PEŠČANIK

Lanci, trgovinski i ostali

PEŠČANIK, , ,
I tako se jedna mera vlasti, navodno u korist naroda, „preko noći“ pretvara u svoju suprotnost. I „kamen o vratu“ budućih generacija

Juče je (u sredu, 20. septembra) ministar finansija Siniša Mali posetio, kako je sam rekao, jedan „market na Dorćolu“, kupio 16 artikala i uštedeo hiljadu dinara – javile su novine. Ako ministar finansija nema pametnija posla nego da u radno vreme nabavlja provijant onda je on, ma kolika mu plata bila, skupo plaćen. Da ne govorimo o tome da trgovina, cene, marže itsl. nisu u njegovoj nadležnosti, pa nije jasno što se on u to uopšte meša. Ali, ministri Vlade Srbije više su na televiziji nego u svojim kabinetima.

To je, međutim, čak i najmanje važno. Afera „parizer“, tj. akcija „Bolja cena – cena za narod“ zapravo je samo još jedna podvala, budući da će „narod“ tu „bolju cenu“ papreno platiti. U stvari, već je plaća, pošto vlast ovim potezom zapravo gasi požar koji je sama izazvala i raspirivala. Mada će od toga biti koristi koliko i kad se šumski požar gasi kantama umesto kanaderima.

Sećate li se kako se Vučić hvalio da nijedna zemlja u Evropi nije toliko novca kao Srbija podelila svojim građanima tokom krize prethodnih nekoliko godina? Onda je vreme i da se setite one, od upotrebe već izlizane (ali i dalje tačne) izreke da u ekonomiji „nema besplatnog ručka“. Niko nije sporio da je obaveza države da deluje „kontraciklično“, tj. da stimulisanjem potrošnje pomogne stanovništvu i preduzećima u teškim vremenima, ali je upozoravano da će prevelika i neselektivna pomoć imati kontraefekte. To se i dogodilo. „Upumpavanje“ gotovo hiljadu milijardi dinara (tj. više od osam milijardi evra) u sistem dovelo je (uz druge, spoljašnje uzroke manjeg značaja) do velikog rasta cena. Zato je danas (zaključno sa 30. avgustom) inflacija u Srbiji dvostruko veća nego u Evropskoj uniji (11,5 prema 5-6 odsto). I zato je danas tzv. referentna kamatna stopa centralne banke Srbije za dve trećine veća (6,5 naspram četiri odsto) nego evropske centralne banke. Jučerašnje rasipništvo vlasti narod danas plaća smanjenom kupovnom moći i nižim privrednim rastom.

Uzgred, kad je već ta akcija tako dobra i korisna, zašto se ne proširi na sve proizvode. Pa naravno, zato što bi to bukvalno razorilo privredni sistem i vrlo brzo bi se videlo koliko je štetno. Ovako, „u malim dozama“ to se ne vidi tako jasno. To jest, vidi se neposredna korist, ali se ne vidi dugoročna šteta. Kao i uvek kada se dodeljuju neke povlastice, privilegije i subvencije, u prvi plan izbijaju dobitnici. Oni kojima je uzeto da bi drugima bilo dato, kao i oni koji će u budućnosti biti lišeni nekih dobara jer su ih potrošile prošle, tj. današnje generacije, ostaju izvan vidokuruga i vlasti i javnosti.

Nešto slično, nije zgoreg podsetiti, već smo imali pre jedno pola veka, kada se privredni život uređivao samoupravnim sporazumima i društvenim dogovorima. Bila je to ona zloglasna „dogovorna ekonomija“. Znamo kako se to završilo.

Nisu ovih dana ograničene samo cene robe nego i cena novca. Narodna banka je ograničila, za narednih 15 meseci, od 1. oktobra, kamatne stope na stambene kredite na 4,08 odsto (ova mera ima više modaliteta, ali da sada u to ne ulazimo).

Banke ćute. To jest, ne bune se javno, ali u sebi jako gunđaju. I nema sumnje da se to neće povoljno odraziti na ugled, čitaj rejting, Srbije u poslovnom svetu.

Nije ovde reč samo o bankama. Nepoštovanje ugovora predstavlja narušavanje temelja pravne države. To dalje znači narušavanje stabilnosti ekonomskog sistema. A i jedno i drugo dovodi do utiska da je Srbija zemlja povećanog rizika za ulaganje i, uopšte, poslovanje. Zbog čega rastu kamatne stope po kojima će Srbija moći da se zadužuje na međunarodnom tržištu. Isto važi i za poslovne banke. Što znači da će biti skuplji krediti na domaćem tržištu. Veći troškovi – manje (domaćih privatnih – za razvoj jedne zamlje najvažnijih) investicija. Manje investicija – manji privredni rast, manje novih radnih mesta, manji standard stanovništva. I manje ljudi platežno sposobnih da uzmu stambeni kredit. I eto kako se jedna mera vlasti, navodno u korist naroda, „preko noći“ pretvara u svoju suprotnost. I „kamen o vratu“ budućih generacija.

Kada je reč o bankarskim i trgovinskim lancima (bankarske filijale su u suštini „marketi“) to što se ne bune – ako se ne bune – može da izazove sumnju da je država njima nešto zauzvrat obećala. Recimo, trgovcima da će (i dalje) suzbijati konkurenciju, tj. da neće puštati (lako ni brzo) nove kompanije na tržište, a što manja konkrencija, to veća cena, jasno je već odavno svima. Što se tiče banaka – gde je konkurencija poslednjih godina prilično smanjena – država može lako, prodajući obveznice na tržištu, kroz visoku kamatnu stopu da im nadoknadi (pa i više od toga) izgubljenu zaradu na stambenim kreditima.

Ovo su samo najnoviji primeri koji pokazuju da je privreda u Srbiji izložena sve većem administriranju i sve većoj samovolji vlasti. A tamo gde je zarobljena privreda, zarobljeni su i društvo i država.

PS.
Neke opozicione partije u poslednje vreme (mada tvrde da ih zagovaraju već dve godine) izlaze sa idejama da se napravi analiza „strukture cene“ za 100 najprodavanijih proizvoda u trgovinskim lancima, pa da se vidi „koliko tu zarađuje proizvođač, koliko posrednik, a koliko trgovac“. Jeste da to deluje organizovanije i uređenije od ovog prilično proizvoljnog biranja proizvoda koji će morati da pojeftine, ali bi efekti bili jednako pogubni, ako ne i veći.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. septembar 2023.

Kako je parizer pojeo Vučića

PEŠČANIK, , , , ,
Sav taj novac koji Vučić udeljuje zapravo je njihov sopstveni – bilo da ga je od njih prethodno uzeo kroz poreze i doprinose, bilo da se u njihovo ime i za njihov račun negde zadužio (što znači da će morati da ga vrate, razume se, s kamatom). Pri tome, daje ga uz takvu pompu i reklamu kao da ga je iz sopstvenog džepa izvadio

Kineska poslovica kaže: „Što siromašniji narod, to veće pagode“. U slučaju Srbije to znači – fudbalski stadioni. Uostalom, Srbija je ipak u Evropi, te su nam bliži rimski imperatori koji su diljem svog carstva podizali arene i koloseume. „Hleba i igara“ – važi i danas kao i pre dve hiljade godina.

Nije, dakle, teško dokučiti zašto se Vučić odlučio da gradi fudbalske stadione, a ne hale za košarku (odbojku, rukomet, atletiku) iako u ovim sportovima imamo mnogo više uspeha nego u nogometu. Pored toga, dvorane uopšte nisu tako grandiozne, ne bodu oči na svakom koraku, a nisu ni tako skupe, pa prilikom njihove izgradnje ne može mnogo ni da se ukrade.

Kad smo već kod sporta, davno je neko primetio, mislim da je stranac, da u Srbiji svi igraju fudbal, a pobeđuju u košarci. A kad se pobedi, onda mora i da se proslavi, zar ne.

Razumljiva je želja ljudi da odaju priznanje svojim sugrađanima koji postignu (veliki) uspeh na međunarodnoj sportskoj sceni. Razumljiva je i radost sportista što ih dočekuje hiljade ljudi. Pri tome, teško da i njima nije jasno da vlast želi da se ogrebe o njihov uspeh i njihovu popularnost, ali isto je tako teško zamisliti da mogu da odbiju poziv na prijem kod predsednika. (Mada 2002, kada su predvođeni istim ovim Pešićem osvojili svetsko prvenstvo u Indijanapolisu, posle prijema kod Koštunice nisu otišli na prijem kod Đinđića; Pešić je otišao.) Po onome što se moglo videti na prijemu kod Vučića, bili su prilično uzdržani. Možda je i to nagnalo predsednika da na kraju ponovo uzme reč i objavi da će nagrada za zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Parizu 2024. iznositi 200.000 evra. Nije izdržao da još malo ne promoviše sebe.

Mora biti da se Vučić sa više obzira odnosi prema kućnom budžetu nego prema ovom državnom. Naravno da Aleksandar Vučić nema nikakvih prava ni zakonskih ovlašćenja da tako svojevoljno, mimo svake procedure i bez pitanja nadležnih organa daje takva obećanja i deli milione evra.

Sam Vučić je rekao da će „Srbija biti peta u svetu po visini premija za osvojeno zlato na Olimpijskim igrama”. Nije izvesno da će zaista biti tako (kao što je nepouzdano i sve što Vučić inače govori), ali je nesumnjivo da je ta suma gotovo šest puta veća od nagrade za prvo mesto na Olimpijadi u Londonu (35.000 evra) 2012. godine.

Po čemu je to, ekonomski gledano, Srbija peta u svetu ili, sa druge strane, koji su to ekonomski parametri Srbije u poslednjih 10-12 godina poboljšani 5-6 puta? Nema ničeg takvog. Sasvim obratno, ako je po nečemu među prvih pet u Evropi, onda je to po siromaštvu. U času kada se kao pijani milioner razbacuje basnoslovnim svotama, srpska ekonomija gotovo da je na staklenim nogama. Rast cena je među najvišim u Evropi, dok je rast privrede među najnižim u Evropi. Da bi prikrila loše stanje, vlast sve češće pribegava administrativnom nasilju nad ekonomskim subjektima: određuje cene hrane, raznih proizvoda široke potrošnje, energenata, bankarskih usluga, kredita. Sa druge strane, vlast sve češće pribegava direktnoj podeli novca svim kategorijama stanovništva, što bi se reklo, „od kolevke, pa do groba“: deci, omladini, majkama, seljacima, penzionerima. Zašto? Zato što ljudi od svojih regularnih primanja ne mogu normalno da žive.

Naravno, sav taj novac koji Vučić udeljuje građankama i građanima zapravo je njihov sopstveni – bilo da ga je od njih prethodno uzeo, kroz poreze i doprinose, bilo da se u njihovo ime i za njihov račun negde zadužio (što znači da će morati da ga vrate, razume se, s kamatom). Pri tome, daje ga uz takvu pompu i reklamu kao da ga je iz sopstvenog džepa izvadio.

Da li bi neko, s obzirom na sve rečeno postavlja se pitanje, iz nekog sportskog foruma, recimo predsednik Olimpijskog komiteta Srbije Božidar Maljković, trebalo da došapne Aleksandru Vučiću da nije u redu da sportisti pored zlatne olimpijske medalje (što im je, takoreći po definiciji, i najveća satisfakcija) dobijaju još 200.000 evra, dok se istovremeno narodu obezbeđuje parizer od 200 dinara.

Inače, kad (najzad) dođosmo do parizera, čini se da je Vučić – ma koliko bio poznat kao kralj političkog marketinga – u ovom slučaju omanuo. Naprosto, parizer mu je ukrao šou. Neko bi pomislio da su proizvođači parizera debelo platili za ovu kampanju. Ja u to ne verujem. Ali, kakogod, Vučić je potisnut u drugi plan, a u prvi plan je – možda i protiv svoje volje – izbio parizer.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 14. septembar 2023.

BRIKS u Srbiji

PEŠČANIK, , , , , , ,
Danas je jasno da BRIKS sve više postaje kineska platforma za obračun sa Zapadom kao političkim poretkom, kao skupom zemalja u kojima vlada liberalno-demokratsko društveno uređenje gde god se one na kugli zemaljskoj nalazile

Prošlonedeljni, 15. po redu samit BRIKS-a (22-24. avgust, Johanesburg, Južnoafrička Republika) iskorišćen je u beogradskim režimskim medijima za još jednu kampanju u korist ove organizacije, sa sve zalaganjem da i Srbija postane njen član. Kampanja, doduše, nije bila tako agresivna kao što oni inače umeju, ali za to postoje određeni razlozi. Najpre, pojedine opozicione, uglavnom desničarske, partije (Dveri, Novi DSS itd.) to već odavno traže (kao uostalom i pristupanje ruskoj Evroazijskoj ekonomskoj uniji – EAEU), tako da Vučić najverovatnije ne želi da ispadne da kopira tuđu, tj. politiku svojih protivnika.

Drugo, i važnije, sa njenim nosećim stubovima, Rusijom i Kinom, Srbija ima bolje odnose i od preostalih osnivača i od novoprimljenih članova tako da joj formalno članstvo i ne treba.


Politička suština

Ako je i zamišljen kao čisto ekonomska organizacija –mada je teško i zamisliti da Putinova Rusija bilo čemu pristupa na takav način; važi to i za Đinpingovu Kinu – danas je jasno da to više nije tako i da su krajnji ciljevi BRIKS-a političke prirode. Oni možda samo nisu tako vidljivi, jer su sadašnje aktivnosti još uvek prvenstveno usmerene na stvaranje široke i snažne ekonomske baze koja na kraju uvek presudi i u političkim sporovima.

Aktuelna svetska situacija – s jedne strane sukob Rusije i Evrope povodom Putinove agresije na Ukrajinu, a sa druge, mada trenutno ne oružani ali potencijalno opasniji, sukob Kine i SAD povodom Đinpingovih aspiracija prema Tajvanu – ukazuje na sve veću konfrontaciju između Istoka i Zapada. Tome u prilog govori i nastup kineskog predsednika na samitu BRIKS-a koji su pojedini posmatrači ocenili kao „najotvorenije i najeksplicitnije nastojanje” da se BRIKS okrene protiv Zapada. Lako je uočljivo da Kina pre svega pokušava da BRIKS iskoristi kao platformu (uzgred, to pravno i nije organizacija nego „platforma za saradnju”) koja će okupiti što veći broj zemalja da bi je to učinilo jačom u trenutku kada proceni da je spremna za konačni obračun.

Nema, dakle, ovde ni govora o stvaranju nekakvog „multipolarnog” sveta, kako se inače pojava BRIKS-a ne retko tumači, već se radi o pokušaju da se svet ponovo podeli na dva bloka. Pri čemu Kina računa da je izvukla određene pouke iz onog blokovskog sukoba od pre pola veka, tj. iz poraza Sovjetskog Saveza koji je krahirao pre svega zato što (ni uz pomoć istočnoevropskih zemalja pod svojom kontrolom) nije mogao da izdrži ekonomsku trku sa Zapadom. Zato Kina sada nastoji da ojača ekonomski uticaj po celom svetu i tako (makar indirektno) poveća broj svojih a smanji broj saveznika Amerike koju nesumnjivo vidi kao glavnog protivnika i u ekonomskom i u vojnom smislu.

Kada se govori o sukobu Zapada i Istoka, onda se naravno ne misli na geografske strane sveta nego na političke. Reč je pre svega o pokušaju neslobodnih i nedemokratskih režima Kine i Rusije da zaustave širenje  slobode i demokratije u svetu.

Ekonomski razvoj, tj. kada ljudi reše svoje egzistencijalne probleme – kao što je Kina, dopuštajući kapitalizam u ekonomiji,  rešila problem gladi i podigla standard svog stanovništva – kod njih se javi potreba da zadovolje svoju „duhovnu glad”. A za to su neophodne kulturne slobode – misli, govora, okupljanja, organizovanja…

To je ono što diktatori poput Đinpinga ne žele da dozvole. Ali Đinping ne želi ni da mu demokratija zakuca na vrata kao što se desilo Putinu sa Ukrajinom, tj. njenom željom da uđe u Evropsku uniju. Zato pokušava da posredstvom ekonomskih mehanizama što veći deo sveta stavi pod svoju kontrolu, odnosno da onemogući ili zaustavi njegovu demokratizaciju.

Srbija je dobar primer za to. Na jedan ili drugi način, Kina je milijarde evra uložila u Vučića i njegov autokratski režim. Nema sumnje da će isti recept primeniti i na svaku drugu zemlju, bila ona članica BRIKS-a ili ne bila.


Iskustvo Nesvrstanih

Da Kina uči iz tuđeg iskustva govori i politika proširenja BRIKS-a. Ona želi da izbegne da se, kao što je do toga došlo početkom šezdesetih godina 20. veka, između dva bloka pojavi neka nova grupa neutralnih zemalja. Zato je pored Indije, koja je već unutra, pokušala da u BRIKS ubaci i druga dva osnivača Pokreta nesvrstanih – Egipat i Indoneziju. Indonezija je u poslednji čas otpala, jer je domaćin samita južnoafrički predsednik Siril Ramafosa insistirao da u članstvo bude primljena Etiopija. Ni to, doduše, nije moglo mnogo da pokvari zadovoljstvo Đinpingu. Ne samo zato što je i Etiopija bila istaknuti član nesvrstanih, već i zato što se Kina već ulogorila na „crnom kontinentu” a ovo će sigurno dodatno ojačati njenu poziciju. Za Indoneziju ima vremena.

Način prijema novih članova – koji kao da su skupljeni „s koca i konopca”, toliko su međusobno različiti – najbolji je dokaz da BRIKS postaje prvenstveno politička organizacija Očigledno je, naime, da prilikom njihovog izbora nema nikakvih jasnih i unapred propisanih kriterijuma (osim da ne podržavaju „politiku sankcija”) a kad nema kriterijuma to znači da odlučuje politička (zlo)volja.

Pored Egipta i Etiopije u članstvo (koje formalno počinje 1. januara 2024. godine) između dvadesetak zainteresovanih zemalja primljeni su još Argentina, Iran, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati. Prijem poslednje tri, kojima su ljudske slobode i prava značajni otprilike koliko i deveta rupa na svirali sigurno neće doprineti jačanju demokratskih tendencija u ovom savezu, ali će zato Kini omogućiti da skoro u potpunosti kontroliše tržište nafte čiji je najveći svetski uvoznik.

Od Arabije i Emirata se, takođe, očekuje da ojačaju finansijski potencijal BRIKS-a, odnosno njegove Nove razvojne banke koja je od osnivanja 2015. odobrila svega 30 milijardi dolara kredita. Svetska banka je, recimo, samo prošle godine zemljama u razvoju podelila zajmove u visini od oko 100 milijardi dolara. Đinping kao da ima zmiju u džepu.

Ekonomisti su već primetili da je jedan od glavnih ciljeva BRIKS-a (pored zamene dolara nekom drugom valutom, o čemu je bilo dosta priče ali ne i konkretnih zaključaka) čvršće povezivanje zemalja koje imaju sirovine (Rusija) sa onima koje imaju prerađivačku industriju (Kina) te njihov pokušaj ovladavanja svetskim ekonomskim tokovima, odnosno, u perspektivi, svetom u celini.

Argentinu, koja je u velikoj krizi, u kojoj je inflacija premašila 100 procenata i kojoj je MMF pozajmio 44 milijarde dolara da bi stabilizovala svoje finansije, u BRIKS je ugurao brazilski predsednik Lula da Silva, inače veliki kritičar MMF-a, očekujući po svoj prilici da će joj na taj način obezbediti dodatna sredstva.

Prijem Egipta verovatno je motivisan željom da se u zemlji koja je u velikim ekonomskim teškoćama (čak ima problema da obezbedi sredstva za uvoz pšenice, samo od marta 2022. egipatska funta je tri puta devalvirala, inflacija je premašila 35 odsto) izbegne neka nova „obojena revolucija”, tj. demokratizacija.


Čelično bratstvo

Predstavnika Srbije nije bilo u Johanesburgu. Ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić je objašnjavao da Srbija ne može istovremeno da traži članstvo u BRIKS-u i u Evropskoj uniji.

Ali, ako nema Srbije u BRIKS-u ima BRIKS-a u Srbiji. Naime, ono što je možda „mislena imenica” i za neke njegove osnivače, Srbija već uveliko koristi: sirovine iz Rusije, investicije iz Kine, kredite iz Emirata. Tako da formalno članstvo, kao što je rečeno na početku, njoj nije ni potrebno. A ne treba to ni Rusiji ni Kini sa kojima Srbija već gaji „bratske odnose” i „čelično prijateljstvo” čime, opet, ne može da se pohvali nijedna od novoprimljenih članica BRIKS-a. S druge strane, Srbija je Rusiji i Kini potrebna baš takva kakva jeste i tu gde jeste: sa ograničenim ljudskim pravima i slabom demokratijom, ali u vratima Evropske unije, kao njihov Trojanski konj na Balkanu.

Kakav god da mu je bio cilj na početku, danas je jasno da BRIKS sve više postaje kineska platforma za obračun sa Zapadom kao političkim poretkom, kao skupom zemalja u kojima vlada liberalno-demokratsko društveno uređenje gde god se one na kugli zemaljskoj nalazile.

Mijat Lakićević
Pošćanik.net, 29. avgust 2023.

Varvari na vratima

PEŠČANIK, , ,
Sve to što govori Vučić, kada je reč o strateškim opredeljenjima Srbije, manje-više je pogrešno. Pogrešno je, naravno, sa stanovišta običnih ljudi. Ali i s njegovog sopstvenog. Makar ne bi živeo u tolikom strahu

Aleksandar Vučić ne razume zapadnu civilizaciju. Zato je i ne voli iako to nije bitno. Podnosi je, otprilike, kao što je Miloš Obrenović podnosio turski jaram, pokušava da prevari Brisel kao „kodža“ Stambol, snishodljivošću i/ili lukavstvom. Pokazuju to i njegovi najnoviji javni nastupi koji se ređaju kao na pokretnoj traci, tri samo u poslednjih šest dana (od utorka 8. do nedelje 13. avgusta).

Vidi se to iz njegovog rečnika – prihvatio je, recimo, termin „kolektivni Zapad“, koji koriste najljući neprijatelji Evrope i Amerike – ali i, što je naravno mnogo važnije, iz njegovih stavova. Prihvatajući, naime, Putinovu i Đinpingovu „mantru“, i Aleksandar Vučić kaže da se politika Zapada „svodi na to da nameće svoje vrednosti od Azerbejdžana i Egipta do Indonezije“.

Kao da Egipćani, Indonežani, Rusi, Kinezi… ne ljube slobodu, ne vole demokratiju, ne žele pravnu državu nego im sve to treba silom nametati. Upravo je suprotno: razni diktatori, veliki i mali, pokušavaju na sve načine da onemoguće i spreče prodor slobode i demokratije, kako u njihove tako i u druge zemlje. U tome ne biraju sredstva, pa se, evo, i na globalnom planu povezuju i udružuju da bi svoje narode zadržali u ropstvu i neznanju.

Evropska unija je mirovni projekat, projekat „za“, vođen pre svega htenjem evropskih nacija da urede i poboljšaju međusobne odnose, dok je BRIKS projekat „protiv“, inspirisan potrebom autoritarnih režima Rusije i Kine, usmeren prvenstveno protiv „zapadnih vrednosti“ koje ugrožavaju tu njihovu poziciju.

Takozvane zapadne vrednosti – takozvane jer su zapravo opštečovečanske, samo što su na Zapadu kao takve i priznate i ugrađene u politički sistem – ne mora niko sa strane da nameće ljudima i narodima, one su njihova nasušna potreba, kao vazduh i voda.

Liberalno-demokratske zemlje mogu ponekad, možda i ređe nego što bi prilike zahtevale, s manje ili više uspeha u tome da im pomažu, kao što su dvehiljadite pomogle građankama i građanima Srbije, koji su sloganom „Slobo – Sadame“ najbolje izrazili suštinu tadašnjeg režima, da zbace jednu pljačkašku i ubilačku, zločinačku vlast.

Da je Vučiću zbilja stalo do parole „Balkan balkanskim narodima“, on bi znao da to zapravo znači prihvatanje evropskih vrednosti. Jer, nukleus Evrope, rodno mesto zapadne civilizacije, nalazi se upravo na Balkanu, u drevnoj Atini. Odatle se ona proširila po celom svetu, ne zahvaljujući vojnoj sili (iako je, nažalost, i toga bilo) nego zahvaljujući snazi svoje ideje.

Kao što postoji veza između vrednosti na kojima počiva neka zajednica i karaktera političke vlasti u njoj, tako postoji veza između kvaliteta jedne države i kvaliteta njenog novca. Vučić ne shvata da (američki) dolar kao svetsku valutu niko nije nametnuo niti je to neko planirao nego je do toga došlo spontano, na osnovu dugogodišnjeg iskustva. Ključnu ulogu u tome odigrale su institucije, ne samo centralna banka nego i druge koje su ograničavale moć i samovolju vladara (bilo naslednog bilo izabranog). I nije reč o tome (kao što po „nacionalnim medijima“ tumače Vučićevi čauši) da sentenca ispisana na novčanici od jednog dolara – In God We Trust – znači da je dolar taj bog u koga Amerikanci veruju već, upravo suprotno, ona ukazuje na moralne temelje jednog društva, od njegovog dna do vrha i sve do jedne tako profane stvari (mada je, zapravo, vrlo sofisticirani proizvod) kao što je novac.

Svaki prosečan, da tako kažem, roditelj razmišlja o tome u kakvoj zemlji želi da žive njegova deca. Nije mu potrebno da ga na to podseća nekakav šeik. Šta onda hoće da poruči Aleksandar Vučić kad kaže da mu je to trivijalno pitanje postavio vladar Ujedinjenih Arapskih Emirata. U stvari, odgovor je u drugom delu Bin Zajedove rečenice – mada nikad nećemo saznati da li je on to stvarno rekao ili je samo poslužio kao Vučićev „medijum“ – onom gde Vučića opominje da razmisli na koju će stranu Srbija, tj. da li će biti „uz najrazvijenije zemlje sveta koje neće biti isključivo na Zapadu“, te da „ne vodi(m) politiku samo na tri ili četiri godine, do kraja mandata već da gleda(m) u budućnost“. (Ovo pre liči da mu je rekao Zoran Đinđić.)

Sve(t) će se promeniti iz temelja, samo Emirati i Mohamed Bin Zajed neće. Tako ispada po arapskom šeiku za koga Vučić misli da „dobro razume šta se u svetu zbiva“. Vučić očigledno nije načisto kome se „privoleti carstvu. Tim pre što će, kako ističe, „Evropljani samo govoriti o vrednostima, a gubiće saveznike, kao Zapadno rimsko carstvo. To je kao da uživamo u fontanama i najlepšim kupatilima, dok nam varvari dolaze iznad Alpa i pravimo se da ništa ne vidimo“.

Predviđa li to Aleksandar Vučić propast Zapada ili makar Evrope? (Uzgred, ko su ti „varvari“ koji stoje pred kapijama Evrope danas? Ne verujem da bi se odgovor koji se nameće svideo njegovim prijateljima sa Istoka.) Računa li da će Istočno, sa Moskvom kao „trećim Rimom“, opstati? Ne bi s tom prognozom bio ni prvi ni poslednji, a ni usamljen u Srbiji kakva je ona danas, čemu je, uostalom, i sam dao veliki doprinos. Nije čudo, otud, da gaji „čelično prijateljstvo“ i „bratske odnose“ s najvećim diktatorima širom sveta. Možda Vučić zaista u tom i takvom svetu vidi svoju i budućnost svog sina, ali omladina Srbije, kao što pokazuju i najnovije ankete, svoju budućnost vidi na suprotnoj strani. Uostalom, baš kao i stanovnici „obećanih“ zemalja. Ne samo, pa ni pre svega žudeći za materijalnim bogatstvom nego tražeći slobodu, demokratiju, vladavinu prava.

Tako da sve to što govori Vučić, kada je reč o strateškim opredeljenjima Srbije, sve je to manje-više pogrešno. Pogrešno je, naravno, sa stanovišta običnih ljudi. Ali i s njegovog sopstvenog. Makar ne bi živeo u tolikom strahu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 15. avgust 2023.

Muke s Jugoslovenima

PEŠČANIK, , ,
Osvedočili smo se mnogo puta da su dugogodišnji državni službenici koji su u doba Jugoslavije, te „tamnice srpskog naroda“, napravili zavidne karijere, tokom devedesetih postajali srpski nacionalisti. I da su nekadašnji ideolozi marksizma postali ideolozi nacionalizma

Nema mira u „srpskom svetu“. Neprijatelji vrebaju sa svih strana, spolja, ali i iznutra. Naravno, ovi poslednji su najopasniji. Jer, ne nalaze se oni samo unutar matične države Srbije nego i unutar samog „srpskog sveta. Po tome njegovi ideolozi podsećaju na komuniste – ako im neko dođe glave, biće to „mangupi u sopstvenim redovima“.

Slobodan Antonić je nedavno neprijatelje svega srpskog, a pogotovo identiteta razotkrio u – Jugoslovenima. U tekstu drvengradskog naslova „Istina je nacionalistička izmišljotina“ – inspirisanog knjigom Pogled jednog srpskog nacionaliste istoričara umetnosti Nikole Kusovca, te je istovremeno i osvrt na istu – Antonić između ostalog piše: „Paradoksalno, Srbija je zemlja u kojoj žive Srbi, a čijom kulturom i medijima vladaju ‘Jugosloveni’.“

Kao potporu svojoj oceni Antonić navodi izjave dvadesetak poznatih javnih delatnika (tačno 19, Antonićevim redosledom: Radina Vučetić, Biljana Srbljanović, Vladimir Arsenijević, Minja Bogavac, Ognjen Glavonić, Slobodan Tišma, Srđan Dragojević, Momčilo Đorgović, Dinko Gruhonjić, Jasna Đuričić, Kokan Mladenović, Dubravka Stojanović, Aleksej Kišjuhas, Teofil Pančić, Dejan Ilić, Duško Milinović, Stevan Filipović, Slobodan J. Georgiev, Biljana Lukić). Najpre, iz citata se jasno vidi da tek oko polovine pomenutih sebe smatra i naziva Jugoslovenima (u nekom nacionalnom ili političkom smislu), drugi se samo pozitivno izražavaju o Jugoslaviji kao državi. Kad smo već kod toga, nije jasno ni zašto Antonić Jugoslovene stavlja pod znake navoda: zato što misli da ih uopšte ne može biti kad već nema Jugoslavije, ili što misli da oni nisu pravi nego su neki lažni Jugosloveni, ili je nešto šesto u pitanju? Nije jasno, ali nije ni važno. Ključno je, zapravo, sledeće: Da li se bilo ko od pomenutih (a moglo bi se, istini za volju, naći bar još toliko nepomenutih, sličnih stavova i opredeljenja) nalazi na čelu bilo koje „nacionalne“, odnosno državne kulturno-prosvetne, naučne ili informativne ustanove. Na primer – Srpske akademija nauka i umetnosti, Narodne biblioteke, Narodnog muzeja, Univerziteta u Beogradu i bilo kog fakulteta u njegovom sastavu, mnogobrojnih naučnih instituta, Politike ili neke druge medijske kuće u državnom vlasništvu, pa čak i privatnom, ali (kada je reč o elektronskim) s nacionalnim „pečatom“, tj. nacionalnom frekvencijom? Stanje je takvo da je pitanje bukvalno retoričko.

Sve u svemu, nije istina da Jugosloveni vladaju kulturom i medijima u Srbiji, kao što tvrdi Antonić. Moguće je, međutim, nešto drugo. Moguće je da na toj sceni Jugosloveni dominiraju. Ali ne po svom broju niti, kao što smo videli, po tome što na njoj zauzimaju „komandne visove“ nego zbog brojnosti, a pre svega zbog visokog kvaliteta njihovih kulturno-umetničkih, naučnih i medijskih proizvoda. Odnosno, sa druge strane, zbog niskog kvantiteta i kvaliteta onoga što proizvedu (samoproklamovani) srpski nacionalisti.

Koliko je Antoniću stalo do istine vidi se i iz njegove sledeće rečenice: „Naša kulturna ‘elita’ voli da se slika na Trafalgar skveru, na kojem dominira spomenik admiralu Nelsonu“, ne pitajući se „zašto memorijal admiralu nije negde na obali – u Doveru, recimo, nego je baš u Londonu“, kaže Antonić, odgovarajući tako na kritike spomenika Stefanu Nemanji u Beogradu. Stvar je banalna, ali opet, zar ne bi trebalo ponuditi neki dokaz, makar ilustraciju za ovakvu tvrdnju. Očigledno, Antoniću i nisu potrebne činjenice, što i nije neobično za stanovište kojem su mitovi važniji od istorijske istine. (Uzgred, stavljanje elite pod navodnike očigledno znači da je, prema autorovom mišljenju, reč o lažnoj eliti; po analogiji, iz toga proizlazi da je gore reč o lažnim Jugoslovenima. Koji su onda pravi?)

Za izlečenje „obolelog bića srpske kulture“ Antonić sa odobravanjem navodi predlog Nikole Kusovca da „na čelo svih ustanova kulture koje su od vitalnog značaja za očuvanje i negovanje nacionalne svesti budu postavljeni osvedočeni stručnjaci – rodoljubi“.

U načelu, to je besmislica iza koje se krije prevara. Naime, kada zovete električara da vam popravi bojler ili inženjera da vam sagradi kuću, ne proveravate kakav je rodoljub. Nema principijelne razlike ni kada je reč o tzv. humanističkim oblastima.

Sa druge strane, kao što znamo iz iskustva, pravovernost se oduvek najbolje dokazivala partijskom knjižicom. Ni danas nije drugačije.

Takođe, osvedočili smo se mnogo puta da su dugogodišnji državni službenici koji su u doba Jugoslavije, te „tamnice srpskog naroda“, napravili zavidne karijere, tokom devedesetih, ko brže ko sporije, postajali srpski nacionalisti. I da su nekadašnji ideolozi marksizma postali ideolozi nacionalizma.

Kako se ova priča mogla završiti drugačije nego tako što će Jugosloveni biti proglašeni za autošoviniste, autokolonijaliste i, uopšte, izdajnike. Drugim rečima, za neku vrstu pete kolone.

Nije, međutim, srpskim nacionalistima problem samo peta kolona (na čijem čelu korača Radomir Konstantinović, a ni Dositej Obradović nije daleko) nego i jedna najnovija, šesta. Pre desetak godina Vladimir Gligorov je, posmatrajući srpsku političku scenu, podsetio na takoreći zakonitu pojavu „sukoba unutar patriotskih krugova“ i predosetio „učestalost“ njihovih međusobnih „optužbi za izdajništvo“. Upravo to se danas dešava u Srbiji. S jedne strane su oni koji podržavaju nacionalnu politiku (pre svega prema kosovskom pitanju) Aleksandra Vučića, kao jedino realnu u ovom trenutku, okupljeni uglavnom oko „Ćirilice“, a sa druge strane manje ili više oštri kritičari te politike, okupljeni oko „Proglasa za okupljanje u odbrani Kosova i Metohije“. Možda najistaknutiji, svakako najaktivniji predstavnik prve grupe Dragoslav Bokan, ovu drugu grupu nazvao je „šestom kolonom“ (koji termin je, po sopstvenom priznanju, pozajmio od Putinovog i ideologa „ruskog sveta“ Aleksandra Dugina) jer ona svojim radikalizmom, ponekad i iz najboljih namera, zapravo nanosi štetu nacionalnoj stvari i vodi u pakao.

U pomenutom članku („O odgovornosti u demokratiji“) Gligorov dokazuje da „u demokratiji nema izdajnika“ jer je „reč o sistemu koji institucionalizuje pravo na političke ciljeve koji god da su“, te da „usled toga, nema ni nepatriotskih politika“.

Ne dolazi u obzir. To bi srpske nacionaliste ostavilo bez hleba. A i masti. Kao i časti. Ne, zbilja, ne dolazi u obzir.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 31. jul 2023.

Za(š)to nema rasta

PEŠČANIK, , , ,
Odavno nismo čuli kako će Srbija biti ili već jeste lider u ovome ili onome, ne samo u regionu nego i u Evropi. Jer ono po čemu smo u samom vrhu – visina inflacije – i nije baš za hvalu, dok smo po visini privrednog rasta pri samom dnu, pa Vučić opet nema čime da se pohvali

Kaže predsednica Vlade Srbije: „Bivša vlast se zaduživala za potrošnju, a mi se zadužujemo za investicije“. Dobro, zamislimo da je stvarno tako – gde je rast? Gde je taj privredni rast koji su generisale investicije u koje su, navodno, otišli strani krediti? Nema ga.

Štaviše, u razdoblju za koje Ana Brnabić tvrdi da su se u njemu zajmovi koristili za povećanje potrošnje (što, istini za volju, nije sasvim netačno – nisu „žuti“ bili savršeni, mada na tom poslu nisu bili usamljeni), stopa privrednog rasta bila je mnogo veća nego za vakta ove vlasti koja, kako sama tvrdi, pozajmljuje da bi ulagala. I to gotovo dvostruko veća. Tada je bila 4,5 odsto, a sada je oko 2,5 odsto.

Kao što svaki investitor zna, tačnije, svaki koji ulaže sopstvene pare (makar i da su prethodno pozajmljene – što znači da će morati lično da ih vrati), nije dovoljno da se ulaže. Potrebno je da ulaganje bude efikasno, tj. da odbacuje profit. Ako ulažete u (kupovinu opreme za) vojsku i policiju, kao što je Srbija mnogo radila, ta vam se investicija (ekonomski) neće vratiti.

Slično važi i za infrastrukturu koju je premijerka pomenula kao oblast u koju se danas mnogo ulaže. Izgradnja puta je svakako korisna, ali ni ona, sama po sebi, neće biti isplativa. Od nje se to zapravo i ne očekuje. Ono što se očekuje jeste da privuče mnogo novih malih privatnih investitora koji će oko puta izgraditi fabrike i na taj način doprineti opštem porastu privredne aktivnosti.

U Srbiji se to, međutim, ne dešava. Zašto? Pa zato što put nije dovoljan uslov za rast (privatnih) investicija. Nije dovoljno da država investira, neophodno je da država ne bude partijska nego da bude pravna i da privreda ne bude zarobljena nego slobodna.

Ovaj, nužan, uslov u Srbiji već godinama nedostaje i zato su privatne investicije već godinama daleko od potrebnih. Negde su na 4-5 milijardi evra, a trebalo bi da budu dvostruko veće. Zato industrijska proizvodnja praktično stagnira.

Povod za navedenu izjavu premijerke Brnabić u Narodnoj skupštini bila je kritika koju su zbog preteranog zaduživanja uputili pojedini poslanici na račun izvršne vlasti, rekavši, između ostalog, da se javni dug približava sumi od 36 milijardi evra i da zemlja klizi u dužničko ropstvo. Dobro, narodni predstavnici su – verovatno u žaru političke borbe – malo preterali, ali da se Srbija ubrzano zadužuje, to je fakat. Recimo za 12 godina svoje vladavine „dosovska  vlast se (od 2001. do, zaključno, juna 2012. godine) zadužila približno osam milijardi evra (sa oko sedam – pošto je prethodno dve trećine spoljnog duga otpisano – na oko 15 milijardi evra). Za isto toliko razdoblje Vučićeva vlast se zadužila čak dva i po puta više – oko 20 milijardi evra. Naročito zabrinjava ubrzanje zaduživanje poslednjih godina. Recimo, za prvih sedam godina svoje vladavine (od 2013. do kraja 2019) aktuelna vlast se zadužila za devet milijardi evra (sa 15, dug je porastao na 24 milijarde evra). U poslednje tri i po godine, međutim, javni dug je porastao nepunih 12 milijardi, dakle više od tri milijarde evra godišnje.

Braneći politiku zaduživanja, vlast najčešće ističe da je javni dug u odnosu na bruto domaći proizvod jedva prešao 50 odsto. Iako je to iznad maksimuma od 45 odsto propisanog Zakonom o budžetskom sistemu, ne može se reći da je stanje javnog duga dramatično. Međutim, nema ni razloga za spokojstvo, naprotiv. Suština je u velikoj manipulaciji podacima, pa i obmani građanki i građana Srbije. Naime, sa jedne strane zbog visoke inflacije, a sa druge zbog (faktički) fiksnog deviznog kursa, podaci o bruto domaćem proizvodu u evrima daju lažnu sliku srpske privrede.

Recimo, 2021. Srbija je ostvarila bruto domaći proizvod od 53 milijarde evra, a prošle godine 60 milijardi evra. To je povećanje od sedam milijardi evra ili, zbilja fantastičnih, gotovo 15 odsto. Da li je lane toliko porastao standard građana Srbije? Retoričko pitanje. Svi znamo da nije. Jedva ako je zadržan na onom pretprošlogodišnjem nivou. Rast je „pojela“ inflacija. Realno, tj. kada se od nominalnog rasta u dinarima odbije rast cena, BDP Srbije porastao je više nego skromnih 2,3 odsto. I ove godine će se ponoviti nešto slično. BDP bi, naime, prema planskim dokumentima vlasti, trebalo da premaši 8.000 milijardi dinara – a verovatno će, zbog inflacije više od predviđene, biti i veći – i dogurati do 68-69 milijardi evra. Dakle, opet će se rast BDP-a u evrima kretati oko 14-15 odsto, dok će realno, kako govore aktuelne prognoze, biti oko dva odsto.

Da srpskoj ekonomiji ne cvetaju ruže, osim eventualno šipka, moglo se primetiti i po tome što predsednik Vučić u poslednje vreme, barem kada je o ekonomiji reč – zbog toga valjda češće poteže nacionalno-političke teme – retko pominje Hrvatsku. Setiće se neko, možda, kako je Vučić negde sredinom 2021. slavodobitno objavio da će Srbija uskoro po visini BDP-a prestići Hrvatsku. Budući da Srbija ima gotovo dvostruko više stanovnika od Hrvatske (sedam naspram četiri miliona), to i ne bi trebalo da predstavlja neki veliki uspeh, ali se ipak nije dogodilo. Hrvatska je, štaviše, opet „pobegla“ Srbiji, ostvarivši rast od 13,1 odsto 2021. i 6,3 odsto 2022, te dostigavši BDP od 67 milijardi evra.

U još jednoj stvari sudbina se surovo poigrala sa Aleksandrom Vučićem. Pre neku godinu on se hvalio, usput žestoko gazeći opoziciju, kako se ona, dok je bila vlast, zaduživala po kamatnoj stopi od 7-8 odsto, dok se pod njegovim rukovodstvom zemlja zadužuje s kamatom od 2-3 odsto. Džabe je bilo govoriti da je to posledica prilika na finansijskom tržištu, a ne nekog posebnog umeća ove ili one vladajuće garniture. Sad se situacija obrnula, pa aktuelna vlast uzima nove i skuplje kredite da bi reprogramirala neke stare i jeftinije, koje je neretko svojevremeno i sama uzela.

Uopšte uzev, odavno nismo čuli kako će Srbija biti ili već jeste lider u ovome ili onome, ne samo u regionu nego i u Evropi. Jer ono po čemu smo u samom vrhu – visina inflacije – i nije baš za hvalu, dok smo po visini privrednog rasta pri samom dnu, pa Vučić opet nema čime da se pohvali.

A javni dug raste.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. jul 2023.

Srbija: Bliža BRIKSelu nego Briselu

PEŠČANIK, ,
Ako je Zapad i podržavao „stabilokratiju“, kakve su bile garancije da će u eventualnoj „jurnjavi po ulicama“ pobediti oni koji su naklonjeni Briselu i Vašingtonu, a ne Moskvi i Pekingu. Kad bismo zaplivali, možda bi nam poslali i brodove

Kao što je masi ogadio politiku, tako je Vučić izgleda uspeo da eliti ogadi Evropu. Pretvarajući Skupštinu u pljuvaonicu, a političku scenu generalno u poligon za verbalno i svako drugo nasilje, Vučić pokušava da se predstavi kao neko ko je iznad tog brloga i da na tome gradi kult sopstvene ličnosti. Zato njemu partija kao posrednik u ne treba, on komunicira direktno s narodom. Stvaranje „pokreta za narod i državu“, ili kako će se već zvati ta fluidna tvorevina iako je njeno ozvaničenje odloženo, potvrda je tog nauma.

Sa druge strane, Vučić je ako ne rodonačelnik, onda svakako generator antievropske retorike u poslednjih desetak godina. Iz njegovih medija svakodnevno teče paljba po Evropi, Americi i, uopšte, Zapadu.

Otud nije čudo što podrška evropskim integracijama opada. Pre tri meseca u tekstu „Srbija između Brisela i BRIKSela“ bavio sam se strateškim „temama i dilemama“ ove zemlje. Jedno skorašnje istraživanje organizacija Novi treći put pokazalo je da srpsko javno mnjenje više naginje drugom nego prvom. Naime, većina ispitanika, 47 odsto, opredelilo se za ulazak u BRIKS (savez Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južne Afrike), a svega 35 odsto za priključenje Evropskoj uniji.

Ako to ne čudi, iznenađuje, međutim, kad teške reči na račun Zapada dolaze iz intelektualnih krugova koji se inače smatraju građanskim, da ne kažem „građanističkim“, kako ovu stranu nazivaju oni sa suprotne strane.

Naravno, niko ne kaže da je Zapad bezgrešan i da nije podložan kritici, ali to nikako ne znači da je njegov uticaj na stanje i prilike u Srbiji, suma sumarum, negativan. Još manje da ga treba odbaciti kao sistem vrednosti, kao partnera (ne samo ekonomskog nego i političkog, ali pre svega kulturnog) i kao zajednicu (naroda i država) kojoj se teži.

Kakve god mane danas da ima, ni on sam nikada nije bio bliži – ni u 19. ni u 20. veku – načelima i ciljevima koje je na svom početku proklamovao, najpregnantnije izraženih u čuvenom sloganu Francuske revolucije. I ono što se danas na Zapadu dešava, što u stvari samo izlazi na videlo, neretko i u ekstremnoj formi, prvenstveno je znak njegovog napretka (krivudavog i isprekidanog) ka slobodi i demokratiji.

Nedavno sam, povodom nemira u Francuskoj, pisao o „prigodnim“ napadima na (neo)liberalizam u Srbiji – i zdesna i sleva. Dok jedni govore o „neoliberalnim bitangama“, drugi govore o „(neo)liberalnom smeću“. Ovima drugima, uglavnom zagovornicima tzv. srpskog stanovišta, liberalna Evropa je glavni neprijatelj, izvor takoreći svih zala i opačina. Da se s njima bude izjednačen, ili makar doveden u vezu, trebalo bi izbegavati takoreći po svaku cenu.

Sve ono što se danas nudi na drugim stranama sveta, pre svega na političkom, ali i geografskom istoku, mnogo je gora alternativa. Tačnije, to i nije nikakva alternativa, to je ono što već imamo, srećom u nešto blažoj formi. A nema veće zablude (ako je uopšte o zabludi reč) nego verovati da Srbija može da vodi neku novu „nesvrstanu“, odnosno politiku sedenja na 2-3-4 stolice, samo što će to buduća vlast činiti bolje i poštenije od Vučića.

Uostalom, kakvi smo to „mi“, pa da nam ne valjaju Evropa i Amerika. Drugim rečima, što je to Srbija nudila Zapadu poslednjih dvadesetak godina, otprilike od atentata na Zorana Đinđića, osim pozicije „devete rupe na svirali“. Posebno šta je, otkako je Vučić došao na vlast, nudila opozicija. Neretko, makar sudeći po onome što se javno govorilo, bila je antizapadno i proruski „nabaždarena“ i više od Vučića. Ako je i podržavao „stabilokratiju“, kakve su bile garancije da će u eventualnoj „jurnjavi po ulicama“ pobediti oni koji su naklonjeni Briselu i Vašingtonu, a ne Moskvi i Pekingu.

Konačno, zar sve ovo što se upravo ovih dana dešava, čitava ta priča oko Vulina – što daje materijala opoziciji kad se činilo da je već ostala bez „municije“ – nije pokazatelj ne toliko na čijoj, koliko na kojoj strani obale je Zapad. I ako ćemo pošteno, nije to ni prvi put. Što bi rekao Mak Dizdar: „Široka je, duboka je“, ali „valja nama preko rijeke“.

Kad bismo zaplivali, možda bi nam poslali i brodove.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 15. jul 2023.

Francuska: Koreni gneva

PEŠČANIK,
Braneći prava zaposlenih, francuski sindikati u stvari previđaju ogroman broj nezaposlenih. Upravo onih o kojima je bilo reči na početku ovog teksta i koji su činili dobar deo učesnika prilično burnih, čak rušilačkih demonstracija proteklih nekoliko dana

Demonstracije u Francuskoj jenjavaju, ali će o njihovim uzrocima i posledicama, pogotovo s obzirom na predstojeće izbore, tek da se raspravlja; još dugo će biti aktuelni. Zanimljivo je da su se u Srbiji ovom temom mnogo više bavili mediji koji podržavaju aktuelne „Proteste protiv nasilja“, dok su je režimski mediji, valjda da ne bi „dali ideju“ svojim gledaocima, malčice izbegavali.

Ono što se takođe može zapaziti jeste da je i na jednoj i na drugoj strani „medijskog spektra“ uzrok (i to onaj najdublji ili skriveni) pronalažen u – neoliberalizmu. Šta se pak pod tim neoliberalizmom podrazumevalo, kao i obično, nije objašnjavano. Možda bi zato, u razgrtanju te ideološke magle, ali još više u potrazi za korenima iskazanog nezadovoljstva, makar onim socijalno-ekonomskim (da rasne koji opet svoj uzrok, bar delimično, imaju u ekonomiji, ostavimo po strani) mogla poslužiti (nažalost u nas slabo zapažena) knjiga „Ekonomija za opšte dobro“, francuskog ekonomiste Žana Tirola, dobitnika Nobelove nagrade 2014. U njoj se, naime, Tirol bavi i Francuskom i njenim ekonomskim problemima, što može biti vrlo korisno za razumevanje onoga što se ne samo poslednjih dana nego i poslednjih godina, pa i decenija dešavalo u zemlji koju mnogi smatraju kolevkom slobode i demokratije.

Kao jedan od najvećih, ako ne i najveći društveni problem Francuske Tirol vidi nezaposlenost. On najpre konstatuje da je „nezaposlenost mnogo veća u Francuskoj nego u zemljama severne Evrope (Nemačka, Holandija, Skandinavske zemlje itd.) ili u anglosaksonskim zemljama“. Zatim da „nezaposlenost pogađa nisko kvalifikovane osobe i problematična gradska područja“ i da je „dugotrajna nezaposlenost, koja je najopasnija, prilično velika i u stalnom porastu od 2007. godine“.

Sa druge strane, Tirol ističe da je „Francuska uložila veliki napor da se nezaposlenost smanji“, te da „ukupan budžet javne politike zapošljavanja neprekidno raste od 1993. godine“ i da je dostigao 3,5-4 odsto nacionalnog bruto domaćeg proizvoda. Takođe, stopa javnih rashoda u Francuskoj iznosi 57 odsto BDP-a i među najvišima je na svetu.

Tirol posebnu pažnju posvećuje analizi radnog zakonodavstva, za koje kaže da je vrlo detaljno i komplikovano, o čemu svedoči podatak da francuski zakon o radu ima 3.200 strana. Sa druge strane, primećuje, neke zemlje, poput Danske, gotovo da uopšte nemaju zakon o radu („što znači da ostavljaju slobodu ugovaranja, pa otud i veću mogućnost prilagođavanja radnog odnosa specifičnom okruženju preduzeća“), pa ipak je tamo nezaposlenost mnogo manja.

Iz obimne Tirolove analize izdvojićemo samo nekoliko najkarakterističnijih nalaza. Recimo, primećuje on, u Francuskoj preduzeće koje otpušta radnika plaća radniku otpremninu, ali ne plaća trošak koji to otpuštanje pravi državnom osiguranju za slučaj nezaposlenosti (i koji je često mnogo veći). Pošto se osiguranje finansira iz doprinosa zaposlenih „to znači da preduzeće koje zadržava radnike plaća za preduzeće koje ih otpušta. To je suludo“, zaključuje francuski nobelovac.

No, to je manji problem. Da bi sprečio otpuštanje, zakonodavac ga je detaljno regulisao. Teškoća je, prema Tirolu, u tome što „sudija, bez obzira na svoju stručnost i integritet, ne raspolaže neophodnim informacijama koje bi mu omogućile da se stavi u poziciju direktora preduzeća kako bi meritorno presudio o legitimnosti otpuštanja viška zaposlenih“. To je dovelo do toga da je „ishod procedure otpuštanja potpuno nasumičan i nepredvidiv sa stanovišta strateških izazova s kojima se preduzeće suočava“.

Ni to nije najveća mana francuske regulative. Naime, kao uslov da bi otpuštanje bilo „legitimno“, propisano je da se ono mora „pravdati velikim finansijskim problemima preduzeća ukoliko do otpuštanja ne bi došlo. To znači, zaključuje Tirol, da „preduzeće koje je sasvim zdravo ne raspolaže valjanim opravdanjem da okonča poslove koji više nemaju prođu na tržištu“. (Uzgred, ovo je bilo tipično i za jugoslovensku socijalističku samoupravnu privredu.)

Uz konstataciju da je „francuski minimalac najviši u Evropi“, Tirol navodi i neke primere u kojima se poslodavac i zaposleni, iako načelno međusobno suprotstavljeni, koristeći zakonske odredbe udružuju protiv države. Recimo, pošto u slučaju ostavke zaposleni nema pravo na naknadu za nezaposlene, prekid radnog odnosa se praktično uvek prikazuje kao otpuštanje jer tada otpušteni ima pravo na tu nadoknadu koja traje čak tri godine. Time je, kaže dalje Tirol, „vlada praktično stvorila mogućnost za odlazak u penziju sa 57 godina“.

Tirol navodi još jednu karakteristiku francuskog ekonomskog sistema koja se ne tiče radnog zakonodavstva, ali utiče na (ne)zaposlenost. Naime, kaže Tirol, francusko pravo, u poređenju sa svojim inostranim pandanima, slabije štiti poverioce i ide u prilog direktorima, odnosno vlasnicima. Takvo zakonodavstvo je uglavnom motivisano očuvanjem radnih mesta, što je pogrešno. Sve ovo francuska preduzeća čini vrlo krutim i nefleksibilnim. S jedne strane, onemogućava ih da adekvatno reaguju na tržišne signale, tj. da gase delatnosti koje više nemaju prođu kod kupaca. Sa druge strane, to ih sprečava da se lako upuštaju u nove poslovne poduhvate i da više rizikuju. A time i da brže otvaraju nova radna mesta.

Generalna posledica je da i čitava francuska privreda bude okoštala, „lenja“, nesposobna za inovacije. U Francuskoj, ilustruje Tirol, sva preduzeća sa Indeksa CAC 40, dakle najbolja preduzeća koja se kotiraju na Pariskoj berzi, vrlo uspešna i na međunarodnom nivou, potekla su od preduzeća koja su postojala još šezdesetih godina 20. veka. Nasuprot tome, u SAD samo jedan mali procenat od 100 preduzeća s najvećom berzanskom kapitalizacijom postojao je i pre 50 godina. „Gde je naš Gugl, Epl, Majkrosoft, Amazon, Fejsbuk, Intel, Uber, Amgen ili Genetek“ – pita Tirol, pa dodaje: „U vezi s tim, Francuska pati od snažnog deficita preduzeća od 20 do 50 zaposlenih (od kojih će se neka u budućnosti priključiti listi najvećih preduzeća), što nas lišava rasta zaposlenosti“. Uzrok tome pak Tirol pronalazi u „neprivlačnom francuskom poslovnom okruženju“.

Tirol je predložio i reformu: prelazak sa zaštite radnih mesta na zaštitu radnika, preuzimanje odgovornosti za loše poslovanje od preduzeća i umanjivanje uloge sudova.

Kada je došao na vlast, Makron je pokušao da izvede reforme u ovom pravcu, ali je to, kao što smo videli na protestima „žutih prsluka“, izazvalo veliko nezadovoljstvo sindikata.

Braneći prava zaposlenih, sindikati u stvari previđaju ogroman broj nezaposlenih. Upravo onih o kojima je bilo reči na početku ovog teksta i koji su činili dobar deo učesnika prilično burnih, čak rušilačkih demonstracija proteklih nekoliko dana.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. jul 2023.

Arena

PEŠČANIK, , , , ,
Nekad je bilo „hleba i igara“; u međuvremenu smo uznapredovali, danas važi: sendviča i fudbala

Kad god neko počne da govori o patriotizmu, ja gledam gde mi je novčanik – kaže stara narodna mudrost. Potvrđuje se to i ovih dana. Sve snage – i (para)političke i (para)policijske – mobilisala je aktuelna vlast u borbi protiv stranih plaćenika, autošovinista i ostalih izdajnika.

Tako je (gotovo) potpuno nezapaženo prošla vest da je Arena sport, koja je u stopostotnom vlasništvu Telekoma Srbija, dakle praktično i formalno državna firma, prošlu godinu završila sa gubitkom od 107 miliona evra (12,5 milijardi dinara). To je više nego dvostruko iznad gubitaka zabeleženih 2021. godine koji su iznosili 40,5 miliona evra. Za dve godine, znači, izgubljeno je gotovo 150 miliona evra.

Pošto su prećutali ovu, režimski mediji su na sva zvona oglasili jednu drugu vest – da je Junajted medija, kompanija u vlasništvu Dragana Šolaka, u čijem sastavu su i televizije N1 i Nova, 2022. godinu završila sa gubitkom od 227 miliona evra, te da su njena ukupna dugovanja dostigla (zbilja „impresivnu“) 7,1 milijardu evra.

Nije izvesno koliko je ovo tačno – u tekstu se ne navode izvori podataka – ali vest je svakako zanimljiva. Međutim – pre svega sa ekonomske tačke gledišta, kao biznis informacija koja građane pogađa koliko i izveštaji sa njujorške berze. Šolakove dugove, (u)koliko ih ima, neće plaćati oni, a i ako Junajted medija bankrotira, kao što se insinuira, to građane Srbije ništa neće koštati. Njima ni iz džepa ni u džep, što bi se reklo.

Sasvim je suprotna stvar sa Arenom. Kao i s Telekomom, uostalom. Jer, to je nešto što oni poseduju, što direktno, kao akcionari, što indirektno, „kroz“ državne akcije (država je vlasnik oko 80 odsto, a privatna lica oko 20 odsto deonica). Dakle, to je njihova imovina. I ako neko tom imovinom upravlja loše, ako pravi gubitke – istovremeno, a to nije nevažno, to svoje „upravljanje“ skupo naplaćujući – onda se to građana debelo tiče. Jer se na taj način umanjuje njihovo bogatstvo. Slobodno se može reći da su –opljačkani. Konkretno i direktno – građani Srbije opljačkani su za 150 miliona evra.

Neka svako prema sopstvenom izboru zamisli šta je sve s tim novcem moglo da se uradi. Recimo, sasvim grubo računato, nastavnici osnovnih i srednjih škola u Srbiji (njih oko 75.000) mogli su da za poslednje dve godine imaju primanja veća za oko 2.000 evra bruto ili hiljadu evra neto. Što će reći da je njihova mesečna plata u proseku mogla da bude veća oko 50 evra. Možda za nekoga to i nije mnogo, za nastavnike sigurno jeste.

I to već više nije samo privredna nego je pre svega politička tema. Odgovorna vlada, tj. vlada odgovorna narodu, istog časa po objavljivanju ove vesti na dnevni red bi stavila poslovanje Arene, tj. Telekoma i njihove direktore podvrgla žestokom propitivanju. Odgovorna skupština bi to pitanje postavila vladi. Ništa se od toga, međutim, nije desilo.

A i predsednik Vučić, dok formira tzv. pokret za narod i državu, ćutke prelazi preko arčenja državne i narodne imovine. Možda zato što bez njegovog odobrenja (verovatno i sugestije – kad već može Narodnoj banci da naloži da kupuje zlato) Telekom ne bi ni odlučio – a Arena tu odluku sprovela u delo – da za kupovinu TV prenosa engleske Premijer lige izdvoji basnoslovnih 600 miliona evra (100 miliona evra godišnje, ugovor na šest godina).

Nekad je bilo „hleba i igara“; u međuvremenu smo uznapredovali, danas važi: sendviča i fudbala.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. jun 2023.

Ljudi laži

PEŠČANIK, , , , ,
Mora biti da Vučić zna da ljudi na njegove mitinge ne dolaze zato što ga vole i poštuju nego zato što su prinuđeni. To znaju i njegovi doglavnici i poglavnici, kao i novinari režimskih medija. Svi, dakle, znaju da je svaki taj performans jedna velika obmana, velika laž. Pa ipak u tome učestvuju

Ima pravo Aleksandar Vučić kad kaže da protesti „Srbija protiv nasilja“ znače destabilizaciju. Ali ne Srbije nego njegove pozicije. Demokratija tome i služi – da protrese vrhove vlasti. Druga je stvar što se autokratski vladaoci plaše i svoje senke. Nema većeg straha od straha diktatora. Svakog ko mu prilazi on gleda kao novog Bruta, procenjuje da li je baš on taj koji će mu zabiti nož u leđa ili je to onaj sledeći.

Zato se njegovi vazali trude da što češće i glasnije izražavaju svoju ljubav prema gospodaru. Poseban su primer intelektualci-podanici, poput Vladimira Vuletića, profesora Filozofskog fakulteta, koji svoje udvorištvo pokušavaju da prikažu kao moralnu vrednost ili zaodenu u naučničke koprene.

Kad kaže da „neće biti novog Majdana“ u Srbiji, a ne, recimo, novog 5. oktobra, Vučić želi da izbegne komparaciju sa Slobodanom Miloševićem, ali sebi čini medveđu uslugu jer se zapravo identifikuje s nekadašnjim proruskim predsednikom Ukrajine Viktorom Janukovičem. Kao što je poznato, Janukovič je svojom antievropskom politikom, tj. odbijajući da sprovede već usvojene sporazume sa Evropskom unijom, izazvao velike višemesečne demonstracije početkom 2014. godine na glavnom kijevskom trgu Majdanu nezaležnosti (Trgu nezavisnosti), zbog čega je na kraju morao da pobegne iz zemlje, našavši utočište u Rusiji.

Još jedan korak ka Moskvi i Putinu napravio je proteklih dana g. Vučić – kada je rekao da su mu neke „sestrinske službe sa istoka“ javile da aktuelne manifestacije nezadovoljstva, ne samo u Beogradu nego i širom Srbije, predstavljaju „pokušaj obojenih revolucija“.

Time je, s jedne strane, optužio Zapad, pre svega Ameriku, da mu radi o glavi iako su zapravo i Evropska unija i Sjedinjene Države žmurile na mnoga njegova nepočinstva u unutrašnjoj politici. Nema sumnje da je Vučićevoj nervozi kumovao članak u Njujork tajmsu, gde ga se prilično otvoreno dovodi u vezu sa organizovanim kriminalom iako mu je Amerika dosad bila glavni saveznik u pregovorima oko Kosova. Nije izvesno koliko će mu ovo „zaoštravanje retorike“ (ako je samo o tome reč) pomoći u onome – šta god to bilo – što namerava da ostvari.

Sa druge strane – i to je verovatno još zloćudnije – na taj način Vučić je učesnike protesta „Srbija protiv nasilja“ optužio da su u službi stranih vlada, drugim rečima, strani plaćenici, praktično izdajnici. A zna se, zar ne, kako se postupa sa izdajnicima.

Ne treba biti naročito oštrouman, pa iz toga zaključiti da vlast aktuelne političke (ne)prilike vidi kao borbu na život i smrt u kojoj su (to se valjda samo po sebi razume) sva sredstva dozvoljena. Pogotovo će to važiti za sredstva kojima se onemogućavaju slobodni i demokratski izbori.

Cela Srbija je ovih dana gledala kako se ljudi – na različite načine: pretnjama, ucenama, pa čak i fizičkim nasiljem – ne samo primoravaju da dođu na miting Aleksandra Vučića nego da na njemu i ostanu. Zbilja su delovale groteskno, ali i zastrašujuće te slike na kojima generalni sekretar Vlade Srbije vodi grupu „žestokih momaka“ odevenih u crno, a zatim i kako ta „pretorijanska garda“ ne dozvoljava građanima da napuste Vučićev skup, držeći ih kao stado u toru.

Mora biti da Vučić zna da ljudi na njegove mitinge ne dolaze zato što ga vole i poštuju nego zato što su prinuđeni. Znaju to i njegovi doglavnici i poglavnici, koji sve organizuju te hepeninge. Isto to znaju, naravno, i oni koji su tu dovedeni da mu kliču i aplaudiraju. Konačno, i oni – novinari, analitičari, univerzitetski profesori – koji po Vučićevim medijima takve skupove posle hvale i veličaju, takođe znaju sve to. Svi, dakle, znaju da je svaki taj performans jedna velika obmana, velika laž. Pa ipak u tome učestvuju.

Zašto? Koji god odgovor da mi padne na pamet – nije mi dovoljno ubedljiv.

Samo me je čitava ta situacija asocirala na poznatu i u svetu nauke o čoveku vrlo uticajnu knjigu „Ljudi laži“. U njoj autor psihijatar Skot Pek kaže da je „laganje istovremeno jedan od simptoma i jedan od uzroka zla“.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. maj 2023.