PEŠČANIK

Trostruki maligni uticaj Kine

PEŠČANIK, ,
Kina donosi sistem vrednosti koji nije evropski, tačnije, koji nije zasnovan na idejama univerzalnih ljudskih prava i sloboda (Liberté, égalité, fraternité) već pripada ideologiji azijskih despotija. Za zemlju poput Srbije, u kojoj te ideje još nisu uhvatile korena, to je ravno katastrofi

Gospodin Aleksandar Vučić je iz Đasinga, sa ceremonije otvaranja Kinesko-srpskog omladinskog kulturnog centra, 27. maja javio da su sa Kinom dogovorene nove investicije u vrednosti od 953 miliona evra. To nije tačno. Naime, u Tanjugovom izveštaju, poslatom istog dana, precizno su, pojedinačno, navedene sve kompanije-investitori i njihova ulaganja, koja su na kraju i sabrana. Zato je u informaciji (ispravno) stajalo da su dogovorene investicije veće od 940 miliona evra, što je zaokružena suma od sasvim tačnog zbira koji iznosi 942,8 miliona evra.

Ako laže koza ne laže rog, što bi rekli; evo tabele:

Tanjugovu vest niko nije demantovao, ali su ipak svi srpski zvaničnici, uključujući i ministarku privrede i potpredsednicu Vlade Adrijanu Mesarović ponavljali Vučićevu računicu iako je ona očigledno netačna. Valjda, kao u „Carevom novom ruhu“, gospodaru niko ne sme da saopšti istinu.

No, nije to političko poltronstvo ni najveći problem. Veći je kada slične stvari čujemo od stručnjaka iz (formalno) nezavisnih institucija. Tako je Ivan Nikolić, predsednik Saveta guvernera Narodne banke Srbije, nedavno na državnoj televiziji, upravo povodom Vučićeve posete zemlji „kosookih majstora celuloidne loptice“, u prilog saradnji sa Kinom izjavio, otprilike, da kada se sa Kinezima nešto dogovorite, onda se to sigurno realizuje. Na to sam ja sutradan otišao u Borču da obiđem veliki industrijski park koji je Aleksandar Vučić, boraveći u Kini, tada kao premijer, dogovorio davne 2015. godine. Bio sam siguran da je park odavno završen, pošto je još 2018. sa kompanijom „Čajna road end bridž korporejšn” (CRBC) potpisan komercijalni ugovor – dakle, ne nikakav „memorandum o razumevanju“ niti „pismo o namerama“ nego tvrdi komercijalni ugovor – o njegovoj izgradnji. Da ne teramo više šegu, od projekta vrednog 300 miliona evra, kojim je predviđeno otvaranje ni manje ni više nego hiljadu visoko tehnoloških kompanija, do dana današnjeg nije bilo ništa. Nije samo jasno kako je Ivan Nikolić, koji je mlad čovek, to mogao da ispusti iz vida, i to baš u emisiji koja se zove „Oko“.

Uzgred, nijedna od navedenih sedam investicija ne može se svrstati u visoko-tehnološke, naprotiv. A ona najveća (i najprljavija), firme Linglong u Zrenjaninu, najavljena je odavno, a zvanično pre mesec dana, 26. aprila, tokom desetodnevnog (20–29. IV) Mesarovićkinog boravka u tri kineske provincije – Guangdongu, Šandungu i Hebeju.

Međutim, kad smo već kod NBS, u paketu od tridesetak svakojakih sporazuma (tačno, izgleda, 33) našao se i „valutni svop aranžman“ između Narodne banke Srbije i Narodne banke Kine. Ovo je, u suštini neka vrsta modernizovanog (finansijskog) „barter aranžmana“, tj. trampe, kakve je SFR Jugoslavija pre više od pola veka zaključivala sa Sovjetskim Savezom. Vrednost ovog novog, petogodišnjeg, aranžmana (kako se s ponosom ističe, znatno većeg od prethodnog, trogodišnjeg) iznosi pet milijardi juana, tj. 74 milijarde dinara, odnosno oko 630 miliona evra. „Za Narodnu banku Srbije ovaj sporazum ne predstavlja samo raspoloživu finansijsku liniju sa Narodnom bankom Kine, koju je moguće koristiti kao dodatni mehanizam zaštite finansijske stabilnosti zemlje u uslovima povišenih globalnih neizvesnosti, već i pečat dobre dugogodišnje saradnje i rastućih trgovinskih i ekonomskih odnosa Srbije i Kine“, izjavila je tim povodom guverner NBS Jorgovanka Tabaković.

Šta to stvarno znači? Pođimo od toga da je vrednost robne razmene između Srbije i Kine 2025. godine iznosila 8,3 milijarde evra. Srbija je izvezla u Kinu robu u vrednosti od (približno) 1,9 milijardi evra, a odatle uvezla robu za 6,4 milijarde evra. U odnosu na 2024. godinu srpski izvoz je povećan za četiri odsto a uvoz za čitavih 25 odsto. Indikativno je da u razmeni sa najvećim spoljnotrgovinskim partnerom, Nemačkom, Srbija ima mnogo izbalansiraniji odnos. Štaviše, prošle godine je izvoz iz Srbije u Nemačku (5,1 milijardi evra) bio veći nego uvoz (4,9 milijardi evra). Pa vi sad vidite ko je za Srbiju korisniji partner.

Da se sad vratimo valutnom aranžmanu. Ako se njegova ukupna visina podeli na pet godina, dobije se godišnja vrednost od oko 120 miliona evra što predstavlja svega 1,5 odsto ukupne spoljno-trgovinske razmene između Srbije i Kine u prošloj godini. Kakav to „mehanizam zaštite finansijske stabilnosti zemlje u uslovima povišenih globalnih neizvesnosti“ može da bude? Naravno, nikakav. Samo još jedan štep na carevom novom odelu.

Na kraju, najvažnije. Kada je Vučić iz Kine najavio da će se Srbija uključiti u proizvodnju mikročipova, robota i ostalih visokotehnoloških čuda, setio sam se jednog njegovog sličnog a nepravedno zaboravljenog poduhvata. Još tamo 2013. godine (31. jula) „prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić i ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić“ primili su predstavnike kompanije „Mubadala“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i razgovarali o „saradnji u oblasti informacionih tehnologija i… izgradnji fabrike čipova u Beogradu“.

„Srbija je naša druga domovina. Nismo došli da postavljamo uslove već da iznesemo predloge za partnerstvo. Došli smo da vam damo ideje i da vas podržimo. Tako rade pravi prijatelji“, istakao je tom prilikom generalni direktor kompanije „Mubadala“ Valed Ahmed Salim Almokarab Al Muhairi.

Posle toga je Dinkićeva politička karijera naglo krenula nizbrdo, dok je Vučić napredovao sve više i više.

Fabriku čipova ne moramo da tražimo, svi znaju da je nema. Kao ni Vučićevog prijatelja, uostalom.

Ima Srbija, međutim, jednu drugu, mnogo značajniju i vredniju, pravu visokotehnološku fabriku. I to fabriku koja je zbilja, „od glave do pete“, delo naše pameti. Reč je o Institutu „BioSens“, sposobnom za najsofisticiranija naučna istraživanja u oblasti mikro i nano tehnologija, koji je proglašen za Evropski centar naučne izvrsnosti, ravan najekskluzivnijim svetskim ustanovama te vrste. Zato ga je Evropska unija i podržala, na svaki način, između ostalog i desetinama miliona evra. E, taj i takav institut, Aleksandar Vučić se, već duže od godinu dana iz sve snage trudi da razvali, rasturi i uništi. Uspeo je da otera prvog čoveka i osnivača Instituta, svetski priznatog stručnjaka Vladimira Crnojevića. A uskoro će za njim i ostali.

Zašto? Zato što nisu hteli da idu na mitinge Srpske napredne stranke. I zbog čega još? Zbog toga da bi onda Vučić mogao da slavodobitno dovodi Kineze da nam prodaju našu tehnologiju.

Sve ovo nagoni na pitanje o uticaju Kine na Srbiju. Tačnije na život tzv. običnih građana u Srbiji.

Najpre, čisto ekonomski gledano, Kina donosi izvesnu kratkoročnu materijalnu korist, ali dugoročno sprečava razvoj domaće privrede i domaće struke; prosto rečeno – zaglupljuje naciju.

Drugo, s političke tačke gledišta, Kina gradi fabrike ali razgrađuje demokratiju – praveći netransparentne ugovore, izbegavajući zakonske procedure i podstičući korupciju. Memorandum o saradnji između Srpske napredne stranke i Komunističke partije Kine to najbolje ilustruje.

I treće, kulturno, civilizacijski, Kina donosi sistem vrednosti koji nije evropski, tačnije koji nije zasnovan na idejama univerzalnih ljudskih prava i sloboda (Liberté, égalité, fraternité) već pripada ideologiji azijskih despotija. Za zemlju poput Srbije, u kojoj te ideje još nisu uhvatile korena, to je ravno katastrofi.

Sve u svemu, maligni uticaj Kine na Srbiju ima trostruko dejstvo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 3. jun 2026.

Motivi i legende

PEŠČANIK, ,
Kada policija istražuje neko ubistvo, počinje od motiva. Prvo gleda ko bi od tog ubistva mogao da ima koristi, neposredne ili posredne, materijalne ili nematerijalne. Pa da vidimo šta je desetak dana od tragične smrti studentkinje Milice Živković pokazalo; kome je taj tragični događaj doneo manje ili veće (političke) benefite

„Ta devojka ništa nije nagoveštavala da bi bilo šta učinila protiv sebe, ništa čudno u njenom ponašanju, ona je na to bila naterana“ izjavio je u nedelju 5. aprila Aleksandar Vučić.

Praktično je, dakle, šef SNS-a insinuirao da se u četvrtak, 26. marta, na beogradskom Filozofskom fakultetu dogodilo ubistvo. Da li će sad tužilaštvo smeti da izađe s nekom drugom kvalifikacijom od ove koju je dao „najbolji student Pravnog fakulteta ikad“, posebno je pitanje na koje javnost s nestrpljenjem čeka odgovor.

U međuvremenu, da vidimo šta imamo. Na stranu to što je svojom izjavom Vučić po ko zna koji put pregazio Ustav i ugazio u to u šta je već ugazio. Pre svega, imamo to da Vučić za svoju tvrdnju nije izneo nikakav, ni jedan jedini, ni najmanji dokaz. Jer, prosta logika govori, čak iako zaista „ništa nije nagoveštavalo da bi nesrećna devojka bilo šta učinila protiv sebe“, osim mogućnosti da je na to bila naterana, postoji još jedna – da je reč o nesrećnom slučaju. Vučić, međutim, nijednim argumentom nije osporio tu mogućnost, čak je nijednom rečju nije ni pomenuo.

Ali šta ako, makar nakratko, ozbiljno uzmemo u obzir tu jedinu mogućnost koju nam je Vučić ostavio? Ne treba čovek da bude „najbolji student Pravnog fakulteta ikad“, dovoljno je da bude prosečan (a mogao je to da nauči i gledajući krimi-filmove) da bi znao da kada policija istražuje neko ubistvo, ona počinje od motiva. To jest, prvo gleda ko bi od tog ubistva mogao da ima koristi, neposredne ili posredne, materijalne ili nematerijalne. Pa zbilja, da vidimo šta je desetak dana, proteklih od tragične smrti studentkinje Milice Živković, pokazalo; kome je taj tragični događaj doneo manje ili veće (političke) benefite.

Prva na toj listi je Srpska napredna stranka. U roku od odmah ona je priliku iskoristila da zakaže sednicu jednog skupštinskog odbora (znamo kojeg, ali to nije važno) ne bi li, usred izborne ćutnje, namakla još koji glas na predstojećim lokalnim izborima.

Zatim, režimski mediji koji su nesreću jedne devojke iskoristili kao novu municiju za napade na studente koji se bore za slobodnu i demokratsku Srbiju, na visokoškolske ustanove i posebno na rektora beogradskog Univerziteta Vladana Đokića.

Pod tri – režimski intelektualci (profesori, advokati, analitičari, novinari, pisci), čiji je glavni cilj isti kao i režimskih medija: da sruše studentski protest, da sruše univerzitet i posebno rektora beogradskog Univerziteta Vladana Đokića.

BIA i policija koji su dobili šansu da upadnu na univerzitet i da protiv studenata i univerziteta preduzmu radnje i postupke koji nemaju veze sa istraživanjem tragičnog događaja.

Peto, i Vlada Srbije se osokolila, pa je ne birajući reči još oštrije počela da napada akademsku zajednicu; štaviše, i da joj opasno preti. Tako je ministar informisanja Boris Bratina izjavio da studenti „nisu svesni da policija ima pravo da ih bije i da ih ubije“. A ministar za javna ulaganja Darko Glišić poručio je roditeljima: „Ne upisujte decu na blokaderske fakultete jer će vam ih vratiti kao što su vratili ovu devojku iz Šapca, u kovčegu.“

Na kraju, ako znate ko stoji na vrhu te piramide ili ko je glava te hobotnice, kako hoćete, onda ne treba mnogo pa da zaključite na čiju je sve to vodenicu. Samo što Vučiću, kakav već jeste, to nije dovoljno nego i sam, nekim brucoškim smicalicama, pokušava da povrati svoju poljuljanu političku i psihičku ravnotežu.

Tako da običnom građaninu ne preostaje ništa drugo – a ništa više mu i ne treba – nego da od nadležnih organa, da ne kažem institucija, zatraži da odgovorno i profesionalno rade svoj posao. To je, zapravo, jedino što već godinama traži.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 6. april 2026.

Vladimir Vuletić kao paradigma

PEŠČANIK, , ,
U eseju Izdaja intelektualaca Žilijena Bende, ovaj francuski teoretičar kritikuje inteligenciju što se umesto da služi svom pozivu i štiti univerzalne vrednosti, poput slobode, pravde i ljudskog dostojanstva, pretvara u sluškinju aktuelne političke vlasti i njenih opskurnih interesa

Kada se 1. novembra 2024. srušila nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu, Vladimir Vuletić, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta, odmah je zatražio odgovornost predsednika Aleksandra Vučića i premijera Miloša Vučevića. Od tako visoko moralnog i duboko principijelnog čoveka drugo se i nije moglo očekivati.

Nije to bilo prvi put da prof. Vuletić pokaže takve osobine. Kada je 31. januara 2019. na doljevačkoj naplatnoj rampi poginula Stanika Gligorijević, a Aleksandar Vučić uzeo i sakrio (čak i od suda i tužilaštva) dva ključna minuta snimka, Vladimir Vuletić je, visoko principijelan i duboko moralan kakav već jeste, odmah od predsednika zatražio da pruži na uvid ta dva minuta ili da podnese ostavku.

A kad su u noći između 24. i 25. aprila 2016. ljudi pod fantomkama, bez ikakvog prava i potpuno protivzakonito, porušili niz legalnih objekata u Savamali, visokoprincipijelni i dubokomoralni Vuletić je promptno reagovao i zatražio odgovornost predsednika vlade Aleksandra Vučića.

I da ne nabrajamo dalje, takvih primera ima koliko hoćete.

Zato nije čudo da je dubokoprincipijelni i visokomoralni Vladimir Vuletić posle tragične smrti studentkinje beogradskog Filozofskog fakulteta izjavio: „Za tragediju na Filozofskom fakultetu odgovorni su dekan Sinani i rektor Đokić.“

Prirodno je onda da takav čovek bude glavni tumač društveno-političkih zbivanja u Srbiji na svim režimskim, tj. televizijama s tzv. nacionalnom frekvencijom, kojima upravlja i koje uređuje jedan čovek. Naravno, Vučić. Jasno je već iz toga na čijoj strani nastupa Vuletić. Tako je bilo i sinoć, 31. marta 2026, na RTS-u. Kao u Balkanskom špijunu: mafija će oprostiti građanima što ih je tukla.

Iduće godine se navršava čitavo stoleće od eseja Izdaja intelektualaca Žilijena Bende. U tom eseju ovaj francuski teoretičar kritikuje inteligenciju što se umesto da služi svom pozivu i štiti univerzalne vrednosti, poput slobode, pravde i ljudskog dostojanstva, pretvara u sluškinju aktuelne političke vlasti i njenih opskurnih interesa.

Bendino delo, makar kada je o Srbiji reč, nikada nije bilo aktuelnije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. april 2026.

Ljudi (i) zveri

PEŠČANIK, , , ,
U suštini, Vučićev jedini pravi izborni slogan je: Mi smo ljudi, a vi ste zveri

Govoreći na nekoj „nacionalnoj“ televiziji, Dragoslav Bokan je za pristalice aktuelnog režima koristio ličnu zamenicu „mi“, dok je protivnike režima označavao sa „oni“.

Voditeljki to valjda nije bilo dovoljno atraktivno, pa je u jednom trenutku upitala: „Ko smo to mi, a ko su oni?“

Na to je Bokan kao iz puške odgovorio: „Mi smo ljudi, a oni su zveri.“

Svašta smo videli i čuli na političkoj sceni Srbije otkako je u njoj zavladala demokratija (pošlo se od zgubidana, da bi se preko izroda, terorista i ustaša stiglo do talibana), ali ovako nešto nismo. Da neko građan(k)e Srbije nazove zverima samo zato što ne podržavaju jednu političku ličnost, tj. aktuelnu vlast, to još nije bivalo. To ni u svojim najmračnijim danima nije radio čak ni Vojislav Šešelj.

Ova Bokanova izjava, međutim, nije izazvala takoreći nikakvu pažnju javnosti. Prošlo je od nje više od mesec dana, a reakcija jedva da je bilo. U nekim TV emisijama su je doduše ismevali, što je legitiman (i lekovit) pristup, ali nije dovoljno. Jer to, doduše, jeste komično, ali je mnogo više tragično.

Jeste da su dve strane na političkoj sceni Srbije prilično zavađene, ali ipak se očekivalo da neki Vučićevi branitelji – iz redova profesora, advokata, novinara (ne mislim tu na ove iz raznih dezinformera) – dignu glas protiv ovog, blago rečeno, patološkog govora mržnje. Oni se, uostalom, žestoko pobune protiv svake „dehumanizacije“ Aleksandra Vučića na društvenim mrežama, ali im ova Bokanova dehumanizacija svakog čoveka koji se na ovaj ili onaj način suprotstavlja režimu nije zasmetala – iako je, zapravo, mnogo malignija i opasnija.

Jer, ako su Vučićevi politički oponenti zveri – onda su protiv njih dozvoljena sva sredstva: od vezivanja preko zatvaranja i prebijanja do ubijanja; možete da pustite mašti na volju.

Sa druge strane, za razliku od suludih tviteraša, ničim sputanih i ni od koga kontrolisanih – osim ako nisu u službi službe, što se ne može isključiti – Dragoslav Bokan nije nikakav anonimus niti lice s periferije života i politike. Reč je, između ostalog, o predsedniku Upravnog odbora Narodnog pozorišta, dakle čelniku jedne od najznačajnijih nacionalnih kulturnih institucija, što znači kreatoru, zastupniku i promoteru kulturne politike vladajuće stranke. I ne samo to, Bokanovo polje delovanja mnogo je šire, ono ide daleko izvan granica kulture u užem smislu; on je postao glavni ideolog vladajuće stranke potisnuvši s tog mesta donedavno neprikosnovenog „crvenog vojvodu“, kako su vođu radikala zvali dok je paktirao s Mirjanom Marković. Svrgnuti Šešelja, to zaista nije lako, to treba zaslužiti.

Ni to, međutim, nije sve. Ovih dana je Dragoslav Bokan, koji je onako slavno i patriotski pobegao iz Knina, dobio novo priznanje i još važnije zaduženje. Poverena mu je glavna sporedna uloga u kampanji za lokalne izbore u Srbiji. On zapravo govori ono što gospodar misli. Kao čovek koji građan(k)e Srbije deli na ljude i zveri, Bokan šalje jasnu i nedvosmislenu poruku srpskom narodu: vi koji glasate za Vučića, vi ste ljudi, a oni koji glasaju za opoziciju, za studente, recimo, oni su zveri.

I to je, u suštini, Vučićev jedini pravi izborni slogan: mi smo ljudi, a vi ste zveri.

Kakva porodica, kakvi bakrači.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 26. mart 2026.

Zahvaljujući Vučiću, Srbija gubi milijarde evra

PEŠČANIK, , , , , ,
U Srbiji nema potrebnog rasta zato što nema tehničkog progresa, tj. pametnog rasta. Pametnog rasta nema zato što nema privatnih investicija. Privatnih investicija nema zato što nema dobrog ekonomskog ambijenta. Dobrog ekonomskog ambijenta nema zato što nema dobrog političkog ambijenta. A dobrog političkog ambijenta nema zbog visoke koncentracije političke moći u rukama jednog čoveka

Koliko Aleksandar Vučić košta Srbiju? Bilo je raznih računica, jednu je nedavno izneo ekonomista, akademik Pavle Petrović. U narednih deset godina građani Srbije izgubiće oko 10 milijardi evra. Tačnije, za toliko će biti manji bruto domaći proizvod koji će Srbija ostvariti.

To je podatak koji, predstavljajući nedavno takozvanu strategiju razvoja Srbije do 2035. godine, Aleksandar Vučić nije saopštio. Da l’ nije hteo il’ nije smeo – vrag bi ga znao. A važniji je od svega o čemu je – dosadno i dugo – govorio.

Navedeni podatak proizlazi, naime, iz Petrovićevog rada „Velika koncentracija političke moći sprečava ekonomski prosperitet Srbije“, pripremljenog za zbornik Naučnog društva ekonomista povodom 25 godina tranzicije u našoj zemlji.

U srpskom narodu postoji izreka: „Um caruje, snaga klade valja.“ Vučićeva vlast – koja tvrdi da radi u interesu naroda – ponaša se, međutim, suprotno od ove narodne mudrosti. Razvoj Srbije proteklih desetak godina bio je zasnovan pre svega na investicijama u građevinarstvo i rudarstvo, dakle na kvantitetu, tj. na „kvantitativnom uvećanju kapitala i zaposlenosti“. Drugim rečima, bio je zasnovan na sirovoj snazi („brute force“), a ne na kvalitetu, tj. novim znanjima i tehnologijama, odnosno tehničkom progresu. Drugim rečima, nije bio pametan rast („smart growth“).

Po tome, Srbija danas mnogo zaostaje za zemljama ispred kojih je nekada daleko bila. Jer, u Srbiji je samo jedna petina rasta rezultat tehničkog progresa, a čak četiri petine posledica kvantitativnog uvećanja kapitala i rada. Pazite sad, u zemljama centralno-istočne Evrope doprinos tehničkog progresa rastu iznosi gotovo 50 odsto.

Zašto je to (bilo) tako? Tim pre, postavlja se pitanje što Srbi za sebe – opravdano ili ne, druga je stvar – misle da su kreativan i inventivan narod. Što i pokažu – kad odu u inostranstvo. Iz čega se može zaključiti da je problem u Srbiji. Jer, ako je srpski narod isti tamo i ovde, to znači da nije problem u narodu nego u onima koji njime, tj. društvom upravljaju.

Ovu u velikoj meri zdravorazumsku logiku potvrđuju naučna istraživanja. Ako pametan rast zahteva aktiviranje ljudskih potencijala, to znači da ljude treba pustiti da rade. Drugim rečima, da investiraju, da budu preduzetni, da iskažu svoje mogućnosti.

U Srbiji je, međutim, ubedljivo najveći investitor država. Moglo bi se čak reći – sledeći njegovu retoriku – baš Aleksandar Vučić. Javna ulaganja, naime, čine čak 42 odsto ukupnih ulaganja u Srbiji. Kada se tome doda 22 odsto koliko iznose (državnim subvencijama snažno potpomognute) strane investicije, dolazi se do zaključka da je privredni rast u Srbiji vođen državom. Tek nešto više od jedne trećine (36 odsto) čine privatne investicije, pri čemu su investicije domaćinstava (17 odsto) gotovo izjednačene sa investicijama preduzeća (19 odsto ukupnih investicija). To je, blago rečeno, katastrofa. Jer u normalnim, tj. prosperitetnim zemljama, privreda investira znatno više od države.

Kao šlag na tortu dolazi podatak da ovaj „model razvoja“ više nije održiv, tj. da je već dostigao svoje granice. To se i vidi: i državne i strane investicije (ove druge zbog toga što radna snaga u Srbiji više uopšte nije jeftina, a i nema je) počele su da padaju.

Rast domaćih privatnih investicija, odnosno pametan rast, onaj zasnovan na tehničkom progresu, postaje imperativ. Tu se, međutim, javljaju nove prepreke. Privatne investicije zahtevaju dobar ekonomski ambijent, preciznije – dobre ekonomske institucije. Drugim rečima potrebna su jasna i pouzdana pravila igre. To jest, zakoni. U Srbiji, međutim, za činjenicu da nešto piše u zakonu važi isto što i za ono „piše na tarabi“. Zakoni su – to je u Srbiji, zapravo, glavno pravilo – mrtvo slovo na papiru. Tako da pravila igre praktično i ne postoje.

Zašto nema pravila igre? Zato što to ne odgovara aktuelnim vlastima, glasi kratak odgovor. Kada je „politička moć šire raspoređena“, tj. kada u zemlji postoji demokratija i poštuju se građanska prava i slobode, tada se „uspostavljaju pravila igre koja odgovaraju najvećem delu društva, što podstiče široko rasprostranjenu ekonomsku aktivnost“. Nasuprot tome, velika koncentracija političke moći smanjuje ukupnu ekonomsku aktivnost, što će reći – i ukupan „kolač“ za raspodelu.

„Kvaka“ je, međutim, u tome, piše Petrović, što bi „uvođenjem efikasnih ekonomskih institucija, tj. fer pravila igre, privilegovane firme i s njima povezana elita trpeli ekonomske gubitke, dok bi nova efikasna preduzeća, van klijentelističke partijske mreže, ekonomski prosperirala. Ovaj razmah privatnog preduzetništva doveo bi do snažnog rasta dohotka zemlje (ʻukupnog kolača’), ali i do velikog porasta ekonomske snage preduzetnika van uske elite. Ta ekonomska snaga bi se prenela i na rast njihove političke moći, čime bi ugrozili političku moć sadašnje vlasti. Stoga će elita sprečavati unapređenje ekonomskih institucija i rezultirajući ekonomski prosperitet (veći ukupni ʻkolač’), i zarobiti zemlju na nižem dohotku da bi zadržali veći ʻkomad kolača’ za sebe.“

Koliko je Vučićev režim destruktivan vidi se po tome što je uspeo da pridavi čak i inače žilavi, selfmejd IT sektor, tako da se njegov rast gotovo prepolovio: sa 14 na 8,5 odsto u 2024. i 2025. godini.

Živimo, dakle, u sistemu u kojem je ekonomsko bogaćenje manjine (Vučićevih biznismena, advokata, profesora, novinara, pisaca, glumaca…) glavni cilj, dok je ekonomski i kulturni boljitak čitavog društva potisnut u drugi ili neki još dalji plan.

Da bi održao takvo stanje, Vučić sve više guši demokratiju, ljudske slobode i prava. To pokazuju mnogobrojna merenja. Ukupne slobode naglo padaju (pad je u najveći u Evropi) od 2015, tako da se Srbija iz slobodne sunovratila u delimično slobodnu zemlju, to jest u tzv. hibridni režim. Komplementarne s tim analize V-Dem instituta (Univerziteta u Geteborgu) pokazuju pak da se Srbija ne može okarakterisati kao demokratska država nego da spada u izborne autokratije. Kao jedina na zapadnom Balkanu, tu je u društvu sa Rusijom, Belorusijom, Turskom.

Konačno, po stepenu vladavine prava, kao najopštijem pokazatelju pravne, ali i svake druge sigurnosti građana, Srbija stoji sve gore: sa 54. mesta u svetu 2014. pala je na 96. mesto 2025. godine.

Sve u svemu, Srbija klizi ka oligarhijskom kapitalizmu, zaključuje Pavle Petrović.

Da rezimiramo: u Srbiji nema potrebnog – i mogućeg – rasta zato što nema tehničkog progresa, tj. pametnog rasta. Pametnog rasta nema zato što nema privatnih investicija. Privatnih investicija nema zato što nema dobrog ekonomskog ambijenta. Dobrog ekonomskog ambijenta nema zato što nema dobrog političkog ambijenta. A dobrog političkog ambijenta nema zbog visoke koncentracije političke moći u rukama jednog čoveka.

Kao što je to davno zaključio naš narod: riba od glave smrdi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 23. mart 2026.

Dva i po veka „Bogatstva naroda“: Adam Smit i naše doba

PEŠČANIK, , , ,
Od toga da li će se čovečanstvo vratiti Adamu Smitu, odnosno toj vrsti filozofije, ili će dozvoliti da mu ovi (post/moderni) jahači apokalipse Tramp, Putin i Si – i njihovi satrapi – kroje kapu, zavisi budućnost sveta. Da li će izabrati put u ropstvo ili borbu za slobodu

Znamo po čemu je 9. mart poznat u Srbiji. Kada se te 1991. demonstriralo u ime slobode nikome nije palo na pamet da se istog datuma, samo dva veka ranije, pojavila knjiga koja će postati „Biblija“ liberalizma. Naime, 9. marta 1776. godine iz štampe je izašlo delo Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, škotskog ekonomiste i filozofa Adama Smita. Reč je, po mišljenju upućenih, o najuticajnijem delu u istoriji ekonomske (i ne samo ekonomske) misli.

Pre tri decenije, dakle one turbulentne 1996, povodom 220. godišnjice Bogatstva naroda, Ekonomska politika, list u kome sam tada radio, u skladu sa svojom avangardnom ulogom, organizovala je sredinom marta okrugli sto o ovom fundamentalnom delu. U razgovoru su učestvovali Aleksandra Jovanović, Pravni fakultet; Milić Milovanović, Ekonomski fakultet; Boško Mijatović, Ekonomski institut i, u međuvremenu nažalost preminuli, Miroslav Prokopijević, iz Instituta za evropske studije.

Rasprava je, razumljivo, bila obeležena aktuelnim trenutkom, ali nije propuštena prilika da se ukaže i na, svetskoistorijski značaj Smitove studije. U najkraćem, Adam Smit je doneo jednu – za tadašnje a i za današnje doba – prevratničku ideju da, naime, pojedinac, sledeći svoje lične interese dovodi do najvećeg mogućeg ostvarenja opšteg dobra i, drugo, da na tome zasnovana slobodna, spontana evolucija društva, nasuprot nekakvom unapred programiranom razvoju, omogućava najveći nacionalni napredak.

Bilo je to, neskromno smatram, izvlačenje Adama Smita iz budžaka na svetlo dana. Što ne znači, međutim, da on nije bio dostupan domaćoj ekonomskoj i široj javnosti. Naime, Bogatstvo naroda je na srpskohrvatskom jeziku objavljeno još 1952. godine, u izdanju beogradske Kulture (edicija „Marksizam i njegovi izvori“) i prevodu poznatog zagrebačkog ekonomiste, Marijana Hanžekovića. Zanimljivo je da je ovo delo 1970. godine objavljeno ponovo, ali je za svo to vreme praktično ostalo na margini ekonomske i društvene nauke.

Nije, da se malo našalimo, slučajno što je baš Ekonomskoj politici pripalo da „ponovo otkrije“ Smita. Naime, prvi broj ovog lista – o čijem ugledu najbolje govori epitet „jugoslovenski di Ekonomist“ koji je s pravom nosio – izašao je (4. aprila) upravo 1952. godine, dakle u isto vreme kada i prevod epohalne knjige velikog Škota.

Rasprava sa pomenutog okruglog stola objavljena je u obljetničkom broju Ekonomske politike, 1. aprila 1996, pod naslovom „Adam Smit i naše doba: Nevidljivom rukom do bogatstva naroda“. Naravno, Smitova slika zauzela je celu naslovnu stranu. Tada je taj naslov baš „pasovao“ jer se, posle pada Berlinskog zida i propasti državnog dirižizma, činilo da je ideja slobode i demokratije definitivno pobedila; „kraj istorije“ bio je na dohvat ruke.

Ali, šta reći danas, kada gola sila i bezobzirnost postaju glavna glavni modus operandi na svetskoj pozornici.

Vladimir Gligorov je, pozivajući se na Adama Smita, pisao da je suština liberalizma da niko nema kontrolu nad prostorom na kome se ukrštaju ljudske delatnosti. Drugim rečima – da na tržištu (svih vrsta dobara) vlada konkurencija. Što znači da niko ne može da bude toliko veliki i moćan da diktira osnovni tržišni parametar – cenu. Cenu nafte, krompira, života.., čega god.

Danas se suočavamo sa upravo suprotnim nastojanjima. To jest, sa pokušajima velikih i moćnih da diktiraju. Da oni lično – a ne neka nezavisna institucija – određuju pravila igre (koja se zapravo sastoje u tome da važi jedino njihova samovolja) a time i njene ishode.

To je opako naopako od onih principa čije je poštovanje Adam Smit ustanovio kao temeljne pretpostavke rasta bogatstva naroda. Dakle naroda, a ne odnarođenih, ostrvljenih kako se to narodski kaže, društvenih, tj. političkih, vojnih, privrednih i inih, kvazi elita.

U tom smislu Adam Smit je danas aktuelniji, tj. potrebniji nego ikada u preteklih 250 godina.

Liberalizam, tj. slobodna trgovina – ne samo u strogo ekonomskom smislu – zahteva mir. A pošto, kako kaže Gligorov, „slobodna trgovina daje najbolje rezultate ukoliko je univerzalna“, to znači i univerzalni, tj. mir na planetarnom nivou.

Tome suprotna ideologija, nacionalizam i protekcionizam (tj. neo/iliberalizam), zakonito proizvodi rat. Zato se i dojučerašnji kandidat za Nobelovu nagradu za mir, kao što upravo gledamo ovih dana, neizbežno pokazao kao najveći svetski piroman.

Od toga da li će se čovečanstvo vratiti Adamu Smitu, odnosno toj vrsti filozofije, ili će dozvoliti da mu ovi (post/moderni) jahači apokalipse Tramp, Putin i Si – i njihovi satrapi – kroje kapu, zavisi budućnost sveta. Da li će izabrati put u ropstvo, što bi rekao Hajek, ili borbu za slobodu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 9. mart 2026.

Pod kamenom

PEŠČANIK, , , , , , , ,
Simboli su važni; oni vas obeležavaju, kao ljudske individue i kao kolektiv. To važi i za Vučićevu metaforu s kamenom. Postavlja se pitanje: ko se krije ispod kamena? Uglavnom gmizavci, zar ne. Zmije, gušteri i slični

„Mi moramo da budemo mudri, da se malo sakrijemo ispod kamena, da sačekamo da kiša prođe“, poručio je Vučić Srbima iz Davosa.

Nije mali broj onih – analitičara, profesora, intelektualaca – koji su podržali Vučićevu ideju. Kažu, uprošćeno govoreći, gradi se novi svetski poredak, treba da sačekamo rezultat, pa da se priključimo pobednicima.

Tačno je to – svedoci smo, zbilja, pokušaja da se „stari svetski poredak“ – koji ni do pola nije izgrađen, a već je postao ruševan – definitivno sravni sa zemljom. Doduše, u tome što nam se prikazuje kao buduće svetsko ustrojstvo nema ni reda ni poretka, sve se praktično svodi na manje ili više ogoljenu silu. Što, ako ćemo pravo, nije ništa novo već je zapravo vekovima staro.

Tek se u poslednjih stotinak godina, naime, čine ozbiljni napori da se međunarodni odnosi urede na drugačijim principima, odnosno, da se izgradi svet kojim neće vladati gola sila nego pravila i dogovori. Prvi pokušaj bilo je osnivanje Društva naroda posle Prvog svetskog rata, a drugi Organizacija ujedinjenih nacija, posle drugog takvog rata.

Te prve globalne institucije, nastale u času kada je postalo jasno da je svet postao globalno selo, utemeljene su na paroli Francuske revolucije – sloboda, jednakost, bratstvo – odnosno na još starijim postulatima evropskog prosvetiteljstva izraženih najpregnantnije kroz (Kantovu) ideju večnog mira i svetske države/federacije. Naravno, realizacija tako velike zamisli morala je naići na brojne teškoće, pre svega zbog nespremnosti (najvećeg dela) čovečanstva, odnosno zbog činjenice da je tek mali broj nacija uspeo da svoje države (koliko-toliko) organizuje na principima slobode (pojedinca) i demokratije.

Ovaj „novi novi svetski poredak“, koji sada pokušavaju da izgrade pojedini svetski centri moći, zamišljen je na potpuno suprotnim načelima. Na delu su pokušaji da se sruše ionako krhke globalne institucije i da se planeta podeli na tzv. interesne sfere – najverovatnije tri – kojima bi, kao svojim feudima, vladale velike sile: Amerika, Rusija i Kina. Tačnije – Tramp, Putin i Si.

A pošto nikada nijedan trijumvirat nije mogao dugo da opstane, to bi u stvari značilo permanentni rat. Pretežno hladni, ali bi te bitke, makar povremeno, bile i oružane, da parafraziram, iako nerado, Slobodana Miloševića.

Dakle, šta da se radi, što bi rekao Lenjin. Ne nalazi se Srbija prvi put pred takvom dilemom. Recimo, u sličnoj situaciji bila je tamo negde krajem tridesetih godina prošlog veka. Na dilemu su usledila dva odgovora. Jedan je bio, da tako kažem, četnički: sakriti se u zemunice, sačekati da zlo prođe, pa kad prođe izmileti na svetlo dana. To se posle pretvorilo u kolaboraciju sa zlom. To jest, budimo otvoreni, s fašizmom. Što je ostavilo trajne posledice na biću nacije.

Drugi odgovor, nazovimo ga partizanski, zasnivao se na jasnom opredeljenju – aktivna borba protiv zla. Ta logika se pokazala kao pobednička, ne samo kratkoročno nego i dugoročno.

Analogije, naravno, naročito istorijske, moraju se uzimati s krajnjom rezervom, pa i ovu treba shvatiti pre svega u simboličkom smislu. Ali – simboli su važni; oni vas obeležavaju, kao ljudske individue i kao kolektiv.

To važi i za ovu Vučićevu metaforu s kamenom. Postavlja se, naime, pitanje: ko se krije ispod kamena? Uglavnom gmizavci, zar ne. Zmije, gušteri i slični karakteri.

Na kraju, čisto praktično, koliko bi „mi“ trebalo da provedemo pod tim „kamenom“, ako je stvarno, kao što je rekao Vučić, „politički razvod EU i SAD – trajan“?

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. januar 2026.

Globalizacija vs. militarizacija

PEŠČANIK, , , ,
Proizvodnja neprijatelja je glavna proizvodna grana u Srbiji. U skladu s tim – sve je jača militarizacija društva

Sve više se naziru obrisi novog sveta. Sveta koji nastaje na antiliberalizmu i antiglobalizmu. Suverenisti – ako hoće i da hoće – mogu već dosta jasno da vide šta niče iz semena koje su posejali.

Rusija napala Ukrajinu, Amerika Venecuelu, Kina steže obruč oko Tajvana.

To je, zapravo, taj „multipolarni svet“. Svet onih koji (ponovo) hoće da učine velikom Rusiju, Ameriku, Kinu… Svet u kome veliki i jaki dele zemaljsku kuglu na svoje „interesne zone“ u kojima mogu da rade šta hoće.

Nije da Maduro zaslužuje neko (sa)žaljenje, naprotiv, Venecuealancima će bez njega biti bolje, ali to nije put koji vodi do (vladavine) prava i pravde.

To je zapravo put do onog već viđenog pre pola veka. Do vladavine „ravnoteže straha“. Ravnoteže uspostavljene na atomskim bombama.

Evropa bi davno bila raskomadana da nije (koliko-toliko) ujedinjena. Jer, kao u suštini mirovni projekat nastao na principima liberalne demokratije, ona je glavna smetnja svim protivnicima slobode i neprijateljima naroda, diktatorima manjeg ili većeg kalibra i dometa.

Globalizacija znači saradnju, njoj je potreban mir; ona je emanacija filozofije prosvetiteljstva, posebno Kantove ideje o večnom miru i svetskoj državi (zamišljenoj kao federacija). Tzv. suverenizam je, u suštini, zasnovan na onom hobsovskom „čovek je čoveku vuk“, to je rat svih protiv svih.

Strah iz međunarodnih odnosa prenosi se na unutrašnje prilike u pojedinim zemljama. Mali diktatori koriste taj modus operandi za razračunavanje sa svojim političkim protivnicima, ali i za pasivizaciju i neutralizaciju svojih građana pre svega. Oni koji ne mogu da tlače druge narode, ustremljuju se na sopstveni.

Najbolji primer za to je – Srbija. Koju odlikuje jedna dodatna specifičnost – šizofrenija. Jer u osudi Trampovog napada na Venecuelu posebno se ističu oni koji su ga do juče hvalili, koji su ga – zbog njegovog antiglobalizma i antiliberalizma – podržavali u izbornoj kampanji, koji su slavili njegov izbor za predsednika i bili spremni da mu poklone Generalštab.

Sa druge strane, vlast koristi aktuelnu situaciju da još više širi strah od navodnog spoljnog napada. Proizvodnja neprijatelja je glavna proizvodna grana u Srbiji.

U skladu sa tim – sve je jača militarizacija društva. Tome zapravo služi i ponovno uvođenje vojnog roka i neprekidno jačanje oružanih potencijala. Izdaci za armiju i policiju rastu do enormnih granica, nauštrb obrazovanja, zdravstva, vodosnabdevanja i drugih elementarnih potreba najvećeg dela stanovništva.

U Srbiji se Savet za nacionalnu bezbednost sastaje češće nego Vlada, a Vučić preko njega praktično preuzima glavne poluge upravljanja državom.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. januar 2026.

Tvrđava obmana

PEŠČANIK, , ,
Kosovski mit je naneo mnogo štete srpskom narodu i ne bi bilo dobro da mu se isto ponovi s nekim novim mitovima 600 godina kasnije

Srpska kulturna elita, bar ona dominantna, nikako da iskoči iz matrice kosovskog mita: s jedne strane izdaja, s druge strane osveta. Najnoviji primer za to je „Tvrđava“, televizijska serija prikazivana proteklih meseci na RTS-u.

Kao što je uzrok (navodnog) poraza na Kosovu pronađen u izdaji Vuka Brankovića, tako je pad Republike Srpske Krajine objašnjen izdajom duboke države, oličene u njenom službeniku Dilpari. (Uzgred, to prezime – da li slučajno – sastavljeno je od dve reči: „dil“ i „para“ što samo po sebi asocira na nečasne radnje.) Posredno je, međutim, za izdaju optužen i Slobodan Milošević koji je, kako to reče jedan od tumača serije, svoj patriotizam dokazao tek u Hagu.

Jedino na osvetu nije moralo da se čeka šest vekova, nego je stvaralačka mašta istoriju malo ubrzala pa je Dilpari presuđeno „u realnom vremenu“ i po kratkom postupku.

Autori serije su najčešće isticali da je to „ljubavna priča“, „priča o (duhovnom) odrastanju“, da su likovi u njoj fikcija i slično, ali kad neko delo izađe u javnost onda više nije bitno „šta je pesnik hteo da kaže“ nego kako je to publika razumela. A reakcije publike – pa čak i ono što su govorili učesnici u pravljenju serije – u prvi plan su izbacivali političke momente, dok je ljubavna priča potiskivana u drugi plan. Tako da se sticao utisak da je ljubavna priča u stvari poslužila kao paravan za političke poruke.

Otud se ni mi ovde nećemo baviti čisto umetničkim dojmovima i dometima serije – koji su po većini kritičara na zavidnom nivou – nego onim što je formalno bilo sporedno a suštinski ispalo glavno.

Kao prvo nameće se pitanje kako je moguće da je ta služba državne bezbednosti bila tako moćna, bolje rečeno kako je moguće da neko sudbinu nacije preda u ruke policije – javne ili tajne svejedno? Da li to i šta govori o (političkom) karakteru i zrelosti jednog naroda?

Drugo i važnije pitanje jeste zašto su propuštane, možda retke ali ipak značajne prilike za mirno rešenje krize. Recimo, zašto je iz Krajine sredinom 1991. praktično proteran Jovan Rašković, nesporni lider dalmatinskih Srba, u času kada se zalagao protiv eskalacije sukoba.

Zbog dogovora sa Hrvatima, tzv. Daruvarskog sporazuma 1993. godine, Veljko Džakula, potpredsednik Vlade RSK, odlukom dvojca Milan Martić i Milan Babić smenjen je sa svih funkcija i čak je jedno vreme proveo u zatvoru u Glini.

Da ne govorio o tome da je Milorad Pupovac, zbog svoje mirotvoračke politike, takoreći od početka smatran izdajnikom.

Konačno, zašto je početkom 1995. godine odbačen Plan Z-4 koji je sastavila međunarodna zajednica? Po tom predlogu Krajina bi praktično bila država u državi. Imala bi predsednika (biranog na neposrednim izborima) skupštinu i vladu, o njenim pravima brinuo bi Specijalni ustavni sud, imala bi pravo da sklapa međunarodne sporazume i da šalje predstavnike u međunarodna tela, zastava Krajine vijorila bi se ne samo na kninskoj tvrđavi nego bi Srbi imali pravo da svoju zastavu i grb ističu gde god žive po celoj Hrvatskoj. I ćirilica bi naravno bila obezbeđena. Značajna samouprava predviđena je i za stanovništvo Istočne Slavonije, Južne Baranje i Zapadnog Srema.

Taj plan su krajiški Srbi odbacili. Tuđman nije mogao da sakrije oduševljenje.

Politika Srbije i Slobodana Miloševića svakako je bila loša. Ali to ne znači da ne treba da se preispituje politika i odgovornost Republike Srpske Krajine. To se duguje pre svega njenom stanovništvu koje je nesumnjivo najviše stradalo, prošavši pravu golgotu. Ako se počne sa stvaranjem novih mitova – o izdaji, zaveri i slično – ta obaveza neće nikada biti ispunjena.

Mitovi mogu da budu korisni, ali i štetni ako se stvarnost ne razlikuje od mita, ako se činjenice potiskuju u zaborav a u prvi plan ističu manje ili više proizvoljne konstrukcije. Najčešće, opet, po izboru vladajuće elite.

Kosovski mit je naneo mnogo štete srpskom narodu i ne bi bilo dobro da mu se isto ponovi s nekim novim mitovima 600 godina kasnije.

PS: Šteta što mladi scenarista nije odoleo pritisku neimenovanog „profesora“, pa je svoj originalno zamišljeni tragičan kraj – odlazak glavnih junaka u Australiju – zamenio hepiendom. Onako bi bilo šekspirovski, ovako je holivudski.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 19. decembar 2025.

Jubilej

PEŠČANIK, , , , ,
Loši ekonomski rezultati posledica su loših političkih trendova. Od 2014. do 2024. godine Srbija je na listi indeksa slobode pala sa 54. na 98. mesto, po poštovanju vladavine prava je sa 61. mesta pala na 94, a po indeksu percepcije korupcije sa 78. je pala na 105. mesto

Ovih dana se navršava tri i po decenije od početka višestranačja u modernoj Srbiji. U decembru (9. i 23) 1990. godine, naime, održani su parlamentarni i predsednički izbori na kojima su ubedljivo pobedili SPS (194 mandata) i Slobodan Milošević (68 odsto glasova). Radikali i Vojislav Šešelj ni na jednim izborima nisu osvojili više od dva odsto glasova. Samo sedam godina kasnije, međutim, 1997, radikali su posle parlamentarnih izbora postali druga po jačini stranka u Srbiji (SPS 110, SRS 82 mesta) dok je Vojislav Šešelj na predsedničkim izborima pobedio kandidata SPS-a Zorana Lilića (pošto je na izbore izašlo manje od 50 odsto birača izbori su ponovljeni u decembru kada je Šešelja pobedio Milan Milutinović). Tako je počela vladavina „crveno-crne koalicije“ koja, sa prekidom između 2000. i 2012, i sa promenjenim redosledom boja, traje i danas.

Kakve je rezultate na ekonomskom polju postigla ta vlast? Evo nekih najvažnijih pokazatelja.

Na početku ovog strmoglava, dakle 1990. godine, Slovenija je bila duplo razvijenija od Srbije a Hrvatska za oko 50 odsto, tj. upola razvijenija od Srbije. Naime, bruto domaći proizvod Slovenije po stanovniku bio je 11.000 evra, Hrvatske 7.200 evra a Srbije, bez Kosova i Metohije, 5.700 evra. Kao mnogo brojnija republika, Srbija je, ukupno gledano, od obe imala znatno veći bruto domaći proizvod: BDP Srbije, opet bez KiM, bio je 42 milijarde evra, Hrvatske 32 a Slovenije 22 milijarde evra.

Kako stoje stvari danas? Danas Hrvatska ima već BDP od Srbije. Sećate se kako je Aleksandar Vučić pre neku godinu govorio kako je Srbija praktično već pretekla Hrvatsku? To se nije desilo. BDP Hrvatske iznosio je 2024. godine 86 milijardi evra, a Srbije 83 milijarde. BDP Slovenije iznosio je 67,4 milijardi evra.

Ali, kada se uzme BDP po stanovniku, što je zapravo pokazatelj razvijenosti jedne zemlje, Srbija u odnosu na Sloveniju i Hrvatsku zaostaje mnogo više nego u vreme SFR Jugoslavije, tamnice srpskog naroda. Prošle godine BDP Srbije po stanovniku iznosio je 12.600 evra, Hrvatske 22.200 evra a Slovenije 31.700 evra.

Još samo jedan podatak – onaj koji najbolje odslikava ne samo snagu nego i kvalitet jedne privrede. Reč je o izvozu. Srbija je prošle godine izvezla robe za 29 milijardi evra a Slovenija za 61,5 milijardi evra. Hrvatska je izvezla manje od Srbije – za 24 milijarde evra, ali njoj se to može pošto ima velike prihode od turizma, 2024. godine – 15 milijardi evra. Srbije – 2,8 milijardi evra. Kada se uzme izvoz po stanovniku, Hrvatska je opet bolja od Srbije, o Sloveniji da i ne govorimo; njen izvoz po stanovniku je oko šest puta veći nego Srbije.

U strukturi izvoza Srbije dominiraju proizvodi koji su bili dominantni i pre 100 godina – žitarice, hrana, metali, sirovine i proizvodi od drveta. Dve trećine izvoza Slovenije čine hemijski proizvodi, mašine i transportna sredstva.

Kobna decenija bila je, to nije teško pretpostaviti, ona poslednja u 20. veku. Prema analizi profesora Milojka Arsića, prvu godinu novog milenijuma Srbija je dočekala sa bruto domaćim proizvodom upola manjim nego deceniju ranije (sasvim precizno – za 53 odsto). Zatim, ukupni kapital privrede Srbije za tih 10 godina smanjen je za 40 odsto. (Glavni neposredni uzrok te „kapitalne destrukcije“ leži u vrlo niskim investicijama. Tokom devedesetih one su prosečno godišnje iznosile svega 12,5 odsto BDP-a. A samo da bi se vrednost kapitala održala na postojećem nivou potrebno je da investicije budu 17-18 odsto BDP-a.) Realna vrednost opreme u tom razdoblju takođe je gotovo prepolovljena, tj. smanjena je za 45 odsto.

Ali, ne samo to: „Tokom devedesetih je došlo do zastarevanja inženjerskog i menadžerskog znanja, majstorskih veština i dr. Jer veći deo privrede nije radio, a kontakti sa svetom su usled sankcija bili onemogućeni“. Posledično, devedesetih je i produktivnost rada opala za 40 odsto.

Poznati ekonomista – iako zapravo matematičar po struci – Stojan Stamenković, izračunao je, još pre dvadesetak godina, koliko je poslednja decenija 20. veka u parama, razume se evrima, koštala građane Srbije. Cena je određena preko neostvarenog bruto domaćeg proizvoda. I to ne samo onog neposredno izgubljenog između 1991. i 2000. godine, nego je Stamenković taj gubitak ekstrapolirao na razdoblje posle dvehiljadite, sve do 2015. godine. Prema Stamenkovićevoj računici ukupan gubitak u tih četvrt veka iznosi 750 milijardi evra. Ili – 100.000 evra po stanovniku.

Gubitak posle 2015. više niko nije ni računao. Verovatno nema ni smisla, ali da je premašio 1.000 milijardi evra – što je suma koju je nemoguće i zamisliti – nema nikakve sumnje.

Sve u svemu, poslednju deceniju 20. veka, kojom su vladali Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, združeni u nekad formalnoj nekad neformalnoj „crveno-crnoj koaliciji“, koje su nasledili danas vladajući Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, obeležile su, čisto ekonomski gledano, velike pljačke stanovništva, strmoglav pad industrijske proizvodnje, razaranje fizičkog i ljudskog kapitala (znanja i veština) te sveukupni materijalni gubitak težak 750 milijardi evra.

Posle promene vlasti 2000. godine počeo je oporavak.

Stopa rasta od 2001. do 2012. godine (zaključno) dakle za 12 godina, iznosio je 3,8 odsto. U pojedinim godinama zabeležen je i izuzetno visok rast: 2002. sedam, a 2004. čak devet odsto.

Od 2013. godine, rast znatno usporava. Od 2013. do 2024. godine prosečna stopa rast iznosila je 2,7 odsto. To je upola manje od rasta koji bi trebalo da ima ekonomija zemlje kao što je Srbija.

Ono što je takođe bitno, rast od 2000. do 2012. ostvaren je uz relativno skromno povećanje javnog duga – od oko sedam milijardi evra (sa osam na 15). SNS i SPS su znatno manji rast ostvarili uz značajno povećanje javnog duga zaduživši građane Srbije za čak 24 milijarde evra. Javni dug je porastao sa 15 na blizu 39 milijardi evra koliko je iznosio na kraju 2024. godine.

Loši ekonomski rezultati posledica su loših političkih trendova. Od 2014. do 2024. godine Srbija je na listi indeksa slobode pala sa 54. na 98. mesto, po poštovanju vladavine prava je sa 61. mesta pala na 94, a po indeksu percepcije korupcije sa 78. je pala na 105. mesto.

Sapienti sat, što bi rekli stari Latini.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 6. decembar 2025.