Ne da srpska državna telekomunikaciona kompanija trenutno ne vredi ni prebijene pare nego bi država Srbija morala da plati, nekome, tri i po milijarde evra da bi je taj neko – ako se smiluje – uzeo na poklon. To je efekat desetogodišnjeg Lučić/Vučić menadžerisanja
Pre 10 godina, kada se govorilo o prodaji Telekoma Srbija, procenjivano je da se njegova vrednost kreće oko 1-1,5 milijardi evra. Danas ne vredi ni jedan evro.
Kome bi, naime, palo na pamet da kupi firmu koja ostvaruje godišnji profit od 200 miliona evra, a ima dug od pet milijardi era. Da, da, dobro ste pročitali. Ali na sopstvenu odgovornost. Mislim, za slučaj da vas sutra p(r)ozove Više javno tužilaštvo zbog rušenja ustavnog poretka.
Šalu na stranu – mada je đavo davno odneo šalu iz Srbije – vrednost nekog preduzeća, krajnje uprošćeno govoreći, meri se tako što se njegov profit pomnoži sa brojem godina potrebnih da kupac povrati uloženo. U proseku to je 7-8 godina. Dakle, Telekom Srbija bi po toj računici mogao da vredi oko milijardu i po evra. Ali, ne treba biti Fridman pa zaključiti da niko živ ne bi dao 1,5 milijardi evra pa onda još pet milijardi, isto evra, za otplatu dugova e da bi posle tridesetak godina došao do prve zarade.
Naravno, ovu za poslovne performanse krucijalnu informaciju direktor Telekoma, Vladimir Lučić, koji se ovih dana razleteo po režimskim medijima, od javnosti krije kao zmija noge. Možda bi taj podatak i ostao tajna da na njega pažnju nije skrenuo lucidni analitičar domaćih ekonomskih zbivanja Nenad Gujaničić.
Ali, zato se Lučić nije ustručavao da beskrupulozno obmane građanstvo Srbije. Štaviše, svoje vlasnike, jer gotovo pet miliona njih (posle besplate podele 2012. godine) poseduje akcije Telekoma. U jednom od svojih mnogobrojnih nastupa, ako se ne varam na Prvoj televiziji, Lučić je rekao kako je „srpska kompanija izašla na evropsku berzu, kao jedina sa Zapadnog Balkana”.
Blago rečeno, to je potpuno netačno. Nije Telekom izašao ni na kakvu berzu nego je na evropskom tržištu prodao obveznice, drugim rečima uzeo kredit, od dve (1,95 – sasvim porecizno) milijarde evra. Ne da nije ni na jednoj evropskoj, nego Telekom nije ni na Beogradskoj berzi – koju je, uzgred budi rečeno, aktuelna vlast takođe gotovo ugasila, pa zaostaje i za skopskom, o zagrebačkoj i ljubljanskoj berzi da i ne govorimo. Svaka berza, naime, zahteva transparentnost rada kompanije. Zato se za preduzeća na berzi kaže da su javna preduzeća. Svako može da ima uvid u njihovo poslovanje. A Telekom podatke o svom poslovanju krije čak i od sopstvenih vlasnika, pa godišnje uzveštaje, koje po zakonu mora da priprema za skupštinu akcionara, drži pod ključem, tj. šifrom, kao strogo-pov. tajnu
No, da se vratimo Lučiću i njegovoj „evropskoj berzi”. Direktor Telekoma je, naime, od javnosti sakrio i informaciju o ceni po kojoj se zadužio. S razlogom – jer je i taj podatak katastrofalan. Kamatna stopa koju će Telekom morati da plaća iznosi blizu 7,5 odsto. To je gotovo dvostruko više od kamatne stope koju plaća država Srbija (inače takođe vrlo visokih četiri odsto) što znači da je poverenje finansijera u Telekom kao firmu baš jako, jako rđavo. Odnosno, navodi na pomisao da Telekom ne bi ni mogao da se zaduži da iza njega ne stoji država Srbija. Tačnije – građani Srbije koji će taj dug, na kraju krajeva, da plate.
Kada je, pre 10 godina, vođena kampanja protiv privatizacije Telekoma, jedan od glavnih argumenata bio je da će stranci da vode računa samo o profitu. Moguće je, ali nema tog stranog vlasnika koji bi svoju kompaniju tako „do grla“ zadužio kao što su ovi domaći. A koliko god da bi je zadužio, ne bi taj dug mogao da prevali na leđa građanki i građana (od kojih mnogi još nisu ni rođeni) Srbije, kao što će ovi „naši“ patrioti.
Takođe, isticalo se da će ostanak kompanije u državnom vlasništvu „osigurati bezbednost i zaštitu podataka građana“. Kao što znamo, u martu ove godine došlo je do curenja podataka iz Telekomove baze čime je bilo „kompromitovano oko 160.000 korisničkih profila“. I – šta se desilo? Pojeo vuk magarca. Telekom i policija obećali su istragu i otkrivanje počinilaca, ali do dana današnjeg ništa nisu našli i nikog nisu otkrili.
Možda najvažniji argument bio je da će Telekom kao domaća firma (nasuprot strancima koji za to, navodno, neće imati interesa) podsticati naučni i tehničko-tenološki razvoj zemlje. Opet ćorak. Umesto u struku i nauku, Telekom se bacio u politiku. Kupovao je i osnivao medije, portale i televizije – po basnoslovnim cenama i van svakog ekonomskog rezona – koje je odmah stavljao u funkciju aktuelnog režima i održanja vlasti Aleksandra Vučića lično.
Tako danas Telekom nema nijednu perspektivnu firmu, nema u izgledu nijedan novi biznis koji bi mogao da mu donese veliki profit u (bližoj ili daljoj) budućnosti; on prodaje infrastrukturne objekte (antenski sistem) da bi očuvao likvidnost, on se oslanja na poslove koji gube dah.
On je na izdisaju.
Praktično – na respiratoru. U životu ga održavaju veštačka pluća, tj. strani finansijeri koji mu upumpavaju kiseonik u krvotok.
Dakle, da zaključimo, ne da srpska državna telekomunikaciona kompanija trenutno ne vredi ni prebijene pare nego bi država Srbija morala da plati, nekome, tri i po milijarde evra da bi je taj neko – ako se smiluje – uzeo na poklon. To je efekat desetogodišnjeg Lučić/Vučić menadžerisanja.
Kada bi Srbija imala javni medijski servis, mogla bi da se napravi neka emisija pod nazivom, recimo, aktuelni razgovori, pa da se u „prajm tajmu“ organizuje debata o sudbini Telekoma Srbija, nekadašnje „zlatne koke“ srpske privrede. Ali – nema.
Nije sporno da srpski ekonomski sistem ne valja, bezbroj puta sam o tome pisao. Ali to što srpski ekonomski sistem ne valja, ne znači da kineski maligni uticaj ne postoji. To je bilo u mom fokusu
Želim kratko da se osvrnem na glavne primedbe koje je Dmitry Pozhidaev uputio mom tekstu „Trostruki maligni uticaj Kine”. Najpre, otprilike dva i po puta više „karaktera” od mene potrošio je Pozhidaev da dokaže da ekonomski sistem Srbije ne valja. Dakle, ono što nije sporno i čime se ja nisam ni bavio.
Toliko sam, naime, o tome pisao (poslednji put: „Zahvaljujući Vučiću Srbija gubi milijarde evra“, 23.3.2026) da je bilo nepotrebno da i ovom prilikom to ponavljam. Bar ne eksplicitno. Jer, zapravo, primeri koje sam naveo – industrijski park u Borči, „Mubadala“, BioSens… – tu notornu stvar samo su dodatno ilustrovali.
Ali, čisto logički, to što srpski ekonomski sistem ne valja, ne znači da kineski maligni uticaj ne postoji. To je bilo u mom fokusu. I to sam pokazao.
Drugo, načelno govoreći, ma šta Pozhidaev mislio o korisnostima svop aranžmana, to je suštinski barter, kompenzacioni posao, trampa, „tante za kukuriku”, što je odlika državno dirigovanih, neslobodnih privreda. I sam taj „aranžman” je najvećim delom rezultat malignog delovanja Kine koja (ekonomskom) silom primorava zemlje da koriste njen novac i time širi svoj uticaj.
Konkretnije pak govoreći, ja sam u tekstu zapravo insistirao na tome da nešto što je 1,5 odsto nečega ne može doprineti stabilnosti celine od 100 odsto tog „nečeg”. To jest, da 120 miliona evra, kolika je godišnja vrednost svop aranžmana, ne može doprineti stabilnosti – što je, dodvoravajući se Vučiću, tvrdila guverner NBS, Jorgovanka Tabaković – ukupne godišnje trgovine između Srbije i Kine koja iznosi preko devet milijardi evra. To Pozhidaev nije osporio.
Treće, Pozhidaev kaže da „najproblematičniji deo” mog teksta „nije kritika netransparentnosti kineskih investicija, već tvrdnja da se one ne uklapaju u ‘naše civilizacijske vrednosti’.” Nisam napisao „naše civilizacijske vrednosti“. To je prilično grub falsifikat. Napisao sam da „Kina donosi sistem vrednosti koji nije evropski, tačnije koji nije zasnovan na idejama univerzalnih ljudskih prava i sloboda, već pripada ideologiji azijskih despotija.”
Čisto načelno, vrednosti Kineske komunističke partije koja sprovodi jednu od najsurovijih diktatura današnjice u svetu – sa kojom je Srpska napredna stranka potpisala „memorandum o razumevanju“ (uzgred, nisu ni morali da ga potpisuju; Pozhidaev i ja potrošismo hiljade reči na „svađu“, Vučić i Si se razumeju a da nijednu ne progovore) – svakako nisu vrednosti evropskog prosvetiteljstva na kojima je Evropa sazdana. Ne verujem da Pozhidaev veruje da to treba posebno dokazivati.
Ali, evo „slike” koja govori više od hiljadu reči. Kada Evropska investiciona banka daje kredit za izgradnju nekog tzv. infrastrukturnog objekta, recimo pruge, ona sama izračuna koliko ta pruga može da košta i da toliko para.
Kada kineska državna (Eksim, ICBC ili neka druga) banka daje zajam za tu istu prugu, recimo, ona da onoliko para koliko vlast Srbije traži. Zato kilometar pruge koju finansiraju Kinezi košta znatno skuplje nego kilometar pruge koju finansiraju Evropljani.
Takođe, zato Srbija propušta da iskoristi stotine miliona evra evropskih donacija jer ne želi da sprovede kontrolu potrošnje tog novca.
Zato priliv novca iz Kine raste.
To je taj maligni uticaj Kine o kome sam pisao a za koji Dmitry Pozhidaev tvrdi da ne postoji.
Lakićević s pravom kritikuje zaobilaženje procedura i instrumentalizaciju kineskih ulaganja. Međutim, argument puca kada pređe na civilizacijske vrednosti
Dmitry Pozhidaev
Nedavna poseta Aleksandra Vučića Kini i potpisivanje investicionih ugovora vrednih više od 900 miliona evra ponovo su rasplamsali rasprave o kineskom ekonomskom i političkom uticaju u Srbiji. Kao i obično, javna debata se brzo pomerila sa konkretnog pitanja: pod kojim uslovima se ugovaraju investicije, ko od njih ima koristi i kakve su njihove društvene, ekološke i ekonomske posledice, ka mnogo široj i ideološki opterećenijoj tvrdnji o „malignom“ kineskom prisustvu.
Tim povodom Mijat Lakićević je na Peščaniku objavio tekst o „trostrukom malignom uticaju Kine“, u kojem s pravom ukazuje na nekoliko važnih problema: netransparentnost ugovora, politički marketing investicija, zaobilaženje procedura i instrumentalizaciju kineskih ulaganja za legitimizaciju vlasti. U tom delu kritika stoji na relativno čvrstim nogama. Međutim, kada se sa kritike konkretnih praksi pređe na priču o „malignom“ kineskom novcu i navodnoj neusklađenosti kineskog kapitala sa našim „civilizacijskim vrednostima“, argument počinje ozbiljno da puca po šavovima. I to ne samo empirijski, nego i teorijski.
Iz marksističke perspektive, najveća slabost takvog pristupa jeste ono što bi se moglo nazvati moralizacijom kapitala. Kao da postoji „dobar“ kapital: zapadni, demokratski i civilizovan, i „loš“ kapital: kineski, autoritarni i maligni. Problem je, međutim, u tome što kapital po svojoj prirodi nije moralna kategorija. Kapital ne investira da bi širio vrednosti, već da bi ostvario profit, obezbedio tržišta, pristup resursima, infrastrukturi i političkom uticaju. To važi za kineski, nemački, američki, ruski ili emiratski kapital jednako. Ili, ako bismo parafrazirali Marksa bez mnogo diplomatskog ulepšavanja: kapital nema naciju, ima stopu povrata.
Zato osnovno pitanje nije da li je kineski novac „dobar“ ili „zao“, već kakva struktura domaće ekonomije privlači određeni tip ulaganja, kakvu ulogu u tome ima zavisni položaj Srbije u međunarodnoj podeli rada i zašto domaća vlast pristaje na uslove koji omogućavaju zaobilaženje zakona, netransparentnost i slabu društvenu kontrolu.
Od „malignog uticaja“ do korozivnog kapitala Ako želimo ozbiljno da razgovaramo o kineskim investicijama u Srbiji, možda bi prvi korak trebalo da bude napuštanje jezika moralne panike. U tom smislu korisnije je osloniti se na koncept korozivnog kapitala (corrosive capital) koji razvija Tena Prelec i drugi autori. Osnovna ideja ovog pristupa nije da pojedine države ili civilizacije poseduju neku posebnu sklonost ka korupciji, autoritarnosti ili netransparentnosti. Naprotiv, poenta je mnogo prizemnija i, samim tim, mnogo ubedljivija: određeni oblici kapitala mogu pojačavati postojeće institucionalne slabosti u politički ranjivim ili zarobljenim društvima.
Drugim rečima, kapital postaje „korozivan“ ne zato što dolazi iz Pekinga, Moskve ili Abu Dabija, već zato što ulazi u sistem u kojem su institucije slabe, politička odgovornost ograničena, a pravila podložna selektivnoj primeni. Ako investitor može da dobije tajni ugovor, privilegovani regulatorni tretman, ubrzane procedure ili fleksibilnije ekološke standarde, malo je verovatno da će iz moralnih razloga insistirati na većoj transparentnosti nego što to traži sama država domaćin.
Upravo tu leži i osnovna slabost teze o posebnoj malignosti kineskog kapitala. Ona sugeriše da problem nastaje prvenstveno zbog prirode spoljnog aktera, dok u drugi plan potiskuje domaće institucionalne i političke uslove koji takav odnos omogućavaju. Ali ako je kineski kapital toliko jedinstveno destruktivan, kako objasniti činjenicu da su mnoge od praksi koje se danas kritikuju bile prisutne mnogo pre ozbiljnijeg kineskog ekonomskog prisustva u Srbiji?
Da li su subvencije po radnom mestu, netransparentni ugovori, privilegovani tretman investitora, slaba zaštita radnih prava ili fleksibilna primena ekoloških standarda počeli sa dolaskom kineskih kompanija? Ili je reč o modelu razvoja koji Srbija dosledno primenjuje bez obzira na nacionalnost investitora? Uostalom, ni nemačke fabrike kablova, ni italijanske tekstilne kompanije, ni zapadni rudarski projekti nisu bili poznati po insistiranju na snažnijim sindikatima, višim zaradama ili strožoj primeni regulative.
Ovo ne znači da kineske investicije ne treba kritikovati. Naprotiv. Ali kritika postaje ozbiljnija kada se oslobodi geopolitičkog moralizovanja. Problem nije u tome što je kapital kineski, već pod kojim uslovima posluje, kakve društvene posledice proizvodi i ko politički profitira od njegovog prisustva. U suprotnom rizikujemo da ekonomske odnose objasnimo geopolitikom i civilizacijom, dok nam pred očima ostane neprimećena mnogo banalnija činjenica: kapital veoma retko odbija profit iz moralnih razloga, bez obzira na to pod kojom zastavom dolazi.
Zavisna struktura Srbije i logika stranih investicija Da bismo razumeli zašto kineski kapital u Srbiji poprima baš ovakav oblik, potrebno je napraviti korak unazad. Problem nije samo u tome ko ulaže, već u kakvu ekonomsku strukturu ulaže. Drugim rečima, pitanje nije samo kineski kapital, nego i srpski kapitalizam.
Srbija već više od dve decenije svoj razvojni model zasniva na privlačenju stranih direktnih investicija (SDI). Gotovo svaka vlada, bez obzira na ideološku boju, polazila je od istog obećanja: strani kapital će doneti tehnologiju, radna mesta, rast produktivnosti i ubrzanu modernizaciju. U javnom diskursu, SDI su predstavljane gotovo kao razvojna formula bez alternative. Međutim, iskustvo Srbije i drugih postsocijalističkih zemalja pokazuje da stvari nisu tako jednostavne.
U ranijim analizama pokazao sam da se Srbija ne integriše u globalnu ekonomiju prvenstveno kao centar inovacija ili proizvodnje visoke dodatne vrednosti, već kao periferna ekonomija koja konkurentsku prednost gradi na jeftinoj radnoj snazi, subvencijama, poreskim podsticajima i regulatornoj fleksibilnosti. Umesto razvoja domaće industrijske baze i tehnološkog uspona, dominantni model oslanja se na privlačenje spoljnog kapitala u sektorima poput automobilske industrije, rudarenja, čelika, gume, logistike i infrastrukturnih projekata. Takva ulaganja mogu doprineti rastu BDP-a, ali često ne menjaju strukturni položaj zemlje u međunarodnoj podeli rada.
Podaci Narodne banke Srbije o prilivima SDI po zemljama porekla dodatno potvrđuju ovu sliku. Evropska unija ostaje dominantan izvor stranih ulaganja u Srbiji: od 2016. godine godišnji prilivi iz EU uglavnom se kreću između 1,3 i 2,5 milijardi evra. Istovremeno, kineske investicije, koje su do sredine prethodne decenije bile gotovo zanemarljive, od 2018. godine postaju sve značajniji dodatni izvor kapitala, dostižući oko 596 miliona evra 2018, više od 1,3 milijarde evra 2022. i 2023, te gotovo 1,7 milijardi evra 2024. godine.
Ovakva dinamika ne znači da kineski kapital zamenjuje evropski. Naprotiv, Evropska unija ostaje najveći pojedinačni investitor u Srbiji. Međutim, podaci sugerišu relativnu stabilizaciju evropskih investicionih tokova nakon inicijalnog talasa postsocijalističke integracije. To nije posledica političkih simpatija ili antipatija, već logike kapitalističke akumulacije. Evropski kapital je u velikoj meri već privatizovao profitabilne segmente privrede, integrisao Srbiju u postojeće dobavljačke lance i zauzeo dominantne pozicije u sektorima koji odgovaraju postojećem modelu razvoja. Jednostavno rečeno, prostor za ekstenzivno širenje više nije isti kao početkom 2000-ih.
Upravo zato dodatni impuls prilivu SDI poslednjih godina sve više dolazi i iz drugih izvora, naročito Kine. Ali ni to ne predstavlja nekakav civilizacijski zaokret niti dokaz posebne „malignosti“ kineskog kapitala. Kina dominantno ulaže u sektore koji odgovaraju postojećoj ulozi Srbije u međunarodnoj podeli rada: infrastrukturu, metalurgiju, rudarstvo, logistiku i industrijsku proizvodnju zasnovanu na relativno nižim troškovima rada. Dakle, kineski kapital ne menja logiku razvoja Srbije, već se u nju uklapa.
Paradoksalno, isti kritičari kineskih ulaganja često istovremeno optužuju vlast za slabljenje investicione privlačnosti Srbije i pad stranih investicija. Međutim, podaci za 2025. godinu pokazuju da ukupni pad SDI ne proizlazi iz sloma evropskih ulaganja, koja ostaju relativno stabilna, pa čak beleže i rast, već pre svega iz naglog slabljenja kineskog investicionog impulsa nakon visokih priliva tokom 2022–2024. godine. Dakle, kineski kapital se kritikuje kada dolazi, ali se problematizuje i kada izostane. To istovremeno govori manje o Kini, a više o krhkosti modela razvoja koji zavisi od velikih spoljnih investicionih talasa.
U tom kontekstu treba razumeti i valutni svop aranžman između Srbije i Kine, koji Lakićević kritikuje kao još jedan pokazatelj problematičnog kineskog uticaja. Međutim, svop ne predstavlja nikakav civilizacijski ili ideološki izbor, već monetarni instrument koji olakšava trgovinu i finansijske transakcije sa zemljom koja postaje sve značajniji ekonomski partner Srbije. On omogućava lakši pristup juanu, smanjuje potrebu da se bilateralna trgovina uvek posreduje preko evra ili dolara i može umanjiti transakcione troškove.
Srbija je periferna ekonomija koja već decenijama zavisi od evra i spoljnog finansiranja, ali tek kada se pojavi instrument koji delimično diversifikuje tu zavisnost, odjednom nastaje panika oko monetarnog suvereniteta. To ne znači da svop sam po sebi menja razvojni model Srbije niti da predstavlja put ka većoj ekonomskoj autonomiji. Naprotiv, on pre svega čini postojeći model zavisnosti operativno efikasnijim. Ali upravo zato kritika svopa kao takvog promašuje metu: problem nije u instrumentu, već u strukturi ekonomije koja takve instrumente čini potrebnim.
Tu dolazimo i do jedne od ključnih zabluda u liberalnim kritikama kineskog prisustva: implicitne pretpostavke da bi Evropska unija mogla gotovo neograničeno da ulaže u tehnološki napredne sektore Srbije samo kada bi politički odnosi bili drugačije postavljeni. Međutim, investicije ne prate političke želje, već profitnu logiku. Ako Srbija ostaje periferna ekonomija sa konkurentskom prednošću zasnovanom na jeftinijem radu, subvencijama i regulatornoj fleksibilnosti, teško je očekivati masovni priliv visokotehnoloških investicija bez mnogo dubljih strukturnih promena.
U zajedničkom istraživanju sa Borisom Kagarlitskim, pokazali smo upravo da strane investicije u postsocijalističkim zemljama često funkcionišu kao „opijum razvoja“, stvarajući privid razvoja, dok istovremeno produbljuju zavisnost od stranog kapitala i ograničavaju domaću akumulaciju. Naše istraživanje regiona Otvorenog Balkana pokazalo je da rast priliva SDI korelira sa pogoršanjem spoljnog bilansa, rastom odliva kapitala i potiskivanjem domaćih investicija. Ukratko: rast postoji, ali kvalitet razvoja ostaje upitan.
Iz te perspektive kineski kapital ne predstavlja nikakav istorijski prekid ili posebnu anomaliju. Kina nije izmislila srpski model razvoja niti ga je nametnula spolja. Naprotiv, kineske kompanije su se uklopile u institucionalni okvir koji je već bio postavljen za druge investitore. Ako pogledamo dominantne sektore kineskih ulaganja u Srbiji, videćemo da oni odgovaraju postojećoj ulozi Srbije kao lokacije za resursno intenzivnu proizvodnju, tranzit i relativno jeftinu industrijsku radnu snagu.
Zato pitanje nije zašto Kina ulaže baš tako. Kapital gotovo uvek ulaže tamo gde očekuje višu stopu prinosa. Pravo pitanje jeste zašto Srbija i dalje pristaje na model u kojem se razvoj meri gotovo isključivo visinom priliva stranih investicija, dok domaća akumulacija, tehnološki transfer i razvoj lokalnih proizvodnih kapaciteta ostaju u drugom planu.
Domaća vlast kao filter kapitala Ako kineski kapital u Srbiji posluje pod posebnim uslovima, onda osnovno pitanje nije šta je u kineskom kapitalu posebno, već ko mu te uslove omogućava. U Srbiji ne postoje posebni zakoni za kineski novac, kao što ne postoje ni posebni zakoni za arapski, nemački ili američki kapital. Formalno, svi investitori ulaze u isti pravni okvir. Ako se taj okvir suspenduje, prilagođava ili zaobilazi, to ne radi strani investitor samostalno, već država-domaćin.
Investitor, bilo kineski, evropski ili američki, gotovo uvek traži najpovoljnije uslove: niže troškove, brže dozvole, slabiju kontrolu, veće subvencije i manji rizik. To nije izraz posebne nacionalne kulture, nego elementarna logika kapitala. Razlika nastaje u tome da li država takve zahteve prihvata, pod kojim uslovima i uz kakvu javnu kontrolu. Drugim rečima, strani kapital prolazi kroz domaću političku strukturu, a ta struktura određuje šta će biti dozvoljeno, kome će biti oprošteno, koji će ugovori ostati tajni i koji će zakoni biti savitljivi kao gimnastičar na državnoj plati.
Na ovaj problem već godinama ukazuju istraživanja i analize Transparentnosti Srbija, posebno u oblastima javnih nabavki, javno-privatnih partnerstava, posebnih zakona i velikih infrastrukturnih projekata. Njihove analize pokazuju da se problem ne može svesti na poreklo investitora, već na način na koji domaće institucije suspenduju ili zaobilaze sopstvena pravila. Na primer, u komentaru na lex specialis za Beograd na vodi, Transparentnost Srbija je upozorila da se otvara mogućnost da se sa investitorom ugovaraju radovi na objektima javne namene bez postupka javnih nabavki, uz prebijanje troškova uređenja građevinskog zemljišta. Da ponovimo, mehanizam netransparentnosti nije bio „uvezen“ iz Kine, već proizveden unutar domaćeg pravnog i političkog sistema.
Zato je pogrešno odgovornost za netransparentnost i zaobilaženje procedura prebacivati na „prirodu“ kineskog novca. Tu se kineski kapital prirodno uklapa u model srpskog političkog kapitalizma. Veliki infrastrukturni i industrijski projekti omogućavaju vlasti da proizvodi sliku razvoja, modernizacije i međunarodnog značaja. Investitor dobija povoljne uslove poslovanja, država dobija propagandni materijal, a društvo često dobija zaduženje, ekološke rizike, slabu kontrolu i radna mesta čiji se kvalitet retko ozbiljno razmatra.
U tom smislu, nije dovoljno reći da Kina podržava autoritarnu vlast u Srbiji. Preciznije je reći da domaća vlast koristi kineski kapital, kao i druge izvore stranog kapitala, za reprodukciju sopstvene moći. Kineski investitori mogu biti spremniji na netransparentne aranžmane ili manje osetljivi na liberalno-demokratske standarde, ali to samo po sebi ne objašnjava zašto takvi aranžmani prolaze. Oni prolaze zato što domaća politička elita ima interes da ih prihvati.
Zato kritika kineskih investicija ima smisla samo ako istovremeno postane kritika domaće države. U suprotnom, dobijamo udobnu priču u kojoj je problem spoljašnji, civilizacijski i geopolitički, dok domaća vlast ispada gotovo pasivna žrtva stranog uticaja. A ona to nije. Ona je posrednik, pregovarač, korisnik i politički profiter tog modela. Ako postoji filter kroz koji kapital ulazi u Srbiju, taj filter se ne nalazi u Pekingu, već u Beogradu.
Civilizacijske vrednosti i kulturni esencijalizam Najproblematičniji deo Lakićevićevog teksta nije kritika netransparentnosti kineskih investicija, već tvrdnja da se one ne uklapaju u „naše civilizacijske vrednosti“. Takva formulacija pomera raspravu sa terena političke ekonomije na teren kulturne pripadnosti. Umesto da se pita ko ugovara investicije, pod kojim uslovima, u čijem interesu i sa kakvim posledicama, uvodi se pretpostavka da problem leži u civilizacijskoj prirodi samog investitora.
To je analitički pogrešno zato što kapitalističke odnose objašnjava kulturom, a ne klasnim interesima, profitnom logikom i institucionalnim aranžmanima. Problem sa kineskim investicijama u Srbiji nije u tome što dolaze iz „druge civilizacije“, već ako se ugovaraju netransparentno, ako zaobilaze zakone, ako pogoršavaju položaj radnika, ako proizvode ekološke rizike i ako služe političkoj reprodukciji vlasti. Ali sve to nisu civilizacijske osobine Kine. To su oblici odnosa između kapitala i države.
Civilizacijski esencijalizam, osim toga, lako dovodi do smešnih rezultata. Japan se na Zapadu dugo tumačio kao potpuno tuđa civilizacija: hijerarhijska, kolektivistička, autoritarna, sklona konformizmu i podređivanju pojedinca grupi. Međutim, kada je Japan tokom 1960-ih i 1970-ih postao simbol brzog industrijskog uspona, tehnološke modernizacije i izvozne konkurentnosti, iste te osobine počele su da se opisuju mnogo pozitivnije: kao radna disciplina, društvena kohezija, lojalnost firmi, dugoročno planiranje i sposobnost kolektivne mobilizacije za razvoj. Ono što je juče bilo „tuđe“, preko noći je postalo moderno. Izgleda da civilizacije umeju vrlo brzo da promene koordinate kada BDP raste dovoljno ubedljivo.
Zato argument o „civilizacijskim vrednostima“ ne jača kritiku kineskog kapitala, već je slabi. Problem sa kineskim investicijama nije civilizacija, nego politička ekonomija odnosa između kapitala i države.
Novac ne smrdi, ali razvojni model može Na kraju, problem sa raspravom o „malignom kineskom novcu“ jeste što ona često promašuje metu. Kineske investicije u Srbiji mogu i treba da budu predmet ozbiljne kritike: kada su netransparentne, kada zaobilaze procedure, kada stvaraju ekološke rizike ili kada se koriste za političku legitimaciju vlasti. Ali ništa od toga nije ekskluzivno kinesko. To su obrasci koji proizlaze iz načina na koji je organizovan odnos između države, kapitala i razvoja u Srbiji.
Starorimski car Vespazijan navodno je rekao pecunia non olet – novac ne smrdi. Kapital, zaista, retko nosi moralni pasoš. On dolazi tamo gde može ostvariti profit, obezbediti povoljne uslove poslovanja i pronaći državu spremnu da mu izađe u susret. U tom smislu, kineski kapital nije moralno ni gori ni bolji od evropskog, američkog ili emiratskog. Razlika je uglavnom u sektoru ulaganja, geopolitičkom kontekstu i pregovaračkoj poziciji države domaćina.
Pravo pitanje zato nije da li Srbija prima „pogrešan“ novac, već zašto njen razvojni model ostaje toliko zavisan od bilo kog spoljnog novca. Tokom više od dve decenije evropske dominacije u investicijama, Srbija nije postala centar visoke tehnologije, već ekonomija kablova, auto-delova, montaže i subvencionisanog rada. Teško je objasniti zašto bi isti model iznenada proizveo drugačiji rezultat samo uklanjanjem kineskog faktora.
Zanimljivo je da takvu dijagnozu ne dele samo marksistički kritičari modela razvoja. Ekonomista Ljubomir Madžar, iz sasvim drugačije teorijske perspektive, već godinama upozorava da se Srbija ne može razvijati oslanjajući se gotovo isključivo na strane investicije i da bez snažnijeg domaćeg investicionog kapaciteta nema održivog razvoja. Slično tome, kolega Arsić upozorava da ni potencijalno sofisticiranije investicije, uključujući kineske, same po sebi nisu dovoljne ukoliko se zemlja zadržava na nivou montaže, bez ozbiljnijeg tehnološkog transfera, domaćih dobavljačkih lanaca i razvoja lokalnih kapaciteta. Dakle, spor nije samo oko toga ko ulaže, već i oko toga šta ostaje nakon ulaganja: domaća industrijska baza ili trajna zavisnost od novih investicionih ciklusa.
Ako u celoj priči postoji nešto zaista „maligno“, onda to možda nije kineski kapital, već razvojna iluzija da će spoljašnji investitor, bez obzira na zastavu pod kojom dolazi, rešiti probleme koje domaća razvojna strategija nije uspela da reši. U tom smislu, kritika kineskog prisustva ima smisla samo ako istovremeno postane kritika modela razvoja zasnovanog na trajnoj zavisnosti od stranog kapitala. Sve ostalo ostaje politička geografija novca: evropski kapital kao civilizacija, kineski kapital kao pretnja, dok problem zavisnog razvoja ostaje netaknut.
Kina donosi sistem vrednosti koji nije evropski, tačnije, koji nije zasnovan na idejama univerzalnih ljudskih prava i sloboda (Liberté, égalité, fraternité) već pripada ideologiji azijskih despotija. Za zemlju poput Srbije, u kojoj te ideje još nisu uhvatile korena, to je ravno katastrofi
Gospodin Aleksandar Vučić je iz Đasinga, sa ceremonije otvaranja Kinesko-srpskog omladinskog kulturnog centra, 27. maja javio da su sa Kinom dogovorene nove investicije u vrednosti od 953 miliona evra. To nije tačno. Naime, u Tanjugovom izveštaju, poslatom istog dana, precizno su, pojedinačno, navedene sve kompanije-investitori i njihova ulaganja, koja su na kraju i sabrana. Zato je u informaciji (ispravno) stajalo da su dogovorene investicije veće od 940 miliona evra, što je zaokružena suma od sasvim tačnog zbira koji iznosi 942,8 miliona evra.
Ako laže koza ne laže rog, što bi rekli; evo tabele:
Tanjugovu vest niko nije demantovao, ali su ipak svi srpski zvaničnici, uključujući i ministarku privrede i potpredsednicu Vlade Adrijanu Mesarović ponavljali Vučićevu računicu iako je ona očigledno netačna. Valjda, kao u „Carevom novom ruhu“, gospodaru niko ne sme da saopšti istinu.
No, nije to političko poltronstvo ni najveći problem. Veći je kada slične stvari čujemo od stručnjaka iz (formalno) nezavisnih institucija. Tako je Ivan Nikolić, predsednik Saveta guvernera Narodne banke Srbije, nedavno na državnoj televiziji, upravo povodom Vučićeve posete zemlji „kosookih majstora celuloidne loptice“, u prilog saradnji sa Kinom izjavio, otprilike, da kada se sa Kinezima nešto dogovorite, onda se to sigurno realizuje. Na to sam ja sutradan otišao u Borču da obiđem veliki industrijski park koji je Aleksandar Vučić, boraveći u Kini, tada kao premijer, dogovorio davne 2015. godine. Bio sam siguran da je park odavno završen, pošto je još 2018. sa kompanijom „Čajna road end bridž korporejšn” (CRBC) potpisan komercijalni ugovor – dakle, ne nikakav „memorandum o razumevanju“ niti „pismo o namerama“ nego tvrdi komercijalni ugovor – o njegovoj izgradnji. Da ne teramo više šegu, od projekta vrednog 300 miliona evra, kojim je predviđeno otvaranje ni manje ni više nego hiljadu visoko tehnoloških kompanija, do dana današnjeg nije bilo ništa. Nije samo jasno kako je Ivan Nikolić, koji je mlad čovek, to mogao da ispusti iz vida, i to baš u emisiji koja se zove „Oko“.
Uzgred, nijedna od navedenih sedam investicija ne može se svrstati u visoko-tehnološke, naprotiv. A ona najveća (i najprljavija), firme Linglong u Zrenjaninu, najavljena je odavno, a zvanično pre mesec dana, 26. aprila, tokom desetodnevnog (20–29. IV) Mesarovićkinog boravka u tri kineske provincije – Guangdongu, Šandungu i Hebeju.
Međutim, kad smo već kod NBS, u paketu od tridesetak svakojakih sporazuma (tačno, izgleda, 33) našao se i „valutni svop aranžman“ između Narodne banke Srbije i Narodne banke Kine. Ovo je, u suštini neka vrsta modernizovanog (finansijskog) „barter aranžmana“, tj. trampe, kakve je SFR Jugoslavija pre više od pola veka zaključivala sa Sovjetskim Savezom. Vrednost ovog novog, petogodišnjeg, aranžmana (kako se s ponosom ističe, znatno većeg od prethodnog, trogodišnjeg) iznosi pet milijardi juana, tj. 74 milijarde dinara, odnosno oko 630 miliona evra. „Za Narodnu banku Srbije ovaj sporazum ne predstavlja samo raspoloživu finansijsku liniju sa Narodnom bankom Kine, koju je moguće koristiti kao dodatni mehanizam zaštite finansijske stabilnosti zemlje u uslovima povišenih globalnih neizvesnosti, već i pečat dobre dugogodišnje saradnje i rastućih trgovinskih i ekonomskih odnosa Srbije i Kine“, izjavila je tim povodom guverner NBS Jorgovanka Tabaković.
Šta to stvarno znači? Pođimo od toga da je vrednost robne razmene između Srbije i Kine 2025. godine iznosila 8,3 milijarde evra. Srbija je izvezla u Kinu robu u vrednosti od (približno) 1,9 milijardi evra, a odatle uvezla robu za 6,4 milijarde evra. U odnosu na 2024. godinu srpski izvoz je povećan za četiri odsto a uvoz za čitavih 25 odsto. Indikativno je da u razmeni sa najvećim spoljnotrgovinskim partnerom, Nemačkom, Srbija ima mnogo izbalansiraniji odnos. Štaviše, prošle godine je izvoz iz Srbije u Nemačku (5,1 milijardi evra) bio veći nego uvoz (4,9 milijardi evra). Pa vi sad vidite ko je za Srbiju korisniji partner.
Da se sad vratimo valutnom aranžmanu. Ako se njegova ukupna visina podeli na pet godina, dobije se godišnja vrednost od oko 120 miliona evra što predstavlja svega 1,5 odsto ukupne spoljno-trgovinske razmene između Srbije i Kine u prošloj godini. Kakav to „mehanizam zaštite finansijske stabilnosti zemlje u uslovima povišenih globalnih neizvesnosti“ može da bude? Naravno, nikakav. Samo još jedan štep na carevom novom odelu.
Na kraju, najvažnije. Kada je Vučić iz Kine najavio da će se Srbija uključiti u proizvodnju mikročipova, robota i ostalih visokotehnoloških čuda, setio sam se jednog njegovog sličnog a nepravedno zaboravljenog poduhvata. Još tamo 2013. godine (31. jula) „prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić i ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić“ primili su predstavnike kompanije „Mubadala“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i razgovarali o „saradnji u oblasti informacionih tehnologija i… izgradnji fabrike čipova u Beogradu“.
„Srbija je naša druga domovina. Nismo došli da postavljamo uslove već da iznesemo predloge za partnerstvo. Došli smo da vam damo ideje i da vas podržimo. Tako rade pravi prijatelji“, istakao je tom prilikom generalni direktor kompanije „Mubadala“ Valed Ahmed Salim Almokarab Al Muhairi.
Posle toga je Dinkićeva politička karijera naglo krenula nizbrdo, dok je Vučić napredovao sve više i više.
Fabriku čipova ne moramo da tražimo, svi znaju da je nema. Kao ni Vučićevog prijatelja, uostalom.
Ima Srbija, međutim, jednu drugu, mnogo značajniju i vredniju, pravu visokotehnološku fabriku. I to fabriku koja je zbilja, „od glave do pete“, delo naše pameti. Reč je o Institutu „BioSens“, sposobnom za najsofisticiranija naučna istraživanja u oblasti mikro i nano tehnologija, koji je proglašen za Evropski centar naučne izvrsnosti, ravan najekskluzivnijim svetskim ustanovama te vrste. Zato ga je Evropska unija i podržala, na svaki način, između ostalog i desetinama miliona evra. E, taj i takav institut, Aleksandar Vučić se, već duže od godinu dana iz sve snage trudi da razvali, rasturi i uništi. Uspeo je da otera prvog čoveka i osnivača Instituta, svetski priznatog stručnjaka Vladimira Crnojevića. A uskoro će za njim i ostali.
Zašto? Zato što nisu hteli da idu na mitinge Srpske napredne stranke. I zbog čega još? Zbog toga da bi onda Vučić mogao da slavodobitno dovodi Kineze da nam prodaju našu tehnologiju.
Sve ovo nagoni na pitanje o uticaju Kine na Srbiju. Tačnije na život tzv. običnih građana u Srbiji.
Najpre, čisto ekonomski gledano, Kina donosi izvesnu kratkoročnu materijalnu korist, ali dugoročno sprečava razvoj domaće privrede i domaće struke; prosto rečeno – zaglupljuje naciju.
Drugo, s političke tačke gledišta, Kina gradi fabrike ali razgrađuje demokratiju – praveći netransparentne ugovore, izbegavajući zakonske procedure i podstičući korupciju. Memorandum o saradnji između Srpske napredne stranke i Komunističke partije Kine to najbolje ilustruje.
I treće, kulturno, civilizacijski, Kina donosi sistem vrednosti koji nije evropski, tačnije koji nije zasnovan na idejama univerzalnih ljudskih prava i sloboda (Liberté, égalité, fraternité) već pripada ideologiji azijskih despotija. Za zemlju poput Srbije, u kojoj te ideje još nisu uhvatile korena, to je ravno katastrofi.
Sve u svemu, maligni uticaj Kine na Srbiju ima trostruko dejstvo.
Kada policija istražuje neko ubistvo, počinje od motiva. Prvo gleda ko bi od tog ubistva mogao da ima koristi, neposredne ili posredne, materijalne ili nematerijalne. Pa da vidimo šta je desetak dana od tragične smrti studentkinje Milice Živković pokazalo; kome je taj tragični događaj doneo manje ili veće (političke) benefite
„Ta devojka ništa nije nagoveštavala da bi bilo šta učinila protiv sebe, ništa čudno u njenom ponašanju, ona je na to bila naterana“ izjavio je u nedelju 5. aprila Aleksandar Vučić.
Praktično je, dakle, šef SNS-a insinuirao da se u četvrtak, 26. marta, na beogradskom Filozofskom fakultetu dogodilo ubistvo. Da li će sad tužilaštvo smeti da izađe s nekom drugom kvalifikacijom od ove koju je dao „najbolji student Pravnog fakulteta ikad“, posebno je pitanje na koje javnost s nestrpljenjem čeka odgovor.
U međuvremenu, da vidimo šta imamo. Na stranu to što je svojom izjavom Vučić po ko zna koji put pregazio Ustav i ugazio u to u šta je već ugazio. Pre svega, imamo to da Vučić za svoju tvrdnju nije izneo nikakav, ni jedan jedini, ni najmanji dokaz. Jer, prosta logika govori, čak iako zaista „ništa nije nagoveštavalo da bi nesrećna devojka bilo šta učinila protiv sebe“, osim mogućnosti da je na to bila naterana, postoji još jedna – da je reč o nesrećnom slučaju. Vučić, međutim, nijednim argumentom nije osporio tu mogućnost, čak je nijednom rečju nije ni pomenuo.
Ali šta ako, makar nakratko, ozbiljno uzmemo u obzir tu jedinu mogućnost koju nam je Vučić ostavio? Ne treba čovek da bude „najbolji student Pravnog fakulteta ikad“, dovoljno je da bude prosečan (a mogao je to da nauči i gledajući krimi-filmove) da bi znao da kada policija istražuje neko ubistvo, ona počinje od motiva. To jest, prvo gleda ko bi od tog ubistva mogao da ima koristi, neposredne ili posredne, materijalne ili nematerijalne. Pa zbilja, da vidimo šta je desetak dana, proteklih od tragične smrti studentkinje Milice Živković, pokazalo; kome je taj tragični događaj doneo manje ili veće (političke) benefite.
Prva na toj listi je Srpska napredna stranka. U roku od odmah ona je priliku iskoristila da zakaže sednicu jednog skupštinskog odbora (znamo kojeg, ali to nije važno) ne bi li, usred izborne ćutnje, namakla još koji glas na predstojećim lokalnim izborima.
Zatim, režimski mediji koji su nesreću jedne devojke iskoristili kao novu municiju za napade na studente koji se bore za slobodnu i demokratsku Srbiju, na visokoškolske ustanove i posebno na rektora beogradskog Univerziteta Vladana Đokića.
Pod tri – režimski intelektualci (profesori, advokati, analitičari, novinari, pisci), čiji je glavni cilj isti kao i režimskih medija: da sruše studentski protest, da sruše univerzitet i posebno rektora beogradskog Univerziteta Vladana Đokića.
BIA i policija koji su dobili šansu da upadnu na univerzitet i da protiv studenata i univerziteta preduzmu radnje i postupke koji nemaju veze sa istraživanjem tragičnog događaja.
Peto, i Vlada Srbije se osokolila, pa je ne birajući reči još oštrije počela da napada akademsku zajednicu; štaviše, i da joj opasno preti. Tako je ministar informisanja Boris Bratina izjavio da studenti „nisu svesni da policija ima pravo da ih bije i da ih ubije“. A ministar za javna ulaganja Darko Glišić poručio je roditeljima: „Ne upisujte decu na blokaderske fakultete jer će vam ih vratiti kao što su vratili ovu devojku iz Šapca, u kovčegu.“
Na kraju, ako znate ko stoji na vrhu te piramide ili ko je glava te hobotnice, kako hoćete, onda ne treba mnogo pa da zaključite na čiju je sve to vodenicu. Samo što Vučiću, kakav već jeste, to nije dovoljno nego i sam, nekim brucoškim smicalicama, pokušava da povrati svoju poljuljanu političku i psihičku ravnotežu.
Tako da običnom građaninu ne preostaje ništa drugo – a ništa više mu i ne treba – nego da od nadležnih organa, da ne kažem institucija, zatraži da odgovorno i profesionalno rade svoj posao. To je, zapravo, jedino što već godinama traži.
U eseju Izdaja intelektualaca Žilijena Bende, ovaj francuski teoretičar kritikuje inteligenciju što se umesto da služi svom pozivu i štiti univerzalne vrednosti, poput slobode, pravde i ljudskog dostojanstva, pretvara u sluškinju aktuelne političke vlasti i njenih opskurnih interesa
Kada se 1. novembra 2024. srušila nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu, Vladimir Vuletić, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta, odmah je zatražio odgovornost predsednika Aleksandra Vučića i premijera Miloša Vučevića. Od tako visoko moralnog i duboko principijelnog čoveka drugo se i nije moglo očekivati.
Nije to bilo prvi put da prof. Vuletić pokaže takve osobine. Kada je 31. januara 2019. na doljevačkoj naplatnoj rampi poginula Stanika Gligorijević, a Aleksandar Vučić uzeo i sakrio (čak i od suda i tužilaštva) dva ključna minuta snimka, Vladimir Vuletić je, visoko principijelan i duboko moralan kakav već jeste, odmah od predsednika zatražio da pruži na uvid ta dva minuta ili da podnese ostavku.
A kad su u noći između 24. i 25. aprila 2016. ljudi pod fantomkama, bez ikakvog prava i potpuno protivzakonito, porušili niz legalnih objekata u Savamali, visokoprincipijelni i dubokomoralni Vuletić je promptno reagovao i zatražio odgovornost predsednika vlade Aleksandra Vučića.
I da ne nabrajamo dalje, takvih primera ima koliko hoćete.
Zato nije čudo da je dubokoprincipijelni i visokomoralni Vladimir Vuletić posle tragične smrti studentkinje beogradskog Filozofskog fakulteta izjavio: „Za tragediju na Filozofskom fakultetu odgovorni su dekan Sinani i rektor Đokić.“
Prirodno je onda da takav čovek bude glavni tumač društveno-političkih zbivanja u Srbiji na svim režimskim, tj. televizijama s tzv. nacionalnom frekvencijom, kojima upravlja i koje uređuje jedan čovek. Naravno, Vučić. Jasno je već iz toga na čijoj strani nastupa Vuletić. Tako je bilo i sinoć, 31. marta 2026, na RTS-u. Kao u Balkanskom špijunu: mafija će oprostiti građanima što ih je tukla.
Iduće godine se navršava čitavo stoleće od eseja Izdaja intelektualaca Žilijena Bende. U tom eseju ovaj francuski teoretičar kritikuje inteligenciju što se umesto da služi svom pozivu i štiti univerzalne vrednosti, poput slobode, pravde i ljudskog dostojanstva, pretvara u sluškinju aktuelne političke vlasti i njenih opskurnih interesa.
Bendino delo, makar kada je o Srbiji reč, nikada nije bilo aktuelnije.
U suštini, Vučićev jedini pravi izborni slogan je: Mi smo ljudi, a vi ste zveri
Govoreći na nekoj „nacionalnoj“ televiziji, Dragoslav Bokan je za pristalice aktuelnog režima koristio ličnu zamenicu „mi“, dok je protivnike režima označavao sa „oni“.
Voditeljki to valjda nije bilo dovoljno atraktivno, pa je u jednom trenutku upitala: „Ko smo to mi, a ko su oni?“
Na to je Bokan kao iz puške odgovorio: „Mi smo ljudi, a oni su zveri.“
Svašta smo videli i čuli na političkoj sceni Srbije otkako je u njoj zavladala demokratija (pošlo se od zgubidana, da bi se preko izroda, terorista i ustaša stiglo do talibana), ali ovako nešto nismo. Da neko građan(k)e Srbije nazove zverima samo zato što ne podržavaju jednu političku ličnost, tj. aktuelnu vlast, to još nije bivalo. To ni u svojim najmračnijim danima nije radio čak ni Vojislav Šešelj.
Ova Bokanova izjava, međutim, nije izazvala takoreći nikakvu pažnju javnosti. Prošlo je od nje više od mesec dana, a reakcija jedva da je bilo. U nekim TV emisijama su je doduše ismevali, što je legitiman (i lekovit) pristup, ali nije dovoljno. Jer to, doduše, jeste komično, ali je mnogo više tragično.
Jeste da su dve strane na političkoj sceni Srbije prilično zavađene, ali ipak se očekivalo da neki Vučićevi branitelji – iz redova profesora, advokata, novinara (ne mislim tu na ove iz raznih dezinformera) – dignu glas protiv ovog, blago rečeno, patološkog govora mržnje. Oni se, uostalom, žestoko pobune protiv svake „dehumanizacije“ Aleksandra Vučića na društvenim mrežama, ali im ova Bokanova dehumanizacija svakog čoveka koji se na ovaj ili onaj način suprotstavlja režimu nije zasmetala – iako je, zapravo, mnogo malignija i opasnija.
Jer, ako su Vučićevi politički oponenti zveri – onda su protiv njih dozvoljena sva sredstva: od vezivanja preko zatvaranja i prebijanja do ubijanja; možete da pustite mašti na volju.
Sa druge strane, za razliku od suludih tviteraša, ničim sputanih i ni od koga kontrolisanih – osim ako nisu u službi službe, što se ne može isključiti – Dragoslav Bokan nije nikakav anonimus niti lice s periferije života i politike. Reč je, između ostalog, o predsedniku Upravnog odbora Narodnog pozorišta, dakle čelniku jedne od najznačajnijih nacionalnih kulturnih institucija, što znači kreatoru, zastupniku i promoteru kulturne politike vladajuće stranke. I ne samo to, Bokanovo polje delovanja mnogo je šire, ono ide daleko izvan granica kulture u užem smislu; on je postao glavni ideolog vladajuće stranke potisnuvši s tog mesta donedavno neprikosnovenog „crvenog vojvodu“, kako su vođu radikala zvali dok je paktirao s Mirjanom Marković. Svrgnuti Šešelja, to zaista nije lako, to treba zaslužiti.
Ni to, međutim, nije sve. Ovih dana je Dragoslav Bokan, koji je onako slavno i patriotski pobegao iz Knina, dobio novo priznanje i još važnije zaduženje. Poverena mu je glavna sporedna uloga u kampanji za lokalne izbore u Srbiji. On zapravo govori ono što gospodar misli. Kao čovek koji građan(k)e Srbije deli na ljude i zveri, Bokan šalje jasnu i nedvosmislenu poruku srpskom narodu: vi koji glasate za Vučića, vi ste ljudi, a oni koji glasaju za opoziciju, za studente, recimo, oni su zveri.
I to je, u suštini, Vučićev jedini pravi izborni slogan: mi smo ljudi, a vi ste zveri.
U Srbiji nema potrebnog rasta zato što nema tehničkog progresa, tj. pametnog rasta. Pametnog rasta nema zato što nema privatnih investicija. Privatnih investicija nema zato što nema dobrog ekonomskog ambijenta. Dobrog ekonomskog ambijenta nema zato što nema dobrog političkog ambijenta. A dobrog političkog ambijenta nema zbog visoke koncentracije političke moći u rukama jednog čoveka
Koliko Aleksandar Vučić košta Srbiju? Bilo je raznih računica, jednu je nedavno izneo ekonomista, akademik Pavle Petrović. U narednih deset godina građani Srbije izgubiće oko 10 milijardi evra. Tačnije, za toliko će biti manji bruto domaći proizvod koji će Srbija ostvariti.
To je podatak koji, predstavljajući nedavno takozvanu strategiju razvoja Srbije do 2035. godine, Aleksandar Vučić nije saopštio. Da l’ nije hteo il’ nije smeo – vrag bi ga znao. A važniji je od svega o čemu je – dosadno i dugo – govorio.
Navedeni podatak proizlazi, naime, iz Petrovićevog rada „Velika koncentracija političke moći sprečava ekonomski prosperitet Srbije“, pripremljenog za zbornik Naučnog društva ekonomista povodom 25 godina tranzicije u našoj zemlji.
U srpskom narodu postoji izreka: „Um caruje, snaga klade valja.“ Vučićeva vlast – koja tvrdi da radi u interesu naroda – ponaša se, međutim, suprotno od ove narodne mudrosti. Razvoj Srbije proteklih desetak godina bio je zasnovan pre svega na investicijama u građevinarstvo i rudarstvo, dakle na kvantitetu, tj. na „kvantitativnom uvećanju kapitala i zaposlenosti“. Drugim rečima, bio je zasnovan na sirovoj snazi („brute force“), a ne na kvalitetu, tj. novim znanjima i tehnologijama, odnosno tehničkom progresu. Drugim rečima, nije bio pametan rast („smart growth“).
Po tome, Srbija danas mnogo zaostaje za zemljama ispred kojih je nekada daleko bila. Jer, u Srbiji je samo jedna petina rasta rezultat tehničkog progresa, a čak četiri petine posledica kvantitativnog uvećanja kapitala i rada. Pazite sad, u zemljama centralno-istočne Evrope doprinos tehničkog progresa rastu iznosi gotovo 50 odsto.
Zašto je to (bilo) tako? Tim pre, postavlja se pitanje što Srbi za sebe – opravdano ili ne, druga je stvar – misle da su kreativan i inventivan narod. Što i pokažu – kad odu u inostranstvo. Iz čega se može zaključiti da je problem u Srbiji. Jer, ako je srpski narod isti tamo i ovde, to znači da nije problem u narodu nego u onima koji njime, tj. društvom upravljaju.
Ovu u velikoj meri zdravorazumsku logiku potvrđuju naučna istraživanja. Ako pametan rast zahteva aktiviranje ljudskih potencijala, to znači da ljude treba pustiti da rade. Drugim rečima, da investiraju, da budu preduzetni, da iskažu svoje mogućnosti.
U Srbiji je, međutim, ubedljivo najveći investitor država. Moglo bi se čak reći – sledeći njegovu retoriku – baš Aleksandar Vučić. Javna ulaganja, naime, čine čak 42 odsto ukupnih ulaganja u Srbiji. Kada se tome doda 22 odsto koliko iznose (državnim subvencijama snažno potpomognute) strane investicije, dolazi se do zaključka da je privredni rast u Srbiji vođen državom. Tek nešto više od jedne trećine (36 odsto) čine privatne investicije, pri čemu su investicije domaćinstava (17 odsto) gotovo izjednačene sa investicijama preduzeća (19 odsto ukupnih investicija). To je, blago rečeno, katastrofa. Jer u normalnim, tj. prosperitetnim zemljama, privreda investira znatno više od države.
Kao šlag na tortu dolazi podatak da ovaj „model razvoja“ više nije održiv, tj. da je već dostigao svoje granice. To se i vidi: i državne i strane investicije (ove druge zbog toga što radna snaga u Srbiji više uopšte nije jeftina, a i nema je) počele su da padaju.
Rast domaćih privatnih investicija, odnosno pametan rast, onaj zasnovan na tehničkom progresu, postaje imperativ. Tu se, međutim, javljaju nove prepreke. Privatne investicije zahtevaju dobar ekonomski ambijent, preciznije – dobre ekonomske institucije. Drugim rečima potrebna su jasna i pouzdana pravila igre. To jest, zakoni. U Srbiji, međutim, za činjenicu da nešto piše u zakonu važi isto što i za ono „piše na tarabi“. Zakoni su – to je u Srbiji, zapravo, glavno pravilo – mrtvo slovo na papiru. Tako da pravila igre praktično i ne postoje.
Zašto nema pravila igre? Zato što to ne odgovara aktuelnim vlastima, glasi kratak odgovor. Kada je „politička moć šire raspoređena“, tj. kada u zemlji postoji demokratija i poštuju se građanska prava i slobode, tada se „uspostavljaju pravila igre koja odgovaraju najvećem delu društva, što podstiče široko rasprostranjenu ekonomsku aktivnost“. Nasuprot tome, velika koncentracija političke moći smanjuje ukupnu ekonomsku aktivnost, što će reći – i ukupan „kolač“ za raspodelu.
„Kvaka“ je, međutim, u tome, piše Petrović, što bi „uvođenjem efikasnih ekonomskih institucija, tj. fer pravila igre, privilegovane firme i s njima povezana elita trpeli ekonomske gubitke, dok bi nova efikasna preduzeća, van klijentelističke partijske mreže, ekonomski prosperirala. Ovaj razmah privatnog preduzetništva doveo bi do snažnog rasta dohotka zemlje (ʻukupnog kolača’), ali i do velikog porasta ekonomske snage preduzetnika van uske elite. Ta ekonomska snaga bi se prenela i na rast njihove političke moći, čime bi ugrozili političku moć sadašnje vlasti. Stoga će elita sprečavati unapređenje ekonomskih institucija i rezultirajući ekonomski prosperitet (veći ukupni ʻkolač’), i zarobiti zemlju na nižem dohotku da bi zadržali veći ʻkomad kolača’ za sebe.“
Koliko je Vučićev režim destruktivan vidi se po tome što je uspeo da pridavi čak i inače žilavi, selfmejd IT sektor, tako da se njegov rast gotovo prepolovio: sa 14 na 8,5 odsto u 2024. i 2025. godini.
Živimo, dakle, u sistemu u kojem je ekonomsko bogaćenje manjine (Vučićevih biznismena, advokata, profesora, novinara, pisaca, glumaca…) glavni cilj, dok je ekonomski i kulturni boljitak čitavog društva potisnut u drugi ili neki još dalji plan.
Da bi održao takvo stanje, Vučić sve više guši demokratiju, ljudske slobode i prava. To pokazuju mnogobrojna merenja. Ukupne slobode naglo padaju (pad je u najveći u Evropi) od 2015, tako da se Srbija iz slobodne sunovratila u delimično slobodnu zemlju, to jest u tzv. hibridni režim. Komplementarne s tim analize V-Dem instituta (Univerziteta u Geteborgu) pokazuju pak da se Srbija ne može okarakterisati kao demokratska država nego da spada u izborne autokratije. Kao jedina na zapadnom Balkanu, tu je u društvu sa Rusijom, Belorusijom, Turskom.
Konačno, po stepenu vladavine prava, kao najopštijem pokazatelju pravne, ali i svake druge sigurnosti građana, Srbija stoji sve gore: sa 54. mesta u svetu 2014. pala je na 96. mesto 2025. godine.
Sve u svemu, Srbija klizi ka oligarhijskom kapitalizmu, zaključuje Pavle Petrović.
Da rezimiramo: u Srbiji nema potrebnog – i mogućeg – rasta zato što nema tehničkog progresa, tj. pametnog rasta. Pametnog rasta nema zato što nema privatnih investicija. Privatnih investicija nema zato što nema dobrog ekonomskog ambijenta. Dobrog ekonomskog ambijenta nema zato što nema dobrog političkog ambijenta. A dobrog političkog ambijenta nema zbog visoke koncentracije političke moći u rukama jednog čoveka.
Kao što je to davno zaključio naš narod: riba od glave smrdi.
Od toga da li će se čovečanstvo vratiti Adamu Smitu, odnosno toj vrsti filozofije, ili će dozvoliti da mu ovi (post/moderni) jahači apokalipse Tramp, Putin i Si – i njihovi satrapi – kroje kapu, zavisi budućnost sveta. Da li će izabrati put u ropstvo ili borbu za slobodu
Znamo po čemu je 9. mart poznat u Srbiji. Kada se te 1991. demonstriralo u ime slobode nikome nije palo na pamet da se istog datuma, samo dva veka ranije, pojavila knjiga koja će postati „Biblija“ liberalizma. Naime, 9. marta 1776. godine iz štampe je izašlo delo Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, škotskog ekonomiste i filozofa Adama Smita. Reč je, po mišljenju upućenih, o najuticajnijem delu u istoriji ekonomske (i ne samo ekonomske) misli.
Pre tri decenije, dakle one turbulentne 1996, povodom 220. godišnjice Bogatstva naroda, Ekonomska politika, list u kome sam tada radio, u skladu sa svojom avangardnom ulogom, organizovala je sredinom marta okrugli sto o ovom fundamentalnom delu. U razgovoru su učestvovali Aleksandra Jovanović, Pravni fakultet; Milić Milovanović, Ekonomski fakultet; Boško Mijatović, Ekonomski institut i, u međuvremenu nažalost preminuli, Miroslav Prokopijević, iz Instituta za evropske studije.
Rasprava je, razumljivo, bila obeležena aktuelnim trenutkom, ali nije propuštena prilika da se ukaže i na, svetskoistorijski značaj Smitove studije. U najkraćem, Adam Smit je doneo jednu – za tadašnje a i za današnje doba – prevratničku ideju da, naime, pojedinac, sledeći svoje lične interese dovodi do najvećeg mogućeg ostvarenja opšteg dobra i, drugo, da na tome zasnovana slobodna, spontana evolucija društva, nasuprot nekakvom unapred programiranom razvoju, omogućava najveći nacionalni napredak.
Bilo je to, neskromno smatram, izvlačenje Adama Smita iz budžaka na svetlo dana. Što ne znači, međutim, da on nije bio dostupan domaćoj ekonomskoj i široj javnosti. Naime, Bogatstvo naroda je na srpskohrvatskom jeziku objavljeno još 1952. godine, u izdanju beogradske Kulture (edicija „Marksizam i njegovi izvori“) i prevodu poznatog zagrebačkog ekonomiste, Marijana Hanžekovića. Zanimljivo je da je ovo delo 1970. godine objavljeno ponovo, ali je za svo to vreme praktično ostalo na margini ekonomske i društvene nauke.
Nije, da se malo našalimo, slučajno što je baš Ekonomskoj politici pripalo da „ponovo otkrije“ Smita. Naime, prvi broj ovog lista – o čijem ugledu najbolje govori epitet „jugoslovenski di Ekonomist“ koji je s pravom nosio – izašao je (4. aprila) upravo 1952. godine, dakle u isto vreme kada i prevod epohalne knjige velikog Škota.
Rasprava sa pomenutog okruglog stola objavljena je u obljetničkom broju Ekonomske politike, 1. aprila 1996, pod naslovom „Adam Smit i naše doba: Nevidljivom rukom do bogatstva naroda“. Naravno, Smitova slika zauzela je celu naslovnu stranu. Tada je taj naslov baš „pasovao“ jer se, posle pada Berlinskog zida i propasti državnog dirižizma, činilo da je ideja slobode i demokratije definitivno pobedila; „kraj istorije“ bio je na dohvat ruke.
Ali, šta reći danas, kada gola sila i bezobzirnost postaju glavna glavni modus operandi na svetskoj pozornici.
Vladimir Gligorov je, pozivajući se na Adama Smita, pisao da je suština liberalizma da niko nema kontrolu nad prostorom na kome se ukrštaju ljudske delatnosti. Drugim rečima – da na tržištu (svih vrsta dobara) vlada konkurencija. Što znači da niko ne može da bude toliko veliki i moćan da diktira osnovni tržišni parametar – cenu. Cenu nafte, krompira, života.., čega god.
Danas se suočavamo sa upravo suprotnim nastojanjima. To jest, sa pokušajima velikih i moćnih da diktiraju. Da oni lično – a ne neka nezavisna institucija – određuju pravila igre (koja se zapravo sastoje u tome da važi jedino njihova samovolja) a time i njene ishode.
To je opako naopako od onih principa čije je poštovanje Adam Smit ustanovio kao temeljne pretpostavke rasta bogatstva naroda. Dakle naroda, a ne odnarođenih, ostrvljenih kako se to narodski kaže, društvenih, tj. političkih, vojnih, privrednih i inih, kvazi elita.
U tom smislu Adam Smit je danas aktuelniji, tj. potrebniji nego ikada u preteklih 250 godina.
Liberalizam, tj. slobodna trgovina – ne samo u strogo ekonomskom smislu – zahteva mir. A pošto, kako kaže Gligorov, „slobodna trgovina daje najbolje rezultate ukoliko je univerzalna“, to znači i univerzalni, tj. mir na planetarnom nivou.
Tome suprotna ideologija, nacionalizam i protekcionizam (tj. neo/iliberalizam), zakonito proizvodi rat. Zato se i dojučerašnji kandidat za Nobelovu nagradu za mir, kao što upravo gledamo ovih dana, neizbežno pokazao kao najveći svetski piroman.
Od toga da li će se čovečanstvo vratiti Adamu Smitu, odnosno toj vrsti filozofije, ili će dozvoliti da mu ovi (post/moderni) jahači apokalipse Tramp, Putin i Si – i njihovi satrapi – kroje kapu, zavisi budućnost sveta. Da li će izabrati put u ropstvo, što bi rekao Hajek, ili borbu za slobodu.
Simboli su važni; oni vas obeležavaju, kao ljudske individue i kao kolektiv. To važi i za Vučićevu metaforu s kamenom. Postavlja se pitanje: ko se krije ispod kamena? Uglavnom gmizavci, zar ne. Zmije, gušteri i slični
„Mi moramo da budemo mudri, da se malo sakrijemo ispod kamena, da sačekamo da kiša prođe“, poručio je Vučić Srbima iz Davosa.
Nije mali broj onih – analitičara, profesora, intelektualaca – koji su podržali Vučićevu ideju. Kažu, uprošćeno govoreći, gradi se novi svetski poredak, treba da sačekamo rezultat, pa da se priključimo pobednicima.
Tačno je to – svedoci smo, zbilja, pokušaja da se „stari svetski poredak“ – koji ni do pola nije izgrađen, a već je postao ruševan – definitivno sravni sa zemljom. Doduše, u tome što nam se prikazuje kao buduće svetsko ustrojstvo nema ni reda ni poretka, sve se praktično svodi na manje ili više ogoljenu silu. Što, ako ćemo pravo, nije ništa novo već je zapravo vekovima staro.
Tek se u poslednjih stotinak godina, naime, čine ozbiljni napori da se međunarodni odnosi urede na drugačijim principima, odnosno, da se izgradi svet kojim neće vladati gola sila nego pravila i dogovori. Prvi pokušaj bilo je osnivanje Društva naroda posle Prvog svetskog rata, a drugi Organizacija ujedinjenih nacija, posle drugog takvog rata.
Te prve globalne institucije, nastale u času kada je postalo jasno da je svet postao globalno selo, utemeljene su na paroli Francuske revolucije – sloboda, jednakost, bratstvo – odnosno na još starijim postulatima evropskog prosvetiteljstva izraženih najpregnantnije kroz (Kantovu) ideju večnog mira i svetske države/federacije. Naravno, realizacija tako velike zamisli morala je naići na brojne teškoće, pre svega zbog nespremnosti (najvećeg dela) čovečanstva, odnosno zbog činjenice da je tek mali broj nacija uspeo da svoje države (koliko-toliko) organizuje na principima slobode (pojedinca) i demokratije.
Ovaj „novi novi svetski poredak“, koji sada pokušavaju da izgrade pojedini svetski centri moći, zamišljen je na potpuno suprotnim načelima. Na delu su pokušaji da se sruše ionako krhke globalne institucije i da se planeta podeli na tzv. interesne sfere – najverovatnije tri – kojima bi, kao svojim feudima, vladale velike sile: Amerika, Rusija i Kina. Tačnije – Tramp, Putin i Si.
A pošto nikada nijedan trijumvirat nije mogao dugo da opstane, to bi u stvari značilo permanentni rat. Pretežno hladni, ali bi te bitke, makar povremeno, bile i oružane, da parafraziram, iako nerado, Slobodana Miloševića.
Dakle, šta da se radi, što bi rekao Lenjin. Ne nalazi se Srbija prvi put pred takvom dilemom. Recimo, u sličnoj situaciji bila je tamo negde krajem tridesetih godina prošlog veka. Na dilemu su usledila dva odgovora. Jedan je bio, da tako kažem, četnički: sakriti se u zemunice, sačekati da zlo prođe, pa kad prođe izmileti na svetlo dana. To se posle pretvorilo u kolaboraciju sa zlom. To jest, budimo otvoreni, s fašizmom. Što je ostavilo trajne posledice na biću nacije.
Drugi odgovor, nazovimo ga partizanski, zasnivao se na jasnom opredeljenju – aktivna borba protiv zla. Ta logika se pokazala kao pobednička, ne samo kratkoročno nego i dugoročno.
Analogije, naravno, naročito istorijske, moraju se uzimati s krajnjom rezervom, pa i ovu treba shvatiti pre svega u simboličkom smislu. Ali – simboli su važni; oni vas obeležavaju, kao ljudske individue i kao kolektiv.
To važi i za ovu Vučićevu metaforu s kamenom. Postavlja se, naime, pitanje: ko se krije ispod kamena? Uglavnom gmizavci, zar ne. Zmije, gušteri i slični karakteri.
Na kraju, čisto praktično, koliko bi „mi“ trebalo da provedemo pod tim „kamenom“, ako je stvarno, kao što je rekao Vučić, „politički razvod EU i SAD – trajan“?
