PEŠČANIK

Čovićev kompleks

Šta znači ime Nebojše Čovića u evropskoj košarci? Ništa. Šta u evropskoj košarci znači ime Željka Obradovića? Mnogo.

Kao što je i prirodno za čoveka koji je sa devet šampionskih titula najtrofejniji trener Evrope.

I sad je taj Nebojša Čović odlučio da iz srpske košarke protera Željka Obradovića. I ne bira sredstva. Da li je reč o zavisti, ljubomori, mržnji, kompleksu niže vrednosti, svemu tome zajedno… nije ni važno.

Poslednji, i najveći, dokaz jesu kazne koje je disciplinski sudija Košarkaške lige Srbije (ime poznato redakciji, ali je u konkretnom slučaju nebitno) izrekao Partizanu i nekolicini njegovih funkcionera, među njima i treneru Obradoviću, zbog toga što je klub odbio da igra u plej ofu lige.

Iz šturog saopštenja koje je KLS prosledila javnosti – ne zna se da li je to i cela odluka ili samo njeni ključni delovi – očigledno je da su kazne potpuno neutemeljene u Disciplinskom pravilniku.

Naime, disciplinski sudija – koji služi samo kao paravan jer nije valjda toliko pravnički nepismen – poziva se na član 52 tačka E2 u kojoj se kaže da „ako klub u toku takmičenja odbije da igra ili da nastavi da igra utakmica se registruje rezultatom 20:0, a klub koji je odgovoran za prekršaj dobija 0 bodova i kažnjava se sa 5.000 bodova, a trener i službeni predstavnik kluba kazniće se sa po četiri utakmice zabrane vršenja dužnosti“. Iz sadržaja navedene odredbe, preciznije iz sankcije kojom je predviđeno oduzimanje bodova, lako se zaključuje da se ona odnosi samo na ligaški deo takmičenja. Da je tako vidi se (i) iz tačke E6 istog člana koja se odnosi samo na plej of. U njoj se izričito kaže: „U PLEJ OFU ekipa koja izgubi utakmicu bez borbe gubi čitavu seriju ako se serija igra na dve dobijene utakmice“. Činjenica da je „plej of“ napisano velikim slovima još jednom potvrđuje da se norma odnosi isključivo na taj završni deo takmičenja.

Ne treba biti „najbolji student Pravnog fakulteta ikad“ da bi se videlo da je pozivanje na član 52E2 potpuno besmisleno. Jasno je to verovatno i organu koji je rešenje doneo. Ali, trebalo je nekako naći osnov za kažnjavanje Željka Obradovića ne bi li ga se time nateralo da mu se sve smuči i da se povuče iz srpske košarke.

Drugo, određujući kaznu od 1,2 miliona dinara (uzgred, kao što se iz gornjeg citata već moglo naslutiti, u Pravilniku su kazne određene u „bodovima“; nije poznato ko je i po kom „kursu“ bodove pretvorio u dinare) zbog, kako je rečeno, „narušavanja ugleda KLS“, sudija se pozvao na član 55 Pravilnika. Član 55, međutim, ne govori o „ugledu KLS“ nego o „ugledu organa KLS“. Da ne bude sumnje, citiram: „Ko deluje posredno ili neposredno protiv odluka organa KLS ili na drugi način čini da se ozbiljno ugrozi ugled ili efikasnost tih organa – kazniće se…“ itd. „Organ“ i KLS ipak nisu isto. Kao što ni Čović i Košarkaška liga Srbije nisu isto. I nikada neće biti, ma koliko se on trudio da stavi znak jednakosti.

Treće, da ovde nisu čista posla govori i to što na kraju „disciplinski sudija“ Predsedništvu KLS „ukazuje“ na Statut i „predlaže“ da se ono „izjasni o statusu KK Partizan u što kraćem roku“. Kao da je Predsedništvo KLS maloletno i/ili maloumno pa mu treba staratelj.

Sve u svemu, sve to govori o nekompetentnosti i zlonamernosti ljudi koji trenutno vladaju kompleksom zvanim srpska košarka.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. jun 2022.

Vazali i ostali

Rat koji se trenutno odvija na tlu Ukrajine nije sukob Rusije i Amerike nego Putinov napad na evropsku civilizaciju. I takođe Putinov pokušaj da svet vrati pola veka unazad, u doba kada je njime vladala „ravnoteža straha“ između supersila naoružanih atomskim bombama

Kada su Jožu Mencingera, arhitektu slovenačkog monetarnog sistema, uvođenja tolara i kasnije prelaska na evro, početkom devedesetih, kada se Slovenija osamostaljivala, pitali kakva bi želeo da bude njegova nezavisna “dežela”, poznati ekonomista je odgovorio – dosadna.

To je, u najkraćem, značilo da se politički konkurenti ne tretiraju kao državni neprijatelji i izdajnici, da se društveni sporovi rešavaju u parlamentu, da funkcionišu institucije. Drugim rečima – da nema lidera, tj. da nema potrebe za spasiocima i izbaviteljima.

U Srbiji pak – koja je i tada, pre tridesetak godina, bila na suprotnoj strani od Slovenije – malo, malo, pa neko zavapi za liderom. Ne samo u Srbiji nego i šire, naročito u Evropi, kojoj se nedostatak liderstva uzima kao najveća mana.

Kada se, sa druge strane, počnu nabrajati lideri, onda lista ide otprilike ovako: Si Đinping, Putin, Erdogan, Orban, Vučić. Nje teško zapaziti da su sve zemlje čiji su oni čelnici uglavnom nedemokratske, neke su, što bi se reklo, “klasične diktature” (Kina, Rusija), te da su svi ti lideri zapravo manji ili veći diktatori.

Nije mnogo drugačije bilo ni u prošlosti iako se danas često iznosi žal za tim vremenom. Istorija je pokazala da su mnogi koji su tada smatrani liderima zapravo bili ljudi bez vizije, načela i ideala, da su se ponašali vrlo oportunistički i donosili kratkovide odluke. Odsustvo slobode i demokratije, od sasvim prosečnih ljudi, koji su u jednom trenutku obavljali visoke političke funkcije, (na)pravilo je lidere bez ikakvog pokrića, što su posle milioni platili glavom.

Danas kada je, posebno zahvaljujući novim komunikacionim tehnologijama, demokratija mnogo veća, a pristup informacijama slobodniji, znatno je lakše detronizovati potencijalne kandidate za harambaše. Zato u Evropi nema lidera, ali ima nezavisnog sudstva, profesionalne policije, slobodnih medija, pristojne administracije… Bar mnogo više nego u ostalim delovima sveta, pogotovo onima gde stoluju lideri.

Na to se nadovezuje druga, još značajnija optužba na račun Evrope – neiskrenost i licemerstvo. Navodno, da stvarno hoće, EU bi nas davno primila pod svoje okrilje, ali nas u stvari neće, pa nas omalovažava i zavlači. Bilo bi dobro da oni koji tako govore bar jednom kažu kada je to moglo da se desi, u kom je to trenutku, posle 2000, naravno, Evropa mogla da kaže: “Srbijo, moja si”.

Posle prvih koraka u dobrom smeru, premijer Zoran Đinđić je mučki ubijen. Nakon toga, za vreme Koštunice, Tadića i sada Vučića, dakle već dve decenije, Srbija vodi politiku koja je u manjoj ili većoj meri protivna politici EU. Poslednjih desetak godina ta je politika doživela pravu “eskalaciju”. Evropska unija je neprekidno na meti oštre kritike – kako preko Vučićevih najbližih saradnika tako i preko medija pod njegovom kontrolom – komentari na njen račun su često zluradi i maliciozni, doprinos Evrope razvoju Srbije svesno se prećutkuje. Na drugoj strani, odvija se proces sve većeg približavanja Rusiji, čiji se doprinos višestruko preuveličava; prema Putinu se gaji idolopoklonički odnos.

Kad se sve skupi, u odnosu Srbija–Evropa, zapravo je u politici, tj. praktičnom ponašanju Srbije bilo mnogo više neiskrenosti i licemerstva nego u ponašanju Evropske unije. Takvog nekog poput Srbije ne biste trpeli ni za kafanskim stolom, a kamoli da ga primite u kuću.

 Iz toga proizlazi sledeća, možda i najteža optužba – da je Evropa postala „vazal“ Amerike. Posebno je zanimljivo da ova teza dolazi pre svega iz provučićevskih krugova, ali i iz onih koji su Vučiću suprotstavljeni.

U stvari, pre bi se moglo reći obrnuto. Amerika sa svojom vojnom silom dođe kao neka vrsta evropske pretorijanske garde. S obzirom na to da Evropska unija kao mirovni projekat – zasnovan na temeljnim vrednostima zapadne civilizacije kao otvorenog društva i liberalno-demokratskog pravno-političkog poretka – zapravo je relativno labava konfederacija koja nema svoju vojsku, uloga Amerike je da, kad se za tim ukaže potreba, štiti Evropu od agresora.

Rat koji se trenutno odvija na tlu Ukrajine nije sukob Rusije i Amerike nego Putinov napad na evropsku civilizaciju. I takođe Putinov pokušaj da svet vrati pola veka unazad, u doba kada je njime vladala „ravnoteža straha“ između supersila naoružanih atomskim bombama.

Kao što sam već pisao, ma koliko to ne bilo u njenom materijalnom interesu, Evropa je morala da se suprotstavi Putinovoj Rusiji jer joj to nalažu moralne vrednosti na kojima je zasnovana (sloboda, jednakost, bratstvo).

Krajnji Putinov cilj je, zapravo, da sruši osnovnu ideju evropskog prosvetiteljstva – večni mir i svetsku vladu. To je, naravno, protivno i interesima Rusije i ruskog naroda. O tome je danas i ovde reč. Zato Putin ne sme da pobedi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. jun 2022.

Istok i Zapad

Vučić bi da se ponaša po principu „umiljato jagnje dve majke sisa“, kao da su drugi „sisali vesla“

Predsednik Rusije Vladimir Putin reče pre neki dan da „sankcije koje je Zapad uveo Rusiji nanose štetu zemljama koje su ih uvele“. Na srpskim (para)državnim, tj. medijima s „nacionalnom frekvencijom“, po pravilu se čuje još „tvrđa“ verzija – da od tih sankcija više štete ima Evropa nego Rusija. Ovo drugo je teško dokazati, naročito u „dubokoj Rusiji“, ali da Evropa trpi štete od politike koju vodi – nesporno je.

Međutim, to samo govori u prilog Evropi, Zapadu i zapadnoj civilizaciji uopšte.

Zapadu se često, u Srbiji naročito, pripisuju samoživost i sebičluk, da vodi računa samo o svojim interesima i slično.

Na ukrajinskom primeru Evropa je pokazala da nije zaboravila na evropske vrednosti. Da se rukovodila pre svega sopstvenim interesima, pustila bi Ukrajinu niz vodu, a svoje odnose sa Rusijom nastavila kao da se ništa ne događa. Imala bi gasa i nafte koliko hoće, možda samo nešto malo skuplje, ne bi je brinule nestašice hrane i mogla bi mirno da nastavi sa razvojem i oporavkom od teških posledica dvogodišnje krize izazvane epidemijom korone. Ne, nova kriza uopšte joj nije bila potrebna.

Uprkos tome, Evropa je izabrala da se suprotstavi ruskoj agresiji i stane na stranu Ukrajine. Neposredno uključenje u rat, zbog ruske pretnje da će upotrebiti atomsko oružje – koja se ipak nije mogla smatrati praznom puškom – bilo je suviše rizično. Nema sumnje da bi u tom ratu Zapad pobedio, ali bi cena, pre svega u ljudskim životima, bila nesaglediva. Za Zapad ljudski život nešto znači, za Putina to je samo potrošni materijal. Da ne govorimo o nesrazmernom materijalnom bogatstvu koje bi bilo uništeno na jednoj i drugoj strani.

Pomažući slabijem i napadnutom od mnogostruko jačeg, i sama zbog toga trpeći veliku štetu, Evropa je pokazala svoju ljudskost.

Kada je pak o Srbiji reč, Srbija je izabrala da podržava Ukrajinu, ali tako da je to ništa ne košta. Štaviše, nastavljajući dobre odnose sa Rusijom, ona iz toga izvlači (makar očekuje da će izvući) veliku materijalnu korist. Prelazeći ćutke preko razaranja ukrajinskih gradova i stradanja ukrajinskih civila, podržavajući praktično Rusiju – možda ne toliko zvanično, ali preko Vučiću bliskih medija nesumnjivo – Srbija je pokazala svoje dehumanizovano lice i veliku moralnu anomiju. I, naravno, potpuno okrenula leđa Evropi.

Istovremeno, kakve li neslane šale, Vučić govori da „Evropska unija nema alternativu“ i da će Srbija još odlučnije biti na evropskom putu. I to odmah pokušava da materijalizuje praveći sa Stelantisom, velikim automobilskim konzorcijumom (petnaestak članova: Fijat, Opel, Pežo, Sitroen, Krajsler, Maserati, Lanča… da pomenem samo najpoznatije) dogovor o proizvodnji električnih automobila u Kragujevcu.

Vučić bi da se ponaša po principu „umiljato jagnje dve majke sisa“, kao da su drugi „sisali vesla“.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. maj 2022.

Vučićev mali državni udar

Isključenje nosećih državnih ustanova, Skupštine i Vlade iz odlučivanja o najvažnijim državnim poslovima i njihovo stavljanje u ruke jednog tela zaduženog za vojnopolicijska pitanja poslednja je faza u obesmišljavanju pravno-političkog sistema definisanog Ustavom

Tek što je najavio da će Srbija ubuduće snažnije gaziti evropskim putem, Aleksandar Vučić je krenuo suprotnim smerom. Po povratku iz Berlina i Brisela, posle niza bilateralnih i multilateralnih sastanaka, dakle posle vrlo žive, što bi se reklo, diplomatske aktivnosti, Vučić je zakazao sastanak – Saveta za nacionalnu bezbednost.

Ni Skupštine – da poslanike makar (na tajnoj sednici) obavesti o onome što je video i čuo; ni Vlade – da makar čuje mišljenje tela koje po Ustavu upravlja zemljom, nego baš pomenutog saveta koji Ustavom nije ni predviđen.

Jeste da su Skupština i Vlada u tzv. tehničkom mandatu – ako je neko pomislio da to može biti Vučićev alibi – ali u istom je statusu i on sam. A ni Savet nema jači legitimitet.

Umesto da, u skladu sa obećanjem, jača institucije i transparentnost vlastitog rada, Aleksandar Vučić je ključna nacionalna pitanja gurnuo u tamni vilajet tajnih službi i strogo pov. skrivenih informacija.

Kad god se opusti i radi po sopstvenom nahođenju, Vučić pokaže da mu za sprovođenje svoje vladavine treba još samo nekoliko odanih oficira (kako god se, inače, zvala njihova funkcija) te da mu je čitav institucionalni konstrukt samo dekor koji ga sputava i ograničava. Jer, on između sebe i naroda, osim (eventualno) TV kamera, ne želi druge posrednike, on s njim (hoće da) komunicira direktno.

Strateško pitanje spoljnopolitičke (pa i generalno političke) orijentacije zemlje izmešteno je iz sfere politike, tj. iz tela izabranih (kako-tako) od građanki i građana, u manje-više neformalne centre moći.

Isključenje nosećih državnih ustanova, Skupštine i Vlade iz odlučivanja o najvažnijim državnim poslovima i njihovo stavljanje u ruke jednog tela zaduženog za vojnopolicijska pitanja poslednja je faza u obesmišljavanju pravno-političkog sistema definisanog Ustavom. Moglo bi se čak reći, šire gledano, da to predstavlja jedan pravi mali Vučićev državni udar. Koji nije naišao ni na kakve reakcije.

Srbija je skuvana, kao ona žaba.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. maj 2022.

Jedan ručak, jedan glas

Kako se oseća taj vođa Aleksandar Vučić kad zna da vodi gomilu ulizica i poltrona, hiljade potkupljenih i podmićenih, koji u svemu tome gledaju samo svoj (sitni ili krupni, zavisi od bliskosti tronu) interes

Priča je autentična. Dvoje putnika namernika, na službenom putu, krenulo put Negotina, svrati kao i obično u Golubac u jedan restoran na kafu. Kad – restoran pun ljudi koji ručaju, nema gde šibica da padne. Šta će, odu na drugo mesto.

Sutradan, u povratku, svrate opet u onaj isti restoran, kad – slika opet ista, ždere se naveliko. Upitaju kelnera o čemu je reč, to se nikada ranije nije dešavalo, a često putuju.”To su sigurni glasovi”, odgovara konobar. Lokalno rukovodstvo Srpske napredne stranke glasače obezbeđuje tako što deli bonove za ručak; svako ko uzme bon, mora da glasa za Vučića. I da donese dokaz, razume se.

Stvari idu nabolje, reći će neko, sada se glasovi ipak ne prodaju za sendvič u autobusu nego za ručak u restoranu, napredak je očigledan.

Ne znam da li ova praksa postoji i u drugim opštinama, mada čisto sumnjam da je ideja lokalna, pre bih rekao da je to smislio neki centralni marketinški mozak.

Čovek se, naravno, odmah zapita da li smo zaista tako nisko pali da se glas – srž statusa građanina, esencija slobode i demokratije – prodaje za jedan ručak (ili više, svejedno)? Kako je ova vlast uspela da tako nisko obori ovaj – svako bi, zar ne, rekao – ponositi i slobodarski narod?

A onda pomisli: kako se oseća taj vođa Aleksandar Vučić kad zna da vodi gomilu ulizica i poltrona, hiljade potkupljenih i podmićenih, koji u svemu tome gledaju samo svoj (sitni ili krupni, zavisi od bliskosti tronu) interes.

Mora da mu se smuči svako veče kad treba da legne u krevet. Zato i tako malo spava.

Ili, što je verovatnije, spava mirno, omamljen kloakom koju je stvorio.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. mart 2022.

Mali mađioničar

Način obračuna (relativne) veličine javnog duga kojem pribegava ministar finansija nije u skladu sa pravilima struke

Siniša Mali, ministar finansija, uporno se ovih dana hvali kako je javni dug “pod kontrolom i na nivou od od 51,5 odsto bruto domaćeg proizvoda”. Kakav je to spektakularan potez napravila vlada – i još se, zamislite, time nije ni pohvalila – pa se bukvalno preko noći javni dug sa 56,9 odsto BDP-a, koliko je bio 31. decembra 2021, strmoglavio na pomenutih 51,5 odsto 1. januara 2022. godine. A da je pri tome ostao u paru isti – 30,13 milijardi evra.

Trik je zapravo sasvim jednostavan. Čim počne nova godina srpske vlasti javni dug počnu da računaju u odnosu na planirani (n)ovogodišnji BDP. I to tzv. nominalni koji u obzir uzima tekuće cene, dakle “obuhvata” i inflaciju. Onda se dobijena vrednost podeli sa kursom evra koji je manje više već godinama zakucan i eto sasvim novog i znatno boljeg rezultata, tj. relativno manjeg javnog duga.

Efekti deviznog kursa, odnosno pretvaranja bruto domaćeg proizvoda iz dinara u evro, lepo se vide poređenjem 2020. i 2019. godine. Pretprošle godine, kao što je poznato, BDP je, zbog epidemije korone, realno opao, istina za skromnih 0,9 odsto. Ipak, u evrima je BDP porastao: sa 46 milijardi evra 2019. na 46,8 milijardi evra 2020. godine. Stvarno smo dakle imali manje, ali smo u papirima ministra finansija imali više.

Treba li naglašavati da gore pomenuti način obračuna (relativne) veličine javnog duga kojem pribegava ministar finansija nije u skladu sa pravilima struke. “Lege artis” bi bilo javni dug porediti sa BDP-om u prethodna četiri tromesečja.

Tako da, u stvari, nema nikakve magije, samo još jedan falsifikat.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. mart 2022.

Ukrajina i Srbija

Kao što nije pristala na članstvo Ukrajine u Evropskoj uniji, tako Putinova Rusija nikada neće prihvatiti ulazak Srbije u Evropsku uniju. Članstvo Srbije u EU za Rusiju bi značilo gubitak izvanredne strateške baze na uvek trusnom Balkanskom poluostrvu

Rat je počeo na Mejdanu. Pre osam godina, krajem februara 2014. na glavnom kijevskom trgu Mejdan održane su velike demonstracije protiv proruskog predsednika Viktora Janukoviča i za priključenje Ukrajine Evropskoj uniji.

Narandžasta revolucija urodila je plodom, ali se Rusija s tim nikada nije pomirila. Nije žalila ni sredstva ni ljude (ako je finansirala fašiste u Francuskoj, što ne bi u Ukrajini) da ionako ne baš stabilnu državu dodatno destabilizuje: proevropskog predsednika Petra Porošenka pokušala je da ubije.

To je suština rata koji se ovih dana vodi u Ukrajini. Nije reč samo o tome da se Ukrajini zabrani – što je inače pravo svake suverene zemlje – da se učlanjuje u organizacije i saveze kakve želi, pa i u NATO. Rusija se oštro suprotstavlja i članstvu Ukrajine u Evropskoj uniji. Jer, u tome vidi gubitak teritorije u tom ratu civilizacija – Evropske unije, sa jedne, i Ruskog sveta, sa druge strane. Ukrajina je i htela da uđe u NATO da bi imao ko da je štiti od ruske invazije, ali NATO se nije usudio. I sad smo tu gde jesmo.

Kao što nije pristala na članstvo Ukrajine u Evropskoj uniji, tako Putinova Rusija nikada neće prihvatiti ulazak Srbije u Evropsku uniju. Pustiće je da se igra otvaranja i zatvaranja poglavlja, ali članstvo Srbije u EU za Rusiju bi značilo gubitak izvanredne strateške baze na uvek trusnom Balkanskom poluostrvu.

Sa druge strane, reakcije aktuelne vlasti pokazale su potpunu zavisnost Srbije od Rusije. Srbija je – prema rečima naših najviših političkih ličnosti – praktično dvostruko ucenjena. Najpre, svaki potez koji bi Srbija učinila, a koji Rusija ne bi prethodno odobrila, mogao bi da izazove prekid snabdevanja energentima, naftom i gasom. (Toliko o bratskim odnosima.)

Drugo, Rusija bi odmah odustala od prava veta prilikom glasanja u Savetu bezbednosti o zahtevu Kosova za prijem u Ujedinjene nacije. U stvari, za takvim scenarijem neće ni biti potrebe. Preko svojih kadrova u politici i policiji Srbije, Rusija neće ni dozvoliti da do nekog sporazuma Beograda i Prištine dođe. Zamrznuti konflikt na Balkanu, u “mekom trbuhu” Evrope, za nju je idealna opcija.

Kad se tome doda kineski kapital, jasno je da je Srbija sve dalje od Evrope.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. februar 2020.

Platiš devet dobiješ tri

Građani su platili mnogo više da bi dobili znatno manje. Tačnije, bili su prinuđeni da plate pošto ih niko nije pitao niti su mogli da biraju hoće li ili neće da pristanu na takvu “razmenu vrednosti”

Prema nedavnoj (26. januar 2022) izjavi ministra finansija Siniše Malog, Srbija je na ime pomoći građanima i privredi tokom 2020. i 2021. potrošila blizu devet milijardi evra, zahvaljujući čemu je u istom razdoblju ostvarila ukupan privredni rast vredan oko tri milijarde evra. Relativno gledano, odnos je isti: pomoć je iznosila 18 odsto bruto domaćeg proizvoda, dok je BDP porastao oko šest odsto.

Dakle, najblaže rečeno, ta (navodna) pomoć na kraju će građane Srbije koštati kao “svetog Petra kajgana”.

“Platiš pet, dobiješ šest” i slične marketinške akcije trgovci na ovim prostorima već odavno redovno sprovode kako bi privukli kupce. Tu potrošači kupovinom većeg broja komada određenog artikla dobiju nižu pojedinačnu cenu, u čemu nalaze neku svoju računicu.

Ministar Mali je, kao što vidimo, primenio suprotan princip. Građani su platili mnogo više da bi dobili znatno manje. Tačnije, bili su prinuđeni da plate pošto ih niko nije pitao niti su mogli da biraju hoće li ili neće da pristanu na takvu “razmenu vrednosti”, dok kupci na ponudu ipak pristaju dobrovoljno.

Ovakva katastrofalna neefikasnost uopšte ne brine Sinišu Malog. A i zašto bi? Ne deli on svoje pare. Mada se takav utisak stiče kad ga čovek sluša. Naravno, to je već široko poznato, ali mora se ponavljati sve dok vlast ne počne da naziva stvari pravim imenom, država nema nikakve svoje pare. Ona ima samo ono što uzme – bilo od svojih građana preko poreza, bilo tako što se zaduži (na domaćem ili stranom finansijskom tržištu). A da je uzimala – uzimala je.

Budžetski prihodi su u proteklih 10 godina (2012-2021) gotovo udvostručeni i porasli su sa oko 850 milijardi na 1.500 milijardi dinara. Istovremeno, spoljni dug je bez ostatka dupliran: povećan je sa oko 15 milijardi evra sredinom 2012. (kad su naprednjaci preuzeli vlast) na više od 30 milijardi evra na kraju 2021. godine. U istom razdoblju, kada se saberu realne godišnje stope, bruto domaći proizvod porastao je svega dvadesetak odsto.

Ovo su najrealniji podaci o tome kako je aktuelna vlast rukovodila privredom Srbije u poslednjoj deceniji. Sve će to plaćati (i vraćati) ovi mladi kojima se sada, kao deo predizborne kampanje, udeljuje po 100 evra.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. januar 2022.

Masna gasna podvala

Srbija je 2013. sa Rusijom zaključila desetogodišnji kupoprodajni ugovor o gasu kojim je određena i cena. Nije li, možda, sva ova priča o novom ugovoru, ceni i velikom ustupku koji je Putin, zahvaljujući Vučiću naravno, učinio Srbiji, zapravo jedna velika predizborno-marketinška farsa

“Ovo je od presudnog značaja za dalji razvoj Srbije. Ovo je za nas od ogromnog značaja, za industriju i napredak srpske privrede i za sve stanovnike naše zemlje.” Ne, nisu to reči Aleksandra Vučića nakon sastanka s Vladimirom Putinom 25. novembra. Tako je predsednik Srbije govorio pre manje od godinu dana, tačnije, 1. januara 2021. na otvaranju gasovoda Balkanski tok.

Zašto je Vučić bio tako egzaltiran? Zato što će ubuduće, objasnio je, gas Srbiju koštati gotovo upola jeftinije nego do tada. Jer, gas preko Ukrajine i Mađarske Srbija je plaćala 270 dolara za 1.000 kubnih metara, a sada će je, novom trasom preko Turske i Bugarske, gas koštati 155 dolara.

Tako da, u stvari, ova nova/stara slavodobitno objavljena cena od 270 dolara predstavlja, kao što rekoh, gotovo stopostotno poskupljenje. Ili predsednik nije govorio istinu, da ne upotrebim pravu reč, kada je navodio cenu od 155 dolara.

Ali – zašto je uopšte Vučić išao u Rusiju da pregovara o ceni gasa od 1. januara 2022. kada Srbija ima ugovor koji važi do 1. januara 2023. Naime, Srbija je 2013. sa Rusijom zaključila desetogodišnji kupoprodajni ugovor o gasu kojim je, razume se, određena i cena. Zašto je, postavlja se sad pitanje, rok važenja ugovora skraćen za godinu dana? To jest, da li je uopšte skraćen? I nije li, možda, sva ova priča o novom ugovoru, ceni i velikom ustupku koji je Putin, zahvaljujući Vučiću naravno, učinio Srbiji, zapravo jedna velika predizborno-marketinška farsa.

Podvala svakako jeste, ali to nije najgore što nam se dešava. Jer, zapravo, gas je tu najmanje bitan. Mnogo su važnije stvari ovde u igri. Počev od oružja preko atomske tehnologije do geostrateške pozicije.

Vučićev put u Soči, to prosto bode oči, zapravo je još jedan korak bliže Rusiji, a dalje od Evropske unije. Jedan korak – ali od sedam milja. I nikakve gasne magle to više ne mogu da sakriju.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 26. novembar 2021.

Cena hleba u zlatno doba

Novoradikali su na vlast došli obećavajući hleb za tri dinara. Sad pokušavaju isto, da (navodno) jeftinim hlebom glasačima zamažu oči. Dok na jednoj stranu dodeljuju crkavicu, na drugoj otimaju milijarde

Đavo je u detalju, kaže stara izreka.

U obilju krupnih nacionalnih, tema vest o “maksimiranju” cene hleba prošla je prilično nezapaženo. Naime, u utorak 9. novembra Vlada Srbije donela je Uredbu “o obaveznoj proizvodnji i prometu hleba od brašna T-500” kojom je cena hleba ograničena na 46 dinara. Ograničenje važi u narednih šest meseci, što znači – tačno do izbora. A posle – kom opanci, kom obojci.

Kako god, bolji pokazatelj o stvarnom stanju ekonomije i društva u Srbiji nije potrebno tražiti. A Vučićeva priča o zlatnom dobu u kojem živimo raspršila se kao mehur od sapunice.

Nije zgoreg podsetiti, prvi put je “zlatno doba” građanima Srbije Vučić obećao još 2016, posle ga je samo ponavljao.

Od tada je, međutim, samo država postajala sve bogatija. Budžetski prihodi u poslednjih pet godina porasli su oko 400 milijardi dinara – sa 1.100 milijardi 2016. na (blizu) 1.500 milijardi ove godine. Dakle, oko 40 odsto. U isto vreme bruto domaći proizvod porastao je upola manje, tj. za oko 20 odsto.

Ni od iduće godine ne treba očekivati ništa bolje. Predlogom budžeta za 2022. planirano je samo smanjenje stope doprinosa za penzijski fond na teret poslodavca za 0,5 odsto i povećanje neoporezivog dela bruto zarade sa 18.300 na 19.300 dinara. To će sveukupno državu koštati 17 milijardi dinara, što će reći da će za toliko biti manji budžetski prihodi. A to je svega jedan odsto planiranih prihoda državne kase u idućoj godini, procenjenih na nešto više od hiljadu i po milijardi dinara (a sigurno će biti veći jer su uvek veći od planiranih).

Novoradikali su na vlast došli, setimo se, obećavajući hleb za tri dinara. To je, naravno, bila demagogija. Sad pokušavaju isto, da (navodno) jeftinim hlebom glasačima zamažu oči. Dok na jednoj stranu dodeljuju crkavicu, na drugoj otimaju milijarde.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 11. novembar 2021.