Zbog realne opasnosti od različitih „crnih scenarija“, opozicija bi od Evrope trebalo da zatraži i da, uprkos Vučićevoj volji, pošalje svoje posmatrače u Srbiju. Taj zahtev možda ne bi imao nikakvu pravnu snagu, ali bi takođe bio upozorenje na opasnosti koje Srbiji prete od aktuelnog režima

Pre svega, eventualna pobeda Aleksandra Vučića na predstojećim parlamentarnim izborima u Srbiji – ako se iko tome nada – neće doneti stabilnost. Jer njegova vlast neće imati legitimitet. Pošto je već sada jasno da ti izbori neće biti ni fer ni pošteni i da su pristalice aktuelnog režima debelo privilegovane, a njegovi protivnici na različite načine onemogućeni da izraze svoj stav.

To potvrđuje ono što se desilo sa Savetom REM-a: nema tog organa koji će sprečiti (kao što se u to sve više uveravamo) da medijskom scenom Srbije u izbornoj kampanji dominira samo jedna lista i samo jedna čovek – Aleksandar Vučić.

Još važnije: ono što se desilo sa otvaranjem izbornih mesta u inostranstvu pokazuje da vlast, jednostavno rečeno, namešta izbore.

Dakle, Vučićeva vlast biće i nelegalna.

Aleksandar Vučić svojom propagandnom mašinerijom pokušava da kod birača opozicije izazove osećanje razočaranja i posledične apatije u slučaju njegove pobede. To se neće desiti. S jedne strane, nelegalna i nelegitimna Vučićeva, pod znacima navoda pobeda, izazvaće široko i jako nezadovoljstvo u stanovništvu. A veliki broj osvojenih poslaničkih mesta – čak i u slučaju formalnog poraza opozicije – biće vetar u leđa pobunjenom društvu. Jer će to biti znak da je pobeda moguća i da rušenje anticivilizacijskog Vučićevog režima nije daleko.

Paralelno s tim, budući nelegalna i nelegitimna, ta vlast će biti slaba. Ona na proteste može da odgovori još većom represijom, ali to će samo pojačati nezadovoljstvo. Nekom odmazdom koju će sprovoditi Vučićeve falange, verovatno u policijskim uniformama, ono može da bude sputano i potisnuto u ilegalu, ali to će biti samo privremeno.

Sa druge strane, ako Vučić, uprkos svim mahinacijama, izgubi izbore, svima će biti jasno – i njemu naravno – da je pobeda opozicije čista i da on nema podršku građanki i građana Srbije. Zato bi njegovo nepriznavanje izbora i sledstveno tome postizborno nasilje kojem bi pribegao značilo njegov brzi politički kraj. Što bi samo po sebi donelo stabilnost. Otud se ne može isključiti mogućnost da Vučić i na sam dan izbora pribegne raznim marifetlucima – a koliko bude moguće i nasilju – ne bi li se domogao pobede.

Da se Vučić ozbiljno uplašio poraza i da će upotrebiti sva – nezakonita, dabome – sredstva da takav ishod izbora spreči, svedoči i izostanak poziva posmatračima iz Evropskog parlamenta, što se nikada do sada nije desilo. To nije samo znak negativnog odnosa prema Evropi generalno i instituciji koja je izraz volje evropskih naroda konkretno već je to znak da ne namerava da poštuje ni narodnu volju u Srbiji.

Zato bi opozicija trebalo da se obrati Evropi, da je upozori na moguće manipulacije i eskalacije nasilja tokom izbornog dana i da od evropskih institucija zatraži da one od Aleksandra Vučića zatraže garancije da će izbori proteći normalno i u miru.

Takođe, upravo zbog realne opasnosti od različitih „crnih scenarija“, opozicija bi od Evrope trebalo da zatraži i da, uprkos Vučićevoj volji, pošalje svoje posmatrače u Srbiju. Taj zahtev možda ne bi imao nikakvu pravnu snagu, ali bi takođe bio upozorenje na opasnosti koje Srbiji prete od aktuelnog režima. A kad prete Srbiji, to znači da prete i Evropi.

Pretpostavljam da će se Evropa duboko zamisliti posle ovog „upozorenja“, ali nisam ja ovo zbog Evrope ni pisao.

PS.
Moram da priznam, mogu da razumem suzdržanost Evrope. Na udaru je trojnog pakta Putina , Sija i Trampa, a Srbija joj se ni u jednom trenutku nije našla. Ipak, njena benevolentnost prema malom fireru iz balkanskog sokaka neće joj pomoći da reši svoje probleme. Naprotiv.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 10. oktobar 2026.