evropa

Srpski intelektualci i Evropa

OSTALI TEKSTOVI, , , , , ,
Zoran Đinđić je tokom svog kratkog, brutalno prekinutog premijerskog mandata, ne samo po sili svoje funkcije nego zahvaljujući svojoj neponovljivoj ličnosti, često pozivan i često učestvovao na različitim međunarodnim skupovima. Svaku priliku je koristio da pošalje istu poruku: Srbiji treba Evropa. Ali – važi i obrnuto

(Izlaganje na sastanku Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta 14. maja 2025. godine, čija je tema bila „Naši evropejci: lik i delo Zorana Đinđića i Desimira Tošića”)

Desimir Tošić je, ubrzo posle Đinđićevog ubistva, napisao: „Bez Zoranovih stavova i akcije, Srbija ne može u Evropu“.

Milo Lompar je, pre nekoliko godina, napisao da Zoran Đinđić predstavlja „personifikaciju politike otvorene kapitulacije“. Praktično ga je, dakle, proglasio izdajnikom. Nikakve reakcije intelektualne javnosti nije bilo. A nema je ni danas. Ni u Danasu, o drugim medijima da i ne govorimo.

Desimir Tošić je rekao: Zoran Đinđić će „za naše vreme postati neka vrsta vododelnice: da li ga vi u načelu, kao ideju, prihvatate ili u celini odbacujete“.

U stvari, Milo Lompar, uvaženi profesor pobunjenog Beogradskog univerziteta, učesnik Proglasovih tribina, predavač na blokiranim fakultetima, možda kandidat na studentskoj listi, nije rekao ništa novo. Zorana Đinđića su i pre trideset godina nazivali nemačkim špijunom pa čak i proglašavali Hitlerovim unukom. Ali ni to nije novo. I pre 100-150 godina, sredinom 19. veka, one koji su bili za zapad nazivali su, pogrdno, „nemačkari“.

U to vreme – nije, mislim, zgoreg da napravimo mali istorijski uvod – seže zapravo podela na proevropske i antievropske snage u Srbiji. Paradoksalno, ali i karakteristično, ta podela se očituje još u prvoj srpskoj političkoj organizaciji – Ujedinjenoj omladini srpskoj, nastaloj 1866. godine. Na izvestan način u koliziji sa nazivom, ona je bila podeljena na dva krila, levo i desno, mada je bolje reći – istočno i zapadno. Ubrzo su se ta dva krila, pretvarajući se u partije, odvojila jedno od drugog.

Indikativno je – i od istorijski dalekosežnog značaja – da je ta podela odgovarala podeli koja je postojala u ruskoj inteligenciji. Tamošnja podela na slavenofile i zapadnjake, u Srbiji je svoju repliku, što bi rekla Latinka Perović (da se ovde pozovem na njenu knjigu Ruske teme i srpske replike), imala u podeli na rusofile i austrofile. S tim što „rusofili“ to stvarno jesu bili, dok je „austrofilstvo“ u stvari bilo optužba, denuncijacija, kao danas tzv. „autošovinizam“, „autokolonijalizam“ ili već pomenuto „kapitulantstvo“.

I opet, kao još jedna istorijska paralela, još tih davnih dana stizalo je iz „matuške“ Srbima upozorenje: „Ne podajte se sablazni da budete Evropljani“, to jest „da ne žure ’u novačenju’, već da se drže starih običaja i institucija.“ Jedan od adresata tog pisma, Đura Daničić, veliki srpski prosvetitelj, odgovorio je „da je najsrećnija ona država u kojoj je zakon najveća volja“ te da „Slovenima treba pomoć da se upoznaju sa zapadnom kulturom, da novim idejama osvetle pospani život“. Teško da bi danas isti takav odgovor mogao biti upućen Putinu.


Sredinom druge polovine 19. veka, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, podela na istočno i zapadno krilo u mladoj srpskoj inteligenciji preobrazila se u političku podelu na radikale i liberale.

„Bog, narod i Rusija!“ bio je, u tri reči, politički program neprikosnovenog radikalskog lidera Nikole Pašića. Malo opširnije rečeno – narodna država, narodna samouprava, narodna partija. Na kraju – narodni vođa. Svaka sličnost sa današnjim vremenom – namerna je.

Na drugoj strani: „Zakon, sloboda, napredak, to su tri glavne boje na zastavi koju evo razvijamo, to su tri nerazlučna osnova istinske ustavnosti“, pisao je liberal Milan Piroćanac 1880. godine.

Stojan Novaković, još jedan od najistaknutijih srpskih liberala 19. veka, pisao je: „Ili ćemo u obrazovanosti zapadnog sveta videti neprijatelja, od koga treba begati, ili ćemo videti starijeg druga i učitelja, s kojim nam se valja družiti… Hoćemo li da kažemo … da su Srbi nesposobni za razvitak da oni neće evropske ideje; oni neće zajednicu i prosvetu… mi moramo s Evropom biti u zajednici i društvu … ili će ostali svet od nas da se sklanja i beži“.

Nasuprot tome, opet Nikola Pašić: „Mi hoćemo … da narod sačuvamo da ne usvoji pogreške zapadnog industrijskog društva, gde se stvara proletarijat i neizmerni bogatašluk … od zapada uzimati samo tehničko znanje i nauku i njima se koristiti u duhu slaveno-srpskom.“ Narodna radikalna stranka ‘u politici spoljnoj držala se slavenske i pravoslavne Rusije, a u unutrašnjoj srpskih običaja i duha’.“

Evo još jedne tužno-smešne strane srpske istorije. Ona podela, začeta i manifestovana još u Ujedinjenoj omladini srpskoj, zadržala se i ceo vek kasnije – u jedinoj partiji komunističkoj.

Marko Nikezić, vođa srpskih liberala iz šezdesetih, govorio je: „Mi od Zapada tražimo pare, a ne učenje. To je psihologija siromaha koji nikada ne kaže: ‘kada bih imao pamet gazde’, nego misli da je gazda glup, samo ima pare. Ne vidi da je njegovo siromaštvo posledica duhovne nerazvijenosti.“

Sa druge strane, Dobrica Ćosić, čovek za koga se, mislim, još uvek može reći da ga ne treba posebno predstavljati, govorio je: „Standard i konformizam razorili su građanski duh i kolektivitet, automobil je kobna naprava u ovoj seljačkoj zemlji. I sve što se za automobil vezuje, kobno je za čitav ljudski rod: brzina, putovanje, turizam…“.

Desimir Tošić i Zoran Đinđić su bili ljudi različitih generacija godine kada se Đinđić rodio Tošić se oženio. Tošić je rođen 1920, Đinđić 1952. Ali, iako su odrastali u istoj državi, doduše u bitno različitim prilikama, njihova sudbina imala je jednu zajedničku crtu. Obojica su u jednom trenutku morali da napuste svoju zemlju. Tošić je emigrirao u jesen 1944. godine. Iako je bio član Demokratske omladine koji je zbog ilegalnog rada januara 1943, uhapšen i poslat logor, najpre na Starom sajmištu a onda u Austriju, nije želeo da sačeka oslobodioce sa čijom se ideologijom nije slagao i sa kojima je vodio borbu još kao student na beogradskom univerzitetu. Juna 1945. godine stigao je u Pariz.


Upravo idući za svojom vizijom, u svojoj 25. godini, baš koliko je Tošić imao kada je 1945. stigao u Pariz, Đinđić je 1977. stigao u Frankfurt. I on je, u izvesnom smislu bežao od režima u kome nije bilo dovoljno slobode. Jer i Zoran Đinđić je zbog političke aktivnost kao student bio osuđen na 10 meseci zatvora uslovno na dve godine. Ali, ne samo to. Zoran Đinđić nije bio osujećen od režima samo u političkom nego i u obrazovnom smislu, jer mu profesorska pizma na beogradskom Filozofskom fakultetu nije dozvolila da završi poslediplomske studije. To ga je samo učvrstilo u nameri da i on, poput Tošića, u potrazi za (profesionalnom) srećom postupi u skladu sa čuvenom parolom: „Go west yung man“.

Iako bi se reklo da su Tošićev i Đinđićev put bili prilično udaljeni, oni su se ipak ukrstili. Bilo je to početkom devedesetih kada su obojica bili visoki funkcioneri Demokratske stranke – Tošić kao potpredsednik, Đinđić kao predsednik Izvršnog odbora. Nije ih, međutim, samo to povezivalo nego i saglasnost prilikom donošenja nekih konkretnih političkih odluka. Kao, recimo, onda kada su na glasanju o predlogu da kandidat Demokratske stranke na predsedničkim izborima bude princ Tomislav Karađorđević – što je nonsens posebne vrste – Tošić i Đinđić bili među retkima koji su glasali protiv.



Desimir Tošić: Najevropljanin

Godine 2006. Desimir Tošić je dobio nagradu Najevropljanin (koju su tada dodeljivale Prva evropska kuća i Evropski pokret u Srbiji, iskreno ne znam kako je danas). Bilo bi normalno da je u tom svečanom času, u poznim godinama i na zalasku karijere, bio zadovoljan što su ga se, eto, „najzad setili“, da je na svet gledao kroz „ružičaste“ naočare, pa čak i da je bio euforičan. „Posle pola veka, nisam optimista“, rekao je na opšte iznenađenje Tošić primajući nagradu. Bio je vrlo nezadovoljan onim što se tada dešavalo u Srbiji, naročito porastom – onoga čega se najviše pribojavao – ksenofobije i kleronacionalizma. I kao što danas vidimo, bio je u pravu – više nego što bi i sâm voleo.

Ako se za neko priznanje može reći da je stiglo u prave ruke, onda to važi za ovo uručeno Tošiću. Jer, Desimir Tošić nije bio neko ko se za Evropu opredelio „juče“ ili kada je bila na vrhuncu moći nego u trenutku kada je ona bila razorena, štaviše, kada kao zajednica nije ni postojala. To jest, kada je postojala samo kao ideja, zamisao, vizija.

Moglo bi se reći da je ovaj „gorostas sa Stare planine“ (kako sam ga, aludirajući naravno na onog iz Jasne Poljane, nazvao u knjizi Između ekstrema) nagradu Najevropljanin primio na svoj lični jubilej. Jer Desimir Tošić se za Evropu opredelio čitavih 60 godina ranije, juna 1946. u Parizu, kada je na osnivačkom kongresu Srpske demokratske omladine usvojena deklaracija u kojoj se ukazuje na potrebu za ujedinjenjem Evrope i, istovremeno, zarad ostvarenja tog cilja, iskazuje spremnost za odricanjem od „totalne“ sopstvene državne i nacionalne suverenosti.

Tako se Desimir Tošić svrstao među pionire evropskog ujedinjenja. Bio je u tome čak ispred velikog britanskog i svetskog političara i državnika ser Vinstona Leonarda Spensera Čerčila. Naime, iste te 1946. godine, samo nekoliko meseci posle srpskih studenata – tada su srpski studenti, doduše u emigraciji, stvarno bili evropska avangarda – u septembru, ratni premijer Engleske održao je na Ciriškom univerzitetu svoje slavno predavanje u kojem će pozvati na stvaranje Sjedinjenih evropskih država i Saveta Evrope.

Sam Tošić se pak nije otimao za prvenstvo (mada nije propuštao da pomene dalekovidost mladih demokrata), a Čerčila je u svojim kasnijim tekstovima stavljao na prvo mesto među „velikim graditeljima Evrope“, ispred Adenauera, Van Zelanda, Spaka, De Gasperija, Monea…

Evropejstvo je bilo, može se slobodno reći, kamen temeljac Tošićevog publicističkog i političkog angažmana. Časopis Naša reč, čiji je prvi broj izašao 1. januara 1948. godine u Parizu i među čijim osnivačima je bio i Desimir Tošić – koji će kasnije biti i njegov dugogodišnji glavni urednik, sve do gašenja lista 1990. – bio je prava pro/evropska tribina. Tako se, recimo, već te 1948. u Našoj reči pojavljuje članak pod naslovom „Od državne suverenosti do ujedinjene Evrope“. U njemu se daje detaljan pregled dotadašnjih aktivnosti na stvaranju evropske zajednice država i naroda. Uz konstataciju da se „još uvek nalazimo u predradnjama Evropske unije“, posebno se ističe da će „Evropska zajednica, pored snažnog političko-vojnog tela i centra svetske kulture, biti u stanju da reši i teška ekonomska pitanja i time da podigne životni standard, u prvom redu, narodima malih država“.

Godinu dana kasnije, oktobra 1949, sledi članak „Sjedinjene evropske države“. Povod je bilo formiranje (5. maja) Saveta Evrope, a zatim i, nakon nekoliko meseci, prva sednica Savetodavne skupštine za Sjedinjene evropske države, u Strazburu. Podržavajući snažno ovu ideju, ističući da su brojni događaji (Maršalov plan, formiranje Zapadno-evropske unije tzv. Briselskim paktom iz 1948, te Londonska konferencija na kojoj je formiran SE) „dokazali da se ne radi… o snu ni o apstraktnim planu već o jednoj realnosti na koju treba računati“, u tekstu se iznosi zalaganje za još brže i čvršće povezivanje, odnosno za formiranje, umesto Savetodavne – ustavotvorne, a odmah zatim i zakonodavne skupštine Sjedinjenih evropskih država.

Sam Tošić, povodom praznika 11. novembar, tj. povodom završetka Prvog svetskog rata, 1949. piše uvodnik u kojem govori o „neminovnosti nemačko-francuske saradnje na evropskom planu“. Dalekovido, zar ne. Jer, nije zgoreg podsetiti, u tom času Nemačka je i podeljena i okupirana zemlja; među 10 osnivača upravo formiranog Saveta Evrope (Belgija, Francuska, Holandija, Luksemburg, Velika Britanija, Irska, Italija, Danska, Norveška i Švedska) o njoj nema ni pomena. Trebalo je zaista razumeti i Evropu i istoriju da bi se napisalo tako nešto.

Nije prošlo mnogo, već novembra 1950. Desimir Tošić je kao gost posmatrač učestvovao na kongresu Unije evropskih federalista. Istovremeno, Tošić je bio i član jedne druge organizacije koja je takođe formirana tih godina – Evropskog pokreta Žana Monea. Nekoliko godina kasnije Tošić je bio među osnivačima Udruženja srpskih federalista i možda najzaslužniji što će decembra 1954. to srpsko društvo postati punopravni član UEF-a.

Kada su marta 1957. formirani Evropska zajednica za nuklearnu energiju (Euroatom) i, što je još važnije, Evropska ekonomska zajednica (EEZ), Tošić je uvodnikom u Našoj reči snažno podržao obe asocijacije, posebno ovu drugu, razume se. Koliko se Tošić gorljivo zalagao za vrlo tesno ujedinjenje Evrope govori i njegova žal što nije uspelo formiranje i Evropske odbrambene zajednice, odnosno zajedničke evropske vojske. Kao najvećeg protivnika tom poduhvatu označavao je nacionalizam i to, u konkretnom slučaju, francuski, jer je previđao opasnost koja Evropi preti, s jedne strane od, kako je govorio, „anglosaksonskog gospodarenja“ a sa druge od „sovjetskog nadiranja“. Ne treba nikakva imaginacija da bi se videlo kako ista opasnost postoji i danas. I nećemo mnogo preterati ako i u ovome vidimo – Tošićevu dalekovidost.


Ujedinjenje Evrope, međutim, Tošić nije video kao neku novotariju, kao nešto čega su se tek njegovi savremenici setili. Podsećao je, naročito u kriznim momentima kojih je i tada bilo ne manje nego danas, da se „ideja o zajednici evropskih naroda“ javila još u dalekoj prošlosti: po prvi put, kako je pisao, još početkom XIV stoleća – i to u „političkim zamislima oca italijanske poezije Dantea“.

Kao značajna satisfakcija Tošićevim stremljenjima stiglo je priznanje 1959. godine – postao je član Jugoslovenskog komiteta u Evropskom pokretu. Januar 1964. obeležilo je Tošićevo učešće na konferenciji Evropskog pokreta, odnosno u njegovoj Komisiji za zemlje centralne i istočne Evrope, u Briselu. Dok se u Jugoslaviji, dakle, pripremao i organizovao Pokret nesvrstanih, sastavljen takoreći isključivo od afričkih i azijskih zemalja, Tošić je bio čvrsto i nedvosmisleno opredeljen za ujedinjenu Evropu.

Nakon toga Tošić je (uz Vaneta Ivanovića i još neke članove Jugoslovenskog komiteta) pune tri decenije učestvovao na svim kongresima Evropskog pokreta. Imao je pravo da govori (i govorio je), ali ne i da učestvuje u donošenju odluka. Konačno, kada je 1992. u Beogradu održan osnivački kongres Evropskog pokreta u Srbiji, Desimir Tošić je, po vlastitoj inicijativi, na njemu bio prisutan kao gost. „Misao ’naših’ Evropljana iz emigracije i dijaspore prešla je najzad u Beograd“, zapisao je tim povodom Desimir Tošić.

Ovo je bio jedan, ako nije pretenciozno reći, istoriografski pogled na Tošićevo evropejstvo. Ali kako je Tošić razumeo Evropu, šta je ona za njega bila u sadržinskom, društveno-političkom smislu?

„Evropski kontinent je… rasadnik misli, civilizacije i kulture za sve ili mnoge druge kontinente, za one koji su najviše napredovali u istoriji čovečanstva“. Govoreći da je Evropa „majka civilizacije naše planete“, ali ne samo to, već da je „Evropska unija i zajednica kakve nema“, Tošić je isticao: „Evropa je imaginacija i eksperiment“ i Evropa je „solidarnost“. Ali i „pluralizam“, „samokritika“, „racionalizam“. I nadasve – vladavina prava. Citirao je „glavnog arhitektu“ Evropske unije Žana Monea: „Pravila i institucije ne menjaju prirodu ljudi, ali menjaju njihova međusobna ponašanja i odnose.“

Najkraće rečeno, dve stvari je izdvajao kao osnovne značajke „evropske ideje“. Najpre to što se u zemljama članicama „slobodno, bez carina i kontrole na nekadašnjim državnim granicama kreću roba i ljudi, o idejama da i ne govorimo“.

„Drugi značaj evropske ideje jeste u tome što je ona ostvarena demokratskim putem – dobrovoljno, i što u svojoj sredini dejstvuje kao izuzetna demokratska ustanova petnaest nekada u potpunosti suverenih država.“

Takva ljudska zajednica do skoro je bila nezamisliva. Zato je Tošić, govoreći o ujedinjenju Evrope, zaključio: „Utopija je pobedila“.



Zoran Đinđić: San o Evropi

Iako je između njih stajao generacijski jaz, i Zoran Đinđić je, poput Tošića, Evropsku uniju okarakterisao kao ostvarenje jedne utopije. Bilo je to, evo još jedne koincidencije, pola veka nakon onog već pomenutog Čerčilovog govora iz 1946, i na istom mestu, na ciriškom univerzitetu, na skupu koji je sad već nosio ime svog slavnog pionira, dakle na Čerčilovom simpozijumu, 10. oktobra 2002. godine. To Đinđićevo predavanje, pod nazivom „Evropa s dušom“, biće objavljeno dosta kasnije, tek 2009. godine, u knjizi koja će cela poneti naslov Đinđićevog izlaganja. Indikativan je podnaslov te publikacije: „Govori koji su odredili savremenu Evropu“. U zborniku su, pored Đinđića i Čerčila, razume se, zastupljeni velikani kao što su Altjero Spineli, Robert Šuman, Pol-Anri Spak, Konrad Adenauer, Šarl de Gol, Margaret Tačer, Žak Delor, Helmut Kol, Romano Prodi, Valeri Žiskar D’Esten…

Na tom simpozijumu Đinđić je počeo citirajući Čerčilove reči: „Moguća je Evropa bez stega, bez granica, u kojoj su ljudi srećni, u kojoj postoji prosperitet i u kojoj vlada sloboda.“ „To je u tom trenutku delovalo kao utopija“, rekao je Đinđić, ali „danas znamo da to nije ostala utopija.“ Potom je obrazložio svoj zaključak: „Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju.“

Poput Tošića – šta da se radi, paralele same iskaču – tragajući za idejom Evrope nije se zaustavljao na četrdeset šestoj, išao je dalje u prošlost, mada ne toliko daleko. Naglašavajući da je reč o „supstancijalnim stvarima“, Đinđić je rekao da ideja Evrope predstavlja „kontinuitet“ sa jednom drugom velikom idejom, sa „idejom večnog mira“ slavnog nemačkog filozofa prosvetiteljstva Imanuela Kanta. Ali – nije se tu, na prigodno i svečarsko, ograničio nego je, možda i pomalo neočekivano za tu priliku, ukazao da „postoji problem realizacije ove velike ideje“, odnosno da „između te velike ideje i njene realizacije postoji jaz“, te da je „zadatak svake generacije da ovaj jaz na razuman način premošćava“.

Ne govori, dakle, Zoran Đinđić to što govori pre svega iz teorijsko-istorijskih nego iz praktično-političkih razloga. I ne samo trenutnih, dnevnih, nego i sa stanovišta budućnosti. I opet, ne samo sa stanovišta Srbije nego sa stanovišta regiona. Đinđić je uvek imao u vidu širi kontekst i razmišljao na duže staze. On tada pokušava da Srbiju ubaci u poslednji vagon evropskog proširenja.

„Moja se vlada“, nastavio je Đinđić, „bavi sudbinom ove zemlje i pokušava da za neke buduće generacije napravi čvrste temelje, da veže Srbiju za Evropu“. Ali, ako se govori o Balkanu, gde je stanje, uprkos poboljšanju, „daleko od normalnosti“, potrebno je malo, pa da razvoj situacije ode u suprotnom smeru. „Ako strateški mislimo, a tome nas je Čerčil učio, onda moramo uzeti u obzir različite opcije, pa i one koje nisu pozitivne, i pokušati da i na njih nađemo odgovore – na razvoj događaja koji možda neće biti pozitivan. A nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope“ – upozoravao je.

Dakle: „Pitanje je šta sada, kako da ovaj region gde živi 50 miliona ljudi dođe do ’večnog mira’, do stabilnosti, prosperiteta i slobode?“ „Centar Evrope“, primećuje Đinđić, „uspostavio je određene procedure, pravila i kriterijume i smatra da je time završio posao, očekuje da će zemlje i narodi polako ispunjavati te kriterijume i da će priključenje Uniji „biti jedan prirodan proces“. Đinđić je, međutim, taj „optimizam stavio pod sumnju“. Jer, „sama Evropa i ideja Evrope postaju sve više i više sužene na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U samoj Evropi postoji deficit evropskog identiteta“.

Umesto rutine i inercije „treba nam velika ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred… veće od računica, od privrede koja je za mene najvažnija stvar“, rekao je Đinđić. „Pitanje je kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Veru da ideja s takvom snagom postoji ne treba napuštati. Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom razvoju, sa ’malo amo – malo tamo’, to je sve nedovoljno.“

U suprotnom, ako ne bude te „velike vizije“ pojaviće se neka alternativna rešenja. Ta „zamena“ za ideju Evrope, izričit je Đinđić, biće – nacionalizam. „Ideja nacionalizma, iako pogrešna, jaka je i lako zamenjuje druge ideje, a onda smo ponovo na početku neke nove ružne faze evropske istorije.“

„U samoj Evropi mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti i slobode, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čitav svet da je evropski model dobar i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da nije reč samo o dobrom standardu nego da je to projekat sa dušom“.


I tu, možda pomalo i neočekivano, „uskače“ Balkan, tj. postavlja Đinđić pitanje šta Balkan, takav kakav je (daleko mu lepa kuća) može da ponudi Evropi? „Iako još nismo član Evropske unije, mi imamo evropsku dušu“, zaključio je Đinđić svoje izlaganje kao poslednji govornik na Čerčilovom simpozijumu.

Zoran Đinđić je tokom svog kratkog, brutalno prekinutog premijerskog mandata, ne samo po sili svoje funkcije nego zahvaljujući svojoj neponovljivoj ličnosti, često pozivan i često učestvovao na različitim međunarodnim skupovima. Svaku priliku je koristio da pošalje istu poruku: Srbiji treba Evropa. Ali – važi i obrnuto.

Tako je bilo na svetskom ekonomskom forumu početkom 2002, koji te godine nije održan u Švajcarskoj, u Davosu, nego u Americi, u Njujorku, gde je Đinđić učestvovao na panelu „Budućnost Evrope“. Tako je bilo na predavanju koje je početkom aprila održao na London School of Economics. Tako je bilo na samitu šefova država i vlada Jugoistočne Evrope, održanog jula 2002. u dvorani „Evropa“ novootvorenog kongresnog centra u Salcburgu.

Nije se Zoran Đinđić Evrope setio tek kada je osvojio vlast. Naprotiv, ona je bila platforma na kojoj je do vlasti došao. Naime, posle rata sa Severnoatlantskom alijansom 1999. situacija je bila dosta teška, mnogo teža nego tokom demonstracija 96/97. godine kada je nošena parola „Beograd je svet“. U tadašnjim anketama javnog mnjenja „Zapad je ocenjivan negativno, NATO i Amerika apsolutno negativno“. Ipak, otkrio je Đinđić u njima i jednu (potencijalno) dobru stvar: „U vezi sa evropskom integracijom ispitanici su bili neutralni“. I odlučio je da igra na tu kartu. „Ubacili smo u igru magične reči ’evropska integracija’ i u roku od nekoliko meseci je ovaj cilj u anketama ocenjen od neutralnog ka pozitivnom. Posle četiri, pet meseci 60 odsto srpskog stanovništva je bilo pozitivno orijentisano prema evropskoj integraciji. Ljudi su počeli da se nadaju da postoji društvena zajednica u kojoj ratovi nisu potrebni i gde se može dobiti nešto kao sigurnost, stabilnost i budućnost, neka perspektiva.“

A, opet, ni te „magične reči“ nisu došle slučajno. One imaju koren u Đinđićevom evropskom obrazovanju. Na doktorskim studijama, pišući disertaciju o Marksu, Đinđić je konačno raskrstio sa marksizmom i upoznao se sa zapadnom liberalnom filozofijom, sa nemačkim, francuskim i škotskim filozofima prosvetiteljstva. I uvideo je istovremeno koliko su dostignuća savremene evropske društvene nauke, teorije i filozofije, malo prisutna u Srbiji. I kada se vratio hteo je da nešto od tog ogromnog zdanja znanja prenese u Srbiju.

Prevodio je kapitalna dela bardove evropske društvene nauke (Diltaja, Huserla, Kozeleka, Agneš Heler), prenosio, kroz prikaze i osvrte, ideje klasika Hegela, Šelinga, Fihtea, preko Vebera, Benjamina, Hajdegera, Lukača, Rajha, do Habermasa, Horkhajmera, Adorna, Gliksmana… Početkom osamdesetih, Đinđić i njegov kolega sa studija, jedno vreme glavni urednik NIN-a, Dušan Veličković, sa Miodragom Pavlovićem, urednikom Prosvete, napravili su dogovor o zasnivanju nove edicije, posvećene političkoj filozofiji i napravili čitav spisak literature koju bi trebalo prevesti. Ali, pobunili su se samoupravljači državnog izdavačkog preduzeća jer im se, navodno, oduzima hleb i od dogovora nije bilo ništa. Kao ni od najavljenih prevoda, razume se.

Jer Đinđić je smatrao da „Srbija danas“, kako je govorio, „nije gotova činjenica nego šansa… Kao često u svojoj istoriji, Srbija danas nije stanje nego projekat i vizija. Ona je na putu ka sebi, ne onakvoj kakva je bila nego onakvoj kakva bi mogla da bude.“

Evropa je bila ključna poluga uz pomoć koje bi Srbija trebalo da dođe u to poželjno stanje. Đinđić je verovao da se otvorio „prozor u vremenu“ i da se kroz njega mora brzo proći jer neće dugo trajati. „Naš cilj je da 2004. godine budemo zvanični kandidat za Evropsku uniju, a da 2010. postanemo njen ravnopravan član. Sve prepreke na tom putu ćemo uklanjati, bilo da se zovu Milošević, da se zovu ustavi, da se zovu zakoni. Ne postoji nijedna prepreka koja može da nas zaustavi na tom putu.“ Potrebu Srbije za Evropom Đinđić je upoređivao sa potrebom davljenika za kiseonikom.

Taj Đinđićev san o Evropi, san o Srbiji u Evropi, grubo je prekinut 12. marta 2003. godine. Četiri godine kasnije, pred kraj života, u svom poslednjem intervjuu (za novogodišnji broj Danasa 2007. godine), na pitanje glavnog urednika Mihala Ramača: „Kako vidite budućnost Srbije? Šta vam uliva optimizam? Čega se plašite?“, Desimir Tošić je odgovorio: „Plašim se da odgovorim.“ Bio je veliki pesimista u pogledu budućnosti Srbije.

Nešto ranije, u knjizi Etika odgovornosti, posvećenoj Zoranu Đinđiću, Vladimir Gligorov je napisao da će se „s vremenom težina tog ubistva sve više osećati.“



Epilog

Kako vam danas izgleda odnos Srbije i Evrope? Da li se pesimizam Tošića i Gligorova pokazao opravdanim?

Meni se čini da Evropa u Srbiji, tačnije u intelektualnoj eliti Srbije, nije na dobrom glasu. Blago rečeno. Ne samo među onima koji, poput Mila Lompara, svoje antievropejstvo opravdavaju tako što prave razliku između evropskih/zapadnih interesa i evropskih/zapadnih vrednosti, pa onda kažu kako je Evropa izdala te vrednosti, da je postala dekadentna i, kao što se baš ovih dana mogli čuti, upravo fašistička.

U stvari, to nije ništa novo. Pre 30 godina, 1992, Latinka Perović je napisala: „Ovde su danas sve glasniji oni pojedinci i institucije koji tvrde da je Zapadna Evropa izvor svih zala, da je nemilosrdna u svom egoizmu, nepopravljiva u krajnjim namerama da nas pokori, ali i da je duboko oronula i presušila, da je dekadentna.“ Pre 100 godina poznati nemački filozof istorije, Osvald Špengler, napisao je svoje kapitalno delo Propast Zapada. Ni tada, međutim, to nije bilo neko sasvim originalno otkriće. Jer, čak pre 200 godina to se pisalo i proricalo u Rusiji. Još polovinom tridesetih godina 19. veka ruski književnik Odajevski je napisao da „Zapad propada“.

Vrlo mlake reakcije, da se vratimo u današnjicu, propratile su odlazak Aleksandra Vučića u Moskvu. Ovde se ne shvata da Putinova Rusija nije naslednica sovjetske antifašističke borbe i da je Srbiji mesto bilo u Kijevu. Da ne govorimo o tome da Srbija nije organizovala nikakvu sopstvenu proslavu Dana pobede i Dana Evrope. Ni pomena o pravim oslobodiocima – partizanima. Ovde ne samo vlast, nego i opozicioni prvaci, profesori univerziteta, advokati, Putinovu agresiju na Ukrajinu opravdavaju time što je, navodno, Ukrajina ugrozila ruske nacionalne interese. Zaboravlja se da je isto tako Hitler objašnjavao okupaciju Poljske – time što je Poljska ugrozila nemačke nacionalne interese.

Mnogo je oštrih reči sa nezavisnih i profesionalnih medija izrečeno na račun Evrope zbog toga što, navodno, ne podržava studentske i građanske proteste u Srbiji. A podržava, govorilo se, one u Gruziji. Pri tome se niko nije zamislio nad činjenicom da je Tbilisi prepun evropskih zastava a da u Beogradu nema nijedne.

Pa i ona, svakako hvale vredna, studentska biciklistička „tura do Strazbura“ održana je pod sloganom „Evropa je dugo spavala“. A u stvari, dugo je spavala (i još se nije sasvim razbudila) Srbija – jer već godinama ne podržava Evropu koja je napadnuta, koju pokušavaju da slome tri savremene, što vojne što ekonomske, super sile: Rusija, Kina i Amerika. I što je i onima koji predvode ove današnje proteste trebalo gotovo pola godine da se te Evrope sete, tj. da joj se obrate.

Na kraju, u potrazi za nekom vrstom zaključka, postavio sam pitanje da li će, posle odlaska Aleksandra Vučića sa vlasti, u Srbiji preovladati proevropsko raspoloženje. Pošto nisam mogao da organizujem jedno pravo istraživanje javnog mnjenja, napravio sam anketu među nekolicinom prijatelja. Na osnovu njihovih odgovora rekao bih da su šanse za to 50:50. U najboljem slučaju.

Mijat Lakićević,
Evropski pokret, 14. maj 2025.

Fotografije:  Evropski pokret u Srbiji

Malo zbilje, malo šale: Mijat Internazionale

BLOG, , ,
Svet je odavno postao „globalno selo“, pogotovo u ovo digitalno doba


Italijanski magazin Internacional (Internazionale) u svom 1.606. broju od 23. marta 2025. godine objavio je tekst „Izbori, sad“ koji je prethodno objavljen na Peščaniku i ličnom blogu autora. Naslov članka je, prirodno, malo prilagođen publici, pa na italijanskom glasi „Studentski protest i povratak politike“. Proverom smo utvrdili da niko od medija na kojima se napis prvobitno pojavio o njegovom preštampavanju nije bio konsultovan. Najvažnije je ipak da nas čita i „prava“ Evropa. Do informacije o publikovanju teksta došli smo slučajno, tačnije od Lakićevićevog sestrića Marka Vukovića, koji je pretplaćen na Internacional.

Eto još jedne potvrde da je svet odavno postao „globalno selo“, pogotovo u ovo digitalno doba.

Zoran Đinđić: San o Evropi

NOVI MAGAZIN,
Kada danas u Srbiji kažete Zoran Đinđić, prva asocijacija je Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva predsednika Vlade do danas – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa

Istorija budućnosti

Svoju knjigu razgovora sa Zoranom Đinđićem novinarka Vesna Mališić je nazvala San o Srbiji. U isto vreme, moglo bi se reći, bio je to i Zoranov san o Evropi. O Srbiji u Evropi.
Kada danas u Srbiji kažete Zoran Đinđić, prva asocijacija je Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva predsednika Vlade do trenutka kada nastaju ovi redovi – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa. Ne toliko, naravno, po svom unutrašnjem uređenju – za tako nešto ipak treba više vremena – koliko po svojim opredeljenjima i stremljenjima, po svom duhu. Srbija je (o)disala atmosferom Evrope. Evropa je bila ključ i ključna reč. Ključ za otključavanje Srbije i ključna reč za njeno uključivanje.
Na Čerčilovom simpozijumu u Cirihu, 10. oktobra 2002. godine, Đinđić je (a koga će drugog) najpre citirao Čerčilove reči: „Moguća je Evropa bez stega, bez granica, u kojoj su ljudi srećni, u kojoj postoji prosperitet i u kojoj vlada sloboda.“ „To je u tom trenutku delovalo kao utopija“, rekao je Đinđić, ali „danas znamo da to nije ostala utopija.“ Potom je obrazložio svoju ideju: „Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju.“ To je (s)misao Zorana Đinđića, dijalektika njegovog bića, jedinstva suprotnosti, pozicije i negacije, stvarnosti i vizije. Kao da je u njemu još živela ona parola pobunjenih pariskih studenata 1968, koju je kao mladić prihvatio: „Budimo realni, zahtevajmo nemoguće.“

EVROPA S DUŠOM: Tragajući za idejom Evrope Đinđić se, međutim, nije zaustavljao na četrdeset šestoj – kada je ratni premijer Engleske na Ciriškom univerzitetu održao svoje slavno predavanje u kojem će pozvati na stvaranje Sjedinjenih evropskih država – išao je dublje u prošlost. Uspostavio je vezu sa idejom „večnog mira“ nemačkog filozofa prosvetiteljstva Imanuela Kanta. „Povod za večerašnju svečanu akademiju“, počeo je Đinđić, „veoma je važan ne samo iz formalnih razloga: Vinston Čerčil je održao 1946. govor povodom kojeg mi večeras dobro obedujemo i prisećamo se njegovog lika i dela, ali reč je i o supstancijalnim stvarima, u protivnom ne bismo mogli okupiti ovakve lustre ličnosti. Postoji kontinuitet jedne velike ideje, ideje o večnom miru, kako ju je Imanuel Kant u Evropi formulisao…“ Ali – nije se tu, na prigodno i svečarsko, ograničio nego je, možda i pomalo neočekivano za tu priliku, ukazao da „postoji problem realizacije ove velike ideje“, odnosno da „između te velike ideje i njene realizacije postoji jaz“, te da je „zadatak svake generacije da ovaj jaz na razuman način premošćava“.
Ne govori, dakle, Zoran Đinđić to što govori pre svega iz teorijsko-istorijskih nego iz praktično-političkih razloga. I ne samo trenutnih, dnevnih, nego i sa stanovišta budućnosti. I opet, ne samo sa stanovišta Srbije nego sa stanovišta regiona.

Svoju knjigu razgovora sa Zoranom Đinđićem novinarka Vesna Mališić je nazvala San o Srbiji. U isto vreme, moglo bi se reći, bio je to i Zoranov san o Evropi. O Srbiji u Evropi

„Moja se vlada“, nastavio je Đinđić, „bavi sudbinom ove zemlje i pokušava da za neke buduće generacije napravi čvrste temelje, da veže Srbiju za Evropu“. Jer, „ako govorimo o nemirnim vremenima – a 1946, kada je Čerčil držao svoj čuveni govor, bilo je nemirno vreme u Evropi – sada govorimo o Balkanu“, gde je stanje, uprkos poboljšanju, „daleko od normalnosti“ i potrebno je malo, pa da razvoj situacije ode u suprotnom smeru. „Koje će onda troškove Evropa morati da plaća“, upozoravao je Đinđić. „To nije pretnja, ja ne kažem: ‘Brinite se za Balkan da ne biste kasnije morali još više da plaćate.’ Ne, ja samo kažem da ako strateški mislimo, a tome nas je Čerčil učio, onda moramo uzeti u obzir različite opcije, pa i one koje nisu pozitivne, i pokušati da i na njih nađemo odgovore – na razvoj događaja koji možda neće biti pozitivan. A nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope.“
Dakle: „Pitanje je šta sada, kako da ovaj region gde živi 50 miliona ljudi dođe do ‘večnog mira’, do stabilnosti, prosperiteta i slobode?“ „Centar Evrope“, nastavlja Đinđić, uspostavio je određene procedure, pravila i kriterijume i smatra da je time završio posao, očekuje da će zemlje i narodi polako ispunjavati te kriterijume i da će priključenje Uniji „biti jedan prirodan proces“. Nije, međutim, izvesno da će biti tako. Đinđić je taj „optimizam stavio pod sumnju“.
Umesto rutine i inercije „treba nam velika ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred… veće od računica, od privrede koja je za mene najvažnija stvar“, rekao je Đinđić. „Pitanje je kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Veru da ideja s takvom snagom postoji ne treba napuštati. Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom razvoju, sa ‘malo amo – malo tamo’, to je sve nedovoljno.“

„Mi smo“, smatrao je Đinđić, „već izgubili dosta vremena, promene moraju brzo da se izvedu, čak i ako su bolne. Ono što su drugi ostvarili za deset godina, mi moramo da postignemo za četiri, pet godina

Šta bi mogla da bude ta „zamena“? „Naravno, nacionalizam“, odgovara Đinđić. „Ideja nacionalizma, iako pogrešna, jaka je i lako zamenjuje druge ideje, a onda smo ponovo na početku neke nove ružne faze evropske istorije.“
Zoran Đinđić nije razmišljao samo o Srbiji i Balkanu u kontekstu Evrope nego i o Evropi u kontekstu sveta. „Bez svoje celovitosti Evropa neće moći da bude stabilna i neće moći da igra vodeću ulogu u svetskoj istoriji.“ Međutim, ponavlja Đinđić, „sama Evropa i ideja Evrope postaju sve više i više sužene na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U samoj Evropi postoji deficit evropskog identiteta“. Nije se, dakle, Đinđić ustručavao da kritikuje Evropu, i nije to radio kod kuće, za domaću upotrebu, poput aktuelnih političara, bolje reći politikanata, što bi rekao Desimir Tošić, nego po evropskim metropolama.
„U samoj Evropi“ – ne kritikuje samo nego je i „konstruktivan“ Đinđić – „mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čitav svet da je evropski model dobar i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da nije reč samo o dobrom standardu nego da je to projekat sa dušom“.
I tu, možda pomalo i neočekivano, „uskače“ Balkan, tako dolazimo do onoga što Balkan, takav kakav je (daleko mu lepa kuća) može da ponudi Evropi? „Iako još nismo član Evropske unije, mi imamo evropsku dušu“, zaključio je Đinđić na kraju svog izlaganja, kao poslednji govornik, pre nego što će početi svečana večera. U drugačijim okolnostima ili da je to rekao neko drugi, možda bi te reči delovale patetično i frazerski, u slučaju Zorana Đinđića zvučale su iskreno i spontano, štaviše, dobijale su i neki uzvišeni smisao.

ĐINĐIĆEVA (O)PORUKA: Nije to samo (pristrasni) utisak autora ovih redova. „Đinđićeva poruka“ – tako glasi naslov izveštaja bečkog Di pressea sa samita šefova država i vlada Jugoistočne Evrope, održanog jula 2002. u dvorani „Evropa“ novootvorenog salcburškog kongresnog centra. „Đinđićev nastup na velikoj diskusiji o proširenju EU prijatno se razlikuje od stavova, na primer, rumunskog predsednika Jona Ilijeskua, kome na pamet padaju samo fraze koje već godinama uporno ponavlja. Đinđićeva poruka u Salcburgu je velika strateška vizija za jugoistočnu Evropu.“ Ta vizija je, nije teško naslutiti, što brža integracija u Evropsku uniju. Jer „ako nam ne pođe za rukom da ubrzamo integraciju, stare ideje ograničenih nacionalista će doživeti svoju renesansu“, citiraju Đinđića medijski poslenici, koji su se očigledno u životu svačega nagledali i naslušali, da bi na kraju zaključili, prenevši opšti utisak: „Dobro rečeno, Zorane – svi u dvorani klimaju glavom.“
Onaj Đinđićev ciriški govor – već sâm po sebi daleko od protokolarnog i nazdravičarskog (što bi se, s obzirom na priliku, moglo očekivati) – dâ se iz prethodnog citata naslutiti, nije bio nešto ekscesno u njegovom „dijalogu“ sa Evropom. Takoreći svaki svoj nastup u raznoraznim, ne samo evropskim institucijama Đinđić je koristio da pošalje istu poruku: Srbiji treba Evropa. Ali – ali važi i obrnuto.

„Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju“ (Zoran Đinđić)

Na svetskom ekonomskom forumu početkom 2002, koji te godine nije održan u Švajcarskoj, u Davosu, nego u Americi, u Njujorku, Đinđić je učestvujući na panelu „Budućnost Evrope“ rekao: „Mi od Evrope … očekujemo da se ne zaustavi na granicama koje je sada definisala. […] Evropa treba da nam pomogne. Neka izračunaju koliko ih košta nesigurnost na njihovim granicama, taj pritisak nezaposlenih ljudi, taj pritisak pranja novca, organizovanog kriminala… Sada nam je jasno da je zapravo to u evropskom interesu jer još jedan balkanski konflikt ili još jedan konflikt na njenim granicama znatno bi umanjio šansu Evrope da kao kontinent bude lider u 21. veku.“
Svoju tezu „da je u interesu Evrope da u što kraćem roku primi Balkan u svoje okrilje“ Đinđić je ponovio i na predavanju pod nazivom „Srbija na putu ka Evropi“, koje je koncem aprila održao na London School of Economics. „Pogrešna je teza da Evropa treba da pomogne Srbiji zato što Srbija ima problem. Zapad je taj koji na Balkanu ima problema“, pokušavao je Đinđić da svoju slabost pretvori u prednost, podsetivši još da „evropske zemlje u ovom regionu već godinama uz ogromne troškove drže desetine hiljada vojnika“ i da „zapadni poreski obveznici plaćaju desetine milijardi dolara“, ali da „rešenja nema i strategije izlaza nema. Bilo bi mnogo bolje“, predlagao je Đinđić, „da se makar delić tog novca usmeri na ekonomsku obnovu i jačanje demokratskih snaga u regionu koje jedine mogu da doprinesu realizaciji izlazne strategije koja predstavlja – priključenje Balkana Evropi.“ Naravno, nije Đinđić ni pomišljao da svu odgovornost svali na Evropu – naprotiv. Njegova poenta bila je da „u tom procesu Zapad i Balkan moraju da deluju partnerski“, ali da „trenutno takve saradnje nema“.

MAGIČNA REČ: Za Đinđića su „Srbija, Balkan i Evropa“ bili jedna te ista tema. Tako je glasio i naslov članka istovremeno objavljenog u nemačkom časopisu SuedostEuropa i domaćoj Međunarodnoj politici. „Razvojem integracije Balkana i reformom“, pisao je Đinđić, možemo da se „približimo Evropskoj uniji“ – tako što neće biti „velika razlika da li se neki posao sklopi u Srbiji, ili Hrvatskoj ili Rumuniji, Bugarskoj, Bosni ili se odmor provede u Mađarskoj, Poljskoj, Češkoj ili nekoj drugoj zemlji EU. To bi bio podvig veka. To je šansa koju prethodne generacije nisu imale. Uopšte, prvi put u istoriji postoji šansa da se balkanski region – centar potresa u Evropi – smiri. […] Ako je propustimo, biće gore“. U tom kontekstu, kao neku vrstu integracionog međukoraka, pominjao je čak i stvaranje „balkanske unije, najpre na ekonomskom planu“. Jer, upozoravao je, „ne smemo da propustimo tu šansu. Za to nam je potrebna politička podrška Evrope, a mi ćemo se pobrinuti da u ovim balkanskim državama imamo jake snage koje bismo pokrenuli i unapredili taj proces“, zaključio je Đinđić.

U Etici odgovornosti Vladimir Gligorov je napisao: „Nije reč o ubistvu popularnog političara, što se ponekad događa. Đinđić je bio nepopularan jer je personifikovao samokritiku srpske političke javnosti. S vremenom će se težina tog ubistva sve više osećati“

Bio je svestan, naravno, da su te „jake snage“ u stvari prilično slabe. „Mi nismo Orijent“, ohrabrivao se, „mi smo za Evropu i Zapad“ i „Evropa je naše rodno mesto“, ali je znao da smo se iz tog „rodnog mesta“ odavno odselili. I da je šansa koja se u tom trenutku ukazala – koju smo, ne treba to bagatelisati, sami sebi stvorili – jedinstvena i da ćemo platiti visoku cenu ako je budemo propustili.

* * *

Negde u novembru 1995. razgovaraju Zoran Đinđić i Desimir Tošić. Prvi je u tom trenutku već blizu dve godine predsednik Demokratske stranke, a drugi poslanik iste partije u Saveznoj skupštini. Nezadovoljan razvojem situacije u partiji, Tošić zamera Đinđiću da stranka sve više postaje „nacionalistička i populistička“ i da „nikada nije bila tako daleko“ od njegovih gledišta, koja je „razvijao i negovao kroz decenije“. Đinđić je na to odgovorio sledećim rečima: „Nije tačno da vam je stranka sada dalja nego 1990. godine. To se samo čini. Stranka je, međutim, u poređenju sa 1990. godinom ušla u ‘bazu naroda’ jer upotrebljava oba oružja, i nacionalizam i socijalizam. Ja sam za Evropu, Evropejac sam, živeo sam u Nemačkoj desetak godina, ali osećam da je naš narod po svojoj tradiciji u isti mah i socijalist i nacionalist. Kad stranka konačno obezbedi 20 odsto, onda ćemo lakše moći da idemo dalje, odnosno, usredsredićemo se na građansku državu, na neku socijaldemokratiju. Ne danas.“
Posle rata sa Severnoatlantskom alijansom, međutim, situacija je bila još teža. U anketama javnog mnjenja „Zapad je ocenjivan negativno, NATO apsolutno negativno, Nemačka onako, Amerika sto odsto negativno“. Ipak, otkrio je Đinđić u njima i jednu (potencijalno) dobru stvar: „U vezi sa evropskom integracijom ispitanici su bili neutralni“. I odlučio je da igra na tu kartu. „Ubacili smo u igru magičnu reč ‘evropska integracija’ i u roku od nekoliko meseci je ovaj cilj u anketama ocenjen od neutralnog ka pozitivnom. Posle četiri, pet meseci 60 odsto srpskog stanovništva je bilo pozitivno orijentisano prema evropskoj integraciji. Ljudi su počeli da se nadaju da postoji društvena zajednica u kojoj ratovi nisu potrebni i gde se može dobiti nešto kao sigurnost, stabilnost i budućnost, neka perspektiva.“

Zoran Đinđić nije razmišljao samo o Srbiji i Balkanu u kontekstu Evrope nego i o Evropi u kontekstu sveta. „Bez svoje celovitosti Evropa neće moći da bude stabilna i neće moći da igra vodeću ulogu u svetskoj istoriji“

Đinđića su optuživali da žuri. Da ne drži mnogo ni do legaliteta ni do legitimiteta. Da, kao što preskače po dve stepenice, tako hoće da preskače i zakone. Nenad Dimitrijević je u monografiji Etika odgovornosti pokazao da su te optužbe bile „Potemkinova sela“ iza kojih se krila „odbrana institucionalnog, pravnog i ideološkog nasleđa Miloševićevog resantimanskog nacionalizma“. Drugačije rečeno – politika sprečavanja reformi.
Đinđić je verovao da se otvorio „prozor u vremenu“ i da se kroz njega mora brzo proći jer neće dugo trajati. „Naš cilj je da 2004. godine budemo zvanični kandidat za Evropsku uniju, a da 2010. postanemo njen ravnopravan član. Sve prepreke na tom putu ćemo uklanjati, bilo da se zovu Milošević, da se zovu ustavi, da se zovu zakoni. Ne postoji nijedna prepreka koja može da nas zaustavi na tom putu. Kao što ni čoveka koga drže pod vodom 50 godina u njegovoj želji da dođe do vazduha, do kiseonika, tako ni Srbiju ne može ništa da zaustavi na tom putu do kiseonika, a to je Evropa, to je porodica demokratskih, modernih, razvijenih zemalja.“
„Mi smo“, smatrao je Đinđić, „već izgubili dosta vremena, promene moraju brzo da se izvedu, čak i ako su bolne. Ono što su drugi ostvarili za deset godina, mi moramo da postignemo za četiri, pet godina. Može se, doduše, ići i drugom brzinom, kao Koštunica: privatizacija da, ali, molim vas, ne odmah; reforme – da, ali, molim vas, bezbolno; tribunal UN za ratne zločine – da, ali, molim vas, bez mene. Ja sam za četvrtu brzinu. Ja verujem da Srbija sada ima svoju poslednju šansu da ipak uhvati voz za proširenje Evrope.“
Svoj san, svoju rešenost da Srbiju uvede u Evropu, Zoran Đinđić je platio glavom.
U Etici odgovornosti Vladimir Gligorov je napisao: „Nije reč o ubistvu popularnog političara, što se ponekad događa. Đinđić je bio nepopularan, jer je personifikovao samokritiku srpske političke javnosti. S vremenom će se težina tog ubistva sve više osećati.“ Prosto je bolno koliko su i jedan i drugi – i Đinđić i Gligorov – bili u pravu.
(Odlomak iz knjige Ljudi (i) institucije: Desimir Tošić, Latinka Perović, Vladimir Gligorov, Zoran Đinđić)

Priredio: Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. mart 2025.

Muke sa Evropom

NOVI MAGAZIN, ,
Od Evrope se uvek očekuje više, ali između navedenih primera postoji jedna, možda sitna, ali bitna razlika. Protesti u Gruziji su snažno proevropski orijentisani, na svakom koraku su zastave Evropske unije; takvog nečeg ni približno nema u Srbiji. Štaviše, ovde na zastavi protesta piše – „bez politike“

Evropa je licemerna! To tvrdi vlast, to tvrdi i opozicija. To tvrdi desnica, ali i levica.

Čisto hronološki gledano, desnica, tj. nacionalisti, suverenisti, antiglobalisti i ostali isti to pričaju poodavno. U skladu s tim, aktuelna vlast, otkako je zauzela pozicije, radi na diskreditaciji Evrope u očima građana Srbije. I mora se reći da u tome nije bila bez uspeha jer podrška Evropi i tzv. evropskim integracijama već godinama neprekidno opada.

Levica kao da je polako prihvatala ove optužbe, pa se i na toj strani sve više govori o „evropskom licemerstvu“. Toj antievropskoj navali ovih dana se priključio i Slavoj Žižek, taj, kako reče Ivan Milenković, „savršeni antikantovac“ (a Kant, čuveni nemački filozof prosvetitelj, zalagao se za večni mir i svetsku federaciju) čiji „komunizam/lenjinizam/staljinizam probija gde god nogom kroči“.

Još pre toga je Žižeka raskrinkao Vladimir Gligorov napisavši: „Oni koji misle da će o neoliberalizmu nešto shvatiti čitajući Žižeka i Lenjina, treba, naravno, da nastave s tim.“ Tuš.

Evropa je na ovaj ili onaj način već 10 godina napadnuta od Rusije, možda još ranije od Kine, a sada i od Amerike. Znaci solidarnosti Srbije sa Evropom (napose Ukrajinom) za to vreme bili su vrlo slabi, ako su uopšte postojali. Ali zato nije prestajala da od te iste Evrope traži pomoć i podršku.

Evropa je licemerna, kaže Žižek, zato što je „izrazila podršku gruzijskom narodu“, dok je „izuzetno tiha o pobuni u Srbiji“.

Od Evrope se uvek, tako nas je ona naučila, očekuje više, ali između navedenih primera postoji jedna, možda sitna, ali bitna razlika. Protesti u Gruziji su snažno proevropski orijentisani, na svakom koraku su zastave Evropske unije; takvog nečeg ni približno nema u Srbiji. Štaviše, ovde na zastavi protesta piše – „bez politike“.

Taj slogan se koristi protiv Vučića mada je, u stvari, baš Vučić najviše učinio da građanima ogadi politiku, tj. političke stranke, kako ne bi bilo posrednika između njega i naroda.

Zoran Đinđić je govorio da „politika podrazumeva institucije, racionalnost i odgovornost“ i „politika je nešto plemenito“ jer je njena svrha da ostvari opšte dobro. Takođe, evropske integracije video je „kao zadatak koji vodi našem unutrašnjem preoblikovanju, samodisciplinovanju, uljuđivanju, kultivisanju, edukaciji“.

Neki glasovi kažu da većina mladih koji danas protestuju nije ni bila rođena onda kada je Zoran Đinđić mučki ubijen. Pa i da im lik i delo srpskog premijera ne znače previše. Istini za volju, to i ne treba da čudi. Podosta je u poslednjih dvadesetak godina – sa obe strane društveno-političkog spektra – urađeno na zatiranju njegove političke i filozofske zaostavštine.

Ako se mladima možda i ne može mnogo zameriti, trebalo bi da stariji, pogotovo oni koji spadaju u intelektualnu elitu, imaju malo duže pamćenje. Recimo, oni okupljeni u inače dobrodošloj inicijativi Proglas. Ali i tu se događaju čudne stvari. Tako vidimo da Milo Lompar, koji je Zorana Đinđića proglasio izdajnikom, postaje sve aktivniji član ovog udruženja. Doduše, nije Lompar upotrebio baš tu reč. Rekao je ovaj veliki poklonik Amfilohija Radovića da Zoran Đinđić predstavlja „zaštitni znak politike otvorene kapitulacije“. Dakle – to je to.

Uprkos tome, Lompar je najavljen kao učesnik Proglasove tribine u Kragujevcu zakazane za 25. februar. Skup je, zbog bolesti jednog gosta, u poslednji čas otkazan, ali se svejedno nameće pitanje kuda (želi da) ide Srbija. Tim pre što je naslov tribine upozoravajući – „Budućnost se ne gradi krvavim rukama“.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. februar 2025.

Monolog o dijalogu

PEŠČANIK, , , ,
Nije li nada u svrgavanje Vučića nekim ekološkim (ili sličnim) ustankom još veća (i opasnija) utopija? I ako se prisetimo onoga što je bilo pre četvrt veka i šta se sve u narednim godinama izdešavalo, a još više ako sagledamo današnju opozicionu političku scenu

Ima više od tri godine kako sam napisao da je „najveća opasnost“ koju sa sobom nosi eventualna realizacija „projekta jadarit“ „u činjenici da se on odvija u vreme koruptivne i kriminalizovane Vučićeve vlasti, sklone da izigra nacionalne interese, kako ekonomske tako i ekološke“. Bilo je to aprila 2021, Novi magazin br. 519, u vreme korone, pa je tekst nosio naslov (koga ovde neću objašnjavati, ali se iz njega štošta može naslutiti) „Antivakcinaši & antiprofitaši“. Pre mesec dana, na jednoj televiziji rekao sam, otprilike, da nije problem litijum nego aktuelni režim i da nije problematičan toliko Rio Tinto koliko Aleksandar Vučić.

Uprkos tome – ili baš zbog toga – dijalog je neophodan. Doduše, nije da do sada nikakvog razgovora nije bilo, ali je on bio nekako više „preko nišana“, uz malo tolerancije i mnogo uvreda „suprotne strane“, nego uz međusobno uvažavanje i toleranciju. O prepucavanju netačnim informacijama i manipulaciji podacima (posebno kada je o ekonomiji reč) da i ne govorimo.

Za to je nesumnjivo mnogo odgovornija vlast, tj. njeni medijski i ostali analitičari, naročito proglašavanjem protivnika eksploatacije litijuma u Srbiji stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima. Čime je faktički, uprkos formalnim pozivima, čega smo i ovih dana svedoci, onemogućavala pravi dijalog. Mora se, međutim, primetiti da ni druga strana, posebno kada je o upotrebi argumentum ad hominem reč, nije bila sasvim nevina jer je zagovornike rudarenja, profesore univerziteta i akademike, častila istim epitetima.

Sudbina „projekta jadarit“ ne treba i ne može da se rešava na ulici. Revolucija – kako to privlačno zvuči, ali ne treba smetnuti s uma da je i ona petooktobarska (iz)bila posle pobede na izborima. A nije tada ni medijski prostor bio slobodniji niti su institucije bile nezavisnije. Upravo je za tu izbornu pobedu trebalo proliti i znoj, i suze, i krv.

To ne znači da su ulični protesti nepoželjni i nepotrebni. Ulica je potreban, ali ne i dovoljan uslov.

Možda neko misli da će brže srušiti Vučića ako Gornje Nedeljice i Rađevina ostanu „poljoprivredni raj“? Ljuto se vara. Autoritarni režimi najjače uporište imaju upravo u ruralnim sredinama. Industrijalizacija = liberalizacija + demokratizacija.

Pogotovo se ideja da će protesti naterati Vučića da donese zakon o zabrani iskopavanja litijuma (što je praktično glavni, ako ne i jedini zahtev organizatora demonstracija), zbog čega će onda on ostati bez podrške Evrope i Amerike, što će posledično dovesti do njegovog pada – ne čini realnom. A pitanje je da li njih ta šira slika stvarno i zanima.

Elem, zašto opozicija (nazovimo tako, kolokvijalno, tu šarenoliku skupinu onih koji se suprotstavljaju) rudniku jadarita ne bi Vladi Srbije uputila zahtev za otvaranje dijaloga. Štaviše, nakon jučerašnjeg (14. avgusta) Vučićevog nastupa u Zvorniku, to se nameće kao imperativ. U tom zahtevu trebalo bi da predloži teme/pitanja – podeljene po segmentima: tehnološki, ekološki, ekonomski, sociološki, kulturološki – za raspravu. Istovremeno, trebalo bi da izabere svoj tim stručnjaka (pa i onih „opšte prakse“) koji bi u razgovorima učestvovao. Na kraju, trebalo bi da zatraži prostor za dijalog – na RTS-u, u Skupštini, Akademiji nauka – gde bi se i jedna i druga strana našle za istim stolom, „tet-a-tet“. Prisustvo javnosti – obavezno. U prvom slučaju se to, naravno, podrazumeva; u druga dva uz direktan prenos na javnom servisu. Imalo bi to i značajan političko-marketinški efekat.

Tema dijaloga trebalo bi da bude i – šta posle dijaloga. Jedna opcija mogla bi da bude novi izbori, druga – referendum, na užoj ili široj teritoriji stvar je takođe za diskusiju.

Povrh toga, opozicija bi trebalo da zahteva da u dijalog – ne u svakom trenutku i na svakom mestu, ali za pojedina (ključna) pitanja svakako – bude uključena i Evropska unija. Evropske institucije bi trebalo da garantuju ono što domaće ne mogu. Jedan od rezultata tog procesa trebalo bi da bude i jačanje domaćih ustanova. Ne može se očekivati (ni čekati) da prvo izgradimo institucije, pa da onda rešavamo krupna društvena pitanja, kao što ni Englezi nisu prvo odgajili englesku travu, pa onda počeli da igraju fudbal.

Biće to i prilika da se razjasni da li je Evropa zaista Srbiji namenila ulogu „rudarske kolonije“ i „evropske deponije“, kao što se i sleva i zdesna sve češće čuje, ili je situacija upravo obrnuta i Srbija jedino čvršćim (ekonomskim i političkim) vezivanjem za Evropu (a ne za BRIKS i Kinu, niti nekom novom politikom nesvrstavanja) može da obezbedi i privredni razvoj, i ekološku održivost, i socijalnu pravdu, i pravnu državu.

Sve u svemu, takvog dijaloga trebalo bi da se mnogo više plaši Vučić. Između ostalog i zato što bi to njegov odlazak sa vlasti ubrzalo više nego „ulične borbe“.

Možda nekome ova priča deluje naivno, da ne upotrebim neku težu kvalifikaciju? Moguće je. Nije li, međutim, može se postaviti pitanje, nada u svrgavanje Vučića nekim ekološkim (ili sličnim) ustankom još veća (i opasnija) utopija? I ako se prisetimo onoga što je bilo pre četvrt veka i šta se sve u narednim godinama izdešavalo, a još više ako sagledamo današnju opozicionu političku scenu. Možda bi se nešto moglo naučiti i od dr Milića.

Mijat Lakićević
Pešćanik.net, 15. avgust 2024.

Zoran Đinđić: San o Evropi

NOVI MAGAZIN, ,
Kada danas u Srbiji kažete „Zoran Đinđić“, prva asocijacija je – Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva premijera Srbije do trenutka kada nastaju ovi redovi – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa

Svoju knjigu razgovora sa Zoranom Đinđićem Vesna Mališić je nazvala San o Srbiji. U isto vreme, moglo bi se reći, bio je to i Zoranov san o Evropi. O Srbiji u Evropi.
Kada danas u Srbiji kažete „Zoran Đinđić“ prva asocijacija je – Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva premijera Srbije do trenutka kada nastaju ovi redovi – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa. Ne toliko, naravno, po svom unutrašnjem uređenju – za tako nešto ipak treba više vremena – koliko po svojim opredeljenjima i stremljenjima, po svom duhu. Srbija je (o)disala atmosferom Evrope. Evropa je bila ključ i ključna reč. Ključ za otključavanje Srbije i ključna reč za njeno uključivanje.

UTOPIJA: Ni pola godine pre nego što će kukavički biti ubijen s leđa, Zoran Đinđić je učestvovao na Čerčilovom simpozijumu u Cirihu. Ovaj skup održavan je u čast slavnog (ratnog) britanskog premijera i – što je u ovom slučaju važnije – jednog od prvih zagovornika ujedinjene Evrope. Naime, 19. septembra 1946. godine ser Vinston Leonard Spenser Čerčil održao je predavanje u kome se založio za stvaranje Sjedinjenih evropskih država i Saveta Evrope.

„Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće“

Dakle, tog 10. oktobra 2002. godine, najpre podsetivši na Čerčilove reči da je „moguća Evropa bez stega, bez granica, u kojoj su ljudi srećni, u kojoj postoji prosperitet i u kojoj vlada sloboda“, Zoran Đinđić je rekao: „u tom trenutku to je delovalo kao utopija ali danas znamo da to nije ostala utopija“. Zatim je, premijer Srbije, obrazložio svoju ideju: „Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi, nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju“. To je (s)misao Zorana Đinđića, dijalektika njegovog bića, jedinstva suprotnosti, pozicije i negacije, realnosti i vizije. Kao da je u njemu još živela ona parola pobunjenih pariskih studenata 1968, koju je kao mladić prihvatio: „budimo realni, zahtevajmo nemoguće“.
Tragajući za idejom Evrope Đinđić se, međutim, nije zaustavio na 1946, već je otišao još malo dalje u prošlost. Uspostavio je vezu sa idejom „večnog mira“ nemačkog filozofa prosvetiteljstva Imanuela Kanta. „Postoji kontinuitet jedne velike ideje, ideje o večnom miru kako ju je Imaneul Kant u Evropi formulisao“. Ali – nije se tu na prigodno i svečarsko ograničio, nego je, možda i pomalo neočekivano za tu priliku, ukazao da „postoji problem realizacije ove velike ideje“, odnosno da „između te velike ideje i njene realizacije postoji jaz“ te da je „zadatak svake generacije da ovaj jaz na razuman način premošćava“.
Ne govori, dakle, Zoran Đinđić to što govori samo iz teoretsko-istorijskih nego pre svega iz praktično-političkih razloga. I ne samo zbog trenutnih, dnevnih okolnosti, nego i sa stanovišta budućnosti. Jer, nastavlja, stanje na Balkanu, uprkos poboljšanju, „daleko je od normalnosti“ i potrebno je malo pa da razvoj situacije ode u smeru suprotnom od Evrope. „To nije pretnja, ja ne kažem: ’brinite se za Balkan da ne biste kasnije morali još više da plaćate’. Ne, ja samo kažem da ako strateški mislimo, a tome nas je Čerčil učio, onda moramo uzeti u obzir različite opcije, pa i one koje nisu pozitivne, i pokušati da i na njih nađemo odgovore – na razvoj događaja koji možda neće biti pozitivan. A nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope“, rekao je Đinđić.

Srbija je (o)disala atmosferom Evrope. Evropa je bila ključ i ključna reč. Ključ za otključavanje Srbije i ključna reč za njeno uključivanje

Dakle: „Pitanje je šta sada, kako da ovaj region gde živi 50 miliona ljudi, dođe do ‘večnog mira’, do stabilnosti, prosperiteta i slobode?“ „Centar Evrope“, nastavlja Đinđić, uspostavio je određene procedure, pravila i kriterijume, i smatra da je time završio posao, očekuje da će zemlje i narodi polako ispunjavati te kriterijume i da će priključenje Uniji „biti jedan prirodan proces“. Nije, međutim izvesno da će biti tako, Đinđić je taj „optimizam stavio pod sumnju“

EVROPA SA DUŠOM: Umesto rutine i inercije „treba nam velike ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred… veće od računica, od privrede koja je za mene najvažnija stvar“, rekao je Đinđić. „Pitanje je: kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Veru da ideja sa takvom snagom postoji ne treba napuštati. Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom razvoju, sa ‘malo amo – malo tamo’, to je sve nedovoljno.“
„Za većinu ljudi reč je o identitetu. Reč je o duši, a ne o materijalnom, a po meni ideja evropskih integracija je velika ideja – ukoliko ona propadne, crni dani dolaze za Balkan. Ukoliko ovih 50 miliona ljudi izgubi nadu da će postati članovi evropske porodice, onda ne znam koja bi velika ideja još mogla ostati. […] Ovim ljudima treba smisao u životu, i to ne samo u pojedinačnim životima, nego i u kolektivnom životu. Evropska integracija može imati tu ulogu, ukoliko se ona razvije u viziju, a ne ostane samo jedan birokratski koncept. Ukoliko u Evropi bude postojalo sposobno i vizionarsko vođstvo koja će razumeti da evropska budućnost zavisi od toga kako će se celokupan evropski kontinent oblikovati, a ne samo pojedine zemlje Evrope. … Naravno da su odlučujuće pozitivne snage u samim zemljama Balkana, ali nama je potrebna i pozitivna energija iz Evrope. Ova energija ne sme se svoditi na materijalne stvari, ona mora sadržavati idealizam i emociju“.
Kao veliku opasnost koja se nadvija nad Evropom Đinđić je video – nacionalizam. „Ideja nacionalizma, iako pogrešna, jaka je i lako zamenjuje druge ideje“; ako dođe do toga „onda smo ponovo na početku neke nove ružne faze evropske istorije“. U tom kontekstu Đinđić je upozoravao da „sama Evropa i ideja Evrope postaje sve više sužena na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U samoj Evropi postoji deficit evropskog identiteta“.

„U samoj Evropi mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu“, rekao je Zoran Đinđić

Zbog toga je Đinđić i od Evrope zahtevao da se pokrene, da se aktivira – najpre da razume samu sebe a zatim i da utiče na ceo svet. „U samoj Evropi“ – ne kritikuje samo nego je, dakle, i „konstruktivan“ Đinđić – „mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čitav svet da je evropski model dobar, i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da nije reč samo o dobrom standardu, nego da je to projekat sa dušom“.
I tu, možda pomalo i neočekivano, „uskače“ Balkan, tako dolazimo do onoga što Balkan, takav kakav je (daleko mu lepa kuća) može da ponudi Evropi? „Iako još nismo član Evropske unije, mi imamo evropsku dušu“ zaključio je Đinđić na kraju svog izlaganja, kao poslednji govornik, pre nego što će početi svečana večera.
U nekim drugim okolnostima, ili da je to rekao neko drugi, možda bi ove reči zazvučale patetično i frazerski. U slučaju Zorana Đinđića one su zvučale iskreno i nadahnuto, štaviše – dobijale su i neki uzvišeni smisao.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. mart 2024.

Vazali i ostali

PEŠČANIK, , , , ,
Rat koji se trenutno odvija na tlu Ukrajine nije sukob Rusije i Amerike nego Putinov napad na evropsku civilizaciju. I takođe Putinov pokušaj da svet vrati pola veka unazad, u doba kada je njime vladala „ravnoteža straha“ između supersila naoružanih atomskim bombama

Kada su Jožu Mencingera, arhitektu slovenačkog monetarnog sistema, uvođenja tolara i kasnije prelaska na evro, početkom devedesetih, kada se Slovenija osamostaljivala, pitali kakva bi želeo da bude njegova nezavisna “dežela”, poznati ekonomista je odgovorio – dosadna.

To je, u najkraćem, značilo da se politički konkurenti ne tretiraju kao državni neprijatelji i izdajnici, da se društveni sporovi rešavaju u parlamentu, da funkcionišu institucije. Drugim rečima – da nema lidera, tj. da nema potrebe za spasiocima i izbaviteljima.

U Srbiji pak – koja je i tada, pre tridesetak godina, bila na suprotnoj strani od Slovenije – malo, malo, pa neko zavapi za liderom. Ne samo u Srbiji nego i šire, naročito u Evropi, kojoj se nedostatak liderstva uzima kao najveća mana.

Kada se, sa druge strane, počnu nabrajati lideri, onda lista ide otprilike ovako: Si Đinping, Putin, Erdogan, Orban, Vučić. Nje teško zapaziti da su sve zemlje čiji su oni čelnici uglavnom nedemokratske, neke su, što bi se reklo, “klasične diktature” (Kina, Rusija), te da su svi ti lideri zapravo manji ili veći diktatori.

Nije mnogo drugačije bilo ni u prošlosti iako se danas često iznosi žal za tim vremenom. Istorija je pokazala da su mnogi koji su tada smatrani liderima zapravo bili ljudi bez vizije, načela i ideala, da su se ponašali vrlo oportunistički i donosili kratkovide odluke. Odsustvo slobode i demokratije, od sasvim prosečnih ljudi, koji su u jednom trenutku obavljali visoke političke funkcije, (na)pravilo je lidere bez ikakvog pokrića, što su posle milioni platili glavom.

Danas kada je, posebno zahvaljujući novim komunikacionim tehnologijama, demokratija mnogo veća, a pristup informacijama slobodniji, znatno je lakše detronizovati potencijalne kandidate za harambaše. Zato u Evropi nema lidera, ali ima nezavisnog sudstva, profesionalne policije, slobodnih medija, pristojne administracije… Bar mnogo više nego u ostalim delovima sveta, pogotovo onima gde stoluju lideri.

Na to se nadovezuje druga, još značajnija optužba na račun Evrope – neiskrenost i licemerstvo. Navodno, da stvarno hoće, EU bi nas davno primila pod svoje okrilje, ali nas u stvari neće, pa nas omalovažava i zavlači. Bilo bi dobro da oni koji tako govore bar jednom kažu kada je to moglo da se desi, u kom je to trenutku, posle 2000, naravno, Evropa mogla da kaže: “Srbijo, moja si”.

Posle prvih koraka u dobrom smeru, premijer Zoran Đinđić je mučki ubijen. Nakon toga, za vreme Koštunice, Tadića i sada Vučića, dakle već dve decenije, Srbija vodi politiku koja je u manjoj ili većoj meri protivna politici EU. Poslednjih desetak godina ta je politika doživela pravu “eskalaciju”. Evropska unija je neprekidno na meti oštre kritike – kako preko Vučićevih najbližih saradnika tako i preko medija pod njegovom kontrolom – komentari na njen račun su često zluradi i maliciozni, doprinos Evrope razvoju Srbije svesno se prećutkuje. Na drugoj strani, odvija se proces sve većeg približavanja Rusiji, čiji se doprinos višestruko preuveličava; prema Putinu se gaji idolopoklonički odnos.

Kad se sve skupi, u odnosu Srbija–Evropa, zapravo je u politici, tj. praktičnom ponašanju Srbije bilo mnogo više neiskrenosti i licemerstva nego u ponašanju Evropske unije. Takvog nekog poput Srbije ne biste trpeli ni za kafanskim stolom, a kamoli da ga primite u kuću.

 Iz toga proizlazi sledeća, možda i najteža optužba – da je Evropa postala „vazal“ Amerike. Posebno je zanimljivo da ova teza dolazi pre svega iz provučićevskih krugova, ali i iz onih koji su Vučiću suprotstavljeni.

U stvari, pre bi se moglo reći obrnuto. Amerika sa svojom vojnom silom dođe kao neka vrsta evropske pretorijanske garde. S obzirom na to da Evropska unija kao mirovni projekat – zasnovan na temeljnim vrednostima zapadne civilizacije kao otvorenog društva i liberalno-demokratskog pravno-političkog poretka – zapravo je relativno labava konfederacija koja nema svoju vojsku, uloga Amerike je da, kad se za tim ukaže potreba, štiti Evropu od agresora.

Rat koji se trenutno odvija na tlu Ukrajine nije sukob Rusije i Amerike nego Putinov napad na evropsku civilizaciju. I takođe Putinov pokušaj da svet vrati pola veka unazad, u doba kada je njime vladala „ravnoteža straha“ između supersila naoružanih atomskim bombama.

Kao što sam već pisao, ma koliko to ne bilo u njenom materijalnom interesu, Evropa je morala da se suprotstavi Putinovoj Rusiji jer joj to nalažu moralne vrednosti na kojima je zasnovana (sloboda, jednakost, bratstvo).

Krajnji Putinov cilj je, zapravo, da sruši osnovnu ideju evropskog prosvetiteljstva – večni mir i svetsku vladu. To je, naravno, protivno i interesima Rusije i ruskog naroda. O tome je danas i ovde reč. Zato Putin ne sme da pobedi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. jun 2022.