PEŠČANIK

Razočaranje

“Neodređivanje” datuma zapravo ide naruku opoziciji. Samo je pitanje da li je ona u stanju to da vidi

Da ste Evropska unija, da li biste primili Vučića. Ne ovog i sada nego onog i onda kad ispuni sve uslove za prijem. Jer, šta garantuje da već sutradan po učlanjenju Vučić ne bi polako počeo da se udaljava od evropskih vrednosti, poput Orbana i Janše, recimo. Uostalom, taj “trijumvirat” u trouglu Budimpešta – Ljubljana – Beograd već manifestuje svoju razornu moć.

Ali kako i da računate na Srbiju pod nekim antivučićem kad taj antivučić lako može da se pokaže kao veći antievropljanin i proputinovac i od samog Vučića. Verovatnoća da tako bude, sudeći po političkim merenjima, mnogo je veća od verovatnoće da tako ne bude.

Sastanak, tzv. (neformalni) samit lidera Evropske unije i Zapadnog Balkana održan u sredu 6. oktobra na Brdu kod Kranja izazvao je u pojedinim krugovima veliko razočaranje. Recimo, kod Gorana Svilanovića. EU je trebalo da postupi kao kod prijema u Šengen – da odredi datum prijema, kao i “mapu puta”, tj. uslove koje u zacrtanim rokovima treba ispuniti, rekao je doskorašnji generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju.

Ima logike. To bi istovremeno bio i štap i šargarepa: s jedne strane zadaci, sa druge strane nagrade. Što je najvažnije, ukoliko bi konačni rok bio propušten, zna se na koga bi pala krivica.

Ipak, pitanje je koliko bi taj potez zaista bio delotvoran, odnosno lako bi se moglo desiti da bude kontraproduktivan. Pre svega, nema tog datuma – u aktuelnoj međunarodnoj konstelaciji – koji bi Vučića (ali i onog antivučića) naterao na sporazum s Prištinom. (Čini se da važi i obrnuto, ali to nije naša tema.) Štaviše, moglo bi to odgovarajućom “marketinškom obradom” da se predstavi i kao ucena, tako da krivica padne na “briselsku birokratiju”, što bi i inače zatrovanu domaću javnost još više udaljilo od evropskog puta.

Drugo, određivanje datuma svakako bi bilo protumačeno – a fakat bi i bilo – kao određeno priznanje Srbiji. Dakle – Vučiću. Priznanje da je taj datum u ovom času svojim dosadašnjim radom on zaslužio. I sve to nekoliko meseci pre izbora.

Tako da “neodređivanje” datuma zapravo ide naruku opoziciji. Samo je pitanje da li je ona u stanju to da vidi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 7. oktobar 2021.

Juriš na bakšiš

Teško odupreti se osećaju moći i osećanju da za vas nema granica. Moć samokontrole oduvek je bila najteža veština

Lepo kaže stara izreka: “Čim neko počne da govori o patriotizmu, ja gledam gde mi je novčanik.” Tako su ovih dana svi reflektori bili upereni u nacionalnu zastavu i ćirilicu, dok su nam u bekstejdžu praznili džepove.

Evo, recimo, ministar finansija Siniša Mali nedavno je izjavio da bi Srbija uskoro mogla propisati da bakšiš ulazi u fiskalni račun. U pitanju je, kako mu i samo ime govori, sitniš ali je primer, što se kaže, “paradigmatičan”. Na njemu se prelama čitavi privredni sistem, tj. odnos vlasti i privrede. Naime, inicijativu da se bakšiš nekako “legalizuje” pokrenuli su zapravo sami ugostitelji. Iz dva razloga. S jedne strane zato što ih je finansijska policija zbog viška u kasi ili novčaniku konobara rigorozno kažnjavala, često i zatvarajući im objekte. Sa druge strane zato što su, zbog nemogućnosti da se napojnica da prilikom plaćanja karticom, što je u svetu uobičajena praksa, ostajali bez zarade koja je, prema tvrdnjama upućenih, samo 2019. iznosila 10-15 miliona evra.

Kao da su, međutim, otvorili Pandorinu kutiju. Sad se, poučeni dosadašnjom praksom, plaše da će kad bakšiš uđe u fiskalnu kasu taj prihod biti oporezovan, što će znatno smanjiti njihova, tačnije pre svega primanja kelnera.

Šaljivdžije kažu da bi uskoro i bakšiš koji dobija muzika mogao ući u fiskalnu kasu. Drugi odgovaraju da bi u tom slučaju muzikanti, kao taksisti i advokati, trebalo da naprave štrajk pred Vladom Srbije. Uzmu instrumente i zasviraju nešto, recimo onu “Pada, pada, pada vlada”. Pretvorilo bi se to u opštenarodno veselje.

Šalu na stranu, dok se ovaj “juriš na bakšiš” tek priprema, jedan drugi zakon, onaj o tzv. “e-fiskalizaciji” već je na vratima. Velika bruka tog zakona je što su pomenute dve profesije, taksisti i advokati, ponovo izuzeti iz njegovog važenja i opet su dobili specijalni, takoreći natpravni status. Sramota, naročito za navodne zaštitnike pravne jednakosti advokate, ali na to više ne treba trošiti reči.

Nije to ni najvažnije. Suština ovog zakona – čija je zapravo glavna novina da zahteva obavezno uvođenje novih elektronskih fiskalnih kasa – jeste u tome da je on nepotreban. Privrednici već imaju fiskalne kase, te kase su već povezane s Poreskom upravom, dakle i prihod se beleži i kontrola je omogućena. Zakon nije potreban ni građanima. Ne samo zahvaljujući nagradnoj igri “uzmi račun”, oni su fiskalizaciju lepo prihvatili i na nju se navikli.

Ako nije potreban ni korisnicima kasa ni potrošačima, postavlja se logično pitanje zašto se on uopšte donosi? Očigledno zato što je potreban vlastima. O njenim pak razlozima može samo da se nagađa, ali se nameću dva. Možda zato što na taj način nabacuju posao određenim firmama – sa svim (koruptivno-klijentelističkim) posledicama koje iz toga slede i zbog kojih je Srbija odavno okarakterisana kao “zarobljena privreda”. Drugo, uticaće to i na rast bruto domaćeg proizvoda. Malo, ali Vučiću je i svaki promil zauvar.

Na “nečistu savest” vlasti možda najbolje ukazuje odluka da sa 200 evra subvencioniše kupovinu svake kase, za šta je u budžetu (budući da ih ima oko 200.000) već izdvojeno šest milijardi dinara. Tako, prema rečima ministra finansija, privrednici “neće imati ni dinar troška za nove fiskalne uređaje”. Kada je Siniša Mali pre nekoliko godina optužen da je plagirao doktorat, kao olakšavajuću okolnost sam iznosio da je makar prepisivao od dobrih ekonomista – Živkovića, Mijatovića i sličnih. Izgleda, međutim, da je Mali prepisivao mehanički inače bi znao da se državna kasa puni novcem koji je putem raznih poreza oduzet od preduzeća (i građana, razume se), tako da svaki budžetski trošak, makar indirektno, jeste i trošak privrede.

U stvari, naravno da Siniša Mali to zna, ali prosto je teško odupreti se tom osećaju moći i osećanju da za vas nema granica. Moć samokontrole oduvek je bila najteža veština.

Što nas vraća na temu s početka ovog teksta, samo iz drugog ugla. Na nedavnoj proslavi Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave 15. septembra predsednik Vučić je, utemeljujući praznik u slavnoj prošlosti, na kraju podsetio i na neke nacionalne nesreće. I zavetovao se da “nam se više nikada neće ponoviti ni Jasenovac, ni Jadovno, ni Prebilovci, ni Oluja, ni Bljesak, ni pogromi iz 2004”. Činilo se da je nekako i u tom svečanom času, s obzirom na sve što se u poslednje tri decenije izdogađalo, to junačenje deplasiranim, ali je nešto drugo, mada nije ni pomenuto, možda još više zaparalo uši.

Kao što reče prvi crnogorski liberal Marko Miljanov Popović, junaštvo je braniti sebe od drugih, čojstvo je braniti druge od sebe. Pa kad je već pominjao stradanja srpskog naroda, obećavajući da se to više nikad neće desiti, bilo bi dobro da je Vučić pomenuo Sarajevo, Srebrenicu, Vukovar, Dubrovnik, pogrom iz 1999. i zarekao se da Srbi to više nikada nikome neće učiniti. Bilo bi to hrabro, i liderski.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 23 septembar 2021.

Deoba Srbalja

Sa novim zakonom podela na građane, a među njima posebno Srbe, prvog i drugog reda biće neminovna

Đavo je u detalju, kaže stara izreka. Jer detalj često i, kako se to kaže, paradigmatično ukazuje na suštinu stvari. Tako i jedan član Zakona u upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma o pravim namerama i željama vlasti, o “duhu zakona”, govori više od svih ostalih njegovih članova, kojih istina nema mnogo, svega 11, na tri strane, ali i od obrazloženja koje je pet puta duže.

Ostaviću, dakle, po strani inače vrlo zanimljivo pitanje zašto je o ovoj materiji donet potpuno novi zakon kad već postoji jedan – Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama – i kada bi bilo pravno smislenije i efikasnije, ako već treba, postojeći zakon izmeniti i dopuniti. Ali ova vlast, više od svih prethodnih, voli da stvara normativnu konfuziju. To joj posle daje više prostora za samovolju i lov u mutnom.

Reč je, da se vratim na temu, o članu pet u sredu 15. septembra usvojenog Zakona kojim se predviđa da Republika, Pokrajina (Vojvodina, razume se) i lokalne samouprave mogu “ustanoviti poreske i druge administrativne olakšice za privredne subjekte koji u svom poslovanju, odnosno u obavljanju svoje delatnosti odluče da koriste ćirilično pismo…”.

Ministarka kulture Maja Gojković je, obraćajući se poslanicima, kao posebnu vrlinu Zakona istakla da on nikoga ne diskriminiše. Ne diskriminiše možda u negativnom smislu, tako što nekome uskraćuje neka prava – mada ni to nije sasvim tačno jer slobodu korišćenja latiničnog pisma svakako ograničava – ali davanje privilegija, povlastica i popusta, jednom rečju davanje više prava, svakako je diskriminacija, mada tzv. pozitivna.

To što ovi propisi još nisu doneti i formalno ne postoje ništa ne menja na suštini stvari, tj. na “volji” zakonodavca. Zbog toga ima smisla bar za trenutak se zamisliti kada neki takav propis bude donet – a nema sumnje da će se, potraje li samo ova vlast još neko vreme, to desiti – kakva će situacija nastati. Sigurno će, naime, neki privrednici iskoristiti priliku koja im se ukazala i, da bi smanjili troškove, prihvatiće povlašćeni položaj. Tu, međutim, neće biti kraj priče. Jer odmah će se postaviti pitanje zašto isto nisu postupili i drugi, tj. svi. Odgovor koji će se u takvoj atmosferi kao prvi nametati jeste – zato što nisu dovoljno dobri (da ne kažem baš zato što su loši) Srbi. Čak i ako, “tipično srpski”, to budu uradili iz inata. Ti ljudi i firme odmah će biti obeleženi. Zapravo – sumnjivi.

To neće važiti samo za vlasnike nego i za zaposlene. Zašto oni uopšte rade kod vlasnika koji su, praktično, izrodi? I oni će postati sumnjivi i podložni osudi sredine. Žute trake – ili bele, kakve su tokom rata devedesetih u Prijedoru nosili muslimani – neće ni biti potrebne.

Možda do ovog katastrofičnog scenarija i ne dođe, ali podela na građane – a među njima posebno Srbe – prvog i drugog reda biće neminovna.

Pri čemu će, da se malo od sve muke i nasmejemo, ovi drugi biti naučnici, pošto je, prema slovu Zakona, dozvoljeno naučne radove pisati latinicom, dok će prvi biti političari i voditi zemlju, poput pomenute ministarke koja govori o “malom zakonu” i da ćirilicom piše “od rođenja”. Tako da će, po svemu sudeći, konačno u stvarnost biti pretvoren onaj vic:

Kako pametan Srbin zove glupog Srbina?

Telefonom, iz Amerike.

To će biti samo jedna, ne nužno ni najvažnija posledica Zakona usvojenog na Dan srpskog jedinstva.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. septembar 2021.

Štancovanje patriotizma

Kao što je dinar zbog preterane proizvodnje početkom devedesetih prestao da bude znak i mera vrednosti, tako i državni simboli zbog preterane upotrebe mogu da izgube značaj

Nacionalnoj himni i nacionalnoj zastavi preti velika opasnost da dožive sudbinu nacionalne valute. (Ovde je nacija, da ipak napomenem, uzeta u etničkom, a ne u političkom smislu, kao stanovništvo jedne države.) Na to upućuje nekoliko događaja zgusnutih u početak septembra. Najpre je Vlada Srbije donela odluku da nova školska godina počne intoniranjem državne himne. Zatim je ministar spoljnih poslova Nikola Selaković zatražio da svi Srbi, gde god da su, na (novokomponovani) Dan srpskog jedinstva 15. septembra istaknu nacionalne barjake. Konačno, sve je začinio predsednik Aleksandar Vučić pričom o navodnom “vređanju himne i zastave” i još jednim pozivom na okup.

Elem, kao što je dinar zbog preterane proizvodnje početkom devedesetih prestao da bude znak i mera vrednosti, tako i pomenuti državni simboli zbog preterane upotrebe mogu da izgube svoje značenje i značaj.

Možda će tu vezu jasnijom učiniti sledeća paralela: ni najveći rusofili svoje bogatstvo ne čuvaju u rubljama niti najveći poklonici Kine ne štede u juanima, što najbolje govori o njihovom stvarnom poverenju u tamošnje nacije i njihove lidere.

Jednostavno, ono što je retkost – ima vrednost, ono što srećete na svakom koraku, čega ima u izobilju, gubi vrednost.

Slično je i s patriotizmom. Što ga više proizvodite, to on manje vredi. Kao što su devedesetih štampani lažni dinari, tako danas Vučić štancuje lažni patriotizam.

Svrha je u oba slučaja ista: da se prevare i opljačkaju – ne samo materijalno nego i moralno, tj. duhovno – građanke i građani Srbije

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 4. septembar 2021.

Tviterova lista

Ko su danas najveći neprijatelji (medijske) slobode? Pa – države. Političke vlasti koje u svojim rukama koncentrišu ogromnu moć krenule su u pravi krstaški pohod protiv svojih građana

Sprečen privatnim razlozima, nisam stigao da završim ovaj tekst na vreme. Ipak, iako je povod “Tviterova lista” već otišao u prošlost, tema je značajna i sigurno još dugo neće izaći iz mode.

Dakle, ima li slobode za neprijatelje slobode? To je staro, možda najstarije filozofsko-političko pitanje.

Sa druge strane, sloboda nije apsolutna, to je davno utvrđeno. Niko ne može imati slobodu da (p)orobi drugog. Iako su mnogi, kao što znamo, upravo na taj način hteli da iskoriste – i danas hoće – svoju slobodu.

U tom kontekstu sloboda medija ne sadrži slobodu da se laže, kleveće, obmanjuje. Sloboda “izražavanja” podrazumeva odgovornost. Traži da medijska sredstva budu upotrebljena ako ne baš u cilju povećanja društvene dobrobiti, onda makar tako da je ne smanjuju. Odgovornost je veća što je čovek na višem položaju – jer može više da utiče na stanje zajednice. Antivakcinaši se, da se poslužimo aktuelnim primerom, pozivaju upravo na svoju slobodu kad odlučuju da se ne vakcinišu. I ne potresa ih što time ugrožavaju slobodu, pa i sam život hiljada drugih ljudi.

Zanimljivo je da oni koji se bespogovorno zalažu za obavezno pelcovanje (ne obazirući se na ograničavanje slobode onih koji to ne žele), istovremeno oštro protive pravu društvenih mreža da ne propuštaju defektne sadržaje. Iako opasnost po zdravlje društva (doduše, mentalno) nije manja nego u prvom slučaju.

Nije, opet primera radi, “Fond kapetan Dragan” tek tako štampao majice s likom Đinđićevog ubice; “nalog” je stigao s medija na kojima predsednik najčešće i najradije gostuje.

“Cenzura, cenzura”, viču Vučić i njegove apsandžije. Zarobili su državu, zakatančili privredu, uhapsili RTS, privatni dobitnici nacionalnih frekvencija navukli su sami sebi bukagije, utamničili su nauku, sport i kulturu.

I sad su hteli da i ptičicu strpaju u (zlatni – jer u zlatnom dobu živimo, zar ne) kavez. Već su je bili opkolili armijama botova, po uzvisinama su postavili tešku artiljeriju (Pink, Hepi, Informer, Kurir, Alo…), koja je danima i bez milosti lažima najvećeg kalibra tukla po nezaštićenom stanovništvu.

Društvene mreže su kao velike oglasne table. Zar ne bi svaki vlasnik table vodio računa o sadržaju “oglasa” koji se na nju kače. To jest, u početku, ne očekujući podvale i zloupotrebe, verovatno i ne bi, ali kad bi se pojavile organizovane grupe koje tu tablu koriste za širenje neistina i drugih informativnih nepodopština, morao bi nešto da preduzme i odstrani kvarnu robu. Inače bi izgubio i integritet i kredibilitet, tj. mušterije. Uostalom, ni u novinama koje se zovu oglasi ne mogu se p(r)oturati laži i prevare.

U prav(n)oj državi postoje sudovi koji za laži i klevete kažnjavaju. I to, međutim, važi samo za one (relativno) sitnije. Trampu se još i može doskočiti, ali Đinpingu i Putinu, kao i njihovim balkanskim epigonima Vučiću i Orbanu i sličnima, nikako.

Ko su danas (a isto je, zapravo, bilo oduvek) najveći neprijatelji (medijske) slobode? Pa – države. Političke vlasti koje u svojim rukama koncentrišu ogromnu moć krenule su u pravi krstaški pohod protiv svojih građana. I ne samo sopstvenih nego bi, kao što vidimo, da svoju vlast prošire na ceo svet.

Nezavisni, autonomni pojedinci i njihova preduzeća trenutno su najveća brana protiv populista, demagoga, uzurpatora, autokrata. Ptičica je to belodano pokazala. Nekada, doduše, i oni deluju zastrašujuće, ali je u suštini njihova “razorna moć” daleko manja; još uvek je to borba Davida protiv Golijata.

Konačno, odgovor na pitanje s početka ovog teksta. Kao što slobodu pojedincu ne može da donese društvo, tako ni društvu slobodu ne može da donese (usamljeni) pojedinac. Sloboda je suviše krupna stvar – najveća, zapravo, što se može zamisliti – da bi mogla biti zadobijena jednim potezom pera ili metkom iz revolvera. (Obrnuto je, nažalost, moguće.) Osvajanje slobode je neprekidno i beskonačno. Makar dokle oko sada doseže. Što baš i nije utešno. Pogotovo što mnogima, naročito visokopozicioniranima, dobrovoljno ropstvo izgleda kao mnogo komfornije rešenje.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 26, avgust 2021.

Subotom uveče

Možda ove godine stvarno nije bilo – kako Vučić tvrdi – nijednog “mafijaškog ubistva”, ali je, sudeći opet po njegovim rečima, virus prešao na obične ljude. Sad se oni ubijaju – oko međe, oko žene ili ko zna zbog čega, ali to za Vučića nije bilo ništa zabrinjavajuće; ljudi se ubijaju, zar ne

Pre Vučića subota uveče na “malim ekranima” bila je namenjena odmoru i razbibrizi; kao predah između dve radne sedmice bila je rezervisana za lakše teme i zabavne sadržaje. Aleksandru Vučiću je, izgleda, malo horor koji građanima Srbije svakodnevno priređuju njegovi najbliži saradnici, on hoće lično da nam pusti svoj film strave i užasa, a naravno da njegov mora biti najduži i najstrašniji, nešto dosad neviđeno.

Priče koje su nekada bile ekskluziva crnih hronika, policijskih revija i specijalnih emisija, danas se emituju u udarnim terminima.

Pošto pretpostavljam da će najnoviji Vučićev nastup biti naširoko analiziran, ja ću se – poput sjajnog omnibusa Vladimira Pogačića iz 1957, na koji pokušavam da podsetim naslovom ovog teksta – ograničiti na tri.

Najpre, Vučić je na samom početku naglasio da je reč o – “uvezenom kriminalu”. Mislio je da će time krivicu bar delom prebaciti na drugog, a u stvari samo je povećao sopstvenu. Jer, kriminal se, kao i ljudi, seli tamo gde će imati bolje uslove za rad i razvoj, pa su tako i kriminalci rođeni u (Milovoj) Crnoj Gori došli u (Vučićevu) Srbiju.

Zanimljivo je s tim u vezi, neki će reći i indikativno, da Vučić nije rekao da je kriminal prošvercovan, tj. da se prošvercovao nego je baš upotrebio termin “uvoz”, koji označava nešto legalno, odnosno posao pri čijem su obavljanju uredno namirene sve državne dažbine.

Prema onome što je dosad poznato, to zaista jeste bilo tako. Kriminalci su “uvezeni” da bi uspostavili kontrolu nad “tribinom”, kako je to rekao predsednik Vučić, u čemu su bili angažovani ljudi iz neposrednog Vučićevog okruženja. Ko se tu kome posle oteo kontroli valjda će jednom, u ne tako skoroj budućnosti, biti utvrđeno.

Drugo, možda ove godine stvarno nije bilo – kako Vučić tvrdi – nijednog “mafijaškog ubistva”, ali je, sudeći opet po njegovim rečima, virus prešao na obične ljude. Sad se oni ubijaju – oko međe, oko žene ili ko zna zbog čega, ali to za Vučića nije bilo ništa zabrinjavajuće; ljudi se ubijaju, zar ne. A davno je utvrđeno da postoji snažna veza između atmosfere u društvu i pojedinačnog ponašanja, između kolektivne i individualne psihologije.

I treće, pre tog horora Vučić je naciji dao malo anestezije u vidu “para iz helikoptera”: 20 evra za one, 30 za ove, biće za sve i biće još, samo budite dobri i slušajte me. To jest – slušajte Vučića.

Ono što, međutim, te subotnje večeri Vučić nije rekao jeste da te pare građani neće dobiti na poklon nego će sami sebi pozajmiti. Što će onda morati i da vrate – doduše, ne baš oni nego njihova deca i unuci – s kamatom, naravno.

Javni dug Srbije ove godine biće povećan za oko četiri milijarde evra: sa oko 26,5 milijardi na kraju 2020. na više od 30 milijardi na kraju 2021. godine.

Uzgred, javni dug za vreme “žutih” čitavu deceniju praktično je stagnirao: 31. 12. 2000. bio je 14,2 milijarde evra, a 31. 12. 2011. bio je 14,8 milijardi evra. Sredinom 2012, kada je Vučić preuzeo vlast, javni dug je bio oko 16 milijardi evra. Za manje od 10 godina, dakle, Vučić je uspeo da ga gotovo udvostruči.

Nikada niko u njenoj istoriji nije toliko zadužio Srbiju. Bukvalno. Tako da je Vučić zaista izrastao u pravog lidera. Samo što on neće da se pohvali, a šteta bi bilo da se za taj njegov podvig ne zna.

Ili neće ili ne ume – jer evo, tamo gde se pohvalio, pogrešio je. Rekao je, naime, da će ove godine Srbija po bruto domaćem proizvodu nadmašiti Hrvatsku. “To nikad nije bilo”, rekao je Vučić.

To nažalost – Vučićevu, razume se – nije tačno. Recimo, Srbija je 1990. ostvarila BDP od 51 milijarde evra, a Hrvatska 32 milijarde. I bez Kosova Srbija je imala veći BDP – 42 milijarde evra. Uopšte, u celom tom razdoblju Hrvatska je po stanovniku imala BDP veći za četvrtinu, ali je Srbija, budući duplo brojnija (10 naspram pet miliona stanovnika), imala znatno veći ukupni BDP.

Čini se da savetnici mnogo lažu Vučića. Po svemu sudeći – zato što on to od njih i traži

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 27. jul 2021.

Mat u dva poteza

Smešno je što predsednik države, poput pubertetlije, na (statističkim podacima dokumentovane) kritike uzvraća ličnim diskvalifikacijama

Obavestili su me, nisam gledao, da je predsednik Vučić na moj prošlonedeljni članak “Branko Milanović je pogrešio” na Peščaniku i tim povodom gostovanje na televiziji News Max Adria odgovorio rekavši kako ja ne znam da igram šah. Moja drugarica Bojana, koja mi je to javila, kaže da joj je bilo smešno što predsednik države, poput pubertetlije, na (statističkim podacima dokumentovane) kritike uzvraća ličnim diskvalifikacijama.

Bojana je nesumnjivo u pravu – to jeste smešno. I tu bi ova priča mogla da se završi. Ipak, osećam obavezu da dodam nekoliko rečenica.

Prvo, od toga što ja – recimo da je tako – ne znam da igram šah, građani Srbije nemaju nikakve štete; zbog toga, međutim, što Aleksandar Vučić ne zna da vodi državu, građani Srbije trpe ogromnu štetu. Drugo, za razliku od velike većine, ja dakle ne mislim da sve ovo što radi, Vučić radi iz zle namere. Verujem da bi on hteo da bude bolje, ali naprosto ne zna kako to da postigne. I to ga strašno frustrira, što povremeno izbija na površinu. A pošto ne može da podnese istinu, onda plaća hiljade dvorjana da mu kliču i aplaudiraju, da se dive njegovom novom odelu mada svi vide da je predsednik jednostavno – go. Plaća ih, naravno, našim novcem. I zato oni grabe i levom i desnom jer nisu sigurni dokle će ovo da traje, kad će da pukne. A on svako malo mora da ih okuplja i smiruje, da se ne pokolju oko plena. Jer – ima još. A i on će da vlada zauvek.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 19. jul 2021.

Branko Milanović je pogrešio

Dok u Kini nije bilo zamene demokratije za rast jer nije bilo demokratije, dotle je u Srbiji ova “vezana trgovina” izostala jer nije bilo rasta. Samo što su Kinezi makar dobili rast, dok su Srbi izgubili demokratiju. Duplo golo.

Što ti je propaganda. Vučićevo “sitno kolo do kola” čulo se ne do Stambola nego do Bristola. I to onog u Americi. Simbolički govoreći, naravno.

Svakodnevno ponavljanje priče o ubrzanom razvoju Srbije, liderstvu u regionu, pa i šire, u Evropi, prihvaćeno je i tamo gde se ne bi očekivalo. Pa smo tako nedavno i od najboljih poznavalaca – a Branko Milanović je nesumnjivo ime koje zaslužuje najveće poštovanje – čuli da Srbija beleži visok privredni rast. Što je zatim objašnjeno “zamenom demokratije za rast”. To jest time što su njeni stanovnici zarad bržeg ekonomskog razvoja žrtvovali slobodu, ljudska prava i slično.

Ostaviću ovog puta po strani pitanje – takođe važno – da li je zaista i u kojoj meri reč o dobrovoljnoj žrtvi, a koliko se radi o sili i iznudi. Pozabaviću se samo rastom.

A tu podaci govore da Srbija “pod Vučićem” nije ostvarila nikakav spektakularan napredak. Naprotiv. U razdoblju od 2013. do 2019. (da prvu godinu Vučićeve vladavine, 2012, kao i prošlu 2020, godinu korone, benevolentno preskočimo) Srbija je ostvarila prosečan godišnji rast bruto domaćeg proizvoda od 2,1 odsto. U isto vreme zemlje Centralno-istočne Evrope zabeležile su prosečan rast BDP-a od 3,4 odsto. Dakle, Srbija se razvijala za trećinu sporije. To je ogroman zaostatak. Zapravo, od 11 zemalja CIE niži godišnji rast BDP-a od Srbije imala je samo Hrvatska.

Ali zato u regionu Jugoistočne Evrope nije bilo nijedne zemlje koja je bila gora od Srbije. Sve su one – Albanija (2,5 odsto), Bosna i Hercegovina (2,7), Makedonija (2,8), Crna Gora (3,4), Kosovo (3,5 odsto) – u razdoblju 2013–2019. ostvarile veću stopu privrednog rasta.

Nije tako uvek bilo. Poređenja radi, u periodu od 2001. do 2008. Srbija je imala prosečan rast BDP-a od 6,6 odsto (od nje su bile bolje samo Letonija i Litvanija, koje su imale nešto malo iznad sedam odsto), dok je prosek zemalja CIE bio 5,4 odsto. U razdoblju 2008–2012. Srbija je zabeležila pad BDP-a od 0,2 odsto, dok je Centralno-istočna Evropa imala dvostruko veći prosečan godišnji pad – 0,4 odsto.

Uzgred, nije zgoreg napomenuti da je za razdoblje nakon 2013, u skladu s metodologijom Evropske unije, urađena revizija procene BDP-a, što je znatno podiglo stopu rasta. Takva revizija nije urađena za prethodne godine (2001–2012), navodno zbog nedostatka para. Kada bi to bilo urađeno, stopa rasta BDP-a do 2013. sigurno bi porasla.

Konačno, treba imati u vidu da se nešto veće stope ekonomskog rasta Srbije 2018. i 2019. godine – kada je rast iznosio 4,4 odnosno 4,2 odsto – podudaraju sa izuzetno niskim rastom industrije. Industrija je, naime, 2018. porasla 1,3 odsto, a 2019. 0,3 odsto. Istovremeno, građevinarstvo je 2019. poraslo čitavih 28,5 odsto. I rast drugih privrednih grana nekoliko puta je veći od industrijskog: trgovina i usluge po devet odsto; saobraćaj 6,4 odsto; telekomunikacije 5,7 odsto itd.

To je posledica zaokreta u privrednoj politici. Pošto su zbog lošeg ekonomskog ambijenta izostajale investicije u industriju, vlast odlučuje da (po kineskom receptu) započne velike građevinske projekte. To samo po sebi i ne mora da bude loše (mada je smisao nekih projekata krajnje upitan: gasovoda Balkanski tok ili auto-puta Kraljevo – Kruševac, recimo), ali je problem što je njihova vrednost fiktivna i služi tome da se veštački, tj. na papiru, poveća stopa privrednog rasta.

Sve u svemu, dok u Kini nije bilo zamene demokratije za rast jer nije bilo demokratije, dotle je u Srbiji ova “vezana trgovina” izostala jer nije bilo rasta. Samo što su Kinezi makar dobili rast, dok su Srbi izgubili demokratiju.

Duplo golo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 12. jul 2021.

Datum raspada

Ako bi trebalo tražiti neki datum koji bi označio prelomnu tačku u (dugom) procesu raspada Jugoslavije, onda bi to najpre bio 28. septembar 1990. Srbija se “ocepila” pre Slovenije

Ovih dana, na mala vrata, pokušano je da se proturi novo tumačenje nedavne istorije – koje zapravo i nije novo nego mu je samo produžen rok upotrebe – i kao datum raspada Jugoslavije utvrdi 25. jun 1991. Kao povod za to je poslužila tridesetogodišnjica datuma kada je Skupština Slovenije donela odluku o “razdruživanju” sa Jugoslavijom, faktički o otcepljenju.

Nogu je povukao, treba li da čudi, RTS polusatnom emisijom, ali su njegov primer manje-više sledili i svi ostali (elektronski) mediji. Recept je već oproban, recimo u onoj seriji o hapšenju Slobodana Miloševića, ali najviše u “sećanjima” na rat s NATO alijansom u proleće 1999. Dakle, strogo ograničenje na sam događaj, o predistoriji i uzrocima ni reči. Kao što su se “potpuno neočekivano, ali zato iznenada”, na nebu iznad Srbije pojavili borbeni avioni, tako je i rezolucija slovenačkog parlamenta pala s neba.

Istina je, nažalost, potpuno drugačija.

Evo kako je o tome tada, početkom novembra 1990, pisao Zoran Đinđić u tekstu više nego simptomatičnog naziva “Srpski izazov – srpski odgovor”.

“Ne samo što je ta (srpska – M. L.) vlast, istrajno i metodski, potez za potezom, usamljivala Srbiju u Jugoslaviji i svetu. Još više od toga, ona je svojim konfederalnim konkurentima neprekidno potvrđivala ono što je želela da im ospori, naime, njihov državni suverenitet. U tom pogledu karakterističan je privredni bojkot Slovenije, kojim je de fakto potvrđeno da je Slovenija nezavisna država. (…) Srpske vlasti su”, nastavlja Đinđić, “povlačile sve deblji krug kredom oko Republike Srbije, istovremeno proizvodeći političke povode za ubrzano osamostaljivanje drugih republika.”

Formalni vrhunac dostignut je u novom Ustavu Srbije, gde se Srbija definiše kao nezavisna država u postojećim republičkim granicama. Faktični vrhunac doživljavamo ovih dana u odluci da Srbija uvede carine koje bi njenu privredu definitivno izdvojile iz svog okruženja.”

Ne zadovoljavajući se samo konstatacijama, Đinđić je ukazivao i na to kako bi se, na koji način, Srbija mogla odupreti separatističkim težnjama. Pisao je: “Pristalicama nezavisnih država kao vrednosti po sebi trebalo je oduzeti izgovor da je želja za demokratijom njihov stvarni cilj, a nezavisne države samo sredstvo. To se moglo učiniti samo tako što bi demokratija postala moguća i u zajedničkoj državi.” Ali tada je u Srbiji – ne samo vlast nego i lavovski deo inteligencije – zagovarano načelo: prvo država, onda demokratija.

Zoran Đinđić je, kao što je rečeno, tekst pisao u “realnom vremenu”, pa se mnogo toga podrazumevalo. Posle tri decenije na neke događaje valja podsetiti.

Do bojkota slovenačke robe, da time započnemo ovu kratku “istorijsku čitanku”, došlo je u decembru 1989. Prethodno je Slovenija zabranila tzv. miting istine (“firmu” pod kojom je prethodno izvedena “jogurt-revolucija”, tj. smena rukovodstava Kosova, Vojvodine i Crne Gore), zakazan za 1. decembar u Ljubljani.

Novim ustavom, donetim 28. septembra 1990, Srbija sebe praktično proglašava suverenom državom. Ključan je u njemu bio pretposlednji, 135. član, koji je Srbiji omogućavao da kad god poželi, tj. Kad god proceni da je to u njenom interesu, postupa po sopstvenom nahođenju, ne obazirući se na federalni Ustav, zakone ili odluke saveznih organa.

Da to nije bila prazna puška i puka retorika potvrđeno je manje od mesec dana posle donošenja Ustava, 23. oktobra, kada je Skupština Srbije usvojila “paket ekonomskih zakona” kojima su uvedeni poseban porez na promet i posebne takse na robu iz Slovenije i Hrvatske.

Nedugo zatim Srbija uvodi depozit od 50 odsto na kupovinu robe iz Slovenije i Hrvatske, a svoju suverenost zaokružuje odlukom da carine tretira kao sopstveni izvorni prihod, čime je praktično preuzela spoljne granice Jugoslavije prema zemljama s kojima se graničila. Takođe, i porez na promet, koji je bio originalni prihod federacije, prestaje da uplaćuje u savezni budžet.

Slovenačka odluka o osamostaljenju došla je, kao što se vidi, više od pola godine kasnije. Istina, Slovenija je 27. septembra 1989. usvojila amandmane na republički Ustav koji se često tumače kao čin definitivnog odvajanja od SFRJ. Najspornije u amandmanima, međutim, bilo je zapravo to što će vanredno stanje u “deželi” moći da proglasi samo Skupština Slovenije, na predlog Predsedništva Slovenije, a isto je trebalo da važi i za upotrebu oružanih snaga u miru. Prilično benigno, zar ne.

Sve u svemu, ako bi trebalo tražiti neki datum koji bi označio prelomnu tačku u (dugom) procesu raspada Jugoslavije, onda bi to najpre bio 28. septembar 1990. Srbija se “ocepila” pre Slovenije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. jul 2021.

Pravda i tržište

Pogrešno je o tržištu govoriti loše u Srbiji, zemlji gde je ono političkim i socijalnim voluntarizmom izubijano, izgaženo i deformisano do neprepoznatljivosti. I koja to plaća vrlo niskim stepenom razvoja, slobode i demokratije

Pavle Grbović verovatno spada među najperspektivnije srpske političare; njegove izjave su često sveže i moderne, ali se desi i da omane, pa posegne za stereotipima i arhaičnim pogledima. Jedna od takvih je ova nedavna povodom Nacrta zakona o parničnom postupku, koji je izazvao veliko uznemirenje u pravosudnoj zajednici, pa čak i ulične proteste advokata. U međuvremenu, povod za samu izjavu nestao je pošto su se advokati i ministarka pravde dogovorili, ali su Grbovićeve reči ostale, pa je tako ostao i povod za ovaj tekst. Štaviše, takvim razvojem situacije ova izjava je samo dobila na opštosti i “paradigmatičnosti”.

“Pravda ne sme biti tržište jer ukoliko i socijalno ugroženi građanin nema istu šansu da ostvari svoje pravo kao i milioner, onda to nije pravda već trgovina, manipulacija i otimačina”, rekao je, dakle, predsednik “Slobodnih građana”.

Dve stvari su ovde sporne. Najpre je to stavljanje u isti niz, tj. u isti koš trgovine s manipulacijom i otimačinom. Iako na prvi pogled zvuči benigno, trgovina je tu zapravo samo prva karika u lancu “od zla ka gorem”. Smisao je: crno, crnje, najcrnje. To je taj stereotip: trgovina je u Srbiji takoreći oduvek smatrana za parazitsku i nečasnu delatnost.

No, to je samo uvod u ključnu poruku ovog (nesrećnog) Grbovićevog tvita: tržište jednako je nepravda. Drugim rečima, tržište i pravda su dve nespojive, praktično suprotstavljene kategorije, takoreći antipodi.

Zašto nije bilo dovoljno, nameće se pitanje, reći da pristup sudu (a ne pravdi, do pravde je, i kad se dođe na sud, još dalek put, tim pre što sud i ne deli pravdu nego primenjuje zakon – da u pitanje odnosa prava i pravde sad ne ulazimo) ne treba da zavisi od imovnog stanja pojedinca – što je samo po sebi jasno – nego mora i da se oplete po tržištu? Manji bi problem bio ako je to danak političkom populizmu, potrebi za lakim sticanjem jeftinih političkih poena, kojoj izgleda i mlađi naraštaji teško odolevaju. Veći je što se čini da Grbović iskreno veruje u to što je rekao. Jer, zapravo, istina je potpuno drugačija.

Iskustvo – i to ne neko kratkotrajno i lokalno nego viševekovno i globalno – pokazalo je i pokazuje da najviše prava i pravde ima u zemljama u kojima je najviše tržišta. I obrnuto, najmanje je vladavine prava tamo gde je tržište proganjano i zabranjivano; u narodima koji nisu uspeli da izgrade instituciju tržišta i koji su se – svojom voljom i slobodnim izborom – opredeljivali za široko rasprostranjenu, svuda prisutnu i ničim sputanu državu. Najnezavisniji sudovi, dakle najpravičniji i najpravedniji pravni sistemi nastali su u zemljama Zapada, gde je tržište (bilo) temelj ustrojstva društva i države.

Pogotovo je pogrešno o tržištu govoriti loše u Srbiji, zemlji gde je ono političkim i socijalnim voluntarizmom izubijano, izgaženo i deformisano do neprepoznatljivosti. I koja to plaća vrlo niskim stepenom razvoja, slobode i demokratije.

Ni po jada ne bi bilo – niti bi bilo ovog teksta – da je Pavle Grbović jedini ili jedan među retkima koji zagovaraju ovakve stavove. Problem Srbije, a naročito opozicije, upravo je u tome što takvo mišljenje (ubedljivo) preovlađuje. Da ne kažem dominira – već stolećima.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. jun 2021.