naprednjaci

Spiskom na spisak

PEŠČANIK, , , , ,
Krajnji rezultat pravljenja spiska spisak onih koji su primali neke pare od Rio Tinta biće (još jedan) spisak stranih plaćenika. A to već radi aktuelna vlast i nema smisla da se i oni koji su protiv Vučićeve politike toj i takvoj politici pridružuju. Štaviše, da joj daju neku vrstu legitimiteta

Ne slažem se sa idejom/predlogom/zahtevom BIRODI-ja da se napravi spisak onih koji su (ovako ili onako, iz ovog ili onog razloga) primali neke pare od Rio Tinta.

Uz sve uvažavanje onoga što je ova organizacija do sada uradila na demokratizaciji Srbije, mislim da je to loša ideja. Ne sumnjam u dobre namere ali, kao što je poznato, put u pakao je popločan dobrim namerama.

To naravno ne znači da svačiji rad ne treba da bude pod „lupom“ javnosti i podvrgnut javnoj kritici, ali spiskovi nisu ni forma ni sadržaj koji to mogu da obezbede.

Jer – kako god da je to BIRODI zamislio – krajnji rezultat biće (još jedan) spisak stranih plaćenika. A to već radi aktuelna vlast i nema smisla da se i oni koji su protiv Vučićeve politike toj i takvoj politici pridružuju. Štaviše, da joj daju neku vrstu legitimiteta.

A od stranog plaćenika do domaćeg izdajnika – ni korak. A zna se šta se radi s takvim tipovima.

Ne slažem se ni sa pozivom koji su četiri člana Srpske akademije nauka i umetnosti uputili „visokoškolskim ustanovama i naučnoistraživačkim institutima Srbije“, a kojim „iniciraju sazivanje naučnih veća za razmatranje pitanja eksploatacije litijuma“.

To jako podseća na „pisma“ koja su u ono „Brozno“ vreme upućivana partijskim organizacijama da se izjasne o nečemu o čemu u principu pojma nisu imali. A poznato je i kako su se tako sazivani sastanci završavali. Intelektualni angažman je, naravno, potreban ali na dobrovoljnoj i individualnoj bazi.

U pomenutom dopisu se još kaže da je „potrebno sanirati veliki broj zapuštenih i nelegalnih deponija, ispuniti zakonsku obavezu tehničke i biološke rekultivacije zemljišta, stvoriti zakonski okvir za neodložno zaustavljanje rada svakog postrojenja koje prekoračuje dozvoljene emisije i formirati regulatorno telo zaduženo za procenu ekološke štete i ekonomske dobiti od predloženih projekata“.

Ovo možda lepo zvuči, ali je već na prvi pogled očigledno da je, blago rečeno, sasvim nerealno. Ne samo zato što iziskuje dugogodišnji rad nego i što bi recimo „neodložno zaustavljanje rada svakog postrojenja koje prekoračuje dozvoljene emisije“ Srbiju „u roku od odmah“ ostavilo bez električne energije, kao i dobrog dela ne samo industrijske nego i poljoprivredne proizvodnje.

Naročito je sporno zalaganje potpisnika dopisa za „izricanje kazni za sve nepropisne postupke“. Nije posao SANU – mada iza ovog dopisa, po svoj prilici, i ne stoji SANU nego pojedini njeni dužnosnici – da predlaže kažnjavanje. Mislim da se to ni u ono „Brozno“ vreme nije radilo.

Najviše, međutim, zabrinjava poslednja rečenica u kojoj se naglašava da „rešavanje problema traži veće učešće struke u javnom životu i angažovanje domaćih istraživača koji rade u interesu društva i koje finansira država“.

Brojna se tu pitanja postavljaju. Ko će, recimo, da ocenjuje i procenjuje ko radi „u interesu društva“ a ko protiv tog interesa? I ko će da procenjuje društveni interes? Pošto je to naravno teško i komplikovano, kao jedini kriterijum će ostati da oni koji rade u društvenom interesu jesu oni koje finansira država. Što će neminovno voditi pravljenju spiskova podobnih i nepodobnih, ispravnih i neispravnih, patriota i nepatriota… Tu će, doduše, otežavajuću okolnost predstavljati činjenica da stručnjaci (naučnici) koji primaju državnu platu često rade i za neke strane firme (kompanije, fondacije, organizacije). Što bi moglo da dovede do stvaranja kadrova zaduženih za diferencijaciju, tj. odvajanje žita od kukolja.

A to je ono što, nadam se, niko od podnosilaca pomenutih predloga zaista ne želi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 10. septembar 2024.

Kako je upropašćen RTB Bor

PEŠČANIK, , , ,
Sve dok je Vučić zaslužan za svaku novootvorenu fabričicu, to znači da je industrija ovde na niskim granama. To pokazuju i podaci. Sudeći po njima, industrija u Srbiji – taljiga. Zato je Srbija danas jedna, za evropske prilike, industrijski slabo razvijena zemlja

Uz malu pomoć prijatelja, što bi rekli Lenon i Makartni, do mene je nedavno došao članak koji su pre gotovo četiri decenije, 31. maja 1985, objavile fabričke novine Rudarsko-topioničarskog basena Bor – Kolektiv.

Nadnaslov: „Kineski privrednici u Boru“. Naslov: „Razgovori o otvaranju rudnika bakra u Kini“.

U tekstu se, između ostalog, kaže da je 24. maja „u višednevnu radnu posetu“ Ertebeu doputovala „državna privredna delegacija Narodne Republike Kine. Kineske privrednike predvodio je Deng Ding Huan, zamenik ministra za obojene metale“ dok je „goste iz daleke Kine primio potpredsednik poslovodnog odbora (pazite – ne čak ni predsednik, a danas im se udvara predsednik države – prim. aut.) za ekonomska pitanja RTB Bor, Tomislav Raičević. U dužem prijateljskom razgovoru, posle predstavljanja RTB Bor bilo je reči o mogućnostima osnivanja zajedničkog jugoslovensko kineskog preduzeća za otvaranje rudnika bakra (na fotokopiji se ne vidi jasno naziv rudnika – opat M. L.) na jugoistoku Kine. Razgovori između predstavnika basena Bor i gostiju iz Kine“, kaže se dalje u tekstu, „nastavak su konsultacija odgovarajućeg komiteta za saradnju dve zemlje. Kineski privrednici su u toku višednevnog boravka u Boru posetili rudarske i metalurške pogone za proizvodnju bakra u Majdanpeku i Boru gde su se upoznali sa proizvodnjom bakra i na taj način i praktično uverili u dostignuto iskustvo proizvođača ovog metala.“ Zatim ide najava budućeg događaja, odnosno kaže se da će „u subotu, 1. juna, biti vođeni završni i zvanični razgovori kineskih privrednika i predstavnika RTB Bor. Tom prilikom, kako se očekuje, treba da se postigne saglasnost o izradi studije ekonomske opravdanosti formiranjem mešovitog preduzeća i zajedničkog ulaganja u otvaranje rudnika bakra u kineskoj provinciji Sečuan, na dalekom jugoistoku Kine. U ovom rudniku, kako saznajemo, trenutno radi poluindustrijsko flotacijsko postrojenje manjeg kapaciteta. Ako dogovor bude postignut i nađe se zajednički ekonomski interes, onda bi stručnjaci basena Bor nastavili dalja istraživanja bakra na ovom rudištu i radili na otvaranju rudnika i flotacije bakra“, ističe se na kraju.
U potpisu –M. Mihajlović.

Šta je posle bilo – pita se možda znatiželjni čitalac/čitateljka, mada već zna da od toga nije bilo ništa. Kao što u stvari takođe zna – posle su na vlast došli oni koji su na vlasti danas. Samo su tada bila u drugačijoj kombinaciji, pa su se zvali crveno-crna koalicija, dok je sada redosled boja obrnut. Uveli su, dakle, tadašnji vlastodršci – koji su praktično ovi isti današnji, i idejno i personalno – ubrzo posle te 1985. godine Srbiju u deceniju ratova i razaranja. Kada je konačno na kraju 20. veka srušena vlast Dačićevih i Vučićevih patrona, Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, srpska privreda je bila prepolovljena, fabrička oprema tehničko-tehnološki zaostala a stručnjaci rasuti po svetu. RTB Bor je prošao još i gore: proizvodnja bakra je sa oko 150.000 tona krajem osamdesetih svedena na 10-20 hiljada tona početkom dvehiljaditih.

Posle svega desetak godina – toliko je izgleda srpskom narodu trebalo da zaboravi jad i beznađe iz devedesetih – crno-crvena koalicija se vratila na vlast. Prvo što je uradila bilo je da zemlju dovedu do ruba bankrota. Iako Siniša Mali uporno ponavlja da je zemlju do stečaja dovela bivša vlast, istina je, podaci tako kažu, da je najveće finansijske probleme Srbija imala za vreme druge Vučićeve vlade. Dovoljno je da se ode na sajt Ministarstva finansija pa da se vidi da je najveći fiskalni deficit Srbija imala 2014. godine – blizu 260 milijardi dinara, odnosno gotovo dve i po milijarde evra. Dakle, ili neka ministar Mali promeni podatke ili neka prestane da obmanjuje građane Srbije. Za namerno i neprestano širenje laži može i da se krivično odgovara.

No, da li će Siniša Mali ići u zatvor i nije toliko bitno. Ključno je zapravo da je Vučićeva vlast potpuno zanemarila industriju. U stvari, sudeći po marketinškoj propagandi, po TV slikama na kojima Vučić svaki čas otvara negde neku fabriku, reklo bi se da u Srbiji industrija buja. U tome i jeste problem. Jer, sve dok je Vučić zaslužan za svaku novootvorenu fabričicu, to znači da je industrija ovde na niskim granama. To pokazuju i podaci. Sudeći po njima, industrija u Srbiji – taljiga. Za poslednjih 10 godina, naime, ona je prosečno rasla po stopi od svega 2,5 odsto. Zato je Srbija danas jedna, za evropske prilike, industrijski slabo razvijena zemlja. Što je rezultat pogubne i razorne politike koju ako pre 40 godina i nisu formulisali, u njenom su sprovođenju i Vučić i Dačić zdušno učestvovali. Danas je samo dograđuju i usavršavaju.

Kinezi, međutim, koji su već bili uhvatili zalet, svih tih godina grabili su napred krupnim koracima. Tako da su na kraju ugrabili i RTB Bor.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 6. jun 2024.

Srpski blok

BLOG, , ,
Vučiću ponestaju sveže ideje. Jer ova o „normalnoj i pristojnoj Srbiji“ stara je gotovo punu deceniju

Jedno se Aleksandru Vučiću ne može osporiti: majstor je za zamajavanje javnosti. Sve bi to bilo podnošljivo kad ne bi imalo svoju cenu. Koju, naravno, plaćaju građani Srbije. Jer njihova zemlja stalno zaostaje.

Najnoviji primer je najava osnivanja „Srpskog bloka“. „Srbiji je potreban novi blok, blok pristojne i normalne Srbije – Srpski blok“, rekao je Vučić u utorak, 30. avgusta.

Kao i obično, još uvek aktuelni predsednik SNS-a bio je nejasan, nedorečen i konfuzan. To je, razume se, otvorilo prostor za raznorazna tumačenja, spekulacije i nagađanja: da li će to biti formalna ili neformalna organizacija, neka nova (čvršća) koalicija ili nova partija, udarna pesnica srpskog sveta ili nešto šesto. Sve u svemu – ćorava posla. Jer, šta god da bude, biće samo novo pakovanje. Za Vučićevu ničim ograničenu vlast.

Zanimljivo je ovde, međutim, nešto drugo. Vučiću ponestaju sveže ideje. Jer, ova o „normalnoj i pristojnoj Srbiji“ stara je gotovo punu deceniju. Naime, još u decembru 2013. godine – tada u funkciji „pepevea“, tj. prvog potpredsednika vlade – Vučić je izjavio: „Pristojna i normalna Srbija je nešto za šta se borimo.“ „Takva Srbija nije više tako daleko“, dodao je.

Kako sada vidimo, ta i takva Srbija još je dalje nego što je tada bila. Više se i ne govori da je takoreći nadohvat ruke. Naprotiv, sada je potrebno uložiti još veće napore, još više ujediniti snage, formirati čak i „Srpski blok“ ne bi li se nekako do nje došlo.

To nazadovanje je najuočljiviji i najvažniji rezultat desetogodišnje vladavine Aleksandra Vučića.

Mijat Lakićević
31. avgust 2022.

Naprednjačko zlatno tele

OSTALI TEKSTOVI, , , ,
Deset godina naprednjaka: Velika razvojna prevara

Došli su pre 10 godina s mnogo entuzijazma da pokrenu Srbiju, koja su zapetljala u kučine svetske ekonomske krize. Uspeli su da za dve godine, tj. do 2014, naprave najveći državni deficit u istoriji od negde 250 milijardi dinara ili blizu dve i po milijarde evra. Zemlja se stvarno našla pred bankrotom. Nemajući drugog izlaza, morali su da se izvlače iz te kaljuge, započeli su tzv. program fiskalne konsolidacije. “Kresali” su plate i penzije, nisu se obazirali na Ustav i zakone. To je, međutim, bio lakši deo posla. Trebalo je pokrenuti posustalu privredu. Ali to naprednjacima nikako nije polazilo za rukom. Stope rasta, kad nisu bile negativne – uglavnom, govorilo se, zbog elementarnih nepogoda – bile su više nego skromne, u proseku dva odsto godišnje. Daleko od potreba, a još dalje od najava da će Srbija ubrzo postati lider regiona i Evrope. Lider se, po pravilu, nalazio na repu.

Čak ni zaduživanje nije pomagalo. Javni dug je u proseku rastao po milijardu evra godišnje, sa 15 milijardi 2012. došao je na 22,5 milijardi evra 2019, ali su razvojni rezultati bili vrlo mršavi.

Tada je grupa ekonomista bliskih vlasti smislila spasonosno rešenje. Ako ne pomaže malo para, možda će pomoći mnogo. Dakle – veliki projekti, infrastrukturni radovi, skupi, najskuplji. Plus – kineski krediti. Naime, para za velike infrastrukturne projekte bilo je već tada, dve trećine od 5, 6 milijardi evra nije još bilo ni iskorišćeno, ali to su bile pare iz međunarodnih fondova koji su stalno nešto merili, kontrolisali i zakerali. Nije bilo preduzetničke slobode. S Kinezima se sve rešavalo u četiri oka, a i cena je manje-više bila – odokativna.

Srbija je udvostručila brzinu zaduživanja. Sada joj je za novih 7,5 milijardi evra zajmova bilo potrebno svega tri godine, pa je od 2019. do 2021. javni dug Srbije premašio 30 milijardi evra (praktično se udvostručivši u odnosu na početnu sumu).

To je urodilo plodom. Bruto domaći proizvod počeo je osetnije da raste – oko četiri odsto godišnje. Recept je bio jednostavan. Zvanično prijavljenu vrednost radova niko nije proveravao. Tako je primećeno da putevi i pruge koje finansiraju Kinezi koštaju znatno (20-30-50 odsto) skuplje nego kad ih finansira, primera radi, Evropska investiciona banka. Jer, kad EIB daje kredit ima svoje ljude koji procenjuju realnu vrednost radova, na osnovu čega se zatim dodeljuje novac. Tih zavrzlama s Kinezima nema. Već je u legendu ušao primer da je kopanje dva dužna metra kanala za gasovod Balkanski tok koštalo 2.000 evra. Ovaj projekat je, doduše, ruski, ali je princip isti.

Ogroman priliv deviza iz kredita imao je za posledicu jačanje dinara. Vodeći politiku fiksnog kursa evra Narodna banka je smanjivala kupovnu moć evropske valute. Štednja u evrima se uopšte ne isplati, pošto za istu sumu “evara” svake godine možete da kupite sve manje robe. Ovo ne odgovara ne samo štedišama nego ni izvoznicima, pošto za svoju robu dobiju manje dinara. To se najbolje vidi u prerađivačkoj industriji. Već nekoliko poslednjih godina ona stagnira. Godine 2020. bila je svega 0,1 odsto veća nego 2019; 2019. je bila 0,2 odsto veća nego 2018, a 2018 za 1,9 odsto veća nego 2017. Sve u svemu – trogodišnja stagnacija. Prošle godine je, istina, prerađivačka industrija porasla 5,5 odsto, ali posle niza “sušnih” godina to je gotovo zanemarljivo. Pogotovo ako se uporedi s višegodišnjim rastom građevinarstva od po 20-30 odsto.

Za zemlju poput Srbije upravo bi prerađivačka industrija trebalo da bude nosilac izvoza i razvoja. Privrednici očigledno nisu imali motiva da ulažu u male industrijske pogone uprkos silnim kilometrima novih auto-puteva. Zaostatak privatnih investicija, koje su upola manje nego što bi trebalo da budu (7-8 milijardi evra), o tome najbolje svedoči.

No, ako ne odgovara razvojnoj privredi, jeftin evro i te kako odgovara državi. S jedne strane, smanjuje učešće javnog duga u bruto domaćem proizvodu. A sa druge, veštački podiže BDP u evrima. Na primer, ako ove godine realan porast bruto domaćeg proizvoda bude iznosio četiri odsto, a inflacija oko šest odsto, BDP u evrima, zahvaljujući fiksnom kursu, porašće 10 odsto.

Sve u svemu, tako je, zarad interesa Kineza i nekoliko milenijumskih timova, žrtvovan interes privrede i građana Srbije.


PS:
Nije isključeno da ćete i vi, drage čitateljke i čitaoci, za neku godinu stvarno imati platu od 1.000 evra. ali se lako može desiti da ćete za nju kupiti manje nego za 500 evra danas.

Mijat Lakićević
portalforum.rs, 13. februar 2022.

Budžet kao tamni vilajet

NOVI MAGAZIN, , , ,
Narodni novac = državni budžet = Alajbegova slama

Izgleda da se situacija u Srbiji razvija, tako da će profane stvari, poput javnih finansija, postajati sve sporednije. Od njih se, doduše, živi, ali u nekim drugim zemljama, ne u Srbiji.

Pogotovo to važi za nešto što se čini davnom prošlošću, mada je bilo takoreći juče, kao što je bilans državnih prihoda i rashoda. Tačnije – Završni račun budžeta Republike Srbije za 2020. godinu.

Analiza ovog dokumenta (dostavljenog Skupštini sa tri i po meseca zakašnjenja – umesto do 15. jula tek 4. novembra), koju je uradio Fiskalni savet, pokazuje vrlo komotan odnos prema narodnom novcu. Stotine milijardi dinara ili, ako vam je tako lakše, milijarde evra troše se bez obrazloženja, objašnjenja i opravdanja.

Vidi se to već na prvi pogled. Svi budžetski korisnici, naime, dužni su da navedu razloge odstupanja od plana. Ta obaveza ispunjava se samo formalno, a objašnjenja su u stilu: plan nije ispunjen zato što je potrošeno više (ili manje – mada se to ređe dešava) nego što je planom predviđeno. I – to je to.

Proizvoljnost pak najviše dolazi do izražaja u potrošnji tzv. tekuće budžetske rezerve. To su sredstva namenjena za “gašenje požara” u vanrednim situacijama (elementarne nepogode). Prošle godine ona su dostigla čak 100 milijardi dinara, što je nerazumljivo visoka suma. Povrh toga, dobar njen deo (oko 16 milijardi) uopšte nije prikazan u Službenom glasniku iako je to zakonska obaveza. Posebno je “pikantan” detalj da je više od 40 odluka o korišćenju budžetske rezerve (14 milijardi dinara) proglašeno državnom tajnom. O zloupotrebi ovog instituta najbolje govori činjenica da su pečatom poverljivosti od javnosti sakriveni ne samo rashodi Vojske nego i Generalnog sekretarijata Vlade ili Republičke direkcije za imovinu.

Još jednim mehanizmom preraspodele Vlada se sasvim samovoljno koristila. Reč je o budžetskim pozajmicama koje su, dostigavši 43 milijarde dinara, “bile rekordno visoke” i “znatno probile budžetski plan” (za pet milijardi), ali su uprkos tome ostale praktično neobjašnjene. Naime, u Završnom računu može se utvrditi namena tek za jednu desetinu potrošenih sredstava, što je, konstatuje FS, posebno problematično ako se ima u vidu da su pozajmice iz budžeta prošle godine bile čak pet puta veće nego pretprošle. Do nekih saznanja o ovim rashodima može se doći tek zaobilaznim kanalima, recimo iz izveštaja Državnog revizora. Pa tako doznajemo da je lani država (opet) debelo potpomogla Er Srbiju (sa 12 milijardi) i (sa pet milijardi) Srbijagas. Da ne bude nedoumica, iako je formalno reč o kreditima, jasno je da te pare nikada neće biti vraćene vlasnicima, građanima Srbije.

Stara boljka aktuelne vlasti su kazne i penali. Prošle godine tako je straćeno čak 23 milijarde dinara. Veličinu štete najbolje ilustruje podatak da je ova suma četiri puta veća od budžeta Ministarstva za životnu sredinu (5,5 milijardi). Zbog čega su te globe plaćene, ima li nekoga ko je za to odgovoran, o tome, nažalost, u “završnom računu” – ni mukajet.

Isto važi i za subvencije za privlačenje (stranih) investitora. Na njih je 2020. potrošeno 10 milijardi dinara, a građani Srbije ne znaju ni kome, ni koliko, ni zašto su poklonjene njihove pare.

Na kraju, mada najvažnije, javne investicije. Godišnje se troše milijarde evra, ali su podaci vrlo šturi i sumarni, umesto da su raščlanjeni i detaljni i da se za svaki projekat zna šta je urađeno i koliko je to koštalo. I, što je najvažnije, da li to što je urađeno – kvantitativno i kvalitativno – zaista vredi onoliko koliko je plaćeno.

Narodni novac = državni budžet = Alajbegova slama.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 2. decembar 2021.

Mali i osam auto-puteva

PEŠČANIK, , ,
Nije ni čudo što će do kraja ove godine u izgradnji biti osam auto-puteva. Što više kilometara, to više “evara”, u milionima računajući, naravno

“Rekonstrukcija Bulevara kralja Aleksandra je najveći lopovski projekat Đilasove vlasti.” Ovo je pre neki dan (u subotu, 24. aprila) rekao Siniša Mali, ministar finansija.

Citirana izjava nije najveći, ali je svakako još jedan pokazatelj koliko su se naprednjaci pogubili. Toliko da više ne znaju ni šta govore. Jer, ako je to “najveći lopovski projekat” Đilasov, kao što tvrdi Mali, onda je zapravo nekadašnji gradonačelnik Beograda “malo dete” prema aktuelnoj naprednjačkoj vlasti.

Naime, čak i ako zamislimo da nikakva “rekonstrukcija Bulevara kralja Aleksandra” nije ni obavljena i da je svih 17 miliona evra, koliko je taj posao na kraju koštao, Đilas strpao sebi u džepove, to je mizerija prema onome koliko na tzv. infrastrukturnim projektima uzimaju današnji naručioci i izvršioci radova.

Evo samo nekoliko primera. Recimo, izgradnja 400 kilometara gasovoda Balkanski (bivši Turski ) tok kroz Srbiju, i to ne računajući cevi i drugu opremu, dakle praktično samo kopanje kanala, koštalo je oko 800 miliona evra. Što znači – dva miliona evra po kilometru; odnosno – jer to još bolje ilustruje dimenzije ove pljačke – 2.000 evra po metru.

Ili, drugi primer: sto kilometara dvokolosečne brze pruge Novi Sad – Subotica košta 900 miliona evra ili 4,5 miliona evra po kilometru. Sa druge strane, pruga Niš – Dimitrovgrad (110 km), koju finansira (pa tako i kontroliše cenu) Evropska investiciona banka, košta manje od dva miliona evra po kilometru.

Evo i trećeg primera: 12 kilometara auto-puta od Uba do Lajkovca domaća preduzeća su izgradila za oko šest miliona evra po kilometru. Cena jednog kilometra brze saobraćajnice (dakle ne čak ni auto-puta) koja treba da poveže Valjevo sa auto-putem Miloš Veliki iznosi devet miliona evra po km (18 km, 160 miliona evra) ili čak 50 odsto skuplje.

Samo poslovi ovde nabrojani “teški” su blizu dve milijarde evra. Neka su cene radova samo 10 odsto “naduvane” – a videli smo da ponegde razlika između tržišne i ugovorene cene ide i do 50 odsto – to znači zaradu od 200 miliona evra. Za aktuelne vlastodršce, dabome.

Tako da nije ni čudo što će, kako to reče Mali, do kraja ove godine u izgradnji biti osam auto-puteva. Što više kilometara, to više “evara”, u milionima računajući, naravno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. april 2021.

Ilustracija: Istinomer

Srpski krstaški rat

NOVI MAGAZIN, , , , , , ,
Nasilje nije samo fizičko, češće je i masovnije ono psihičko. Preko medija i frekvencija s nacionalnom iskaznicom sprovodi se tortura nad zdravim razumom

Tema (n)ovog broja Novog magazina je nasilje. Ne formalno – mada se u istoimenoj rubrici bavimo Belorusijom – ali se u nizu napisa govori upravo o nasilju, pre svega političkom, ali i svakom drugom. Intervjui sa Sofijom Mandić i Vojinom Rakićem, naše zabeležbe protesta u Novom Sadu i podstaroplaninskom selu Rakita i tekstovi iz regiona i sveta, da ne navodimo sve, na ovaj ili onaj način, direktno ili indirektno isprovocirani su nekim vidom individualnog i društvenog nasilja. Pre svega, naravno, to važi za sećanje Ljubinke Trgovčević povodom dvadesetogodišnjice ubistva Ivana Stambolića.

Ne možemo međutim, iskreno rečeno, da se pohvalimo da je ovo rezultat nekog dobro smišljenog plana; pre je posledica prilika u kojima živimo. Više se, dakle, tema nametnula nama nego što smo mi želeli da nametnemo temu. Što je pak sa društvenog stanovišta gore nego da je obrnuto. Jer, zapravo, nije ta tema ni nešto novo, o njoj se poodavno govori. Ali, kao i maločas, upravo njeno dugo trajanje samo povećava zabrinutost.

Kao primer koliko je nasilje duboko prodrlo u društvo i postalo široko prihvaćeno, prosto dakle “normalizovano”, najbolje svedoči jedan (naoko) sasvim benigni primer. Reč je o “slučaju” Draška Markovića, direktora u Telekomu Srbija, koji je fizičkim nasrtajem i oduzimanjem mikrofona prekinuo konferenciju za štampu Marinike Tepić, potpredsednice Stranke slobode i pravde. Tim povodom je Predrag Ćulibrk, generalni direktor preduzeća, rekao da postupak njegovog podređenog “nije bio pametan, ali da se nije desilo ništa strašno”.

I fakat je: Draško nije Mariniku udario pesnicom i slomio joj jagodičnu kost, kao što se to desilo Milanu Vujiću, nije dobila ni gvozdenom šipkom po glavi kao Borislav Stefanović, a nije prošla ni kao Marija Lukić. Sve je bilo “komifo” i u rukavicama.

Nije se zapitao direktor Ćulibrk, a vidimo ni tužilaštvo, otkud direktoru (i to, kakve li ironije, za ljudske resurse) Markoviću uopšte ideja da izađe na ulicu i obračunava se sa njemu nepoćudnim građanima. Zašto nije pozvao policiju ili makar kompanijsko obezbeđenje, i to bi bilo logičnije. Ali ne, on je odlučio da lično uzme “pravdu” u svoje ruke.

Kako i zašto, međutim, zamerati mladom Markoviću? Zar on to svakodnevno ne vidi od svog šefa – ne mislim na Ćulibrka nego na Vučića, naravno – koji prosuđuje i presuđuje o svemu i svačemu, pa i o tome ko je prošao poligraf, a ko nije.

Ali ne gleda to samo Marković, gledaju to i milioni građanki i građana Srbije. I prirodno je onda da i oni požele da sami reše problem, po kratkom postupku: pesnicom, štanglom, zapaljenom bakljom…

Ili perom, tj. kompjuterskom tastaturom. Jer nasilje nije samo fizičko, češće je zapravo i masovnije ono psihičko. Preko medija i frekvencija s nacionalnom iskaznicom sprovodi se tortura nad zdravim razumom.

Kao što je, recimo, najava da Vlada Srbije i Srpska pravoslavna crkva osnivaju “specijalni tim” – po ideji, a čijoj bi drugo, predsednika Vučića – za “zaštitu srpskog duhovnog bogatstva na prostorima na kojima živi naš narod”.

Naravno, svaki narod, pa i srpski treba da čuva svoje duhovno i materijalno bogatstvo gde god da se nalazi. U Srbiji već (odavno) postoje državni organi koji se time bave. I kojima je, tvrde stručnjaci, crkva često najveći protivnik u očuvanju autentičnog nasleđa. Tako da ovaj državno-crkveni savez sa duhovnim bogatstvom nema nikakve veze; pre će biti da je obrnuto. I kakav je uopšte njegov smisao? Kreće li to Srbija u neki svoj krstaški rat?

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. avgust 2020.