PEŠČANIK

Vidić, Obradović i Vučić

PEŠČANIK, , , ,
Umesto da se Vidić i Obradović, kao ljudi ogromnog ugleda, iskoriste za promociju Srbije i jačanje njene pozicije u Evropi, ne samo u sportu nego i uopšte, oni se blate i ponižavaju

Kao što srpskom fudbalu ne treba evropski dokazani Nemanja Vidić, tako ni srpskoj košarci ne treba evropski dokazani Željko Obradović. Vidić je oteran besramnom kampanjom, tj. povukao se kada je shvatio da je Skupština FS Srbije organizovana bolje nego ona čuvena 8. sednica CK SK Srbije.

Kampanja protiv Obradovića je u toku i zahuktava se. Košarkaš Partizana Matijas Lesor je tu samo kolateralna šteta (naravno, zbog udaranja protivničkog igrača Filipa Petruševa, treba da bude primereno kažnjen) kao što je kolateralna šteta i oštećeni Petrušev, koga primoravaju da se povlači po policiji i radi ono što očigledno nije izabrao svojom voljom.

U stvari, kada je o Obradoviću reč, to je samo nastavak prošlogodišnjeg pokušaja (o čemu sam već pisao) eliminacije najtrofejnijeg evropskog trenera (devet titula šampiona „Starog kontinenta“) iz domaćeg sporta. Umesto da se Vidić i Obradović, kao ljudi ogromnog ugleda, iskoriste za promociju Srbije i jačanje njene pozicije u Evropi, ne samo u sportu nego i uopšte, oni se blate i ponižavaju.

Zašto je Dragan Džajić stavljen na mesto predsednika Fudbalskog saveza Srbije videlo se već u njegovom „inaugurativnom“ govoru, kada je rekao da „radikalnih promena neće biti“, a još bolje po njegovoj prvoj odluci – da na mestu generalnog sekretara FSS ostane Jovan Šurbatović. Reč je o čoveku za koga je šira javnost čula tek kada je obelodanjeno da je on za plasman fudbalske reprezentacije na svetsko prvenstvo u Kataru dobio 350.000 evra, tri i po puta više od fudbalera koji su taj plasman izborili (po 100.000 evra). Jer, zamislite ovo, takav je, naime, Pravilnik.

Smisao rečenice (za slabije upućene, iz saopštenja KK Crvena zvezda) malo prepričano: „ABA liga će biti liga svih klubova ili je neće biti“ isti je kao one čuvene izjave Slobodana Miloševića: „Srbija će biti cela ili je neće biti“. To je duh i pečat Miloševićevog vremena. Ta pretnja, od pre tri i kusur decenije, kao što znamo, posle godina stradanja i silnih žrtava, najviše se obila o glavu srpskom narodu.

Valjda im se to neće ponovo dozvoliti.

Sve ovo što se dešava u sportu (fudbal i košarka nisu izuzeci, to je pravilo, samo u drugim oblastima, koje nisu tako masovne, slični slučajevi ne izazivaju toliku pažnju javnosti) samo je nekoliko kockica u mozaiku raspolućenog srpskog društva. To jest, društva u kojem se zaoštrava polarizacija i u kojem jača represija. O razmerama svedoči činjenica da ni noseći stubovi državne strukture to više ne mogu da podnesu – čak su se i državni tužioci pobunili. Nakon čega je vrlo brzo tužiteljki koja je među prvima digla svoj glas iz vrhova aktuelne vlasti stigla neskrivena pretnja: „Loše ćeš proći.“

U situaciji kada ljudi koji su silom svoje profesije malo više prisutni na javnoj sceni bivaju prinuđeni da napuštaju svoja prebivališta, čak i da se sklone u inostranstvo, na tajne adrese, te reči imaju posebnu, zlokobnu težinu.

Prirodna posledica takvog stanja je neka vrsta „institucionalizacije“, te podele formiranjem tzv. narodnog pokreta za državu. Tada će, naime, svi koji nisu u tom pokretu (ili nisu izričito uz taj pokret) moći lako da budu proglašeni za državne neprijatelje i narodne izdajnike.

Krajnji smisao narodnog pokreta za državu jeste, u stvari, narodna država. To je pak devetnaestovekovni koncept prema kojem se, kako je pisala Latinka Perović, država vidi „kao velika zadruga koja organizuje proizvodnju i obezbeđuje pravednu raspodelu“.

Naravno, 150 godina kasnije, ambijent i forma moraju biti drugačiji, ali zar se Aleksandar Vučić u Srbiji danas ne ponaša kao neki pater familias, tj. domaćin zadruge koji brine o svemu i odlučuje o svačemu – i da za čeljad bude hleba, i ko će šta da radi, pa i o tome ko može, a ko ne može da dobije nacionalnu penziju.

Naravno, i da stadioni budu pravilno raspoređeni po celoj Srbiji.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. mart 2023.‘

O sankcijama

PEŠČANIK, , ,
Najgori scenario za Srbiju nije strmoglavi pad nego dugo tavorenje. Jer, kad padnete, možete i da (brzo) ustanete; kad dugo (pro)padate, zapravo tonete mnogo dublje i treba vam više vremena da se vratite na površinu. To su već pokazale devedesete

Možda je pitanje sankcija trenutno – prihvatanjem Evropskog plana za Kosovo – stavljeno ad acta, ali nema sumnje da će se u nastavku pregovora „Beograda i Prištine“, jer oni sigurno neće biti ni laki ni kratkotrajni, ponovo pojaviti i da će biti korišćeno u manipulaciji javnim mnjenjem da bi se ono obradilo i pripremilo za odluku kad god i kakva god ona da bude. Pri tome, treba imati na umu da nije reč samo o pretnjama (stvarnim ili izmišljenim) sa Zapada, iz Evropske unije nego i onima koje dolaze sa Istoka, iz Rusije.

Najpre o prvim. Strah od mera koje bi mogle biti preduzete protiv Srbije ukoliko ne uskladi svoju spoljnu politiku sa evropskom i ne uvede sankcije Rusiji prvi je počeo da širi Vučić. (Posle su je prihvatile i neke opozicione, uglavnom proevropske stranke iako s različitim predznakom, ali to ovde nije važno.) Povlačenje stranih investitora i kompanija, prekid trgovinskih odnosa, izolacija i slične pošasti zadesiće, dakle, Srbiju ako ne uradi ono što se od nje očekuje. Vučićev motiv je jasan: na ovaj način, s jedne strane, ističe svoju hrabrost (on odoleva kao niko i šta god da bude, niko više od njega ne bi postigao, što već svakodnevno slušamo), a sa druge strane opravdava svoje (eventualno, mada sve izvesnije) popuštanje.

U stvari, s mnogo razloga moglo bi se reći da rizik od sankcija uopšte nije veliki, naprotiv. Pre svega, čini se da bi oko toga bilo teško postići jednoglasnost u Uniji, između ostalog i zbog toga što je posle sankcija, a naročito bombardovanja Srbije 1999, mnogima u Evropi ostao gorak ukus u ustima. Drugo, važnije, sankcije će teško biti uvedene i zbog straha da bi time Srbija bila gurnuta u ruke Rusiji, a to bi „kolektivni zapad“, posebno Amerika, hteo da izbegnu takoreći po svaku cenu.

I treće, najvažnije, za nekim drastičnim ekonomskim sankcijama zapravo nema, odnosno neće biti potrebe. Prosto, uvođenje viza, recimo, imalo bi po Vučića i njegovu vlast mnogo razornije, tj. dovoljno razorne efekte. Već bi to u Srbiji izazvalo veliko nezadovoljstvo koje bi, u sadejstvu s nekim drugim faktorima (jačanje opozicije), moglo da košta AV gubitka vlasti.

Kada je reč o odnosima s Rusijom, Srbija stoji još i bolje iako je vladajuće mišljenje suprotno. Smatra se, naime, da Rusija ima u ruci dva jaka „aduta“ protiv Srbije i, sledstveno tome, veliki tzv. ucenjivački potencijal. Jedan je snabdevanje gasom, a drugi raspolaganje vetom u Savetu bezbednosti. I jedno i drugo, navodno, može uskratiti Srbiji ako kojim slučajem pokuša da se otme kontroli.

Uzgred, mada je to takoreći opštepoznato, nije zgoreg podsetiti da je Srbija za ovu nezavidnu poziciju sama kriva. Sama je svoju sudbinu stavila u ruske ruke onda kada je 2008. naftnu (i gasnu) industriju prodala/predala Rusiji da bi zauzvrat dobila njenu podršku na pitanju Kosova. Tu političku trgovinu s NIS-om praktično je dogovorio Vojislav Koštunica, Boris Tadić se samo posle ugurao u taj posao da bi i on stekao neki poen u unutrašnjoj političkoj borbi. Istu politiku je kasnije, od 2012, nastavio i Aleksandar Vučić. Ivica Dačić je bio nit koja je povezivala stare i nove vlasti, iz čega je izvlačio lični i partijski politički profit.

U toj kooperativi bilo je, međutim, mnogo više konkurencije nego saradnje. Kao što su se nadmetali Koštunica i Tadić, tako su borbu za Putinovu naklonost nastavili Vučić i Dačić. Što je najgore, to je bila neka vrsta licitacije naniže, srpska cena smanjivala se sve više. Zbog neprestanog nadgornjavanja naprednjaka i socijalista u dodvoravanju Rusiji, Srbija nije ni pokušala da smanji zavisnost od ruskog gasa i (u manjoj meri) nafte. Tek u poslednjih godinu dana na tome se nešto radi, pre svega kroz povezivanje sa Bugarskom, odnosno s naftovodom koji bi ovaj deo Evrope trebalo da poveže sa gasnim izvorima u Azerbejdžanu. Rusima to svakako nije milo, ali nije primećena nikakva njihova negativna reakcija, bar ne javna.

To nas vraća na pitanje o ruskim sankcijama. Tu se najpre može primetiti da Rusija nije posegla za bilo kakvim kaznenim merama prema nekim zemljama – Mađarskoj i Slovačkoj, na primer – koje su uvele sankcije Rusiji. Još više ima razloga da se veruje da bi se isto tako ponašala i prema Srbiji.

Naime, ni za Rusiju nije preporučljivo da otera Srbiju u drugi tabor. Geopolitički, sasvim paradoksalno, u ovom trenutku Srbija je važnija Rusiji nego obrnuto.

Najmanji je problem što bi u slučaju nekog zaoštravanja Rusija mogla da ostane bez NIS-a. Srbija je u ovom času jedina stajna tačka Rusije u Evropi. Rusiji, koja je praktično izolovana, Srbija treba, i bukvalno i simbolično, kao znak da ima kakvog-takvog prijatelja. Otud nije nerealno očekivati da bi, u slučaju da Srbija uvede sankcije Rusiji, Putin za to imao razumevanja i da, u krajnjoj liniji, ne bi kao odmazdu odustao od veta u Savetu bezbednosti i ne bi „uzinat“ pustio Kosovo u Ujedinjene nacije. Osim ako bi Amerika priznala aneksiju Krima.

Malo je verovatno da toga nisu svesni relevantni faktori i u Beogradu i u Moskvi, a i u Vašingtonu i Briselu.

Dakle, to što Srbija ne uvodi sankcije Rusiji nije posledica energetske, tj. neke privredne zavisnosti Srbije od Rusije nego manje-više privatnih interesa pojedinih delova vladajuće strukture u Srbiji, onih koji su svoj politički i materijalni prosperitet vezali za Rusiju. A ne treba isključiti ni značaj Vučićevog mentalnog sklopa i porodično-ideološkog nasleđa. Lično je, naime, koliko se moglo videti, zavideo Milici zavetnici i sličnima što su mogli da govore ono što su govorili tog 2. februara u Skupštini Srbije.

Sve u svemu, Srbija nikada neće biti Severna Koreja, kako joj se (navodno ili stvarno) preti. Sve i da hoće – ne može. Prosto je ta analogija u svakom pogledu neprimenljiva. Ali to zapravo i nije dobra vest. Najgori scenario za Srbiju nije strmoglavi pad nego dugo tavorenje. Jer, kad padnete, možete i da (brzo) ustanete; kad dugo (pro)padate, zapravo tonete mnogo dublje i treba vam više vremena da se vratite na površinu. To su već pokazale devedesete.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 9. mart 2023.

Decenija skuplja od veka

PEŠČANIK, , , ,
Poslednju deceniju 20. veka, kojom su vladali Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, združeni u „crveno-crnoj koaliciji”, koje su nasledili danas vladajući Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, obeležile su velike pljačke stanovništva, strmoglav pad industrijske proizvodnje, razaranje fizičkog i ljudskog kapitala (znanja i veština) te materijalni gubitak težak 750 milijardi evra

Kad god je „gospodin Vučić“ (Vladimir Gligorov) u nekoj frci, a i kad nije već prosto želi da se pohvali, on kao godine velike propasti Srbije uzme prvu deceniju 21. veka, a posebno liberalizaciju i privatizaciju iz tog vremena. Tako je bilo i pre neki dan, sasvim precizno u četvrtak 2. februara, tokom sednice Skupštine posvećene Kosovu. Ni tu predsednik Vučić nije odoleo da, kao uzgred, ne optuži postpetooktobarske vlasti da su ojadile zemlju.   
Taj manir su prihvatili i svi njegovi čauši, od najnižeg do najvišeg ranga, pa i oni kad god mogu, a mogu svakodnevno i višekratno jer su sve „nacionalne frekvencije“ u njihovim rukama, opletu po „žutima“ (mada oni nisu uvek vodili glavnu reč) i njihovoj vladavini.
U stvari, tom verbalnom pirotehnikom svi oni pokušavaju da prekriju i prikriju posledice politike iz devedesetih koju, kao politički poletarci, možda nisu vodili, ali su je zdušno zagovarali. Ili je danas zagovaraju.
U toj poslednjoj deceniji 20. veka Srbija i srpski narod doživeli su civilizacijski sunovrat kao nikada pre u svojoj dugoj istoriji. Ovde ćemo ostaviti po strani humanu dimenziju tog kolosalnog istorijskog poraza koja se ogleda u ljudskim žrtvama (poginuli, ranjeni, raseljeni, upropašćeni i poremećeni životi) i posvetićemo se samo njegovoj ekonomskoj strani.
I taj ekonomski gubitak, međutim, ima više oblika. O tome sam, zapravo, različitim povodima, pisao u nekoliko navrata prethodnih 5-6 godina, ali nije zgoreg, čini se, u današnjoj situaciji sve to na neki način, u sažetoj formi, objediniti.

PLJAČKA
Najpre, dakle, pljačka. Ta velika pljačkaška operacija trajala je 10 godina i imala više faza od kojih su se neke međusobno poklapale. Prva pljačka bio je Zajam za preporod Srbije. Iako nije ostvarena ni desetina plana (koji je zaista bio megalomanski – milijardu i dvesta miliona dolara) i prikupljeno je tek oko 100 miliona dolara, to je i za današnje vreme, a pogotovo pre 30 i kusur godina, velika suma.
Druga pljačka – hiperinflacija. Po grubim i sasvim konzervativnim procenama, na taj način je građanima iz džepa (jer su, zbog potpuno obezvređenih plata, morali da troše svoje devizne ušteđevine) izbijeno bar tri milijarde evra.
Treća pljačka – „primarna emisija“. Državna štamparija novca u Topčideru naštampa pare, NBS to podeli poverljivim bankarima, koji to proslede podobnim privrednicima, koji te kredite praktično nikada ne vrate pošto ih hiperinflacija u međuvremenu obezvredi.
Četvrta pljačka – stara devizna štednja. Tadašnja vlast je potrošila (preračunato, radi lakšeg snalaženja) oko 3,8 milijardi evra devizne štednje građana u državnim bankama plus još oko 400 miliona evra u piramidalnim štedionicama – Dafiment banci i Jugoskandiku – koje su ne samo, što se podrazumeva, imale formalno-pravnu dozvolu nego su i javno podržavane od državnih struktura.
Peta pljačka – bankarskog sektora. Gubitak srbijanskih banaka na dan 31.12.1999. godine iznosio je oko osam milijardi evra. Toliko je, dakle, vlast izvukla iz bankarskog sistema i toliko je, otprilike, preliveno u džepove pojedinaca – ovih i ovakvih je, verovatno, bilo na hiljade iako udeo svakog od njih nije bio isti – bliskih vlastima.
Šesta pljačka – prodaja Telekoma. Polovina Telekoma Srbija (sasvim precizno: 49 odsto) prodata je 1997. godine italijanskoj kompaniji STET i grčkoj OTE za 1,5 milijardi maraka. Deo tog novca otišao je na „kupovinu socijalnog mira“ ali se veliki deo raznim kanalima opet preselio u privatne džepove.
Sedma pljačka – carine. Zbog sankcija međunarodne zajednice, kojima je bio onemogućen platni promet sa inostranstvom, doneta je odluka da se novac od carina ne uplaćuje u budžet, nego na posebne račune. Sa tih računa onda je podizan keš i deljen po potrebi Miloševićevim ljudima. Koliko je para na taj način opljačkano teško je proceniti, u svakom slučaju, radi se o milijardama, evra razume se.
Kad se sve to uzme u obzir, najmanje 10 a verovatno bar 20 milijardi evra opljačkano je od građana Srbije tokom te poslednje, kobne decenije 20. veka. Toliko je para, minimum, prebačeno iz njihovih u džepove onih koji su bili sastavni deo Miloševićevog režima ili bliski tom režimu.
Uzgred, koliko je para izneto na Kipar, uprkos nastojanjima petooktobarskih vlasti, nikada nije utvrđeno. Poznato je samo da su pojedinci učešće u toj operaciji platili životom.

PREPOLOVLJENA SRBIJA
Paradoksalno ili ne, nije ta pohara čak bila ni najveći gubitak za 7-8 miliona stanovnika Srbije. U Kvartalnom monitoru br. 44 iz aprila 2017. ekonomista Milojko Arsić objavio je članak „Dugoročne posledice ekonomskog sloma privrede Srbije tokom devedesetih godina“. Tu se autor bavi mogućim i stvarnim, tj. ostvarenim, ekonomskim rastom u Srbiji od 1989. do 2015. godine. Motiv za ovu analizu – koja je obuhvatila razdoblje od 1989. do 2015. godine – bila je činjenica da su nakon tih četvrt veka zemlje srednjoistočne Evrope (Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Bugarska i Rumunija) imale bruto domaći proizvod u proseku za 60 odsto veći, dok je Srbija bila još uvek za 25 odsto ispod pređašnjeg nivoa. U članku je Arsić utvrdio da uzrok tom strahovitom zaostajanju leži upravo u devedesetim godinama.
Prvi i najvažniji pokazatelj je da je prvu godinu novog milenijuma Srbija dočekala sa bruto domaćim proizvodom upola manjim nego deceniju ranije (sasvim precizno – za 53 odsto). Zatim, ukupni kapital privrede Srbije u poslednjoj deceniji 20. veka smanjen za 40 odsto. Glavni uzrok te „kapitalne destrukcije kapitala“ leži u vrlo niskim investicijama koje su tokom devedesetih prosečno godišnje iznosile svega 12,5 odsto BDP-a. A samo da bi se vrednost kapitala održala na postojećem nivou potrebno je da investicije budu 17-18 odsto BDP-a
Realna vrednost opreme u tom razdoblju takođe je gotovo prepolovljena, tj. smanjena je za 45 odsto. Početkom dvehiljaditih oprema u srpskim fabrikama bila je stara 30 godina, dok je u Nemačkoj ili Danskoj, na primer, prosečna starost mašina bila svega 13 godina. Sve u svemu „tokom devedesetih faktički je izvršena deindustrijalizacija Srbije“, konstatovao je Arsić.
Ali, ne samo to: „Tokom devedesetih je sasvim izvesno došlo do zastarevanja inženjerskog i menadžerskog znanja, majstorskih veština i dr. Jer veći deo privrede nije radio, a kontakti sa svetom su usled sankcija bili onemogućeni”. Posledično, devedesetih je i produktivnost rada opala za 40 odsto.
Kad se sve ovo sabere, stanje koje su nove vlasti zatekle 2000. godine bilo je sledeće: proizvodnja, kapital, produktivnost (gotovo) prepolovljeni; fabričke hale su stajale kao Potemkinova sela, u njima nije bilo ni opreme ni ljudi koji bi zadovoljili potrebe savremenog sveta. Drugim rečima, potencijali privrede Srbije bili su takoreći uništeni.

750 MILIJARDI EVRA
Arsićeva analiza bavila se kvalitativnim aspektom srpskog kamikaza poduhvata iz devedesetih. Desetak godina ranije, aprila 2008, Stojan Stamenković je napravio računicu koliko je Srbija, u vidu bruto domaćeg proizvoda, izgubila od 1991. godine. Po tom obračunu, dakle, počev od 1991. i zaključno sa dvehiljaditom godinom, Srbija je izgubila BDP u vrednosti od 175 milijardi evra. Reč je o proizvodnji koja je mogla biti ostvarena, a zbog rata i sankcija nije. Kada se tome doda tridesetak milijardi evra, na koliko je procenjena šteta od rata sa NATO paktom, ukupan gubitak pretrpljen u poslednjoj deceniji 20. veka premašuje 200 milijardi evra.
U narednom razdoblju od sedam godina (2001-2007) Srbija je, zbog zbivanja u prethodnom desetleću, da to tako kažemo, propustila da ostvari BDP od 210 milijardi evra. Naime, do 2000. izgubljeni BDP svake godine raste da bi na kraju dostigao 30 milijardi evra. Zahvaljujući privrednom rastu koji od tada kreće, izgubljeni dohodak se u narednih pet godina stabilizuje na dostignutom nivou, da bi tek posle 2005. počeo da opada.
Stamenkovićeva računica se, međutim, ovde nije zaustavila. Poznati ekonomista je napravio projekciju i za nekoliko narednih godina, tj. od 2008. do 2015. godine. Zapravo, napravio je dva scenarija. Prema prvom, tzv. optimističkom, scenariju zadržane su dotadašnje stope rasta od oko šest odsto, pa je procenjeni gubitak iznosio 235 milijardi evra. Pesimistički scenario je predviđao privredni rast od svega dva odsto zbog čega se gubitak BDP-a popeo na 285 milijardi evra.
U stvarnosti, međutim, nije ostvarena ni ta niža stopa rasta. Uglavnom zbog svetske ekonomske krize Srbija je od 2008. do kraja 2014. godine praktično stagnirala, ostvarivši rast od svega 0,3 odsto.
Dakle, ako se uzme ono što se zaista desilo, čak i ako se odbiju posledice krize, Srbija je preko onoga što je predvideo Stamenković gubila još po desetak milijardi godišnje, tj. ukupno dodatnih 80 milijardi evra.
Kada se sve ovo, dakle, sabere i oduzme, sveukupno izgubljeni BDP Srbije u razdoblju od 1991. do 2015. godine iznosi 750 milijardi evra. Što znači više od 100.000 evra po stanovniku.
Gubitak posle toga niko više nije računao. Ne znam ni koliko bi imalo smisla. Tek Srbija je u narednih pet godina – nećemo računati potonje godine krize, najpre zbog Kovida a zatim zbog ruskog napada na Ukrajinu – dakle od 2015. do zaključno 2019. ostvarila prosečan godišnji rast od 3,2 odsto. Već je rečeno, ali vredi ponoviti, jer se često zaboravlja, „dosmanlije” su od 2001. do zaključno 2008. godine, dakle opet do svetske ekonomske krize, ostvarile gotovo dvostruko veći rast – 5,9 odsto.
Sve u svemu, poslednju deceniju 20. veka, kojom su vladali Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, združeni u nekad formalnoj nekad neformalnoj „crveno-crnoj koaliciji”, koje su nasledili danas vladajući Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, obeležile su, čisto ekonomski gledano, velike pljačke stanovništva, strmoglav pad industrijske proizvodnje, razaranje fizičkog i ljudskog kapitala (znanja i veština) te materijalni gubitak težak 750 milijardi evra.

Mijat Lakićević,
Peščanik.net, 4. februar 2023.

Država protiv štediša i izvoznika

PEŠČANIK, , , ,
Činjenica da je dinar u poslednjih desetak godina bio „čvrst kao stena“ i nije nešto čime bi se trebalo ponositi, naprotiv. Ali za to već postoji odgovarajuća narodna izreka

Nedavno je predsednik Aleksandar Vučić na godišnjoj konferenciji za štampu (4. januara) s naglašenim zadovoljstvom rekao da je kurs nacionalne valute, krećući se oko 117-118 dinara za jedan evro, u poslednjih deset godina ostao „čvrst kao stena“.

Da li je to zbilja dobro i pohvalno?

Možda bi i bilo da su i cene sve druge robe ostale isto tako postojane i nepromenljive. Međutim, kao što svi znamo, to se nije desilo. Naprotiv.

Samo prošle godine inflacija je (još nema konačnih podataka) bila oko 15 odsto. U poslednjoj deceniji, tj. od 2012. do 2022. godine, cene su u proseku porasle oko 45 odsto. To znači da je samo tokom poslednjih 12 meseci evro izgubio sedminu svoje vrednosti. A ako se gleda od 2012, vrednost evra je praktično prepolovljena.

Posebnu težinu ovom, već po sebi poražavajućem podatku, daje činjenica da su time najviše pogođene one (sa ekonomske tačke gledišta) najkorisnije i najznačajnije kategorije stanovništva, odnosno privrede. Preciznije – štediše i izvoznici.

Kada je reč o štedišama, njihov gubitak je jasan: ako 100 evra koje su pre jedne decenije stavili u banku danas podignu i pretvore u dinare, moći će da kupe (gotovo) upola manje robe nego tada. Ko je imao 100 evra sada praktično ima 50. Kamata mu taj gubitak ni izbliza ne može nadoknaditi.

Dakle, onaj ko se ponašao odgovorno i racionalno – kažnjen je. U Srbiji se ne isplati štedeti. Ne isplati se biti odgovoran i racionalan. To je poruka koju aktuelna vlast šalje građanima, stvarajući, namećući štaviše, ne samo određeni „model“ ponašanja nego i svojevrsni „trošadžijski“ mentalitet. Da ne bude zabune, ekonomije nema bez potrošnje, ali u skladu s mogućnostima: ne trošiti nezarađeno, pozajmljivati umereno, jednostavno – prostirati se prema guberu.

Zato se u Srbiji malo štedi.

I u javnosti uopšte nema baš previše „empatije“ prema štedišama. Stalno se kuka nad sudbinom dužnika, onih koji su se zadužili, pa sad dugove ne mogu da vrate. Muke poverilaca koji svoja potraživanja ne mogu da naplate nikoga ne zanimaju. Niko se nije zabrinuo zbog štediša koji su prošle godine takoreći opljačkani jer je vrednost njihove imovine smanjena 15 odsto. Pa sad njihovih 13,5 milijardi evra, koliko iznosi devizna štednja stanovništva (preostalih 700 miliona, do 14,2 milijarde evra, koliko je ukupna štednja, jeste u dinarima) vredi čak dve milijarde manje, tj. 11,5 milijardi evra. Kakva je to kolosalna pljačka. I – nikom ništa.

Nije to rđavo samo sa ličnog aspekta jednog štediše. To je loše i po privredu. Jer i štediše su, zapravo, iako indirektno, poverioci. Štednja je temelj investicija. Novac koji su im građani poverili na čuvanje, banke kao kredite daju preduzećima za njihove poslovne poduhvate. Manje štednje – manje kredita – manje razvoja. Ukoliko nema dovoljno domaće štednje, banke mogu da je „uvezu“, pozajmljujući sredstva u inostranstvu, pa ih onda kroz kredite „prosleđivati“ domaćim preduzećima, ali će taj novac biti skuplji. To znači da će manji broj privrednika moći da uzme kredit ili će taj kredit biti manji, a biće verovatno i jedno i drugo, što će sve negativno delovati na ekonomski rast.

Na sličan način pogođeni su i izvoznici. Jednostavno, za evre (kao i bilo koju drugu stranu valutu) oni mogu u Srbiji da kupe sve manje. Samo prošle godine, nije zgoreg ponoviti, njihova zarada je zbog inflacije smanjena 15 odsto. Sa druge strane, zarada uvoznika je toliko veća. Dakle, najbolji deo srpske privrede, onaj koji se bori na stranom, vrlo zahtevnom tržištu, koji obezbeđuje devize, destimulisan je; uvoznici su privilegovani.

Učinak takve, više godina praktikovane politike, ogleda se u rastu spoljnotrgovinskog deficita. Prošle godine je za 11 meseci izvoz (24,8 milijardi evra) porastao 26 odsto, a uvoz (34,5 milijardi evra) 34 odsto. Procenjujući, na osnovu novembarskih podataka, izvoz bi za celu 2022. mogao da bude oko 27, a uvoz oko 38 milijardi evra. To znači da je manjak u robnoj razmeni sa inostranstvom dostigao 11 milijardi evra (nije isključeno da bude i veći), što je četiri milijarde evra, odnosno više od 50 odsto više nego 2021. godine.

Negativnim posledicama precenjenog dinara tu, međutim, nije kraj. One se vide i na širem ekonomskom planu. Naime, to obeshrabruje ulaganja u izvoznu robu, tj. proizvodnju tzv. razmenljivih dobara, a podstiče investicije u nerazmenljiva dobra kao što su nekretnine, usluge i slično. To je tačno ono što se dešava(lo) u Srbiji. Naime, poslednjih godina bruto domaći proizvod snažno vuče rast građevinarstva (išao je i do 30 odsto) i usluga (oko 10 odsto), dok industrijska proizvodnja stagnira ili jedva raste (za 11 meseci 2022. povećanje od svega 1,7 odsto).

Pošto je tako rasterao domaće privatne investitore, Vučić je morao da raznoraznim subvencijama (da ne kažemo podmićivanjem: besplatnim ustupanjem zemljišta, direktnim finansijskim davanjima) privlači strane ulagače. Zato su strane investicije dostigle sedam odsto BDP-a (prošle godine su, prema najavama, premašile četiri milijarde evra). Sa druge strane, povećana su i javna ulaganja. Planirano je (a plan se, po svemu sudeći, sprovodi u delo) da budu oko 4,5 milijardi evra, tj. 7,5 odsto bruto domaćeg proizvoda. Tako smo došli u situaciju da strane, javne i domaće privatne investicije budu gotovo jednake, tj. da se kreću oko 7-8 odsto BDP-a. A trebalo bi da ove poslednje budu otprilike kao prve dve zajedno (oko 15 odsto BDP-a).

Javne investicije – a reč je pre svega o infrastrukturnim radovima – finansirane su, naravno, stranim kreditima. Između ostalog, i zbog toga je javni dug u proteklih 10 godina udvostručen – sa 15 milijardi evra 2012, na 33 milijarde evra 2022. godine, uz tendenciju daljeg (brzog) rasta.

Vučić često ističe da je dug „svega“ 55 odsto BDP-a. Da je, međutim, devizni kurs pratio inflaciju, ova slika bi bila sasvim drugačija. Čisto ilustracije radi, da jedan evro danas, umesto 117 dinara, rastući u skladu sa inflacijom vredi 170 dinara, bruto domaći proizvod za 2022. godinu, procenjen inače na nešto više od 7.000 milijardi dinara, ne bi iznosio 60 milijardi evra nego 42 milijarde evra. A u tom slučaju udeo javnog duga u BDP-u ne bi bio 55 nego blizu 80 odsto.

Sve u svemu, činjenica da je dinar u poslednjih desetak godina bio „čvrst kao stena“ i nije nešto čime bi se trebalo ponositi, naprotiv. Ali za to već postoji odgovarajuća narodna izreka.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. januar 2023.

Laž godine

PEŠČANIK, , , ,
Neprestani pokušaji vlasti da ekonomsku situaciju u Srbiji prikaže mnogo boljom nego u celoj Evropi pokazuju se kao jedna velika obmana i teška neistina

Država je preuzela teret krize na sebe.

Na kraju svake godine, već je to neminovnost, rezimira se ostvareno, svode se bilansi, izdvajaju se najvažniji događaji; u poslednje vreme bira se izjava, pa čak i (samo) reč koja je obeležila proteklih 12 meseci. Ne znam da li postoji neki konkurs za izbor laži godine, ako nema, trebalo bi ga izmisliti. U Srbiji bi tu „laskavu titulu“ za 2022. mogla da ponese rečenica sa samog početka ovog teksta, dakle: „država je teret krize preuzela na sebe”.

Možda ona, ta laž, nije najbezočnija, možda nije ni najbrutalnija, pa čak ni najveća, ali je – najdublja. Jer ona zadire u same temelje društva, tiče se bazičnih odnosa u jednoj državi – zato je najdublja.

Sa druge strane, nijednu drugu rečenicu državni funkcioneri i službenici, od najnižih do najviših, od lokalnih do republičkih, nisu tako često ponavljali, tako da je ona postala i najšire rasprostranjena laž.

Najpre, kao „entitet” koji ne raspolaže nikakvim sopstvenim sredstvima, tj. koji sve čime raspolaže mora da, silom ili milom, preko raznih dažbina, uzme od drugih, država ne može neposredno na sebe preuzimati ni bilo kakve vanredne novčane obaveze. Ako državu pak posmatramo kao skup konkretnih ljudi koji obavljaju određene poslove i „radne zadatke”, očigledno je da ni oni na sebe lično ne preuzimaju nikakav finansijski teret.

Ono što se stvarno desilo, tj. što je država zaista uradila, jeste to da je teret krize preraspoređen. S jedne strane tako što su građanke i građani ono što nisu platili na mostu platili na ćupriji. Dakle, ono što nisu platili (i što neće platiti) kroz povećanu cenu energenata (električne energije i prirodnog gasa), platili su izvršavajući svoje poreske obaveze i puneći tako budžet iz kojeg se pokrivaju gubici javnih preduzeća (Elektroprivrede Srbije i Srbijagasa, konkretno). Prema proceni Fiskalnog saveta, to će stanovništvo Srbije koštati oko četiri milijarde evra.

Pri čemu, to nije nevažno, cenu ove i ovakve redistribucije plaća siromašniji deo stanovništva, pošto, ilustracije radi, poreze plaćaju i oni koji ne potroše ni kilovat-čas struje ili ni kubik prirodnog gasa.

Sa druge strane, pošto je deo povećanih budžetskih rashoda pokriven (i tek će biti pokrivan) zaduživanjem, najveći deo tereta krize prebačen je na buduće generacije. Jer, one će danas uzete kredite sutra-prekosutra morati da vraćaju. A ne zaboravimo, samo u poslednje tri godine aktuelna vlast je Srbiju zadužila za oko 10 milijardi evra. I podsetimo – javni dug je u poslednjih desetak godina više nego udvostručen: sa oko 15 milijardi evra 2012, kada je Vučić preuzeo državno kormilo, na 33 milijarde evra, koliko će dostići na kraju 2022. godine.

Taj enormni rast duga maskiran je stalnom pričom o navodnoj liderskoj poziciji Srbije. Tako su i najviši državni zvaničnici govorili kako će Srbija kovid-krizu prebroditi s najmanje oštećenja, tj. s najmanjim padom bruto domaćeg proizvoda. Zatim su govorili da će Srbija ostvariti najbolje „kumulativne” rezultate, tj. da će imati najveći rast BDP-a u 2020. i 2021. godini zajedno. Na kraju, nedavno je to isto obećano za 2021. i 2022. godinu.

Ništa od toga nije se pokazalo kao tačno. Prema rezultatima u pandemijskoj 2020, Srbija se s padom od 0,9 odsto našla „tek” na petom mestu – iza Irske (koja je imala rast BDP-a od 3,4 odsto), Turske (+1,8 odsto), Norveške i Litvanije (koje su imale pad BDP-a od 0,8 odsto). Irska i Turska bolje su od Srbije (koja je imala kumulativni rast od 6,5 odsto) pregurale 2020. i 2021. godinu (sa rastom od 19,7 odnosno 10,9 odsto). Konačno, ako se gledaju prošla i ova godina zajedno, bolje od Srbije (rast BDP-a od 10 odsto – 7,5 odsto u 2021. i 2,5 odsto u 2022) su i Hrvatska (sa rastom od 19 odsto – 13 odsto u 2021. i šest odsto u 2022) i Crna Gora (procenjen rast od 17 odsto).

Evropa je propala, samo to još ne zna. Takav se utisak mogao steći ove godine slušajući predstavnike aktuelne vlasti i gledajući njene medije. Protesti koji su se zbog rasta cena održavali u pojedinim evropskim gradovima dobijali su ovde udarno mesto u centralnim informativnim emisijama. Kad, ne lezi vraže, ispostavilo se da je inflacija u Srbiji znatno viša nego u (zapadnoj) Evropi. Na kraju novembra, u poređenju sa istim mesecom prethodne godine, rast cena u Srbiji dostigao je 15 odsto, dok je u Evropskoj uniji iznosio 11 odsto. Toliko je bio u Austriji, u Nemačkoj je bio nešto iznad 10 odsto, koliko i u Belgiji. Najveća je inflacija bila u Italiji (13 odsto), a najmanja u Španiji (6,6 odsto) i Francuskoj (7,1 odsto). U stvari, prosek je Evropskoj uniji kvario njen istočni deo jer je u zemljama centralno-istočne Evrope iznosila 17 odsto. Ali tu je sa inflacijom od 23 odsto prednjačila Mađarska, pa to nije bilo poželjno pominjati.

Monetarne vlasti Srbije u svoju odbranu ističu da je dve trećine inflacije „uvezeno”, tj. posledica zbivanja na svetskom tržištu, pre svega energenata. Primetno je, međutim, da su u Srbiji manje skočile cene uvozne robe, konkretno energenata (za 19 odsto; u CIE 40,2 odsto, u EU 47,6 odsto) nego cene onoga što sami proizvodimo, posebno hrane (u Srbiji 22,6 odsto, u CIE 27,1 odsto, u EU 17,9 odsto). Pri čemu su još cene osnovnih životnih namirnica (brašno, ulje, šećer) bile zamrznute, odnosno pod kontrolom su Vlade.

Sve u svemu, neprestani pokušaji vlasti da ekonomsku situaciju u Srbiji prikaže mnogo boljom nego u celoj Evropi pokazuju se kao jedna velika obmana i teška neistina.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. decembar 2022.

Latinka Perović, izdajnik

PEŠČANIK,
Zoran Đinđić je za sebe govorio kako je „izdajnik opšte prakse”. Latinka Perović je tu rečenicu često navodila. Kao da je u toj besramnoj optužbi videla neku tajnu vezu između svoje i sudbine mučki ubijenog premijera Srbije

Malo je u Srbiji ličnosti, generalno, a pogotovo u intelektualnoj eliti, prema kojima je okolina bila tako surova, kao što je to bio slučaj s Latinkom Perović. Udarali su je i zdesna i sleva, i antievropski, ali i proevropski krugovi. Optuživali su je za izdaju nacije, ali i klase.

Imala je, doduše, Latinka Perović i poštovalaca, ali to je bila margina. I to vrlo uska.

Latinkin sraz sa društvenom sredinom počeo je još dok je bila u vlasti. U Partiji su joj zamerali što hoće dijalog s nacionalistima, nacionalisti su pak taj dijalog takođe odbijali. Nisu, recimo, prihvatili poziv da učestvuju na Kongresu kulturne akcije (Ivo Andrić je došao) koji je bio (o)smišljen kao tribina za razgovor.

U Partiji su joj spočitavali da hoće kapitalizam jer se zalagala za tržište; nova levica ju je optuživala za isto to. Mihailo Marković će kasnije s ponosom isticati da su praksisovci dali ključan doprinos obaranju reforme.

Sa vlasti je otišla pod optužbom za (anarho)liberalizam. Uzgred, nuđeno joj je da o(p)stane (kao i Marku Nikeziću), ali je odbila da žrtvuje ono u šta veruje.

I desnica i levica tvrdile su da zapravo nikakvog liberalizma tu nije bilo. Dva primera, koja se kao neprikosnovene istine provlače do današnjih dana, zaista su paradigmatična. Prvi je da su liberali uhapsili Mihaila Đurića, profesora Pravnog fakulteta, iako je on zatvoren nekoliko meseci posle pada liberala. Drugi je da su liberali s posla izbacili osam profesora beogradskog Filozofskog fakulteta iako je do toga došlo tek 1975, dakle tri godine pošto su liberali smenjeni.

I levica i desnica tvrde da ni liberali sami sebe, dok su bili na vlasti, nisu smatrali liberalima već komunistima, a da su to naknadno počeli da učitavaju u svoje biografije.

Prvo je tačno, drugo nije. Srpski (komunistički) liberali zaista nisu bili liberali u klasičnom smislu, ali oni sebe nisu ni nazivali liberalima. Njihovim idejama bio je najbliži evrokomunizam koji je tada cvetao u Italiji (Enriko Berlinguer), Francuskoj (Žorž Marše) i Španiji (Santjago Kariljo). Ali – malo li je? Imati u tom času (Zapadnu) Evropu u svom opredeljenju, kao neku vrstu uzora, bio je za Srbiju korak od sedam milja. Nije slučajno da su upravo u tim godinama začete i započete sve velike kulturne manifestacije kojima će se Beograd i Srbija i decenijama kasnije, sve do dana današnjeg, ponositi: Bitef, Bemus, Fest, Džez festival… U borniranim partijskim, nacionalističkim i praksisovskim mozgovima to je moralo izazivati paniku.

Kada danas čitate Marka Nikezića, deluje prosto neverovatno koliko je često pominjao institucije, i potrebu da one deluju samostalno i nezavisno. Kao da je Vojislav Koštunica. (Samo što je Marko mislio ozbiljno.)

Otud liberalizam – takav kakav je, u datim okolnostima, bio – uopšte nije bila pogrešna ocena. Bez obzira na to što su je srpskim liberalima „učitali” njihovi neprijatelji, odnosno što su im neki drugi, a nekad i isti, kad su se „opasuljili“, to osporavali.

Baveći se pola veka istorijom, koju je nazivala kraljicom društvenih nauka – jer u sebi traži, i primenjuje, i književnost, i psihologiju, i antropologiju, i sociologiju, i filozofiju – Latinka Perović je takoreći prirodno i neumitno uplovila u liberalizam kao najplodonosniju i najhumanističkiju misao.

Ako se taj razvojni put ne zamera jednom Milovanu Đilasu, zašto bi se prebacivao Latinki Perović.

Ljubomir Madžar, korifej srpskog ekonomskog liberalizma, dokazuje da postoji „jaka pozitivna korelacija između stepena profesionalne izgrađenosti i mere prihvatanja liberalnih načela”, kao i da su „liberali mnogo plodniji” autori, te u međunarodnim publikacijama mnogo zastupljeniji od antiliberala.

Latinka Perović verovatno ima više objavljenih knjiga (o kvalitetu da i ne govorimo) od celog istorijskog odeljenja Srpske akademije nauka, ali tamo su očigledno presudni neki drugi, a ne naučni kriterijumi, pa su njena vrata za veliku istoričarku ostala zatvorena. Više je izgubila Akademija.

Latinka Perović je uvidela da je liberalizam ne samo čovečanstvu omogućio strelovit materijalni i duhovni progres nego i da je najpouzdaniji ključ za razumevanje, dakle humanizovanje, i svakog pojedinca i ljudskog društva u celini.

To saznanje i čvrsto utemeljenje u liberalizmu Latinku Perović su dovodili čak i do nesporazuma sa sebi bliskim ljudima, naročito onima sa levice. Ali kao ni 50 godina ranije, ona nije želela niti mogla da se odrekne onoga u šta kao naučnik i kao čovek duboko veruje. Optužili su je za izdaju klase. Radničke dabome.

Nema boljeg tumača srpske istorije od Latinke Perović. I niko srpsko društvo nije razumeo i objašnjavao tako dobro kao što je to činila Latinka Perović.

Latinka Perović je otkrila i uspostavila onu „krhku srpsku vertikalu” čija je okosnica liberalna misao, uvek skrajnutu, na margini, ali i vazda istrajnu i postojanu, evo već 200 godina: počev od Milana Piroćanca i Pere Todorovića preko Koče Popovića, Bogdana Bogdanovića i Marka Nikezića do Ivana Đurića i Zorana Đinđića, da pomenemo samo pojedine karike iz tog lanca koji je ona sama okarakterisala kao neželjenu elitu. Ali identifikovala je Latinka Perović i onu drugu, to jest prvu, vodeću i vladajuću, u Srbiji dominantnu ideju i ideologiju koju je personifikovao Dobrica Ćosić. „Lažemo iz ljubavi i čovečnosti. Lažemo zbog poštenja, lažemo zbog slobode. Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše narodne inteligencije. Lažemo stvaralački, inteligentno, inventivno”, citirala je „oca nacije”. Mi lažemo zato što smo pošteni, a drugi zato što su pokvareni. Razotkrila je „kratke noge” „srpskog stanovišta“. Šta je, osim stigme izdajnika, mogla da očekuje.

Zoran Đinđić je za sebe ironično govorio kako je „izdajnik opšte prakse”. Latinka Perović je tu rečenicu često navodila. Kao da je u toj besramnoj optužbi videla neku tajnu vezu između svoje i sudbine mučki ubijenog premijera Srbije. Rekavši jednom prilikom da se „između dve Srbije“ vodi „borba na život i smrt“, nad čim se navodno skandalizuju zagovornici vrlog srpskog sveta, Latinka Perović je samo opisala ono što se već događa. I brojala žrtve. Zato se toliko trudila da lik i delo Zorana Đinđića osvetli, objasni i opravda – pred društvom i pred istorijom.

Smemo li da verujemo da Latinki Perović tako nešto neće biti potrebno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. decembar 2022.

Vučićevi cenzori

PEŠČANIK, , ,
Već smo se naslušali patriota do poslednje kapi tuđe krvi, jasno je naravno i njima da ovde više nikakvog rata ne može biti, a ako do nečega dođe, oni sigurno neće biti u prvim redovima. Osim ako ne računamo redove onih koji beže

Cenzure je, na ovaj ili onaj način, bilo i u SFRJ, tj. u Socijalističkoj Republici Srbiji. Ali oni koji su to tada radili nikada se nisu time nešto posebno dičili. Znali su da je to nešto neprilično demokratskom društvu, pa makar to bila i „narodna demokratija“, kako se po marksističkoj teoriji nazivala vladavina komunističke partije.

Danas se situacija promenila, pa se cenzori svojim funkcijama hvale, kao što je to uradio jedan doktor nauka na televiziji s nacionalnom frekvencijom koja se u poslednje vreme – teško da je slučajna ta podudarnost – prepoznaje po podršci Putinovom razaranju Ukrajine.

Reč je, ako neko slučajno ne zna, o prekrajanju udžbenika biologije koje je, nakon intervencija patrijarha Irineja i promptne reakcije Ministarstva prosvete, izvršila specijalno određena šestočlana komisija. Od ovog slučaja, tj. otkako je biologija stavljena na Index prohibitorum, prošlo je više od mesec dana, ali mu je pomenuta, takoreći ničim izazvana, TV epizoda udahnula novi život. Posebno onaj njen deo gde je na zapažanje voditelja da sličnih problema ima i sa istorijom, dotični odgovorio da za istoriju nije stručnjak. Dok za biologiju, sa diplomom Filozofskog fakulteta, nesumnjivo jeste.

Ovo valjda bolje od svega ilustruje intelektualnu – a bogami i moralnu – beskrupuloznost tih ljudi. Kakva je smetnja sad da oni, recimo, naučnu teoriju da je Zemlja okrugla proglase ideologijom – kao što su uradili sa moralno-politički nepodobnim lekcijama iz biologije – da je kao takvu izbace iz školskih učila i zamene onom „pravovernom“, da je Zemlja ravna ploča koja stoji na leđima slonova ili kitova, oko toga još nema pune saglasnosti (nije baš ni da u njihovom svetu vlada jednoumlje).

Da se ljudi koji nemaju nikakvih kompetencija, ne samo u biologiji nego i u prirodnim naukama uopšte, jer su svi odreda društvenjaci, usude da odlučuju o nečemu što je potpuno izvan njihovog znanja, to se zaista retko dešava, ako se ikada dosad i desilo. I u diktaturama vladari su morali da se pomuče da pronađu ljude s formalnim stručnim pokrićem koji bi za njih odradili neke prljave poslove. Ovde – jok; Vučić ni oko toga više ne mora da se trudi.

Poput Kovačevićevih Čvorovića, i ovi Vučićevi ne traže nikakvu nadoknadu, a ako ih se za Dan bezbednosti sete – sete; to bi im bila najveća nagrada.

Kad smo već kod nauke o životu, sve češće se čuje, opet pre svega iz medija s nacionalnim „pečatom“, kako stanovništvo Srbije, naročito velikih gradova (važi to i izvan njenih granica, na primer za Banjaluku) čine mekušci, ljudi razmaženi visokim standardom i dobrim životom, nespremni za patnje i odricanja.

Neće Srbi da ginu – ponavljaju oni zapravo staru jadikovku Dobrice Ćosića. Mada, ima i onih koji hoće. Eto, recimo, Dragoslav Bokan. Đe gođ je bio, svuđ je poginuo, da parafraziram one nezaboravne pozorišne predstave. Tako da nam se vratio još širi nego što je bio.

Već smo se naslušali patriota do poslednje kapi tuđe krvi, jasno je naravno i njima da ovde više nikakvog rata ne može biti, a ako do nečega dođe, oni sigurno neće biti u prvim redovima. Osim ako ne računamo redove onih koji beže.

Nije ni čudo, mada možda na prvi pogled ne izgleda tako, da se svi ovde (ne)pomenuti likovi pojavljuju na jednoj frekvenciji. Jer, svi su oni na istoj talasnoj dužini, program je ono što ih povezuje u isti idejno-politički snop.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 3. novembar 2022.

Siniša i Dafina

PEŠČANIK, ,
Kao što je Dafina u svom sefu pokazivala tuđe, tj. pare štediša, tako se i ministar Mali hvali tuđim, tj. novcem građana Srbije

Sećate li se Dafine? Rođeni posle devedesetih verovatno ne znaju ni ko je to, osim ako im roditelji, a pogotovo bake i deke, nisu o njoj pričali. Dafina Milanović – kraljica piramidalne štednje u doba vladavine crveno-crne (nekad formalne, nekad faktičke) koalicije Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja iz poslednje decenije 20. veka. Onih, dakle, čiji naslednici – samo u obrnutoj srazmeri – i danas vladaju „zemljom na brdovitom Balkanu“. To je, treba li podsećati, vreme kada je pod firmom patriotizma obavljena najveća pljačka narodnog bogatstva u istoriji Srbije.

Iz tog vremena ostala mi je u pamćenju jedna slika: u glavnom dnevniku državne televizije (čiji je direktor tada bio Milorad Vučelić, ovaj isti koji danas upravlja paradržavnim, tj. prorežimskim Večernjim novostima) pojavljuje se „narodna majka“, kako su je nazivali, Dafina Milanović, pokazuje kasu punu uredno složenih novčanica i kaže, otprilike: narode, ne brini, para ima. Jer, „narod“ je izgleda bio počeo da sumnja, pa ga je trebalo dodatno zaludeti.

Eto, te scene se setim kad god ministar finansija Siniša Mali pred televizijskim kamerama govori kako „država ima para“ i da građani (i građanke, dabome) ne treba da brinu. A Siniša Mali to poslednjih nekoliko godina ponavlja takoreći svaki čas. Tako je i nedavno rekao da „mi s novcem u ovom trenutku nemamo problem“ jer „na računu imamo više od 2,5 milijardi evra“.

Kao što je Dafina u svom sefu pokazivala tuđe, tj. pare štediša, tako se i ministar Mali hvali tuđim, tj. novcem građana Srbije. Štaviše, u slučaju Siniše Malog stvar je još gora, pošto se on ne hvali samo parama koje je (već) uzeo od građana nego i onima koje će im tek uzeti, budući da je reč o novcu iz kredita koje će oni, građani, morati da vraćaju.

Ta suma kredita se iz godine u godinu povećava. Za ovu godinu budžetom je planirano da država uzme kredite u visini od ukupno 625 milijarde dinara, ali je rebalansom kreditni „plafon” podignut na 818 milijardi. Zakonom o budžetu za 2023. godinu, međutim, državi je odobreno da se zaduži čak 50 odsto više, tj. do blizu 1.250 milijardi dinara (nešto više od 10 milijardi evra).

Odmah treba reći da to ne znači da će se za toliko povećati javni dug. Pre svega zato što je blizu polovine odobrene sume (4,6 milijardi evra) namenjeno za vraćanje zajmova koji dospevaju dogodine. To na neki način jeste utešno, ali nije utešna činjenica da se na taj način stari dug ne vraća i ne smanjuje nego se samo obnavlja. Sa druge strane, javni dug će biti sigurno povećan za iznos planiranog državnog deficita (264 milijarde dinara, odnosno oko 2,3 milijarde evra), koji će biti pokriven iz zajmova na domaćem ili stranom tržištu. Nije nemoguće, štaviše, s obzirom na iskustvo, vrlo je verovatno da će tome biti pridodata i neka milijardica za kredite koje su (formalno) uzela (ili će tek uzeti) javna preduzeća, a vratiće ih država, odnosno građani. Sve u svemu, na te tri stavke već je opredeljeno oko 920 milijardi dinara (tj. blizu osam milijardi evra).

Ono što od ukupno odobrenog zaduženja (koje, istine radi, ne mora da bude iskorišćeno do zadnjeg centa) vlada ne potroši na jedan, drugi ili treći način, ostaće u državnoj kasi. Naime, kako piše u budžetu, „u slučaju ostvarenja maksimalnih planiranih primanja (to je, da podsetim, onih pomenutih hiljadu i kusur milijardi) po osnovu zaduživanja neophodnih za finansiranje deficita, otplatu dugova i nabavku finansijske imovine (eufemizam za državno kreditiranje javnih preduzeća – opet M. L.) iznos od 327.600.000.000 dinara predstavljaće pozitivnu promenu stanja na računu“.

To su, dakle, te pare – onih dve i po milijarde evra – kojima se hvali ministar Mali. Nije reč ni o kakvoj uštedi na pojedinim rashodima niti o vanredno povećanim poreskim prihodima zbog (neočekivano) brzog ekonomskog razvoja i snažnog rasta privrede nego o pozajmljenom – i to po prilično visokoj ceni – novcu. Stara narodna izreka kaže: „dug je zao drug“, ali ko narod pita. Mada, u stvari, nije baš ni da nije pitan.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. novembar 2022.

SANU i MMF

PEŠČANIK, ,
S jedne strane, volimo Rusiju i rusku dušu, divimo se „ruskom svetu“ koji prezire materijalne vrednosti, a sa druge, pošto se „od ljubavi ne živi“, uzimamo novac od Zapada jer nam ovo što sami zaradimo nije dovoljno. Zapad hoće da nas uništi tako što nam daje novac da bismo mogli da preživimo

Ovih dana u Beogradu su, takoreći uporedo, održana dva važna skupa. Prvi je zapravo bila pristupna beseda ruske istoričarke Natalije Naročnicke u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u utorak, 1. novembra. U predavanju pod naslovom „Rusija i Srbija u međunarodnim odnosima u eri promena: Linije napetosti u evropskoj geopolitici 19-21. veka“, Naročnicka (koja je član SANU postala prošle godine) je između ostalog rekla da su „pravoslavna civlizacija i srpska državnost – amanet cara Lazara – neprihvatljivi briselskoj eliti“; da „sudbina slovenstva s njegovom ćirilicom i jezikom kao i herojskom istorijom opstajanja između katolika i muslimana nije zavidna“, štaviše, da je „kolektivni Zapad“ (izraz koji se u srpskom novogovoru isključivo koristi) „slovenskim narodima pripremio ulogu mrtvog eksponata u etnografskom muzeju“; da je „kriza Evropske unije neminovna (jer) za hrišćanske vrednosti mesta u ustavu Evropske unije nije bilo mesta“ te da „ruskom svetu i srpskom narodu istorija dodeljuje ulogu zaštitnika zajedničkog evropskog duhovnog nasleđa. Upravo to, a ne hipnotišuće cifre ‘bruto domaćeg proizvoda’ čine nas velikim igračima u istoriji Evrope“, zaključila je Naročnicka.

Gotovo u isto vreme, samo stotinak metara dalje, u Narodnoj banci Srbije trajali su razgovori sa Međunarodnim monetarnim fondom. Pregovaralo se – a o čemu bi drugom – o parama. Naravno, pare su potrebne Srbiji, od MMF-a se očekuje da nam ih pozajmi. Na kraju, Srbija će za naredne dve godine dobiti 2,4 milijarde dolara s kamatom od oko 2,5 odsto, najnižom koja se trenutno može dobiti, odnosno za oko dve trećine manjom od one po kojoj bi mogla da se zaduži na tržištu.

Bez tih para Srbija bi morala znatno da smanji javnu potrošnju, dakle, morala bi da skreše plate i penzije, ili izdatke za prosvetu (možda ne bi bilo para za Naročnicku) i zdravstvo, ili za vojsku i policiju, a najverovatnije za sve to zajedno. Ili, ako to ne učini, ne bi imala novca da vraća dugove, drugim rečima, morala bi da proglasi bankrot. Praktično, MMF, taj omraženi „svetski finansijski policajac“, spasao je Srbiju. Od bede ili od bankrota – to bismo mogli sami da biramo.

Ove dve „slike“ slika su i prilika aktuelne vlasti, ali i (verovatno) većinskog dela srpskog društva, onog – što bi rekla Latinka Perović – dominantnog. Pa i onog dominantnog u intelektualnoj sferi. Odnosno, predstavljaju odraz svojevrsne moralne, ali i mentalne izopačenosti, da ne kažem hipokrizije.

S jedne strane, volimo Rusiju i rusku dušu, divimo se „ruskom svetu“ koji prezire materijalne vrednosti, a sa druge, pošto se „od ljubavi ne živi“, uzimamo novac od Zapada jer nam ovo što sami zaradimo nije dovoljno.

Sve u svemu, kao što vidimo, Zapad hoće da nas uništi tako što nam daje novac da bismo mogli da preživimo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. novembar 2022.

Čovićev kompleks

PEŠČANIK
Šta znači ime Nebojše Čovića u evropskoj košarci? Ništa. Šta u evropskoj košarci znači ime Željka Obradovića? Mnogo.

Kao što je i prirodno za čoveka koji je sa devet šampionskih titula najtrofejniji trener Evrope.

I sad je taj Nebojša Čović odlučio da iz srpske košarke protera Željka Obradovića. I ne bira sredstva. Da li je reč o zavisti, ljubomori, mržnji, kompleksu niže vrednosti, svemu tome zajedno… nije ni važno.

Poslednji, i najveći, dokaz jesu kazne koje je disciplinski sudija Košarkaške lige Srbije (ime poznato redakciji, ali je u konkretnom slučaju nebitno) izrekao Partizanu i nekolicini njegovih funkcionera, među njima i treneru Obradoviću, zbog toga što je klub odbio da igra u plej ofu lige.

Iz šturog saopštenja koje je KLS prosledila javnosti – ne zna se da li je to i cela odluka ili samo njeni ključni delovi – očigledno je da su kazne potpuno neutemeljene u Disciplinskom pravilniku.

Naime, disciplinski sudija – koji služi samo kao paravan jer nije valjda toliko pravnički nepismen – poziva se na član 52 tačka E2 u kojoj se kaže da „ako klub u toku takmičenja odbije da igra ili da nastavi da igra utakmica se registruje rezultatom 20:0, a klub koji je odgovoran za prekršaj dobija 0 bodova i kažnjava se sa 5.000 bodova, a trener i službeni predstavnik kluba kazniće se sa po četiri utakmice zabrane vršenja dužnosti“. Iz sadržaja navedene odredbe, preciznije iz sankcije kojom je predviđeno oduzimanje bodova, lako se zaključuje da se ona odnosi samo na ligaški deo takmičenja. Da je tako vidi se (i) iz tačke E6 istog člana koja se odnosi samo na plej of. U njoj se izričito kaže: „U PLEJ OFU ekipa koja izgubi utakmicu bez borbe gubi čitavu seriju ako se serija igra na dve dobijene utakmice“. Činjenica da je „plej of“ napisano velikim slovima još jednom potvrđuje da se norma odnosi isključivo na taj završni deo takmičenja.

Ne treba biti „najbolji student Pravnog fakulteta ikad“ da bi se videlo da je pozivanje na član 52E2 potpuno besmisleno. Jasno je to verovatno i organu koji je rešenje doneo. Ali, trebalo je nekako naći osnov za kažnjavanje Željka Obradovića ne bi li ga se time nateralo da mu se sve smuči i da se povuče iz srpske košarke.

Drugo, određujući kaznu od 1,2 miliona dinara (uzgred, kao što se iz gornjeg citata već moglo naslutiti, u Pravilniku su kazne određene u „bodovima“; nije poznato ko je i po kom „kursu“ bodove pretvorio u dinare) zbog, kako je rečeno, „narušavanja ugleda KLS“, sudija se pozvao na član 55 Pravilnika. Član 55, međutim, ne govori o „ugledu KLS“ nego o „ugledu organa KLS“. Da ne bude sumnje, citiram: „Ko deluje posredno ili neposredno protiv odluka organa KLS ili na drugi način čini da se ozbiljno ugrozi ugled ili efikasnost tih organa – kazniće se…“ itd. „Organ“ i KLS ipak nisu isto. Kao što ni Čović i Košarkaška liga Srbije nisu isto. I nikada neće biti, ma koliko se on trudio da stavi znak jednakosti.

Treće, da ovde nisu čista posla govori i to što na kraju „disciplinski sudija“ Predsedništvu KLS „ukazuje“ na Statut i „predlaže“ da se ono „izjasni o statusu KK Partizan u što kraćem roku“. Kao da je Predsedništvo KLS maloletno i/ili maloumno pa mu treba staratelj.

Sve u svemu, sve to govori o nekompetentnosti i zlonamernosti ljudi koji trenutno vladaju kompleksom zvanim srpska košarka.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. jun 2022.