skupi krediti

Srbija i Kina: Trostruko zagađenje

Kina je dosad u Srbiju plasirala najmanje 10 milijardi dolara. Još pola te sume je dogovoreno iako ne i ugovoreno. Šta je taj novac doneo Srbiji

Pred kamerama zelena agenda i klima, a kada se kamere isključe – Kina, Kina, Kina. Tim rečima je predsednik Aleksandar Vučić opisao atmosferu na 16. Bledskom strateškom forumu održanom prošle nedelje (1. i 2. septembra) na poznatom slovenačkom jezeru.
Kina je ovih dana bila glavna tema i u Srbiji, ali, nasuprot Bledu, upravo zahvaljujući događaju pred kamerama. Naime, kamere u jednoj fabrici kineske kompanije Ziđin, nekadašnjem RTB “Boru”, snimile su nedavno (23. avgusta) kako direktor Lan Šicong šutira radnika inženjera Nenada Jankucića. Kinez se posle izvinio pravdajući se da “nije dovoljno dobro upoznao kulturološke navike u Srbiji”. Očigledno nije. U Srbiji prvo isključe kamere.
Šalu na stranu, nije to prvi kulturološki šok koji su Kinezi doživeli na “brdovitom Balkanu”. Nekoliko meseci pre ovog, avgustovskog, u junu su se službenici obezbeđenja firme Linglong u “ravnom Banatu”, tj. Zrenjaninu, silno iznenadili kad su saznali da nemaju pravo da sprečavaju novinare da rade svoj posao. Ne bar tako otvoreno kao što su to činili.
I još jednom šalu na stranu – mada tu zapravo nema ništa smešno – ipak pomalo čudi da Kinezi još nisu stigli da savladaju naše kulturne običaje kad su kamerama premrežili čitavu zemlju, a i kad su već tri godine sponzor Super i Prve fudbalske lige Srbije. (Uzgred, neki tvrde da je, bez obzira na ne naročito visok nivo srpskog fudbala, suma od 1,26 miliona evra, tj. 420.000 evra po godini, mala i pre svega rezultat političkog dila, odnosno želje da ekološki vrlo sumnjiva investicija u Zrenjaninu – reč je o proizvodnji guma – stekne širu popularnost.)
Sa druge strane, da se vratimo na glavnu priču, ako se imaju u vidu domaća saobraćajna i sportska kultura, možda su se Kinezi zapravo sasvim adekvatno poneli.

NEISPUNJENA OBEĆANJA: Negde početkom ove godine, u februaru, predsednik Vučić je slavodobitno, kako samo on to ume, objavio da je za poslednjih 10 godina izvoz srpskih proizvoda u Kinu porastao 50 puta, dok je uvoz jedva utrostručen. Informacija se, što se ne dešava često, pokazala kao tačna. Ipak, kada se malo bolje pogledaju brojevi, “osmeh se ledi na licu”.
Naime, 2010. izvoz je iznosio svega sedam miliona dolara, dok je uvoz bio gotovo 1,2 milijarde. U prošloj godini pak izvoz se kretao oko 350 miliona, a uvoz premašio 3,3 milijarde USD.
Ko je za privredu Srbije važniji: Bosna i Hercegovina ili Kina?
Jer evo, u Bosnu izvozimo gotovo pet puta više nego u Kinu – 1,5 milijardi dolara, a uvozimo 600-700 miliona dolara. Nije da trgovina s Kinom nije važna, ali zašto se zapostavlja trgovina sa Bosnom i Hercegovinom?

PRVO ZAGAĐENJE SE ODNOSI NA PRIRODNU SREDINU KOJE SU ISKUSILI STANOVNICI SMEDEREVA I BORA I OKOLINE, A VELIKA JE OPASNOST DA ĆE SE ISTO DOGODITI I U ZRENJANINU

Izneverene nade plus neispunjena obećanja – tako bi se u najkraćem mogla okarakterisati ekonomska (ali i ne samo ekonomska) saradnja između Srbije i Kine. Sa “srpskog stanovišta” naravno jer kineske želje i očekivanja ne znamo, mada se čini da sve ovo dosad ide više njima u prilog.
Srbija Kini posle petooktobarskih promena dvehiljadite počinje da se okreće krajem te decenije. Naime, 20. avgusta 2009. s Kinom je potpisan (potpisao Mlađan Dinkić) Sporazum o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture. Iako se ovaj sporazum odnosio samo na jednu oblast, računalo se, makar u Srbiji, da smo na taj način stavili nogu u vrata i potencijalno ih širom otvorili za srpsku robu. Sledeći korak bilo je učešće Srbije na svetskoj izložbi EXPO 2010 u Šangaju, gde se predstavila, između ostalog, i projektom internet-portala pod nazivom “SerbiaBusinessNetwork.com”. Bazu je činilo 88 projekata spremnih za ulaganja ili strateška partnerstva, u pojedinačnoj vrednosti od 50 hiljada do više od 100 miliona evra. Godinu dana kasnije, 20. juna 2011, u Privrednoj komori Srbije održan je veliki sastanak sa 120 kineskih privrednika iz 55 kompanija. Onda je došlo do promene vlasti, a posle manje-više znamo šta se dešavalo.
Danas je, pojedinačno po zemljama gledano, Kina kao spoljnotrgovinski partner sa (blizu) 3,7 milijardi dolara izbila na treće mesto: prva je Nemačka sa ukupnom razmenom od 6,1 milijardu, a druga Italija sa 3,8 milijardi USD. Međutim, dok je kao zemlja iz koje najviše uvozimo izbila na drugo mesta (pretekavši Italiju i Rusiju), kao zemlja importer iz Srbije Kina je tek na 17. mestu. Zato nije čudo da je trgovinski deficit Srbije ubedljivo najveći s Kinom – gotovo tri milijarde dolara (druga je na toj listi Nemačka, s kojom imamo deficit od 1,1 milijardu dolara).
Ovo nije rezultat samo nesposobnosti – ma šta inače o njima mislili – srpskih privrednika. Naime, dobar deo uzroka je u zatvorenosti kineske ekonomije. Ne znamo koliko će nam od toga biti lakše, ali to ne važi samo za Srbiju.
Svojom inicijativom “Pojas i put” Kina je privukla mnoge zemlje jer ko ne bi poželeo tako velikog, moćnog i partnera u ekonomskom usponu. Međutim, nade praktično svih među njima brzo su se izjalovile. Među 17 zemalja koje ulaze u taj krug (u početku je bilo 16+1, a onda je u njega ušla i Grčka, pa je sad 17+1) odavno tinja nezadovoljstvo. Tih 17 zemalja sada sve otvorenije traži da se Kina više otvori, pogotovu što je članica Svetske trgovinske organizacije i obavezna je da poštuje njene standarde. Ako je već tražila, kažu analitičari, da joj se prizna status tržišne ekonomije, onda bi Kina morala i da se ponaša u skladu s tim statusom, što znači da svoje granice više otvori za stranu robu. Štaviše, Kina se i u okviru inicijative 17+1 obavezala na otvaranje tržišta, ali to radi veoma sporo. Od potpisivanja “pisma o namerama” do potpisivanja sporazuma prođu godine, pa se onda čeka na početak primene, tako da ove zemlje nisu zadovoljne ni brzinom niti obimom kojim kineska strana ispunjava svoja obećanja.
Posebno bi, ističe se, to moralo da važi za Srbiju jer ona ima i mnogo kineskih kredita, pa bi nekako bilo fer da nam se omogući da malo smanjimo taj zaista enormni trgovinski deficit. Primećuje se i da je u nekim drugim zemljama, s kojima nema tako bratske odnose, Kina ulagala u fabrike čije je proizvode posle uvozila. Sa druge strane, konstatuje se da ni Srbija nije baš pokazala neku agresivnost u svojim zahtevima za boljom prohodnošću svoje robe na kinesko tržište. Šta radi i čemu služi Tomislav Nikolić sa svojom Kancelarijom od stotinjak zaposlenih, posebno je pitanje; retoričko, razume se.
Sve u svemu, Kina nije ispunila svoja obećanja u pogledu otvaranja tržišta, a ni naši lideri nisu ispunili svoja obećanja o plasmanu robe u Kinu.

IZNEVERENA OČEKIVANJA: Pomenuti Sporazum iz 2009, kao što mu i ime kaže, odnosio se pre svega na infrastrukturu. Pri čemu su se početne želje Srbije potpuno izjalovile. Ideja je, naime, bila da se putevi grade putem koncesija. U skladu s tim je i politički prebeg petooktobarac Velimir Ilić, kao ministar građevinarstva u Vučićevoj (formalno Dačićevoj) vladi, novembra 2013. rekao da će se deonica od Beograda do Čačka na Koridoru 11, budući da je država prezadužena, graditi putem koncesije. Pisao je već o tome Novi magazin (v. br. 347 iz 2017), ali nije naodmet ovde ponoviti. Ilić je tada objavio “veliku zainteresovanost Arapa i Kineza” i naglasio da su ovi potonji već poslali zahtev da dobiju koncesiju za dve deonice, među njima i Surčin–Obrenovac. Naredne godine Srbija raspisuje tender na koji se javljaju dve kineske kompanije.

DRUGO ZAGAĐENJE JE MORALNO. POSLOVNI ARANŽMANI S KINEZIMA PRAVI SU GENERATOR KORUPCIJE. ONI SE KORISTE ZA ISISAVANJE NOVCA IZ BUDŽETA I PREBACIVANJE U PRIVATNE DŽEPOVE, ČIME SE DOPRINOSI BOGAĆENJU LJUDI NA VLASTI I ONIH BLISKIH VLASTI. NA TAJ NAČIN KINA ZAPRAVO FINANSIRA OPSTANAK AKTUELNOG REŽIMA

Potom raspisuje i tender za koncesionog savetnika jer procedura nalaže da o tome ne odlučuje Vlada nego nezavisno (objektivno i stručno) telo. Ali, 2015. Kinezi objavljuju da odustaju od koncesije. Ipak, to nije značilo prekid pregovora. Naprotiv, naredne 2016. Vlada Srbije s Kinezima potpisuje ugovor kojim se izgradnja puta poverava kineskim kompanijama. Naše, po istom tom ugovoru, imaju pravo najviše na polovinu (tačnije 49 odsto) vrednosti celog posla. Posle pet meseci potpisuje se i ugovor s kineskim bankama vredan 208 miliona evra, koje će finansirati izgradnju. U martu 2017, dakle posle silnih peripetija, konačno i svečano počinje izgradnja trase duge tačno 17,6 kilometara, pod uslovima potpuno različitim od onih koji su obećavani na početku.
To, međutim, nije sve. Već tada poznavaoci nisu skrivali čuđenje: 200 miliona za 17 km preko ravnog Srema? Kilometar auto-puta kroz Vojvodinu, piše u jednoj publikaciji o Koridoru 10 koju je izdalo Ministarstvo saobraćaja, košta između 1,5 i 2,5 miliona evra (kroz Grdeličku klisuru između 10 i 15 miliona). Dobro, neka bude i duplo, to je opet 85 miliona evra.
Most preko Save kod Ostružnice, dug 1,8 kilometara, koji grade domaće firme, košta oko 30 miliona evra. Mostovi na putu Surčin–Obrenovac, na Savi i Kolubari, koje grade Kinezi dugi su ukupno 1,7 kilometara. Dobro, neka koštaju duplo više od ostružničkog, to je 60 miliona. Da saberemo: 85 + 60 to je 145 miliona evra. A kredit je, kao što rekosmo, 208 miliona. Na šta ide “višak” od 60 i kusur miliona evra?
Ovaj primer, da ne bude zabune, nije nikakav izuzetak nego pravilo. Šta god da (g)rade Kinezi, znatno je skuplje nego kada to čine naše firme.
Finansije su posebna priča. Kineski krediti su, naime, znatno nepovoljniji nego kada se novac pozajmljuje od međunarodnih banaka. Recimo, kamatna stopa kod Kineza ide i do tri odsto godišnje, na šta se još dodaje provizija za tzv. angažovanje sredstava od 0,5 odsto od cele sume, plus provizija od takođe 0,5 odsto za eventualno nepovlačenje sredstava u dogovorenim rokovima. Kamatna stopa, recimo, Evropske investicione banke je svega 1,8 odsto i nema nikakvih drugih troškova (provizija i slično). Pored toga, njeni krediti su na 30 godina, za razliku od kineskih koji su na 20, što prve ponovo čini znatno povoljnijim.
Izgradnja kineskog industrijskog parka u Borči sa oko 400 kompanija najavljena je još 2017, a trebalo je da otpočne 2018. i da do danas već uveliko bude u pogonu. Uskoro će i kraj 2021, a nijedan ašov nije zaboden. Umesto visokotehnoloških, u Srbiju dolaze firme “prve generacije”, tj. one koje odlikuje upotreba starih i “prljavih” tehnologija – rudarstvo, metalurgija, gumarstvo – baš kao što su pomenuti HBIS, Ziđin i Linglong.
U tome je – u zagađenju koje proizvode – i najveći problem s kineskim investicijama u Srbiju. I to i jedno i drugo, i zagađenje i investicije, uzeto u najširem smislu. Dakle, kada je reč o investicijama, ne samo materijalnim nego i moralnim (običaji ponašanja) i intelektualnim (u smislu ideja i ideologije koje se plasiraju.

TREĆE ZAGAĐENJE JE MENTALNO. KINA, KAO ŠTO SMO VEĆ IMALI PRILIKU DA SE UVERIMO, SA SOBOM DONOSI ANTIDEMOKRATSKO I ANTILIBERALNO UREĐENJE, PROTEŽIRANJE VREDNOSTI I MODELA PONAŠANJA KOJI NISU U SKLADU SA EVROPSKIM I DRUŠTVO NADZIRANO I STROGO KONTROLISANO OD VRHA VLASTI

U skladu s tim, “ekološki akcidenti” koje smo uvezli s kineskim parama, robom i kadrovima trostrukog su karaktera. Jedno je zagađenje prirodne sredine koje su iskusili stanovnici Smedereva i Bora i okoline, a velika je opasnost da će se isto dogoditi i u Zrenjaninu.
Drugo je moralno. Poslovni aranžmani s Kinezima pravi su generator korupcije. Oni se koriste za isisavanje novca iz budžeta i prebacivanje u privatne džepove, čime se doprinosi bogaćenju ljudi na vlasti i onih bliskih njoj. Na taj način Kina zapravo finansira opstanak aktuelnog režima.
Treće zagađenje je mentalno. Kina, kao što smo već imali priliku da se uverimo, sa sobom donosi antidemokratsko i antiliberalno uređenje, protežiranje vrednosti i modela ponašanja koji nisu u skladu sa evropskim i društvo nadzirano i strogo kontrolisano od vrha vlasti.

Bosi po trnju

Privredni odnosi s Kinom relativno su novijeg porekla. Za vreme komunističkog perioda trgovina s Kinom praktično nije postojala. Razlog: Titova Jugoslavija je u Mao Cedungovoj Kini označavana kao izdajnik marksizma-lenjinizma, odnosno izdajnik komunizma.

Stvari su sa mrtve tačke krenule početkom devedesetih, kada je Srbija, tačnije Miloševićeva Jugoslavija, bila pod sankcijama. Tada je Srbija uzela kredit od Kine od 300 miliona dolara koji je trebalo da vrati u robi, prevashodno u traktorima. Međutim, kada je brod doplovio u Šangaj, u daleki kraj, kako kaže ona rodoljubiva pesma, tj. kada je prvi kontingent traktora iz IMT-a stigao u šangajsku luku, Kinezi su ih vratili kao navodno slabog kvaliteta. Na sumnju da je zaista bio sporan kvalitet već da je u pitanju kineska patka upućuje zla sudbina poznatih srpskih biznismena Nikole Pavičića, direktora Sintelona iz Bačke Palanke, i Miodraga Babića, direktora vršačkog Hemofarma. Ovi naši ugledni privrednici, na čelu ponajboljih firmi, u skladu s novouspostavljenim prijateljskim odnosima s Kinom, kao i mnogi drugi, pošli su u Kinu da šire poslove i tržište. Osnovali su zajednička preduzeća, što je bilo jedino moguće po kineskim zakonima. Posle nekoliko godina obojica su se vratila iz Kine i bez preduzeća i bez uloženog kapitala. Jednostavno su najureni.

Strateški partneri

Vučić na Bledskom forumu – očekivano – nije propustio priliku da se pohvali kako su dva najveća izvoznika iz Srbije kineske firme – HBIS (Železara Smederevo, gvožđe i čelik) i već pomenuti Ziđin (bakar). Dakle – sirovine. Nije predsednik shvatio da izvoziti goli metal baš i nije neki uspeh i da svedoči o nerazvijenosti srpske privrede. Čijem unapređenju u proizvodnju viših oblika prerade Kinezi, bar zasad, nisu praktični ništa doprineli.
To na pravu meru svodi i navodno “strateško partnerstvo” kojim se Vučić takođe veoma ponosi između Kine i Srbije. Pre će biti da Srbija služi kao stopa na koju će se kineski zmaj osloniti u svom pohodu ka Evropskoj uniji. Uostalom, “gabariti” dve zemlje govore sami za sebe: Kina – površina 9,6 miliona kvadratnih kilometara, milijardu i 400 miliona stanovnika, bruto domaći proizvod 14.300 milijardi dolara; Srbija 88.300 km2 (bez Kosova 77.500 km2), sedam miliona stanovnika, BDP 50 milijardi USD.


Najveći broj ovih kredita nije dospeo jer su svi uzeti u poslednje dve-tri godine, a grejs period je po pravilu pet godina.
Na ovo se mogu dodati dogovoreni iako još neugovoreni krediti od oko 1,5 milijardi (deo za metro čija je ukupna vrednost inače šest milijardi dolara, i drugi za prugu Beograd–Niš–Preševo, ukupne vrednosti dve milijarde USD), što zaduživanje Srbije podiže na 7,5 milijardi USD.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. septembar 2021.