperinflacija. Po grubim i sasvim konzervativnim procenama, na taj način je građanima iz džepa (jer su, zbog potpuno obezvređenih plata, morali da troše svoje devizne ušteđevine) izbijeno bar tri milijarde evra.
Treća pljačka – „primarna emisija“. Državna štamparija novca u Topčideru naštampa pare, NBS to podeli poverljivim bankarima, koji to proslede podobnim privrednicima, koji te kredite praktično nikada ne vrate pošto ih hiperinflacija u međuvremenu obezvredi.
Četvrta pljačka – stara devizna štednja. Tadašnja vlast je potrošila (preračunato, radi lakšeg snalaženja) oko 3,8 milijardi evra devizne štednje građana u državnim bankama plus još oko 400 miliona evra u piramidalnim štedionicama – Dafiment banci i Jugoskandiku – koje su ne samo, što se podrazumeva, imale formalno-pravnu dozvolu nego su i javno podržavane od državnih struktura.
Peta pljačka – bankarskog sektora. Gubitak srbijanskih banaka na dan 31.12.1999. godine iznosio je oko osam milijardi evra. Toliko je, dakle, vlast izvukla iz bankarskog sistema i toliko je, otprilike, preliveno u džepove pojedinaca – ovih i ovakvih je, verovatno, bilo na hiljade iako udeo svakog od njih nije bio isti – bliskih vlastima.
Šesta pljačka – prodaja Telekoma. Polovina Telekoma Srbija (sasvim precizno: 49 odsto) prodata je 1997. godine italijanskoj kompaniji STET i grčkoj OTE za 1,5 milijardi maraka. Deo tog novca otišao je na „kupovinu socijalnog mira“ ali se veliki deo raznim kanalima opet preselio u privatne džepove.
Sedma pljačka – carine. Zbog sankcija međunarodne zajednice, kojima je bio onemogućen platni promet sa inostranstvom, doneta je odluka da se novac od carina ne uplaćuje u budžet, nego na posebne račune. Sa tih računa onda je podizan keš i deljen po potrebi Miloševićevim ljudima. Koliko je para na taj način opljačkano teško je proceniti, u svakom slučaju, radi se o milijardama, evra razume se.
Kad se sve to uzme u obzir, najmanje 10 a verovatno bar 20 milijardi evra opljačkano je od građana Srbije tokom te poslednje, kobne decenije 20. veka. Toliko je para, minimum, prebačeno iz njihovih u džepove onih koji su bili sastavni deo Miloševićevog režima ili bliski tom režimu.
Uzgred, koliko je para izneto na Kipar, uprkos nastojanjima petooktobarskih vlasti, nikada nije utvrđeno. Poznato je samo da su pojedinci učešće u toj operaciji platili životom.

PREPOLOVLJENA SRBIJA
Paradoksalno ili ne, nije ta pohara čak bila ni najveći gubitak za 7-8 miliona stanovnika Srbije. U Kvartalnom monitoru br. 44 iz aprila 2017. ekonomista Milojko Arsić objavio je članak „Dugoročne posledice ekonomskog sloma privrede Srbije tokom devedesetih godina“. Tu se autor bavi mogućim i stvarnim, tj. ostvarenim, ekonomskim rastom u Srbiji od 1989. do 2015. godine. Motiv za ovu analizu – koja je obuhvatila razdoblje od 1989. do 2015. godine – bila je činjenica da su nakon tih četvrt veka zemlje srednjoistočne Evrope (Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Bugarska i Rumunija) imale bruto domaći proizvod u proseku za 60 odsto veći, dok je Srbija bila još uvek za 25 odsto ispod pređašnjeg nivoa. U članku je Arsić utvrdio da uzrok tom strahovitom zaostajanju leži upravo u devedesetim godinama.
Prvi i najvažniji pokazatelj je da je prvu godinu novog milenijuma Srbija dočekala sa bruto domaćim proizvodom upola manjim nego deceniju ranije (sasvim precizno – za 53 odsto). Zatim, ukupni kapital privrede Srbije u poslednjoj deceniji 20. veka smanjen za 40 odsto. Glavni uzrok te „kapitalne destrukcije kapitala“ leži u vrlo niskim investicijama koje su tokom devedesetih prosečno godišnje iznosile svega 12,5 odsto BDP-a. A samo da bi se vrednost kapitala održala na postojećem nivou potrebno je da investicije budu 17-18 odsto BDP-a
Realna vrednost opreme u tom razdoblju takođe je gotovo prepolovljena, tj. smanjena je za 45 odsto. Početkom dvehiljaditih oprema u srpskim fabrikama bila je stara 30 godina, dok je u Nemačkoj ili Danskoj, na primer, prosečna starost mašina bila svega 13 godina. Sve u svemu „tokom devedesetih faktički je izvršena deindustrijalizacija Srbije“, konstatovao je Arsić.
Ali, ne samo to: „Tokom devedesetih je sasvim izvesno došlo do zastarevanja inženjerskog i menadžerskog znanja, majstorskih veština i dr. Jer veći deo privrede nije radio, a kontakti sa svetom su usled sankcija bili onemogućeni”. Posledično, devedesetih je i produktivnost rada opala za 40 odsto.
Kad se sve ovo sabere, stanje koje su nove vlasti zatekle 2000. godine bilo je sledeće: proizvodnja, kapital, produktivnost (gotovo) prepolovljeni; fabričke hale su stajale kao Potemkinova sela, u njima nije bilo ni opreme ni ljudi koji bi zadovoljili potrebe savremenog sveta. Drugim rečima, potencijali privrede Srbije bili su takoreći uništeni.

750 MILIJARDI EVRA
Arsićeva analiza bavila se kvalitativnim aspektom srpskog kamikaza poduhvata iz devedesetih. Desetak godina ranije, aprila 2008, Stojan Stamenković je napravio računicu koliko je Srbija, u vidu bruto domaćeg proizvoda, izgubila od 1991. godine. Po tom obračunu, dakle, počev od 1991. i zaključno sa dvehiljaditom godinom, Srbija je izgubila BDP u vrednosti od 175 milijardi evra. Reč je o proizvodnji koja je mogla biti ostvarena, a zbog rata i sankcija nije. Kada se tome doda tridesetak milijardi evra, na koliko je procenjena šteta od rata sa NATO paktom, ukupan gubitak pretrpljen u poslednjoj deceniji 20. veka premašuje 200 milijardi evra.
U narednom razdoblju od sedam godina (2001-2007) Srbija je, zbog zbivanja u prethodnom desetleću, da to tako kažemo, propustila da ostvari BDP od 210 milijardi evra. Naime, do 2000. izgubljeni BDP svake godine raste da bi na kraju dostigao 30 milijardi evra. Zahvaljujući privrednom rastu koji od tada kreće, izgubljeni dohodak se u narednih pet godina stabilizuje na dostignutom nivou, da bi tek posle 2005. počeo da opada.
Stamenkovićeva računica se, međutim, ovde nije zaustavila. Poznati ekonomista je napravio projekciju i za nekoliko narednih godina, tj. od 2008. do 2015. godine. Zapravo, napravio je dva scenarija. Prema prvom, tzv. optimističkom, scenariju zadržane su dotadašnje stope rasta od oko šest odsto, pa je procenjeni gubitak iznosio 235 milijardi evra. Pesimistički scenario je predviđao privredni rast od svega dva odsto zbog čega se gubitak BDP-a popeo na 285 milijardi evra.
U stvarnosti, međutim, nije ostvarena ni ta niža stopa rasta. Uglavnom zbog svetske ekonomske krize Srbija je od 2008. do kraja 2014. godine praktično stagnirala, ostvarivši rast od svega 0,3 odsto.
Dakle, ako se uzme ono što se zaista desilo, čak i ako se odbiju posledice krize, Srbija je preko onoga što je predvideo Stamenković gubila još po desetak milijardi godišnje, tj. ukupno dodatnih 80 milijardi evra.
Kada se sve ovo, dakle, sabere i oduzme, sveukupno izgubljeni BDP Srbije u razdoblju od 1991. do 2015. godine iznosi 750 milijardi evra. Što znači više od 100.000 evra po stanovniku.
Gubitak posle toga niko više nije računao. Ne znam ni koliko bi imalo smisla. Tek Srbija je u narednih pet godina – nećemo računati potonje godine krize, najpre zbog Kovida a zatim zbog ruskog napada na Ukrajinu – dakle od 2015. do zaključno 2019. ostvarila prosečan godišnji rast od 3,2 odsto. Već je rečeno, ali vredi ponoviti, jer se često zaboravlja, „dosmanlije” su od 2001. do zaključno 2008. godine, dakle opet do svetske ekonomske krize, ostvarile gotovo dvostruko veći rast – 5,9 odsto.
Sve u svemu, poslednju deceniju 20. veka, kojom su vladali Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, združeni u nekad formalnoj nekad neformalnoj „crveno-crnoj koaliciji”, koje su nasledili danas vladajući Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, obeležile su, čisto ekonomski gledano, velike pljačke stanovništva, strmoglav pad industrijske proizvodnje, razaranje fizičkog i ljudskog kapitala (znanja i veština) te materijalni gubitak težak 750 milijardi evra.

Mijat Lakićević,
Peščanik.net, 4. februar 2023.

Država protiv štediša i izvoznika

PEŠČANIK, , , ,
Činjenica da je dinar u poslednjih desetak godina bio „čvrst kao stena“ i nije nešto čime bi se trebalo ponositi, naprotiv. Ali za to već postoji odgovarajuća narodna izreka

Nedavno je predsednik Aleksandar Vučić na godišnjoj konferenciji za štampu (4. januara) s naglašenim zadovoljstvom rekao da je kurs nacionalne valute, krećući se oko 117-118 dinara za jedan evro, u poslednjih deset godina ostao „čvrst kao stena“.

Da li je to zbilja dobro i pohvalno?

Možda bi i bilo da su i cene sve druge robe ostale isto tako postojane i nepromenljive. Međutim, kao što svi znamo, to se nije desilo. Naprotiv.

Samo prošle godine inflacija je (još nema konačnih podataka) bila oko 15 odsto. U poslednjoj deceniji, tj. od 2012. do 2022. godine, cene su u proseku porasle oko 45 odsto. To znači da je samo tokom poslednjih 12 meseci evro izgubio sedminu svoje vrednosti. A ako se gleda od 2012, vrednost evra je praktično prepolovljena.

Posebnu težinu ovom, već po sebi poražavajućem podatku, daje činjenica da su time najviše pogođene one (sa ekonomske tačke gledišta) najkorisnije i najznačajnije kategorije stanovništva, odnosno privrede. Preciznije – štediše i izvoznici.

Kada je reč o štedišama, njihov gubitak je jasan: ako 100 evra koje su pre jedne decenije stavili u banku danas podignu i pretvore u dinare, moći će da kupe (gotovo) upola manje robe nego tada. Ko je imao 100 evra sada praktično ima 50. Kamata mu taj gubitak ni izbliza ne može nadoknaditi.

Dakle, onaj ko se ponašao odgovorno i racionalno – kažnjen je. U Srbiji se ne isplati štedeti. Ne isplati se biti odgovoran i racionalan. To je poruka koju aktuelna vlast šalje građanima, stvarajući, namećući štaviše, ne samo određeni „model“ ponašanja nego i svojevrsni „trošadžijski“ mentalitet. Da ne bude zabune, ekonomije nema bez potrošnje, ali u skladu s mogućnostima: ne trošiti nezarađeno, pozajmljivati umereno, jednostavno – prostirati se prema guberu.

Zato se u Srbiji malo štedi.

I u javnosti uopšte nema baš previše „empatije“ prema štedišama. Stalno se kuka nad sudbinom dužnika, onih koji su se zadužili, pa sad dugove ne mogu da vrate. Muke poverilaca koji svoja potraživanja ne mogu da naplate nikoga ne zanimaju. Niko se nije zabrinuo zbog štediša koji su prošle godine takoreći opljačkani jer je vrednost njihove imovine smanjena 15 odsto. Pa sad njihovih 13,5 milijardi evra, koliko iznosi devizna štednja stanovništva (preostalih 700 miliona, do 14,2 milijarde evra, koliko je ukupna štednja, jeste u dinarima) vredi čak dve milijarde manje, tj. 11,5 milijardi evra. Kakva je to kolosalna pljačka. I – nikom ništa.

Nije to rđavo samo sa ličnog aspekta jednog štediše. To je loše i po privredu. Jer i štediše su, zapravo, iako indirektno, poverioci. Štednja je temelj investicija. Novac koji su im građani poverili na čuvanje, banke kao kredite daju preduzećima za njihove poslovne poduhvate. Manje štednje – manje kredita – manje razvoja. Ukoliko nema dovoljno domaće štednje, banke mogu da je „uvezu“, pozajmljujući sredstva u inostranstvu, pa ih onda kroz kredite „prosleđivati“ domaćim preduzećima, ali će taj novac biti skuplji. To znači da će manji broj privrednika moći da uzme kredit ili će taj kredit biti manji, a biće verovatno i jedno i drugo, što će sve negativno delovati na ekonomski rast.

Na sličan način pogođeni su i izvoznici. Jednostavno, za evre (kao i bilo koju drugu stranu valutu) oni mogu u Srbiji da kupe sve manje. Samo prošle godine, nije zgoreg ponoviti, njihova zarada je zbog inflacije smanjena 15 odsto. Sa druge strane, zarada uvoznika je toliko veća. Dakle, najbolji deo srpske privrede, onaj koji se bori na stranom, vrlo zahtevnom tržištu, koji obezbeđuje devize, destimulisan je; uvoznici su privilegovani.

Učinak takve, više godina praktikovane politike, ogleda se u rastu spoljnotrgovinskog deficita. Prošle godine je za 11 meseci izvoz (24,8 milijardi evra) porastao 26 odsto, a uvoz (34,5 milijardi evra) 34 odsto. Procenjujući, na osnovu novembarskih podataka, izvoz bi za celu 2022. mogao da bude oko 27, a uvoz oko 38 milijardi evra. To znači da je manjak u robnoj razmeni sa inostranstvom dostigao 11 milijardi evra (nije isključeno da bude i veći), što je četiri milijarde evra, odnosno više od 50 odsto više nego 2021. godine.

Negativnim posledicama precenjenog dinara tu, međutim, nije kraj. One se vide i na širem ekonomskom planu. Naime, to obeshrabruje ulaganja u izvoznu robu, tj. proizvodnju tzv. razmenljivih dobara, a podstiče investicije u nerazmenljiva dobra kao što su nekretnine, usluge i slično. To je tačno ono što se dešava(lo) u Srbiji. Naime, poslednjih godina bruto domaći proizvod snažno vuče rast građevinarstva (išao je i do 30 odsto) i usluga (oko 10 odsto), dok industrijska proizvodnja stagnira ili jedva raste (za 11 meseci 2022. povećanje od svega 1,7 odsto).

Pošto je tako rasterao domaće privatne investitore, Vučić je morao da raznoraznim subvencijama (da ne kažemo podmićivanjem: besplatnim ustupanjem zemljišta, direktnim finansijskim davanjima) privlači strane ulagače. Zato su strane investicije dostigle sedam odsto BDP-a (prošle godine su, prema najavama, premašile četiri milijarde evra). Sa druge strane, povećana su i javna ulaganja. Planirano je (a plan se, po svemu sudeći, sprovodi u delo) da budu oko 4,5 milijardi evra, tj. 7,5 odsto bruto domaćeg proizvoda. Tako smo došli u situaciju da strane, javne i domaće privatne investicije budu gotovo jednake, tj. da se kreću oko 7-8 odsto BDP-a. A trebalo bi da ove poslednje budu otprilike kao prve dve zajedno (oko 15 odsto BDP-a).

Javne investicije – a reč je pre svega o infrastrukturnim radovima – finansirane su, naravno, stranim kreditima. Između ostalog, i zbog toga je javni dug u proteklih 10 godina udvostručen – sa 15 milijardi evra 2012, na 33 milijarde evra 2022. godine, uz tendenciju daljeg (brzog) rasta.

Vučić često ističe da je dug „svega“ 55 odsto BDP-a. Da je, međutim, devizni kurs pratio inflaciju, ova slika bi bila sasvim drugačija. Čisto ilustracije radi, da jedan evro danas, umesto 117 dinara, rastući u skladu sa inflacijom vredi 170 dinara, bruto domaći proizvod za 2022. godinu, procenjen inače na nešto više od 7.000 milijardi dinara, ne bi iznosio 60 milijardi evra nego 42 milijarde evra. A u tom slučaju udeo javnog duga u BDP-u ne bi bio 55 nego blizu 80 odsto.

Sve u svemu, činjenica da je dinar u poslednjih desetak godina bio „čvrst kao stena“ i nije nešto čime bi se trebalo ponositi, naprotiv. Ali za to već postoji odgovarajuća narodna izreka.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. januar 2023.

Laž godine

PEŠČANIK, , , ,
Neprestani pokušaji vlasti da ekonomsku situaciju u Srbiji prikaže mnogo boljom nego u celoj Evropi pokazuju se kao jedna velika obmana i teška neistina

Država je preuzela teret krize na sebe.

Na kraju svake godine, već je to neminovnost, rezimira se ostvareno, svode se bilansi, izdvajaju se najvažniji događaji; u poslednje vreme bira se izjava, pa čak i (samo) reč koja je obeležila proteklih 12 meseci. Ne znam da li postoji neki konkurs za izbor laži godine, ako nema, trebalo bi ga izmisliti. U Srbiji bi tu „laskavu titulu“ za 2022. mogla da ponese rečenica sa samog početka ovog teksta, dakle: „država je teret krize preuzela na sebe”.

Možda ona, ta laž, nije najbezočnija, možda nije ni najbrutalnija, pa čak ni najveća, ali je – najdublja. Jer ona zadire u same temelje društva, tiče se bazičnih odnosa u jednoj državi – zato je najdublja.

Sa druge strane, nijednu drugu rečenicu državni funkcioneri i službenici, od najnižih do najviših, od lokalnih do republičkih, nisu tako često ponavljali, tako da je ona postala i najšire rasprostranjena laž.

Najpre, kao „entitet” koji ne raspolaže nikakvim sopstvenim sredstvima, tj. koji sve čime raspolaže mora da, silom ili milom, preko raznih dažbina, uzme od drugih, država ne može neposredno na sebe preuzimati ni bilo kakve vanredne novčane obaveze. Ako državu pak posmatramo kao skup konkretnih ljudi koji obavljaju određene poslove i „radne zadatke”, očigledno je da ni oni na sebe lično ne preuzimaju nikakav finansijski teret.

Ono što se stvarno desilo, tj. što je država zaista uradila, jeste to da je teret krize preraspoređen. S jedne strane tako što su građanke i građani ono što nisu platili na mostu platili na ćupriji. Dakle, ono što nisu platili (i što neće platiti) kroz povećanu cenu energenata (električne energije i prirodnog gasa), platili su izvršavajući svoje poreske obaveze i puneći tako budžet iz kojeg se pokrivaju gubici javnih preduzeća (Elektroprivrede Srbije i Srbijagasa, konkretno). Prema proceni Fiskalnog saveta, to će stanovništvo Srbije koštati oko četiri milijarde evra.

Pri čemu, to nije nevažno, cenu ove i ovakve redistribucije plaća siromašniji deo stanovništva, pošto, ilustracije radi, poreze plaćaju i oni koji ne potroše ni kilovat-čas struje ili ni kubik prirodnog gasa.

Sa druge strane, pošto je deo povećanih budžetskih rashoda pokriven (i tek će biti pokrivan) zaduživanjem, najveći deo tereta krize prebačen je na buduće generacije. Jer, one će danas uzete kredite sutra-prekosutra morati da vraćaju. A ne zaboravimo, samo u poslednje tri godine aktuelna vlast je Srbiju zadužila za oko 10 milijardi evra. I podsetimo – javni dug je u poslednjih desetak godina više nego udvostručen: sa oko 15 milijardi evra 2012, kada je Vučić preuzeo državno kormilo, na 33 milijarde evra, koliko će dostići na kraju 2022. godine.

Taj enormni rast duga maskiran je stalnom pričom o navodnoj liderskoj poziciji Srbije. Tako su i najviši državni zvaničnici govorili kako će Srbija kovid-krizu prebroditi s najmanje oštećenja, tj. s najmanjim padom bruto domaćeg proizvoda. Zatim su govorili da će Srbija ostvariti najbolje „kumulativne” rezultate, tj. da će imati najveći rast BDP-a u 2020. i 2021. godini zajedno. Na kraju, nedavno je to isto obećano za 2021. i 2022. godinu.

Ništa od toga nije se pokazalo kao tačno. Prema rezultatima u pandemijskoj 2020, Srbija se s padom od 0,9 odsto našla „tek” na petom mestu – iza Irske (koja je imala rast BDP-a od 3,4 odsto), Turske (+1,8 odsto), Norveške i Litvanije (koje su imale pad BDP-a od 0,8 odsto). Irska i Turska bolje su od Srbije (koja je imala kumulativni rast od 6,5 odsto) pregurale 2020. i 2021. godinu (sa rastom od 19,7 odnosno 10,9 odsto). Konačno, ako se gledaju prošla i ova godina zajedno, bolje od Srbije (rast BDP-a od 10 odsto – 7,5 odsto u 2021. i 2,5 odsto u 2022) su i Hrvatska (sa rastom od 19 odsto – 13 odsto u 2021. i šest odsto u 2022) i Crna Gora (procenjen rast od 17 odsto).

Evropa je propala, samo to još ne zna. Takav se utisak mogao steći ove godine slušajući predstavnike aktuelne vlasti i gledajući njene medije. Protesti koji su se zbog rasta cena održavali u pojedinim evropskim gradovima dobijali su ovde udarno mesto u centralnim informativnim emisijama. Kad, ne lezi vraže, ispostavilo se da je inflacija u Srbiji znatno viša nego u (zapadnoj) Evropi. Na kraju novembra, u poređenju sa istim mesecom prethodne godine, rast cena u Srbiji dostigao je 15 odsto, dok je u Evropskoj uniji iznosio 11 odsto. Toliko je bio u Austriji, u Nemačkoj je bio nešto iznad 10 odsto, koliko i u Belgiji. Najveća je inflacija bila u Italiji (13 odsto), a najmanja u Španiji (6,6 odsto) i Francuskoj (7,1 odsto). U stvari, prosek je Evropskoj uniji kvario njen istočni deo jer je u zemljama centralno-istočne Evrope iznosila 17 odsto. Ali tu je sa inflacijom od 23 odsto prednjačila Mađarska, pa to nije bilo poželjno pominjati.

Monetarne vlasti Srbije u svoju odbranu ističu da je dve trećine inflacije „uvezeno”, tj. posledica zbivanja na svetskom tržištu, pre svega energenata. Primetno je, međutim, da su u Srbiji manje skočile cene uvozne robe, konkretno energenata (za 19 odsto; u CIE 40,2 odsto, u EU 47,6 odsto) nego cene onoga što sami proizvodimo, posebno hrane (u Srbiji 22,6 odsto, u CIE 27,1 odsto, u EU 17,9 odsto). Pri čemu su još cene osnovnih životnih namirnica (brašno, ulje, šećer) bile zamrznute, odnosno pod kontrolom su Vlade.

Sve u svemu, neprestani pokušaji vlasti da ekonomsku situaciju u Srbiji prikaže mnogo boljom nego u celoj Evropi pokazuju se kao jedna velika obmana i teška neistina.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. decembar 2022.