Aleksandar Vucic

Rudna glava

Evropska unija ne može da “skine” Vučića. Ako bi i mogla, koga bi na to mesto postavila. Hoćete da kažete da treba nama posle ostavi da izaberemo njegovog naslednika? Šta garantuje da “mi” ne bismo izabrali nekog ko je još gori od Vučića i ko je još više protiv “evropskih integracija”

Vučić više ne može da održi ni najprozaičnije obećanje. Eto, rekao je da će ga vakcinisati “obična medicinska sestra”, a na kraju bocu mu je bocu dala doktorka specijalista dečije medicine, koja već 20 godina pelcuje decu. Nije bolelo. Usput je obećao put i fabriku. Razna sela – razni problemi, otud valjda nije čudo što, kako saznajemo iz pisma pročitanog na jednoj nesrećnoj televiziji, meštani Ritopeka traže da ih predsednik Vučić reši pasa lutalica.

Opoziciju, međutim, muče sasvim drugi problemi. Iz njenog najvećeg ili barem najglasnijeg dela, sve češće se čuju zahtevi za razdvajanjem – predsedničkih, beogradskih i republičkih – izbora iduće (a možda i krajem ove) godine. Taj zahtev najviše se obrazlaže tvrdnjom da će u suprotnom Vučić moći da vodi objedinjenu kampanju, što će mu doneti veliku prednost. Kao da će ga razdvajanje izbora u tome sprečiti. I kao da, koji god i gde god da se izbori održavaju, on lično nije bio na plakatima, u spotovima, na otvaranju svega i svačega. On iz kampanje, to je odavno jasno, praktično i ne izlazi.

Koliko je sve ovo jasno, toliko nije jasno šta bi opozicija razdvajanjem izbora dobila. Jer svaka kampanja zahteva ogromne materijalne i ljudske resurse. I sa jednim i sa drugim Vučić stoji mnogo bolje. Kako sada stvari izgledaju, opozicija bi teško izgurala i jednu ozbiljnu kampanju, a kamoli dve (ili tri). Tu gotovo da se ne zna koji je veći problem – finansijski ili kadrovski. Iako te dve stvari jesu povezane, nije sigurno da bi rešavanje prvog dovelo i do rešavanja drugog.

Opozicija ima lidere, ali nema ljude, ako razumete šta hoću da kažem. To jest, da ipak ne rizikujem, nema one hiljade aktivista po malim mestima, poput Rudne glave, recimo, koji bi ne samo razbijali strah koji naprednjaci uz pomoć svojih jurišnih odreda narodu uterali u kosti nego i čuvali glasačke kutije i izborni materijal kad dođe odlučujući trenutak. Jer, u kontekstu srpske istorije, 24. septembar je zapravo značajniji datum od 5. oktobra.

S tim u vezi, kritike koje se svako malo iz redova opozicije (manje partije, više analitičari) upućuju Evropi ne samo što su kontraproduktivne – jer skreću pažnju sa ključnih problema – nego su i deplasirane. Zapad Vučića ne podržava. Zapad sa Vučićem razgovara. Pošto je Evropska unija savez država, a ne partija i nevladinih organizacija. Pa se na tom “nivou” organizuje i komunikacija.

Evropska unija ne može da “skine” Vučića. To jest, i ako bi mogla, otvara se pitanje koga bi na to mesto postavila. Hoćete da kažete da EU to ne bi ni trebalo da radi nego da nama posle ostavi da izaberemo njegovog naslednika? Šta garantuje da “mi” ne bismo izabrali nekog ko je još gori od Vučića i ko je još više protiv “evropskih integracija”.

Dakle, Evropa čeka da se Srbija “urazumi”. I čeka već toliko dugo da je pravo čudo kako za nju već nije izgubila svako razumevanje. Možda i bi da ona, ovakva kakva je, ne predstavlja veliku opasnost. Jer, Srbija je danas najnedemokratskija država u regionu. Nema zemlje u kojoj su vlast i moć praktično potpuno u rukama jednog čoveka, gde su institucije u tolikoj meri razorene, gde je medijska tortura vladajuće partije tako snažna.

Niko se nije setio da je Rudna glava najstariji rudnik bakra ne samo u Evropi nego i u svetu, gde se metal topio pre 7.000 godina (u petom milenijumu pre nove ere), pa da od toga isprede neku priču.

Možda bi mogla opozicija: da pronađe neku svoju “Rudnu glavu”, gde će da se vakciniše protiv pošasti i krene u osvajanje vlasti.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 15. april 2021.

Aleksandar, Vučić i Gligorijević

Kakva je to zemlja u kojoj predsednik države krije dokaze u jednom sudskom procesu? I nema sile koja može da mu naloži da dokaz preda sudu

Početkom naredne sedmice (20. aprila) trebalo bi da se održi poslednje ročište i čuju završne reči optužbe i odbrane na suđenju za saobraćajnu nesreću u kojoj je na naplatnoj rampi Doljevac, na putu Beograd – Niš, 31. januara 2019. poginula Stanika Gligorijević. Suđenje će tako biti okončano, a da niko od njegovih glavnih aktera – ni tužilaštvo, ni advokati, ni veštaci, ni sudija – nije video ključni momenat. Nisu ga videli ni članovi porodice smrtno nastradale Stanike iako su to tražili. Reč je o dva minuta koja su zabeležile kamere na licu mesta. Na tom snimku, dakle, tačno se vidi šta se desilo, ko je i na koji način učestvovao u sudaru.

Snimak je, prema sopstvenom priznanju, video predsednik Aleksandar Vučić i od tada mu se gubi svaki trag. Snimku, ne Vučiću.

Kakva je to zemlja u kojoj predsednik države krije dokaze u jednom sudskom procesu? I nema sile koja može da mu naloži da dokaz preda sudu.

Kakav je to sudski proces koji traje gotovo dve godine, koji troši vreme i pare, ali i nerve oštećenih, a da niko nije video ono što je ključno i što bi omogućilo da se suđenje završi takoreći za pet minuta. To je, nema drugog zaključka, farsa od sudskog procesa, od suda, policije, tužilaštva, advokata, veštaka…

Kako to, međutim, da je taj dvominutni snimak video Aleksandar Vučić? Ako je to sam tražio, njegov zahtev je morao biti odbijen jer na to ni po kom osnovu nema pravo. A ako nije tražio nego su mu ponudili, morao je da odbije jer to ni na koji način ne spada u njegov posao nego, štaviše, predstavlja protivzakonito mešanje u rad pravosudnih organa. Morao je reći: pošaljite to tužilaštvu i sudu, to je njihov posao, neka se oni time bave.

Ovako, predsednik Vučić je izvrgao ruglu sve te institucije – i policiju, i tužilaštvo, i advokate, i veštake, i sudstvo. Sve ono što jednu državu čini državom. Pa ako njih nema, nema ni države. Postoji samo gola sila i bezobzirna moć.

Ne znam kakav bi trebalo da bude odgovor društva na ovu grubu zloupotrebu vlasti i besprizorno ruganje celokupnom pravnom poretku, sve do samog Ustava na njegovom vrhu.

Da advokati stupe u štrajk? I za manje stvari su štrajkovali mesecima. Takođe i sudije – iz solidarnosti s kolegom koji treba da donese presudu, a da nije upoznat sa ključnim činjenicama? Profesori Pravnog fakulteta – čemu sav njihov (kakav-takav) trud ako neko pred celim svetom može tako cinično da ih ismeva? Možda da se snimi TV serija o porodici Gligorijević? Tu bi Vučića mogao da glumi samo Vučić lično. Mislim, ko bi drugi bio dobar?

Ali, ma koliko sve ovo bilo užasno važno, čini se da u konkretnom slučaju postoji nešto još važnije. Nazvao bih to njegovom ljudskom dimenzijom. Reč je o želji mlađeg sina Stanike Gligorijević Aleksandra da vidi šta se desilo tog kobnog 31. januara. Namerno sam, naravno – iako neopravdano – izdvojio mlađeg sina ne bih li nekako kod predsednika Aleksandra Vučića izazvao empatiju prema svom imenjaku. I Danilovom (Vučićevog sina) vršnjaku.

Verovatno će ovo mnogima delovati patetično. Možda i jeste. Ili nam je i mrva ljudskosti postala preteško breme. Kako god, računam, koji bi se čovek oglušio – ako je već država bezdušna – o pravo Aleksandra Gligorijevića da sazna istinu

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 13. april 2021.

Demokratija u Srbiji saterana je u ćošak

Vladajuća većina uporno podstiče podele i kreira izmišljene afere, stvarajući napetu društvenu klimu. Veoma lako ta manipulacija može da izmakne njihovoj kontroli, što će imati nesagledive posledice po naše društvo

Intervju Raša Nedeljkov, Crta

Naš sagovornik Raša Nedeljkov programski je direktor Crte, organizacije nedavno brutalno napadnute od poslanika Skupštine Srbije. To je bio povod za ovaj razgovor, teme su, razume se, prevazilazile povod.

Proteklih nedelja bili ste izloženi brutalnim napadima režima. Jeste li o tome obavestili neke evropske institucije i kakav je bio odgovor?
Mi smo pre svega obavestili javnost, i to onu koja nije pratila prenos skupštinske sednice na kojoj su poslanici vladajuće većine optužili Crtu za najteža krivična dela, uz slanje poruke našoj direktorki u mafijaškom maniru: “Znamo gde živiš.” Objavili smo jedan tvit i jedan post na Fejsbuku, a onda je počela da stiže podrška sa svih strana. Pre svega od građana, što nam najviše i znači.
Ovim poslednjim institucionalnim napadima na civilno društvo i nezavisne medije pređena je crvena linija i zbog toga je stigla direktna i nedvosmislena poruka od Evropske unije. Ocena Evropskog parlamenta da je “zgrožen” orkestriranim napadima poslanika i tabloida na Crtu, Otvoreni parlament i Krik sada je deo zvaničnog izveštaja EP o Srbiji. Ta činjenica će ostati zauvek zapisana u našem “dosijeu” na putu ka EU i, bez dileme, apsolutnu odgovornost snosi vladajuća većina.
 
Šta po vašem mišljenju trenutno najviše zabrinjava u političkom životu Srbije?
Najviše zabrinjava izmeštanje političke borbe iz institucionalnog okvira. Propadanje je dugotrajan proces, tako da i to što izaziva najveću zabrinutost nije vest od danas ili juče nego nešto na šta odavno upozoravamo. Julski protesti prošle godine pokazali su kako iz velikih napetosti u društvu lako možemo da skliznemo u nasilje.
Atmosfera u kojoj se podstiče govor mržnje i nasilja, u kojoj se svi koji postavljaju pitanja od javnog interesa etiketiraju kao neprijatelji države, u kojoj se crvena linija svakog dana sve više pomera, izaziva veliku zabrinutost. Vladajuća većina uporno podstiče podele i kreira izmišljene afere, stvarajući napetu društvenu klimu. Veoma lako ta manipulacija može da izmakne njihovoj kontroli, što će imati nesagledive posledice po naše društvo. Sa druge strane, građani se sve više povlače u sebe, ne veruju da ima smisla da učestvuju u demokratskim procesima, da svojim angažmanom mogu da utiču na promene u državi i društvu. Građani su anastezirani i postaju naviknuti na život u atmosferi nasilja. Demokratija u Srbiji je u lošem stanju, saterana je u ćošak i pred pucanjem je.
 
Kako će se situacija dalje razvijati, vidite li neki rasplet na vidiku?
Izuzetno je zabrinjavajuće permanentno širenje tenzije koje ima obrise paranoje kada se svako malo govori o pokušajima državnih udara i atentata na predsednika države. A naše društvo još živi u traumi atentata. Kako građani da se osećaju ako tabloidi, koje iz mnogo razloga doživljavamo kao megafone režima, već mesecima šalju poruke o tome da je i aparat državne sile, policija, u velikoj meri odmetnut od zakona i van svake kontrole, leglo zavera puno veza sa organizovanim kriminalom?
Plašim se da aktuelni režim posle 10 godina na čelu države demonstrira najdirektnije odsustvo bilo kakve namere da od Srbije napravi demokratsko društvo s jakim institucijama koje podstiču debatu i učešće građana u demokratskim procesima.
 
Verujete li da će vlast i opozicija u dogledno vreme sesti za zajednički sto i otpočeti dijalog? I zašto tako mislite?
Sa dijalogom se već uveliko kasni. Teško je nadati se da ćemo u skorije vreme imati uslove za poštene i slobodne izbore. Iz dana u dan se u sve većoj meri normalizuju pojave kao što su nasilje i progon neistomišljenika. Kako onda možemo da očekujemo da dijalog zaista bude dijalog? Ako se ima u vidu da se u nedavno usvojenom mišljenju Vladine Radne grupe za saradnju sa OEBS/ODHIR u potpunosti ignorišu ključni problemi izbora, a da se predlažu neka nova rešenja za unapređenje izbornog procesa, izgleda da je dijalog završen i pre nego što je počeo.
 
Udaljava li se Vučić, po vašem mišljenju, od Evropske unije?
Dominantni diskurs u najkraćem kaže: želeli bismo da imamo viši životni standard, a za poštovanje zakona, odgovornost institucija i funkcionera, transparentnost procesa odlučivanja i upravljanja javnim finansijama – kome je to važno. To možda najbolje oslikava izjava ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Vulina da “Srbiju prema EU privlači ekonomija, a od EU je odbija politika” i da moli “Evropljane da svoje političke stavove, pritiske na naše pravosuđe i licemerje zadrže za sebe”. Dok je deklarativno Srbija opredeljena za evropski put, u praksi je upravo suprotno. Umesto demokratskih, evropskih vrednosti svakodnevno svedočimo sve većem zarobljavanju institucija i koncentraciji moći u rukama jednog čoveka. Činjenice pokazuju da se udaljavamo od evropskih vrednosti. Na primer, analiza medijskog izveštavanja koju je Crta radila pokazuje da su EU, SAD, Rusija i Kina u domaćim medijima u 2020. uglavnom bile spominjane u neutralnom tonalitetu, ali da je primetno da su objave sa pozitivnim tonalitetom predominantno bile rezervisane za Rusiju i Kinu, a one s negativnim za EU i SAD.
 
Vidite li proevropsku alternativu aktuelnoj vlasti?
Nažalost, čini se da je proevropska orijentacija u Srbiji sve ugroženija. S jedne strane, građani su sve manje zainteresovani za evropski put Srbije. Istraživanje javnog mnjenja koje je Crta sprovela krajem prošle godine pokazuje da 46 odsto građana proces pristupanja EU uopšte ili vrlo malo interesuje, a tek trećina bi se obradovala da dođe do toga. Sa druge strane, iz programa i platformi političkih aktera evropsko pitanje kao da je iščezlo. U slučaju vladajuće većine evropski put je samo deklarativan. Stavove opozicije po ovom pitanju gotovo da i nemamo priliku da čujemo jer je ona medijski malo zastupljena. Ali svakako ne ohrabruje to što, na primer, među 30 tačaka programa ujedinjene opozicije iz 2018. za evropsko pitanje nije bilo mesta.
 
Kakvo je vaše mišljenje, treba li opozicija Vučiću da se suprotstavi u jednoj, dve, tri ili više kolona. Ko bi te kolone činio?
Nije na nama da dajemo savete kako bi opozicija trebalo da se organizuje. Iskreno se nadam da će oni doneti odluku za koju smatraju da je u interesu građana. Naravno da je važno popravljanje izbornih uslova, ali ipak mislim da kompletno delovanje opozicije ne bi smelo da se svede na to. Neophodno je građanima ponuditi smislene politike i planove za konkretna rešenja njihovih problema. Takođe, gledajući iskustva iz nekih drugih zemalja, koje kao i Srbija već dugo klize u autoritarizam, možda i opozicija ovde mora da razmišlja o načinu učešća na izborima za koje uslovi neće biti dovoljno fer.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. april 2021.

Vučićeva prevara koja ne zastareva

Ako širenje lažnih vesti ne ulazi u domen pravne patologije, ne znači da ne potpada pod neke druge kategorije društveno (pa i lično, po samog izvršioca) štetnog ponašanja. Koje takođe zahtevaju odgovarajući tretman. I adekvatnu terapiju

Jedino u šta ne treba sumnjati od onoga što je predsednik Aleksandar Vučić u ponedeljak 29. marta rekao na Srećnoj televiziji jeste da nije izbacio loptu iz gola na utakmici Srbija – Portugalija. U stvari, čitava ta emisija bila je zanimljiva samo zbog jedne stvari – da vidimo da li će se Vučić na bilo koji način osvrnuti na svoju tvrdnju da će Srbija u 2020. ostvariti najveći privredni rast u Evropi. Prema očekivanju – to se nije desilo. Mislim, ni jedno ni drugo: niti je Srbija bila prva u Evropi, niti je Vučić svoju tvrdnju pomenuo.

A gotovo da nije bilo dana, počev od oktobra prošle godine, da Vučić, ili Siniša Mali, ili neko sličan nije rekao kako je Srbija evropski lider. Ostale ćemo zanemariti, ovde ćemo navesti samo Vučićeve izjave. A ni njih sve, ko bi to podneo.

Tako je, recimo, 14. oktobra Vučić rekao da će “pad BDP-a Srbije u 2020. biti 1,5 odsto, što znači da će biti najbolja u Evropi”. Pa je 2. novembra rekao da na osnovu podataka iz prva tri tromesečja “svakako možemo da tvrdimo da će Srbija imati najveći rast BDP-a za celu 2020. godinu u Evropi”. Zatim je 9. decembra izjavio da će “Srbija ove godine prema rastu bruto domaćeg proizvoda biti najbolja u Evropi i verujemo da će pad BDP-a biti manji od minus jedan”. Konačno, 11. januara 2021. Vučić je, da bi svoju izjavu još više ojačao, na kraju s ponosom dodao: “Srbija nikad nije bila prva u Evropi po stopi rasta”.

Ništa od ovoga nije tačno. Pa čak ni poslednja rečenica. Jer, bivalo je da Srbija bude prva u Evropi po stopi rasta, samo što to nije bilo za vreme Vučića nego je bilo za vreme Đinđića. Ali, o tome sam pisao više puta, pa sad neću ponavljati.

Ono što je ovde ključno – sve te silne Vučićeve tvrdnje o liderskoj poziciji Srbije u Evropi pokazale su se (nažalost) kao neistinite. Ne samo da Srbija nije najbolja nego nije uspela da osvoji ni bronzanu medalju, da se sportski izrazim. Bolje od Srbije (prema podacima Eurostata) bile su najpre Irska, koja je ostvarila rast BDP-a od 3,4 odsto, i Turska, sa rastom od 1,8 odsto. A manji pad BDP-a od Srbije (jedan odsto) imale su Norveška i Litvanija s padom od 0,8 odsto.

Ruku na srce, ni peto mesto u evropskim okvirima nije loše, naprotiv, ali šta da se radi kad je Vučić tvrdio da je Srbija najbolja. I hajde da je to rekao jednom, dvaput, čovek bi mogao pomisliti da je reč o grešci, ali on je to ponavljao svaki čas, na svakom mestu, u svakoj prilici. To, dakle, ne može biti slučajno. Neprekidno ponavljanje neistina, sad ovih sad onih, pokazuje jasnu nameru da se narod obmane i da se ljudima manipuliše. Širenje lažnih vesti pod određenim uslovima može biti i krivično delo. Možda ovo nije baš taj slučaj, ali ako ne ulazi u domen pravne patologije, ne znači da ne potpada pod neke druge kategorije društveno (pa i lično, po samog izvršioca) štetnog ponašanja. Koje takođe zahtevaju odgovarajući tretman. I adekvatnu terapiju. Dogodine – na izborima.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. april 2021.

Živimo u zemlji neslobode, nepoverenja i nepravde

Šta nam pričaju, a šta nam se događa, kakve nam podatke iznose, a koji su istiniti, u kakvom društvu živimo, a kakvo bismo želeli da budemo

Intervju Dejan Šoškić, ekonomista

Gotovo svakodnevno s najviših mesta u državi građani su prosto bombardovani izjavama o Srbiji kao ekonomskom lideru u Evropi i drugim fantastičnim rezultatima. To je bio povod za razgovor sa Dejanom Šoškićem, profesorom beogradskog Ekonomskog fakulteta.

Predsednik Vučić je nedavno izjavio da bi šteta od zatvaranja privrede iznosila 190 miliona evra dnevno. Da li je to realno?
Nažalost, mi već godinama slušamo izjave naših zvaničnika koje su faktički netačne. Samo ako pogledamo koliki je BDP Srbije, a on je prema zvaničnim podacima NBS 2020. iznosio 46,9 miliona evra, i ako to podelimo sa 365 dana, vidimo da je dnevni BDP oko 129 miliona evra. Dakle, i ako bi sve stalo, tj. kada bi elektrane prestale da prave struju, kada bi krave prestale da daju mleko, dnevni gubitak bi bio maksimalno 129 miliona. Kada se uvode mere ograničavanja kretanja, posledice postoje u domenu trgovine (mada raste onlajn trgovina), ugostiteljstvu, organizaciji javnih događaja i još ponegde, ali to ni izbliza ne znači da je ukupna privreda stala, daleko od toga. Naravno, pitanje ostaje kako tu izjavu razumeti? Moguće je, naravno, da je u pitanju prosto greška. Ako, međutim, nije greška, onda je reč ili o nenamernom iznošenje neistina, tj. neznanju, ili o svesnom iznošenje neistina, tj. manipulaciji.

Da li je pomoć države privredi dobro odmerena, kako sa stanovišta potreba tako i sa stanovišta mogućnosti?
Neki elementi podrške bili su dobri, posebno u prvom paketu mera, kao što su pomoć preduzećima oko isplate plata, prolongiranje otplate kredita, državne garancije za kredite, neke poreske olakšice. Pojedine mere su mogle biti znatno bolje, kao što su linearna pomoć svim građanima i svim preduzećima, koju je trebalo dati samo onima koji su zbog pandemije ostali potpuno ili bez najvećeg dela svojih prihoda. Neke mere su, međutim, bile potpuno pogrešne, kao što je mogući otkup korporativnih obveznica od centralne banke, moguća pomoć države kroz dokapitalizaciju preduzeća i ukidanje bitnih postupaka u procesu izdavanja dužničkih hartija od vrednosti. Ove mere koštaju Srbiju mnogo i mislim da su se isti ili slični rezultati mogli postići i sa znatno manjim davanjima.

Zloupotrebljava li aktuelna vlast tu pomoć u političko-marketinške svrhe?
Neke od tih mera, kao što su linearna pomoć svim građanima ili svim penzionerima, nezavisno od toga da li je pandemija izazvala bilo kakve promene u njihovim prihodima, upućuju na populizam. Vrlo su skupe i narušavaju fiskalnu poziciju zemlje, na šta su ukazivali i stručnjaci iz Fiskalnog saveta. Drugim rečima, sve nas koštaju kao poreske obveznike, a verovatno daju političku popularnost samo onima koji su ih doneli.

Krije li vlast od građana da se zapravo radi o kreditima koje će oni sami morati da vrate?
Prosečan građanin verovatno vidi samo kratkoročnu dobit u vidu dodatnog prihoda i ne vodi previše računa da to znači rast duga zemlje i rast obaveza koje ćemo svi kao poreski obveznici plaćati u narednom periodu. Otuda takve mere, kao kratkoročne i zavodljive, posebno ako se donose u vreme političkih izbora, u bilo kojoj zemlji teško da mogu izbeći ocenu da su politički motivisane s ciljem popravljanja izbornih šansi partijama koje sačinjavaju vladu u tom trenutku.

Da li je Srbija zaista imala najmanji pad BDP-a u celoj Evropi, kao što tvrdi predsednik Vučić?
Čitava ta priča s najmanjim padom BDP-a u Srbiji faktički je netačna i suštinski pogrešna. Netačna je jer u Evropi ima i zemalja koje ne samo da su imale manji pad od Srbije, poput Belorusije, nego su, kao Irska i Turska, u 2020. ostvarile rast. Sa druge strane, priča je pogrešna jer rast u uslovima pandemije dominantno zavisi od strukture određene privrede. Zemlje koje proizvode manje sofisticirane proizvode, koje imaju manje učešće usluga, posebno turizma, u BDP-u ili koje imaju veliko učešće poljoprivrede, tj. siromašne zemlje, kao i one koje su manje integrisane u globalnu podelu rada, imaju i manje negativne efekte pandemije na BDP. Procene Svetske banke o tome koliko će koje zemlje biti pogođene pandemijom tokom 2020. išle su od minus jedan odsto BDP-a za nerazvijene zemlje Afrike do minus osam odsto BDP-a za razvijene zemlje Evrope. Otuda bilo kakva samohvala o našim privrednim rezultatima tokom 2020. realno je neutemeljena i više ulazi u domen političke propagande nego realnosti.

ZNAČAJNO POBOLJŠANJE NA EKONOMSKOM PLANU MOGUĆE JE SAMO AKO POLITIČKA STRUKTURA, ALI I DRUŠTVO U CELINI RAZUME ZNAČAJ VLADAVINE PRAVA, SNAGE INSTITUCIJA I SLOBODNE KONKURENCIJE

Kako vam izgleda privreda Srbije u ovom trenutku. Da li je to dinamična, potentna privreda koja može da obezbedi potreban rast u narednim godinama?
Ne, srpska privreda svakako ne ulazi u kategoriju dinamičnih privreda. Nasuprot tome, ona je jedna od najsporije rastućih privreda u poslednjih 10 godina u Evropi. U dve godine, 2018. i 2019, imali smo nešto više stope rasta, tj. iznad četiri odsto, ali je i to nedovoljno za bilo kakvo pristizanje centralne i istočne Evrope. Naše ukupne investicije su niske, niže od proseka u regionu i daleko ispod potrebnog nivoa od 25 odsto BDP-a da bismo mogli potencijalno da stvaramo više i održive stope privrednog rasta. Posebno je loše što su u strukturi investicija u našoj zemlji najmanje domaće privatne investicije koje, po pravilu, treba da predstavljaju okosnicu privrednog rasta. Nizak nivo investicija je prirodna posledica lošeg privrednog ambijenta. Podsetimo se, Srbija je 2016. u tzv. Moneyval izveštaju Saveta Evrope ocenjena kao zemlja koja se suočava sa značajnim izazovima i slabostima u domenu pranja novca i kao zemlja u kojoj organizovane kriminalne grupe, umešane u krijumčarenje narkotika i ljudi, predstavljaju značajan izazov za pranje novca i slično. Zbog ovih i niza drugih stvari početkom 2018. smo stavljeni na crnu listu FATF, međunarodne organizacije za suzbijanje pranja novca i finansiranja terorizma. Istina, od juna 2019. više nismo na toj listi, ali smo i dalje ostali na režimu pojačanog nadzora. U takvim uslovima naravno da nije moguće govoriti o bilo kakvoj dinamičnoj privredi.

Hoće li ove godine biti dostignut planirani rast BDP-a od šest odsto i, ako neće, zašto?
Osnovno pitanje je odakle je moguć toliki rast? Da je pad ekonomske aktivnosti tokom 2020. bio veći i da sada imamo mnogo neiskorišćenih produktivnih kapaciteta na raspolaganju, onda bi i veći rast 2021. bio ostvariv. Dodatno, da je bila loša poljoprivredna godina 2020, s mogućom dobrom poljoprivrednom godinom 2021. mogli bismo možda imati nešto veći rast. Međutim, ni jedno ni drugo nije slučaj. Otud realan i održiv viši privredni rast u Srbiji moguć je ako smo prethodno imali relativno visoke investicije. Ali investicije u Srbiji su u padu tokom 2020. U ozbiljnom su padu strane direktne investicije, a domaće privatne investicije su ionako stabilno niske već godinama i ne predstavljaju motornu snagu privrednog razvoja, što bi inače morale biti. Dobro je da javne, državne investicije nisu smanjivane i da se ne planira njihovo smanjivanje u narednom periodu jer bi onda i skromnije stope privrednog rasta od najavljivanih bile za nas nedostižne. Ako su investicije niske i ako smo prošle godine imali manji pad BDP-a i relativno dobru poljoprivrednu godinu – što čini relativno visoku osnovu za izračunavanje privrednog rasta naredne godine – očekivanja da će se u 2021. ostvariti rast BDP-a od šest odsto, po mom mišljenju, preterana su i nerealna. Većina međunarodnih institucija očekuje rast do pet odsto, a po mom mišljenju neće biti iznenađenje i ako rast bude nešto skromniji.

Rekli ste već da su domaće privatne investicije niske zbog lošeg privrednog ambijenta, možete li to malo da konkretizujete?
Po mom mišljenju, ima nekoliko međusobno povezanih razloga za to. Prvi i ključni razlog je u nesposobnosti domaćeg pravosudnog sistema da efikasno štiti svojinu i ugovor, tj. da u relativno kratkom roku efikasno, kompetentno i nepristrasno presuđuje i sprovodi svoje presude. Drugim rečima, u onome na šta nam stalno ukazuje i Evropska komisija: u odsustvu zadovoljavajućeg nivoa vladavine prava. Drugi razlog je u činjenici da korupcija narušava tržišnu privredu i slobodnu konkurenciju. To znači – namešteni poslovi sa državom, sem toga što su koruptivni i protivzakoniti, šalju i jasnu poruku privatnom sektoru: ne investirajte ako nemate ili ne želite veze sa državom, tj. s političkim partijama, jer samostalno, na bazi sopstvene sposobnosti i konkurentnosti direktno nećete dobijati poslove sa državom. Treći razlog je u činjenici opšteg pokoravanja institucija politici, tj. u slabim institucijama u kojima političke partije najčešće imenuju lojalne, nekompetentne rukovodioce s “cash and carry” diplomama. Takve institucije po pravilu ne rade svoj posao profesionalno, nezavisno i efikasno i kreiraju ambijent koji odbija poštene preduzetnike. Konačno, i sam privatni sektor ima svoja dva dela. Jedan deo “privatne” privrede nastaje i razvija se na poslovima sa državom. Videli smo poslednjih decenija kako neka preduzeća naglo rastu i naglo nestaju sa dolaskom i odlaskom sa vlasti pojedinih političkih partija. Takva preduzeća po svoj prilici nemaju ni nameru ni sposobnosti da se dugoročno i pošteno bave svojim poslom već zapravo služe za dobijanje državnih poslova i izvlačenja novca za političke stranke i interesne grupe. U normalnim uslovima taj novac bi upravo predstavljao osnov za buduće investicije tog privatnog sektora. U koruptivnim uslovima, bez vladavine prava, taj novac se izvlači iz privrednih tokova. Naposletku, taj drugi deo privatne privrede, u kojem rade pravi i kompetentni preduzetnici i njihovi zaposleni, u poslovima sa državom nalazi svoje mesto uglavnom tek kao podizvođač, gde su posao prinuđeni da rade po niskim cenama, sa izuzetno niskom akumulacijom, tj. profitabilnošću iz koje niti ima prostora da se investira, niti ima dobrih poslovnih rezultata da se od banke uzmu krediti, niti ima motiva da se investira u posao koji je zbog korupcije doveden na ivicu rentabilnosti. Ukratko, verujem da niske domaće privatne investicije ukazuju da u uslovima visoke korupcije, bez vladavine prava i uz narušavanje konkurencije i slobodnog tržišta, nije moguće ubrzanje privrednog rasta.

CENA POLITIKE FIKSNOG KURSA JE RESTRIKTIVNIJA MONETARNA POLITIKA KOJA DOPRINOSI NIŽIM STOPAMA PRIVREDNOG RASTA, ALI I SMANJIVANJU KONKURENTNOSTI DOMAĆE PRIVREDE I OTEŽAVANJU IZVOZA

Nešto brži rast poslednjih godina posledica je vrlo visokog rasta građevinarstva, dok istovremeno industrija stagnira. Kako to komentarišete?
Dobro je da postoji rast u oblasti građevinarstva, ali nije dobro da se misli kako se na građevinarstvu može bazirati ukupan privredni razvoj. Građevinarstvo i rast u toj oblasti treba da bude srazmeran rastu u drugim oblastima. Ako govorimo o izgradnji infrastrukture, ona je važna i može biti jedan od faktora budućeg rasta ostatka privrede. Međutim, ako govorimo o stanogradnji, ona bi trebalo da bude pre posledica, a ne uzrok privrednog rasta u drugim, konkurentnim privrednim granama. Nesrazmerno visoko učešće stanogradnje u strukturi BDP-a može biti i izvor finansijske nestabilnosti, kao što se već desilo u Americi i Španiji, i ne može biti osnova dugoročnog privrednog rasta. Ono što je ključno za infrastrukturne projekte koje izvodi država jeste da se odvijaju uz visok nivo transparentnosti finansiranja, slobodnu konkurenciju izvođača, efikasnu kontrolu kvaliteta obavljenih radova i javno poređenje cene izgradnje kilometra infrastrukture sa cenama slične infrastrukture u svetu. Ničega od toga kod nas, međutim, nema. Sa druge strane, industrija je, po pravilu, više u domenu razmenjivog dela BDP-a i kao takva u većoj meri je izložena globalnoj konkurenciji. Uporno odsustvo viših stopa privrednog rasta u industriji može se tumačiti i kao pokazatelj odsustva rasta konkurentnosti domaće privrede. To ne treba da čudi ako zemlja ima fiksni kurs, a podiže plate bez adekvatnog rasta produktivnosti. A to je upravo ono što gledamo poslednjih godina u našoj zemlji.

Kad ste već pomenuli kurs, šta mislite o ulozi Narodne banke, da li ona svojom politikom podstiče ili guši izvozno orijentisana preduzeća?
Fiksni kurs koji nezvanično sprovodi NBS poslednjih godina ima svoju cenu, posebno u uslovima nedovoljno konkurentne privrede, kakva je naša. Cena takve politike je restriktivnija monetarna politika radi fiksiranja kursa, koja doprinosi nižim stopama privrednog rasta, ali i smanjivanju konkurentnosti domaće privrede i otežavanju izvoza. Ovo posebno dolazi do izražaja ako nemate dovoljan rast produktivnosti, a plate u zemlji rastu. Ako takvo stanje opstaje, stvaraju se preduslovi za rast deficita tekućeg dela platnog bilansa. Prema podacima NBS, taj deficit je porastao sa oko tri odsto BDP-a 2016. na oko sedam odsto 2019. To nije dobar trend i predstavlja osnovu za dalji rast duga naše zemlje. Fiksni kurs se može sprovoditi, ali ga je potrebno usvojiti kao zvanični monetarni režim i uskladiti ga sa ostalim ekonomskim politikama u zemlji. To kod nas, nažalost, nije slučaj.

Kakvo je stanje u bankarstvu, pokazuju li banke dovoljno spremnosti da prate privredu, jesu li kamatne stope adekvatne i da li su banke nezavisne od političke vlasti ili su prinuđene da ulaze u određene dilove sa državom?
Banke treba razumeti i podržati da rade svoj posao na način koji dugoročno podiže privredni rast, zaposlenost i blagostanje u zemlji. Bankarskom regulativom i drugim državnim merama treba obezbediti “fino podešavanje” tokova novca da prolaskom kroz bankarski sektor više odlazi u razmenjivi i konkurentni deo naše privrede i da jača finansijsku stabilnost bez narušavanja profitabilnosti banaka. Banke treba slobodno da rade svoj posao bez pritisaka države, ali uz puno razumevanje svoje važne uloge u privrednom sistemu.

OČEKIVANJA DA ĆE SE U 2021. OSTVARITI RAST BDP-A OD ŠEST ODSTO, PO MOM MIŠLJENJU, PRETERANA SU I NEREALNA

Politika nije vaša uža specijalnost, da tako kažem, ali su ekonomija i politika tesno povezane. Može li se očekivati neko značajnije poboljšanje na ekonomskom planu pre nego što dođe do promena na političkom?
Značajno poboljšanje na ekonomskom planu moguće je samo ako politička struktura, ali i društvo u celini razume značaj vladavine prava, snage institucija i slobodne konkurencije. Tek tada, uz mnogo veće ulaganje i mnogo veće rezultate u oblasti obrazovanja, nauke i zdravstvene zaštite, uključujući i ekologiju, tj. uz mnogo veće ulaganje u ljude, moguće je i pametnim ekonomskim politikama kreirati privredni sistem koji se ubrzano razvija i kreira blagostanje.

Da li bi zbog svega o čemu smo govorili na javnoj sceni trebalo da budu prisutnije ekonomske teme?
Mislim da se u našem društvu izgubila slobodna i kompetentna diskusija o mnogim društvenim pitanjima, pa i o ekonomskim temama. Ta slobodna diskusija o društvenim pitanjima, javne rasprave u vezi sa zakonima, inicijative građana za rešavanje konkretnih problema, sve to zahteva platformu slobodnih medija i slobodnog informisanja. To su ne samo bitne pretpostavke slobode građana svake zemlje već i osnov donošenja kvalitetnih odluka u vezi s problemima i izazovima koje ima svako društvo. Naša zemlja je, čini se, postala društvo neslobode, nepoverenja i nepravde u kojem kao da neistine imaju veća prava od istine. Takvo društvo mora da se menja ako želi da zadrži istorijsku šansu opstanka i razvoja.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 25. mart 2021.

Vučić ojadio Srbiju za 10 milijardi evra

Građane Srbije je zaostatak u razvoju koštao desetak milijardi evra i bar isto toliko im je posredstvom države oduzeto i prebačeno na račune čiji su brojevi poznati samo vrhu vlasti

Ovih dana suočeni smo sa grozničavim pokušajima aktuelnih vlasti da, s jedne strane, zadovolje potrebu za očuvanjem ekonomije, a sa druge, da se ne ugrozi zdravlje ljudi; i obrnuto. Ili, kako nam je ona sama servirala, da pronađe balans između ekonomije i zdravlja. Dilema je, zapravo, u najvećoj meri lažna, ali dok vlast pokušava da pronađe balans, nije zgoreg da mi pogledamo bilans. Drugim rečima, da se osvrnemo na ekonomske posledice Vučićeve vladavine u prethodnih osam (2013-2020) godina.

Nećemo ulaziti u “sitna crevca”, nije ovo ni mesto ni prilika za to, dovoljno će biti da utvrdimo najosnovnije. Logično je u tom kontekstu da počnemo od glavnog pokazatelja, onog koji na neki način sintetizuje ekonomsko stanje jedne zemlje. Reč je, nije teško pogoditi, o bruto domaćem proizvodu kao meri onoga što određeno društvo stvori tokom godinu dana. Elem, u poslednjih osam godina BDP Srbije porastao je sa oko 35 na 45 milijardi evra, dakle za oko 10 milijardi. Da li je to mnogo ili malo?

Do odgovora je najlakše doći preko jednog drugog podatka, tj. stope privrednog rasta. Prosečan godišnji rast BDP-a u pomenutom razdoblju iznosio je dva odsto. U isto vreme, međutim, prosečan ekonomski rast u zemljama centralno-istočne Evrope – s kojima ima smisla porediti Srbiju – iznosio je tri odsto. Ova razlika od jednog procentnog poena mnogima može izgledati mala, ali ona zapravo pokazuje da su se te zemlje razvijale 50 odsto brže od Srbije. Ima, međutim, zemalja čiji je razvoj bio još brži. Recimo – Rumunija, koja je imala prosečan rast od četiri odsto. To znači da se Rumunija razvijala dvostruko brže od Srbije. I to ne godinu ili dve nego gotovo čitavu deceniju.

A u stvari, budući da je Srbija znatno nerazvijenija od Rumunije, bilo bi prirodnije da je ovaj odnos bio obrnut. Ali dobro, ne mora; međutim, ono što bi moralo da bude to je da Srbija ima bar jednaku stopu rasta kao Rumunija. Da se Srbija razvijala po stopi od četiri odsto godišnje, njen bruto domaći proizvod porastao bi za još 10 milijardi. U stvari, i više, ali da sad u tu računicu ne ulazimo.

Zaključak je jasan: zbog lošeg upravljanja nacionalnim resursima, odnosno zbog loše Vučićeve vlasti, građani Srbije su oštećeni za (najmanje) 10 milijardi evra.

To, međutim, nije sve. Pre dve godine troje ekonomista (Pavle Petrović, Danko Brčerević i Mirjana Gligorić) objasnilo je razloge ovako niske (prosečne) stope rasta. I tada sam pisao o tome, ali ćemo ovog puta problemu prići iz drugog ugla. Naime, sasvim uprošćeno govoreći, osnovni uzrok sporog razvoja Srbije jeste nedostatak vladavine prava, koji se može svesti na – korupciju. Iz ovoga pak sledi novi zaključak. Ne samo da korupcija sputava ekonomski rast, onemogućavajući građane da povećaju svoje prihode, nego im i direktno zavlači ruku u džep tako što njihove pare preko državnih kanala preliva u džepove pojedinaca bliskih režimu. Svako malo zabeleži se neki takav slučaj. Najsvežiji primer je ona nabavka softvera za 60 miliona evra po ceni (prema nekim procenama) stostruko višoj od tržišne. Neka je to preterano, neka je cena “samo” deset puta naduvana, to znači da su građani opljačkani za čitavih 50 i kusur miliona evra. Ili, drugi primer, zaduživanje. U maju 2020. Srbija je uzela kredit od dve milijarde evra na međunarodnom finansijskom tržištu sa kamatom od 3,4 odsto, a mogla je da uzme kredit od Međunarodnog monetarnog fonda za trećinu pomenute cene. Tu je nekome napravljena zarada od oko 35 miliona evra, na štetu (građana) Srbije, razume se. Još zvoni, idemo dalje, u ušima ona kupovina kablovskih operatera (Kopernikus i Radijus vektor), koje je država, posredstvom Telekoma, platila nešto preko 300 miliona evra, tj. pet do šest puta iznad tržišne cene, čime su građani “operisani” od jedno 250 miliona evra.

Najviše se para iz državnih u privatne kanale prebacuje na infrastrukturnim projektima. Na izgradnji gasovoda Turski tok, ako je verovati zvaničnim podacima, kopanje jednog metra kanala (za polaganje cevi) koštalo je 2.000 evra. Posebno su za vlast “lukrativni” poslovi s Kinezima. Poređenja s projektima koje finansiraju evropske institucije pokazuju da su kineski 20-30 odsto skuplji. Jasno je kuda, tj. kome ide taj novac. S obzirom na to da je reč o milijardama evra, proizlazi da se iz džepova građana Srbije izvlače stotine miliona evra.

Na kraju i jedan sumarni, može i sumorni pogled. Srbija iz državnog budžeta poslednjih godina troši oko tri milijarde evra na “kupovinu robe i usluga”, javne investicije i slično. I poslednji evro od tih para ide režimskim firmama, grupama, pojedincima. Opet je reč, dakle, o desetinama milijardi evra.

Sve u svemu, ne samo da je desetak milijardi evra građane Srbije koštao zaostatak u razvoju nego im je bar isto toliko posredstvom države oduzeto i prebačeno na račune čiji su brojevi poznati samo vrhu vlasti.

Terali bilans, isterali debalans, što bi rekao naš narod.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. mart 2021.

Ukopacija Srbije

Beležimo novi napredak u zarobljavanju privrede i, šire, u porobljavanju društva. Ukopacija – što bi rekao David Štrbac

Kada bi Vučić stvarno hteo da se bori protiv organizovanog kriminala ne bi morao da se penje čak na Topčidersko brdo. Dovoljno bi bilo da se okrene oko sebe. Preciznije – da ode do Vlade Srbije, recimo do Ministarstva finansija ili do nekog državnog preduzeća, na primer Telekoma. Evo, nedavno su ove dve, nazovimo ih kompanije, sa određenim privatnim firmama sklopile poslovni dil vredan preko 60 miliona evra (sedam milijardi dinara). Slučaj je poznat, pa da ne okolišemo – suština je u tome da će pomenutim aranžmanom država jedan proizvod, softver za obračun plata u javnom sektoru, platiti, prema nekim procenama, čak hiljadu puta više nego što je njegova realna nabavna cena. Uzmimo da je ova procena preterana, neka je cena “samo” sto puta naduvana, takve zarade se ni Eskobar ne bi postideo.

Bilo bi zanimljivo da čujemo koliko ljudi će koliko dana raditi na tom programu da bismo videli koliko će oni koštati. Primera radi, ako zamislimo da će na softveru biti angažovano 60 ljudi – što softveraši odmah ocenjuju kao preveliki broj – i da će raditi punu godinu dana (što je takođe mnogo za ovaj zadatak), ispada da će svako od njih zaraditi po milion evra. Jasno je svakome da oni neće dobiti ni deseti, a možda ni dvadeseti deo te sume.

Nema sumnje, dakle, da se radi, čak i za pojmove Srbije i aktuelnih vlasti, o neviđenoj pljački. Kada je pre dve godine Telekom kupovao Radijus vektor preplatio ga je svega pet puta, Kopernikus je preplatio (najmanje) deset puta, ali, kao što vidimo, to je bila dečja igra u poređenju sa ovim najnovijim razbojničkim poduhvatom. Apetiti su očigledno porasli, sigurno se i broj predatora povećao, a i vlast se toliko ostrvila, da joj je malo i kad desetostruko ukrade.

Pljačka “epskih razmera” samo je, međutim, jedna dimenzija, možda čak ni najvažnija, ovog poteza Vučićevog režima. U pozadini se krije – mada se zapravo baš nešto i ne krije – preuzimanje kontrole nad softverskom industrijom. Na ovaj način aktuelna vlast manje ili više direktno ulazi u ovaj sektor, dobija uvid u funkcionisanje preduzeća, ne samo s kim rade nego i u njihove vanposlovne aktivnosti. Recimo, da li finansiraju (putem oglašavanja i drugih oblika marketinške saradnje) nezavisne medije i organizacije, nedajbože opozicione partije i slično.

Ovo što se sada dešava u IT sektoru zapravo nije ništa novo. To se već dogodilo u građevinarstvu i industriji građevinskog materijala, gde su naprednjaci preuzeli glavne poslove. Takođe, to se dešava i u poljoprivredi, gde Vučićevi ljudi parama građana Srbije, tj. preko državnih subvencija, preuzimaju najatraktivnije oblasti, ulaze u proizvodnju malina, u vinogradarstvo i vinarstvo itd.

Sve u svemu, beležimo novi napredak u zarobljavanju privrede i, šire, u porobljavanju društva. Ukopacija – što bi rekao David Štrbac.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. mart 2021.

Vučić je pritisnut aferama

Zašto je politika Sizifov posao i kako je, uprkos tome, moguće pobediti Vučića

Intervju Zoran Vuletić, predsednik Građanskog demokratskog foruma

Neposredan povod za intervju sa Zoranom Vuletićem, predsednikom Građanskog demokratskog foruma, jeste pitanje u jednoj TV emisiji – zašto niko nije stao u odbranu predsednika SANU Vladimira Kosića, pošto je grubo napadnut nakon jedne svoje izjave o Kosovu. Naime, GDF je odmah izdao saopštenje u kojem podržava akademika Kostića. Saopštenje je poslato svim medijima, ali je izgleda ostalo neprimećeno. Zato je i naš razgovor počeo odatle.

Pogađa li vas odnos medija prema GDF-u i kako to objašnjavate?
Nezainteresovanost medija za to naše saopštenje nije me iznenadila iako mi uvek teško padne saznanje da je u postojećoj medijskoj raspodeli moći u Srbiji bavljenje politikom Sizifov posao. Sa druge strane, društvo je do te mere anestezirano poslednjih sedamnaest godina i dodatno ušančeno u mitove i tabue, da i očigledne stvari bivaju prećutkivane. Što se tiče napada na predsednika SANU, čini mi se da je reakcija na njegove reči u Srbiji nekako, nažalost, očekivana. Koja je razlika između reagovanja jednog kikboksera i potpisnika peticije – oko sto intelektualaca – koji traže njegovu smenu? Možda samo u diskursu. Suština rečenog je identična. Nažalost, još uvek je premalo nas koji razumemo istinu koju je predsednik SANU rekao i hvala mu na tome.

Pošto je u pozadini povoda bilo Kosovo, da odmah pređemo na najteže pitanje – kakvo je vaše načelno mišljenje o rešavanju kosovskog čvora?
Pre svega mislim da je konačno rešavanje kosovskog pitanja najvažnija stvar za Srbiju. Svima je jasno da bez toga nema uslova da se do kraja dovede proces raspada bivše Jugoslavije. Tu mislim, između ostalog, i na reformu Dejtona, koja bi od Bosne i Hercegovine napravila funkcionalnu državu. Takođe je jasno da ništa nema od članstva u EU dok se ove stvari ne reše. Logično bi bilo da se nama žuri u EU. Put nam je poznat, ali potrebna je pre svega politička hrabrost i odlučnost.
Moramo da imamo na umu kako smo došli dovde. Srbija je devedesetih vodila četiri rata, osećajući se silno. Pre svega, naš nacionalizam u sadejstvu sa hrvatskim doveo je do krvavog raspada Jugoslavije i do preko 130.000 žrtava. Gotovo milion ljudi je etnički proterano. Srbija je nakon rata na Kosovu 1999. kapitulirala, a predsednik Vučić to danas naziva delimičnom kapitulacijom. Potpisan je Kumanovski sporazum i nakon toga izglasana Rezolucija 1244, koju Vučić danas tumači kao 10 odsto povoljnu za Srbiju i 90 odsto za Albance. Zatim je potpisan sporazum u Briselu 2013. u kojem se kaže da Srbija i Kosovo neće ometati jedno drugo u procesu EU integracija. Izostalo je objašnjenje javnosti da EU mogu da pristupe samo nezavisne države. Ovo su sve činjenice, tako da samo možemo da zamislimo kako je svet video našu politiku poslednjih 17 godina i zašto na nas gledaju kao na delinkvente koje povremeno pohvale za neke poteze kako ne bi pravili veće probleme, kao u vreme Miloševića. Podržavam svako rešenje do kojeg će doći u pregovorima s Prištinom posredstvom EU i SAD i ne bih smatrao bilo kog potpisnika takvog sporazuma izdajnikom već patriotom.

A šta mislite o stavu akademika Kostića da Kosovo ni de jure ni de facto nije naše?
U najvećem delu sam saglasan s tom konstatacijom. De facto je Kosovo nezavisno i to je nešto što više niko i ne negira. Kako drugačije da definišemo mogućnost uvođenja carina Srbiji od kosovske vlade, granične procedure prilikom ulaska i izlaska iz Kosova, izlazak na izbore po kosovskim zakonima i sveukupno sprovođenje vlasti. Da bismo rekli da je i de jure nezavisno, neophodno je dovesti do kraja pregovarački proces s Prištinom. Kontekst pregovora trasiran je kroz Kumanovski sporazum, Rezoluciju 1244, Ahtisarijev plan koji je integrisan u kosovski ustav i briselski sporazum. Ne vidim da je moguće drugačije doći do de jure rešenja i tada će biti potpuno tačno ono što je akademik Kostić rekao.

Vladika Grigorije je poslednjih sedmica izložen oštrim napadima Srpske napredne stranke. Jesu li oni posledica njegove izjave da je Kosovo naše ili najave da će okupiti 300 mladih ljudi spremnih da se bore za promenu sistema u Srbiji?
Da je Kosovo razlog, to bi bio dobar signal. To bi značilo da bar neko od njih ima svest o realnosti pred kojom je Srbija. Ipak se tu radi o strahu da se kojim slučajem ne okrnji apsolutna vlast SNS vladikinim direktnim ili indirektnim angažovanjem u politici preko tajanstvenih 300 “apostola” spremnih za promenu sistema. Bilo bi dobro da nam vladika kaže koji sistem bi on uveo. Sistem je izraz politike koja se vodi. Iz onoga što je dosad izneo nema ni govora o promeni politike već se, naprotiv, vidi kontinuitet istog sistema.

PODRŽAVAM SVAKO REŠENJE DO KOJEG ĆE DOĆI U PREGOVORIMA S PRIŠTINOM POSREDSTVOM EU/SAD INSTITUCIJA; NE BIH SMATRAO BILO KOG POTPISNIKA TAKVOG SPORAZUMA IZDAJNIKOM VEĆ PATRIOTOM

Šta mislite da li bi političko angažovanje jednog vladike, makar i Grigorijevih karakteristika, bilo dobro za Srbiju. I da li bi donelo promenu na čelu države?
Vlast se pribojava Grigorija pre svega jer se na sličan način obraća njihovom biračkom telu i jer postoji opasnost da mu poveruju da je baš on ili neki Krivokapić taj koji je pravoverniji od Vučića po nacionalnim pitanjima. Ne vidim političke argumente zbog kojih bih podržao Grigorijev angažman. Ne vidim političku razliku u stavovima kod njega i pokojnih Amfilohija i Irineja. O njihovim političkim stavovima ne mislim ništa dobro. Razlika je samo u načinu obraćanja narodu. Grigorije to čini zavodljivije, moram to da kažem. Svestan je svoje popularnosti i ne mislim da će njegovim angažovanjem u politici društvo dobiti bilo šta bolje od onoga što imamo danas. Nama je neophodna temeljna politička promena, kao i iskrena analiza stanja u kojem se nalazimo. Nakon toga moramo da postavimo magistralne političke pravce kretanja. To smo uradili jednom 2001. s vladom Zorana Đinđića.

Šta nam pojava vladike Grigorija na javnoj/političkoj sceni govori o stanju opozicije u Srbiji?
To nam govori o konfuziji, nemoći, nedostatku političara koji mogu da daju odgovor kako i gde vide Srbiju za pet, deset godina. Pre 20-30 godina bilo je nezamislivo da alternativu tražimo u vladikama i popovima. Tadašnja opozicija je 2000. u gotovo nemogućim uslovima uspela da dođe do birača i smeni daleko opasniji Miloševićev režim od ovog današnjeg. Tada su ubijani politički protivnici, zatvarane novinske redakcije po kratkom postupku, da ne govorim o vređanjima i ponižavanjima koja su dolazila od vlasti. Tadašnji opozicioni uspeh došao je pre svega jer je postojala jasno vidljiva evropska agenda koja je garantovala bolji život.

Započeli ste određene procese saradnje, šta ste dosad uradili, s kim ste se povezali?
Napravili smo dogovor o saradnji sa strankom Zajedno za Srbiju Nebojše Zelenovića i Ne da(vi)mo Beograd. Spojio nas je jasan politički cilj – Srbija na Zapadu, neophodnost rešavanja kosovskog problema i novi ljudi u politici. Srbija na Zapadu predstavlja nedvosmislen sistem vrednosti i više je od članstva u EU. Problem Kosova je apsolutno prepreka na putu ka Evropi, a samim tim mora biti prioritetno pitanje. Takođe, s novim ljudima neophodna je i nova politika. Postavljajući stvari na ovakav način dolazimo do alternativne politike čitavom političkom establišmentu. Dosad smo uspeli da napravimo dogovor sa pet, šest lokalnih organizacija u Srbiji. Nemam ni najmanju sumnju da ćemo biti organizaciono spremni za izbore ukoliko razgovori oko izbornih uslova posredstvom evroparlamentaraca budu uspešno završeni. Ohrabren sam nakon brojnih razgovora s ljudima po Srbiji koji žele da učestvuju u promenama sistema.

Predizborna kampanja je uveliko počela, ali je opozicija ozbiljno hendikepirana. S jedne strane, za nju su zatvoreni glavni mediji, posebno to važi za tzv. javni servis, tj. RTS, a sa druge, praktično je zabranjen rad na terenu, direktan dodir sa biračima. Kako mislite da prebrodite te teškoće?
Rad je veoma otežan i sve se svelo na malo štampanih profesionalnih medija i aplikacija putem kojih komuniciramo u širem sastavu. Takođe, za nas je još teža situacija zbog trenutne raspodele medijske moći. Vlast kontroliše sve televizije s nacionalnim frekvencijama i deo kablovskih operatera, a opoziciona grupacija oko bivšeg Saveza za Srbiju ostatak kablovskih operatera. Na taj način doveli su političku scenu na najprimitivniji nivo s kojeg ćemo se teško podići.

DANAS JE MNOGO VAŽNIJE KO ĆE POSLE VUČIĆA DOĆI NA VLAST NEGO HOĆE LI ON OSTATI JOŠ GODINU DANA

Iako deluje moćno, Aleksandar Vučić se sve više zapetljava u razne afere. Kako gledate na priču o prisluškivanju i državnom udaru?
Što se tiče državnog udara, to nije priča ni za “laku noć, deco”. Prisluškivanje je, međutim, zanimljiva tema. Pre svega, postoje zakonito i nezakonito prisluškivanje. Pravno je stvar jasna. Legalna prisluškivanja su pod kontrolom suda. Kada je, međutim, reč o nelegalnom prisluškivanju, postoje dokazi, objavljeni u štampi, da je u kabinetu ministra policije oformljen centar za prisluškivanje. Njime je rukovodila državna sekretarka koja je smenjena pod sumnjom da je pripadnik kavačkog klana. Siguran sam da ovakav centar ne može biti osnovan bez Vučićevog znanja, a time se vidi da ne veruje ni predsedniku suda Stepanoviću ni direktoru BIA Bati Gašiću. Nema dileme da vlast vrši pritisak na sve segmente društvenog života. Ako Vučić daje savete fudbalerima kako da igraju fudbal, mislite li da je moguće da ostavlja prazan prostor za delovanje tajnih službi?

Čini se da Vučića ipak najviše žulja Jovanjica. Šta taj slučaj pokazuje?
Ovaj slučaj pokazuje suštinu definicije organizovanog kriminala: nema ozbiljnog kriminala bez učešća policije i državne vlasti. O tome smo se uverili u akciji Sablja 2003. Iz medija smo saznali da je Koluvija uhapšen zbog nasilničke vožnje i tom prilikom se predstavljao kao policajac. Nakon toga policija dolazi u Jovanjicu i desilo se neobjašnjivo. Koluvija biva pušten kući kao da je reč o grešci, i time mu se daje prostor da kontroliše štetu. Pritiskom javnosti sutradan je uhapšen, ali ostala je zagonetka ko je odlučio da pusti narko-dilera da ode kući. Pravnici kažu da o tome odlučuje Viši tužilac, a takođe tvrde da u poslednjih 20 godina niko nije pušten ni za kilogram marihuane, a kamoli za 1.700 kilograma. Takođe je simptomatično da su branioci u ovom predmetu bivši policajci, rođaci policajaca ili zastupnici Ministra unutrašnjih poslova i, gle čuda, Koluviju brani “čuveni advokat” Vladimir Đukanović, perjanica SNS, predsednik skupštinskog odbora za pravosuđe, član Visokog saveta sudstva, član Državnog veća tužilaca. Sumnjam da iko ozbiljan može da veruje da je Đukanović format advokata koga bi neko angažovao da nije na vlasti!

Koji su, po vašem mišljenju, glavni efekti ili glavne odlike Vučićeve vladavine?
Najopasniji efekat je urušavanje institucija, koje bi morale da budu najveća brana bilo čijoj samovolji, a samim tim i najbitnija infrastruktura demokratski uređene države. Glavna odlika Vučićeve vladavine je zasigurno autoritarnost, u kojoj očigledno uživa i kojom se obilato razmeće, i neprekidni populizam, kojim se održava na vlasti. Još je Monteskije utvrdio da svaki čovek koji poseduje moć ima i sklonost da je zloupotrebi i da u tome ide onoliko daleko dok mu se ne postave granice. Nažalost, tih granica za Vučića ovde nema. Još jedna od Vučićevih odlika je politički kukavičluk jer nema hrabrosti da reši najbitniji problem – pitanje Kosova. Malo mu je očigledno 200 poslanika, velika podrška javnosti i svih institucija. Zamišljam gde bi Srbija danas bila da je Zoran Đinđić imao takvu podršku, da ne govorim o podršci predsednika SANU.

Hoće li na sledećim izborima glavna tema biti Kosovo?
Kosovo kao najveća politička prepreka ka EU mora da bude u fokusu kampanje, kao i regionalna politika. Moramo da podržimo reformu Dejtona kako bi Bosna i Hercegovina postala funkcionalna. Takođe treba podržati Pupovca i Miloševića u nastojanju da urede život Srba u Hrvatskoj i prihvatiti da je Crna Gora nezavisna država. To su bitne teme i od sledećih izbora zavisi nam kako ćemo urediti život. Jedino tako je moguće trasirati put ka EU. Time se prirodno smanjuju uslovi za bujanje kriminala, korupcije, pljačke narodne imovine i za prljave poslove vlasti. Na taj način se otvara i prostor za bitnu temu – ekonomiju.

POSTOJE DOKAZI, OBJAVLJENI U ŠTAMPI, DA JE U KABINETU MINISTRA POLICIJE OFORMLJEN CENTAR ZA PRISLUŠKIVANJE. SIGURAN SAM DA OVAKAV CENTAR NE MOŽE BITI OSNOVAN BEZ VUČIĆEVOG ZNANJA

Kad ste već pomenuli ekonomiju, nekako je ona u ovom razgovoru nepravedno skrajnuta, šta mislite o privrednom ambijentu u Srbiji?
Privredni ambijent je loš, i to je osnovni razlog što nema domaćih investicija. Domaći privrednici najbolje znaju kakve su nam institucije i zbog toga ne žele da rizikuju. Nema efikasnog pravosuđa, nisu svi pred zakonom jednaki, caruje politički monopol, partija na vlasti diktira uslove poslovanja, privatni sektor je potpuno zanemaren, mere se dominantno donose u korist javnog sektora i otud su u njemu plate 30-40 odsto veće nego u privatnom iako privatnici izdržavaju javni sektor. Država se okrenula špekulativnim kineskim kreditima, poslovi se sklapaju direktnim pogodbama bez tendera, kompletna infrastruktura se izgrađuje bez tendera, kao i privatizacija velikih preduzeća. Neophodno je doneti niz zakona i mera u cilju podrške privatnog sektora, posebno malih i srednjih preduzeća: smanjiti poreze na rad, pojednostaviti način vođenja dokumentacije, promeniti zakone kako bi se ubrzao rad organa uprave, pre svega Katastra, Republičkog geodetskog zavoda. Sklon sam da predložim donošenje zakona protiv maltretiranja privrednika i građana…

Kakav bi to bio zakon?
Zakon bi imao samo tri člana. Prvi, državni organ ne sme od stranke u postupku da traži dokumenta koja izdaje drugi državni organ, zatim – zakon stupa na snagu u roku od šest meseci i treći član bi propisivao kaznu za odgovorno lice od tri miliona dinara. Ali, da nastavim odgovor na prethodno pitanje, svi inspekcijski zapisnici moraju biti javno dostupni dokumenti. Takođe treba smanjiti parafiskalne namete i obimnu dokumentaciju. Ovo je samo deo mera koje bi morale biti donete, a o reformi javnog sektora poput zdravstva i prosvete – za koju je neophodna finansijska podrška EU – još nismo ni počeli da govorimo.

Opozicija je u ovom času prilično razjedinjena. Da li bi trebalo da se ujedini ili je i realnije, a i plodotvornije da ide u dve, pa možda i tri kolone?
Za mene je osnovno pitanje politički stav po najbitnijim problemima koja muče naše društvo. Samo na toj osnovi možemo se dogovarati o nastupu na izborima. Logično bi bilo da se formira jak, nedvosmisleno proevropski blok, pored konzervativnog. Na taj način bismo napravili rezultat i sigurno motivisali opozicione birače da izađu na izbore. SNS bi sigurno izgubio Beograd, a bila bi i velika borba oko predsedničkih izbora. Vučić je pritisnut aferama, neefikasnim rešavanjem problem, o EU se više i ne govori, tj. nijedno poglavlje nije otvoreno cele prošle godine. Danas je mnogo važnije ko će posle njega doći na vlast nego hoće li on ostati još godinu dana. Ne treba nasedati na mantru da je dovoljno da bude smenjen uz pomoć jedne liste na kojoj bi bila cela opozicija, nakon čega bi bila uvedena demokratija, a tek onda doneta odluka kojim putem će Srbija ići. Ne možemo stalno da tapkamo u mestu jer je Srbija pre 20 godina donela jasnu odluku gde želi da ide, a to je Evropska unija. Glosa 1
Ako Vučić daje savete fudbalerima kako da igraju fudbal, mislite li da je moguće da ostavlja prazan prostor za delovanje tajnih službi

Video:

Razgovarao: Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 21. januar 2021.

Treći metak za Đinđića

Aleksandar Tijanić je predstavnik ratne politike koju je, pošto su ratovi izgubljeni, Vojislav Koštunica nakon Đinđićevog smaknuća nastavio da vodi mirnim sredstvima. A koju je posle preuzeo, i danas je vodi Aleksandar Vučić

Dati ulicu Aleksandru Tijaniću znači još jednom ubiti Zorana Đinđića, znači oskrnaviti njegov grob, znači narugati se žrtvi Zorana Đinđića.

Nije bilo tako suprotstavljenih ličnosti na javnoj sceni Srbije početkom 21. veka kao što su to bili Zoran Đinđić i Aleksandar Tijanić. Doduše, Tijanić je bio samo glasnogovornik Vojislava Koštunice, ali taj posao je radio dobrovoljno i sa ubeđenjem. Plata mu je bila bonus.

Ta najčuvenija Tijanićeva rečenica: “Ako Đinđić preživi, Srbija neće” samo je vrh ledenog brega. Kampanja protiv premijera Srbije trajala je mesecima. “Ništa njemu nije skupo, ništa dragoceno, ništa nije sigurno ako ne pristrane da bude u funkciji njegovog održavanja na vlasti”; “Ljudi sa strahom gledaju svaki ‘audi’, svejedno da li je unutra momak s maskom i ‘kalašnjikovom’ ili Kiza”; “Đinđićeva lična sudbina postala (je) limitirajući faktor bilo kakve stvarne demokratske dorade ove nesrećne države”, da navedem samo neke Tijanićeve, nasumično izabrane reči. A reči, kao što je poznato, znaju da budu ubojitije od metaka.

Nije se, međutim, AT zadovoljavao napadima na Vladu Srbije i njenog predsednika, na meti su bile i druge nezavisne institucije i pojedinci koji nisu bili po volji Vojislava Koštunice. Takav je, recimo, bio slučaj sa Jugoslovenskim komitetom za ljudska prava i Biljanom Kovačević Vučo. A uzgred, na meti Tijanićevog jezika – kako je to dobro zapazio Koraks – našao se i pozamašan broj i danas poznatih javnih ličnosti, ali da im ne pominjem imena, da ne bude da ih prozivam. Ionako sve to postoji lepo dokumentovano i slikom i rečju u knjizi “Slučaj službenika Aleksandra Tijanića”, maločas pomenutog Jukoma.

“Vesiću, ti nisi normalan.” To, naravno, ne kažem ja; to piše AT 3. januara 2003. Kako li je bilo zameniku gradonačelnika Beograda kad je morao da proguta ovu gorku pilulu, da ne kažem žabu. Ali kad smo već u spekulacijama, šta bi rekao Zoran Đinđić kada bi mogao da vidi ovaj Vesićev nož u leđima? Zar i ti, sine Brute?

Nikad nećemo znati. Šta god, jasno je da je Vesić ovde samo poslužio kao instrument za realizaciju odluke donete negde drugde, zapravo u komšiluku, preko puta parka. Ključno je, međutim, nešto drugo. U ovom slučaju, naime, instrumentalizovan je i sam Aleksandar Tijanić. Jer, nije ovde reč o rehabilitaciji jednog novinara. Suština je u rehabilitaciji jedne politike. One politike za vreme koje je AT Slobodana Miloševića nazivao “bengalskim tigrom”, Marka Miloševića “tigrićem”, a Mirjanu Marković “ličnom prijateljicom”. Za to je nagrađen mestom ministra informisanja u jednoj od tadašnjih vlada. To je, dakle, ona ratna politika koju je, pošto su ratovi izgubljeni, Vojislav Koštunica nakon Đinđićevog smaknuća nastavio da vodi mirnim sredstvima. A koju je posle preuzeo, i danas je vodi Aleksandar Vučić. U suštini, radi se o tome da se proširi i produbi legitimacijska osnova aktuelnog režima, pa u tom kontekstu podrži i učvrsti i Aleksandar Vučić lično.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. decembar 2020.