sinisa mali

Diskretni heroji

Svuda okolo bukti rat, samo u Srbiji mir, stabilnost, napredak. Tako Aleksandar Vučić zamišlja budućnost, tačnije, takvu budućnost u predizbornoj kampanji obećava građanima Srbije

Opet je Siniša Mali u pravu. „Smeju se za leteće taksije, ali imaćemo ih“, rekao je pre neki dan ministar finansija. Gospodin ministar, zagledan u sopstvene džepove, nije primetio da je to bio smeh kroz suze. Imaćete zbilja leteće taksije, vi ćete ih imati, ali će građani Srbije od toga imati samo štetu.

Hiperaktivni ministar – izborna kampanja je, mora se raditi i ono što nije u „opisu posla“ – još jednom je rekao nešto što se ne zaboravlja: „Nacionalni stadion je investicija koja je sidro.“ Ponovo je, dakle, mada više nesvesno, ovom nespretnom metaforom Siniša Mali i nehotice rekao pravu stvar. Jer sidro, lenger, kotva – ne morate biti mornar da biste to znali – vuče nadole, te služi da se brod ukotvi, usidri, da se spreči njegovo kretanje. To će biti i „funkcija“, odnosno posledica „nacionalnog stadiona“ u srpskoj privredi. Nema sumnje, doduše, da će „nacionalni stadion“ biti dobar za biznis ministra finansija, ljude oko njega i aktuelnu vlast generalno, ali za one izvan tog uskog kruga nikakve koristi neće biti.

„Neka drugi pričaju o vašim delima“, rekao je u izbornoj kampanji takođe ovih dana predsednik Vlade Srbije Miloš Vučević, i tako „održao lekciju o kulturi i manirima“, kako su to formulisale neke novine. „Diskretne heroje ljudi cene“, kazao je još, istom prilikom, premijer.

Prvo se činilo da je Vučević mislio baš na Sinišu Malog jer on svako malo izađe s nekom „gromopucatelnom“ izjavom o tome kako je Srbija svetski lider u ovome ili onome. Kao što je, recimo, ona da „Srbija ima 10 puta veći rast BDP-a od Evropske unije“. Jer, to poređenje se odnosi samo na prvo tromesečje ove godine, pa takva (zlo)upotreba podataka predstavlja najobičniju manipulaciju, u suštini – falsifikat. Tome u prilog najbolje govore neke druge računice. Pre svega ona koja kaže da ako se Srbija i približava Zapadnoj Evropi, onda to čini puževskom brzinom, pošto je prema analizama ekonomista neće dostići ni za pola veka. Ili jedna druga, još važnija, prema kojoj ne da se Srbija ne približava nego i dalje, i sve više zaostaje za zemljama centralno-istočne Evrope.

Izgleda, međutim, da je premijer ciljao još više. Ma koliko neverovatno zvučalo, čini se da je Vučević mislio na Vučića.

Jer evo, da ne idemo u dalju prošlost, Vučić je rekao, na primer, da je „uspeo da uradi nešto što niko u Srbiji nikad nije uspeo“ ili da „nikada u istoriji nije toliko toga napravljeno i nije se tolikom brzinom napredovalo“ kao tokom njegove vladavine. Ali ne samo da se Vučićeve samohvale odnose na prošlost nego i na budućnost. Tako je nedavno izjavio da „više nijedan predsednik Srbije nikada neće da ponovi ono što sam ja izgovarao u Njujorku, i to njima u lice“ da bi, prevazišavši i samog Iliju Čvorovića, zaključio: „I onda ćete se setiti svog predsednika.“

Kamo lepe sreće da je samo Čvorovića, prevazišao je i maštu Dušana Kovačevića.

Svuda okolo bukti rat, samo u Srbiji mir, stabilnost, napredak. Tako Aleksandar Vučić zamišlja budućnost, tačnije, takvu budućnost u predizbornoj kampanji obećava građanima Srbije. Jer evo, kaže, crno na belo: „Sledi period teži nego u Drugom svetskom ratu, važno je nabaviti hranu i lekove.“ Kako je to moguće – pitaće možda (naivno) neko? Lako – zato što Srbija ima Ekspo. I zato što Srbija ima Vučića koji je sve to mudro i državnički smislio. Ekspo – to će u stvari biti oaza u kojoj će se skupljati zavađeni sa svih strana sveta. Dođu malo u Srbiju da predahnu i zaleče rane, da zaigraju, pojedu i popiju, pa opet u svoje bedne zemlje, bez svevidećeg vođe, da nastave krvave sukobe.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. maj 2024.

Opozicija = izdaja

Mora da je ministar Mali očajan što ne može da prepiše iranski recept, pa da izdajnike, ako ne baš lično, onda uz pomoć nekog podobnog sudije pošalje u zatvor

Ministar u Vladi Srbije Siniša Mali optužio je opoziciju za izdaju. Najpre je rekao da bi opozicione „koalicije izdale nacionalne interese“, dok je „u SNS politika takva da nikada nećemo izdati nacionalnu politiku“, a zatim da opozicioni političari „prodaju nacionalne interese svoje zemlje zarad lične koristi“. „Mi to nikada nismo radili i nećemo“, rekao je Mali na jednoj televiziji s nacionalnom frekvencijom.

U studiju su pored njega bila i dva visoka intelektualca, doktori nauka – ne, recimo, iz mašinstva ili građevinarstva nego iz tzv. humanističkih nauka – ali nijedan od njih nije reagovao. Makar da su ministra pitali ima li za to neke dokaze, pošto nijedan nije naveo. Da li zato što je i Siniša Mali doktor nauka, mada ražalovani, pa nisu hteli da oponiraju kolegi ili su bili srećni što još po njih nije došao – nije poznato, a nije ni važno.

Prisutna novinarka takođe nije reagovala, ali to se od nje nije ni očekivalo. I ona je valjda računala da je optužba za izdaju sasvim normalna stvar, takoreći deo nacionalnog folklora.

Istog dana (nedelja, 22. oktobar) stigla je vest da su u Iranu dve novinarke zbog izdaje nacionalnih interesa osuđene na višegodišnje kazne zatvora. Nilofar Hamedi (31) je osuđena na sedam godina zato što je fotografisala roditelje Mahse Amini (devojke koja je umrla nakon prebijanja od iranske moralne policije, zbog čega su u Teheranu izbile velike demonstracije) u zagrljaju u bolnici dok je njihova ćerka bila u komi. Elahah Mohamadi (36) osuđena je na šest godina zatvora zato što je pisala o sahrani Mahse Amini u njenom rodnom gradu Sakezu.

Mora da je ministar Mali očajan što ne može da prepiše iranski recept, pa da izdajnike, ako ne baš lično, onda uz pomoć nekog podobnog sudije pošalje u zatvor. Stiče se utisak da se ni ostali u studiju tome ne bi naročito suprotstavljali.

Vladimir Gligorov kaže kako „u demokratijama nema izdajnika“. Naime, to je sistem „koji institucionalizuje pravo na političke ciljeve koji god da su. Usled toga nema ni nepatriotskih politika“. A na građanima, tj. biračima je da ocenjuju da li su pojedine politike u skladu s njihovim interesima i da im, na osnovu toga, daju ili uskrate glas – objašnjava Gligorov.

Srećom, Srbija je (još) u Evropi, pa nešto poput onoga u Iranu još uvek nije moguće. Mada, u stvari, začeci „moralne policije“ u vidu raznih desničarskih grupa već postoje. A postoje i parapolicijske snage, poput Belivukovih mafijaša ili Nedićevih batinaša.

Ko zna, sudeći po izjavi Aleksandra Vučića da su „Azija i Afrika naša budućnost“, možda taj dan i nije tako daleko kako nam se sada čini. Uostalom, u Rusiji, s kojom imamo „bratske odnose“, opozicije praktično i nema, a u Kini, s kojom nas veže „čelično prijateljstvo“, ni teorijski nema opozicije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 25. oktobar 2023.

Lanci, trgovinski i ostali

I tako se jedna mera vlasti, navodno u korist naroda, „preko noći“ pretvara u svoju suprotnost. I „kamen o vratu“ budućih generacija

Juče je (u sredu, 20. septembra) ministar finansija Siniša Mali posetio, kako je sam rekao, jedan „market na Dorćolu“, kupio 16 artikala i uštedeo hiljadu dinara – javile su novine. Ako ministar finansija nema pametnija posla nego da u radno vreme nabavlja provijant onda je on, ma kolika mu plata bila, skupo plaćen. Da ne govorimo o tome da trgovina, cene, marže itsl. nisu u njegovoj nadležnosti, pa nije jasno što se on u to uopšte meša. Ali, ministri Vlade Srbije više su na televiziji nego u svojim kabinetima.

To je, međutim, čak i najmanje važno. Afera „parizer“, tj. akcija „Bolja cena – cena za narod“ zapravo je samo još jedna podvala, budući da će „narod“ tu „bolju cenu“ papreno platiti. U stvari, već je plaća, pošto vlast ovim potezom zapravo gasi požar koji je sama izazvala i raspirivala. Mada će od toga biti koristi koliko i kad se šumski požar gasi kantama umesto kanaderima.

Sećate li se kako se Vučić hvalio da nijedna zemlja u Evropi nije toliko novca kao Srbija podelila svojim građanima tokom krize prethodnih nekoliko godina? Onda je vreme i da se setite one, od upotrebe već izlizane (ali i dalje tačne) izreke da u ekonomiji „nema besplatnog ručka“. Niko nije sporio da je obaveza države da deluje „kontraciklično“, tj. da stimulisanjem potrošnje pomogne stanovništvu i preduzećima u teškim vremenima, ali je upozoravano da će prevelika i neselektivna pomoć imati kontraefekte. To se i dogodilo. „Upumpavanje“ gotovo hiljadu milijardi dinara (tj. više od osam milijardi evra) u sistem dovelo je (uz druge, spoljašnje uzroke manjeg značaja) do velikog rasta cena. Zato je danas (zaključno sa 30. avgustom) inflacija u Srbiji dvostruko veća nego u Evropskoj uniji (11,5 prema 5-6 odsto). I zato je danas tzv. referentna kamatna stopa centralne banke Srbije za dve trećine veća (6,5 naspram četiri odsto) nego evropske centralne banke. Jučerašnje rasipništvo vlasti narod danas plaća smanjenom kupovnom moći i nižim privrednim rastom.

Uzgred, kad je već ta akcija tako dobra i korisna, zašto se ne proširi na sve proizvode. Pa naravno, zato što bi to bukvalno razorilo privredni sistem i vrlo brzo bi se videlo koliko je štetno. Ovako, „u malim dozama“ to se ne vidi tako jasno. To jest, vidi se neposredna korist, ali se ne vidi dugoročna šteta. Kao i uvek kada se dodeljuju neke povlastice, privilegije i subvencije, u prvi plan izbijaju dobitnici. Oni kojima je uzeto da bi drugima bilo dato, kao i oni koji će u budućnosti biti lišeni nekih dobara jer su ih potrošile prošle, tj. današnje generacije, ostaju izvan vidokuruga i vlasti i javnosti.

Nešto slično, nije zgoreg podsetiti, već smo imali pre jedno pola veka, kada se privredni život uređivao samoupravnim sporazumima i društvenim dogovorima. Bila je to ona zloglasna „dogovorna ekonomija“. Znamo kako se to završilo.

Nisu ovih dana ograničene samo cene robe nego i cena novca. Narodna banka je ograničila, za narednih 15 meseci, od 1. oktobra, kamatne stope na stambene kredite na 4,08 odsto (ova mera ima više modaliteta, ali da sada u to ne ulazimo).

Banke ćute. To jest, ne bune se javno, ali u sebi jako gunđaju. I nema sumnje da se to neće povoljno odraziti na ugled, čitaj rejting, Srbije u poslovnom svetu.

Nije ovde reč samo o bankama. Nepoštovanje ugovora predstavlja narušavanje temelja pravne države. To dalje znači narušavanje stabilnosti ekonomskog sistema. A i jedno i drugo dovodi do utiska da je Srbija zemlja povećanog rizika za ulaganje i, uopšte, poslovanje. Zbog čega rastu kamatne stope po kojima će Srbija moći da se zadužuje na međunarodnom tržištu. Isto važi i za poslovne banke. Što znači da će biti skuplji krediti na domaćem tržištu. Veći troškovi – manje (domaćih privatnih – za razvoj jedne zamlje najvažnijih) investicija. Manje investicija – manji privredni rast, manje novih radnih mesta, manji standard stanovništva. I manje ljudi platežno sposobnih da uzmu stambeni kredit. I eto kako se jedna mera vlasti, navodno u korist naroda, „preko noći“ pretvara u svoju suprotnost. I „kamen o vratu“ budućih generacija.

Kada je reč o bankarskim i trgovinskim lancima (bankarske filijale su u suštini „marketi“) to što se ne bune – ako se ne bune – može da izazove sumnju da je država njima nešto zauzvrat obećala. Recimo, trgovcima da će (i dalje) suzbijati konkurenciju, tj. da neće puštati (lako ni brzo) nove kompanije na tržište, a što manja konkrencija, to veća cena, jasno je već odavno svima. Što se tiče banaka – gde je konkurencija poslednjih godina prilično smanjena – država može lako, prodajući obveznice na tržištu, kroz visoku kamatnu stopu da im nadoknadi (pa i više od toga) izgubljenu zaradu na stambenim kreditima.

Ovo su samo najnoviji primeri koji pokazuju da je privreda u Srbiji izložena sve većem administriranju i sve većoj samovolji vlasti. A tamo gde je zarobljena privreda, zarobljeni su i društvo i država.

PS.
Neke opozicione partije u poslednje vreme (mada tvrde da ih zagovaraju već dve godine) izlaze sa idejama da se napravi analiza „strukture cene“ za 100 najprodavanijih proizvoda u trgovinskim lancima, pa da se vidi „koliko tu zarađuje proizvođač, koliko posrednik, a koliko trgovac“. Jeste da to deluje organizovanije i uređenije od ovog prilično proizvoljnog biranja proizvoda koji će morati da pojeftine, ali bi efekti bili jednako pogubni, ako ne i veći.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. septembar 2023.

Potvrda

Toliko nas je ova vlast zadužila, da to nikad nećemo moći da joj vratimo

Kad slušate Sinišu Malog, ministra finansija Srbije, stičete utisak da je najveća mudrost u ekonomiji zadužiti se. Kako vam on osladi to zaduživanje, prosto vam dođe da i vi pohrlite u prvu banku. Samo što, naravno, to nećete uraditi jer znate da ćete vaš kredit vraćati vi, a onaj koji uzeo Siniša – opet vi. Mada, u stvari, nije izvesno da je ova prosta računica/rečenica doprla do svesti većeg broja stanovnika Srbije.

Tako je bilo i ovog puta, tj. pre oko nedelju dana, kada je ministar Mali objavio da je Srbija na međunarodnom tržištu uzela zajam od 1,75 milijardi dolara. Naslov je bio: „Veliki uspeh Srbije na tržištu kapitala“. Sam ministar je pak, prepun ponosa, izjavio: „Ovo je veliki uspeh za našu zemlju i za sve građane Srbije, i potvrda ekonomskih rezultata koje smo ostvarili u prethodnom periodu“. Doduše, u ovom drugom Siniša Mali je u pravu. Zbilja je reč o potvrdi rezultata koji su tako dobri da Srbija bez novog zaduživanja ne bi mogla da preživi. Zamislite „dobrog domaćina“ koji okupi ukućane i slavodobitno im saopšti da je porodica tako dobro (za)radila u prethodnom razdoblju da mora da uzme kredit ne bi li zadovoljila osnovne potrebe. Kakvo bi oduševljenje nastalo.

Kamata koju će Srbija morati da plaća – da se vratimo na zajam – iznosi 6,25 odsto na prvu tranšu kredita od 750 miliona evra na pet godina i 6,5 odsto na drugu tranšu od milijardu dolara, uzetu na 10 godina. Nije prošlo ni dve godine („ko pamti, setiće se“) otkako je Siniša Mali vrlo oštro, gotovo ne birajući reči, kritikovao Mirka Cvetkovića, nekadašnjeg predsednika Vlade Srbije, što se zaduživao po visokim kamatnim stopama od oko sedam (pa i malo više) odsto, a on, Siniša Mali, uzima kredite po 2-3 odsto, predstavljajući to kao rezultat svog velikog znanja i umenja, štedljivosti i odgovornosti. Kad, ne lezi vraže, takoreći dok dlanom o dlan, a evo i Siniša Mali se zadužuje po (gotovo) istoj ceni kao i Mirko Cvetković.

Kao što se Mirko Cvetković pre desetak godina zaduživao relativno skupo jer su takvi bili uslovi na tržištu, tako se još pre godinu-dve Siniša Mali zaduživao jeftino jer je novac bio jeftin. Sada je (zbog borbe protiv inflacije) skup, pa su i kamatne stope višestruko porasle. Pre samo godinu dana, primera radi, kamatna stopa Evropske centralne banke (euribor) bila je negativna (-0,5 odsto) dok je danas 5-6 puta veća, tj. iznosi blizu tri odsto.

Svojevremeno je, takođe, da bi se pokazalo kako su „žuti“ najgori, iz Ministarstva finansija puštena informacija da je „Srbiju najviše zadužila vlada Mirka Cvetkovića jer je za tri godine (2009-2011. – prim. NM) pozajmila 5,7 milijardi evra“.

Ako u prethodnom slučaju i nije, u ovom drugom ministar Mali mora da se ujeo za jezik. U stvari, znamo da nije; nije on od te fele. Naime, za poslednje tri godine, od 2020. do (zaključno) 2022. godine aktuelna vlast je Srbiju zadužila za (najmanje) 8,5 milijardi evra, dakle čitavih 50 odsto više od Cvetkovića. Javni dug je, naime, porastao sa 24 milijarde evra, koliko je iznosio 31. decembra 2019. godine, na oko 32,5 milijardi evra, koliko je iznosio krajem prošle godine (konačnih podataka još nema).

Toliko nas je ova vlast zadužila, da to nikad nećemo moći da joj vratimo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 26. januar 2023.

Siniša i Dafina

Kao što je Dafina u svom sefu pokazivala tuđe, tj. pare štediša, tako se i ministar Mali hvali tuđim, tj. novcem građana Srbije

Sećate li se Dafine? Rođeni posle devedesetih verovatno ne znaju ni ko je to, osim ako im roditelji, a pogotovo bake i deke, nisu o njoj pričali. Dafina Milanović – kraljica piramidalne štednje u doba vladavine crveno-crne (nekad formalne, nekad faktičke) koalicije Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja iz poslednje decenije 20. veka. Onih, dakle, čiji naslednici – samo u obrnutoj srazmeri – i danas vladaju „zemljom na brdovitom Balkanu“. To je, treba li podsećati, vreme kada je pod firmom patriotizma obavljena najveća pljačka narodnog bogatstva u istoriji Srbije.

Iz tog vremena ostala mi je u pamćenju jedna slika: u glavnom dnevniku državne televizije (čiji je direktor tada bio Milorad Vučelić, ovaj isti koji danas upravlja paradržavnim, tj. prorežimskim Večernjim novostima) pojavljuje se „narodna majka“, kako su je nazivali, Dafina Milanović, pokazuje kasu punu uredno složenih novčanica i kaže, otprilike: narode, ne brini, para ima. Jer, „narod“ je izgleda bio počeo da sumnja, pa ga je trebalo dodatno zaludeti.

Eto, te scene se setim kad god ministar finansija Siniša Mali pred televizijskim kamerama govori kako „država ima para“ i da građani (i građanke, dabome) ne treba da brinu. A Siniša Mali to poslednjih nekoliko godina ponavlja takoreći svaki čas. Tako je i nedavno rekao da „mi s novcem u ovom trenutku nemamo problem“ jer „na računu imamo više od 2,5 milijardi evra“.

Kao što je Dafina u svom sefu pokazivala tuđe, tj. pare štediša, tako se i ministar Mali hvali tuđim, tj. novcem građana Srbije. Štaviše, u slučaju Siniše Malog stvar je još gora, pošto se on ne hvali samo parama koje je (već) uzeo od građana nego i onima koje će im tek uzeti, budući da je reč o novcu iz kredita koje će oni, građani, morati da vraćaju.

Ta suma kredita se iz godine u godinu povećava. Za ovu godinu budžetom je planirano da država uzme kredite u visini od ukupno 625 milijarde dinara, ali je rebalansom kreditni „plafon” podignut na 818 milijardi. Zakonom o budžetu za 2023. godinu, međutim, državi je odobreno da se zaduži čak 50 odsto više, tj. do blizu 1.250 milijardi dinara (nešto više od 10 milijardi evra).

Odmah treba reći da to ne znači da će se za toliko povećati javni dug. Pre svega zato što je blizu polovine odobrene sume (4,6 milijardi evra) namenjeno za vraćanje zajmova koji dospevaju dogodine. To na neki način jeste utešno, ali nije utešna činjenica da se na taj način stari dug ne vraća i ne smanjuje nego se samo obnavlja. Sa druge strane, javni dug će biti sigurno povećan za iznos planiranog državnog deficita (264 milijarde dinara, odnosno oko 2,3 milijarde evra), koji će biti pokriven iz zajmova na domaćem ili stranom tržištu. Nije nemoguće, štaviše, s obzirom na iskustvo, vrlo je verovatno da će tome biti pridodata i neka milijardica za kredite koje su (formalno) uzela (ili će tek uzeti) javna preduzeća, a vratiće ih država, odnosno građani. Sve u svemu, na te tri stavke već je opredeljeno oko 920 milijardi dinara (tj. blizu osam milijardi evra).

Ono što od ukupno odobrenog zaduženja (koje, istine radi, ne mora da bude iskorišćeno do zadnjeg centa) vlada ne potroši na jedan, drugi ili treći način, ostaće u državnoj kasi. Naime, kako piše u budžetu, „u slučaju ostvarenja maksimalnih planiranih primanja (to je, da podsetim, onih pomenutih hiljadu i kusur milijardi) po osnovu zaduživanja neophodnih za finansiranje deficita, otplatu dugova i nabavku finansijske imovine (eufemizam za državno kreditiranje javnih preduzeća – opet M. L.) iznos od 327.600.000.000 dinara predstavljaće pozitivnu promenu stanja na računu“.

To su, dakle, te pare – onih dve i po milijarde evra – kojima se hvali ministar Mali. Nije reč ni o kakvoj uštedi na pojedinim rashodima niti o vanredno povećanim poreskim prihodima zbog (neočekivano) brzog ekonomskog razvoja i snažnog rasta privrede nego o pozajmljenom – i to po prilično visokoj ceni – novcu. Stara narodna izreka kaže: „dug je zao drug“, ali ko narod pita. Mada, u stvari, nije baš ni da nije pitan.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. novembar 2022.

Mali i osam auto-puteva

Nije ni čudo što će do kraja ove godine u izgradnji biti osam auto-puteva. Što više kilometara, to više “evara”, u milionima računajući, naravno

“Rekonstrukcija Bulevara kralja Aleksandra je najveći lopovski projekat Đilasove vlasti.” Ovo je pre neki dan (u subotu, 24. aprila) rekao Siniša Mali, ministar finansija.

Citirana izjava nije najveći, ali je svakako još jedan pokazatelj koliko su se naprednjaci pogubili. Toliko da više ne znaju ni šta govore. Jer, ako je to “najveći lopovski projekat” Đilasov, kao što tvrdi Mali, onda je zapravo nekadašnji gradonačelnik Beograda “malo dete” prema aktuelnoj naprednjačkoj vlasti.

Naime, čak i ako zamislimo da nikakva “rekonstrukcija Bulevara kralja Aleksandra” nije ni obavljena i da je svih 17 miliona evra, koliko je taj posao na kraju koštao, Đilas strpao sebi u džepove, to je mizerija prema onome koliko na tzv. infrastrukturnim projektima uzimaju današnji naručioci i izvršioci radova.

Evo samo nekoliko primera. Recimo, izgradnja 400 kilometara gasovoda Balkanski (bivši Turski ) tok kroz Srbiju, i to ne računajući cevi i drugu opremu, dakle praktično samo kopanje kanala, koštalo je oko 800 miliona evra. Što znači – dva miliona evra po kilometru; odnosno – jer to još bolje ilustruje dimenzije ove pljačke – 2.000 evra po metru.

Ili, drugi primer: sto kilometara dvokolosečne brze pruge Novi Sad – Subotica košta 900 miliona evra ili 4,5 miliona evra po kilometru. Sa druge strane, pruga Niš – Dimitrovgrad (110 km), koju finansira (pa tako i kontroliše cenu) Evropska investiciona banka, košta manje od dva miliona evra po kilometru.

Evo i trećeg primera: 12 kilometara auto-puta od Uba do Lajkovca domaća preduzeća su izgradila za oko šest miliona evra po kilometru. Cena jednog kilometra brze saobraćajnice (dakle ne čak ni auto-puta) koja treba da poveže Valjevo sa auto-putem Miloš Veliki iznosi devet miliona evra po km (18 km, 160 miliona evra) ili čak 50 odsto skuplje.

Samo poslovi ovde nabrojani “teški” su blizu dve milijarde evra. Neka su cene radova samo 10 odsto “naduvane” – a videli smo da ponegde razlika između tržišne i ugovorene cene ide i do 50 odsto – to znači zaradu od 200 miliona evra. Za aktuelne vlastodršce, dabome.

Tako da nije ni čudo što će, kako to reče Mali, do kraja ove godine u izgradnji biti osam auto-puteva. Što više kilometara, to više “evara”, u milionima računajući, naravno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. april 2021.

Ukopacija Srbije

Beležimo novi napredak u zarobljavanju privrede i, šire, u porobljavanju društva. Ukopacija – što bi rekao David Štrbac

Kada bi Vučić stvarno hteo da se bori protiv organizovanog kriminala ne bi morao da se penje čak na Topčidersko brdo. Dovoljno bi bilo da se okrene oko sebe. Preciznije – da ode do Vlade Srbije, recimo do Ministarstva finansija ili do nekog državnog preduzeća, na primer Telekoma. Evo, nedavno su ove dve, nazovimo ih kompanije, sa određenim privatnim firmama sklopile poslovni dil vredan preko 60 miliona evra (sedam milijardi dinara). Slučaj je poznat, pa da ne okolišemo – suština je u tome da će pomenutim aranžmanom država jedan proizvod, softver za obračun plata u javnom sektoru, platiti, prema nekim procenama, čak hiljadu puta više nego što je njegova realna nabavna cena. Uzmimo da je ova procena preterana, neka je cena “samo” sto puta naduvana, takve zarade se ni Eskobar ne bi postideo.

Bilo bi zanimljivo da čujemo koliko ljudi će koliko dana raditi na tom programu da bismo videli koliko će oni koštati. Primera radi, ako zamislimo da će na softveru biti angažovano 60 ljudi – što softveraši odmah ocenjuju kao preveliki broj – i da će raditi punu godinu dana (što je takođe mnogo za ovaj zadatak), ispada da će svako od njih zaraditi po milion evra. Jasno je svakome da oni neće dobiti ni deseti, a možda ni dvadeseti deo te sume.

Nema sumnje, dakle, da se radi, čak i za pojmove Srbije i aktuelnih vlasti, o neviđenoj pljački. Kada je pre dve godine Telekom kupovao Radijus vektor preplatio ga je svega pet puta, Kopernikus je preplatio (najmanje) deset puta, ali, kao što vidimo, to je bila dečja igra u poređenju sa ovim najnovijim razbojničkim poduhvatom. Apetiti su očigledno porasli, sigurno se i broj predatora povećao, a i vlast se toliko ostrvila, da joj je malo i kad desetostruko ukrade.

Pljačka “epskih razmera” samo je, međutim, jedna dimenzija, možda čak ni najvažnija, ovog poteza Vučićevog režima. U pozadini se krije – mada se zapravo baš nešto i ne krije – preuzimanje kontrole nad softverskom industrijom. Na ovaj način aktuelna vlast manje ili više direktno ulazi u ovaj sektor, dobija uvid u funkcionisanje preduzeća, ne samo s kim rade nego i u njihove vanposlovne aktivnosti. Recimo, da li finansiraju (putem oglašavanja i drugih oblika marketinške saradnje) nezavisne medije i organizacije, nedajbože opozicione partije i slično.

Ovo što se sada dešava u IT sektoru zapravo nije ništa novo. To se već dogodilo u građevinarstvu i industriji građevinskog materijala, gde su naprednjaci preuzeli glavne poslove. Takođe, to se dešava i u poljoprivredi, gde Vučićevi ljudi parama građana Srbije, tj. preko državnih subvencija, preuzimaju najatraktivnije oblasti, ulaze u proizvodnju malina, u vinogradarstvo i vinarstvo itd.

Sve u svemu, beležimo novi napredak u zarobljavanju privrede i, šire, u porobljavanju društva. Ukopacija – što bi rekao David Štrbac.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. mart 2021.