Srbija Kina

Srbija između Brisela i BRIKSela

Ovo što gledamo je zapravo produžetak stare politike sedenja na više stolica u novim okolnostima, tj. kad se ona ruska sve više izmiče, uz rastući rizik da u tom sukobu „slonova” Srbija izvuče najdeblji kraj

I pored brojnih ovdašnjih zagovornika juana kao nove svetske valute umesto omraženog američkog dolara, u bankama Srbije još nije zabeleženo da neko drži kineski novac na štednoj knjižici. Ne zna se šta čekaju. Možda pezo? Naime, boraveći sredinom aprila u Kini, predsednik Brazila Lula da Silva se pred kineskim kolegom Si Đinpingom zapitao zašto se u međunarodnoj trgovini umesto dolara ne koristi juan ili (argentinski) pezo. Zbilja – zašto? Nema za to nikakvih formalnih prepreka, zabrana ili slično niti je korišćenje dolara obavezno. Jedino ako problem nije u tome što je pezo prošle godine devalvirao 95 odsto.

Šalu na stranu, da li je juan kao obračunsko sredstvo pominjan Tomislavu Momiroviću, ministru trgovine Srbije, koje je malo pre Da Silve boravio u Pekingu – nije poznato. Momirović je, kao što je objavljeno, tamo potpisao Memorandum o razumevanju, čime su formalno otpočeli pregovori o slobodnoj trgovini između Srbije i Kine.

Ova vest, međutim, nije privukla odgovarajuću pažnju. Malo Kosovo, malo Dodik, malo Uskrs i sporazum je potonuo u zaborav. Nezasluženo.


BOSI PO TRNJU: U načelu, slobodna trgovina je dobra stvar – ako je stvarno slobodna, tj. ako su partneri ravnopravni što omogućava da svako nađe svoj interes. Pojedini privrednici i stručnjaci već su izrazili bojazan da bi taj sporazum, ako jeftina kineska roba preplavi srpsko tržište, mogao da razori ionako fragilnu domaću industriju. Opasnost deluje realno jer se nešto slično već desilo sa srpskom (ali i evropskom) tekstilnom i industrijom obuće. Ipak, za meritornu ocenu treba sačekati da sporazum bude utanačen pa da se vidi šta u njemu piše. A kad smo već kod toga možda nije zgoreg podsetiti da je Brisel 2001. godine dozvolio Srbiji slobodan izvoz na tržište Evropske unije ne tražeći nikakvu protivuslugu, tj. dopuštajući joj da spoljno-trgovinsku politiku vodi po sopstvenom nahođenju. A imamo i suprotan primer da je Rusija iz sporazuma o slobodnoj trgovini sa Srbijom isključila automobile pa kragujevačka fabrika, uprkos silnim molbama i Tadićevim i Vučićevim nije mogla tamo da proda ni jedan jedini fijat 500.

Ima, međutim, još nekih stvari koje pomenuti strah čine opravdanim. Kinezi su se, naime, u prošlosti ne retko pokazivali kao nesolidni partneri. Recimo, još pre tridesetak godina, devedesetih, kada između Kine i Srbije doduše nije vladalo čelično prijateljstvo kao danas ali je postojala velika (politička) bliskost između tadašnjih režima i njihovih lidera, Slobodana Miloševića na jednoj i Đang Cemina na drugoj strani, sklopljen je posao kolokvijalno nazvan nafta za traktore. Naime, Kina je tada Srbiji dala kredit od 300 miliona dolara da kupi naftu što je naša zemlja trebalo da otplati traktorima. Kada je, međutim, brod doplovio u Šangaj, Kinezi su ustvrdili da su traktori nekvalitetni i poslali ih nazad pa je Srbija zajam morala da vrati u novcu. Naravno, ne u juanima.

Iz tih devedesetih datiraju i sledeća dva, vrlo ilustrativna, slučaja. Naime, na talasu jako dobrih odnosa, sa jedne, i ekonomskog otvaranja Kine, sa druge strane, dve ponajbolje srpske kompanije, Hemofarm iz Vršca i Sintelon iz Bačke Palanke, odlučili su da u najbrže rastućoj (što će reći i vrlo perspektivnoj) privredi na svetu, osnuju zajednička preduzeća sa tamošnjim firmama. Ispalo je da su se poznati menadžeri, Miodrag Babić i Nikola Pavičić proveli kao bosi po trnju. Posle nekoliko godina ostali su i bez kompanija i bez uloženog kapitala, sve su im to Kinezi praktično oteli.

Delom i zbog takvih iskustava, ali i zbog činjenice da se zemlja, posle užasne decenijske vladavine „crveno-crne koalicije” socijalista i radikala (čiji su danas naslednici Ivica Dačić i Aleksandar Vučić), praktično dizala iz pepela u čemu se oslanjala prvenstveno na Evropsku uniju i Ameriku, ekonomski odnosi sa Kinom početkom dvehiljaditih skrajnuti su u drugi plan.


SVINJSKI PAPCI I PILEĆE NOGICE: o oživljavanja dolazi u poslednjih desetak godina i to u drugoj njihovoj polovini čega je u izvesnom smislu kruna najavljeni sporazum. Ministar Momirović je u Pekingu obećao da će dokument biti potpisan već iduće godine. Na osnovu dosadašnje prakse, međutim, to je malo verovatno. Ugovaranje poslova sa Kinezima, naime, ide vrlo sporo i tek kada oni dobro (kao da se naše izreke „triput meri jednom seci“ drže više nego mi sami) izračunaju svoje interese.

Primera radi, još negde 2013. godine Velimir Ilić, tadašnji ministar građevinarstva, objavio je da su Kinezi zainteresovani za koncesiju nad jednom deonicom Koridora 11, između Surčina i Obrenovca, dužine 18 kilometara. Srbija je silno vreme i novac trošila na dokumentaciju da bi Kinezi 2015. objavili da odustaju od koncesije. Posle dve godine za taj deo puta uzet je kredit, naravno od kineskih banaka, vredan 208 miliona evra.

Iste, 2017. godine Vlada Srbije najavila je izgradnju velikog srpsko-kineskog industrijskog parka u Borči. Memorandum je potpisalo 40 velikih kineskih kompanija, projekat je bio težak 300 miliona evra, park je trebalo da se prostire na 320 hektara i da donese, tako je bar najavljeno, nekoliko desetina hiljada radnih mesta. Ne treba da živite u Borči pa da znate da od parka nema ništa, ali da se zato ovo naselje povremeno pretvara u jezero fekalija.

Konačno, verovatno je, uprkos protoku vremena, svakome još u živom sećanju Vučićeva najava (2018) „spektakularnog izvoza” svinjskih nogu i papaka, kojima je Dragan Marković Palma, hvaleći „predsednikovu genijalnost”, dodao i „pileće nogice”. Ni od toga nažalost nije bilo ništa.

To ne znači ipak da, kao što je gore rečeno, izvoz Srbije u Kinu nije jako porastao, naprotiv. Sa jedva sedam miliona evra 2013. on je skočio na milijardu i sto miliona evra prošle godine. Dakle čitavih 150 puta. U stvari, taj rast rezultat je pre svega porasta izvoza bakra (koncentrata i metala) nakon što je kineski Ziđin preuzeo RTB Bor i rudnik Čukaru peki u drugoj polovini 2018. godine. Te 2018. izvoz Srbije u Kinu, naime, još je iznosio relativno skromnih 78 miliona dolara.

Uvoz je, da ni to ne bude zaboravljeno, u istom razdoblju povećan daleko manje – četiri puta, tj. sa 1,1 milijardi evra 2013. na 4,7 milijardi 2022. godine, ali je, s obzirom na različite osnove, to značilo porast našeg deficita na čak 3,6 milijardi evra. Ni sa jednom drugom zemljom Srbija nema tako neuravnoteženu razmenu. Sa Nemačkom, koja je najveći pojedinačni spoljnotrgovinski partner Srbije minus iznosi svega 700 miliona evra (uvoz 4,5 a izvoz 3,8 milijardi evra).

Kada je pak reč samo o izvozu ne treba smetnuti s uma da u Bosnu i Hercegovinu, sa kojom nemamo tako bratske odnose kao sa Kinom, izvozimo dvostruko više – 2,1 milijardu evra. I u Hrvatsku, sa kojom politički odnosi gotovo da ne mogu biti gori, izvozimo više (1,2 milijarde evra) nego u „zemlju kosookih majstora celuloidne loptice”, kako su svojevremeno Kinu nazivali maštoviti sportski novinari.

Kad se sve skupi, sa Zapadom (u ekonomsko-političkom smislu) odvija se oko 85 odsto ukupne spoljne trgovine Srbije (65 odsto sa EU, 16 odsto sa zemljama CEFTA), a sa „ostatkom” sveta oko 15 odsto (Kina devet, Rusija, tj. Evroazijska ekonomska unija, nešto malo iznad četiri odsto).


STAJNA TAČKA: Sudeći prema izjavi predsednika Vučića koji je (a ko bi drugi) sa predsednikom Đinpingom februara 2022. tokom posete Pekingu i dogovorio uspostavljanje slobodne trgovine, glavni cilj ovog sporazuma zapravo je privlačenje stranih investitora. „Kada Zapad bude video da Srbija ima Ugovor o slobodnoj trgovini sa Kinom, onda zaista postajemo ubedljivo najbolje mesto za ulaganje u čitavom ovom delu Evrope“, rekao je AV.

Uzgred, nije ovo prvi put da Srbija pokušava da primeni taktiku „dok se dvojica svađaju treći koristi”. Slično je bilo i 2014, posle agresije Rusije na Krim, kada je došlo do ekonomskog rata između Evropske unije i Rusije. Srbija se tada nadala da će njeni proizvodi moći da zamene evropske na ruskom tržištu. Do nekog porasta izvoza je došlo, ali su efekti bili znatno ispod očekivanja. Koliko je u međuvremenu na drugoj strani izgubljeno nikada nije izračunato.

Kao i tada Rusiji, tako i sada ovo približavanje Kini, iako nominalno ekonomsko, ima više politički značaj. S jedne strane, kinesko tržište je suviše daleko da bi moglo da igra veću ulogu u izvozu Srbije (sada je na nivou od četiri odsto). Sa druge strane, Srbija je suviše mala da bi za Kinu mogla da predstavlja značajnijeg privrednog partnera; Srbija Kini više treba, baš kao i Rusiji, kao „stajna tačka” u Evropi.

U tom kontekstu, i ovaj poslednji Vučićev korak na međunarodnoj sceni uklapa se u njegovo shvatanje da, kako je nedavno rekao, „više neće biti jednopolarnog sveta”, tj. da će on biti „bipolarni ili multipolarni” te da „Srbiji više odgovara” ovaj drugi. Otud je ovo što gledamo zapravo produžetak stare politike sedenja na više stolica u novim okolnostima, tj. kada se ona ruska sve više izmiče, uz rastući rizik da u tom sukobu „slonova” Srbija izvuče najdeblji kraj. Ili je, možda, reč o zauzimanju nekakvog rezervnog položaja dok se Evropska unija ne raspadne i Zapad ne propadne što uporno proriču Vučićevi omiljeni geo-strateški analitičari.

Sve je to zapravo protivno vitalnim interesima Srbije. Jer, Srbija je faktički na Zapadu. Ne samo zato što se devet desetina njene robne razmene odvija sa Zapadom, nego pre svega zato što se sa tim svetom odvija još i veći deo njene kulturne razmene (obrazovanje, nauka, umetnost).

Da aktuelna vlast ne samo da Srbiju drži neutralnom, već još i pokušava da je smesti, tj. premesti na Istok, kosi se sa zdravim razumom. Ali, što je važnije, i onemogućava joj da ostvari svoje nacionalne interese kakvi god da su. Mada, naravno, ko je uopšte rekao da se nacionalni i interesi aktuelne vlasti poklapaju?

O tome svedoči jedan, više nego paradigmatičan, detalj. Srbija danas u Kinu izvozi govedinu jeftinije nego u bilo koju drugu zemlju, praktično po bagatelnim cenama. Između ostalog, i zbog toga je goveđe meso na domaćem tržištu toliko mnogo poskupelo. Izvoznik je, neka se i to zna, jedna jedina firma; treba li naglašavati, u vlasništvu visoko pozicioniranog člana Srpske napredne stranke.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 25. april 2023.

Srbija i Kina: Trostruko zagađenje

Kina je dosad u Srbiju plasirala najmanje 10 milijardi dolara. Još pola te sume je dogovoreno iako ne i ugovoreno. Šta je taj novac doneo Srbiji

Pred kamerama zelena agenda i klima, a kada se kamere isključe – Kina, Kina, Kina. Tim rečima je predsednik Aleksandar Vučić opisao atmosferu na 16. Bledskom strateškom forumu održanom prošle nedelje (1. i 2. septembra) na poznatom slovenačkom jezeru.
Kina je ovih dana bila glavna tema i u Srbiji, ali, nasuprot Bledu, upravo zahvaljujući događaju pred kamerama. Naime, kamere u jednoj fabrici kineske kompanije Ziđin, nekadašnjem RTB “Boru”, snimile su nedavno (23. avgusta) kako direktor Lan Šicong šutira radnika inženjera Nenada Jankucića. Kinez se posle izvinio pravdajući se da “nije dovoljno dobro upoznao kulturološke navike u Srbiji”. Očigledno nije. U Srbiji prvo isključe kamere.
Šalu na stranu, nije to prvi kulturološki šok koji su Kinezi doživeli na “brdovitom Balkanu”. Nekoliko meseci pre ovog, avgustovskog, u junu su se službenici obezbeđenja firme Linglong u “ravnom Banatu”, tj. Zrenjaninu, silno iznenadili kad su saznali da nemaju pravo da sprečavaju novinare da rade svoj posao. Ne bar tako otvoreno kao što su to činili.
I još jednom šalu na stranu – mada tu zapravo nema ništa smešno – ipak pomalo čudi da Kinezi još nisu stigli da savladaju naše kulturne običaje kad su kamerama premrežili čitavu zemlju, a i kad su već tri godine sponzor Super i Prve fudbalske lige Srbije. (Uzgred, neki tvrde da je, bez obzira na ne naročito visok nivo srpskog fudbala, suma od 1,26 miliona evra, tj. 420.000 evra po godini, mala i pre svega rezultat političkog dila, odnosno želje da ekološki vrlo sumnjiva investicija u Zrenjaninu – reč je o proizvodnji guma – stekne širu popularnost.)
Sa druge strane, da se vratimo na glavnu priču, ako se imaju u vidu domaća saobraćajna i sportska kultura, možda su se Kinezi zapravo sasvim adekvatno poneli.

NEISPUNJENA OBEĆANJA: Negde početkom ove godine, u februaru, predsednik Vučić je slavodobitno, kako samo on to ume, objavio da je za poslednjih 10 godina izvoz srpskih proizvoda u Kinu porastao 50 puta, dok je uvoz jedva utrostručen. Informacija se, što se ne dešava često, pokazala kao tačna. Ipak, kada se malo bolje pogledaju brojevi, “osmeh se ledi na licu”.
Naime, 2010. izvoz je iznosio svega sedam miliona dolara, dok je uvoz bio gotovo 1,2 milijarde. U prošloj godini pak izvoz se kretao oko 350 miliona, a uvoz premašio 3,3 milijarde USD.
Ko je za privredu Srbije važniji: Bosna i Hercegovina ili Kina?
Jer evo, u Bosnu izvozimo gotovo pet puta više nego u Kinu – 1,5 milijardi dolara, a uvozimo 600-700 miliona dolara. Nije da trgovina s Kinom nije važna, ali zašto se zapostavlja trgovina sa Bosnom i Hercegovinom?

PRVO ZAGAĐENJE SE ODNOSI NA PRIRODNU SREDINU KOJE SU ISKUSILI STANOVNICI SMEDEREVA I BORA I OKOLINE, A VELIKA JE OPASNOST DA ĆE SE ISTO DOGODITI I U ZRENJANINU

Izneverene nade plus neispunjena obećanja – tako bi se u najkraćem mogla okarakterisati ekonomska (ali i ne samo ekonomska) saradnja između Srbije i Kine. Sa “srpskog stanovišta” naravno jer kineske želje i očekivanja ne znamo, mada se čini da sve ovo dosad ide više njima u prilog.
Srbija Kini posle petooktobarskih promena dvehiljadite počinje da se okreće krajem te decenije. Naime, 20. avgusta 2009. s Kinom je potpisan (potpisao Mlađan Dinkić) Sporazum o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture. Iako se ovaj sporazum odnosio samo na jednu oblast, računalo se, makar u Srbiji, da smo na taj način stavili nogu u vrata i potencijalno ih širom otvorili za srpsku robu. Sledeći korak bilo je učešće Srbije na svetskoj izložbi EXPO 2010 u Šangaju, gde se predstavila, između ostalog, i projektom internet-portala pod nazivom “SerbiaBusinessNetwork.com”. Bazu je činilo 88 projekata spremnih za ulaganja ili strateška partnerstva, u pojedinačnoj vrednosti od 50 hiljada do više od 100 miliona evra. Godinu dana kasnije, 20. juna 2011, u Privrednoj komori Srbije održan je veliki sastanak sa 120 kineskih privrednika iz 55 kompanija. Onda je došlo do promene vlasti, a posle manje-više znamo šta se dešavalo.
Danas je, pojedinačno po zemljama gledano, Kina kao spoljnotrgovinski partner sa (blizu) 3,7 milijardi dolara izbila na treće mesto: prva je Nemačka sa ukupnom razmenom od 6,1 milijardu, a druga Italija sa 3,8 milijardi USD. Međutim, dok je kao zemlja iz koje najviše uvozimo izbila na drugo mesta (pretekavši Italiju i Rusiju), kao zemlja importer iz Srbije Kina je tek na 17. mestu. Zato nije čudo da je trgovinski deficit Srbije ubedljivo najveći s Kinom – gotovo tri milijarde dolara (druga je na toj listi Nemačka, s kojom imamo deficit od 1,1 milijardu dolara).
Ovo nije rezultat samo nesposobnosti – ma šta inače o njima mislili – srpskih privrednika. Naime, dobar deo uzroka je u zatvorenosti kineske ekonomije. Ne znamo koliko će nam od toga biti lakše, ali to ne važi samo za Srbiju.
Svojom inicijativom “Pojas i put” Kina je privukla mnoge zemlje jer ko ne bi poželeo tako velikog, moćnog i partnera u ekonomskom usponu. Međutim, nade praktično svih među njima brzo su se izjalovile. Među 17 zemalja koje ulaze u taj krug (u početku je bilo 16+1, a onda je u njega ušla i Grčka, pa je sad 17+1) odavno tinja nezadovoljstvo. Tih 17 zemalja sada sve otvorenije traži da se Kina više otvori, pogotovu što je članica Svetske trgovinske organizacije i obavezna je da poštuje njene standarde. Ako je već tražila, kažu analitičari, da joj se prizna status tržišne ekonomije, onda bi Kina morala i da se ponaša u skladu s tim statusom, što znači da svoje granice više otvori za stranu robu. Štaviše, Kina se i u okviru inicijative 17+1 obavezala na otvaranje tržišta, ali to radi veoma sporo. Od potpisivanja “pisma o namerama” do potpisivanja sporazuma prođu godine, pa se onda čeka na početak primene, tako da ove zemlje nisu zadovoljne ni brzinom niti obimom kojim kineska strana ispunjava svoja obećanja.
Posebno bi, ističe se, to moralo da važi za Srbiju jer ona ima i mnogo kineskih kredita, pa bi nekako bilo fer da nam se omogući da malo smanjimo taj zaista enormni trgovinski deficit. Primećuje se i da je u nekim drugim zemljama, s kojima nema tako bratske odnose, Kina ulagala u fabrike čije je proizvode posle uvozila. Sa druge strane, konstatuje se da ni Srbija nije baš pokazala neku agresivnost u svojim zahtevima za boljom prohodnošću svoje robe na kinesko tržište. Šta radi i čemu služi Tomislav Nikolić sa svojom Kancelarijom od stotinjak zaposlenih, posebno je pitanje; retoričko, razume se.
Sve u svemu, Kina nije ispunila svoja obećanja u pogledu otvaranja tržišta, a ni naši lideri nisu ispunili svoja obećanja o plasmanu robe u Kinu.

IZNEVERENA OČEKIVANJA: Pomenuti Sporazum iz 2009, kao što mu i ime kaže, odnosio se pre svega na infrastrukturu. Pri čemu su se početne želje Srbije potpuno izjalovile. Ideja je, naime, bila da se putevi grade putem koncesija. U skladu s tim je i politički prebeg petooktobarac Velimir Ilić, kao ministar građevinarstva u Vučićevoj (formalno Dačićevoj) vladi, novembra 2013. rekao da će se deonica od Beograda do Čačka na Koridoru 11, budući da je država prezadužena, graditi putem koncesije. Pisao je već o tome Novi magazin (v. br. 347 iz 2017), ali nije naodmet ovde ponoviti. Ilić je tada objavio “veliku zainteresovanost Arapa i Kineza” i naglasio da su ovi potonji već poslali zahtev da dobiju koncesiju za dve deonice, među njima i Surčin–Obrenovac. Naredne godine Srbija raspisuje tender na koji se javljaju dve kineske kompanije.

DRUGO ZAGAĐENJE JE MORALNO. POSLOVNI ARANŽMANI S KINEZIMA PRAVI SU GENERATOR KORUPCIJE. ONI SE KORISTE ZA ISISAVANJE NOVCA IZ BUDŽETA I PREBACIVANJE U PRIVATNE DŽEPOVE, ČIME SE DOPRINOSI BOGAĆENJU LJUDI NA VLASTI I ONIH BLISKIH VLASTI. NA TAJ NAČIN KINA ZAPRAVO FINANSIRA OPSTANAK AKTUELNOG REŽIMA

Potom raspisuje i tender za koncesionog savetnika jer procedura nalaže da o tome ne odlučuje Vlada nego nezavisno (objektivno i stručno) telo. Ali, 2015. Kinezi objavljuju da odustaju od koncesije. Ipak, to nije značilo prekid pregovora. Naprotiv, naredne 2016. Vlada Srbije s Kinezima potpisuje ugovor kojim se izgradnja puta poverava kineskim kompanijama. Naše, po istom tom ugovoru, imaju pravo najviše na polovinu (tačnije 49 odsto) vrednosti celog posla. Posle pet meseci potpisuje se i ugovor s kineskim bankama vredan 208 miliona evra, koje će finansirati izgradnju. U martu 2017, dakle posle silnih peripetija, konačno i svečano počinje izgradnja trase duge tačno 17,6 kilometara, pod uslovima potpuno različitim od onih koji su obećavani na početku.
To, međutim, nije sve. Već tada poznavaoci nisu skrivali čuđenje: 200 miliona za 17 km preko ravnog Srema? Kilometar auto-puta kroz Vojvodinu, piše u jednoj publikaciji o Koridoru 10 koju je izdalo Ministarstvo saobraćaja, košta između 1,5 i 2,5 miliona evra (kroz Grdeličku klisuru između 10 i 15 miliona). Dobro, neka bude i duplo, to je opet 85 miliona evra.
Most preko Save kod Ostružnice, dug 1,8 kilometara, koji grade domaće firme, košta oko 30 miliona evra. Mostovi na putu Surčin–Obrenovac, na Savi i Kolubari, koje grade Kinezi dugi su ukupno 1,7 kilometara. Dobro, neka koštaju duplo više od ostružničkog, to je 60 miliona. Da saberemo: 85 + 60 to je 145 miliona evra. A kredit je, kao što rekosmo, 208 miliona. Na šta ide “višak” od 60 i kusur miliona evra?
Ovaj primer, da ne bude zabune, nije nikakav izuzetak nego pravilo. Šta god da (g)rade Kinezi, znatno je skuplje nego kada to čine naše firme.
Finansije su posebna priča. Kineski krediti su, naime, znatno nepovoljniji nego kada se novac pozajmljuje od međunarodnih banaka. Recimo, kamatna stopa kod Kineza ide i do tri odsto godišnje, na šta se još dodaje provizija za tzv. angažovanje sredstava od 0,5 odsto od cele sume, plus provizija od takođe 0,5 odsto za eventualno nepovlačenje sredstava u dogovorenim rokovima. Kamatna stopa, recimo, Evropske investicione banke je svega 1,8 odsto i nema nikakvih drugih troškova (provizija i slično). Pored toga, njeni krediti su na 30 godina, za razliku od kineskih koji su na 20, što prve ponovo čini znatno povoljnijim.
Izgradnja kineskog industrijskog parka u Borči sa oko 400 kompanija najavljena je još 2017, a trebalo je da otpočne 2018. i da do danas već uveliko bude u pogonu. Uskoro će i kraj 2021, a nijedan ašov nije zaboden. Umesto visokotehnoloških, u Srbiju dolaze firme “prve generacije”, tj. one koje odlikuje upotreba starih i “prljavih” tehnologija – rudarstvo, metalurgija, gumarstvo – baš kao što su pomenuti HBIS, Ziđin i Linglong.
U tome je – u zagađenju koje proizvode – i najveći problem s kineskim investicijama u Srbiju. I to i jedno i drugo, i zagađenje i investicije, uzeto u najširem smislu. Dakle, kada je reč o investicijama, ne samo materijalnim nego i moralnim (običaji ponašanja) i intelektualnim (u smislu ideja i ideologije koje se plasiraju.

TREĆE ZAGAĐENJE JE MENTALNO. KINA, KAO ŠTO SMO VEĆ IMALI PRILIKU DA SE UVERIMO, SA SOBOM DONOSI ANTIDEMOKRATSKO I ANTILIBERALNO UREĐENJE, PROTEŽIRANJE VREDNOSTI I MODELA PONAŠANJA KOJI NISU U SKLADU SA EVROPSKIM I DRUŠTVO NADZIRANO I STROGO KONTROLISANO OD VRHA VLASTI

U skladu s tim, “ekološki akcidenti” koje smo uvezli s kineskim parama, robom i kadrovima trostrukog su karaktera. Jedno je zagađenje prirodne sredine koje su iskusili stanovnici Smedereva i Bora i okoline, a velika je opasnost da će se isto dogoditi i u Zrenjaninu.
Drugo je moralno. Poslovni aranžmani s Kinezima pravi su generator korupcije. Oni se koriste za isisavanje novca iz budžeta i prebacivanje u privatne džepove, čime se doprinosi bogaćenju ljudi na vlasti i onih bliskih njoj. Na taj način Kina zapravo finansira opstanak aktuelnog režima.
Treće zagađenje je mentalno. Kina, kao što smo već imali priliku da se uverimo, sa sobom donosi antidemokratsko i antiliberalno uređenje, protežiranje vrednosti i modela ponašanja koji nisu u skladu sa evropskim i društvo nadzirano i strogo kontrolisano od vrha vlasti.

Bosi po trnju

Privredni odnosi s Kinom relativno su novijeg porekla. Za vreme komunističkog perioda trgovina s Kinom praktično nije postojala. Razlog: Titova Jugoslavija je u Mao Cedungovoj Kini označavana kao izdajnik marksizma-lenjinizma, odnosno izdajnik komunizma.

Stvari su sa mrtve tačke krenule početkom devedesetih, kada je Srbija, tačnije Miloševićeva Jugoslavija, bila pod sankcijama. Tada je Srbija uzela kredit od Kine od 300 miliona dolara koji je trebalo da vrati u robi, prevashodno u traktorima. Međutim, kada je brod doplovio u Šangaj, u daleki kraj, kako kaže ona rodoljubiva pesma, tj. kada je prvi kontingent traktora iz IMT-a stigao u šangajsku luku, Kinezi su ih vratili kao navodno slabog kvaliteta. Na sumnju da je zaista bio sporan kvalitet već da je u pitanju kineska patka upućuje zla sudbina poznatih srpskih biznismena Nikole Pavičića, direktora Sintelona iz Bačke Palanke, i Miodraga Babića, direktora vršačkog Hemofarma. Ovi naši ugledni privrednici, na čelu ponajboljih firmi, u skladu s novouspostavljenim prijateljskim odnosima s Kinom, kao i mnogi drugi, pošli su u Kinu da šire poslove i tržište. Osnovali su zajednička preduzeća, što je bilo jedino moguće po kineskim zakonima. Posle nekoliko godina obojica su se vratila iz Kine i bez preduzeća i bez uloženog kapitala. Jednostavno su najureni.

Strateški partneri

Vučić na Bledskom forumu – očekivano – nije propustio priliku da se pohvali kako su dva najveća izvoznika iz Srbije kineske firme – HBIS (Železara Smederevo, gvožđe i čelik) i već pomenuti Ziđin (bakar). Dakle – sirovine. Nije predsednik shvatio da izvoziti goli metal baš i nije neki uspeh i da svedoči o nerazvijenosti srpske privrede. Čijem unapređenju u proizvodnju viših oblika prerade Kinezi, bar zasad, nisu praktični ništa doprineli.
To na pravu meru svodi i navodno “strateško partnerstvo” kojim se Vučić takođe veoma ponosi između Kine i Srbije. Pre će biti da Srbija služi kao stopa na koju će se kineski zmaj osloniti u svom pohodu ka Evropskoj uniji. Uostalom, “gabariti” dve zemlje govore sami za sebe: Kina – površina 9,6 miliona kvadratnih kilometara, milijardu i 400 miliona stanovnika, bruto domaći proizvod 14.300 milijardi dolara; Srbija 88.300 km2 (bez Kosova 77.500 km2), sedam miliona stanovnika, BDP 50 milijardi USD.


Najveći broj ovih kredita nije dospeo jer su svi uzeti u poslednje dve-tri godine, a grejs period je po pravilu pet godina.
Na ovo se mogu dodati dogovoreni iako još neugovoreni krediti od oko 1,5 milijardi (deo za metro čija je ukupna vrednost inače šest milijardi dolara, i drugi za prugu Beograd–Niš–Preševo, ukupne vrednosti dve milijarde USD), što zaduživanje Srbije podiže na 7,5 milijardi USD.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. septembar 2021.

Koliko je sati

Poseta premijera Rusije Medvedeva došla je Vučiću kao poručena da, pošto je Evropa ohladila Makedoniju, on još malo zagreje svoje odnose sa Rusijom

Ruske teme

Borci “čuvene Krajiške divizije”, piše Branko Ćopić u “Bašti sljezove boje”, koji “danonoćno u borbi, bez predaha i odmora” nastupaju od Aranđelovca prema Beogradu, odmarali su se negde pred ponoć u jednoj udolini ispod puta, kod Boleča. Vojniku Iliji bio je stao sat koji je pre neki dan dobio od komandira čete; uspeo je da ga uz pomoć drugova navije, ali nije znao koliko je sati. Istovremeno, cestom poviše Krajišnika “iz pravca Smedereva već duže prilazi neka jedinica.., prilično uredno”, pa je neko pomislio da bi to mogli biti i Nemci u povlačenju. U jednom trenutku, iznerviran što nikako da sazna tačno vreme, “Ilija se poispravlja na utrnula koljena, savije dlanove oko usta” i vikne: “Ehej, Švabo, koliko je sati, zdravlja ti?!” I tako nastade sveopšti krkljanac, opisao je pisac “golubijeg srca” jednu bitku za oslobođenje Beograda oktobra 1944, u priči “Koliko je sati”.
Umesto počasti borcima koji su učestvovali u tom velikom poduhvatu, da 20. oktobar bude samo njihov dan, taj slavni datum zaklonjen je fitosanitarnim sporazumom i dispečerskim centrom.

NA TAPETU: Dobro, bila je i vojna parada, mada nije jasno da li je njome Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, hteo da impresionira ili umilostivi Dmitrija Medvedeva, premijera Rusije. A možda se samo rukovodio logikom: ako je Putin imao vojnu paradu, kako da je nema Medvedev, makar u nekom dajdžest izdanju. Pri čemu ostaje potpuno po strani pitanje čemu uopšte ta parada? Sasvim bespotrebno arčenje ljudskih i materijalnih resursa. Umesto da 20. oktobar bude dan sećanja na žrtve – blizu 3.000 poginulih partizana i nešto manje od 1.000 crvenoarmejaca, i 15.000 ranjenih. Da Nemce ne računamo. Mada bi već jednom trebalo da dođe vreme da se i njihove žrtve računaju. Tako bi možda i kupovina “PVO sistema” – PVO, ako neko ne zna, protivvazdušna odbrana – pod nazivom “pancir S” postala besmislena. Osim ako smisao čitavog ovog performansa nije da se iskrivi slika o stvarnim ulogama u ovoj vojnoj operaciji, pa se i datumi proslave pomeraju prema potrebama ruskih lidera. Putin je, da podsetimo, u Beogradu bio 16. oktobra 2014, na sedamdesetogodišnjicu, a Medvedev na proslavi 75 godina oslobođenja, evo, 19. oktobra.
Ovako ispada da je u poseti Srbiji zapravo bila trgovačka misija. Jer, osim oružja, došli su da nam uvale i svoj nuklearni centar i svoj dispečerski centar za Železnice Srbije i izgradnju železničke pruge od Valjeva do Crne Gore, kao i kredit od preko 170 miliona evra, da nabrojimo samo najznačajnije poslove. Sa druge strane, Srbija je dobila samo tzv. fitosanitarni sporazum, koji bi trebalo da omogući jednostavnije i jasnije procedure za izvoz voća i povrća u Rusiju. Suština tog sporazuma je, zapravo, u izbegavanju dvostrukih inspekcija – i na srpskoj i na ruskoj strani. Preciznije rečeno, sporazum bi trebalo da omogući da se dokumentima koje izda naša fitosanitarna inspekcija stopostotno veruje u Rusiji, što znači da ta roba neće biti podvrgavana, što je dosad neretko bio slučaj, dodatnim proverama u Rusiji.
To bi, očekuje se, trebalo da doprinese povećanju izvoza poljoprivrednih proizvoda iz Srbije, koji je prošle godine iznosio 320 miliona dolara. Stvar je, međutim, u tome što taj izvoz poslednjih pet godina opada jer je 2016. bio 340 miliona dolara, a 2014. rekordnih 360 miliona dolara.
Uopšte, velike nade koje su u Srbiji polagane u rusko tržište, nakon što je Rusija u ekonomskom ratu sa Zapadom uvela embargo na robu iz Evrope i Amerike, i to baš na prehrambene proizvode, izjalovile su se. Izvoz u prvo vreme jeste znatno skočio, ali su nas ubrzo druge, konkurentnije zemlje potisnule, tako da je naš izvoz išao silaznom putanjom.
Sada se nešto slično, mada, mora se priznati, mnogo manje euforično govori o Evroazijskoj ekonomskoj uniji. Upravo krajem ove nedelje, u petak 25. oktobra, premijerka Ana Brnabić trebalo bi da u Moskvi potpiše sporazum o slobodnoj trgovini Srbije sa EAEU. “Na tržište od 180 miliona stanovnika – Rusije, Belorusije, Kazahstana, Kirgistana i Jermenije (koje čine EAEU) na listi proizvoda koji se iz Srbije mogu izvoziti bez carina naći će se ubuduće i visokokvalitetne voćne rakije, vinjak, cigarete, ovčji i kozji sirevi”, ističe su tim povodom u “zvaničnim verzijama”.

PREĆUTANE TEME: Ali – neće automobili. Koliko je puta predsednik (bilo Vlade, bilo Republike) Vučić molio Vladimira Vladimiroviča da dopusti kragujevačkom Fijatu makar kontingentić od 10.000 automobila, verovatno ne zna ni sam. Molio, molio, pa se umorio; i odustao. Sad to više i ne pominje.
Ima, međutim, nešto što i Rusi izbegavaju da pomenu. To je – tok. Nekad Južni, a sada Turski. Naime, prema najavama zvaničnika sa obe strane, gas bi ovim gasovodom trebalo da potekne već za dva meseca, krajem decembra 2019. Dakle, i pripreme za svečano puštanje u rad trebalo bi već da otpočnu. Pa i razgovori o tome. O tome, međutim, tokom, doduše zaista kao šibica nabijenog boravka ruskog premijera, nije bilo ni reči. Ili, da budemo precizniji, i ako se govorilo, o tome ništa nije saopšteno javnosti. Po svoj prilici, Srbija će na toliko željeni “drugi pravac snabdevanja” – što bi joj uz sigurnost donelo i finansijsku uštedu jer bi taj gas trebalo da bude jeftiniji – morati još da pričeka.
Zato kredit može da dobije odmah. Reč je o zajmu od 172,5 miliona evra kredita koji bi trebalo da finansira više stvari: projektovanje i izgradnja novog dispečerskog centra na železnici; izrada projektno-tehničke dokumentacije za nastavak rekonstrukcije barske pruge i izgradnja elektrotehničke infrastrukture brze pruge Beograd – Budimpešta na deonici od Stare Pazove do Novog Sada. Ne zna se, međutim, najvažnije – uslovi pod kojima je kredit dobijen: rok, kamata, poček. Ako je cena po kojoj kupujemo “PVO sistem” vojna tajna – mada ni za to nema razloga – zašto bi to trebalo da bude kredit za železnicu.
Sporazum o istraživačkom centru za nuklearnu tehnologiju – što je, jedni kažu zasluga, drugi kažu maslo ministra bez portfelja Nenada Popovića – mnogi vide kao pokušaj Rusa da nam uvale neku nuklearnu elektranu. Pošto im to nije uspelo u Bugarskoj – gde je trebalo da podignu novu NE “Belene 2” – sada gledaju kako da nadoknade taj gubitak. Kada se ovome doda Centar za vanredne situacije u Nišu, kao i da je saradnja sa Organizacijom Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), nastalom na prostoru bivšeg SSSR-a, ušla u vojnu strategiju Srbije, te da je u delegaciji sa Medvedevom bio i ruski ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu, ne čudi što mnogi posetu premijera Rusije Dmitrija Medvedeva vide kao još jedan korak ka militarizaciji Srbije.

Izvoz – uvoz

Uvoz iz Rusije otprilike je dvostruko veći od srpskog izvoza: prvi je prošle godine iznosio oko dve milijarde dolara, a drugi upola manje. Srbija, recimo, znatno više (1,5 milijardi USD) izvozi u Bosni i Hercegovinu, a izvoz u Crnu Goru (oko 900 miliona USD) samo je za 100 miliona manji nego na ogromno rusko tržište.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. oktobar 2019.