SNS

Motivi i legende

PEŠČANIK, ,
Kada policija istražuje neko ubistvo, počinje od motiva. Prvo gleda ko bi od tog ubistva mogao da ima koristi, neposredne ili posredne, materijalne ili nematerijalne. Pa da vidimo šta je desetak dana od tragične smrti studentkinje Milice Živković pokazalo; kome je taj tragični događaj doneo manje ili veće (političke) benefite

„Ta devojka ništa nije nagoveštavala da bi bilo šta učinila protiv sebe, ništa čudno u njenom ponašanju, ona je na to bila naterana“ izjavio je u nedelju 5. aprila Aleksandar Vučić.

Praktično je, dakle, šef SNS-a insinuirao da se u četvrtak, 26. marta, na beogradskom Filozofskom fakultetu dogodilo ubistvo. Da li će sad tužilaštvo smeti da izađe s nekom drugom kvalifikacijom od ove koju je dao „najbolji student Pravnog fakulteta ikad“, posebno je pitanje na koje javnost s nestrpljenjem čeka odgovor.

U međuvremenu, da vidimo šta imamo. Na stranu to što je svojom izjavom Vučić po ko zna koji put pregazio Ustav i ugazio u to u šta je već ugazio. Pre svega, imamo to da Vučić za svoju tvrdnju nije izneo nikakav, ni jedan jedini, ni najmanji dokaz. Jer, prosta logika govori, čak iako zaista „ništa nije nagoveštavalo da bi nesrećna devojka bilo šta učinila protiv sebe“, osim mogućnosti da je na to bila naterana, postoji još jedna – da je reč o nesrećnom slučaju. Vučić, međutim, nijednim argumentom nije osporio tu mogućnost, čak je nijednom rečju nije ni pomenuo.

Ali šta ako, makar nakratko, ozbiljno uzmemo u obzir tu jedinu mogućnost koju nam je Vučić ostavio? Ne treba čovek da bude „najbolji student Pravnog fakulteta ikad“, dovoljno je da bude prosečan (a mogao je to da nauči i gledajući krimi-filmove) da bi znao da kada policija istražuje neko ubistvo, ona počinje od motiva. To jest, prvo gleda ko bi od tog ubistva mogao da ima koristi, neposredne ili posredne, materijalne ili nematerijalne. Pa zbilja, da vidimo šta je desetak dana, proteklih od tragične smrti studentkinje Milice Živković, pokazalo; kome je taj tragični događaj doneo manje ili veće (političke) benefite.

Prva na toj listi je Srpska napredna stranka. U roku od odmah ona je priliku iskoristila da zakaže sednicu jednog skupštinskog odbora (znamo kojeg, ali to nije važno) ne bi li, usred izborne ćutnje, namakla još koji glas na predstojećim lokalnim izborima.

Zatim, režimski mediji koji su nesreću jedne devojke iskoristili kao novu municiju za napade na studente koji se bore za slobodnu i demokratsku Srbiju, na visokoškolske ustanove i posebno na rektora beogradskog Univerziteta Vladana Đokića.

Pod tri – režimski intelektualci (profesori, advokati, analitičari, novinari, pisci), čiji je glavni cilj isti kao i režimskih medija: da sruše studentski protest, da sruše univerzitet i posebno rektora beogradskog Univerziteta Vladana Đokića.

BIA i policija koji su dobili šansu da upadnu na univerzitet i da protiv studenata i univerziteta preduzmu radnje i postupke koji nemaju veze sa istraživanjem tragičnog događaja.

Peto, i Vlada Srbije se osokolila, pa je ne birajući reči još oštrije počela da napada akademsku zajednicu; štaviše, i da joj opasno preti. Tako je ministar informisanja Boris Bratina izjavio da studenti „nisu svesni da policija ima pravo da ih bije i da ih ubije“. A ministar za javna ulaganja Darko Glišić poručio je roditeljima: „Ne upisujte decu na blokaderske fakultete jer će vam ih vratiti kao što su vratili ovu devojku iz Šapca, u kovčegu.“

Na kraju, ako znate ko stoji na vrhu te piramide ili ko je glava te hobotnice, kako hoćete, onda ne treba mnogo pa da zaključite na čiju je sve to vodenicu. Samo što Vučiću, kakav već jeste, to nije dovoljno nego i sam, nekim brucoškim smicalicama, pokušava da povrati svoju poljuljanu političku i psihičku ravnotežu.

Tako da običnom građaninu ne preostaje ništa drugo – a ništa više mu i ne treba – nego da od nadležnih organa, da ne kažem institucija, zatraži da odgovorno i profesionalno rade svoj posao. To je, zapravo, jedino što već godinama traži.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 6. april 2026.

Vladimir Vuletić kao paradigma

PEŠČANIK, , ,
U eseju Izdaja intelektualaca Žilijena Bende, ovaj francuski teoretičar kritikuje inteligenciju što se umesto da služi svom pozivu i štiti univerzalne vrednosti, poput slobode, pravde i ljudskog dostojanstva, pretvara u sluškinju aktuelne političke vlasti i njenih opskurnih interesa

Kada se 1. novembra 2024. srušila nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu, Vladimir Vuletić, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta, odmah je zatražio odgovornost predsednika Aleksandra Vučića i premijera Miloša Vučevića. Od tako visoko moralnog i duboko principijelnog čoveka drugo se i nije moglo očekivati.

Nije to bilo prvi put da prof. Vuletić pokaže takve osobine. Kada je 31. januara 2019. na doljevačkoj naplatnoj rampi poginula Stanika Gligorijević, a Aleksandar Vučić uzeo i sakrio (čak i od suda i tužilaštva) dva ključna minuta snimka, Vladimir Vuletić je, visoko principijelan i duboko moralan kakav već jeste, odmah od predsednika zatražio da pruži na uvid ta dva minuta ili da podnese ostavku.

A kad su u noći između 24. i 25. aprila 2016. ljudi pod fantomkama, bez ikakvog prava i potpuno protivzakonito, porušili niz legalnih objekata u Savamali, visokoprincipijelni i dubokomoralni Vuletić je promptno reagovao i zatražio odgovornost predsednika vlade Aleksandra Vučića.

I da ne nabrajamo dalje, takvih primera ima koliko hoćete.

Zato nije čudo da je dubokoprincipijelni i visokomoralni Vladimir Vuletić posle tragične smrti studentkinje beogradskog Filozofskog fakulteta izjavio: „Za tragediju na Filozofskom fakultetu odgovorni su dekan Sinani i rektor Đokić.“

Prirodno je onda da takav čovek bude glavni tumač društveno-političkih zbivanja u Srbiji na svim režimskim, tj. televizijama s tzv. nacionalnom frekvencijom, kojima upravlja i koje uređuje jedan čovek. Naravno, Vučić. Jasno je već iz toga na čijoj strani nastupa Vuletić. Tako je bilo i sinoć, 31. marta 2026, na RTS-u. Kao u Balkanskom špijunu: mafija će oprostiti građanima što ih je tukla.

Iduće godine se navršava čitavo stoleće od eseja Izdaja intelektualaca Žilijena Bende. U tom eseju ovaj francuski teoretičar kritikuje inteligenciju što se umesto da služi svom pozivu i štiti univerzalne vrednosti, poput slobode, pravde i ljudskog dostojanstva, pretvara u sluškinju aktuelne političke vlasti i njenih opskurnih interesa.

Bendino delo, makar kada je o Srbiji reč, nikada nije bilo aktuelnije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. april 2026.

Vatrene ulice

PEŠČANIK, , , , ,
Kao što je onaj slavni Rimljanin (Marko Porcije Katon Stariji) svaki svoj govor završavao sa „Kartaginu treba razoriti“ – tako opozicija treba da ponavlja da biračke spiskove treba srediti

Ako je Aleksandru Vučiću u ovom trenutku nešto potrebno, onda je to da se prikaže kao žrtva. A ovi napadi na prostorije Srpske napredne stranke mu upravo to dozvoljavaju.

Ogorčenje građana je nesumnjivo opravdano, razumljivo je da ponekad ne mogu da se suzdrže, ali je veliko pitanje šta im nekontrolisani izlivi besa stvarno donose. Osim ako zapravo nisu kontrolisani.

Pisao sam, povodom razbijanja Gradske kuće u Novom Sadu početkom novembra prošle godine, da je paljenje Rajhstaga Vučićeva omiljena politička metoda. Čini se, međutim, da mu neko takvo lukavstvo u ovom času i nije potrebno. Narodu je prekipelo i jednostavno mora sebi da dâ oduška. Mada, sa druge strane, ne može se isključiti ni mogućnost – naprotiv – da u svim ovim nasilnim akcijama učestvuju Vučićevi ljudi. Na to ukazuje činjenica da prostorije SNS-a, onda kada su demolirane, za razliku od prethodnih noći nisu ni branjene, bile su praktično ostavljene „na izvol’te“. Brzo se, dakle, ti Vučićevi „specijalci“ ubace u prve „borbene redove“, naprave „performans“, zatim se još brže povuku, da bi policija posle hapsila one koji joj se nađu pri ruci. I da bi onda Ivica Dačić mogao da iznosi neproverljive podatke o broju (navodno) povređenih policajaca.

Bilo bi efektnije da su, recimo, prema starom receptu, umesto da prostorije SNS-a gađaju, pored njih prošli mirno, zapušenih noseva. Kao pored neke crkotine.

Jednim gradom u unutrašnjosti Srbije ovih dana kruži priča – pošto se tamo svi „u glavu“ znaju – da su najagilniji demonstranti protiv Vučića dojučerašnji ljuti ese(s)nesovci. Zato na trenutna zbivanja u svojoj varoši, a i u Srbiji generalno, iako odavno i odlučno antirežimski nastrojeni, gledaju sa dozom rezerve. Što bi jedan od njih rekao – sa zdravom seljačkom skepsom.

Upravo zbog toga čini se da nije zgoreg upozoriti na opasnost da se ne izgubi fokus, tj. zaboravi na ključni zadatak – pripremu za izbore. Studentsko-građanske „letnje igre“ su svakako odlučujuće doprinele da se plamen pobune ni u obično „mrtvim mesecima“ ne ugasi i da se tenzije održe, čime je jedna važna bitka dobijena. Ali pravi, rovovski rat tek predstoji. I ne bi bilo dobro da se tom poslu ne priđe s maksimalnom posvećenošću, upornošću i energijom. Pošto je to, je l’ tako, dosadno i nije ni blizu tako atraktivno kao razbijanje prozora ili obaranje kontejnera. A sam Vučić će učiniti sve što može da opoziciju (i u užem i u najširem smislu te reči) navede na krivi put. Tako i ove manifestacije koje je (u sredu, 20. avgusta) organizovao u 50 gradova Vučiću osim za mobilizaciju svojih pristalica još više služe da pažnju svojih protivnika zadrži na terenu na kojem se, u konačnici, neće igrati odlučujuća utakmica. Ona izborna.

Možda se nekome čini da su ovakva upozorenja suvišna. Možda, ali Kosjerić i Zaječar upućuju na suprotno. Uz bolju organizaciju i agitaciju, tamo se moglo pobediti.

I naravno, kao što je onaj slavni Rimljanin (Marko Porcije Katon Stariji) svaki svoj govor završavao sa „Kartaginu treba razoriti“ – tako opozicija treba da ponavlja: „Biračke spiskove treba srediti.“

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. avgust 2025.

Izbori, jedini put do mirnog rešenja krize

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , , ,
Svojom prirodom studentsko-građanski zahtevi nude „kopernikanski obrat“ u poimanju politike i političkog

Intervju Jovan Komšić, politički sociolog

Sagovornik Novog magazina, redovni profesor Univerziteta u Novom sadu u penziji, Jovan Komšić, retko se pojavljuje u javnosti iako već decenijama objavljuje knjige i članke koje odlikuje britka analiza društveno-političkih zbivanja.

Koji su, po vašem mišljenju, najvažniji rezultati aktuelnih protesta?
Izdvojiću dva dostignuća. Tragom zaboravljenog upozorenja Bogdana Bogdanovića: „Jezik je misao, misao je čin“, uključujući činjenicu da „svaka pretnja slobodi čovekovoj počinje uvek i pre svega u domenu jezika“, prvi takav fenomen „stvarnog i mogućeg“ možemo prepoznati u neočekivano probuđenim, raskošnim odlikama pozitivne antropologije – sa čitavim arsenalom kulturoloških, kreativno-komunikacijskih, emancipatorskih, etičkih, solidarističkih i drugih, dobrih crta ljudske prirode. Šta ćete lepše i zanosnije od studentske poruke: „Strah je nestao, mraka više nema, ljubav je na ulicama“!
Mladi i njima pridruženi učitelji, nastavnici, profesori, radnici, paori i programeri, umetnici, taksisti, domaćice i preduzetnici… više ne pristaju na sumrak ljudskosti i civilizovanosti, na despotiju običaja „nemih pognutih bića, zagledanih u svoj trbuh“. Naročito ne pristaju na rat vladajuće grupe protiv svojih sopstvenih podanika. Koliko god se distancirali od svake primisli na politiku i političko, studenti zapravo zahtevaju novi obrazac politike. Gde je tu „antisrpska obojenost“ kada se traži „da svako snosi odgovornost za svoja dela i nedela“.
Još nismo potpuno svesni bisera političke vrline koji nam studenti daruju stavom da država za njih više nije misteriozno biće, suludi „vlasnik naše dece“, svemoćni „kontrolor političkih snaga, moralnih snaga, privrednih snaga“. Ovo su, da podsetim, musolinijevsko-fašističke apoteoze države, „prirođene“ onoj ključnoj: „Sve unutar države, ništa izvan države, ništa protiv države“. Srećom, martovski niški Edikt nam poručuje: „Država je zajedničko dobro svih njenih građana; Srbija je zajednica građana“!
Zato drugo, veliko dostignuće prepoznajem u odbacivanju „bukagija“ zatvorenog, samozačaranog i samozarobljenog društva. Svojom prirodom, studentsko-građanski zahtevi nude „kopernikanski obrat“ u poimanju politike i političkog.

Studenti se i dalje drže parole „bez politike“ iako su, kako kažete već zašli u tu sferu. Zašto oni uopšte odbijaju ne samo stranke nego i politiku?
Razumem ogorčenje politikom i političarima. Mnogo spoljašnjih inputa i primarnih iskustava njihovog mladog života kreirani su iz sive zone domaćih, regionalnih i belosvetskih politika, iz demagoških proračuna i dominirajućih praksi licemernih, lukavih i pohlepnih aktera, koji decenijama, manje-više nekažnjeno, paktiraju sa đavolom. Takvi šegrti i „mastermajndi“ malog i velikog zla oslanjaju se, pre svega, na „tvrdu“ moć (para)državne komande, skrivenu moć kartelske hobotnice organizovanog kriminala, potplaćene i preplaćene „poslenike javne reči i slike“, kao i na kulturu bede, podložne uticaju političke i najšire korupcije, klijentelizma, zemljačkih i rodovsko-klanovskih relikata naše, zakasnele i ratovima replemenizovane nacije.
Međutim, budući da je prava politika pre svega vrlina miroljubivog takmičenja i razboritog sabiranja ljudskih interesa u pravom uređenoj zajednici slobodnih individua, onda ova naša sadašnja mladost inicira i, na svoj način, kreira pretpostavke za nov model politike – politike mira, stvaralaštva, odgovornosti, građanske participacije, solidarnosti i zakonske slobode.
Nastaje dakle nešto što se razgovetno i uverljivo opire sabijanju društva u okvire zatvorene zajednice – sa mentalitetom opsednutog logora-tvrđave, sa urotničkim teorijama, proizvodnjom „neprijatelja“ i heraklitovskim „spoznajama“ kako je „rat otac svega i svega kralj“.
Pomera se, tako, kolektivna svest ka standardima otvorenog društva. Naročito je važan „ukus slobode“ i svest da bez „začina“ lične odgovornosti i izborne smenjivosti vlastodržaca nema, niti može biti bilo kakvog slova i uverljive priče o demokratiji. Novo se začinje. Naravno, Hic Rhodus, hic salta. Duga će biti osmoza takvih političko-kulturnih „sokova“ valjanih vrednosti. Ako budemo imali snage i volje za „staloženiju pamet, širi zamah i duži dah“ (Vasa Stajić) društvo i demokratski modernitet dobiće novu šansu – drugu, posle Đinđića – da nađu svoje mesto i „dušu“ na sceni Srbije.

Plašim se mogućnosti da plenumski stratezi velike promene promaše momenat koji može biti podveden pod oznaku stvarnog ozbiljenja kantovske formule „državotvorstva“ u miru i zakonskoj slobodi

Međutim – i to je izuzetno važno da se ne previdi – ozbiljna pretnja po začetu promenu može nastati pumpanjem praznorečive euforije od strane salonskih „analitičara“ i prateće „nacionalne“ inteligencije. Koliko su frekventni na retkim profesionalnijim medijima, skoro u istoj meri ostavljaju utisak da se u misaonoj disciplini, koja se zove političko-sociološkom naukom, najblaže rečeno, ne snalaze primereno vlastitim ambicijama. Možda nemaju interesa ili, pak, ne umeju da shvate da još nije potpuno eliminisana mogućnost da – kako je s kraja 80-ih godina prošlog veka Bogdanović proročki kazivao – „zavađeni sami sa sobom i sa svetom u kojem živimo“, sada, podelimo zadnje ostatke „sudbine poslednjih balkanskih Indijanaca u Evropi“.

Da li se protesti trenutno nalaze na prekretnoj tački ili oni još mogu da funkcionišu na dosadašnji način?
Na to, naprosto, nije moguće dati pouzdan odgovor. „Prekretnica“ se, u određenom smislu, može sagledavati u kontekstu sada već legitimnog pitanja: Da li „duh“ niškog „Edikta“ može zaista da postane „Duh srpskog vremena“ u novonagoveštenoj svetskoj podeli „geopolitičkih karata“? To, naravno zavisi i od toga da li danas ima dovoljno društvene volje i umeća da se od nagoveštaja programsko-demokratskih alternativa – sve sa „buljucima“ kontroverznih interesa, učitavanja i očekivanja – dospe do, sadržaju studentskih zahteva, adekvatnih i konsekventnih artikulacija i preciziranja sutrašnjeg pravednijeg i slobodnijeg dana, meseca i godine.
Iako u društvima pod despotskim jarmom običaja i teškim za demokratiju, kao što je naše, istorija, po pravilu, nije shvaćena kao „učiteljica života“, ipak ima smisla podsetiti na činjenicu da su se ishodi velikih prevrata umnogome razlikovali od namera njenih inspiratora i tvoraca. Recimo, za rezultate Francuske građanske revolucije (1789), inspirisane idealima jednakosti, bratstva i slobode – oduševljeno podržanih od strane „obrazovanih ljudi, prožetih optimističkim verovanjem u dobrotu ljudske prirode, a lišenih političkog iskustva“ – poznati istoričar kaže: „Hteli su da preurede monarhiju a ustanovili su republiku; hteli su da poprave finansije a došli su do deficita i do bankrotstva; hteli su da urede crkvu a uneli su nered u nju; hteli da održe dobrovoljačku vojsku a stvorili su obaveznu vojnu službu. Hteli su da daju Francuskoj mesnu samoupravu i političku slobodu a pripremili su centralizovanu i autoritativnu vladu. Hteli su da se odreknu rata i osvajanja a bacili su Francusku u čitav niz ratova praćen velikim osvajanjima. Hteli su da daju drugim narodima primer jednog uzornog uređenja a ulili su im odvratnost prema njemu“.

U tom kontekstu, kako gledate na akcije tipa „pritisak na ekonomiju“?
Ako ćemo o privrednom rastu, što se temelji na „vladavini investicione tame“, posredstvom tajnih klauzula međunarodnih ugovora, što svakako ne može biti isplativi istočnik novih, dodatih vrednosti u društvu i ekonomiji, itekako sam saglasan sa zahtevima da se otvori politički trezor naših ekonomsko-finansijskih tajni i, koliko je moguće, spreči dalje ugrožavanje ekonomske i svake druge budućnosti. Nisam međutim uopšte siguran da je nada u povoljne efekte zaustavljanja vozova na prugama, kamiona na gradilištima, sutra, možda, struje i vode u selima i gradovima, društveno-korisno proračunata. Štaviše, kad je reč o recepciji takvih poteza u očima vlastite i željeno šire izborne baze, mislim da tako nešto neće biti berićetno ni za „preduzimače“ takve „neposlušnosti“.

Jedna od parola koja se često čuje jeste i „sva vlast plenumima“.
Evroazijska istorija prošlog veka porađala je, u nekoliko navrata, i na Zapadu i na Istoku, projekte koji su trebali da nadiđu sistemske okvire ljudskog otuđenja, osiromašenja i imperijalno-kapitalske eksploatacije. U nameri da se društva izleče od oligarhijskog „virusa“ političko-parlamentarne organizacije države, na mahove se činilo da je pravi lek najzad otkriven u formi i sadržaju neposrednog, nepartijskog demokratizma radničkih veća, sovjeta radnika, seljaka i vojnika. To je, jedno vreme, davalo i svoje neosporno pozitivne efekte.

Evropska unija ipak ostaje i dalje taj kontinent kakvog-takvog mira, ekonomske i socijalne sigurnosti, otvorenosti i slobode

Pokazalo se, nažalost, da u paralelogramu moći globalnih, državnih zajednica, kao i u misterioznijim slojevima ljudske naravi, taj model neposrednog demokratizma nema kapaciteta da dugo „održava napon“, suzbije rađanje novih hijerarhija moći i sistemski stabilizuje superiorniji poredak ekonomskih i političkih sloboda.
Za razliku od mnogih studentskih „parlamenata“, nove i verodostojnije forme participacije do sada su se pokazale kao dragocen instrument mobilizacije demokratskih energija na univerzitetima. I zato su plenumi – čiji jezik, misao i dosadašnje delo relaksirajuće osećamo u javnosti Srbije – iznimno značajni. Međutim, problem vrlo ozbiljne koncepcijske naravi nastaje sa povremenim i vrlo maglovitim inicijativama da se plenumska mustra izdigne na više nivoe društvenih procedura i teritorijalne organizacije vlasti.
Za naš današnji trenutak itekako je korisno i podsećanje da od nas samih zavisi da li će nas osvojeni status jednakosti „odvesti u ropstvo ili slobodu, u prosvećenost ili u varvarstvo, u procvat ili bedu“. I iz tog razloga naša je velika sreća što studenti, za sada, istrajno insistiraju na institucijama.
Da li se treba, onda, uopšte dvoumiti u kom smeru nas može odvesti aktuelna politička ponuda krajnje antagonizovanih, skoro nepomirljivih opcija za blisku i dalju budućnost? Ako u tom kontekstu svedočimo nagoveštajima i sve širim nadama u mogućnost brzog i radikalnog preloma, onda moramo mnogo bolje razmisliti o prirodi i funkcionalnosti brojnih nejasnoća. S obzirom na nepredvidivost mnogih faktora naročito uzburkane društvene dinamike, idejne nejasnoće nekada mogu biti korisne za ostvarenje određenih ciljeva. Nekada, bogami, takve „magle imena i reči“ porađaju društvene ishode posve drugačije od deklarativno željenih ili, pak, od skriveno nameravanih. Plašim se, stoga, mogućnosti da plenumski stratezi velike promene – ako stratezi uopšte postoje – promaše momenat koji može biti podveden pod oznaku stvarnog ozbiljenja kantovske formule „državotvorstva“ u miru i zakonskoj slobodi, dostupne, kako filozof misli, čak i „samom narodu đavola“.

Da li je došlo vreme da opozicione stranke preuzmu štafetu borbe od studenata?
Ako ćemo na tragu pomenutih velikana filozofsko-političke misli, Kanta i Tokvila, zapaziti da se danas radi o takvom „stanju nacije“, u kome se pripadnici istog naroda moraju među sobom prisiliti na pokoravanje zakonima i institucijama, kako se ne bi, posle kraće ili duže etape sveopšte deregulacije, sunovratili u novu-staru provaliju samovlašća i svevlašća, onda još ima smisla da razgovaramo o prirodi bitnog zadatka. Da svetlo naših političkih umova, dok ga još koliko-toliko ima, usmerimo na predmet, koji teorijski možemo nazvati „mirnom“ iliti „konzervativnom revolucijom“, u smeru revitalizacije ustavno-demokratskih vrednosti i procedura.
To može i mora rešavati niko drugi do politički organizovane elite, uz dobrodošao i, nažalost, i dalje nužan robusni pritisak studentskog pokreta i masovnog, autonomno organizovanog građanskog društva. I opozicione stranke i autonomno organizovani društveni akteri, pre ili kasnije – bolje pre nego kasnije – moraju iznedriti mehanizam predstavljanja ili delegacije vlastitih interesa u, na neki način, formalizovanom susretu vlasti, parlamentarne i respektabilnijih predstavnika vanparlamentarne opozicije i autentičnih organizacija civilnog društva. Nikako u javnosti ne sme biti zanemarena činjenica da su izbori jedini istorijski otkriven i potvrđen instrument mirnog rešenja krize i povratka standardnim procedurama predstavničke demokratije, kao najmanje lošeg poretka prava i slobode.

Opozicija predlaže prelaznu vladu, ali bez trenutno vladajućih stranaka, dok vlast odlučno odbija i svaku pomisao na prelaznu vladu.
Osobno, kad je reč o postupcima i formama u toj međufazi, i premda se toj ideji – svako iz ugla svojih interesa – danas opiru i vlast i opozicioni parlamentarni subjekti, sklon sam proceni da će se ako, nažalost, dospemo do krajnje suženog, elementarnog izbora između mira u Srbiji, s jedne strane, i nesagledivih posledica masovnih nemira, represija i sukoba, s druge strane, najmanji sadržalac studentsko-građanskih i političkih volja možda jedino moći pronaći u formi privremene ekspertske vlade sačinjene od nepartijskih profesionalaca, univerzitetske struke i neokrnjenog moralnog digniteta. Uprkos svemu, i dalje ova naša Srbija ima takvih ljudi.

Da li idemo ka kompromisu ili ka radikalizaciji?
Predsednik najavljuje „kontrarevoluciju“. Ne znamo podrobno šta to sve može da znači. Neki bi kazali da je to, zapravo, „plašenje mečke rešetom“. U kontekstu sličnih prošlovekovnih, evropskih iskustava, mogu da pretpostavim samo neke od mogućih i manje-više verovatnih opcija. Recimo, ako čitamo istorijske knjige o fašizmu („u svojoj epohi“), onda u ovoj našoj epohi možemo da prepoznamo izvesne sličnosti sadašnjeg „brže, bolje, jačeg razvoja“ sa tzv. musolinizacijom države. „Skupljanjem nacije u snop energije“, osporavanjem partija uopšte, naročito proglašavanjem opozicije za „besmislenu i suvišnu“, Musolinijev režim je objedinjavao partijski i državni aparat. U takvoj koncentraciji „političkih, moralnih i privrednih snaga“, formula „razvojne diktature“ glasila je ovako: „Za deset godina, drugovi, Italija se neće moći prepoznati“.

Nema verodostojno evropske, antifašističke Srbije bez priznate Vojvodine kao dobro shvaćenog interesa Srba i Srbije

Srećom, osim opskurnih najava masovnih hapšenja pripadnika opozicije, od strane skupštinskih zvaničnika, iz redova SNS, i ulazaka policije u prostorije civilnih organizacija – sa svrhom kontrole „subverzivnih“ aktivnosti, finansiranih od strane američke države – igra na musolinijevsku kartu sačinjavanja „granitnog bloka nacije“ još nije shvaćena na Andrićevom vencu kao jedina „prava“ i moguća „igra u gradu“

Nedavno je formiran pokret Solidarnost na čelu sa Goranom Ješićem. Neki će reći: evo još jedne opozicione partije a već ih imamo previše. Šta vi mislite?
S obzirom na deficit mudrosti političkog društva Srbije – kako vlasti, tako i preovlađujućeg dela opozicije – u odnosu prema Vojvodini, s jedne strane, i većinski spoznatu, objektivnu, dokazano plemenitu potrebu Vojvodine i Vojvođana da svoju sudbinu vezuje za evropski, antifašistički orijentisanu Srbiju, pojava ovakve asocijacije građana, već u svom nukleusu, umreženu preko lokalnih sredina u integralno javno i političko polje čitave Srbije, sa programskim odrednicama i senzibilitetom naklonjenim vrednostima studentsko-građanskog pokreta, može samo biti pozdravljena. Zato na proevropskom parčetu našeg demokratskog političkog neba nema stvarnog razloga za podozrenje. Ovi drugi, naravno, nisu „nadležni“.
I sam povratak Gorana Ješića na javnu scenu, sa zavidnim portfoliom nekompromitovanih političkih funkcija i iskustava, može biti shvaćen kao nova šansa za reafirmaciju autentičnih standarda evropske demokratske i regionalne politike u ovom krajnje delikatnom trenutku skoro zaustavljenih evropskih integracija Srbije. Naravno, vreme će pokazati da li mu je pružena ruka i da li će i on sam umeti da adekvatno odgovori vlastitoj ambiciji i ljudima koji su mu ukazali poverenje.

Kakva je autonomija Vojvodine potrebna Srbiji?
Često sam počinjao odgovore na ovakvo i slična pitanja citirajući filozofa slobode, Benžamena Konstana. Inspiratorima i izvođačima bonapartističkog centralizma on je poručivao: „Raznoobraznost je život. Jednoobraznosti je smrt“. Ovog puta bih želeo da podsetim na jednog, inače umnog, osećajnog i plemenitog Sremca, Borislava Mihajlovića Mihiza, koji je govorio o „nesrećnom nacionalnom sklopu Autonomne socijalističke pokrajine“ te primetio da Vojvodina „… nije ni srpska, ni mađarska, ni bunjevačka, već komunistička, što će reći svačija i ničija, pa nikom nije potaman“. Nasuprot tome, isto rođeni Sremac – kao i Mihiz – a „nakalemljen“ na izdanak stare laćaračke „loze“ Pajića, srpskih dobrovoljaca u Velikom i vojvođanskih partizana u Drugom ratu, mislim da je Vojvodina mnogima potaman baš zbog toga što nije ničiji plemenski posed.

Veliko dostignuće prepoznajem u odbacivanju „bukagija“ zatvorenog, samozačaranog i samozarobljenog društva

Nisam siguran ni u to da bi, danas, i sam Mihiz pristao na svojatanje Vojvodine na način „pljuvanja u bunar iz koga se pije voda“, kompenzovanjem vlastitih inferiornosti i manjka komunikacijske vrline porivom za gospodarenjem i komandovanjem, u ime, svakakvih i svačijih, svađalačkih interpretacija tradicionalističkih fantazmi. Pa i samo „Srpsko vojvodstvo“ je evropski projekt. I Miletić je snevao vojvođansku „Švajcu na istoku Evrope“. Nema dakle, danas, verodostojno evropske, antifašističke Srbije bez priznate Vojvodine, kao dobro shvaćenog interesa Srba i Srbije.
Da Vojvodine nema, valjalo bi je izmisliti!

Bilo bi prirodno da EU bude neka vrsta medijatora i moderatora razgovora između vlasti i opozicije. Međutim, mali su izgledi za to.
Nažalost, zaista mnogo toga ne vidimo „dalje od vlastitog nosa“. Uz sve trendove, koji podsećaju na dezorijentaciju i „krunjenje“ evropskog bića, u krizama nakon Velikog rata, opadanja ugleda i kompromitacije nacionalnih politika vodećih evropskih zemalja (uključujući slom dobrih vrednosti ugrađenih u Društvo naroda) u izazovnom i neprijatnom „susretu“ sa razobručenim fašizmima i nacizmima – kom „carstviju“ mi danas možemo da se pridružimo, a da znamo šta je stvarno dobro za budućnost naše dece i unuka?
Pa ako se, kao što je evidentno, Amerika ovih godina umorila od svoje republikanske, liberalne demokratije, Evropska unija ipak ostaje i dalje taj kontinent kakvog-takvog mira, ekonomske i socijalne sigurnosti, otvorenosti i slobode. Zato, valja nam se potruditi da one, koji to potcenjuju, ne vole promaju, a licemerno, ispod stola, trguju sa sličnima iz te iste Evrope, primoramo da se makar javno deklarišu kao pristalice zaostalosti, ksenofobnog konzervativizma, tradicionalizma, rata i autoritarnosti zatvorenih društava. Da ne krivotvore svoje pravo lice i ne lažu vlastiti narod.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 6. mart 2025.

Politički protivnik kao smrtni neprijatelj

PEŠČANIK, ,
Upravo kao program – a ne zbog Vučićevih ličnih karakteristika, zato što je on kao pojava ovakav ili onakav – ono što nudi (i radi) Srpska napredna stranka najgore je i najopasnije od svega što postoji na političkoj sceni Srbije

Red socijalizma, red nacionalizma – na to se svode svi javni nastupi Aleksandra Vučića. S jedne strane država, tj. vlast oličena u jednom čoveku, apsolutnom vođi, koji brine o svemu i obezbeđuje sve, tako da (običan) narod nema šta da misli nego samo da (ga) sluša. Sa druge strane narodni neprijatelji, kako oni spolja tako i oni iznutra, s kojima, posebno ovim drugima, zna se kako treba postupati.

Pokazala je to i poslednja – eh, da je stvarno poslednja, što bi rekao Đorđe Balašević – Vučićeva konferencija za štampu (u nedelju, 24. decembra) koja se nije razlikovala od prethodnih. Počinje se obećanjem većih plata i penzija. Po pravilu, to se radi mesecima unapred – otprilike u julu najavi se povećanje koje će uslediti u januaru iduće godine. I koje, u stvari, ili treba da nadoknadi štetu prouzrokovanu inflacijom (prošle godine je rast cena u Srbiji bio među najvećima u Evropi, a tako će biti i ove) ili sledi po zakonu (kada je reč o penzijama). U tom „paketu“ su i razna jednokratna davanja, po 10-20.000 đacima, studentima, majkama, penzionerima. Naravno sav taj novac dolazi iz prethodno uzetih kredita (javni dug je za vreme ove vlasti više nego udvostručen i porastao je sa 15 na 35 milijardi evra), koji će naravno svi ti penzioneri, majke, studenti i đaci morati da vrate sa (visokom) kamatom, ali to Vučić krije kao zmija noge.

Zatim dolazi obećanje investicija u zdravstvo i školstvo. I to je zakonom propisana obaveza države, ali to naprednjaci predstavljaju kao da pre njih nije bilo ni škola ni bolnica. Uzgred, u državnom zdravstvenom sistemu Srbije čak i nije ključni problem nedostatak prostora i savremene opreme – mada je ona svakako potrebna – nego slaba organizacija, odnosno loše upravljanje. Zbog toga se neretko dešava da novi uređaji – kao što je i Vučić nedavno otkrio ono što svi znaju – čame u podrumu. Problem je, u najkraćem, partijsko zdravstvo. Zdravstvom Srbije vladaju partijski poslušnici, a ne stručnjaci. Primer za to je sudbina Dragana Milića, vaskularnog hirurga iz Niša, koji je, pošto je prethodno samopregornim radom s kolegama eliminisao liste čekanja, najpre umesto priznanja dobio packe od ministarke zdravlja, a onda je smenjen sa mesta prodekana niškog Medicinskog fakulteta i onemogućava mu se izbor u zvanje redovnog profesora. Očigledno, čini se sve da ga se otera u inostranstvo ili u privatni sektor, kojim putem su već pošli mnogi lekari i medicinske sestre koji nisu hteli da trpe zulum naprednjačkih kadrova.

Kao i zdravstvo, i obrazovanje je postalo partijsko. I ovde vlast misli da će loše stanje i slabe rezultate u prosveti popraviti nekakvim reorganizacijama i investicijama u „nove kapacitete“ – baš kao što se radilo u socijalizmu. Primer za to je izgradnja tzv. BIO4 kampusa koju je (uzgred – po ko zna koji put) na Vučićevoj konferenciji najavila Ana Brnabić. „Kao što je predsednik rekao“ (naravno – ništa bez predsednika) „za nekoliko dana počinjemo pripremne radove na BIO4 kampusu. Tu će biti okupljeno 1.400 profesora, istraživača, 4.000 studenata, više od 1.000 doktora nauka i 300 najsofisticiranijih laboratorija“, rekla je premijerka. Neko neupućen bi mogao da pomisli (a većina građana je, razumljivo, u ovakve stvari neupućena) da je reč o hiljadu „novih“ doktora nauka i o četiri hiljade „ekstra“ studenata što naravno nije slučaj. Reč je o tome da će kada kampus bude završen (a kad će – videćemo) u njemu „pod jednim krovom“ biti okupljeno više već postojećih (prirodnjačkih) fakulteta i instituta, tj. njihovih profesora i studenata. To što su sada raštrkani na više adresa najmanja im je smetnja da bolje rade i više sarađuju; problem je bila – i ostala – kao i u zdravstvu, nezdrava atmosfera, odnosno vladavina nekompetentnih, a partijski podobnih.

Poslednji na red, kao šlag na tortu, dolazi Vučićev omiljeni deo – infrastruktura. Tu su karte auto i ostalih puteva, železničkih pruga, gasovoda i naftovoda, mada se izgleda i Vučić umorio od stalnog ponavljanja istog, pa je na pomenutoj nedeljnoj konferenciji tu priču nekako smandrljao; recimo, uopšte nije pomenuo beogradski metro. No, kada je o infrastrukturnim projektima reč, odavno je jasno da oni imaju dvostruku svrhu. S jedne strane, time što su (građevinski i ostali) radovi znatno precenjeni, veštački se naduvava bruto domaći proizvod, odnosno njegov rast. Sa druge strane, i s prethodnim povezano, oni služe kao kanal za prelivanje državnih para u privatne džepove vlasti i onih vlastima bliskih. Drugim rečima – za izgradnju razgranate mreže mita i korupcije.

Nakon ovih ekonomsko-socijalnih, prelazi se na nacionalne teme. Već je uspostavljen redosled srpskih arhineprijatelja. Najpre se, naravno, oplete po Kurtiju, tj. Albancima, onda po Hrvatima i „Zagrebu“: „Što bi Kurti voleo da se kaže nešto lepo o Srbiji, što bi Zagreb želeo da kaže nešto lepo. Što je njima interes jaka Srbija?“ Otkako više nema Angele Merkel, Nemci (i Austrijanci – kao da tu ima neke razlike, zar ne) čvrsto zauzimaju treće mesto na pomenutoj rang-listi. A ne propušta se ni prilika da se usput potkači i omalovaži Evropska unija, a da se nekako pohvali i podrži Rusija.

Na kraju, da začine celu priču stupaju domaći izdajnici. Kao što sam već pisao, tokom predizborne kampanje naprednjaci su bez ustručavanja tvrdili da opozicioni političari „prodaju nacionalne interese svoje zemlje zarad lične koristi“. I, uopšte, vlast je protekle izbore predstavljala kao borbu na život i smrt. Aleksandar Vučić je rekao da Aljbina Kurtija i opoziciju „vode isti interesi“, te da se, generalno, svesno ili nesvesno, koordinisano ili ne, opozicija i neprijatelji Srbije nalaze na istoj liniji i na istom zadatku – destabilizaciji i rušenju Srbije.

A zna se kako se postupa sa izdajnicima i kakva im kazna sleduje. Pokazao je to Dragoslav Bokan, čovek od velikog Vučićevog poverenja, stalni i celodnevni (pošto iz studija ne izlazi od ujutru do uveče) gost njegovih omiljenih televizija s nacionalnim pedigreom, režiser državnih priredbi, državni predstavnik u upravama visokoškolskih ustanova, kada je Mariniki Tepić, koja (sa još sedam koleginica i kolega) štrajkuje glađu, takoreći egzaltirano – ne postoji način da se to drugačije kaže – poželeo smrt. „Dajem punu podršku Mariniki Tepić da izdrži do kraja u njenom štrajku glađu. Neka ne odustane, mi verujemo u njen karakter, mi verujemo u njenu čvrstinu“, rekao je Bokan. Naročito je simptomatičan taj njegov prelazak sa „ja“ na „mi“ – znao je očigledno da ne govori samo u svoje ime. Niko se iz vlasti nije oglasio nakon tih Bokanovih reči, niko se nije ogradio od te neljudske izjave.

Tretirati političkog protivnika kao smrtnog neprijatelja protiv koga su dozvoljena sva sredstva nije novost u srpskoj istoriji. Krajem 19. veka radikali su izvršili pravi pogrom nad liberalima, ubijeno je nekoliko stotina ljudi, što je nazvano „velikim narodnim odisajem“. Možda su odelo promenili, ali ćud im je ostala ista. Zar Tomislav Nikolić, čovek koji je ponajviše zaslužan za Vučićev politički uspon, nije rekao: „Ako neko od vas u idućih mesec ili dva negde vidi Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema s nogom“. A kada je premijer Srbije samo petnaestak dana kasnije ubijen, mnogi su otvarali šampanjac.

Uzgred, kad već pomenusmo radikale i liberale, Aleksandar Vučić je kao one koji mu u Evropi rade o glavi posebno apostrofirao „levo-liberalne krugove“. Zbilja, ko bi (u) Srbiji drugi – od Pašića preko Broza do, evo, Vučića – bio kriv ako ne liberali.

Sve su ovo elementi jedne celine, jednog pogleda na svet, jednog političkog programa. Socijal-nacionalističkog ili obrnuto, kako vam drago. I upravo kao program – a ne zbog Vučićevih ličnih karakteristika, zato što je on kao pojava ovakav ili onakav – ono što nudi (i radi) Srpska napredna stranka najgore je i najopasnije od svega što postoji na političkoj sceni Srbije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 27. decembar 2023.

Podržite svog rukovodioca

PEŠČANIK, , , , ,
Pretpostavljeni traže od svojih zaposlenih da potpišu da će glasati za Vučića. Ali je taj zahtev „spakovan“ tako da oni izražavaju lojalnost i podršku svom „rukovodiocu“. Pa onaj ko ne pristane nije (samo) protiv Vučića već (i) protiv svog neposredno nadređenog, koji je stavljen u poziciju da se ne bori (samo) za Vučića nego (pre svega) za sebe i svoj opstanak. Kakva monstruozna zamisao. Ni Gebels je se ne bi postideo

Gostujući pre neki dan na jednoj televiziji s nacionalnom frekvencijom (nije važno kojoj jer bio je na svakoj), Aleksandar Vučić je između ostalog rekao da je „izručenje predsednika države istorijska sramota“. Reč je, dabome, o izručenju Slobodana Miloševića Haškom tribunalu 28. juna 2001. Ova Vučićeva izjava prošla je nekako nezapaženo u javnosti, što možda i nije čudo s obzirom na količinu njegovih izjava kojima iz sata u sat zasipa unezverene narodne mase. Voditeljka koja je bila prisutna u studiju propustila je da pita Aleksandra Vučića zašto je onda predložio da se Zoranu Đinđiću, koji je izveo taj „sramni“ čin, u centru Beograda podigne spomenik.

Da podsetimo, još 2016. godine, u svojstvu mandatara za sastav nove republičke vlade, Vučić je rekao da će na petnaestogodišnjicu ubistva prvog demokratskog premijera Srbije, dakle 2018, Zoranu Đinđiću biti podignut spomenik. Raspisan je konkurs na kojem je pobedilo idejno rešenje dramaturškinje Biljane Srbljanović i vajara Mrđana Bajića. Spomenik 2018. nije podignut. U maju prošle godine Vesić je rekao „da će spomenik Zoranu Đinđiću biti postavljen u Beogradu iduće godine“, podsetivši pri tome još i na „Vučićeve zasluge“.

Kao što vidimo, ta „iduća“, tj. ova 2023. ističe, a od spomenika ni traga ni glasa. No, nije to ni prvo ni poslednje obećanje koje je Vučić pogazio. Umesto toga, Vučić se, ušavši u koaliciju, upravo u Beogradu, a Vojislavom Šešeljem, vratio na „fabričko podešavanje“, tj. na „šešeljizam“ kao svoju prvu (a prva ljubav zaborava nema) i osnovnu ideologiju. Drugim rečima, na govor mržnje i nasilja.

Bavanište, banatsko selo svega pedesetak kilometara od Beograda, postalo je paradigma današnje Srbije. Srbije – okupirane zemlje. A Jovan Jovanov je paradigma svakog građanina Srbije koji se usudi da izrazi svoj stav, a kamoli da se pobuni. Dakle, on može da dođe gde god se vi nalazili i da demonstrira svoju silu, recimo tako što će da vam okupira kuću. „On“, to je razume se Vučić, jer oni koji su tamo bili i koji su tu okupaciju faktički izveli samo su njegovo slepo oružje ili oruđe, da i mi upotrebimo tu vojnu distinkciju koju Vučić tako rado i često (pošto svako malo o tome govori) koristi. Kad može to u po bela dana i pred televizijskim kamerama, šta može kad niko ne vidi. Policije nema, suda nema, države nema.

Gde je Šešelj, tu su i Hrvati. Tačnije, mržnja prema Hrvatima. Pa je u skladu s tim neki stručnjak za predizborni politički marketing valjda i smislio ovu najnoviju špijunsku aferu. Samo je malo omanuo. Recimo, kad je o novinarima reč, razumno je pretpostaviti da taj hrvatski špijun nije komunicirao sa onima iz, kako ih vlast zove, „američkih medija“. Mislim, šta ima bilo ko da vrbuje američke plaćenike. Iz toga proizlazi da su „obrađivani“ članovi (pro)vučićevskih redakcija. Slična logika važi i za političare. Zato se valjda imena tih izroda i drže u tajnosti.

Javnost je ono što je spaslo Jovana Jovanova. Jer, kada je Vučić video da ta okupacija u Bavaništu ne nailazi na dobar odjek i da će to narod više naljutiti nego uplašiti, odustao je. Ipak, bilo je dovoljno vremena da se vidi šta oni sve mogu i na šta su sve spremni.

Ako ustreba. Zasad još uvek češće koriste „suptilnije metode“. Prate društvene mreže, šta ko „postuje“, „šeruje“, „lajkuje“. Ovoj vrsti nadzora posebno su podvrgnuti privatnici širom Srbije. Kada primete da je neko iz neke firme negde izrazio nezadovoljstvo aktuelnom vlašću, Vučićem naročito, odmah u tu firmu šalju inspekciju. I to ne jednu nego više njih, tako da se prosto sudaraju na vratima, i ne jednom nego po nekoliko puta, tako da to maltretiranje traje mesecima. Hoće da vam upropaste posao, da vas dovedu do prosjačkog štapa, da vas svedu na „topovsko meso“ za svoje autobuske brigade.

U državnoj upravi, po lokalnim samoupravama i javnim preduzećima sede desetine hiljada ljudi (dobar deo po ugovoru na određeno vreme, tako da se i njima trese stolica) čiji je jedini zadatak da uhode ostale zaposlene, odnosno da prate i kontrolišu zbivanja na društvenim mrežama. I, naravno, da o tome obaveštavaju „nadležne“, te da, kad se to od njih zatraži, sprovode kaznene ekspedicije.

Odnedavno je, međutim, tj. uoči ovih izbora, u državnom sektoru, klasičnom arsenalu pretnji otpuštanjem, degradacijom, premeštanjem na drugo radno mesto (daleko od mesta stanovanja) i slično, pridodat još jedan vid represije. Podržite svog rukovodioca. Tako se zove. Beogradskim komunalnim preduzećima – a ako to važi za glavni grad, verovatno važi i za celu Srbiju – kruže papiri sa zaglavljem na kojem piše: „Podržite svog rukovodioca“. U njima direktori, načelnici, šefovi, dakle pretpostavljeni, traže od svojih potčinjenih, tj. zaposlenih, da potpišu da će glasati za Vučića. Ali je taj zahtev „spakovan“ tako da time što će glasati za Vučića oni, navodno, ne izražavaju lojalnost i podršku Vučiću nego svom „rukovodiocu“. Pa onaj ko ne pristane nije (samo) protiv Vučića već (i) protiv svog neposredno nadređenog. A taj „nadređeni“ je stavljen u poziciju da se ne bori (samo) za Vučića nego (pre svega) za sebe i svoj opstanak. Kakva monstruozna zamisao. Ni Gebels je se ne bi postideo.

Kada je pak reč o opoziciji, pada mi na pamet onaj vic u kojem žena grdi muža. „Ti si toliko nesposoban“, kaže dakle supruga supružniku, „da kada bi bilo prvenstvo sveta u nesposobnosti, ti bi bio drugi“.

„Zašto drugi“, pita ovaj.

„Pa zato što nisi sposoban da budeš prvi“.

Dakle, možda aktuelna opozicija i nije sposobna da učini neko veliko dobro, ali svakako nije sposobna ni da učini tako veliko zlo kao ova vladajuća Vučićeva kamarila. A to nije malo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 23. novembar 2023.

Arena

PEŠČANIK, , , , ,
Nekad je bilo „hleba i igara“; u međuvremenu smo uznapredovali, danas važi: sendviča i fudbala

Kad god neko počne da govori o patriotizmu, ja gledam gde mi je novčanik – kaže stara narodna mudrost. Potvrđuje se to i ovih dana. Sve snage – i (para)političke i (para)policijske – mobilisala je aktuelna vlast u borbi protiv stranih plaćenika, autošovinista i ostalih izdajnika.

Tako je (gotovo) potpuno nezapaženo prošla vest da je Arena sport, koja je u stopostotnom vlasništvu Telekoma Srbija, dakle praktično i formalno državna firma, prošlu godinu završila sa gubitkom od 107 miliona evra (12,5 milijardi dinara). To je više nego dvostruko iznad gubitaka zabeleženih 2021. godine koji su iznosili 40,5 miliona evra. Za dve godine, znači, izgubljeno je gotovo 150 miliona evra.

Pošto su prećutali ovu, režimski mediji su na sva zvona oglasili jednu drugu vest – da je Junajted medija, kompanija u vlasništvu Dragana Šolaka, u čijem sastavu su i televizije N1 i Nova, 2022. godinu završila sa gubitkom od 227 miliona evra, te da su njena ukupna dugovanja dostigla (zbilja „impresivnu“) 7,1 milijardu evra.

Nije izvesno koliko je ovo tačno – u tekstu se ne navode izvori podataka – ali vest je svakako zanimljiva. Međutim – pre svega sa ekonomske tačke gledišta, kao biznis informacija koja građane pogađa koliko i izveštaji sa njujorške berze. Šolakove dugove, (u)koliko ih ima, neće plaćati oni, a i ako Junajted medija bankrotira, kao što se insinuira, to građane Srbije ništa neće koštati. Njima ni iz džepa ni u džep, što bi se reklo.

Sasvim je suprotna stvar sa Arenom. Kao i s Telekomom, uostalom. Jer, to je nešto što oni poseduju, što direktno, kao akcionari, što indirektno, „kroz“ državne akcije (država je vlasnik oko 80 odsto, a privatna lica oko 20 odsto deonica). Dakle, to je njihova imovina. I ako neko tom imovinom upravlja loše, ako pravi gubitke – istovremeno, a to nije nevažno, to svoje „upravljanje“ skupo naplaćujući – onda se to građana debelo tiče. Jer se na taj način umanjuje njihovo bogatstvo. Slobodno se može reći da su –opljačkani. Konkretno i direktno – građani Srbije opljačkani su za 150 miliona evra.

Neka svako prema sopstvenom izboru zamisli šta je sve s tim novcem moglo da se uradi. Recimo, sasvim grubo računato, nastavnici osnovnih i srednjih škola u Srbiji (njih oko 75.000) mogli su da za poslednje dve godine imaju primanja veća za oko 2.000 evra bruto ili hiljadu evra neto. Što će reći da je njihova mesečna plata u proseku mogla da bude veća oko 50 evra. Možda za nekoga to i nije mnogo, za nastavnike sigurno jeste.

I to već više nije samo privredna nego je pre svega politička tema. Odgovorna vlada, tj. vlada odgovorna narodu, istog časa po objavljivanju ove vesti na dnevni red bi stavila poslovanje Arene, tj. Telekoma i njihove direktore podvrgla žestokom propitivanju. Odgovorna skupština bi to pitanje postavila vladi. Ništa se od toga, međutim, nije desilo.

A i predsednik Vučić, dok formira tzv. pokret za narod i državu, ćutke prelazi preko arčenja državne i narodne imovine. Možda zato što bez njegovog odobrenja (verovatno i sugestije – kad već može Narodnoj banci da naloži da kupuje zlato) Telekom ne bi ni odlučio – a Arena tu odluku sprovela u delo – da za kupovinu TV prenosa engleske Premijer lige izdvoji basnoslovnih 600 miliona evra (100 miliona evra godišnje, ugovor na šest godina).

Nekad je bilo „hleba i igara“; u međuvremenu smo uznapredovali, danas važi: sendviča i fudbala.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. jun 2023.

Štancovanje patriotizma

PEŠČANIK, ,
Kao što je dinar zbog preterane proizvodnje početkom devedesetih prestao da bude znak i mera vrednosti, tako i državni simboli zbog preterane upotrebe mogu da izgube značaj

Nacionalnoj himni i nacionalnoj zastavi preti velika opasnost da dožive sudbinu nacionalne valute. (Ovde je nacija, da ipak napomenem, uzeta u etničkom, a ne u političkom smislu, kao stanovništvo jedne države.) Na to upućuje nekoliko događaja zgusnutih u početak septembra. Najpre je Vlada Srbije donela odluku da nova školska godina počne intoniranjem državne himne. Zatim je ministar spoljnih poslova Nikola Selaković zatražio da svi Srbi, gde god da su, na (novokomponovani) Dan srpskog jedinstva 15. septembra istaknu nacionalne barjake. Konačno, sve je začinio predsednik Aleksandar Vučić pričom o navodnom “vređanju himne i zastave” i još jednim pozivom na okup.

Elem, kao što je dinar zbog preterane proizvodnje početkom devedesetih prestao da bude znak i mera vrednosti, tako i pomenuti državni simboli zbog preterane upotrebe mogu da izgube svoje značenje i značaj.

Možda će tu vezu jasnijom učiniti sledeća paralela: ni najveći rusofili svoje bogatstvo ne čuvaju u rubljama niti najveći poklonici Kine ne štede u juanima, što najbolje govori o njihovom stvarnom poverenju u tamošnje nacije i njihove lidere.

Jednostavno, ono što je retkost – ima vrednost, ono što srećete na svakom koraku, čega ima u izobilju, gubi vrednost.

Slično je i s patriotizmom. Što ga više proizvodite, to on manje vredi. Kao što su devedesetih štampani lažni dinari, tako danas Vučić štancuje lažni patriotizam.

Svrha je u oba slučaja ista: da se prevare i opljačkaju – ne samo materijalno nego i moralno, tj. duhovno – građanke i građani Srbije

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 4. septembar 2021.

Pad “američkog čoveka”

NOVI MAGAZIN, , ,
Vučić nije mogao da se izvuče po principu i vuk sit i ovce na broju. Moraće da prinese neku žrtvu. I, kao što je to običaj u despotijama, biće to njegov prvi i najbliži saradnik. Strah je realan, čak i kada je izmišljen

Kažu da se Staljin, kad god je Berija dolazio kod njega, plašio da će ga uhapsiti, a da se Berija, kada je odlazio kod Staljina, plašio da će biti uhapšen.

To govori o prirodi diktature; svaki predator na kraju bude pojeden.

Čini se da je sada – iako na vrhuncu moći – Vučić u sličnoj poziciji. To pokazuju i njegovi javni nastupi. Naravno, priče o zaveri protiv Vučića, da mu je život ugrožen itd., samo su politički marketing. Marketingaši, međutim, znaju: najuspešniji je marketing koji odgovara odlikama reklamiranog proizvoda.

Donedavno je izgledalo da je Vučićeva politika sedenja na četiri stolice – Peking, Moskva, Brisel, Vašington – vrlo uspešna. Ključni element te politike (koja se zapravo svodila na dve stolice, istočnu i zapadnu) bila je ravnoteža preko tzv. ministarstava sile, vojske i policije. Dok je Aleksandar Vulin bio neskriveno proruski nastrojen, dotle je Nebojša Stefanović važio za američkog čoveka. Ali, ako je Vučiću ta igra odgovarala, ona se nije dopadala samim stolicama. Zato su one međusobno (naročito preko tajnih službi) neprestano vodile borbu nastojeći da jedna drugoj podmetnu nogu. Sada je takvoj igri došao kraj. Moskva je – uzgred, na ruskom “stolica” (staljica) znači prestonica – nadigrala Vašington. Ili, direktnije, Kagebe je porazio Ciju. Nebojša Stefanović odlazi u istoriju; samo još nije poznato kakvu će formu to na kraju poprimiti. Neka drastična nije mnogo verovatna, ipak je reč o isuviše informisanom svedoku. To sugeriše i način na koji se montira scena za njegovo političko smaknuće. Kod Vučića ipak postoji svest (drugi će reći strah) da bi neki montirani sudski proces bio previše rizičan i za stranku i za njega lično.

Ali, ko zna po šta je u Moskvu išao i šta je iz nje doneo veliki miljenik ruske azilantkinje Mirjane Marković i njene Jugoslovenske udružene levice, koji je danas postao glavni oficijelni zagovornik “Srpskog sveta” kao produžene ruke “Ruske civilizacije”.

Jedna od manifestacija te ideologije bila je svečanost povodom Dana pobede. Em je više ličila na parastos nego na proslavu, em je u suštini bila antizapadnog karaktera.

Ali, da se vratimo u glavni tok. Pukotina u monolitu SNS-a (do čega je Vučić lično mnogo držao) nastala je onog časa kad je Stefanović na po njega kompromitujuću aferu Krušik (oružje) uzvratio aferom Jovanjica (droga). Zbilo se to svega pola godine nakon što je sredinom maja 2019. Stefanović u svojstvu ministra policije posetio Sjedinjene Države. Kao nijedna pre toga, afera Jovanjica je, posredstvom brata mu Andreja, dobacila do samog Aleksandra Vučića. A među najvišim državnim funkcionerima koji su posećivali ovo ugledno (i “ogledno”) poljoprivredno dobro nalazio se i Aleksandar Vulin. Ni njemu se sigurno nije dopao kontekst u kojem je zatečen.

Kada je prošle godine među ministrima sile izvršena rotacija i oni razmenili stolice, proces Jovanjica krenuo je u sasvim drugom pravcu. Kako sada stvari stoje, sve je verovatnije da će na kraju biti ulovljeni oni koji su na početku lovili.

Istovremeno, lansirana je nova, najveća dosad afera – prisluškivanje. Prvi put, dakle, Vučić nije mogao da se izvuče po principu i vuk sit i ovce na broju. Moraće da prinese neku žrtvu. I, kao što je to običaj u despotijama, biće to njegov prvi i najbliži saradnik. Strah je realan, čak i kada je izmišljen.

To je još jedan znak da Srbija svakoga dana u svakom pogledu sve više napreduje. Ka Rusiji.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. maj 2021.

Ilustracija: Istinomer

Srpski krstaški rat

NOVI MAGAZIN, , , , , , ,
Nasilje nije samo fizičko, češće je i masovnije ono psihičko. Preko medija i frekvencija s nacionalnom iskaznicom sprovodi se tortura nad zdravim razumom

Tema (n)ovog broja Novog magazina je nasilje. Ne formalno – mada se u istoimenoj rubrici bavimo Belorusijom – ali se u nizu napisa govori upravo o nasilju, pre svega političkom, ali i svakom drugom. Intervjui sa Sofijom Mandić i Vojinom Rakićem, naše zabeležbe protesta u Novom Sadu i podstaroplaninskom selu Rakita i tekstovi iz regiona i sveta, da ne navodimo sve, na ovaj ili onaj način, direktno ili indirektno isprovocirani su nekim vidom individualnog i društvenog nasilja. Pre svega, naravno, to važi za sećanje Ljubinke Trgovčević povodom dvadesetogodišnjice ubistva Ivana Stambolića.

Ne možemo međutim, iskreno rečeno, da se pohvalimo da je ovo rezultat nekog dobro smišljenog plana; pre je posledica prilika u kojima živimo. Više se, dakle, tema nametnula nama nego što smo mi želeli da nametnemo temu. Što je pak sa društvenog stanovišta gore nego da je obrnuto. Jer, zapravo, nije ta tema ni nešto novo, o njoj se poodavno govori. Ali, kao i maločas, upravo njeno dugo trajanje samo povećava zabrinutost.

Kao primer koliko je nasilje duboko prodrlo u društvo i postalo široko prihvaćeno, prosto dakle “normalizovano”, najbolje svedoči jedan (naoko) sasvim benigni primer. Reč je o “slučaju” Draška Markovića, direktora u Telekomu Srbija, koji je fizičkim nasrtajem i oduzimanjem mikrofona prekinuo konferenciju za štampu Marinike Tepić, potpredsednice Stranke slobode i pravde. Tim povodom je Predrag Ćulibrk, generalni direktor preduzeća, rekao da postupak njegovog podređenog “nije bio pametan, ali da se nije desilo ništa strašno”.

I fakat je: Draško nije Mariniku udario pesnicom i slomio joj jagodičnu kost, kao što se to desilo Milanu Vujiću, nije dobila ni gvozdenom šipkom po glavi kao Borislav Stefanović, a nije prošla ni kao Marija Lukić. Sve je bilo “komifo” i u rukavicama.

Nije se zapitao direktor Ćulibrk, a vidimo ni tužilaštvo, otkud direktoru (i to, kakve li ironije, za ljudske resurse) Markoviću uopšte ideja da izađe na ulicu i obračunava se sa njemu nepoćudnim građanima. Zašto nije pozvao policiju ili makar kompanijsko obezbeđenje, i to bi bilo logičnije. Ali ne, on je odlučio da lično uzme “pravdu” u svoje ruke.

Kako i zašto, međutim, zamerati mladom Markoviću? Zar on to svakodnevno ne vidi od svog šefa – ne mislim na Ćulibrka nego na Vučića, naravno – koji prosuđuje i presuđuje o svemu i svačemu, pa i o tome ko je prošao poligraf, a ko nije.

Ali ne gleda to samo Marković, gledaju to i milioni građanki i građana Srbije. I prirodno je onda da i oni požele da sami reše problem, po kratkom postupku: pesnicom, štanglom, zapaljenom bakljom…

Ili perom, tj. kompjuterskom tastaturom. Jer nasilje nije samo fizičko, češće je zapravo i masovnije ono psihičko. Preko medija i frekvencija s nacionalnom iskaznicom sprovodi se tortura nad zdravim razumom.

Kao što je, recimo, najava da Vlada Srbije i Srpska pravoslavna crkva osnivaju “specijalni tim” – po ideji, a čijoj bi drugo, predsednika Vučića – za “zaštitu srpskog duhovnog bogatstva na prostorima na kojima živi naš narod”.

Naravno, svaki narod, pa i srpski treba da čuva svoje duhovno i materijalno bogatstvo gde god da se nalazi. U Srbiji već (odavno) postoje državni organi koji se time bave. I kojima je, tvrde stručnjaci, crkva često najveći protivnik u očuvanju autentičnog nasleđa. Tako da ovaj državno-crkveni savez sa duhovnim bogatstvom nema nikakve veze; pre će biti da je obrnuto. I kakav je uopšte njegov smisao? Kreće li to Srbija u neki svoj krstaški rat?

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. avgust 2020.