tramp

Dva i po veka „Bogatstva naroda“: Adam Smit i naše doba

PEŠČANIK, , , ,
Od toga da li će se čovečanstvo vratiti Adamu Smitu, odnosno toj vrsti filozofije, ili će dozvoliti da mu ovi (post/moderni) jahači apokalipse Tramp, Putin i Si – i njihovi satrapi – kroje kapu, zavisi budućnost sveta. Da li će izabrati put u ropstvo ili borbu za slobodu

Znamo po čemu je 9. mart poznat u Srbiji. Kada se te 1991. demonstriralo u ime slobode nikome nije palo na pamet da se istog datuma, samo dva veka ranije, pojavila knjiga koja će postati „Biblija“ liberalizma. Naime, 9. marta 1776. godine iz štampe je izašlo delo Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, škotskog ekonomiste i filozofa Adama Smita. Reč je, po mišljenju upućenih, o najuticajnijem delu u istoriji ekonomske (i ne samo ekonomske) misli.

Pre tri decenije, dakle one turbulentne 1996, povodom 220. godišnjice Bogatstva naroda, Ekonomska politika, list u kome sam tada radio, u skladu sa svojom avangardnom ulogom, organizovala je sredinom marta okrugli sto o ovom fundamentalnom delu. U razgovoru su učestvovali Aleksandra Jovanović, Pravni fakultet; Milić Milovanović, Ekonomski fakultet; Boško Mijatović, Ekonomski institut i, u međuvremenu nažalost preminuli, Miroslav Prokopijević, iz Instituta za evropske studije.

Rasprava je, razumljivo, bila obeležena aktuelnim trenutkom, ali nije propuštena prilika da se ukaže i na, svetskoistorijski značaj Smitove studije. U najkraćem, Adam Smit je doneo jednu – za tadašnje a i za današnje doba – prevratničku ideju da, naime, pojedinac, sledeći svoje lične interese dovodi do najvećeg mogućeg ostvarenja opšteg dobra i, drugo, da na tome zasnovana slobodna, spontana evolucija društva, nasuprot nekakvom unapred programiranom razvoju, omogućava najveći nacionalni napredak.

Bilo je to, neskromno smatram, izvlačenje Adama Smita iz budžaka na svetlo dana. Što ne znači, međutim, da on nije bio dostupan domaćoj ekonomskoj i široj javnosti. Naime, Bogatstvo naroda je na srpskohrvatskom jeziku objavljeno još 1952. godine, u izdanju beogradske Kulture (edicija „Marksizam i njegovi izvori“) i prevodu poznatog zagrebačkog ekonomiste, Marijana Hanžekovića. Zanimljivo je da je ovo delo 1970. godine objavljeno ponovo, ali je za svo to vreme praktično ostalo na margini ekonomske i društvene nauke.

Nije, da se malo našalimo, slučajno što je baš Ekonomskoj politici pripalo da „ponovo otkrije“ Smita. Naime, prvi broj ovog lista – o čijem ugledu najbolje govori epitet „jugoslovenski di Ekonomist“ koji je s pravom nosio – izašao je (4. aprila) upravo 1952. godine, dakle u isto vreme kada i prevod epohalne knjige velikog Škota.

Rasprava sa pomenutog okruglog stola objavljena je u obljetničkom broju Ekonomske politike, 1. aprila 1996, pod naslovom „Adam Smit i naše doba: Nevidljivom rukom do bogatstva naroda“. Naravno, Smitova slika zauzela je celu naslovnu stranu. Tada je taj naslov baš „pasovao“ jer se, posle pada Berlinskog zida i propasti državnog dirižizma, činilo da je ideja slobode i demokratije definitivno pobedila; „kraj istorije“ bio je na dohvat ruke.

Ali, šta reći danas, kada gola sila i bezobzirnost postaju glavna glavni modus operandi na svetskoj pozornici.

Vladimir Gligorov je, pozivajući se na Adama Smita, pisao da je suština liberalizma da niko nema kontrolu nad prostorom na kome se ukrštaju ljudske delatnosti. Drugim rečima – da na tržištu (svih vrsta dobara) vlada konkurencija. Što znači da niko ne može da bude toliko veliki i moćan da diktira osnovni tržišni parametar – cenu. Cenu nafte, krompira, života.., čega god.

Danas se suočavamo sa upravo suprotnim nastojanjima. To jest, sa pokušajima velikih i moćnih da diktiraju. Da oni lično – a ne neka nezavisna institucija – određuju pravila igre (koja se zapravo sastoje u tome da važi jedino njihova samovolja) a time i njene ishode.

To je opako naopako od onih principa čije je poštovanje Adam Smit ustanovio kao temeljne pretpostavke rasta bogatstva naroda. Dakle naroda, a ne odnarođenih, ostrvljenih kako se to narodski kaže, društvenih, tj. političkih, vojnih, privrednih i inih, kvazi elita.

U tom smislu Adam Smit je danas aktuelniji, tj. potrebniji nego ikada u preteklih 250 godina.

Liberalizam, tj. slobodna trgovina – ne samo u strogo ekonomskom smislu – zahteva mir. A pošto, kako kaže Gligorov, „slobodna trgovina daje najbolje rezultate ukoliko je univerzalna“, to znači i univerzalni, tj. mir na planetarnom nivou.

Tome suprotna ideologija, nacionalizam i protekcionizam (tj. neo/iliberalizam), zakonito proizvodi rat. Zato se i dojučerašnji kandidat za Nobelovu nagradu za mir, kao što upravo gledamo ovih dana, neizbežno pokazao kao najveći svetski piroman.

Od toga da li će se čovečanstvo vratiti Adamu Smitu, odnosno toj vrsti filozofije, ili će dozvoliti da mu ovi (post/moderni) jahači apokalipse Tramp, Putin i Si – i njihovi satrapi – kroje kapu, zavisi budućnost sveta. Da li će izabrati put u ropstvo, što bi rekao Hajek, ili borbu za slobodu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 9. mart 2026.

Daleko je Amerika

PEŠČANIK, , , ,
Više slobode – snažnije ustanove. Nezavisniji pojedinci – jači pravni poredak. Zoran Đinđić je toga bio potpuno svestan. Ali, kao što nam govori iskustvo otkako ga više nema – daleko je Amerika

Zoran Đinđić je smatrao da je glavni problem Srbije zavisnost elite od države, te da je osnovna pretpostavka za jačanje demokratije privredni razvoj jer će on dovesti do sve većeg broja ekonomski snažnih i nezavisnih pojedinaca, koji će onda moći da se odupru državnom nasilju.

Ovih dana tu budućnost mogli smo da gledamo u realnom vremenu. Reč je o američkim izborima, uključujući i njihovu završnu fazu, tj. onaj “puč” na Kapitol hilu.

Dramatični događaji – doduše, već viđeni na mnogim stranama sveta – doneli su ono što ipak nigde i nikada nije viđeno. Još uvek važeći predsednik Amerike “išutiran” je iz društva poput seoskog kabadahije – mada, kao što sam već pisao, on taj utisak i jeste ostavljao – onemogućeno mu je da deluje i da se oglašava. Dobro, ne baš iz celog društva nego sa društvenih mreža, ali s obzirom na to o kome se radi, ni to nije za potcenjivanje.

Time je okončan sukob koji između Donalda Trampa i visokotehnoloških kompanija traje poodavno. Jedna od manifestacija obostrane averzije bilo je svojevrsno suđenje liderima četiri najveće ICT kompanije (Marku Zakerbergu iz Fejsbuka, Džefu Bezosu iz Amazona, Sandaru Pičaju iz Gugla i Timu Kuku iz Epla) u američkom Kongresu jula prošle godine. Glavna optužba bila je “antikonzervativna pristrasnost”. I tokom predizborne kampanje Tramp je lično napadao ICT firme zbog njihovog protežiranja liberalno-demokratskih a potiskivanja nacionalističko-populističkih vrednosti. Sa druge strane, kompanije su više puta uz Trampove objave na društvenim mrežama stavljale “zvezdice”, tj. upozorenja da se radi o neproverenim informacijama. Praktično – lažima.

Stvar je kulminirala kad je Tramp počeo da priziva (oružanu) pobunu. Tada je predsednik Sjedinjenih Američkih Država (doduše, odlazeći, ali još uvek aktuelan) jednostavno – ekskomuniciran.

Možda je ta odluka stigla s malim zakašnjenjem – kako im se ponegde prebacuje – ali, sa druge strane, nije manje onih koji su kompanijama zamerali da “uskraćuju slobodu govora”, što pokazuje da je nije bilo lako doneti. Ne samo zato što je trebalo “cenzurisati” predsednika najmoćnije zemlje sveta nego, dakle, i iz načelnih razloga. Ipak, na kraju su one to uradile.

Nije ovo prvi put da mediji “detroniziraju” šefa američke države. Vašington post je preko čuvene afere “Votergejt” doveo do ostavke (takođe republikanca) Ričarda Niksona. Iako je tada neposredan uticaj medija bio jači, ovoga puta on je bio samostalniji. Naime, pre gotovo tačno pola veka (1972) mediji su objavili ono što su dobili od (duboke) države; sada su delovali nezavisno od državnih struktura, autokefalno, takoreći.

Na ovaj način visokotehnološke kompanije su pokazale visok stepen društvene odgovornosti. Iako nisu mediji u klasičnom smislu – više su “medijumi”, sredstvo za komunikaciju između ljudi – pokazali su smisao za javni interes. Učinili su to i nasuprot svojim neposrednim finansijskim interesima. Naime, Tviteru je posle odluke da Trampu uskrati gostoprimstvo vrednost na berzi pala 10 odsto, što verovatno nije bilo teško predvideti, ali kompanija nije sopstveni profit stavila iznad opštedruštvene dobrobiti. (Moguće je i da je računala na malo duže staze, ali to ne umanjuje značaj njenog postupka.)

Preterano bi bilo reći da je Tviter spasao Ameriku, ali se ispostavilo da je strah od velikih ICT kompanija, od njihove ogromne “manipulativne” moći, još više preteran. Štaviše, ljudi koji ih vode pokazali su se društveno odgovornijim i spremnijim da brane osnovne vrednosti zajednice, tj. Ustav – u ovom slučaju američki – od mnogih koji vode političke partije, državne institucije, pa i cele države.

Više slobode – snažnije ustanove. Nezavisniji pojedinci – jači pravni poredak.

Zoran Đinđić je, kao što smo videli na početku, toga bio potpuno svestan. Ali, kao što nam govori iskustvo otkako ga više nema – daleko je Amerika.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. januar 2021.

Trijumf liberalizma

NOVI MAGAZIN, , ,
U ovo doba, kad se činilo da su nacionalizam i klerikalizam u nezadrživom naletu, novo vođstvo Amerike može ne samo da bude brana tom procesu nego i da, zajedno sa Evropom, točak istorije okrene u suprotnom smeru

Možda je “trijumf” prejaka reč, ali izbor Džozefa Bajdena za novog predsednika Sjedinjenih Država predstavlja veliku, možda i istorijsku pobeda lliberalizma. Jer, nema sumnje, praktično je nepodeljeno mišljenje analitičara da je na 46. predsedničkim izborima u SAD pobedila “liberalna Amerika”. Istina, pod liberalizmom se u Americi ne podrazumeva baš sasvim isto što i u Evropi, ali to samo govori o širini – fleksibilnosti i otvorenosti – ovog i ovakvog koncepta uređenja države i društva.

Detaljnije analize (rezultata) američkih izbora tek će uslediti, ali krajnje svedeno, bio je to zapravo sudar jednog univerzalističkog – na strani “plavih” – i jednog nacionalističkog – na strani crvenih – pogleda na svet. Prvo je suština liberalizma, drugo je suština konzervativizma.

Da je zbilja reč o pobedi liberalizma, govore neki naoko sporedni fenomeni i nevažni signali. Paradigmatično je, recimo, to što je Bajdenova pobeda sa oduševljenjem dočekana u Holivudu, centru američke (i svetske) filmske industrije, poznatom po liberalnim stavovima, posebno kada je reč o ljudskim pravima. Nije čudo, dakle, što Emir Kusturica mrzi Holivud.

Silicijumska dolina, svetski centar visoke tehnologije, ali i najveće ICT kompanije, takođe pripada tom korpusu. To lepo ilustruje saslušavanje četvorice svetskih biznis-lidera (Marka Zakerberga iz Fejsbuka, Džefa Bezosa iz Amazona, Sandara Pičaja iz Gugla i Tima Kuka iz Epla) u američkom Kongresu zbog njihove, kako su tvrdili republikanci, “antikonzervativne pristrasnosti”.

O tome govori i činjenica da se još jedna mega-ICT kompanija Tviter poslednjih meseci suprotstavljala američkom predsedniku – dok se, dakle, još nije znalo da će biti bivši – upozoravajući da su Trampovi tvitovi “potencijalno obmanjujući” i onemogućavajući njihovo “lajkovanje”, “šerovanje” i slično.

Konačno, kad smo već kod društvenih mreža, vrhunska manifestacija liberalizma bila je odluka nekoliko velikih TV kuća da, nakon što je Tramp izjavio da je “u toku prevara na izborima”, prekinu prenos njegove konferencije za štampu, sa obrazloženjem da predsednik za to nije pružio nikakve dokaze.

Sve u svemu – nasuprot nametanom stereotipu – sve najbogatiji ljudi i najmoćnije kompanije. I, treba li napominjati, najveći gradovi. Što između ostalog ruši i isforsiranu tezu o “jednoj Americi sa dve nacije”.

Naravno, neće posle Bajdenove pobede planetom (niti Amerikom) poteći med i mleko i zavladati večni mir. Moglo bi se ipak reći – mada to može da deluje kao previše optimistično – da će doći do svojevrsnog “pretemeljenja” svetskog poretka. To jest, da su posle sredobežnih sada (ponovo?) pre(o)vladale sredotežne sile, te da će svet od drobljenja krenuti ka povezivanju.

Nema sumnje, naime, da će poraz, ne toliko Trampa koliko “trampizma”, ne samo kao načina vladanja (a vladao je, kao što smo već pisali – NM 490 – poput seoskog kabadahije) nego i kao “velikoameričke” političke filozofije (“Make America Great Again”) koja je promovisala svađu, sektaštvo i ksenofobiju, imati globalne posledice. Veliki i mali diktatori diljem zemnog šara: počev od Kine preko Rusije do (periferije) Evropske unije ostali su bez velikog oslonca i saveznika, bez obzira na to da li se on s njima (formalno) svađao ili slagao.

U neka druga vremena Bajdenova pobeda možda ne bi imala takav (prekretni) značaj. U ovo doba, kad se činilo da su nacionalizam i klerikalizam u nezadrživom naletu, novo vođstvo Amerike može ne samo da bude brana tom procesu nego i da, zajedno sa Evropom, točak istorije okrene u suprotnom smeru.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. novembar 2020.

Crna Gora

NOVI MAGAZIN, ,
U odnosu prema susedima između aktuelnih vlasti i opozicije (čast izuzecima) praktično nema nikakvih razlika

Zanimljiva je unisonost s kojom su u Srbiji propraćeni rezultati crnogorskih izbora. I vlast i opozicija, i nacionalisti i građanisti, i režimski i nezavisni mediji, manje-više bezrezervno pozdravili su pobedu opozicije. Pobedi se u zube nije gledalo. Retki naknadni “ekscesi” samo su imali svrhu da pometu tragove. Otud, recimo, niko nije zapazio, ispraćajući Mila Đukanovića, da je razdvajanje od Srbije donelo značajan boljitak Crnoj Gori. Kao što je već pisano na stranicama Novog magazina (naročito u brojevima br. 454 i 476), nakon 2006. Crna Gora se – uprkos svim manama, koje nisu male – u svakom pogledu razvija brže od Srbije, naročito posle 2012.

Još je, međutim, zanimljivije, ma koliko bilo paradoksalno, da to što se desilo sa Crnom Gorom nije ništa neobično. U odnosu prema susedima između aktuelnih vlasti i opozicije (čast izuzecima) praktično nema nikakvih razlika. Tako je nedavna odluka hrvatskih Srba da krenu u proces pomirenja s Hrvatima, u Beogradu prošla sa jedne strane uz teške optužbe, a sa druge bez ikakve podrške. U Makedoniji zvanična Srbija nije prezala ni od direktnog stavljanja na stranu sad već dve godine političkog prebega u Mađarsku Nikole Gruevskog, ali ni opozicija nije pokazala nikakve simpatije prema Zoranu Zaevu. I Boris Tadić je bio u odličnim odnosima s Miloradom Dodikom; nije ga, istina, svuda vodao sa sobom kao Vučić, ali prijateljstvo je bilo nepojamno.

Ako se uzme da je – prema teoriji, a i praksi – spoljna politika odraz, produžetak unutrašnje, onda postaje jasnije zašto je u Srbiji situacija takva kakva jeste. U stvari, kad to vidi, čovek se nehotice zapita nije li ponovo na delu politika iz devedesetih – u čemu takođe nije bilo razlike između vlasti i opozicije – kada je demokratija žrtvovana za račun teritorija. Naravno, okolnosti su danas drugačije, ali društvena svest izgleda nije.

Kako ta politika izgleda manjima i slabijima, Srbija je kao regionalna sila mogla da se na sopstvenoj koži uveri nedavno u Vašingtonu. To jest, na onoj slici Vučićevih “razgovora” s Trampom. Gde se predsednik Sjedinjenih Država pokazao kao običan seoski kabadahija. Sad je, doduše, selo globalno, pa su i gabariti siledžije adekvatni, ali u suštini – to je to.

A kad je ustao s te američke stolice, Vučić je morao da se pravda ruskoj i kineskoj stolici. Tačnije, Putinu i Si Đinpingu, liderima koji svoje političke protivnike truju i okivaju. Ispostavilo se da je politika sedenja na više stolica Srbiju pretvorila u igračku koju svetske sile navijaju prema sopstvenim potrebama.

Jedino se Evropa ponaša drugačije. Staroj dami su krvni sudovi malo zakrečeni i refleksi oslabili, ona bi sve na “finjaka”, a za to u doba Tvitera niko nema živaca. Iako, u stvari, to se sad odlično vidi, Evropa je praktično postala sigurna kuća za male zemlje i narode. Ali srpsko političko društvance u ćošku još nije samo sa sobom raščistilo šta hoće i čemu teži. Što se ogleda i u odnosu prema Crnoj Gori.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. septembar 2020.