Aleksej Navaljni

Asanž i Navaljni

Nema opravdanja, razloga i smisla, povodom sudbina Asanža i Navaljnog, izjednačavati Zapad i Putina, pogotovo današnju Evropu i današnju Rusiju. Ako je nešto licemerno, onda je to zauzimanje te ekvidistance i time faktičko imitiranje, da ne kažem plagiranje Vučićeve politike

Razlika između Zapada i Putina je kao između Asanža i Navaljnog. Asanž je živ a Navaljni je mrtav. Možda neko misli da je to mala razlika, ali ne verujem da bi se Džulijan sa tim složio, Alekseju je već svejedno. Dakle, razlika između Zapada i Putina je kao između života i smrti.

Život, naravno, može biti ovakav i onakav, ali je ipak život i, kao takav, osim u nekim sasvim ekstremnim situacijama, neuporedivo bolji od smrti.

Tako da sve te paralele koje su se ovih dana mogle čuti između (položaja) Asanža i Navaljnog, a odatle izvedeno izjednačavanje Zapada i Putinove Rusije padaju u vodu i pokazuju se kao veštačke konstrukcije lišene smisla. I osećanja.

Naravno, Zapad nije raj na Zemlji, demokratija nije savršena, liberalizam je često na udaru sa raznih strana, ponajviše od državnih struktura.

Ipak, istovremeno, u tom liberalno-demokratskom poretku postoje desetine, pa i stotine, organizacija, udruženja, foruma, koji se bore za očuvanje i proširenje ljudskih prava i sloboda. I koje su se digle u Asanžovu odbranu. Te organizacije (koje, uzgred, često finansiraju te iste države) vrlo su moćne, imaju širok i otvoren pristup medijima, njihove članove niko ne hapsi. A u Rusiji hapse hiljade ljudi zato što su izašli da odaju poštu preminulom čoveku.

Asanž je, možda nije zgoreg podsetiti, optužen za špijunažu jer je (navodno) objavio tajne dokumente američke vojske. Sva krivica Alekseja Navaljnog bila je u njegovom pokušaju da se bavi politikom, odnosno što se kao političar suprotstavljao Putinovom režimu.

Zamislite nekoga ko objavi tajne dokumente kineske armije, ili ruske, ili (nedajbože) srpske. Ne bi bilo rupe na kugli zemaljskoj u koju bi mogao da se sakrije. Tamo se – a i ovde, kao što i nedavno iskustvo pokazuje – i za manje ubija. A Asanž se već tuce godina uspešno krije, i to gde – u Velikoj Britaniji, najvećem američkom savezniku.

Istina je, tamo gde je boravio i gde se trenutno nalazi Asanž, nisu (bili) baš humani uslovi – zatvor i kad je luksuzan nije human – ali su opet neuporedivo humaniji od onih u kojima je boravio Navaljni. Na kraju, može se reći da je upravo ta užasna dehumanizacija, ta surovost kojoj je godinama bio izložen, ubila Navaljnog. Prosto, organizam odustane od života i presudi sam sebi.

Ne mislim da bi Asanž (ukoliko do suđenja uopšte i dođe, jer tek treba da se odluči o njegovim izručenju Sjedinjenim Državama) trebalo da bude osuđen. Ne verujem da bi to donelo neku korist slobodi i demokratiji. Ali, još manje vidim da ima opravdanja, razloga i smisla, povodom sudbina Asanža i Navaljnog, izjednačavati Zapad i Putina, pogotovo današnju Evropu i današnju Rusiju. Ako je nešto licemerno, onda je to zauzimanje te ekvidistance i time faktičko imitiranje, da ne kažem plagiranje Vučićeve politike.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. februar 2024.

Vučić, Putinov saveznik

Srbija je danas u Evropi, ali i šire, izolovana kao što nikada u svojoj istoriji nije bila. Držeći se Putina, Aleksandar Vučić zarad očuvanja sopstvene vlasti žrtvuje Srbiju i srpske nacionalne interese, gde god da Srpkinje i Srbi žive, a naročito na Kosovu (i Metohiji)

Biti jedini saveznik ruskog predsednika Vladimira Putina u Evropi – Lukašenko se tu iz više razloga ne računa – jedini saveznik diktatora koji svoje protivnike surovo muči i na kraju ubija – to je „status“ Aleksandra Vučića danas.

Time što nije ustao da pozdravi Juliju, sad već nažalost udovicu Alekseja Navaljnog, Aleksandar Vučić je pokazao svoje pravo lice. Pokazao je odsustvo svakog poštovanja, ne samo prema supruzi umorenog čoveka nego i prema svim političkim prognanicima i žrtvama državnog nasilja.

Ali pokazao je Vučić i da se vrlo loše snalazi u iznenadnim situacijama, u prilikama koje nije sam priredio i za koje nije stigao da se pripremi. Zato je, kada se malo pribrao, organizovao marketinšku kampanju kontrole štete. Pa je organizovao razgovore u televizijskim emisijama – mada, naravno, ne kao njihove udarne teme – u kojima su za smrt Navaljnog krivcima proglašavani svi – osim Vladimira Putina.

Glavno što je tim povodom uspela da primeti omiljena Vučićeva voditeljka na ružičastoj televiziji jeste da je Julija Navaljna bila – našminkana. Umesto makar onog, što se kaže, ženskog saučešća – vulgarni cinizam i omalovažavanje žrtve.

Iz toga je nekako proistekla i glavna teza svih sagovornika u emisiji – da je, naime, sve to što se desilo u Putinovom Gulagu manje-više bilo očekivano. Nisu ni slutili koliko su bili u pravu. Jer zbilja, malo ko je očekivao – iako su se mnogi nadali – da će najčuveniji ruski opozicionar iz sibirskog kazamata izaći živ.

Kako će ubistvo Navaljnog uticati na zbivanja u Rusiji i Evropi, pa i u celom svetu, tek ćemo videti, i to može biti tema nekog drugog teksta. Kada je, međutim, o Srbiji reč, jedno je sigurno: „status“ Aleksandra Vučića određuje status Srbije. A to znači da je Srbija danas u Evropi, ali i šire, izolovana kao što nikada u svojoj istoriji nije bila. Držeći se Putina, Aleksandar Vučić zarad očuvanja sopstvene vlasti žrtvuje Srbiju i srpske nacionalne interese, gde god da Srpkinje i Srbi žive, a naročito na Kosovu (i Metohiji).

Pitanje je, sa druge strane, da li će i koliko još dugo Vučić moći da vodi takvu politiku. Naime, zaoštravanje odnosa između Rusije i Evrope, odnosno Zapada, navodno neutralno (a faktički prorusko) držanje Srbije u tom sukobu, sve više ugrožava ekonomski razvoj zemlje. Šta ako, recimo, ukoliko Srbija nastavi sa aktuelnom politikom, Zapad odluči da bojkotuje Ekspo 2027, kao što je bojkotovao Olimpijadu u Moskvi 1980. godine?

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. februar 2024.