U Srbiji nema potrebnog rasta zato što nema tehničkog progresa, tj. pametnog rasta. Pametnog rasta nema zato što nema privatnih investicija. Privatnih investicija nema zato što nema dobrog ekonomskog ambijenta. Dobrog ekonomskog ambijenta nema zato što nema dobrog političkog ambijenta. A dobrog političkog ambijenta nema zbog visoke koncentracije političke moći u rukama jednog čoveka
Koliko Aleksandar Vučić košta Srbiju? Bilo je raznih računica, jednu je nedavno izneo ekonomista, akademik Pavle Petrović. U narednih deset godina građani Srbije izgubiće oko 10 milijardi evra. Tačnije, za toliko će biti manji bruto domaći proizvod koji će Srbija ostvariti.
To je podatak koji, predstavljajući nedavno takozvanu strategiju razvoja Srbije do 2035. godine, Aleksandar Vučić nije saopštio. Da l’ nije hteo il’ nije smeo – vrag bi ga znao. A važniji je od svega o čemu je – dosadno i dugo – govorio.
Navedeni podatak proizlazi, naime, iz Petrovićevog rada „Velika koncentracija političke moći sprečava ekonomski prosperitet Srbije“, pripremljenog za zbornik Naučnog društva ekonomista povodom 25 godina tranzicije u našoj zemlji.
U srpskom narodu postoji izreka: „Um caruje, snaga klade valja.“ Vučićeva vlast – koja tvrdi da radi u interesu naroda – ponaša se, međutim, suprotno od ove narodne mudrosti. Razvoj Srbije proteklih desetak godina bio je zasnovan pre svega na investicijama u građevinarstvo i rudarstvo, dakle na kvantitetu, tj. na „kvantitativnom uvećanju kapitala i zaposlenosti“. Drugim rečima, bio je zasnovan na sirovoj snazi („brute force“), a ne na kvalitetu, tj. novim znanjima i tehnologijama, odnosno tehničkom progresu. Drugim rečima, nije bio pametan rast („smart growth“).
Po tome, Srbija danas mnogo zaostaje za zemljama ispred kojih je nekada daleko bila. Jer, u Srbiji je samo jedna petina rasta rezultat tehničkog progresa, a čak četiri petine posledica kvantitativnog uvećanja kapitala i rada. Pazite sad, u zemljama centralno-istočne Evrope doprinos tehničkog progresa rastu iznosi gotovo 50 odsto.
Zašto je to (bilo) tako? Tim pre, postavlja se pitanje što Srbi za sebe – opravdano ili ne, druga je stvar – misle da su kreativan i inventivan narod. Što i pokažu – kad odu u inostranstvo. Iz čega se može zaključiti da je problem u Srbiji. Jer, ako je srpski narod isti tamo i ovde, to znači da nije problem u narodu nego u onima koji njime, tj. društvom upravljaju.
Ovu u velikoj meri zdravorazumsku logiku potvrđuju naučna istraživanja. Ako pametan rast zahteva aktiviranje ljudskih potencijala, to znači da ljude treba pustiti da rade. Drugim rečima, da investiraju, da budu preduzetni, da iskažu svoje mogućnosti.
U Srbiji je, međutim, ubedljivo najveći investitor država. Moglo bi se čak reći – sledeći njegovu retoriku – baš Aleksandar Vučić. Javna ulaganja, naime, čine čak 42 odsto ukupnih ulaganja u Srbiji. Kada se tome doda 22 odsto koliko iznose (državnim subvencijama snažno potpomognute) strane investicije, dolazi se do zaključka da je privredni rast u Srbiji vođen državom. Tek nešto više od jedne trećine (36 odsto) čine privatne investicije, pri čemu su investicije domaćinstava (17 odsto) gotovo izjednačene sa investicijama preduzeća (19 odsto ukupnih investicija). To je, blago rečeno, katastrofa. Jer u normalnim, tj. prosperitetnim zemljama, privreda investira znatno više od države.
Kao šlag na tortu dolazi podatak da ovaj „model razvoja“ više nije održiv, tj. da je već dostigao svoje granice. To se i vidi: i državne i strane investicije (ove druge zbog toga što radna snaga u Srbiji više uopšte nije jeftina, a i nema je) počele su da padaju.
Rast domaćih privatnih investicija, odnosno pametan rast, onaj zasnovan na tehničkom progresu, postaje imperativ. Tu se, međutim, javljaju nove prepreke. Privatne investicije zahtevaju dobar ekonomski ambijent, preciznije – dobre ekonomske institucije. Drugim rečima potrebna su jasna i pouzdana pravila igre. To jest, zakoni. U Srbiji, međutim, za činjenicu da nešto piše u zakonu važi isto što i za ono „piše na tarabi“. Zakoni su – to je u Srbiji, zapravo, glavno pravilo – mrtvo slovo na papiru. Tako da pravila igre praktično i ne postoje.
Zašto nema pravila igre? Zato što to ne odgovara aktuelnim vlastima, glasi kratak odgovor. Kada je „politička moć šire raspoređena“, tj. kada u zemlji postoji demokratija i poštuju se građanska prava i slobode, tada se „uspostavljaju pravila igre koja odgovaraju najvećem delu društva, što podstiče široko rasprostranjenu ekonomsku aktivnost“. Nasuprot tome, velika koncentracija političke moći smanjuje ukupnu ekonomsku aktivnost, što će reći – i ukupan „kolač“ za raspodelu.
„Kvaka“ je, međutim, u tome, piše Petrović, što bi „uvođenjem efikasnih ekonomskih institucija, tj. fer pravila igre, privilegovane firme i s njima povezana elita trpeli ekonomske gubitke, dok bi nova efikasna preduzeća, van klijentelističke partijske mreže, ekonomski prosperirala. Ovaj razmah privatnog preduzetništva doveo bi do snažnog rasta dohotka zemlje (ʻukupnog kolača’), ali i do velikog porasta ekonomske snage preduzetnika van uske elite. Ta ekonomska snaga bi se prenela i na rast njihove političke moći, čime bi ugrozili političku moć sadašnje vlasti. Stoga će elita sprečavati unapređenje ekonomskih institucija i rezultirajući ekonomski prosperitet (veći ukupni ʻkolač’), i zarobiti zemlju na nižem dohotku da bi zadržali veći ʻkomad kolača’ za sebe.“
Koliko je Vučićev režim destruktivan vidi se po tome što je uspeo da pridavi čak i inače žilavi, selfmejd IT sektor, tako da se njegov rast gotovo prepolovio: sa 14 na 8,5 odsto u 2024. i 2025. godini.
Živimo, dakle, u sistemu u kojem je ekonomsko bogaćenje manjine (Vučićevih biznismena, advokata, profesora, novinara, pisaca, glumaca…) glavni cilj, dok je ekonomski i kulturni boljitak čitavog društva potisnut u drugi ili neki još dalji plan.
Da bi održao takvo stanje, Vučić sve više guši demokratiju, ljudske slobode i prava. To pokazuju mnogobrojna merenja. Ukupne slobode naglo padaju (pad je u najveći u Evropi) od 2015, tako da se Srbija iz slobodne sunovratila u delimično slobodnu zemlju, to jest u tzv. hibridni režim. Komplementarne s tim analize V-Dem instituta (Univerziteta u Geteborgu) pokazuju pak da se Srbija ne može okarakterisati kao demokratska država nego da spada u izborne autokratije. Kao jedina na zapadnom Balkanu, tu je u društvu sa Rusijom, Belorusijom, Turskom.
Konačno, po stepenu vladavine prava, kao najopštijem pokazatelju pravne, ali i svake druge sigurnosti građana, Srbija stoji sve gore: sa 54. mesta u svetu 2014. pala je na 96. mesto 2025. godine.
Sve u svemu, Srbija klizi ka oligarhijskom kapitalizmu, zaključuje Pavle Petrović.
Da rezimiramo: u Srbiji nema potrebnog – i mogućeg – rasta zato što nema tehničkog progresa, tj. pametnog rasta. Pametnog rasta nema zato što nema privatnih investicija. Privatnih investicija nema zato što nema dobrog ekonomskog ambijenta. Dobrog ekonomskog ambijenta nema zato što nema dobrog političkog ambijenta. A dobrog političkog ambijenta nema zbog visoke koncentracije političke moći u rukama jednog čoveka.
Kao što je to davno zaključio naš narod: riba od glave smrdi.
Kosovski mit je naneo mnogo štete srpskom narodu i ne bi bilo dobro da mu se isto ponovi s nekim novim mitovima 600 godina kasnije
Srpska kulturna elita, bar ona dominantna, nikako da iskoči iz matrice kosovskog mita: s jedne strane izdaja, s druge strane osveta. Najnoviji primer za to je „Tvrđava“, televizijska serija prikazivana proteklih meseci na RTS-u.
Kao što je uzrok (navodnog) poraza na Kosovu pronađen u izdaji Vuka Brankovića, tako je pad Republike Srpske Krajine objašnjen izdajom duboke države, oličene u njenom službeniku Dilpari. (Uzgred, to prezime – da li slučajno – sastavljeno je od dve reči: „dil“ i „para“ što samo po sebi asocira na nečasne radnje.) Posredno je, međutim, za izdaju optužen i Slobodan Milošević koji je, kako to reče jedan od tumača serije, svoj patriotizam dokazao tek u Hagu.
Jedino na osvetu nije moralo da se čeka šest vekova, nego je stvaralačka mašta istoriju malo ubrzala pa je Dilpari presuđeno „u realnom vremenu“ i po kratkom postupku.
Autori serije su najčešće isticali da je to „ljubavna priča“, „priča o (duhovnom) odrastanju“, da su likovi u njoj fikcija i slično, ali kad neko delo izađe u javnost onda više nije bitno „šta je pesnik hteo da kaže“ nego kako je to publika razumela. A reakcije publike – pa čak i ono što su govorili učesnici u pravljenju serije – u prvi plan su izbacivali političke momente, dok je ljubavna priča potiskivana u drugi plan. Tako da se sticao utisak da je ljubavna priča u stvari poslužila kao paravan za političke poruke.
Otud se ni mi ovde nećemo baviti čisto umetničkim dojmovima i dometima serije – koji su po većini kritičara na zavidnom nivou – nego onim što je formalno bilo sporedno a suštinski ispalo glavno.
Kao prvo nameće se pitanje kako je moguće da je ta služba državne bezbednosti bila tako moćna, bolje rečeno kako je moguće da neko sudbinu nacije preda u ruke policije – javne ili tajne svejedno? Da li to i šta govori o (političkom) karakteru i zrelosti jednog naroda?
Drugo i važnije pitanje jeste zašto su propuštane, možda retke ali ipak značajne prilike za mirno rešenje krize. Recimo, zašto je iz Krajine sredinom 1991. praktično proteran Jovan Rašković, nesporni lider dalmatinskih Srba, u času kada se zalagao protiv eskalacije sukoba.
Zbog dogovora sa Hrvatima, tzv. Daruvarskog sporazuma 1993. godine, Veljko Džakula, potpredsednik Vlade RSK, odlukom dvojca Milan Martić i Milan Babić smenjen je sa svih funkcija i čak je jedno vreme proveo u zatvoru u Glini.
Da ne govorio o tome da je Milorad Pupovac, zbog svoje mirotvoračke politike, takoreći od početka smatran izdajnikom.
Konačno, zašto je početkom 1995. godine odbačen Plan Z-4 koji je sastavila međunarodna zajednica? Po tom predlogu Krajina bi praktično bila država u državi. Imala bi predsednika (biranog na neposrednim izborima) skupštinu i vladu, o njenim pravima brinuo bi Specijalni ustavni sud, imala bi pravo da sklapa međunarodne sporazume i da šalje predstavnike u međunarodna tela, zastava Krajine vijorila bi se ne samo na kninskoj tvrđavi nego bi Srbi imali pravo da svoju zastavu i grb ističu gde god žive po celoj Hrvatskoj. I ćirilica bi naravno bila obezbeđena. Značajna samouprava predviđena je i za stanovništvo Istočne Slavonije, Južne Baranje i Zapadnog Srema.
Taj plan su krajiški Srbi odbacili. Tuđman nije mogao da sakrije oduševljenje.
Politika Srbije i Slobodana Miloševića svakako je bila loša. Ali to ne znači da ne treba da se preispituje politika i odgovornost Republike Srpske Krajine. To se duguje pre svega njenom stanovništvu koje je nesumnjivo najviše stradalo, prošavši pravu golgotu. Ako se počne sa stvaranjem novih mitova – o izdaji, zaveri i slično – ta obaveza neće nikada biti ispunjena.
Mitovi mogu da budu korisni, ali i štetni ako se stvarnost ne razlikuje od mita, ako se činjenice potiskuju u zaborav a u prvi plan ističu manje ili više proizvoljne konstrukcije. Najčešće, opet, po izboru vladajuće elite.
Kosovski mit je naneo mnogo štete srpskom narodu i ne bi bilo dobro da mu se isto ponovi s nekim novim mitovima 600 godina kasnije.
PS: Šteta što mladi scenarista nije odoleo pritisku neimenovanog „profesora“, pa je svoj originalno zamišljeni tragičan kraj – odlazak glavnih junaka u Australiju – zamenio hepiendom. Onako bi bilo šekspirovski, ovako je holivudski.
Loši ekonomski rezultati posledica su loših političkih trendova. Od 2014. do 2024. godine Srbija je na listi indeksa slobode pala sa 54. na 98. mesto, po poštovanju vladavine prava je sa 61. mesta pala na 94, a po indeksu percepcije korupcije sa 78. je pala na 105. mesto
Ovih dana se navršava tri i po decenije od početka višestranačja u modernoj Srbiji. U decembru (9. i 23) 1990. godine, naime, održani su parlamentarni i predsednički izbori na kojima su ubedljivo pobedili SPS (194 mandata) i Slobodan Milošević (68 odsto glasova). Radikali i Vojislav Šešelj ni na jednim izborima nisu osvojili više od dva odsto glasova. Samo sedam godina kasnije, međutim, 1997, radikali su posle parlamentarnih izbora postali druga po jačini stranka u Srbiji (SPS 110, SRS 82 mesta) dok je Vojislav Šešelj na predsedničkim izborima pobedio kandidata SPS-a Zorana Lilića (pošto je na izbore izašlo manje od 50 odsto birača izbori su ponovljeni u decembru kada je Šešelja pobedio Milan Milutinović). Tako je počela vladavina „crveno-crne koalicije“ koja, sa prekidom između 2000. i 2012, i sa promenjenim redosledom boja, traje i danas.
Kakve je rezultate na ekonomskom polju postigla ta vlast? Evo nekih najvažnijih pokazatelja.
Na početku ovog strmoglava, dakle 1990. godine, Slovenija je bila duplo razvijenija od Srbije a Hrvatska za oko 50 odsto, tj. upola razvijenija od Srbije. Naime, bruto domaći proizvod Slovenije po stanovniku bio je 11.000 evra, Hrvatske 7.200 evra a Srbije, bez Kosova i Metohije, 5.700 evra. Kao mnogo brojnija republika, Srbija je, ukupno gledano, od obe imala znatno veći bruto domaći proizvod: BDP Srbije, opet bez KiM, bio je 42 milijarde evra, Hrvatske 32 a Slovenije 22 milijarde evra.
Kako stoje stvari danas? Danas Hrvatska ima već BDP od Srbije. Sećate se kako je Aleksandar Vučić pre neku godinu govorio kako je Srbija praktično već pretekla Hrvatsku? To se nije desilo. BDP Hrvatske iznosio je 2024. godine 86 milijardi evra, a Srbije 83 milijarde. BDP Slovenije iznosio je 67,4 milijardi evra.
Ali, kada se uzme BDP po stanovniku, što je zapravo pokazatelj razvijenosti jedne zemlje, Srbija u odnosu na Sloveniju i Hrvatsku zaostaje mnogo više nego u vreme SFR Jugoslavije, tamnice srpskog naroda. Prošle godine BDP Srbije po stanovniku iznosio je 12.600 evra, Hrvatske 22.200 evra a Slovenije 31.700 evra.
Još samo jedan podatak – onaj koji najbolje odslikava ne samo snagu nego i kvalitet jedne privrede. Reč je o izvozu. Srbija je prošle godine izvezla robe za 29 milijardi evra a Slovenija za 61,5 milijardi evra. Hrvatska je izvezla manje od Srbije – za 24 milijarde evra, ali njoj se to može pošto ima velike prihode od turizma, 2024. godine – 15 milijardi evra. Srbije – 2,8 milijardi evra. Kada se uzme izvoz po stanovniku, Hrvatska je opet bolja od Srbije, o Sloveniji da i ne govorimo; njen izvoz po stanovniku je oko šest puta veći nego Srbije.
U strukturi izvoza Srbije dominiraju proizvodi koji su bili dominantni i pre 100 godina – žitarice, hrana, metali, sirovine i proizvodi od drveta. Dve trećine izvoza Slovenije čine hemijski proizvodi, mašine i transportna sredstva.
Kobna decenija bila je, to nije teško pretpostaviti, ona poslednja u 20. veku. Prema analizi profesora Milojka Arsića, prvu godinu novog milenijuma Srbija je dočekala sa bruto domaćim proizvodom upola manjim nego deceniju ranije (sasvim precizno – za 53 odsto). Zatim, ukupni kapital privrede Srbije za tih 10 godina smanjen je za 40 odsto. (Glavni neposredni uzrok te „kapitalne destrukcije“ leži u vrlo niskim investicijama. Tokom devedesetih one su prosečno godišnje iznosile svega 12,5 odsto BDP-a. A samo da bi se vrednost kapitala održala na postojećem nivou potrebno je da investicije budu 17-18 odsto BDP-a.) Realna vrednost opreme u tom razdoblju takođe je gotovo prepolovljena, tj. smanjena je za 45 odsto.
Ali, ne samo to: „Tokom devedesetih je došlo do zastarevanja inženjerskog i menadžerskog znanja, majstorskih veština i dr. Jer veći deo privrede nije radio, a kontakti sa svetom su usled sankcija bili onemogućeni“. Posledično, devedesetih je i produktivnost rada opala za 40 odsto.
Poznati ekonomista – iako zapravo matematičar po struci – Stojan Stamenković, izračunao je, još pre dvadesetak godina, koliko je poslednja decenija 20. veka u parama, razume se evrima, koštala građane Srbije. Cena je određena preko neostvarenog bruto domaćeg proizvoda. I to ne samo onog neposredno izgubljenog između 1991. i 2000. godine, nego je Stamenković taj gubitak ekstrapolirao na razdoblje posle dvehiljadite, sve do 2015. godine. Prema Stamenkovićevoj računici ukupan gubitak u tih četvrt veka iznosi 750 milijardi evra. Ili – 100.000 evra po stanovniku.
Gubitak posle 2015. više niko nije ni računao. Verovatno nema ni smisla, ali da je premašio 1.000 milijardi evra – što je suma koju je nemoguće i zamisliti – nema nikakve sumnje.
Sve u svemu, poslednju deceniju 20. veka, kojom su vladali Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, združeni u nekad formalnoj nekad neformalnoj „crveno-crnoj koaliciji“, koje su nasledili danas vladajući Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, obeležile su, čisto ekonomski gledano, velike pljačke stanovništva, strmoglav pad industrijske proizvodnje, razaranje fizičkog i ljudskog kapitala (znanja i veština) te sveukupni materijalni gubitak težak 750 milijardi evra.
Posle promene vlasti 2000. godine počeo je oporavak.
Stopa rasta od 2001. do 2012. godine (zaključno) dakle za 12 godina, iznosio je 3,8 odsto. U pojedinim godinama zabeležen je i izuzetno visok rast: 2002. sedam, a 2004. čak devet odsto.
Od 2013. godine, rast znatno usporava. Od 2013. do 2024. godine prosečna stopa rast iznosila je 2,7 odsto. To je upola manje od rasta koji bi trebalo da ima ekonomija zemlje kao što je Srbija.
Ono što je takođe bitno, rast od 2000. do 2012. ostvaren je uz relativno skromno povećanje javnog duga – od oko sedam milijardi evra (sa osam na 15). SNS i SPS su znatno manji rast ostvarili uz značajno povećanje javnog duga zaduživši građane Srbije za čak 24 milijarde evra. Javni dug je porastao sa 15 na blizu 39 milijardi evra koliko je iznosio na kraju 2024. godine.
Loši ekonomski rezultati posledica su loših političkih trendova. Od 2014. do 2024. godine Srbija je na listi indeksa slobode pala sa 54. na 98. mesto, po poštovanju vladavine prava je sa 61. mesta pala na 94, a po indeksu percepcije korupcije sa 78. je pala na 105. mesto.
Srbiji preti ruska zima, ne zbog nedostatka sibirskog gasa nego zato što će ga biti u izobilju. Dolazi vreme da će pas i mačka, vuk i lisica morati da spavaju zajedno. Možda ne u istom krevetu, ali u istoj sobi svakako
Srbija se danas ne deli na pitanju za ili protiv Evropske unije. Za ili protiv Rusije. Za ili protiv rudnika litijuma. Niti oko toga kako rešiti energetsku krizu. Čak ni oko Kosova.
Srbija se danas deli na pitanju da li je pad nastrešnice teroristički akt ili mafijaško delo. To jest – posledica koruptivne i pljačkaške vlasti.
Ovde je danas za režimske medije glavno pitanje ko je, navodno, sklonio snimak građanina Bačulova (Miše) ispred novosadske železničke stanice. Potpuno neovlašćeno tvrdim da ko god je to uradio želeo je time da tih 30 sekundi ne završi poput ona dva minuta sa doljevačke naplatne rampe koje je uzaptio i drži kod sebe Aleksandar Vučić, ne dozvoljavajući čak da ga vide ni tužilac i sudija u sudskom procesu koji se tim povodom vodio.
Za ovu vlast, 16 poginulih i jedna teško povređena devojka – u padu nastrešnice – samo su „šatro žrtve”; ta nadstrešnica u stvari je pala na Vučića i on je najveća žrtva tog tragičnog događaja.
A i ovaj sasvim skorašnji incident u Ćacilendu, ispred Skupštine – koji je inače čuvan bolje od Zabranjenog grada – i o kome praktično ništa ne znamo, iskorišćen je da se građani koji već godinu dana protestuju širom Srbije proglase teroristima.
Dakle sa tom i takvom, monstruoznom blago rečeno, vlašću suočavaju se danas građani Srbije. Mislim da to ne treba gubiti iz vida upravo kada se hoće odgovoriti na pitanje postavljeno u naslovu ovog skupa.
Šta bi bio moj odgovor?
Sasvim konkretno govoreći, nisam u stanju da procenim, na osnovu onoga što znam, u kakvom je stanju studentski pokret danas, kakva mu je snaga i koliki su mu dometi. Plašim se, na osnovu nekih signala, da ga je služba – naša, tj. ruska – u dobroj meri izbušila. Ali, ne samo pa ni pre svega zato što smo ovde gde jesmo, hoću da kažem da ovo hodočašće novopazarskih studenata, ovih dana po Srbiji – koje je produženo u odnosu na prvobitni plan – govori da neke stare vatre još ima. Kako god, više ćemo o tome saznati 1. novembra, u Novom Sadu.
Moram, međutim, da kažem da se, generalno uzevši, čini da je snaga studentskog pokreta manja danas nego 15. marta kada je, mislim, bila dostigla svoj zenit. Takođe, smatram da je tada propušten trenutak da se istaknu određeni politički zahtevi, tj. da se uđe u odlučnu političku ofanzivu. Pre svega da se zatraže izbori i da se izađe iz usko studentskog okvira, da se on poveže sa drugim delovima opozicije, političkim strankama i nevladinim organizacijama, i da se zatraži dijalog sa vlašću, sa glavnim ciljem da se što je moguće više, a tada je moglo dosta, poprave izborni uslovi, posebno birački spiskovi.
Sa druge strane, teško se to od studenata moglo očekivati. Ne samo zato što su ideološki (bili) heterogeni (okupljajući sve od krajnje levice do krajnje desnice) i organizaciono rascepkani, nego pre svega zbog svog generalno negativnog odnosa prema politici. Formalno, prema političkim strankama – što se i moglo razumeti jer je njihov rejting u društvu zaista bio (da ne ulazimo u to zašto) nizak – ali, u suštini, prema politici kao delatnosti.
Međutim, da je bilo drugačije, nikada se ne bi ni sastavili.
Jer, ono što ih je povezalo – i povezivalo – bilo je na neki način iznad ili izvan politike; njihovo vezivno tkivo bilo je ono elementarno ljudsko: solidarnost sa žrtvama i potreba da krivci odgovaraju za svoja nedela. Iz toga je i proizašao zahtev – da funkcionišu institucije. Taj nalog je u izvesnom smislu nepolitički. Jer – škola, bolnica, katastar, poreska uprava, policija.., po definiciji su nepolitički entiteti, koji rade normalno bez obzira ko je na vlasti, u skladu sa propisanim normama. U tom smislu, studentski zahtev bi se mogao svesti na ono – da živimo kao sav normalan svet.
Sve te institucije Vučić je, međutim, pretvorio u poluge, mehanizme i transmisije svoje vlasti. Zato je u današnjoj Srbiji taj zahtev par exellence politički. Tačnije: pravno-politički. Praktično: prevratnički.
U suštini, to je zahtev za vladavinom prava. A to je, ma šta ko, pa i studenti, subjektivno mislio, objektivno gledano, ipak liberalno načelo. Temelj Evrope.
To je, istovremeno, i maksimalni i minimalni zahtev, i najmanje i najviše što se u Srbiji danas i može i mora tražiti.
I to je ono najvažnije što su studenti ostavili kao neku svoju zaostavštinu. Što bi se reklo – malo li je. To bi moglo da bude stožer okupljanja i stajna tačka programa svih koji se protive Vučićevoj autokratiji.
Ma koliko bilo šteta što je propušten onaj martovski momentum da se u broju glasova kapitalizuje snaga studentskog pokreta – po principu svako zlo ima i svoje dobro – čini mi se da to ima i svoju pozitivnu stranu. Opozicija, u najširem smislu te reči, dobila je priliku da se u tom ekstratajmu, u zaustavnom vremenu, što bi rekli sportski reporteri, konsoliduje i da povrati svoju ulogu. Pre svega ona proevropska. Tako da se danas čak može reći da ako je studentski blok oslabio, ovaj građanski je ojačao.
Rezultat svega toga je da ovih dana u telima Evropske unije gledamo predstavnike tog opozicionog konglomerata koji evro parlamentarce, ali i evrobirokrate, što je ne manje važno – pri čemu, moram da napomenem, ja o evrobirokratiji uopšte nemam loše mišljenje – dakle da i jedne i druge upoznaju sa onim što se u Srbiji stvarno dešava.
A Srbiji preti ruska zima, ne zbog nedostatka sibirskog gasa nego zato što će ga biti u izobilju. Dolazi vreme da će pas i mačka, vuk i lisica morati da spavaju zajedno. Možda ne u istom krevetu, ali u istoj sobi svakako.
Da ne bude zabune, nije ova asocijacija na Rusiju slučajna, a nije ni izazvana nedavnim međunarodnim gasnim diskonekcijama. Naime, sam naslov ovih regionalnih susreta – „Šta da se radi?” podsetio me da je to, u stvari, kako bi rekla Latinka Perović, „večno pitanje ruske inteligencije”. Tako su, naime, svoje tekstove naslovljavali i Tkačov i Kropotkin, i Černiševski i Lenjin.
Nekad smo blizu Rusima i kad mislimo da nismo.
Biće potrebna jako dobra energija i superdobra organizacija, drugim rečima – velika sinergija, da se širenje tog mraza koji, što bi rekao Jirži Mlinarž, dolazi iz Kremlja, zaustavi.
A onda, čak i da se na izborima sledeće godine dogodi čudo, pa bude formirana vlada u kojoj neće biti Srpske napredne stranke, to neće biti kraj nego tek početak posla. Jer, ako nije fizički i materijalno u gorem stanju nego 5. oktobra dvehiljadite, Srbija je u gorem stanju moralno i intelektualno. A kada je o budućnosti reč, da se ne zavaravamo, generacije čiji pripadnici sede za ovom stolom nisu baš ostavile neke putokaze.
Mijat Lakićević Izlaganje na Sedmom regionalnom susretu „Šta da se radi”: „Dometi studentske pobune – Kuda ide Srbija?”, Novi Pazar, 25. 10. 2025. godine, Organizatori: Forum 10 i Žene u Crnom
Studentski zahtevi postavljeni su još u doba Francuske građanske revolucije, ako ne i ranije. Tragedija i jeste upravo u tome što studenti traže zbilja elementarne i esencijalne stvari. One koje bi odavno trebalo da su sastavni element države Srbije
„U danima 23, 24. i 25. marta – dakle pre potpisivanja Trojnog pakta – traju spontane demonstracije u Beogradu: osnovne škole, ženske i muške gimnazije – sve je zapaljeno i vri. Protestuje se protiv vlade, namesnika. Nose se trobojke, javno sluša Radio London na časovima. Marta 25. ni u jednoj gimnaziji i na Univerzitetu nije bilo predavanja. Studenti i gimnazisti objavili su narodnu žalost.“
Tako u svojim Ličnim beleškama (izdavač Demokratska stranka, 2007) piše Desimir Tošić, član predratne Demokratske omladine, jedan od glavnih organizatora martovskih demonstracija 1941. godine, koji je krajem 1944. otišao u emigraciju da bi se 1990. vratio u Srbiju i ubrzo bio izabran za potpredsednika Demokratske stranke.
Ko to, dakle, tada demonstrira? Osnovci, srednjoškolci , visokoškolci. I muški u ženski, dabome. Dakle ne samo studenti, koji su punoletni, nego i maloletnici, đaci.
Ako su bili maloletni, nisu bili maloumni.
Misli li neko da su današnji „tinejdžeri“ manje zreli od onih pre gotovo sto godina? Da su manje obrazovani i slabije informisani? Naravno da nisu, naprotiv.
Pa u skladu s tim, tj. sa iskustvom, ne samo svojim nego i tuđim, imaju pravo da izaberu način borbe koji njima izgleda najefikasniji.
Ali digli se uniformisani i neuniformisani milicajci, moralna i paranormalna policija da uzapti i uguši njihov glas. Da im skrši stas.
Kaže Vladimir Vuletić, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta: „Nema jasne ideje šta studenti hoće“. A sa druge strane – da to što studenti traže „nije ništa novo“.
Prvo nije tačno. Od prvog dana je jasno šta studenti hoće. U najkraćem – da funkcionišu institucije. Jer je to jedini način da se tzv. običan čovek zaštiti od samovolje vlasti. Što, recimo, znači da ne može Aleksandar Vučić da drži kod sebe dva minuta snimka sa doljevačke rampe na kojem se vidi kako je smrtno stradala građanka Stanika Dobrijević. I da ga ne da nikome, čak ni pravosudnim organima. Time je praktično i bezobzirno srušen čitav pravosudni sistem. Temelj države. Dakle, „studenti“ to neće i šta tu ima da nije jasno. Osim da to izgleda hoće njihovi profesori. Bar neki.
Kada je, međutim, reč o drugom, tu je Vladimir Vuletić u pravu. U tome i jeste tragedija. Mislim, u tome što studenti ne traže ništa specijalno, ne izmišljaju nikakvu „toplu vodu“. To zapravo proizlazi iz prethodnog. Njihovi zahtevi postavljeni su još u doba Francuske građanske revolucije, ako ne i ranije. Tragedija i jeste upravo u tome što studenti traže zbilja elementarne i esencijalne stvari. One koje bi odavno trebalo da su sastavni element države Srbije i neizostavni sastojak života u Srbiji.
Ne treba biti doktor nauka da bi se to razumelo.
Kad se to ima u vidu, svaka priča o tome – ma koliko bila lepim jezikom ispričana, u čemu Vuletić pokazuje posebno umeće – kako „neko“ stoji iza demonstracija, kako su studenti i đaci izmanipulisani, samo sredstvo u nečijim, „tuđim“, rukama zapravo je običan „spin“, propaganda u koju ne veruju ni oni koji je lansiraju.
Studentski pokret je u svom osnovnom vidu autohton i autentičan. Naravno, s protokom vremena, kao što ni reka na ušću nije bistra kao na izvoru, ne može se to očekivati ni od studentskog pokreta. Drugo nešto, međutim, brine vlastodršce i njihove pomagače – da ne naiđe „poplavni talas“ koji će sve da ih potopi.
Zoran Đinđić je tokom svog kratkog, brutalno prekinutog premijerskog mandata, ne samo po sili svoje funkcije nego zahvaljujući svojoj neponovljivoj ličnosti, često pozivan i često učestvovao na različitim međunarodnim skupovima. Svaku priliku je koristio da pošalje istu poruku: Srbiji treba Evropa. Ali – važi i obrnuto
(Izlaganje na sastanku Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta 14. maja 2025. godine, čija je tema bila „Naši evropejci: lik i delo Zorana Đinđića i Desimira Tošića”)
Desimir Tošić je, ubrzo posle Đinđićevog ubistva, napisao: „Bez Zoranovih stavova i akcije, Srbija ne može u Evropu“.
Milo Lompar je, pre nekoliko godina, napisao da Zoran Đinđić predstavlja „personifikaciju politike otvorene kapitulacije“. Praktično ga je, dakle, proglasio izdajnikom. Nikakve reakcije intelektualne javnosti nije bilo. A nema je ni danas. Ni u Danasu, o drugim medijima da i ne govorimo.
Desimir Tošić je rekao: Zoran Đinđić će „za naše vreme postati neka vrsta vododelnice: da li ga vi u načelu, kao ideju, prihvatate ili u celini odbacujete“.
U stvari, Milo Lompar, uvaženi profesor pobunjenog Beogradskog univerziteta, učesnik Proglasovih tribina, predavač na blokiranim fakultetima, možda kandidat na studentskoj listi, nije rekao ništa novo. Zorana Đinđića su i pre trideset godina nazivali nemačkim špijunom pa čak i proglašavali Hitlerovim unukom. Ali ni to nije novo. I pre 100-150 godina, sredinom 19. veka, one koji su bili za zapad nazivali su, pogrdno, „nemačkari“.
U to vreme – nije, mislim, zgoreg da napravimo mali istorijski uvod – seže zapravo podela na proevropske i antievropske snage u Srbiji. Paradoksalno, ali i karakteristično, ta podela se očituje još u prvoj srpskoj političkoj organizaciji – Ujedinjenoj omladini srpskoj, nastaloj 1866. godine. Na izvestan način u koliziji sa nazivom, ona je bila podeljena na dva krila, levo i desno, mada je bolje reći – istočno i zapadno. Ubrzo su se ta dva krila, pretvarajući se u partije, odvojila jedno od drugog.
Indikativno je – i od istorijski dalekosežnog značaja – da je ta podela odgovarala podeli koja je postojala u ruskoj inteligenciji. Tamošnja podela na slavenofile i zapadnjake, u Srbiji je svoju repliku, što bi rekla Latinka Perović (da se ovde pozovem na njenu knjigu Ruske teme i srpske replike), imala u podeli na rusofile i austrofile. S tim što „rusofili“ to stvarno jesu bili, dok je „austrofilstvo“ u stvari bilo optužba, denuncijacija, kao danas tzv. „autošovinizam“, „autokolonijalizam“ ili već pomenuto „kapitulantstvo“.
I opet, kao još jedna istorijska paralela, još tih davnih dana stizalo je iz „matuške“ Srbima upozorenje: „Ne podajte se sablazni da budete Evropljani“, to jest „da ne žure ’u novačenju’, već da se drže starih običaja i institucija.“ Jedan od adresata tog pisma, Đura Daničić, veliki srpski prosvetitelj, odgovorio je „da je najsrećnija ona država u kojoj je zakon najveća volja“ te da „Slovenima treba pomoć da se upoznaju sa zapadnom kulturom, da novim idejama osvetle pospani život“. Teško da bi danas isti takav odgovor mogao biti upućen Putinu.
Sredinom druge polovine 19. veka, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, podela na istočno i zapadno krilo u mladoj srpskoj inteligenciji preobrazila se u političku podelu na radikale i liberale.
„Bog, narod i Rusija!“ bio je, u tri reči, politički program neprikosnovenog radikalskog lidera Nikole Pašića. Malo opširnije rečeno – narodna država, narodna samouprava, narodna partija. Na kraju – narodni vođa. Svaka sličnost sa današnjim vremenom – namerna je.
Na drugoj strani: „Zakon, sloboda, napredak, to su tri glavne boje na zastavi koju evo razvijamo, to su tri nerazlučna osnova istinske ustavnosti“, pisao je liberal Milan Piroćanac 1880. godine.
Stojan Novaković, još jedan od najistaknutijih srpskih liberala 19. veka, pisao je: „Ili ćemo u obrazovanosti zapadnog sveta videti neprijatelja, od koga treba begati, ili ćemo videti starijeg druga i učitelja, s kojim nam se valja družiti… Hoćemo li da kažemo … da su Srbi nesposobni za razvitak da oni neće evropske ideje; oni neće zajednicu i prosvetu… mi moramo s Evropom biti u zajednici i društvu … ili će ostali svet od nas da se sklanja i beži“.
Nasuprot tome, opet Nikola Pašić: „Mi hoćemo … da narod sačuvamo da ne usvoji pogreške zapadnog industrijskog društva, gde se stvara proletarijat i neizmerni bogatašluk … od zapada uzimati samo tehničko znanje i nauku i njima se koristiti u duhu slaveno-srpskom.“ Narodna radikalna stranka ‘u politici spoljnoj držala se slavenske i pravoslavne Rusije, a u unutrašnjoj srpskih običaja i duha’.“
Evo još jedne tužno-smešne strane srpske istorije. Ona podela, začeta i manifestovana još u Ujedinjenoj omladini srpskoj, zadržala se i ceo vek kasnije – u jedinoj partiji komunističkoj.
Marko Nikezić, vođa srpskih liberala iz šezdesetih, govorio je: „Mi od Zapada tražimo pare, a ne učenje. To je psihologija siromaha koji nikada ne kaže: ‘kada bih imao pamet gazde’, nego misli da je gazda glup, samo ima pare. Ne vidi da je njegovo siromaštvo posledica duhovne nerazvijenosti.“
Sa druge strane, Dobrica Ćosić, čovek za koga se, mislim, još uvek može reći da ga ne treba posebno predstavljati, govorio je: „Standard i konformizam razorili su građanski duh i kolektivitet, automobil je kobna naprava u ovoj seljačkoj zemlji. I sve što se za automobil vezuje, kobno je za čitav ljudski rod: brzina, putovanje, turizam…“.
Desimir Tošić i Zoran Đinđić su bili ljudi različitih generacija godine kada se Đinđić rodio Tošić se oženio. Tošić je rođen 1920, Đinđić 1952. Ali, iako su odrastali u istoj državi, doduše u bitno različitim prilikama, njihova sudbina imala je jednu zajedničku crtu. Obojica su u jednom trenutku morali da napuste svoju zemlju. Tošić je emigrirao u jesen 1944. godine. Iako je bio član Demokratske omladine koji je zbog ilegalnog rada januara 1943, uhapšen i poslat logor, najpre na Starom sajmištu a onda u Austriju, nije želeo da sačeka oslobodioce sa čijom se ideologijom nije slagao i sa kojima je vodio borbu još kao student na beogradskom univerzitetu. Juna 1945. godine stigao je u Pariz.
Upravo idući za svojom vizijom, u svojoj 25. godini, baš koliko je Tošić imao kada je 1945. stigao u Pariz, Đinđić je 1977. stigao u Frankfurt. I on je, u izvesnom smislu bežao od režima u kome nije bilo dovoljno slobode. Jer i Zoran Đinđić je zbog političke aktivnost kao student bio osuđen na 10 meseci zatvora uslovno na dve godine. Ali, ne samo to. Zoran Đinđić nije bio osujećen od režima samo u političkom nego i u obrazovnom smislu, jer mu profesorska pizma na beogradskom Filozofskom fakultetu nije dozvolila da završi poslediplomske studije. To ga je samo učvrstilo u nameri da i on, poput Tošića, u potrazi za (profesionalnom) srećom postupi u skladu sa čuvenom parolom: „Go west yung man“.
Iako bi se reklo da su Tošićev i Đinđićev put bili prilično udaljeni, oni su se ipak ukrstili. Bilo je to početkom devedesetih kada su obojica bili visoki funkcioneri Demokratske stranke – Tošić kao potpredsednik, Đinđić kao predsednik Izvršnog odbora. Nije ih, međutim, samo to povezivalo nego i saglasnost prilikom donošenja nekih konkretnih političkih odluka. Kao, recimo, onda kada su na glasanju o predlogu da kandidat Demokratske stranke na predsedničkim izborima bude princ Tomislav Karađorđević – što je nonsens posebne vrste – Tošić i Đinđić bili među retkima koji su glasali protiv.
Desimir Tošić: Najevropljanin
Godine 2006. Desimir Tošić je dobio nagradu Najevropljanin (koju su tada dodeljivale Prva evropska kuća i Evropski pokret u Srbiji, iskreno ne znam kako je danas). Bilo bi normalno da je u tom svečanom času, u poznim godinama i na zalasku karijere, bio zadovoljan što su ga se, eto, „najzad setili“, da je na svet gledao kroz „ružičaste“ naočare, pa čak i da je bio euforičan. „Posle pola veka, nisam optimista“, rekao je na opšte iznenađenje Tošić primajući nagradu. Bio je vrlo nezadovoljan onim što se tada dešavalo u Srbiji, naročito porastom – onoga čega se najviše pribojavao – ksenofobije i kleronacionalizma. I kao što danas vidimo, bio je u pravu – više nego što bi i sâm voleo.
Ako se za neko priznanje može reći da je stiglo u prave ruke, onda to važi za ovo uručeno Tošiću. Jer, Desimir Tošić nije bio neko ko se za Evropu opredelio „juče“ ili kada je bila na vrhuncu moći nego u trenutku kada je ona bila razorena, štaviše, kada kao zajednica nije ni postojala. To jest, kada je postojala samo kao ideja, zamisao, vizija.
Moglo bi se reći da je ovaj „gorostas sa Stare planine“ (kako sam ga, aludirajući naravno na onog iz Jasne Poljane, nazvao u knjizi Između ekstrema) nagradu Najevropljanin primio na svoj lični jubilej. Jer Desimir Tošić se za Evropu opredelio čitavih 60 godina ranije, juna 1946. u Parizu, kada je na osnivačkom kongresu Srpske demokratske omladine usvojena deklaracija u kojoj se ukazuje na potrebu za ujedinjenjem Evrope i, istovremeno, zarad ostvarenja tog cilja, iskazuje spremnost za odricanjem od „totalne“ sopstvene državne i nacionalne suverenosti.
Tako se Desimir Tošić svrstao među pionire evropskog ujedinjenja. Bio je u tome čak ispred velikog britanskog i svetskog političara i državnika ser Vinstona Leonarda Spensera Čerčila. Naime, iste te 1946. godine, samo nekoliko meseci posle srpskih studenata – tada su srpski studenti, doduše u emigraciji, stvarno bili evropska avangarda – u septembru, ratni premijer Engleske održao je na Ciriškom univerzitetu svoje slavno predavanje u kojem će pozvati na stvaranje Sjedinjenih evropskih država i Saveta Evrope.
Sam Tošić se pak nije otimao za prvenstvo (mada nije propuštao da pomene dalekovidost mladih demokrata), a Čerčila je u svojim kasnijim tekstovima stavljao na prvo mesto među „velikim graditeljima Evrope“, ispred Adenauera, Van Zelanda, Spaka, De Gasperija, Monea…
Evropejstvo je bilo, može se slobodno reći, kamen temeljac Tošićevog publicističkog i političkog angažmana. Časopis Naša reč, čiji je prvi broj izašao 1. januara 1948. godine u Parizu i među čijim osnivačima je bio i Desimir Tošić – koji će kasnije biti i njegov dugogodišnji glavni urednik, sve do gašenja lista 1990. – bio je prava pro/evropska tribina. Tako se, recimo, već te 1948. u Našoj reči pojavljuje članak pod naslovom „Od državne suverenosti do ujedinjene Evrope“. U njemu se daje detaljan pregled dotadašnjih aktivnosti na stvaranju evropske zajednice država i naroda. Uz konstataciju da se „još uvek nalazimo u predradnjama Evropske unije“, posebno se ističe da će „Evropska zajednica, pored snažnog političko-vojnog tela i centra svetske kulture, biti u stanju da reši i teška ekonomska pitanja i time da podigne životni standard, u prvom redu, narodima malih država“.
Godinu dana kasnije, oktobra 1949, sledi članak „Sjedinjene evropske države“. Povod je bilo formiranje (5. maja) Saveta Evrope, a zatim i, nakon nekoliko meseci, prva sednica Savetodavne skupštine za Sjedinjene evropske države, u Strazburu. Podržavajući snažno ovu ideju, ističući da su brojni događaji (Maršalov plan, formiranje Zapadno-evropske unije tzv. Briselskim paktom iz 1948, te Londonska konferencija na kojoj je formiran SE) „dokazali da se ne radi… o snu ni o apstraktnim planu već o jednoj realnosti na koju treba računati“, u tekstu se iznosi zalaganje za još brže i čvršće povezivanje, odnosno za formiranje, umesto Savetodavne – ustavotvorne, a odmah zatim i zakonodavne skupštine Sjedinjenih evropskih država.
Sam Tošić, povodom praznika 11. novembar, tj. povodom završetka Prvog svetskog rata, 1949. piše uvodnik u kojem govori o „neminovnosti nemačko-francuske saradnje na evropskom planu“. Dalekovido, zar ne. Jer, nije zgoreg podsetiti, u tom času Nemačka je i podeljena i okupirana zemlja; među 10 osnivača upravo formiranog Saveta Evrope (Belgija, Francuska, Holandija, Luksemburg, Velika Britanija, Irska, Italija, Danska, Norveška i Švedska) o njoj nema ni pomena. Trebalo je zaista razumeti i Evropu i istoriju da bi se napisalo tako nešto.
Nije prošlo mnogo, već novembra 1950. Desimir Tošić je kao gost posmatrač učestvovao na kongresu Unije evropskih federalista. Istovremeno, Tošić je bio i član jedne druge organizacije koja je takođe formirana tih godina – Evropskog pokreta Žana Monea. Nekoliko godina kasnije Tošić je bio među osnivačima Udruženja srpskih federalista i možda najzaslužniji što će decembra 1954. to srpsko društvo postati punopravni član UEF-a.
Kada su marta 1957. formirani Evropska zajednica za nuklearnu energiju (Euroatom) i, što je još važnije, Evropska ekonomska zajednica (EEZ), Tošić je uvodnikom u Našoj reči snažno podržao obe asocijacije, posebno ovu drugu, razume se. Koliko se Tošić gorljivo zalagao za vrlo tesno ujedinjenje Evrope govori i njegova žal što nije uspelo formiranje i Evropske odbrambene zajednice, odnosno zajedničke evropske vojske. Kao najvećeg protivnika tom poduhvatu označavao je nacionalizam i to, u konkretnom slučaju, francuski, jer je previđao opasnost koja Evropi preti, s jedne strane od, kako je govorio, „anglosaksonskog gospodarenja“ a sa druge od „sovjetskog nadiranja“. Ne treba nikakva imaginacija da bi se videlo kako ista opasnost postoji i danas. I nećemo mnogo preterati ako i u ovome vidimo – Tošićevu dalekovidost.
Ujedinjenje Evrope, međutim, Tošić nije video kao neku novotariju, kao nešto čega su se tek njegovi savremenici setili. Podsećao je, naročito u kriznim momentima kojih je i tada bilo ne manje nego danas, da se „ideja o zajednici evropskih naroda“ javila još u dalekoj prošlosti: po prvi put, kako je pisao, još početkom XIV stoleća – i to u „političkim zamislima oca italijanske poezije Dantea“.
Kao značajna satisfakcija Tošićevim stremljenjima stiglo je priznanje 1959. godine – postao je član Jugoslovenskog komiteta u Evropskom pokretu. Januar 1964. obeležilo je Tošićevo učešće na konferenciji Evropskog pokreta, odnosno u njegovoj Komisiji za zemlje centralne i istočne Evrope, u Briselu. Dok se u Jugoslaviji, dakle, pripremao i organizovao Pokret nesvrstanih, sastavljen takoreći isključivo od afričkih i azijskih zemalja, Tošić je bio čvrsto i nedvosmisleno opredeljen za ujedinjenu Evropu.
Nakon toga Tošić je (uz Vaneta Ivanovića i još neke članove Jugoslovenskog komiteta) pune tri decenije učestvovao na svim kongresima Evropskog pokreta. Imao je pravo da govori (i govorio je), ali ne i da učestvuje u donošenju odluka. Konačno, kada je 1992. u Beogradu održan osnivački kongres Evropskog pokreta u Srbiji, Desimir Tošić je, po vlastitoj inicijativi, na njemu bio prisutan kao gost. „Misao ’naših’ Evropljana iz emigracije i dijaspore prešla je najzad u Beograd“, zapisao je tim povodom Desimir Tošić.
Ovo je bio jedan, ako nije pretenciozno reći, istoriografski pogled na Tošićevo evropejstvo. Ali kako je Tošić razumeo Evropu, šta je ona za njega bila u sadržinskom, društveno-političkom smislu?
„Evropski kontinent je… rasadnik misli, civilizacije i kulture za sve ili mnoge druge kontinente, za one koji su najviše napredovali u istoriji čovečanstva“. Govoreći da je Evropa „majka civilizacije naše planete“, ali ne samo to, već da je „Evropska unija i zajednica kakve nema“, Tošić je isticao: „Evropa je imaginacija i eksperiment“ i Evropa je „solidarnost“. Ali i „pluralizam“, „samokritika“, „racionalizam“. I nadasve – vladavina prava. Citirao je „glavnog arhitektu“ Evropske unije Žana Monea: „Pravila i institucije ne menjaju prirodu ljudi, ali menjaju njihova međusobna ponašanja i odnose.“
Najkraće rečeno, dve stvari je izdvajao kao osnovne značajke „evropske ideje“. Najpre to što se u zemljama članicama „slobodno, bez carina i kontrole na nekadašnjim državnim granicama kreću roba i ljudi, o idejama da i ne govorimo“.
„Drugi značaj evropske ideje jeste u tome što je ona ostvarena demokratskim putem – dobrovoljno, i što u svojoj sredini dejstvuje kao izuzetna demokratska ustanova petnaest nekada u potpunosti suverenih država.“
Takva ljudska zajednica do skoro je bila nezamisliva. Zato je Tošić, govoreći o ujedinjenju Evrope, zaključio: „Utopija je pobedila“.
Zoran Đinđić: San o Evropi
Iako je između njih stajao generacijski jaz, i Zoran Đinđić je, poput Tošića, Evropsku uniju okarakterisao kao ostvarenje jedne utopije. Bilo je to, evo još jedne koincidencije, pola veka nakon onog već pomenutog Čerčilovog govora iz 1946, i na istom mestu, na ciriškom univerzitetu, na skupu koji je sad već nosio ime svog slavnog pionira, dakle na Čerčilovom simpozijumu, 10. oktobra 2002. godine. To Đinđićevo predavanje, pod nazivom „Evropa s dušom“, biće objavljeno dosta kasnije, tek 2009. godine, u knjizi koja će cela poneti naslov Đinđićevog izlaganja. Indikativan je podnaslov te publikacije: „Govori koji su odredili savremenu Evropu“. U zborniku su, pored Đinđića i Čerčila, razume se, zastupljeni velikani kao što su Altjero Spineli, Robert Šuman, Pol-Anri Spak, Konrad Adenauer, Šarl de Gol, Margaret Tačer, Žak Delor, Helmut Kol, Romano Prodi, Valeri Žiskar D’Esten…
Na tom simpozijumu Đinđić je počeo citirajući Čerčilove reči: „Moguća je Evropa bez stega, bez granica, u kojoj su ljudi srećni, u kojoj postoji prosperitet i u kojoj vlada sloboda.“ „To je u tom trenutku delovalo kao utopija“, rekao je Đinđić, ali „danas znamo da to nije ostala utopija.“ Potom je obrazložio svoj zaključak: „Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju.“
Poput Tošića – šta da se radi, paralele same iskaču – tragajući za idejom Evrope nije se zaustavljao na četrdeset šestoj, išao je dalje u prošlost, mada ne toliko daleko. Naglašavajući da je reč o „supstancijalnim stvarima“, Đinđić je rekao da ideja Evrope predstavlja „kontinuitet“ sa jednom drugom velikom idejom, sa „idejom večnog mira“ slavnog nemačkog filozofa prosvetiteljstva Imanuela Kanta. Ali – nije se tu, na prigodno i svečarsko, ograničio nego je, možda i pomalo neočekivano za tu priliku, ukazao da „postoji problem realizacije ove velike ideje“, odnosno da „između te velike ideje i njene realizacije postoji jaz“, te da je „zadatak svake generacije da ovaj jaz na razuman način premošćava“.
Ne govori, dakle, Zoran Đinđić to što govori pre svega iz teorijsko-istorijskih nego iz praktično-političkih razloga. I ne samo trenutnih, dnevnih, nego i sa stanovišta budućnosti. I opet, ne samo sa stanovišta Srbije nego sa stanovišta regiona. Đinđić je uvek imao u vidu širi kontekst i razmišljao na duže staze. On tada pokušava da Srbiju ubaci u poslednji vagon evropskog proširenja.
„Moja se vlada“, nastavio je Đinđić, „bavi sudbinom ove zemlje i pokušava da za neke buduće generacije napravi čvrste temelje, da veže Srbiju za Evropu“. Ali, ako se govori o Balkanu, gde je stanje, uprkos poboljšanju, „daleko od normalnosti“, potrebno je malo, pa da razvoj situacije ode u suprotnom smeru. „Ako strateški mislimo, a tome nas je Čerčil učio, onda moramo uzeti u obzir različite opcije, pa i one koje nisu pozitivne, i pokušati da i na njih nađemo odgovore – na razvoj događaja koji možda neće biti pozitivan. A nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope“ – upozoravao je.
Dakle: „Pitanje je šta sada, kako da ovaj region gde živi 50 miliona ljudi dođe do ’večnog mira’, do stabilnosti, prosperiteta i slobode?“ „Centar Evrope“, primećuje Đinđić, „uspostavio je određene procedure, pravila i kriterijume i smatra da je time završio posao, očekuje da će zemlje i narodi polako ispunjavati te kriterijume i da će priključenje Uniji „biti jedan prirodan proces“. Đinđić je, međutim, taj „optimizam stavio pod sumnju“. Jer, „sama Evropa i ideja Evrope postaju sve više i više sužene na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U samoj Evropi postoji deficit evropskog identiteta“.
Umesto rutine i inercije „treba nam velika ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred… veće od računica, od privrede koja je za mene najvažnija stvar“, rekao je Đinđić. „Pitanje je kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Veru da ideja s takvom snagom postoji ne treba napuštati. Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom razvoju, sa ’malo amo – malo tamo’, to je sve nedovoljno.“
U suprotnom, ako ne bude te „velike vizije“ pojaviće se neka alternativna rešenja. Ta „zamena“ za ideju Evrope, izričit je Đinđić, biće – nacionalizam. „Ideja nacionalizma, iako pogrešna, jaka je i lako zamenjuje druge ideje, a onda smo ponovo na početku neke nove ružne faze evropske istorije.“
„U samoj Evropi mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti i slobode, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čitav svet da je evropski model dobar i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da nije reč samo o dobrom standardu nego da je to projekat sa dušom“.
I tu, možda pomalo i neočekivano, „uskače“ Balkan, tj. postavlja Đinđić pitanje šta Balkan, takav kakav je (daleko mu lepa kuća) može da ponudi Evropi? „Iako još nismo član Evropske unije, mi imamo evropsku dušu“, zaključio je Đinđić svoje izlaganje kao poslednji govornik na Čerčilovom simpozijumu.
Zoran Đinđić je tokom svog kratkog, brutalno prekinutog premijerskog mandata, ne samo po sili svoje funkcije nego zahvaljujući svojoj neponovljivoj ličnosti, često pozivan i često učestvovao na različitim međunarodnim skupovima. Svaku priliku je koristio da pošalje istu poruku: Srbiji treba Evropa. Ali – važi i obrnuto.
Tako je bilo na svetskom ekonomskom forumu početkom 2002, koji te godine nije održan u Švajcarskoj, u Davosu, nego u Americi, u Njujorku, gde je Đinđić učestvovao na panelu „Budućnost Evrope“. Tako je bilo na predavanju koje je početkom aprila održao na London School of Economics. Tako je bilo na samitu šefova država i vlada Jugoistočne Evrope, održanog jula 2002. u dvorani „Evropa“ novootvorenog kongresnog centra u Salcburgu.
Nije se Zoran Đinđić Evrope setio tek kada je osvojio vlast. Naprotiv, ona je bila platforma na kojoj je do vlasti došao. Naime, posle rata sa Severnoatlantskom alijansom 1999. situacija je bila dosta teška, mnogo teža nego tokom demonstracija 96/97. godine kada je nošena parola „Beograd je svet“. U tadašnjim anketama javnog mnjenja „Zapad je ocenjivan negativno, NATO i Amerika apsolutno negativno“. Ipak, otkrio je Đinđić u njima i jednu (potencijalno) dobru stvar: „U vezi sa evropskom integracijom ispitanici su bili neutralni“. I odlučio je da igra na tu kartu. „Ubacili smo u igru magične reči ’evropska integracija’ i u roku od nekoliko meseci je ovaj cilj u anketama ocenjen od neutralnog ka pozitivnom. Posle četiri, pet meseci 60 odsto srpskog stanovništva je bilo pozitivno orijentisano prema evropskoj integraciji. Ljudi su počeli da se nadaju da postoji društvena zajednica u kojoj ratovi nisu potrebni i gde se može dobiti nešto kao sigurnost, stabilnost i budućnost, neka perspektiva.“
A, opet, ni te „magične reči“ nisu došle slučajno. One imaju koren u Đinđićevom evropskom obrazovanju. Na doktorskim studijama, pišući disertaciju o Marksu, Đinđić je konačno raskrstio sa marksizmom i upoznao se sa zapadnom liberalnom filozofijom, sa nemačkim, francuskim i škotskim filozofima prosvetiteljstva. I uvideo je istovremeno koliko su dostignuća savremene evropske društvene nauke, teorije i filozofije, malo prisutna u Srbiji. I kada se vratio hteo je da nešto od tog ogromnog zdanja znanja prenese u Srbiju.
Prevodio je kapitalna dela bardove evropske društvene nauke (Diltaja, Huserla, Kozeleka, Agneš Heler), prenosio, kroz prikaze i osvrte, ideje klasika Hegela, Šelinga, Fihtea, preko Vebera, Benjamina, Hajdegera, Lukača, Rajha, do Habermasa, Horkhajmera, Adorna, Gliksmana… Početkom osamdesetih, Đinđić i njegov kolega sa studija, jedno vreme glavni urednik NIN-a, Dušan Veličković, sa Miodragom Pavlovićem, urednikom Prosvete, napravili su dogovor o zasnivanju nove edicije, posvećene političkoj filozofiji i napravili čitav spisak literature koju bi trebalo prevesti. Ali, pobunili su se samoupravljači državnog izdavačkog preduzeća jer im se, navodno, oduzima hleb i od dogovora nije bilo ništa. Kao ni od najavljenih prevoda, razume se.
Jer Đinđić je smatrao da „Srbija danas“, kako je govorio, „nije gotova činjenica nego šansa… Kao često u svojoj istoriji, Srbija danas nije stanje nego projekat i vizija. Ona je na putu ka sebi, ne onakvoj kakva je bila nego onakvoj kakva bi mogla da bude.“
Evropa je bila ključna poluga uz pomoć koje bi Srbija trebalo da dođe u to poželjno stanje. Đinđić je verovao da se otvorio „prozor u vremenu“ i da se kroz njega mora brzo proći jer neće dugo trajati. „Naš cilj je da 2004. godine budemo zvanični kandidat za Evropsku uniju, a da 2010. postanemo njen ravnopravan član. Sve prepreke na tom putu ćemo uklanjati, bilo da se zovu Milošević, da se zovu ustavi, da se zovu zakoni. Ne postoji nijedna prepreka koja može da nas zaustavi na tom putu.“ Potrebu Srbije za Evropom Đinđić je upoređivao sa potrebom davljenika za kiseonikom.
Taj Đinđićev san o Evropi, san o Srbiji u Evropi, grubo je prekinut 12. marta 2003. godine. Četiri godine kasnije, pred kraj života, u svom poslednjem intervjuu (za novogodišnji broj Danasa 2007. godine), na pitanje glavnog urednika Mihala Ramača: „Kako vidite budućnost Srbije? Šta vam uliva optimizam? Čega se plašite?“, Desimir Tošić je odgovorio: „Plašim se da odgovorim.“ Bio je veliki pesimista u pogledu budućnosti Srbije.
Nešto ranije, u knjizi Etika odgovornosti, posvećenoj Zoranu Đinđiću, Vladimir Gligorov je napisao da će se „s vremenom težina tog ubistva sve više osećati.“
Epilog
Kako vam danas izgleda odnos Srbije i Evrope? Da li se pesimizam Tošića i Gligorova pokazao opravdanim?
Meni se čini da Evropa u Srbiji, tačnije u intelektualnoj eliti Srbije, nije na dobrom glasu. Blago rečeno. Ne samo među onima koji, poput Mila Lompara, svoje antievropejstvo opravdavaju tako što prave razliku između evropskih/zapadnih interesa i evropskih/zapadnih vrednosti, pa onda kažu kako je Evropa izdala te vrednosti, da je postala dekadentna i, kao što se baš ovih dana mogli čuti, upravo fašistička.
U stvari, to nije ništa novo. Pre 30 godina, 1992, Latinka Perović je napisala: „Ovde su danas sve glasniji oni pojedinci i institucije koji tvrde da je Zapadna Evropa izvor svih zala, da je nemilosrdna u svom egoizmu, nepopravljiva u krajnjim namerama da nas pokori, ali i da je duboko oronula i presušila, da je dekadentna.“ Pre 100 godina poznati nemački filozof istorije, Osvald Špengler, napisao je svoje kapitalno delo Propast Zapada. Ni tada, međutim, to nije bilo neko sasvim originalno otkriće. Jer, čak pre 200 godina to se pisalo i proricalo u Rusiji. Još polovinom tridesetih godina 19. veka ruski književnik Odajevski je napisao da „Zapad propada“.
Vrlo mlake reakcije, da se vratimo u današnjicu, propratile su odlazak Aleksandra Vučića u Moskvu. Ovde se ne shvata da Putinova Rusija nije naslednica sovjetske antifašističke borbe i da je Srbiji mesto bilo u Kijevu. Da ne govorimo o tome da Srbija nije organizovala nikakvu sopstvenu proslavu Dana pobede i Dana Evrope. Ni pomena o pravim oslobodiocima – partizanima. Ovde ne samo vlast, nego i opozicioni prvaci, profesori univerziteta, advokati, Putinovu agresiju na Ukrajinu opravdavaju time što je, navodno, Ukrajina ugrozila ruske nacionalne interese. Zaboravlja se da je isto tako Hitler objašnjavao okupaciju Poljske – time što je Poljska ugrozila nemačke nacionalne interese.
Mnogo je oštrih reči sa nezavisnih i profesionalnih medija izrečeno na račun Evrope zbog toga što, navodno, ne podržava studentske i građanske proteste u Srbiji. A podržava, govorilo se, one u Gruziji. Pri tome se niko nije zamislio nad činjenicom da je Tbilisi prepun evropskih zastava a da u Beogradu nema nijedne.
Pa i ona, svakako hvale vredna, studentska biciklistička „tura do Strazbura“ održana je pod sloganom „Evropa je dugo spavala“. A u stvari, dugo je spavala (i još se nije sasvim razbudila) Srbija – jer već godinama ne podržava Evropu koja je napadnuta, koju pokušavaju da slome tri savremene, što vojne što ekonomske, super sile: Rusija, Kina i Amerika. I što je i onima koji predvode ove današnje proteste trebalo gotovo pola godine da se te Evrope sete, tj. da joj se obrate.
Na kraju, u potrazi za nekom vrstom zaključka, postavio sam pitanje da li će, posle odlaska Aleksandra Vučića sa vlasti, u Srbiji preovladati proevropsko raspoloženje. Pošto nisam mogao da organizujem jedno pravo istraživanje javnog mnjenja, napravio sam anketu među nekolicinom prijatelja. Na osnovu njihovih odgovora rekao bih da su šanse za to 50:50. U najboljem slučaju.
Neki nekontrolisani sukob, za koji se ne zna na koju će stranu, nikako ne odgovara Evropskoj uniji. A Srbiji još manje, naravno
Šta ako novi premijer Đuro Macut pozove opoziciju na razgovore? Možda sa dnevnim redom, a možda i bez dnevnog reda – da se razgovara o tome može li između dve zavađene društvene strane uopšte da se razgovara?
Mnogo je na opozicionoj strani bilo glasova koji su nipodaštavali Đura Macuta kao mandatara, neretko se prelazila mera dobrog ukusa. Jasno je, naravno, da je Macut Vučićev izbor – koji je, kako u Novom magazinu pronicljivo primećuje Dimitrije Boarov – verovatno iznenadio i mnoge njegove bliske saradnike, ali ima on i svoje dobre strane. Taj izbor nije slučajan niti plod iznudice već, kako su neki analitičari primetili, predstavlja i svojevrsnu poruku, da ne kažemo baš ruku pomirenja, nije to Vučićev manir, pruženu opoziciji. No, Macutov poziv biće svakako Vučićev poziv, što znači da će imati stvarnu političku težinu. Drugo, na taj poziv niko neće moći da odgovori onom floskulom – nisi nadležan. Macut je nadležan, to je fakat.
Dakle, da se vratimo na pitanje, šta će odgovoriti opozicija? Nije sigurno da u toj, još uvek nedovoljno koherentnoj grupaciji – studenti, univerziteti, Proglas, partije – postoji raspoloženje da odgovor bude pozitivan.
Konkretno govoreći, ne vidim zašto opozicija ne bi prihvatila taj poziv. Ima mnogo izreka na tu temu. Svojevremeno je predsednik Hrvatske Ivo Josipović u Vukovaru rekao da je „bolje 10 godina pregovarati nego jedan dan ratovati“. Ali tada je već bilo kasno. Aleksandar Vučić je, ne tako davno, u svom „nadgornjačkom“ stilu rekao: „Bolje sto godina pregovarati nego jedan dan ratovati.“ Za to još nije kasno.
Dobro, poznato je da Vučić češće govori ono što ne misli nego obrnuto – što i svojim delima potvrđuje – ali to je nešto što za opoziciju spada „u rok službe“ i sa čim se valja pomiriti. Ako je mir zbilja najpreči.
Štaviše, čini mi se da bi, ako Macut ne uputi takav predlog opoziciji, ona sama trebalo da takav predlog, štaviše zahtev, uputi Macutu.
Time bi domaćoj (ali i međunarodnoj) javnosti pokazala da se do krajnjih granica zalaže za mirno rešavanje krize i da je u tom pogledu maksimalno konstruktivna.
Neko će reći: dokle će pametniji da popušta? To je stvar percepcije. Jer to što Vučić zateže pokazatelj je njegove slabosti, a ne snage. Istovremeno, popuštanje bi zapravo bilo znak samopouzdanja i sigurnosti u sopstvenu poziciju, snagu i – budućnost. Na kraju krajeva, zar nije rečeno da je ova borba maraton, a ne sprint.
Jedan od rezultata tog dijaloga mogao bi da bude obrazovanje posebnog tela – ekspertskog, političkog, paritetnog, kako god se dogovore. Taj Corpus Speciale kao glavni, ako ne i isključivi zadatak imao bi da popravi izborne uslove (mediji, birački spiskovi, kontrola izbornog procesa itsl.) tako da izbori na kraju, tj. za 3-6-9 meseci, zaista budu fer i pošteni.
Tako nešto bi sigurno dobilo podršku međunarodne zajednice, tj. Evropske unije, pre svega. Jer, kad razgovarate s posmatračima iz Evrope, njihovo prvo pitanje je donedavno bilo da li će Vučić napasti sever Kosova. Danas je to – da li će Dodik otcepiti Republiku Srpsku. (Treće je šta će biti sa Crnom Gorom mada je ono daleko ispod prva dva.) Što sve, naravno, ne bi bilo moguće bez ogromnog (i malignog) uticaja Rusije na ovom našem prostoru. Koji se, iz meni lično sumnjivih razloga, u „javnom diskursu“ potpuno zanemaruje.
Kada se danas poručuje: Evropa je dugo spavala, to baš ne odgovara istini. Pre bi se moglo reći da se Srbija tek sada probudila. Jer evo, trebalo joj je pet meseci da krene put Evrope. Pa je tako prespavala i ono cepanje zastave Evropske unije. A osoba kojoj se to desilo nije nepoznata javnosti i, štaviše, istaknuti je opozicioni delatnik. Ali se niko nije našao da ga bilo šta pita o tom događaju.
Zato neki nekontrolisani sukob, za koji se ne zna na koju će stranu, nikako ne odgovara Evropskoj uniji. A Srbiji još manje, naravno.
Svojom prirodom studentsko-građanski zahtevi nude „kopernikanski obrat“ u poimanju politike i političkog
Intervju Jovan Komšić, politički sociolog
Sagovornik Novog magazina, redovni profesor Univerziteta u Novom sadu u penziji, Jovan Komšić, retko se pojavljuje u javnosti iako već decenijama objavljuje knjige i članke koje odlikuje britka analiza društveno-političkih zbivanja.
Koji su, po vašem mišljenju, najvažniji rezultati aktuelnih protesta? Izdvojiću dva dostignuća. Tragom zaboravljenog upozorenja Bogdana Bogdanovića: „Jezik je misao, misao je čin“, uključujući činjenicu da „svaka pretnja slobodi čovekovoj počinje uvek i pre svega u domenu jezika“, prvi takav fenomen „stvarnog i mogućeg“ možemo prepoznati u neočekivano probuđenim, raskošnim odlikama pozitivne antropologije – sa čitavim arsenalom kulturoloških, kreativno-komunikacijskih, emancipatorskih, etičkih, solidarističkih i drugih, dobrih crta ljudske prirode. Šta ćete lepše i zanosnije od studentske poruke: „Strah je nestao, mraka više nema, ljubav je na ulicama“! Mladi i njima pridruženi učitelji, nastavnici, profesori, radnici, paori i programeri, umetnici, taksisti, domaćice i preduzetnici… više ne pristaju na sumrak ljudskosti i civilizovanosti, na despotiju običaja „nemih pognutih bića, zagledanih u svoj trbuh“. Naročito ne pristaju na rat vladajuće grupe protiv svojih sopstvenih podanika. Koliko god se distancirali od svake primisli na politiku i političko, studenti zapravo zahtevaju novi obrazac politike. Gde je tu „antisrpska obojenost“ kada se traži „da svako snosi odgovornost za svoja dela i nedela“. Još nismo potpuno svesni bisera političke vrline koji nam studenti daruju stavom da država za njih više nije misteriozno biće, suludi „vlasnik naše dece“, svemoćni „kontrolor političkih snaga, moralnih snaga, privrednih snaga“. Ovo su, da podsetim, musolinijevsko-fašističke apoteoze države, „prirođene“ onoj ključnoj: „Sve unutar države, ništa izvan države, ništa protiv države“. Srećom, martovski niški Edikt nam poručuje: „Država je zajedničko dobro svih njenih građana; Srbija je zajednica građana“! Zato drugo, veliko dostignuće prepoznajem u odbacivanju „bukagija“ zatvorenog, samozačaranog i samozarobljenog društva. Svojom prirodom, studentsko-građanski zahtevi nude „kopernikanski obrat“ u poimanju politike i političkog. Studenti se i dalje drže parole „bez politike“ iako su, kako kažete već zašli u tu sferu. Zašto oni uopšte odbijaju ne samo stranke nego i politiku? Razumem ogorčenje politikom i političarima. Mnogo spoljašnjih inputa i primarnih iskustava njihovog mladog života kreirani su iz sive zone domaćih, regionalnih i belosvetskih politika, iz demagoških proračuna i dominirajućih praksi licemernih, lukavih i pohlepnih aktera, koji decenijama, manje-više nekažnjeno, paktiraju sa đavolom. Takvi šegrti i „mastermajndi“ malog i velikog zla oslanjaju se, pre svega, na „tvrdu“ moć (para)državne komande, skrivenu moć kartelske hobotnice organizovanog kriminala, potplaćene i preplaćene „poslenike javne reči i slike“, kao i na kulturu bede, podložne uticaju političke i najšire korupcije, klijentelizma, zemljačkih i rodovsko-klanovskih relikata naše, zakasnele i ratovima replemenizovane nacije. Međutim, budući da je prava politika pre svega vrlina miroljubivog takmičenja i razboritog sabiranja ljudskih interesa u pravom uređenoj zajednici slobodnih individua, onda ova naša sadašnja mladost inicira i, na svoj način, kreira pretpostavke za nov model politike – politike mira, stvaralaštva, odgovornosti, građanske participacije, solidarnosti i zakonske slobode. Nastaje dakle nešto što se razgovetno i uverljivo opire sabijanju društva u okvire zatvorene zajednice – sa mentalitetom opsednutog logora-tvrđave, sa urotničkim teorijama, proizvodnjom „neprijatelja“ i heraklitovskim „spoznajama“ kako je „rat otac svega i svega kralj“. Pomera se, tako, kolektivna svest ka standardima otvorenog društva. Naročito je važan „ukus slobode“ i svest da bez „začina“ lične odgovornosti i izborne smenjivosti vlastodržaca nema, niti može biti bilo kakvog slova i uverljive priče o demokratiji. Novo se začinje. Naravno, Hic Rhodus, hic salta. Duga će biti osmoza takvih političko-kulturnih „sokova“ valjanih vrednosti. Ako budemo imali snage i volje za „staloženiju pamet, širi zamah i duži dah“ (Vasa Stajić) društvo i demokratski modernitet dobiće novu šansu – drugu, posle Đinđića – da nađu svoje mesto i „dušu“ na sceni Srbije.
Plašim se mogućnosti da plenumski stratezi velike promene promaše momenat koji može biti podveden pod oznaku stvarnog ozbiljenja kantovske formule „državotvorstva“ u miru i zakonskoj slobodi
Međutim – i to je izuzetno važno da se ne previdi – ozbiljna pretnja po začetu promenu može nastati pumpanjem praznorečive euforije od strane salonskih „analitičara“ i prateće „nacionalne“ inteligencije. Koliko su frekventni na retkim profesionalnijim medijima, skoro u istoj meri ostavljaju utisak da se u misaonoj disciplini, koja se zove političko-sociološkom naukom, najblaže rečeno, ne snalaze primereno vlastitim ambicijama. Možda nemaju interesa ili, pak, ne umeju da shvate da još nije potpuno eliminisana mogućnost da – kako je s kraja 80-ih godina prošlog veka Bogdanović proročki kazivao – „zavađeni sami sa sobom i sa svetom u kojem živimo“, sada, podelimo zadnje ostatke „sudbine poslednjih balkanskih Indijanaca u Evropi“. Da li se protesti trenutno nalaze na prekretnoj tački ili oni još mogu da funkcionišu na dosadašnji način? Na to, naprosto, nije moguće dati pouzdan odgovor. „Prekretnica“ se, u određenom smislu, može sagledavati u kontekstu sada već legitimnog pitanja: Da li „duh“ niškog „Edikta“ može zaista da postane „Duh srpskog vremena“ u novonagoveštenoj svetskoj podeli „geopolitičkih karata“? To, naravno zavisi i od toga da li danas ima dovoljno društvene volje i umeća da se od nagoveštaja programsko-demokratskih alternativa – sve sa „buljucima“ kontroverznih interesa, učitavanja i očekivanja – dospe do, sadržaju studentskih zahteva, adekvatnih i konsekventnih artikulacija i preciziranja sutrašnjeg pravednijeg i slobodnijeg dana, meseca i godine. Iako u društvima pod despotskim jarmom običaja i teškim za demokratiju, kao što je naše, istorija, po pravilu, nije shvaćena kao „učiteljica života“, ipak ima smisla podsetiti na činjenicu da su se ishodi velikih prevrata umnogome razlikovali od namera njenih inspiratora i tvoraca. Recimo, za rezultate Francuske građanske revolucije (1789), inspirisane idealima jednakosti, bratstva i slobode – oduševljeno podržanih od strane „obrazovanih ljudi, prožetih optimističkim verovanjem u dobrotu ljudske prirode, a lišenih političkog iskustva“ – poznati istoričar kaže: „Hteli su da preurede monarhiju a ustanovili su republiku; hteli su da poprave finansije a došli su do deficita i do bankrotstva; hteli su da urede crkvu a uneli su nered u nju; hteli da održe dobrovoljačku vojsku a stvorili su obaveznu vojnu službu. Hteli su da daju Francuskoj mesnu samoupravu i političku slobodu a pripremili su centralizovanu i autoritativnu vladu. Hteli su da se odreknu rata i osvajanja a bacili su Francusku u čitav niz ratova praćen velikim osvajanjima. Hteli su da daju drugim narodima primer jednog uzornog uređenja a ulili su im odvratnost prema njemu“. U tom kontekstu, kako gledate na akcije tipa „pritisak na ekonomiju“? Ako ćemo o privrednom rastu, što se temelji na „vladavini investicione tame“, posredstvom tajnih klauzula međunarodnih ugovora, što svakako ne može biti isplativi istočnik novih, dodatih vrednosti u društvu i ekonomiji, itekako sam saglasan sa zahtevima da se otvori politički trezor naših ekonomsko-finansijskih tajni i, koliko je moguće, spreči dalje ugrožavanje ekonomske i svake druge budućnosti. Nisam međutim uopšte siguran da je nada u povoljne efekte zaustavljanja vozova na prugama, kamiona na gradilištima, sutra, možda, struje i vode u selima i gradovima, društveno-korisno proračunata. Štaviše, kad je reč o recepciji takvih poteza u očima vlastite i željeno šire izborne baze, mislim da tako nešto neće biti berićetno ni za „preduzimače“ takve „neposlušnosti“. Jedna od parola koja se često čuje jeste i „sva vlast plenumima“. Evroazijska istorija prošlog veka porađala je, u nekoliko navrata, i na Zapadu i na Istoku, projekte koji su trebali da nadiđu sistemske okvire ljudskog otuđenja, osiromašenja i imperijalno-kapitalske eksploatacije. U nameri da se društva izleče od oligarhijskog „virusa“ političko-parlamentarne organizacije države, na mahove se činilo da je pravi lek najzad otkriven u formi i sadržaju neposrednog, nepartijskog demokratizma radničkih veća, sovjeta radnika, seljaka i vojnika. To je, jedno vreme, davalo i svoje neosporno pozitivne efekte.
Evropska unija ipak ostaje i dalje taj kontinent kakvog-takvog mira, ekonomske i socijalne sigurnosti, otvorenosti i slobode
Pokazalo se, nažalost, da u paralelogramu moći globalnih, državnih zajednica, kao i u misterioznijim slojevima ljudske naravi, taj model neposrednog demokratizma nema kapaciteta da dugo „održava napon“, suzbije rađanje novih hijerarhija moći i sistemski stabilizuje superiorniji poredak ekonomskih i političkih sloboda. Za razliku od mnogih studentskih „parlamenata“, nove i verodostojnije forme participacije do sada su se pokazale kao dragocen instrument mobilizacije demokratskih energija na univerzitetima. I zato su plenumi – čiji jezik, misao i dosadašnje delo relaksirajuće osećamo u javnosti Srbije – iznimno značajni. Međutim, problem vrlo ozbiljne koncepcijske naravi nastaje sa povremenim i vrlo maglovitim inicijativama da se plenumska mustra izdigne na više nivoe društvenih procedura i teritorijalne organizacije vlasti. Za naš današnji trenutak itekako je korisno i podsećanje da od nas samih zavisi da li će nas osvojeni status jednakosti „odvesti u ropstvo ili slobodu, u prosvećenost ili u varvarstvo, u procvat ili bedu“. I iz tog razloga naša je velika sreća što studenti, za sada, istrajno insistiraju na institucijama. Da li se treba, onda, uopšte dvoumiti u kom smeru nas može odvesti aktuelna politička ponuda krajnje antagonizovanih, skoro nepomirljivih opcija za blisku i dalju budućnost? Ako u tom kontekstu svedočimo nagoveštajima i sve širim nadama u mogućnost brzog i radikalnog preloma, onda moramo mnogo bolje razmisliti o prirodi i funkcionalnosti brojnih nejasnoća. S obzirom na nepredvidivost mnogih faktora naročito uzburkane društvene dinamike, idejne nejasnoće nekada mogu biti korisne za ostvarenje određenih ciljeva. Nekada, bogami, takve „magle imena i reči“ porađaju društvene ishode posve drugačije od deklarativno željenih ili, pak, od skriveno nameravanih. Plašim se, stoga, mogućnosti da plenumski stratezi velike promene – ako stratezi uopšte postoje – promaše momenat koji može biti podveden pod oznaku stvarnog ozbiljenja kantovske formule „državotvorstva“ u miru i zakonskoj slobodi, dostupne, kako filozof misli, čak i „samom narodu đavola“. Da li je došlo vreme da opozicione stranke preuzmu štafetu borbe od studenata? Ako ćemo na tragu pomenutih velikana filozofsko-političke misli, Kanta i Tokvila, zapaziti da se danas radi o takvom „stanju nacije“, u kome se pripadnici istog naroda moraju među sobom prisiliti na pokoravanje zakonima i institucijama, kako se ne bi, posle kraće ili duže etape sveopšte deregulacije, sunovratili u novu-staru provaliju samovlašća i svevlašća, onda još ima smisla da razgovaramo o prirodi bitnog zadatka. Da svetlo naših političkih umova, dok ga još koliko-toliko ima, usmerimo na predmet, koji teorijski možemo nazvati „mirnom“ iliti „konzervativnom revolucijom“, u smeru revitalizacije ustavno-demokratskih vrednosti i procedura. To može i mora rešavati niko drugi do politički organizovane elite, uz dobrodošao i, nažalost, i dalje nužan robusni pritisak studentskog pokreta i masovnog, autonomno organizovanog građanskog društva. I opozicione stranke i autonomno organizovani društveni akteri, pre ili kasnije – bolje pre nego kasnije – moraju iznedriti mehanizam predstavljanja ili delegacije vlastitih interesa u, na neki način, formalizovanom susretu vlasti, parlamentarne i respektabilnijih predstavnika vanparlamentarne opozicije i autentičnih organizacija civilnog društva. Nikako u javnosti ne sme biti zanemarena činjenica da su izbori jedini istorijski otkriven i potvrđen instrument mirnog rešenja krize i povratka standardnim procedurama predstavničke demokratije, kao najmanje lošeg poretka prava i slobode. Opozicija predlaže prelaznu vladu, ali bez trenutno vladajućih stranaka, dok vlast odlučno odbija i svaku pomisao na prelaznu vladu. Osobno, kad je reč o postupcima i formama u toj međufazi, i premda se toj ideji – svako iz ugla svojih interesa – danas opiru i vlast i opozicioni parlamentarni subjekti, sklon sam proceni da će se ako, nažalost, dospemo do krajnje suženog, elementarnog izbora između mira u Srbiji, s jedne strane, i nesagledivih posledica masovnih nemira, represija i sukoba, s druge strane, najmanji sadržalac studentsko-građanskih i političkih volja možda jedino moći pronaći u formi privremene ekspertske vlade sačinjene od nepartijskih profesionalaca, univerzitetske struke i neokrnjenog moralnog digniteta. Uprkos svemu, i dalje ova naša Srbija ima takvih ljudi. Da li idemo ka kompromisu ili ka radikalizaciji? Predsednik najavljuje „kontrarevoluciju“. Ne znamo podrobno šta to sve može da znači. Neki bi kazali da je to, zapravo, „plašenje mečke rešetom“. U kontekstu sličnih prošlovekovnih, evropskih iskustava, mogu da pretpostavim samo neke od mogućih i manje-više verovatnih opcija. Recimo, ako čitamo istorijske knjige o fašizmu („u svojoj epohi“), onda u ovoj našoj epohi možemo da prepoznamo izvesne sličnosti sadašnjeg „brže, bolje, jačeg razvoja“ sa tzv. musolinizacijom države. „Skupljanjem nacije u snop energije“, osporavanjem partija uopšte, naročito proglašavanjem opozicije za „besmislenu i suvišnu“, Musolinijev režim je objedinjavao partijski i državni aparat. U takvoj koncentraciji „političkih, moralnih i privrednih snaga“, formula „razvojne diktature“ glasila je ovako: „Za deset godina, drugovi, Italija se neće moći prepoznati“.
Nema verodostojno evropske, antifašističke Srbije bez priznate Vojvodine kao dobro shvaćenog interesa Srba i Srbije
Srećom, osim opskurnih najava masovnih hapšenja pripadnika opozicije, od strane skupštinskih zvaničnika, iz redova SNS, i ulazaka policije u prostorije civilnih organizacija – sa svrhom kontrole „subverzivnih“ aktivnosti, finansiranih od strane američke države – igra na musolinijevsku kartu sačinjavanja „granitnog bloka nacije“ još nije shvaćena na Andrićevom vencu kao jedina „prava“ i moguća „igra u gradu“ Nedavno je formiran pokret Solidarnost na čelu sa Goranom Ješićem. Neki će reći: evo još jedne opozicione partije a već ih imamo previše. Šta vi mislite? S obzirom na deficit mudrosti političkog društva Srbije – kako vlasti, tako i preovlađujućeg dela opozicije – u odnosu prema Vojvodini, s jedne strane, i većinski spoznatu, objektivnu, dokazano plemenitu potrebu Vojvodine i Vojvođana da svoju sudbinu vezuje za evropski, antifašistički orijentisanu Srbiju, pojava ovakve asocijacije građana, već u svom nukleusu, umreženu preko lokalnih sredina u integralno javno i političko polje čitave Srbije, sa programskim odrednicama i senzibilitetom naklonjenim vrednostima studentsko-građanskog pokreta, može samo biti pozdravljena. Zato na proevropskom parčetu našeg demokratskog političkog neba nema stvarnog razloga za podozrenje. Ovi drugi, naravno, nisu „nadležni“. I sam povratak Gorana Ješića na javnu scenu, sa zavidnim portfoliom nekompromitovanih političkih funkcija i iskustava, može biti shvaćen kao nova šansa za reafirmaciju autentičnih standarda evropske demokratske i regionalne politike u ovom krajnje delikatnom trenutku skoro zaustavljenih evropskih integracija Srbije. Naravno, vreme će pokazati da li mu je pružena ruka i da li će i on sam umeti da adekvatno odgovori vlastitoj ambiciji i ljudima koji su mu ukazali poverenje. Kakva je autonomija Vojvodine potrebna Srbiji? Često sam počinjao odgovore na ovakvo i slična pitanja citirajući filozofa slobode, Benžamena Konstana. Inspiratorima i izvođačima bonapartističkog centralizma on je poručivao: „Raznoobraznost je život. Jednoobraznosti je smrt“. Ovog puta bih želeo da podsetim na jednog, inače umnog, osećajnog i plemenitog Sremca, Borislava Mihajlovića Mihiza, koji je govorio o „nesrećnom nacionalnom sklopu Autonomne socijalističke pokrajine“ te primetio da Vojvodina „… nije ni srpska, ni mađarska, ni bunjevačka, već komunistička, što će reći svačija i ničija, pa nikom nije potaman“. Nasuprot tome, isto rođeni Sremac – kao i Mihiz – a „nakalemljen“ na izdanak stare laćaračke „loze“ Pajića, srpskih dobrovoljaca u Velikom i vojvođanskih partizana u Drugom ratu, mislim da je Vojvodina mnogima potaman baš zbog toga što nije ničiji plemenski posed.
Veliko dostignuće prepoznajem u odbacivanju „bukagija“ zatvorenog, samozačaranog i samozarobljenog društva
Nisam siguran ni u to da bi, danas, i sam Mihiz pristao na svojatanje Vojvodine na način „pljuvanja u bunar iz koga se pije voda“, kompenzovanjem vlastitih inferiornosti i manjka komunikacijske vrline porivom za gospodarenjem i komandovanjem, u ime, svakakvih i svačijih, svađalačkih interpretacija tradicionalističkih fantazmi. Pa i samo „Srpsko vojvodstvo“ je evropski projekt. I Miletić je snevao vojvođansku „Švajcu na istoku Evrope“. Nema dakle, danas, verodostojno evropske, antifašističke Srbije bez priznate Vojvodine, kao dobro shvaćenog interesa Srba i Srbije. Da Vojvodine nema, valjalo bi je izmisliti! Bilo bi prirodno da EU bude neka vrsta medijatora i moderatora razgovora između vlasti i opozicije. Međutim, mali su izgledi za to. Nažalost, zaista mnogo toga ne vidimo „dalje od vlastitog nosa“. Uz sve trendove, koji podsećaju na dezorijentaciju i „krunjenje“ evropskog bića, u krizama nakon Velikog rata, opadanja ugleda i kompromitacije nacionalnih politika vodećih evropskih zemalja (uključujući slom dobrih vrednosti ugrađenih u Društvo naroda) u izazovnom i neprijatnom „susretu“ sa razobručenim fašizmima i nacizmima – kom „carstviju“ mi danas možemo da se pridružimo, a da znamo šta je stvarno dobro za budućnost naše dece i unuka? Pa ako se, kao što je evidentno, Amerika ovih godina umorila od svoje republikanske, liberalne demokratije, Evropska unija ipak ostaje i dalje taj kontinent kakvog-takvog mira, ekonomske i socijalne sigurnosti, otvorenosti i slobode. Zato, valja nam se potruditi da one, koji to potcenjuju, ne vole promaju, a licemerno, ispod stola, trguju sa sličnima iz te iste Evrope, primoramo da se makar javno deklarišu kao pristalice zaostalosti, ksenofobnog konzervativizma, tradicionalizma, rata i autoritarnosti zatvorenih društava. Da ne krivotvore svoje pravo lice i ne lažu vlastiti narod.
Od Evrope se uvek očekuje više, ali između navedenih primera postoji jedna, možda sitna, ali bitna razlika. Protesti u Gruziji su snažno proevropski orijentisani, na svakom koraku su zastave Evropske unije; takvog nečeg ni približno nema u Srbiji. Štaviše, ovde na zastavi protesta piše – „bez politike“
Evropa je licemerna! To tvrdi vlast, to tvrdi i opozicija. To tvrdi desnica, ali i levica.
Čisto hronološki gledano, desnica, tj. nacionalisti, suverenisti, antiglobalisti i ostali isti to pričaju poodavno. U skladu s tim, aktuelna vlast, otkako je zauzela pozicije, radi na diskreditaciji Evrope u očima građana Srbije. I mora se reći da u tome nije bila bez uspeha jer podrška Evropi i tzv. evropskim integracijama već godinama neprekidno opada.
Levica kao da je polako prihvatala ove optužbe, pa se i na toj strani sve više govori o „evropskom licemerstvu“. Toj antievropskoj navali ovih dana se priključio i Slavoj Žižek, taj, kako reče Ivan Milenković, „savršeni antikantovac“ (a Kant, čuveni nemački filozof prosvetitelj, zalagao se za večni mir i svetsku federaciju) čiji „komunizam/lenjinizam/staljinizam probija gde god nogom kroči“.
Još pre toga je Žižeka raskrinkao Vladimir Gligorov napisavši: „Oni koji misle da će o neoliberalizmu nešto shvatiti čitajući Žižeka i Lenjina, treba, naravno, da nastave s tim.“ Tuš.
Evropa je na ovaj ili onaj način već 10 godina napadnuta od Rusije, možda još ranije od Kine, a sada i od Amerike. Znaci solidarnosti Srbije sa Evropom (napose Ukrajinom) za to vreme bili su vrlo slabi, ako su uopšte postojali. Ali zato nije prestajala da od te iste Evrope traži pomoć i podršku.
Evropa je licemerna, kaže Žižek, zato što je „izrazila podršku gruzijskom narodu“, dok je „izuzetno tiha o pobuni u Srbiji“.
Od Evrope se uvek, tako nas je ona naučila, očekuje više, ali između navedenih primera postoji jedna, možda sitna, ali bitna razlika. Protesti u Gruziji su snažno proevropski orijentisani, na svakom koraku su zastave Evropske unije; takvog nečeg ni približno nema u Srbiji. Štaviše, ovde na zastavi protesta piše – „bez politike“.
Taj slogan se koristi protiv Vučića mada je, u stvari, baš Vučić najviše učinio da građanima ogadi politiku, tj. političke stranke, kako ne bi bilo posrednika između njega i naroda.
Zoran Đinđić je govorio da „politika podrazumeva institucije, racionalnost i odgovornost“ i „politika je nešto plemenito“ jer je njena svrha da ostvari opšte dobro. Takođe, evropske integracije video je „kao zadatak koji vodi našem unutrašnjem preoblikovanju, samodisciplinovanju, uljuđivanju, kultivisanju, edukaciji“.
Neki glasovi kažu da većina mladih koji danas protestuju nije ni bila rođena onda kada je Zoran Đinđić mučki ubijen. Pa i da im lik i delo srpskog premijera ne znače previše. Istini za volju, to i ne treba da čudi. Podosta je u poslednjih dvadesetak godina – sa obe strane društveno-političkog spektra – urađeno na zatiranju njegove političke i filozofske zaostavštine.
Ako se mladima možda i ne može mnogo zameriti, trebalo bi da stariji, pogotovo oni koji spadaju u intelektualnu elitu, imaju malo duže pamćenje. Recimo, oni okupljeni u inače dobrodošloj inicijativi Proglas. Ali i tu se događaju čudne stvari. Tako vidimo da Milo Lompar, koji je Zorana Đinđića proglasio izdajnikom, postaje sve aktivniji član ovog udruženja. Doduše, nije Lompar upotrebio baš tu reč. Rekao je ovaj veliki poklonik Amfilohija Radovića da Zoran Đinđić predstavlja „zaštitni znak politike otvorene kapitulacije“. Dakle – to je to.
Uprkos tome, Lompar je najavljen kao učesnik Proglasove tribine u Kragujevcu zakazane za 25. februar. Skup je, zbog bolesti jednog gosta, u poslednji čas otkazan, ali se svejedno nameće pitanje kuda (želi da) ide Srbija. Tim pre što je naslov tribine upozoravajući – „Budućnost se ne gradi krvavim rukama“.
Srbiji je potrebna neprelazna vlada. Vlada koju Vučić, ali ni bilo ko drugi, neće moći da „pređe“, tj. da je izigra i zloupotrebi, i koja će uspešno obaviti svoj glavni, praktično jedini zadatak – da u roku od, na primer, tri meseca pripremi nove izbore za Republičku skupštinu
Vučić je u nokdaunu. Ali kao što je poznato, grogirani bokser je najopasniji. Tim pre što, malo cinično govoreći, na kolena su ga bacili mangupi u sopstvenim redovima. On se, kao iskusan i svim farbama namazan političar, jeste presvukao u jagnjeću kožu, ali članovi SNS-a to nisu uspeli. Jeste on počeo da propoveda mir, ali su njegovi lojalisti pomislili da je to samo trik i da on i dalje to ne misli ozbiljno.
Paradoksalno, to je ipak njegovu poziciju uprostilo, svelo je takoreći na „biti ili ne biti“, dok je poziciju opozicije zakomplikovalo. Bila je u zavetrini, a sada je isterana na čistinu i mora brzo da odluči, što bi rekao Lenjin, šta da (se) radi.
To pitanje možda i ne bi bio tako složeno da ona sama nije prilično složena, tj. raznolika i rascepkana. U stvari, opozicija je prilično jedinstvena oko toga da pod ovim uslovima neće na izbore, ali – šta sa dijalogom? Ovo takoreći strateško pitanje: dijalog, da ili ne, pretvorilo se u konkretno i taktičko: konsultacije – da ili ne? Da li, naime, treba ići na razgovore s predsednikom Republike povodom formiranja nove vlade ili ne treba ići? I ako se ide, s kakvom platformom se ide?
Dodatan problem za opoziciju je u tome što ona, takva kakva je trenutno, gotovo da nema legitimitet da na ta pitanja odgovori sama. Biće potrebno da sasluša bar dva faktora – studente i Proglas. U ovom trenutku praktično je nemoguće predvideti šta će i da li će ovi prvi uopšte odgovoriti na to pitanje.
Taj odgovor – kao i dogovor političkih partija – mogao bi odlučujuće da zavisi od pomenute platforme. Da li je, recimo, prelazna vlada zahtev s kojim se ide pred Vučića. S tom idejom se, makar na prvi pogled, načelno cela opozicija slaže, ali ne i oko načina na koji će ona biti formirana, tj. oko njenog – ne personalnog nego strukturnog – sastava. Da li će ona biti ekspertska, ili politička, ili neka mešavina? A pre svega, da li je opozicija – sad u najširem smislu te reči, gde god se nalazila – voljna da u toj vladi sedi zajedno s predstavnicima aktuelne vlasti? Čini se da nisu tako slabe (ako nisu i jače) snage koje su za radikalna rešenja (a nisu radikali) i koje bilo kakav kompromis a priori odbacuju. Kuda bi to moglo da vodi, u ovom trenutku nije zahvalno procenjivati.
Sa druge strane, vlast je do sada svaku pomisao na prelaznu vladu kategorički odbijala. Zašto bi sada, sa još uvek ubedljivom parlamentarnom većinom, to prihvatila? Ipak, situacija se proteklih dana i za samo 24 sata drastično menjala, pa nije isključeno da bi to moglo da se desi još koji put. Takođe, ta vlada bi mogla da bude shvaćena i kao neka vrsta dijaloga, put do smirivanja tenzija – ako to vlast stvarno želi. S tim u vezi svoju reč trebalo bi da kažu i studentkinje/studenti kako će oni dalje artikulisati svoju ulogu? Jer, pravna država, što je njihov osnovni zahtev, ne uvodi se dekretom, to je proces koji zahteva godine. Dalje, moglo bi se Vučiću u tom „nadgornjavanju“ reći, ako već ankete govore vama u prilog, zašto se plašite izbora? A možda bi se, zarad međunarodnog kredibiliteta, mogla dati i neka dodatna garancija: recimo da Expo 2027. kao državni projekat neće biti zaustavljen (što, naravno, ne znači da ubuduće sve u vezi s njim ne mora biti potpuno transparentno). Nije mnogo verovatno da bi vlast ovakvu ponudu prihvatila.
Dogovor oko prelazne vlade ili nekog okruglog stola sličnog kapaciteta bilo bi lakše postići ako bi se pojavila i neka treća strana – kao inicijator, medijator, posmatrač, ogledalce, kako god. Praktično, to ne može biti niko drugi sem Evropske unije. Problem je što u velikom delu opozicije – sad u najširem smislu te reči – postoji, blago rečeno, veliki animozitet prema Evropi. Jer – ona navodno podržava Vučića. Samo jedna činjenica – da se Srbija u nekoliko poslednjih godina nije ni milimetar približila Evropskoj uniji nego je, naprotiv, upravo prema procenama evropskih institucija od nje sve dalje – dovoljna je da tu optužnicu opovrgne. Da ne govorimo o tome da je ne samo beogradski režim nego i značajan deo opozicije izrazito proruski orijentisan. Otud je čak i licemerno optuživati Evropu da neće Srbiju, kad Srbija već godinama odbacuje Evropu. Neizvesno je i da će Evropa proći kod onih koji odlučuju.
Sve u svemu, Srbiji je potrebna neprelazna vlada. Vlada koju Vučić, ali ni bilo ko drugi, neće moći da „pređe“, tj. da je izigra i zloupotrebi, i koja će uspešno obaviti svoj glavni, praktično jedini zadatak – da u roku od, na primer, tri meseca pripremi nove izbore za Republičku skupštinu. Što bi opoziciji moralo da bude dovoljno da makar obezbedi kontrolore na svim biračkim mestima.
To bi bio i poslednji čas da se – nažalost, ne prvi put – postavi pitanje svih pitanja: kuda hoće da ide Srbija.
