Aleksandar Vucic

Vazali i ostali

Rat koji se trenutno odvija na tlu Ukrajine nije sukob Rusije i Amerike nego Putinov napad na evropsku civilizaciju. I takođe Putinov pokušaj da svet vrati pola veka unazad, u doba kada je njime vladala „ravnoteža straha“ između supersila naoružanih atomskim bombama

Kada su Jožu Mencingera, arhitektu slovenačkog monetarnog sistema, uvođenja tolara i kasnije prelaska na evro, početkom devedesetih, kada se Slovenija osamostaljivala, pitali kakva bi želeo da bude njegova nezavisna “dežela”, poznati ekonomista je odgovorio – dosadna.

To je, u najkraćem, značilo da se politički konkurenti ne tretiraju kao državni neprijatelji i izdajnici, da se društveni sporovi rešavaju u parlamentu, da funkcionišu institucije. Drugim rečima – da nema lidera, tj. da nema potrebe za spasiocima i izbaviteljima.

U Srbiji pak – koja je i tada, pre tridesetak godina, bila na suprotnoj strani od Slovenije – malo, malo, pa neko zavapi za liderom. Ne samo u Srbiji nego i šire, naročito u Evropi, kojoj se nedostatak liderstva uzima kao najveća mana.

Kada se, sa druge strane, počnu nabrajati lideri, onda lista ide otprilike ovako: Si Đinping, Putin, Erdogan, Orban, Vučić. Nje teško zapaziti da su sve zemlje čiji su oni čelnici uglavnom nedemokratske, neke su, što bi se reklo, “klasične diktature” (Kina, Rusija), te da su svi ti lideri zapravo manji ili veći diktatori.

Nije mnogo drugačije bilo ni u prošlosti iako se danas često iznosi žal za tim vremenom. Istorija je pokazala da su mnogi koji su tada smatrani liderima zapravo bili ljudi bez vizije, načela i ideala, da su se ponašali vrlo oportunistički i donosili kratkovide odluke. Odsustvo slobode i demokratije, od sasvim prosečnih ljudi, koji su u jednom trenutku obavljali visoke političke funkcije, (na)pravilo je lidere bez ikakvog pokrića, što su posle milioni platili glavom.

Danas kada je, posebno zahvaljujući novim komunikacionim tehnologijama, demokratija mnogo veća, a pristup informacijama slobodniji, znatno je lakše detronizovati potencijalne kandidate za harambaše. Zato u Evropi nema lidera, ali ima nezavisnog sudstva, profesionalne policije, slobodnih medija, pristojne administracije… Bar mnogo više nego u ostalim delovima sveta, pogotovo onima gde stoluju lideri.

Na to se nadovezuje druga, još značajnija optužba na račun Evrope – neiskrenost i licemerstvo. Navodno, da stvarno hoće, EU bi nas davno primila pod svoje okrilje, ali nas u stvari neće, pa nas omalovažava i zavlači. Bilo bi dobro da oni koji tako govore bar jednom kažu kada je to moglo da se desi, u kom je to trenutku, posle 2000, naravno, Evropa mogla da kaže: “Srbijo, moja si”.

Posle prvih koraka u dobrom smeru, premijer Zoran Đinđić je mučki ubijen. Nakon toga, za vreme Koštunice, Tadića i sada Vučića, dakle već dve decenije, Srbija vodi politiku koja je u manjoj ili većoj meri protivna politici EU. Poslednjih desetak godina ta je politika doživela pravu “eskalaciju”. Evropska unija je neprekidno na meti oštre kritike – kako preko Vučićevih najbližih saradnika tako i preko medija pod njegovom kontrolom – komentari na njen račun su često zluradi i maliciozni, doprinos Evrope razvoju Srbije svesno se prećutkuje. Na drugoj strani, odvija se proces sve većeg približavanja Rusiji, čiji se doprinos višestruko preuveličava; prema Putinu se gaji idolopoklonički odnos.

Kad se sve skupi, u odnosu Srbija–Evropa, zapravo je u politici, tj. praktičnom ponašanju Srbije bilo mnogo više neiskrenosti i licemerstva nego u ponašanju Evropske unije. Takvog nekog poput Srbije ne biste trpeli ni za kafanskim stolom, a kamoli da ga primite u kuću.

 Iz toga proizlazi sledeća, možda i najteža optužba – da je Evropa postala „vazal“ Amerike. Posebno je zanimljivo da ova teza dolazi pre svega iz provučićevskih krugova, ali i iz onih koji su Vučiću suprotstavljeni.

U stvari, pre bi se moglo reći obrnuto. Amerika sa svojom vojnom silom dođe kao neka vrsta evropske pretorijanske garde. S obzirom na to da Evropska unija kao mirovni projekat – zasnovan na temeljnim vrednostima zapadne civilizacije kao otvorenog društva i liberalno-demokratskog pravno-političkog poretka – zapravo je relativno labava konfederacija koja nema svoju vojsku, uloga Amerike je da, kad se za tim ukaže potreba, štiti Evropu od agresora.

Rat koji se trenutno odvija na tlu Ukrajine nije sukob Rusije i Amerike nego Putinov napad na evropsku civilizaciju. I takođe Putinov pokušaj da svet vrati pola veka unazad, u doba kada je njime vladala „ravnoteža straha“ između supersila naoružanih atomskim bombama.

Kao što sam već pisao, ma koliko to ne bilo u njenom materijalnom interesu, Evropa je morala da se suprotstavi Putinovoj Rusiji jer joj to nalažu moralne vrednosti na kojima je zasnovana (sloboda, jednakost, bratstvo).

Krajnji Putinov cilj je, zapravo, da sruši osnovnu ideju evropskog prosvetiteljstva – večni mir i svetsku vladu. To je, naravno, protivno i interesima Rusije i ruskog naroda. O tome je danas i ovde reč. Zato Putin ne sme da pobedi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. jun 2022.

Istok i Zapad

Vučić bi da se ponaša po principu „umiljato jagnje dve majke sisa“, kao da su drugi „sisali vesla“

Predsednik Rusije Vladimir Putin reče pre neki dan da „sankcije koje je Zapad uveo Rusiji nanose štetu zemljama koje su ih uvele“. Na srpskim (para)državnim, tj. medijima s „nacionalnom frekvencijom“, po pravilu se čuje još „tvrđa“ verzija – da od tih sankcija više štete ima Evropa nego Rusija. Ovo drugo je teško dokazati, naročito u „dubokoj Rusiji“, ali da Evropa trpi štete od politike koju vodi – nesporno je.

Međutim, to samo govori u prilog Evropi, Zapadu i zapadnoj civilizaciji uopšte.

Zapadu se često, u Srbiji naročito, pripisuju samoživost i sebičluk, da vodi računa samo o svojim interesima i slično.

Na ukrajinskom primeru Evropa je pokazala da nije zaboravila na evropske vrednosti. Da se rukovodila pre svega sopstvenim interesima, pustila bi Ukrajinu niz vodu, a svoje odnose sa Rusijom nastavila kao da se ništa ne događa. Imala bi gasa i nafte koliko hoće, možda samo nešto malo skuplje, ne bi je brinule nestašice hrane i mogla bi mirno da nastavi sa razvojem i oporavkom od teških posledica dvogodišnje krize izazvane epidemijom korone. Ne, nova kriza uopšte joj nije bila potrebna.

Uprkos tome, Evropa je izabrala da se suprotstavi ruskoj agresiji i stane na stranu Ukrajine. Neposredno uključenje u rat, zbog ruske pretnje da će upotrebiti atomsko oružje – koja se ipak nije mogla smatrati praznom puškom – bilo je suviše rizično. Nema sumnje da bi u tom ratu Zapad pobedio, ali bi cena, pre svega u ljudskim životima, bila nesaglediva. Za Zapad ljudski život nešto znači, za Putina to je samo potrošni materijal. Da ne govorimo o nesrazmernom materijalnom bogatstvu koje bi bilo uništeno na jednoj i drugoj strani.

Pomažući slabijem i napadnutom od mnogostruko jačeg, i sama zbog toga trpeći veliku štetu, Evropa je pokazala svoju ljudskost.

Kada je pak o Srbiji reč, Srbija je izabrala da podržava Ukrajinu, ali tako da je to ništa ne košta. Štaviše, nastavljajući dobre odnose sa Rusijom, ona iz toga izvlači (makar očekuje da će izvući) veliku materijalnu korist. Prelazeći ćutke preko razaranja ukrajinskih gradova i stradanja ukrajinskih civila, podržavajući praktično Rusiju – možda ne toliko zvanično, ali preko Vučiću bliskih medija nesumnjivo – Srbija je pokazala svoje dehumanizovano lice i veliku moralnu anomiju. I, naravno, potpuno okrenula leđa Evropi.

Istovremeno, kakve li neslane šale, Vučić govori da „Evropska unija nema alternativu“ i da će Srbija još odlučnije biti na evropskom putu. I to odmah pokušava da materijalizuje praveći sa Stelantisom, velikim automobilskim konzorcijumom (petnaestak članova: Fijat, Opel, Pežo, Sitroen, Krajsler, Maserati, Lanča… da pomenem samo najpoznatije) dogovor o proizvodnji električnih automobila u Kragujevcu.

Vučić bi da se ponaša po principu „umiljato jagnje dve majke sisa“, kao da su drugi „sisali vesla“.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. maj 2022.

Vučićev mali državni udar

Isključenje nosećih državnih ustanova, Skupštine i Vlade iz odlučivanja o najvažnijim državnim poslovima i njihovo stavljanje u ruke jednog tela zaduženog za vojnopolicijska pitanja poslednja je faza u obesmišljavanju pravno-političkog sistema definisanog Ustavom

Tek što je najavio da će Srbija ubuduće snažnije gaziti evropskim putem, Aleksandar Vučić je krenuo suprotnim smerom. Po povratku iz Berlina i Brisela, posle niza bilateralnih i multilateralnih sastanaka, dakle posle vrlo žive, što bi se reklo, diplomatske aktivnosti, Vučić je zakazao sastanak – Saveta za nacionalnu bezbednost.

Ni Skupštine – da poslanike makar (na tajnoj sednici) obavesti o onome što je video i čuo; ni Vlade – da makar čuje mišljenje tela koje po Ustavu upravlja zemljom, nego baš pomenutog saveta koji Ustavom nije ni predviđen.

Jeste da su Skupština i Vlada u tzv. tehničkom mandatu – ako je neko pomislio da to može biti Vučićev alibi – ali u istom je statusu i on sam. A ni Savet nema jači legitimitet.

Umesto da, u skladu sa obećanjem, jača institucije i transparentnost vlastitog rada, Aleksandar Vučić je ključna nacionalna pitanja gurnuo u tamni vilajet tajnih službi i strogo pov. skrivenih informacija.

Kad god se opusti i radi po sopstvenom nahođenju, Vučić pokaže da mu za sprovođenje svoje vladavine treba još samo nekoliko odanih oficira (kako god se, inače, zvala njihova funkcija) te da mu je čitav institucionalni konstrukt samo dekor koji ga sputava i ograničava. Jer, on između sebe i naroda, osim (eventualno) TV kamera, ne želi druge posrednike, on s njim (hoće da) komunicira direktno.

Strateško pitanje spoljnopolitičke (pa i generalno političke) orijentacije zemlje izmešteno je iz sfere politike, tj. iz tela izabranih (kako-tako) od građanki i građana, u manje-više neformalne centre moći.

Isključenje nosećih državnih ustanova, Skupštine i Vlade iz odlučivanja o najvažnijim državnim poslovima i njihovo stavljanje u ruke jednog tela zaduženog za vojnopolicijska pitanja poslednja je faza u obesmišljavanju pravno-političkog sistema definisanog Ustavom. Moglo bi se čak reći, šire gledano, da to predstavlja jedan pravi mali Vučićev državni udar. Koji nije naišao ni na kakve reakcije.

Srbija je skuvana, kao ona žaba.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. maj 2022.

Dvostruka igra

U ovom času Vučićev saveznik je i Aljbin Kurti. Radikalnim nacionalizmom i odbijanjem kompromisa, on pomaže Vučiću da, iako priteran u ćošak, i dalje igra dvostruku igru

Aleksandar Vučić se našao u poziciji čoveka koji je farbajući pod sam sebe zatvorio u uglu sobe. Višegodišnjom antievropskom propagandom, koju je vodio i lično i preko sebi bliskih medija, uspeo je da preokrene javno mnjenje, koje je sada protiv Evropske unije i Zapada uopšte, a sad bi trebalo da ugura Srbiju u to društvo.

Sve ovo, međutim, važi samo pod pretpostavkom da Vučić stvarno namerava to što obećava, tj. da će zaista voditi proevropsku politiku.

Za tako nešto još nema dokaza. Vučićevo obraćanje naciji (u petak, 6. maja) koje je tako nešto trebalo da najavi – ako već ne i konkretnim merama potvrdi – pretvorilo se, najpre, u još jedan njegov lament nad samim sobom i sopstvenom sudbinom.

Kao drugo, stiče se utisak da je cela ta konferencija za štampu sa „10 tačaka“, tj. sa gomilom sporednih tema, poslužila da se zatrpa ono valjda jedino važno što je rekao – da „put u Evropu nema alternativu“. Ali „put u Evropu“ ipak nije isto što i „put u Evropsku uniju“. Mož’ da bidne, al’ ne mora da znači. A o tom „putu“, njegovoj izgradnji i preprekama ništa novo nismo čuli.

Naročito je, sa obilatog „švedskog stola“ postavljenog u Palati „Srbija“, Vučićeva najava obaveznog vojnog roka u trajanju od tri meseca privukla veliku pažnju. Čovek koji tako pomno prati istraživanja javnog mnjenja teško da je to uradio slučajno.

Za Aleksandra Vučića je srećna okolnost – na čemu je, doduše, sam najviše radio – što Srpska napredna stranka i nije neka vrednostima opterećena organizacija nego je više interesna grupa čija je glavna ideologija – pljačka. S tom armijom od nekoliko stotina hiljada ljudi i žena, AV neće imati problema. Oni će ići gde ih povede, samo da im ostavi privilegije, poslove i novac koji su stekli.

Otpor bi mogli da pružaju tzv. iskreni nacionalisti, bilo da su inokosni intelektualci bilo da su partijski povezani. Neke od njih je i sam Vučić preko svojih medija uzdigao da bi zamenili već izanđalog Šešelja, ali nije uspeo da ih do kraja stavi pod kontrolu.

Ovu grupaciju sad pokušava da neutrališe pričama kakvu je nedavno ispričao Dragoslav Bokan. Nekadašnji vođa „Belih orlova“ je, naime, oštro napao nacionaliste (to je bio jedan od onih trenutaka kad čovek ne veruje sopstvenim ušima) zato što, navodno, ne razumeju da Vučić trenutno vodi „nacionalno odgovornu“ politiku jer „dodvoravajući“ se Evropi, čini jedino što pod velikim pritiscima može da bi odbranio dugoročne interese zemlje. To je, međutim, iznuđeno i privremeno, to Putin razume i Rusija se neće naljutiti čak i ako joj Srbija uvede neke sankcije. Jer zna se ko je Srbiji zaista prijatelj, a ko neprijatelj.

Potvrđuje to na neki način i parada „Besmrtnog puka“, koju je 9. maja, u čast Dana pobede nad fašizmom, u Beogradu organizovala ruska ambasada. Vi ste naši čak i kada ste u protivničkom taboru, poručio je time (uz blagonaklon pogled vlasti) ambasador Harčenko.

Tabloidi su, kažu, već počeli da menjaju retoriku. Ne baš ubedljivo. Ostaje da se vidi da li će to učiniti i Vučićeve udarne „medijske pesnice“ Pink i Hepi. Tek u tom slučaju moglo bi da se kaže da Vučić ozbiljno misli da „resetuje“ svoju politiku. Ni tu nema ni prvih naznaka.

U ovom času Vučićev saveznik je i Aljbin Kurti. Radikalnim nacionalizmom i odbijanjem kompromisa, on pomaže Vučiću da, iako priteran u ćošak, i dalje igra dvostruku igru.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. maj 2022.

Naprednjačko zlatno tele

Deset godina naprednjaka: Velika razvojna prevara

Došli su pre 10 godina s mnogo entuzijazma da pokrenu Srbiju, koja su zapetljala u kučine svetske ekonomske krize. Uspeli su da za dve godine, tj. do 2014, naprave najveći državni deficit u istoriji od negde 250 milijardi dinara ili blizu dve i po milijarde evra. Zemlja se stvarno našla pred bankrotom. Nemajući drugog izlaza, morali su da se izvlače iz te kaljuge, započeli su tzv. program fiskalne konsolidacije. “Kresali” su plate i penzije, nisu se obazirali na Ustav i zakone. To je, međutim, bio lakši deo posla. Trebalo je pokrenuti posustalu privredu. Ali to naprednjacima nikako nije polazilo za rukom. Stope rasta, kad nisu bile negativne – uglavnom, govorilo se, zbog elementarnih nepogoda – bile su više nego skromne, u proseku dva odsto godišnje. Daleko od potreba, a još dalje od najava da će Srbija ubrzo postati lider regiona i Evrope. Lider se, po pravilu, nalazio na repu.

Čak ni zaduživanje nije pomagalo. Javni dug je u proseku rastao po milijardu evra godišnje, sa 15 milijardi 2012. došao je na 22,5 milijardi evra 2019, ali su razvojni rezultati bili vrlo mršavi.

Tada je grupa ekonomista bliskih vlasti smislila spasonosno rešenje. Ako ne pomaže malo para, možda će pomoći mnogo. Dakle – veliki projekti, infrastrukturni radovi, skupi, najskuplji. Plus – kineski krediti. Naime, para za velike infrastrukturne projekte bilo je već tada, dve trećine od 5, 6 milijardi evra nije još bilo ni iskorišćeno, ali to su bile pare iz međunarodnih fondova koji su stalno nešto merili, kontrolisali i zakerali. Nije bilo preduzetničke slobode. S Kinezima se sve rešavalo u četiri oka, a i cena je manje-više bila – odokativna.

Srbija je udvostručila brzinu zaduživanja. Sada joj je za novih 7,5 milijardi evra zajmova bilo potrebno svega tri godine, pa je od 2019. do 2021. javni dug Srbije premašio 30 milijardi evra (praktično se udvostručivši u odnosu na početnu sumu).

To je urodilo plodom. Bruto domaći proizvod počeo je osetnije da raste – oko četiri odsto godišnje. Recept je bio jednostavan. Zvanično prijavljenu vrednost radova niko nije proveravao. Tako je primećeno da putevi i pruge koje finansiraju Kinezi koštaju znatno (20-30-50 odsto) skuplje nego kad ih finansira, primera radi, Evropska investiciona banka. Jer, kad EIB daje kredit ima svoje ljude koji procenjuju realnu vrednost radova, na osnovu čega se zatim dodeljuje novac. Tih zavrzlama s Kinezima nema. Već je u legendu ušao primer da je kopanje dva dužna metra kanala za gasovod Balkanski tok koštalo 2.000 evra. Ovaj projekat je, doduše, ruski, ali je princip isti.

Ogroman priliv deviza iz kredita imao je za posledicu jačanje dinara. Vodeći politiku fiksnog kursa evra Narodna banka je smanjivala kupovnu moć evropske valute. Štednja u evrima se uopšte ne isplati, pošto za istu sumu “evara” svake godine možete da kupite sve manje robe. Ovo ne odgovara ne samo štedišama nego ni izvoznicima, pošto za svoju robu dobiju manje dinara. To se najbolje vidi u prerađivačkoj industriji. Već nekoliko poslednjih godina ona stagnira. Godine 2020. bila je svega 0,1 odsto veća nego 2019; 2019. je bila 0,2 odsto veća nego 2018, a 2018 za 1,9 odsto veća nego 2017. Sve u svemu – trogodišnja stagnacija. Prošle godine je, istina, prerađivačka industrija porasla 5,5 odsto, ali posle niza “sušnih” godina to je gotovo zanemarljivo. Pogotovo ako se uporedi s višegodišnjim rastom građevinarstva od po 20-30 odsto.

Za zemlju poput Srbije upravo bi prerađivačka industrija trebalo da bude nosilac izvoza i razvoja. Privrednici očigledno nisu imali motiva da ulažu u male industrijske pogone uprkos silnim kilometrima novih auto-puteva. Zaostatak privatnih investicija, koje su upola manje nego što bi trebalo da budu (7-8 milijardi evra), o tome najbolje svedoči.

No, ako ne odgovara razvojnoj privredi, jeftin evro i te kako odgovara državi. S jedne strane, smanjuje učešće javnog duga u bruto domaćem proizvodu. A sa druge, veštački podiže BDP u evrima. Na primer, ako ove godine realan porast bruto domaćeg proizvoda bude iznosio četiri odsto, a inflacija oko šest odsto, BDP u evrima, zahvaljujući fiksnom kursu, porašće 10 odsto.

Sve u svemu, tako je, zarad interesa Kineza i nekoliko milenijumskih timova, žrtvovan interes privrede i građana Srbije.


PS:
Nije isključeno da ćete i vi, drage čitateljke i čitaoci, za neku godinu stvarno imati platu od 1.000 evra. ali se lako može desiti da ćete za nju kupiti manje nego za 500 evra danas.

Mijat Lakićević
portalforum.rs, 13. februar 2022.

Masna gasna podvala

Srbija je 2013. sa Rusijom zaključila desetogodišnji kupoprodajni ugovor o gasu kojim je određena i cena. Nije li, možda, sva ova priča o novom ugovoru, ceni i velikom ustupku koji je Putin, zahvaljujući Vučiću naravno, učinio Srbiji, zapravo jedna velika predizborno-marketinška farsa

“Ovo je od presudnog značaja za dalji razvoj Srbije. Ovo je za nas od ogromnog značaja, za industriju i napredak srpske privrede i za sve stanovnike naše zemlje.” Ne, nisu to reči Aleksandra Vučića nakon sastanka s Vladimirom Putinom 25. novembra. Tako je predsednik Srbije govorio pre manje od godinu dana, tačnije, 1. januara 2021. na otvaranju gasovoda Balkanski tok.

Zašto je Vučić bio tako egzaltiran? Zato što će ubuduće, objasnio je, gas Srbiju koštati gotovo upola jeftinije nego do tada. Jer, gas preko Ukrajine i Mađarske Srbija je plaćala 270 dolara za 1.000 kubnih metara, a sada će je, novom trasom preko Turske i Bugarske, gas koštati 155 dolara.

Tako da, u stvari, ova nova/stara slavodobitno objavljena cena od 270 dolara predstavlja, kao što rekoh, gotovo stopostotno poskupljenje. Ili predsednik nije govorio istinu, da ne upotrebim pravu reč, kada je navodio cenu od 155 dolara.

Ali – zašto je uopšte Vučić išao u Rusiju da pregovara o ceni gasa od 1. januara 2022. kada Srbija ima ugovor koji važi do 1. januara 2023. Naime, Srbija je 2013. sa Rusijom zaključila desetogodišnji kupoprodajni ugovor o gasu kojim je, razume se, određena i cena. Zašto je, postavlja se sad pitanje, rok važenja ugovora skraćen za godinu dana? To jest, da li je uopšte skraćen? I nije li, možda, sva ova priča o novom ugovoru, ceni i velikom ustupku koji je Putin, zahvaljujući Vučiću naravno, učinio Srbiji, zapravo jedna velika predizborno-marketinška farsa.

Podvala svakako jeste, ali to nije najgore što nam se dešava. Jer, zapravo, gas je tu najmanje bitan. Mnogo su važnije stvari ovde u igri. Počev od oružja preko atomske tehnologije do geostrateške pozicije.

Vučićev put u Soči, to prosto bode oči, zapravo je još jedan korak bliže Rusiji, a dalje od Evropske unije. Jedan korak – ali od sedam milja. I nikakve gasne magle to više ne mogu da sakriju.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 26. novembar 2021.

Cena hleba u zlatno doba

Novoradikali su na vlast došli obećavajući hleb za tri dinara. Sad pokušavaju isto, da (navodno) jeftinim hlebom glasačima zamažu oči. Dok na jednoj stranu dodeljuju crkavicu, na drugoj otimaju milijarde

Đavo je u detalju, kaže stara izreka.

U obilju krupnih nacionalnih, tema vest o “maksimiranju” cene hleba prošla je prilično nezapaženo. Naime, u utorak 9. novembra Vlada Srbije donela je Uredbu “o obaveznoj proizvodnji i prometu hleba od brašna T-500” kojom je cena hleba ograničena na 46 dinara. Ograničenje važi u narednih šest meseci, što znači – tačno do izbora. A posle – kom opanci, kom obojci.

Kako god, bolji pokazatelj o stvarnom stanju ekonomije i društva u Srbiji nije potrebno tražiti. A Vučićeva priča o zlatnom dobu u kojem živimo raspršila se kao mehur od sapunice.

Nije zgoreg podsetiti, prvi put je “zlatno doba” građanima Srbije Vučić obećao još 2016, posle ga je samo ponavljao.

Od tada je, međutim, samo država postajala sve bogatija. Budžetski prihodi u poslednjih pet godina porasli su oko 400 milijardi dinara – sa 1.100 milijardi 2016. na (blizu) 1.500 milijardi ove godine. Dakle, oko 40 odsto. U isto vreme bruto domaći proizvod porastao je upola manje, tj. za oko 20 odsto.

Ni od iduće godine ne treba očekivati ništa bolje. Predlogom budžeta za 2022. planirano je samo smanjenje stope doprinosa za penzijski fond na teret poslodavca za 0,5 odsto i povećanje neoporezivog dela bruto zarade sa 18.300 na 19.300 dinara. To će sveukupno državu koštati 17 milijardi dinara, što će reći da će za toliko biti manji budžetski prihodi. A to je svega jedan odsto planiranih prihoda državne kase u idućoj godini, procenjenih na nešto više od hiljadu i po milijardi dinara (a sigurno će biti veći jer su uvek veći od planiranih).

Novoradikali su na vlast došli, setimo se, obećavajući hleb za tri dinara. To je, naravno, bila demagogija. Sad pokušavaju isto, da (navodno) jeftinim hlebom glasačima zamažu oči. Dok na jednoj stranu dodeljuju crkavicu, na drugoj otimaju milijarde.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 11. novembar 2021.

Vučićev Šešelj

Patriote (ili tačnije – “patriote”) na vlasti i u opoziciji našli su se na istom, smrtonosnom zadatku

Kada neko svoje odbijanje vakcinacije obrazlaže pravom na slobodu izbora, to je isto kao kada bi se neki zagađivač životne sredine pozivao na slobodu privređivanja.

Ili, još drastičnije, to je u suštini isto kao kada bi se neki terorista pozivao na svoju slobodu da se opaše dinamitom i da se detonira kad i gde mu to odgovara. Jer, on sa svojim životom može da radi šta hoće. A nevakcinisani su upravo to – tempirane bombe među nevinim ljudima. Nisu, doduše, napunjeni eksplozivom nego virusom. Mada, sa druge strane, bombaš-samoubica i sam obavezno nastrada, dok nosioci virusa, koji su zarazili ko zna koliko ljudi, na kraju mogu i da se izvuku.

Povod za ove slikovite komparacije jeste nedavno (29. oktobra) gostovanje Boška Obradovića na N1 televiziji. Tom prilikom je vođa Srpskog sabora Dveri odluku da se ne vakciniše obrazlagao svojim pravima i slobodama. “Ja sam preuzeo određeni rizik, kao svako ko se nije vakcinisao. Naravno da smo svesni da možemo da budemo zaraženi, da možemo da imamo posledice, da nedajbože možemo da završimo i loše”, rekao je, između ostalog, Obradović, ustvrdivši još pritom da nije antivakser.

Samo u narodu kojem su svrake popile mozak moguće je da neko za sebe kaže da nije antivakser, ali da istovremeno odbija da se vakciniše i da ga se pri tome uzima ozbiljno. Toliko čak da slovi za ozbiljnog kandidata za mesto predsednika Republike.

Oni koji za sebe tvrde da su čuvari tradicije potpuno su zaboravili na reči Marka Miljanova Popovića: “Junaštvo je braniti sebe od drugih, a čojstvo je braniti druge od sebe”.

Dekan Medicinskog fakulteta dr Lazar Davidović rekao je baš u intervjuu za Novi magazin: “Najveći patriotizam danas je vakcinisati se”.

Nacionalisti inače mnogo brinu o demografiji, o brojnom stanju nacije. Svojim (ne)činjenjem doprineli su da nacija nepotrebno izgubi nekoliko desetina hiljada pripadnika

Prava i slobode jednih ljudi ograničeni su istim takvim pravima i slobodama drugih ljudi. Tako je u svakom uređenom društvu. Ljudska zajednica je izmislila pravila upravo zato da bi obezbedila svoj opstanak i razvoj. Danas je država onaj deo društva čiji je posao da obezbedi da pravila budu poštovana. U Srbiji država nije ispunila svoju dužnost. Ljudi – jer država su, na kraju krajeva, ipak ljudi – zaduženi da sprovode pravila koja služe dobrobiti čitave zajednice omanuli su. Nisu preuzeli odgovornost, nisu preduzeli potrebne mere. Jasno je da su to činili iz straha da će izgubiti vlast. Time su praktično žrtvovali veliki deo stanovništva.

Patriote (ili tačnije – “patriote”) na vlasti i u opoziciji našli su se na istom, smrtonosnom zadatku.

S tim u vezi, vidim da se Obradović nudi za novog Koštunicu. U stvari, Boško bi Vučiću pre mogao da bude ono što je Slobodanu Miloševiću bio Vojislav Šešelj – strašilo za jedne, alibi za druge – nego ono što je Zoranu Đinđiću bio Vojislav Koštunica. Kad to kažem ne mislim, naravno, na Obradovićevu ličnost – on danas, posle onih kontraproduktivnih nasilničkih akcija, deluje prilično uljuđeno – nego na njegov politički program. Koji bi sasvim komotno mogao da se okarakteriše kao ultrakonzervativni, kleronacionalistički.

Ako su devedesetih na vlasti bili socijalisti, a desno od njih stajali radikali, danas su u Srbiji na vlasti (umiveni) radikali, dok desno od njih (ni tako blizu) stoje Dveri. I kao što je Šešelj, sa svojom ideologijom, zapravo bio saveznik Miloševiću, tako je i danas Obradović saveznik Vučiću.

Eto, dotle je dogurala politička scena Srbije posle 30 godina.

A Đinđića ni od korova.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 4. novembar 2021.

Beogradski metro: Korist pojedinačna, šteta generalna

Profesori beogradskog Građevinskog fakulteta su, narodski rečeno, u svojoj analizi od 24. septembra (ove godine) tako rasturili plan beogradskog metroa da od njega nije ostao ni kamen na kamenu. Na sve to vlast je na sastanku 12. oktobra cinično odgovorila da profesori, navodno, nisu raspolagali odgovarajućim “ulaznim” podacima. U stvari, vlast je te “podatke” bukvalno izmislila. Građevinski fakultet je odgovorio već sutradan, 13. oktobra, potvrđujući, sa još više odlučnosti, sve svoje prvobitne primedbe

Politička ekonomija

Ne gradi se metro zbog depoa nego depo zbog metroa. Ova gotovo uzgredna rečenica u dokumentu rogobatnog naziva “Primedbe na Nacrt generalne regulacije šinskih sistema u Beogradu sa elementima detaljne razrade”, koji su sačinili profesori Građevinskog fakulteta, a potpisao njegov dekan Vladan Kuzmanović, u potpunosti razotkriva “filozofiju”, motive i namere onih koji stoje iza novousvojenog projekta beogradskog metroa.
Da odmah objasnimo. Kao jedan od najvažnijih, ako ne i najvažniji razlog zašto za prvu liniju metroa nije određena ona (po svemu najlogičnija) koja povezuje Novi Beograd sa starim delom grada, njegovi autori (politički i stručni) ističu to što se “za nju nije mogla naći adekvatna lokacija depoa” (tj. “garaže” za metro vozove, da ipak, mada verovatno nepotrebno, napomenemo). Ne samo što to nije tačno jer je sasvim povoljna lokacija – Laudonov šanac, u blizini železničke stanice Zemun – predložena u planovima pravljenim još pre 40 godina nego se čovek neminovno zapita da li je moguće da se tekuća vlast toliko ostrvila da je potpuno izgubila kontakt s potrebama građana. U stvari, najnoviji projekat beogradskog metroa baš to i pokazuje.

PRVO, PA NAOPAKO: Metro se gradi, to je abeceda, da bi rešio određene gradske probleme: pre svega saobraćajne, a onda i prostorne i ekološke. Da bi to uspeo, neophodno je da bude usklađen s postojećom saobraćajnom infrastrukturom, lokacijom institucija i razmeštajem stanovništva. Verovali ili ne – ništa od tih uslova ne zadovoljava predlog metroa koji nameće aktuelna republičko-lokalna vrhuška.
Prvo – a to se možda dalo naslutiti iz prve rečenice ovog teksta – prva linija metroa potpuno je pogrešno izabrana. Reč je o trasi Makiš – Beograd na vodi – Luka Beograd – Ada Huja. Kako je to već primećeno, ova pruga vodi “od nigde do nigde”. Naravno, misli se na činjenicu da trenutno na njenim početnim, odnosno poslednjim stanicama nema stanovništva. U tome je glavni “gvint”. Vlast računa da će na pomenutim lokacijama – kao što se u slučaju Beograda na vodi zapravo već dešava – nići nova velika naselja. Prema njenim “prognozama”, naime, “u koridoru prve linije” trebalo bi da bude 100.000 novih stanovnika i 80.000 radnih mesta. Odakle ovaj “podatak”? Teško je reći. Ono što je izvesno to je da nikakve studije niti bilo kakve analize koja bi pokazala utemeljenost ovakvih procena jednostavno – nema. A tek na osnovu takve studije, kaže se u materijalu Građevinskog fakulteta, moglo bi da se pristupi “definisanju konačnih varijanti trasa metroa planskim dokumentom”.

PREDLOG BEOGRADSKOG METROA NIJE U SKLADU NI SA SAOBRAĆAJNIM POTREBAMA NITI SA EKONOMSKOM LOGIKOM, NI SA EKOLOGIJOM NITI SA PROSTORNIM MOGUĆNOSTIMA, NI SA POTREBAMA STANOVNIŠTVA NITI SA ZDRAVIM RAZUMOM. U SKLADU JE SAMO SA POTREBAMA ALEKSANDRA VUČIĆA I USKE MADA ŠARENOLIKE (POLITIČKO-POSLOVNO-MEDIJSKE) KLIKE OKO NJEGA. TO JE NAJVAŽNIJE ŠTO O OVOM, PO SVEMU SE ČINI, PRAVOM “UDRUŽENOM ZLOČINAČKOM PODUHVATU” TREBA ZAPAMTITI

Nije teško zaključiti da je prva linija metroa tako postavljena da bi vlast što skuplje mogla da proda zemljište na pomenutim lokacijama. U vezi s tim se kao prethodno može postaviti pitanje opravdanosti, tj. smisla takvog (koncepta – ako to nije prejaka reč) razvoja Beograda. Zašto bi se Beograd tako i toliko širio? S jedne strane, vlast se žali kako se Srbija prazni (i navodno sve čini da taj proces zaustavi), a sa druge strane svojom politikom gura stanovništvo u prestonicu i podstiče to pražnjenje.
Još je možda važnija druga, sasvim specifična primedba. Naime, tako velika investicija “ne sme praviti kompromis između narodnog i privatnog interesa”, piše u Primedbama GF. U stvari, “građevinci” su još i blagi, nema tu nikakvog kompromisa; radi se o potpunom podređivanju opšteg interesa interesu nekolicine pojedinaca na vlasti i bliskih vlasti. “Investicija je takva da izlaženje u susret privatnim interesima”, kaže se dalje u Primedbama, ničim ne može biti uzvraćeno i … rezultiraće trajno poremećenom funkcijom delova ili čak celine metro sistema”. Koliko je to rešenje loše profesori GF ilustruju hipotetičkim pitanjem: “Kada bi privatni investitori Beograda na Vodi, Luke Beograd i Ade Huje” (a mi ovde dodajemo i Makiša) “sami finansirali prvu liniju metroa, onakvu kako je predložena, a što bi bilo pošteno, da li bi grad to trebalo da prihvati”? Njihov odgovor je – “NE”.
Dakle, beskompromisni su naši stručnjaci, “Beograd treba da dobije metro kakav zaslužuje” a linija Makiš – Beograd na vodi – Luka Beograd – Ada Huja, bar u njegovim prvim fazama, tu ne spada. Dodatno, kada je o toj liniji konkretno reč, trebalo bi da se “postupi kao u londonskom Doklandsu. Tu su osamdesetih godina prošlog veka čitavi kompleksi lučkog sadržaja uz Temzu konvertovani u komercijalne i rezidencijalne blokove. Blokovi su povezani lakom železnicom s kontaktom prema metrou, naravno o trošku privatnih investitora.” Bedni Englezi. Kad nisu imali Vesića.
Drugo, iako su metro i nadzemni gradski saobraćaj (autobusi, trolejbusi, tramvaji) prostorno nezavisni, oni su funkcionalno zavisni. Isto važi i za odnos metroa i individualnog (automobilskog) saobraćaja. Ovi vidovi prevoza u novom sistemu dobijaju zadatak da “napajaju” metro putnicima.
Kada se pogleda aktuelni projekat vidi se da je metro postavljen daleko od najvažnijih, odnosno najopterećenijih površinskih linija GSB-a. “Već u prvoj fazi uvođenja metroa mora doći da značajnog (najvećeg mogućeg) prelaska sa individualnog transporta na metro” – kaže se u Primedbama GF. U tom kontekstu ističe se da “ključne gradske saobraćajnice odavno funkcionišu na granici kapaciteta”. Zatim se nabrajaju neuralgične tačke: raskrsnica kod Skupštine (koja 12 sati tokom dana “obrađuje” pet do šest hiljada vozila na sat); raskrsnica kod Pravnog fakulteta (više od 4.000 vozila); raskrsnice na obodima Brankovog mosta, te između ulica Mihajla Pupina i Milentija Popovića, odnosno Brankove i Pop Lukine (po šest i pet hiljada vozila u vršnim satima); most Gazela preko kojeg (prema podacima još iz 2013) prosečno dnevno pređe 152.000 vozila i 1.150 autobusa. “Na ovim koridorima rezervnih kapaciteta nema, a saobraćajni zahtevi će sa ekonomskim razvojem nastaviti da rastu. Stoga se sa ovih koridora saobraćaj s površinskih vidova transporta hitno mora prevoditi na metro”.

PRVA LINIJA (...) NE POVEZUJE NI GLAVNE GRADSKE CENTRE, NI ŽELEZNIČKU STANICU, NI KLINIČKI CENTAR, NI CENTRE OBRAZOVANJA, NITI U ŠIREM CENTRU POSTIŽE REALNU VEZU SA BEOVOZOM

Uzgred, mada takođe važno, to će imati povoljne prostorne efekte (prema podacima iz davne 1985. individualni prevoz je angažovao 90 odsto saobraćajnih površina, sada je verovatno i gore), kao i vrlo pozitivne ekološke uticaje, budući da su u Beogradu automobili postali najveći zagađivači.
Treće, glavna funkcija metroa – i to je azbuka, zar ne – jeste da pored velikih gradskih naselja spoji i ostale “obavezne tačke: najizraženija težišta poslovnih aktivnosti, centre obrazovanja, centre zdravstva, železničke stanice”. I to, kažu dalje eksperti sa Građevinskog fakulteta, mora da bude obezbeđeno “već u prvoj fazi metroa”. Ništa od toga, opet, svojom prvom linijom ne ispunjava aktuelni projekat. Ovako kako je zacrtana, “prva linija (…) ne povezuje ni glavne gradske centre, ni železničku stanicu, ni Klinički centar, ni centre obrazovanja, niti u širem centru postiže realnu vezu sa Beovozom”.

ŠTO SE GRBO RODI: Konačno, u vezi sa prethodnim, i laiku se nameće konstatacija da su kreatori (ne projektanti-izvršitelji) ovakvog metroa morali uložiti mnogo napora da zaobiđu (odnosno da njihovo uključenje u metro mrežu ostave za poslednje faze izgradnje) dva najveća beogradska železnička čvorišta – stanice Prokop i Vukov spomenik. Ili, što je zapravo verovatnije, to njima, zaokupljenim sopstvenim interesima, nije bio nikakav problem.
Zbog toga što je izbegnut Vukov spomenik morala je da se “izmišlja” nova stanica – negde u Mekenzijevoj ulici. To ne samo da donosi nove, visoke i nadasve nepotrebne troškove nego je i građevinsko-tehnički teško izvodljivo. Prokop je posebna priča. “Ne možemo da shvatimo” – čude se javno, evo, profesori Građevinskog – “da u momentu kada se gradi brza pruga ka Novom Sadu i Budimpešti ujedno ne postoji ideja adekvatne veze metroa i stanice Prokop. Potpuno je neprihvatljivo da se povezivanje Prokopa s metroom odlaže za završnu fazu… Presedanje i za korisnike metroa koji su stigli iz Batajnice i za korisnike metroa koji su stigli iz Berlina mora biti jedno – u stanici Prokop”. Ni to nije sve. Nakaradno projektovanje izaziva dodatne teškoće. “Predviđena veza (u trećoj fazi – NM) podrazumeva povijanje trase metroa prema istoku diskutabilnim radijusom horizontalne geometrije. Tako se postavlja pitanje i konstruktivnog i arhitektonskog uklapanja metro stanice u front stanice Prokop. Naglašavamo da je stanica Prokop već konstruktivno namenjena za upravan ulazak metroa”, kažu profesori građevinarstva.
Pošto prvim dvema linijama nisu povezane sve “obavezne tačke”, uvedena je i treća linija metroa. To je, opet, ne samo još više “nazidalo” cenu nego je i ta treća linija postavljena neracionalno: dobrim delom ide vrlo blizu i paralelno s prvom linijom dok, sa druge strane, Savu prelazi preblizu drugoj liniji. “Moramo reći da se sa dva mosta preko Save mogla postići mnogo bolja povezanost starog dela grada s Novim Beogradom. Da su obavezne tačke povezane u ranijim fazama, drugi most je mogao biti lociran daleko južnije, čime bi se postigla znatno bolja međusobna povezanost Novog Beograda i južnih delova grada na istočnoj strani Save (Banovo brdo i južnija naselja)”, piše u Primedbama.
Što se grbo rodi vrijeme ne ispravi – govorio je čuveni pravnik (iz 19. veka) Valtazar Bogišić. Sve teškoće o kojima je dosad bilo reči mogle su biti (lako) izbegnute da je prvom linijom urađeno ono što je već na prvi pogled i infrastrukturno, i ekonomski, i ekološki, i u svakom drugom pogledu logično, tj. stručno opravdano. Dakle – da su njome povezana dva gradska jezgra, dva beogradska centra (Beograd je “dvocentričan grad”, piše u analizi GF), odnosno Opština Novi Beograd i Trg Republike s produžecima ka Zemunu, odnosno Bulevarom kralja Aleksandra ka Cvetku.

GENERACIJE STUDENATA, NE SAMO U SRBIJI NEGO I U SVETU, NA PRIMERU BEOGRADSKOG METROA ĆE UČITI KAKO DA SE IZBEGNU GLAVNA ČVORIŠTA ŽELEZNIČKOG SAOBRAĆAJA

Posledica je “vrlo slaba pokrivenost grada metroom nakon izgradnje prve linije metroa iako je ona dugačka čak 23 kilometra”. Prva faza metroa, predviđena Studijom iz 1981, od svega 13 kilometara, podsećaju građevinci, bolje je pokrivala grad nego ova sadašnja, gotovo dvostruko duža. Štaviše, ta pokrivenost će, prema novom projektu, ostati slaba sve do izgradnje treće linije metroa. To znači da u jednom još relativno dugom razdoblju niti će se na najvažnijim potezima smanjiti saobraćajne gužve, niti će biti značajnijih pozitivnih efekata na prostor i životnu sredinu, niti će najvećem delu stanovnika biti olakšan svakodnevni život.
A cena metroa je u međuvremenu sa dve milijarde evra porasla na šest milijardi. I finansiraće se, kako sada stvari stoje, uglavnom kineskim kreditima, što znači sa svim njihovim dosad uočenim negativnim posledicama. Ali to je za neku drugu priču.
Na kraju, zaključak je jasan: predlog beogradskog metroa nije u skladu ni sa čim – ni sa saobraćajnim potrebama niti sa ekonomskom logikom, ni sa ekologijom niti sa prostornim mogućnostima, ni sa potrebama stanovništva niti sa zdravim razumom.
U stvari, nije izvesno da predlog metroa nije u skladu ni sa čim. On je u skladu s potrebama Aleksandra Vučića i uske mada šarenolike (političko-poslovno-medijske) klike oko njega. To je najvažnije što o ovom, po svemu se čini, pravom “udruženom zločinačkom poduhvatu” treba zapamtiti.

Novi Beograd: Blokada blokova

“Što se novobeogradske strane tiče, ustupci privatnim investitorima vidljivi su u zoni Erport sitija. Protiv planerskih principa koji su brižljivo poštovani još od ranih pedesetih godina ovde je van oštro definisanog koridora određenog blokovima naselje ‘Ivan Ribar’, 45, 70, 61, 62 i 63, koji je garantovao dovoljan broj potencijalnih dnevnih putnika na pešačkoj distanci od buduće linije metroa koridorom Jurija Gagarina izrastao novi blok. Tako ovde linija metroa (tek u trećoj fazi) pravi devijaciju da bi se približila Erport sitiju. Verovatno bi, ne samo tehnički već i društveno najkorektnije rešenje bilo ispraviti trasu prema blokovima koji metro očekuju već četiri decenije, dok bi se Erport siti našao na desetak minuta hoda od metro stanice.
Građevinski fakultet svoje stručne stavove po pitanju metroa decenijama drži nepromenjenim i prenosi ih sa generacije na generaciju. Moramo podsetiti da su generacije sadašnjih profesora vežbe iz geodezije izvodile na obeležavanju budućih tramvajskih koloseka Novog Beograda. (…) Rane osamdesete su bile godine potpune krize, od metroa se odustalo, a tadašnje gradske vlasti su plasirale parolu ‘Tramvajem u 21. vek’. Sistemom ‘par–nepar’ bonova za benzin koji su ukinuti tek u jesen 1983. i smanjenog obima saobraćaja putničkih automobila, stanje na mostovima preko Save je i dalje bilo takvo da je ova groteskna parola pred Novobeograđanima trebalo da prikrije nemoć gradskih vlasti da reše problem saobraćaja. Čak i u uslovima tadašnjeg društvenog sistema narod je odmah odgovorio duhovitom kontraparolom: ‘Pa, tramvajem smo ušli i u 20. vek’. Građevinski fakultet niti želi niti može da se nađe na strani koja će Novom Beogradu poručiti kako će i u drugu polovinu 21. veka možda morati tramvajem. Nakon višedecenijskog sagledavanja saobraćajnih problema grada Fakultet smatra da je ne samo saobraćajno, konstruktivno, urbanistički i ekološki već i društveno jedino ispravno rešenje u kojem će prva faza metroa spojiti centre starog i novog dela grada. Ovaj stav Fakulteta ne može se promeniti”, piše između ostalog u Primedbama GF.
Možda nije u pitanju, nameće se pitanje, samo Erport siti. Na mestu današnjeg IMT-a treba da se gradi novi veliki stambeno-poslovni centar. I tamošnjem investitoru dobro bi došla jedna metro stanica u neposrednoj blizini.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. oktobar 2021.

Ruski gas, dušegupka ili spas

Navodna Gazpromova ponuda od 780 dolara za gas samo je predstava koja treba da pokaže kako Putin (time što će odobriti znatno nižu cenu) izuzetno uvažava Vučića, ali će u stvari pokazati da je Srbija u sve čvršćem zagrljaju Rusije

Kad se sve skupi još će ispasti da je od “gasne krize” najviše profitirao Aleksandar Vučić. Jer, evo, omogućila mu je novi nastavak njegove omiljene serije – spasavanje Srbije. Naime, kako je sam Vučić objavio – jer ko bi to bolje od njega uradio –Rusi su nam ponudili novu cenu gasa, koja bi trebalo da važi od 1. januara 2022. godine i po kojoj bi Srbija za 1.000 kubnih metara prirodnog gasa trebalo da plaća 780 dolara. To je gotovo tri puta više od dosadašnje cene koja, kaže se, iznosi 270 USD/1.000 m3. Zanimljivo je da Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa, državnog preduzeća za uvoz i distribuciju “plavog energenta”, koji je istog dana gostovao na RTS-u nije hteo da otkrije šta nam to Rusi serviraju. Nije hteo il’ nije smeo, vrag bi ga znao – da parafraziram stihove iz “Mostarskih kiša” Pere Zubca.

Braća i sestre

No, kod energetike nema lirike, više je reč o (surovim) interesima. A nema sumnje da je primarni interes predsednika Vučića da prikaže kako jedino on može da obezbedi najbolju cenu. Što je Bajatović nakon boravka u Moskvi i potvrdio rekavši da “buduća cena gasa zavisi od razgovora Vučića sa Putinom”. Ovih dana je u Moskvi boravila i ministarka energetike Zorana Mihajlović, ali se smisao njenog boravka u glavnom gradu Rusije ne razlikuje mnogo od Bajatovićevog.

Otud se nameće pitanje da li su zaista Rusi i Srbi braća kao što se često ističe ili to važi samo za Vučića i Putina. Valjda bi, naime, bratski dogovor mogao da se postigne i na nekom nižem nivou bratstva, makar kad se radi o u suštini materijalnim ma kako “neopipljivim” stvarima, kao što je gas, a ne da za obične smrtnike važi načelo “ako smo mi braća, kese nam nisu sestre”.

Ipak, ni Vučić, kako stvari stoje, nije pred lakim zadatkom. “Znam čoveka, znam Putina. I mogu da vam kažem da ćemo imati najpovoljniju cenu gasa u Evropi”, rekao je Vučić. To, međutim, neće biti lako pošto je Lukašenko isposlovao cenu od 128 dolara. I Viktor Orban je Vučiću “bacio rukavicu u lice”. Naime, negde u septembru Peter Sijarto, ministar spoljnih poslova Mađarske, pohvalio se petnaestogodišnjim ugovorom sa Rusijom o kupovini 4,5 milijarde kubnih metara godišnje po ceni “atraktivnijoj od one u sadašnjem ugovoru”. Doduše, iznos nije precizirao. Govoreći, međutim, o ovom aranžmanu Vojislav Vuletić, predsednika Skupštine Udruženja za gas Srbije (GASAS), pomenuo je cenu od 220 dolara za 1.000 kubika. Taj gas, to je posebno zanimljivo, trebalo bi da dođe iz Srbije, Balkanskim tokom. S tim u vezi treba podsetiti da je lično Aleksandar Vučić, otvarajući 1. januara 2021. ovaj cevovod (koji umesto preko Ukrajine i Mađarske gas u Srbiju dovodi preko Turske i Bugarske – Turskim tokom, kojeg je Balkanski produžetak) rekao da će cena ubuduće biti 155 dolara. Kapacitet Balkanskog toka je 15,5 milijardi kubika, Srbija godišnje uvozi oko dve milijarde (ukupno troši 2,5 milijardi kubika). U čemu je problem da jednostavno izabere jeftiniju varijantu? Uostalom, zar sam predsednik, na nedavnoj (10. oktobra) konferenciji za štampu sa ruskim ministrom spoljnih poslova Lavrovom nije rekao: “Da nismo izgradili gasovod, mogao bih samo da uzmem konopče da se obesim”. Verujem da će tako ostati i posle njegovog sastanka sa Putinom u Moskvi 25. novembra.

Savršena oluja

Do svetske gasne krize nije doveo jedan krupan razlog nego veći broj sitnijih uzroka, što bi mediji nazvali “savršenom olujom”. Najpre, posle korone pojačana privredna aktivnost u celom svetu pojačala je potražnju. Drugo, jaka prošla zima uslovila je da evropska skladišta gasa početkom jeseni budu popunjena tek 70 odsto (u Nemačkoj 60), što je izazvalo dodatnu “nervozu” na tržištu. Treći važan uzrok nalazi se (kao i za mnogo toga što se u poslednje vreme dešava u Evropi) u Kini. Kina je, naime, s jedne strane da bi ostvarila zacrtani cilj i postala “carbon free” do 2060. godine, a s druge strane da bi smanjila broj nesreća u rudnicima, redukovala svoju proizvodnju i okrenula se tečnom prirodnom gasu. Zato su tankeri koji su iz severne Afrike išli put Evrope okrenuti prema jugoistočnoj Aziji. Istovremeno, u Evropi je zbog kvarova na proizvodnoj i transportnoj infrastrukturi smanjena proizvodnja gasa u Norveškoj i Holandiji. Takođe, zbog neodgovarajućih vremenskih prilika opala je proizvodnja energije iz solarnih i vetro-parkova u Španiji, odnosno Danskoj. Do pada evropske proizvodnje energije došlo je i zbog istovremenog remonta nuklearnih i termo elektrana. Na kraju, ali ne i najmanje važno, po nekim mišljenjima, ne malu ulogu ima pritisak da se ubrzaju dozvole za rad gasovoda Severni tok 2 (kapaciteta 55 milijardi kubika – koliko i njegov prvorođeni “brat blizanac”) koji je završen još pre godinu dana.

Sa druge strane, svetske rezerve gasa iznose 350.000 milijardi kubnih metara i dovoljne su za bar sto narednih godina. Uzgred, svetske rezerve nafte su procenjene na 1.500 milijardi barela a mrkog i kamenog uglja 500 milijardi tona (lignita još toliko) tako da će pre ovi energenti biti zamenjeni onima koji manje zagađuju nego što će biti potrošeni.

Cene i ucene

Kapaciteti gasovoda iz Rusije prema Evropi kreću se oko 300 milijardi kubnih metara, dok se iz Rusije plasira oko 200 milijardi kubika (nešto preko 40 odsto ukupne evropske potrošnje koja trenutno iznosi oko 500 milijardi kubika). Evropska unija, međutim, u okviru svoje “Zelene agende”, kojom je predviđeno da se do 2050. iz upotrebe potpuno izbace elektrane na fosilna goriva, planira da do 2030. potrošnju gasa poveća na 800 milijardi kubnih metara. To je nesumnjivo velika šansa za Rusiju pod uslovom da ne ucenjuje Evropu. I još pod jednim uslovom – da ne pomaže, pre svega finansijski, antidemokratske, antiliberalne i ekstremno desničarske partije i pokrete u gotovo svim evropskim zemljama.

Uzgred, kada je o cenama reč, nije zgoreg napomenuti da njihov porast na 1.000 pa čak i 2.000 dolara za hiljadu kubika nije važio za najveći deo gasnog “tržišnog kolača”. Do tog enormnog skoka – mada bukvalnog skoka nije bilo pošto su cene kontinuirano rasle još od proleća – došlo je na berzi, dakle za količine marginalne u odnosu na ukupnu potrošnju. Promet najvećeg dela prirodnog gasa odvija se na osnovu dugoročnih ugovora gde se dogovaraju različite “formule” za izračunavanje cene (uglavnom je reper cena nafte) ili se jednostavno ugovori neka fiksna cena.

Ipak, ravnoteža je poremećena i sada će morati da se uspostavi nova. Na kom će to nivou (cene) biti zavisi od toga kako će se i kojom brzinom pomenuta “savršena oluja” okončavati. U međuvremenu, Rusija želi da situaciju što bolje, kako to vole da kaži ekonomisti, “kapitalizuje”, odnosno da je iskoristi kako za trenutno povećanje cena tako i za dugoročno popravljanje položaja, čitaj uspostavljanje dominacije, na tržištu gasa.

Kada je, s tim u vezi, o Srbiji reč, sasvim neprimećeno je prošla jedna vrlo zanimljiva činjenica. Naime, aktuelni ugovor, sa rokom važenja od 10 godina, Srbija je sa Rusijom zaključila 2013, što znači da bi trebalo da istekne početkom 2023. godine. Iz dosad neobjašnjenih razloga, međutim, ovih dana smo – kao što je na početku rečeno – saznali da se radi na novom ugovoru koji treba da se primenjuje (već) od 1. januara 2022. godine. Zašto je rok važenja ugovora skraćen za godinu dana? I to baš u situaciji vrlo nepovoljnoj za kupca a vrlo povoljnoj za prodavca. I – nekako spontano nameće se pitanje – da li će i šta će tu sve, pored gasa, biti na stolu, o čemu će se pregovarati. Mi vidimo da se Srbija takoreći svakoga dana u svakom pogledu (da iskoristim slavnu sentencu iz “Doli Bel”) sve više udaljava od Evropske unije i vidimo da u tome uživa nedvosmislenu rusku podršku.

Sve u svemu, navodna Gazpromova ponuda od 780 dolara za gas samo je predstava koja treba da pokaže kako Putin (time što će odobriti znatno nižu cenu) izuzetno uvažava Vučića, ali će u stvari pokazati da je Srbija u sve čvršćem zagrljaju Rusije.

Mijat Lakićević
Medija centar Beograd, 20. oktobar 2021.