opozicija

Razočaranje

“Neodređivanje” datuma zapravo ide naruku opoziciji. Samo je pitanje da li je ona u stanju to da vidi

Da ste Evropska unija, da li biste primili Vučića. Ne ovog i sada nego onog i onda kad ispuni sve uslove za prijem. Jer, šta garantuje da već sutradan po učlanjenju Vučić ne bi polako počeo da se udaljava od evropskih vrednosti, poput Orbana i Janše, recimo. Uostalom, taj “trijumvirat” u trouglu Budimpešta – Ljubljana – Beograd već manifestuje svoju razornu moć.

Ali kako i da računate na Srbiju pod nekim antivučićem kad taj antivučić lako može da se pokaže kao veći antievropljanin i proputinovac i od samog Vučića. Verovatnoća da tako bude, sudeći po političkim merenjima, mnogo je veća od verovatnoće da tako ne bude.

Sastanak, tzv. (neformalni) samit lidera Evropske unije i Zapadnog Balkana održan u sredu 6. oktobra na Brdu kod Kranja izazvao je u pojedinim krugovima veliko razočaranje. Recimo, kod Gorana Svilanovića. EU je trebalo da postupi kao kod prijema u Šengen – da odredi datum prijema, kao i “mapu puta”, tj. uslove koje u zacrtanim rokovima treba ispuniti, rekao je doskorašnji generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju.

Ima logike. To bi istovremeno bio i štap i šargarepa: s jedne strane zadaci, sa druge strane nagrade. Što je najvažnije, ukoliko bi konačni rok bio propušten, zna se na koga bi pala krivica.

Ipak, pitanje je koliko bi taj potez zaista bio delotvoran, odnosno lako bi se moglo desiti da bude kontraproduktivan. Pre svega, nema tog datuma – u aktuelnoj međunarodnoj konstelaciji – koji bi Vučića (ali i onog antivučića) naterao na sporazum s Prištinom. (Čini se da važi i obrnuto, ali to nije naša tema.) Štaviše, moglo bi to odgovarajućom “marketinškom obradom” da se predstavi i kao ucena, tako da krivica padne na “briselsku birokratiju”, što bi i inače zatrovanu domaću javnost još više udaljilo od evropskog puta.

Drugo, određivanje datuma svakako bi bilo protumačeno – a fakat bi i bilo – kao određeno priznanje Srbiji. Dakle – Vučiću. Priznanje da je taj datum u ovom času svojim dosadašnjim radom on zaslužio. I sve to nekoliko meseci pre izbora.

Tako da “neodređivanje” datuma zapravo ide naruku opoziciji. Samo je pitanje da li je ona u stanju to da vidi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 7. oktobar 2021.

Rudna glava

Evropska unija ne može da “skine” Vučića. Ako bi i mogla, koga bi na to mesto postavila. Hoćete da kažete da treba nama posle ostavi da izaberemo njegovog naslednika? Šta garantuje da “mi” ne bismo izabrali nekog ko je još gori od Vučića i ko je još više protiv “evropskih integracija”

Vučić više ne može da održi ni najprozaičnije obećanje. Eto, rekao je da će ga vakcinisati “obična medicinska sestra”, a na kraju bocu mu je bocu dala doktorka specijalista dečije medicine, koja već 20 godina pelcuje decu. Nije bolelo. Usput je obećao put i fabriku. Razna sela – razni problemi, otud valjda nije čudo što, kako saznajemo iz pisma pročitanog na jednoj nesrećnoj televiziji, meštani Ritopeka traže da ih predsednik Vučić reši pasa lutalica.

Opoziciju, međutim, muče sasvim drugi problemi. Iz njenog najvećeg ili barem najglasnijeg dela, sve češće se čuju zahtevi za razdvajanjem – predsedničkih, beogradskih i republičkih – izbora iduće (a možda i krajem ove) godine. Taj zahtev najviše se obrazlaže tvrdnjom da će u suprotnom Vučić moći da vodi objedinjenu kampanju, što će mu doneti veliku prednost. Kao da će ga razdvajanje izbora u tome sprečiti. I kao da, koji god i gde god da se izbori održavaju, on lično nije bio na plakatima, u spotovima, na otvaranju svega i svačega. On iz kampanje, to je odavno jasno, praktično i ne izlazi.

Koliko je sve ovo jasno, toliko nije jasno šta bi opozicija razdvajanjem izbora dobila. Jer svaka kampanja zahteva ogromne materijalne i ljudske resurse. I sa jednim i sa drugim Vučić stoji mnogo bolje. Kako sada stvari izgledaju, opozicija bi teško izgurala i jednu ozbiljnu kampanju, a kamoli dve (ili tri). Tu gotovo da se ne zna koji je veći problem – finansijski ili kadrovski. Iako te dve stvari jesu povezane, nije sigurno da bi rešavanje prvog dovelo i do rešavanja drugog.

Opozicija ima lidere, ali nema ljude, ako razumete šta hoću da kažem. To jest, da ipak ne rizikujem, nema one hiljade aktivista po malim mestima, poput Rudne glave, recimo, koji bi ne samo razbijali strah koji naprednjaci uz pomoć svojih jurišnih odreda narodu uterali u kosti nego i čuvali glasačke kutije i izborni materijal kad dođe odlučujući trenutak. Jer, u kontekstu srpske istorije, 24. septembar je zapravo značajniji datum od 5. oktobra.

S tim u vezi, kritike koje se svako malo iz redova opozicije (manje partije, više analitičari) upućuju Evropi ne samo što su kontraproduktivne – jer skreću pažnju sa ključnih problema – nego su i deplasirane. Zapad Vučića ne podržava. Zapad sa Vučićem razgovara. Pošto je Evropska unija savez država, a ne partija i nevladinih organizacija. Pa se na tom “nivou” organizuje i komunikacija.

Evropska unija ne može da “skine” Vučića. To jest, i ako bi mogla, otvara se pitanje koga bi na to mesto postavila. Hoćete da kažete da EU to ne bi ni trebalo da radi nego da nama posle ostavi da izaberemo njegovog naslednika? Šta garantuje da “mi” ne bismo izabrali nekog ko je još gori od Vučića i ko je još više protiv “evropskih integracija”.

Dakle, Evropa čeka da se Srbija “urazumi”. I čeka već toliko dugo da je pravo čudo kako za nju već nije izgubila svako razumevanje. Možda i bi da ona, ovakva kakva je, ne predstavlja veliku opasnost. Jer, Srbija je danas najnedemokratskija država u regionu. Nema zemlje u kojoj su vlast i moć praktično potpuno u rukama jednog čoveka, gde su institucije u tolikoj meri razorene, gde je medijska tortura vladajuće partije tako snažna.

Niko se nije setio da je Rudna glava najstariji rudnik bakra ne samo u Evropi nego i u svetu, gde se metal topio pre 7.000 godina (u petom milenijumu pre nove ere), pa da od toga isprede neku priču.

Možda bi mogla opozicija: da pronađe neku svoju “Rudnu glavu”, gde će da se vakciniše protiv pošasti i krene u osvajanje vlasti.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 15. april 2021.

Očarani razočaranjem

Umesto da se svakodnevno i iz svih oruđa napada vlast što ne ispunjava uslove za članstvo i građane Srbije lišava milijardi evra dovodeći svojom nesposobnošću u pitanje i njegov fizički opstanak, ovde se lamentira o nepravdi i guslaju tužbalice o tome kako nas Evropa neće

Oni kao hoće da nas prime, a mi kao hoćemo da uđemo. Ovom rečenicom – parafrazirajući onog vojnika iz rata u Sloveniji početkom devedesetih – sve češće se na opozicionoj sceni kvalifikuje proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Drugim rečima – niti Srbija hoće zaista da uđe u Evropsku uniju niti EU hoće da primi Srbiju.

U stvari, ovo je poluistina. Jer, jedino što se može pouzdano znati to je ispunjava li Srbija uslove za ulazak u EU. Da li Evropa laže – što sugeriše gore navedena izjava – moglo bi da se utvrdi tek ako i kada Srbija ispuni uslove. Pa u slučaju da je Srbija ispunila sve uslove, a iz Brisela stigne odbijenica, tada bi moglo da se kaže da nas je Evropa prevarila. Sve dotle – i teorijski i praktično – lopta je u dvorištu Srbije. A kao što znamo, Srbija dosad nije ispunila ni jedan jedini od 35 uslova, tzv. poglavlja.

Zanimljivo je da se kao ključni argument da “nas” Evropa ne želi u svojim redovima navodi to što, navodno, podržava Vučića. Pri tome to po pravilu zagovaraju tzv. suverenisti. Smeta im što Evropa neće da smeni Vučića, ali im ne bi smetalo da postavi njih.

Reč je ovde zapravo o tome da, kao što je davno rekla Milica Delević (nekad je ta njena izjava bila u džinglu radio-emisije Peščanik – danas nema ni džingla ni emisije) mi hoćemo u Evropsku uniju, ali pod našim uslovima.

Ima, međutim, još jedan problem u ovoj “baladi s vojnikom”. Kada se kaže tako nešto, onda ispada da je i odgovornost – za to što Srbija još nije u Evropskoj uniji – podeljena na ravne česti: između vlasti u Beogradu i vlasti u Briselu. I onda umesto razočaranja u vlast koja nas godinama zamajava i obmanjuje, mi se razočaravamo u Evropsku uniju što nas “ucenjuje”.

Sasvim paradoksalno, sve ovo dešava se u nedelji kada Zapadni Balkan od Evropske unije dobija devet milijardi evra bespovratnih sredstava. Pošto je prethodno, treba li podsećati, dobio i oko milijardu i po za saniranje posledica korone.

Od tih deset i po milijardi poklonjenih evra (da povoljne kredite od gotovo 22 milijarde evra sad ostavimo po strani) Srbiji pripada najmanje jedna trećina, dakle 3,5 milijardi evra. Ta je činjenica, međutim, u ovdašnjoj javnosti protekla potpuno nezapaženo. Više je prostora dobila kritika: em je, prigovara se, to malo para, em kasno stižu. Sa druge strane, o otprilike isto toliko dolara (3,7 milijardi USD) koje treba da stignu preko američke agencije za razvoj pisani su pravi hvalospevi. Iako su zapravo te pare “golub na grani” jer tek treba da budu odobrene i iako se, što je važnije, radi samo i isključivo o kreditima. Za koje će zapravo država Srbija morati da se pojavi kao garant, što takođe košta. Dok evropske pare ne koštaju ništa.

Konačno, u priči oko Evropske unije u Srbiji po pravilu se previđa jedan podatak. Tačnije, sam podatak se pominje, ali se iz njega ne izvlači naravoučenije. Naime, u isto vreme dok će Srbija dobiti tri i po, (upola manja) Hrvatska će od EU dobiti sedam puta više – oko dvadeset dve milijarde evra. Deset milijardi kao vanrednu pomoć za borbu protiv covida, a 12 milijardi kao redovnu prinadležnost iz budžeta EU. Oko 90 odsto tih sredstava biće bespovratno.

I umesto da se svakodnevno i iz svih oruđa napada vlast što ne ispunjava uslove za članstvo i građane Srbije lišava milijardi evra dovodeći svojom nesposobnošću u pitanje i njegov fizički opstanak, ovde se lamentira o nepravdi i guslaju tužbalice o tome kako nas Evropa neće.

A zapravo nas jedino Evropa i hoće.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 15. oktobar 2020.

Nova lica ili nova politika

Problem je što u Srbiji niko ne nudi novu politiku – proevropsku, na liberalnim načelima zasnovanu, koja će se očitovati ne samo u odnosu prema velikim silama nego i prema malim susedima. Stara lica to ne mogu ili neće, svejedno, a nova ne znaju ili ne smeju

Ovih dana povela se živa rasprava o novim licima u politici: trebaju li nam ili ne, ko bi mogla da budu, gde da ih nađemo ili kako da ih napravimo, itd.

Odmah da se izjasnim, po mom mišljenju novih lica u poslednje vreme viđamo – mnogo. Ono što, međutim, nismo videli to je – nova politika. A često nismo videli nikakvu politiku. Viđamo povremene političke manifestacije i performanse – sa, uzgred, prilično slabim ideološkim performansama – ali politike nema.

Štaviše, to pitanje, da li nam i kakva nam nova politika treba, ostalo je potpuno izvan pažnje debatera. Kao da – iako će se oni sad sigurno zgroziti – još nisu izašli iz one lenjinističke matrice da kadrovi rešavaju sve. Iz čega se može izvući zaključak da većina misli da (nam) nova politika i nije potrebna.

To lepo ilustruje odnos prema crnogorskim izborima. Iz kojih su kao glavno naravoučenije izvučene tehnikalije: pošto je, naime, shvaćeno da Mandić, Medojević i Kneževiće ne mogu da pobede na izborima, onda je (lukavstvom uma Amfilohija Radovića) u prvi plan istureno novo lice u liku “neokaljanog” Zdravka Krivokapića. Pri tome niko i ne pomišlja da bi to novo lice moglo da vodi neku novu politiku niti se to od njega traži, naprotiv. Očekuje se da vodi staru politiku, tj. politiku s kojom gorepomenuti trijumvirat godinama nije uspevao da pobedi.

Sa druge strane, upravo to izaziva rezerve prema novoj crnogorskoj vlasti. Odlazak u izbornoj noći na poklonjenje crnogorskom mitropolitu, razgovori o formiranju nove vlade u manastiru – sve to više priliči nekoj devetnaestovekovnoj teokratskoj nego evropskoj državi 21. veka. Te slike govore više od hiljadu reči, to je suština. Aleksej Kišjuhas je u svojoj kolumni čak bio i blag. Ali kada vi upravo postavite pitanje kakva se politika može očekivati od novih lica i ukažete na njihovo nacionalističko zaleđe i crkvenjačku zaleđinu, kao što je uradio Kišjuhas, onda vas u najboljem pinkovsko-informerskom stilu, kao što je uradio Rastislav Dinić, proglase “korisnim idiotom”. Možete vi da se pozivate na Tonija Džata, ali ste zapravo pod uticajem Vučićevića i Mitrovića.

Da rezimiram: Srbiji je potrebna nova politika. Problem je što niko ne nudi novu politiku – proevropsku, na liberalnim načelima zasnovanu, koja će se očitovati ne samo u odnosu prema velikim silama nego i prema malim susedima. Stara lica to ne mogu ili neće, svejedno, a nova ne znaju ili ne smeju, opet svejedno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. septembar 2020.