PEŠČANIK

Dijana Hrka

PEŠČANIK, , , ,
Od samog početka je glavna tačka Vučićevog programa razaranje normalnog života. Zato je spasavanje života prva tačka programa svih koji hoće da promene aktuelnu vlast u Srbiji

Kada je Dijana Hrka, majka u padu nadstrešnice smrtno stradalog Stefana, uzviknula: „Kukavice, raspiši izbore!“ i objavila da stupa u štrajk glađu, setio sam se Jana Palaha. Jan Palah je, ako neko slučajno ne zna, ime studenta koji se 1968. godine spalio na glavnom praškom trgu Vaclavskim namjestima kada su ruski tenkovi upali u (tadašnju) Čehoslovačku 1968. godine.

Nije reč o analogiji. Na kraju krajeva, još ima nade da život Dijane Hrke bude spasen. Ali u jednoj, osnovnoj stvari – sličnost je nesumnjiva. U oba slučaja radi se o očajničkom potezu ljudske individue suočene sa užasnom, poražavajućom društvenom situacijom.

To je ono sa čim Aleksandar Vučić ne zna kako da se izbori. Naravno, kao i obično, on je povukao kontrapotez, pa je sad organizovao kontraštrajk glađu jednog člana svoje partije. Ali jasno je i njemu da to ne može imati ni približno iste efekte kao Dijanin iskreni i duboko moralni čin.

Zato je ponovo organizovao i ovo „paljenje Rajhstaga”, tj. Ćacilenda, odnosno Ćacilenda ispred Rajhstaga mada bi se moglo reći da je Ćacilend istinska Vučićeva skupština. Tu su njegovi pravi poslanici, a ne one marionete u zgradi iza Rosandićevih „konja vranih“.

Zato je, takođe, otkrio da policija već tri dana traži dvojicu snajperista. Pa za koga on radi, nameće se pitanje, za policiju ili za snajperiste? Ako stvarno postoje.

Zato je, na kraju, poslao svoje medijske haubice po svim svojim televizijama da zaglušujućom halabukom pokriju sve druge glasove u Srbiji. Naročito one koji odlaze u svet. Ali – bez uspeha. Jer nije četrdesetak svetskih medija došlo u Novi Sad zato što su „željni krvi“, kao što priča Nebojša Krstić. Krv odavno nije vest. Došli su da bi čuli tišinu, tišinu koja para uši. Došli su da bi prisustvovali događaju, po definiciji očišćenom od svake politike, koji je baš zbog toga nosio snažnu političku poruku.

Jer daleko je od istine da studenti šetaju bez cilja, „kao Forest Gamp”, kako to reče Čedomir Antić. Bilo bi super za Aleksandra Vučića da je tako. Studenti – i ne samo studenti, razume se, biće da su oni u ovom građanskom buntu već postali manjina – imaju cilj, i taj cilj je smena Vučićevog režima. I – bez obzira na to da li do njega uvek biraju prave puteve – oni od tog svog nauma tvrdoglavo ne odustaju. To je ono što već ozbiljno nervira i plaši Vučića i njegovu kamarilu.

Nije isključeno da je studentski pokret izbušen raznim službama. Ali nema te službe koja može godinu dana da organizuje bukvalno svakodnevne proteste širom jedne zemlje. Nezadovoljstvo ljudi je autentično, studentski pokret je autohton.

Pristalice Vučićevog režima, sve češće kako se valjda približavaju izbori, govore kako opozicija nema program. Neka bude i da je tako – mogla bi opozicija malo na tome da poradi – ali zašto se ne zapitaju: a kakav je, zbilja, Vučićev, tj. program aktuelne vlasti, koju oni podržavaju.

Da zaustavlja vozove i ukida međugradski autobuski saobraćaj kad god opozicija organizuje neki miting. Ovo „postavljanje eksplozivnih naprava” po prugama diljem Srbije više je nego tragikomično, ali je postalo i nešto sasvim obično, pa se na to proteklih dana niko nije ni osvrtao.

Da demonstrantima ukida struju i vodu.

Da niko ko ne pripada vlasti nigde u Srbiji ne može da dobije salu da bi održao neki skup, tribinu, promociju knjige.

Da privatnike koji pruže bilo kakvu vrstu podrške onima koji protestuju progone finansijska, poreska i druge policije.

Da čitav pravni sistem bude izvrgnut ruglu. Najnoviji primer je ova pretnja državnog tužioca KRIK-u kaznom od 150.000 dinara ako ne preda snimak razgovora direktora Telekoma Srbija Vladimira Lučića i Stena Milera, novog generalnog direktora Junajted grupe. Ali zato Aleksandar Vučić duže od pet godina potpuno neovlašćeno, nezakonito i protivustavno kod sebe drži dva minuta video-snimka nesreće na Doljevačkoj rampi u kojoj je smrtno stradala Stanika Gligorijević, i niko to ne sme ni da mu pomene. Čak je i sudski proces vođen tim povodom završen, a da ni tužilac ni sudija, o advokatima da i ne govorimo, nisu videli ključni dokazni materijal.

One velike teme spoljne i unutrašnje politike – na kojima je, svakoj od njih, Vučić doživeo poraz, a Srbiju udaljio od Evrope – da i ne pominjemo.

Ovo su zapravo od samog početka glavne tačke Vučićevog programa, jedino se njih čvrsto držao i odlučno ih sprovodio u delo. Ta je mašinerija uvek besprekorno funkcionisala.

Najkraće rečeno – razaranje normalnog života.

Zato je, da se vratimo na početak, spasavanje života prva tačka programa svih koji hoće da promene aktuelnu vlast u Srbiji.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. novembar 2025.

Studenti, đaci, policajci

PEŠČANIK, ,
Studentski zahtevi postavljeni su još u doba Francuske građanske revolucije, ako ne i ranije. Tragedija i jeste upravo u tome što studenti traže zbilja elementarne i esencijalne stvari. One koje bi odavno trebalo da su sastavni element države Srbije

„U danima 23, 24. i 25. marta – dakle pre potpisivanja Trojnog pakta – traju spontane demonstracije u Beogradu: osnovne škole, ženske i muške gimnazije – sve je zapaljeno i vri. Protestuje se protiv vlade, namesnika. Nose se trobojke, javno sluša Radio London na časovima. Marta 25. ni u jednoj gimnaziji i na Univerzitetu nije bilo predavanja. Studenti i gimnazisti objavili su narodnu žalost.“

Tako u svojim Ličnim beleškama (izdavač Demokratska stranka, 2007) piše Desimir Tošić, član predratne Demokratske omladine, jedan od glavnih organizatora martovskih demonstracija 1941. godine, koji je krajem 1944. otišao u emigraciju da bi se 1990. vratio u Srbiju i ubrzo bio izabran za potpredsednika Demokratske stranke.

Ko to, dakle, tada demonstrira? Osnovci, srednjoškolci , visokoškolci. I muški u ženski, dabome. Dakle ne samo studenti, koji su punoletni, nego i maloletnici, đaci.

Ako su bili maloletni, nisu bili maloumni.

Misli li neko da su današnji „tinejdžeri“ manje zreli od onih pre gotovo sto godina? Da su manje obrazovani i slabije informisani? Naravno da nisu, naprotiv.

Pa u skladu s tim, tj. sa iskustvom, ne samo svojim nego i tuđim, imaju pravo da izaberu način borbe koji njima izgleda najefikasniji.

Ali digli se uniformisani i neuniformisani milicajci, moralna i paranormalna policija da uzapti i uguši njihov glas. Da im skrši stas.

Kaže Vladimir Vuletić, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta: „Nema jasne ideje šta studenti hoće“. A sa druge strane – da to što studenti traže „nije ništa novo“.

Prvo nije tačno. Od prvog dana je jasno šta studenti hoće. U najkraćem – da funkcionišu institucije. Jer je to jedini način da se tzv. običan čovek zaštiti od samovolje vlasti. Što, recimo, znači da ne može Aleksandar Vučić da drži kod sebe dva minuta snimka sa doljevačke rampe na kojem se vidi kako je smrtno stradala građanka Stanika Dobrijević. I da ga ne da nikome, čak ni pravosudnim organima. Time je praktično i bezobzirno srušen čitav pravosudni sistem. Temelj države. Dakle, „studenti“ to neće i šta tu ima da nije jasno. Osim da to izgleda hoće njihovi profesori. Bar neki.

Kada je, međutim, reč o drugom, tu je Vladimir Vuletić u pravu. U tome i jeste tragedija. Mislim, u tome što studenti ne traže ništa specijalno, ne izmišljaju nikakvu „toplu vodu“. To zapravo proizlazi iz prethodnog. Njihovi zahtevi postavljeni su još u doba Francuske građanske revolucije, ako ne i ranije. Tragedija i jeste upravo u tome što studenti traže zbilja elementarne i esencijalne stvari. One koje bi odavno trebalo da su sastavni element države Srbije i neizostavni sastojak života u Srbiji.

Ne treba biti doktor nauka da bi se to razumelo.

Kad se to ima u vidu, svaka priča o tome – ma koliko bila lepim jezikom ispričana, u čemu Vuletić pokazuje posebno umeće – kako „neko“ stoji iza demonstracija, kako su studenti i đaci izmanipulisani, samo sredstvo u nečijim, „tuđim“, rukama zapravo je običan „spin“, propaganda u koju ne veruju ni oni koji je lansiraju.

Studentski pokret je u svom osnovnom vidu autohton i autentičan. Naravno, s protokom vremena, kao što ni reka na ušću nije bistra kao na izvoru, ne može se to očekivati ni od studentskog pokreta. Drugo nešto, međutim, brine vlastodršce i njihove pomagače – da ne naiđe „poplavni talas“ koji će sve da ih potopi.

Mada, neki uvek ostanu da plivaju na površini.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. oktobar 2025.

Tjenanmen

PEŠČANIK, , , ,
Ako je on takoreći jedina brana i pred spoljnim i pred unutrašnjim neprijateljima, zar nije najbolje, prosto prirodno, da i dalje ostane na vlasti, odnosno da se ukinu sva formalna ograničenja. Sve ovo što on trenutno radi po Srbiji (i okolini) priprema je za taj „Dan D“

Već sam pisao da je „paljenje Rajhstaga“ Vučićeva omiljena politička metoda. Tako da se s velikom dozom sigurnosti može reći da je napad na policiju – koliki i kakav god da je bio – tokom protesta 5. septembra u Novom Sadu njegovih ruku delo. A i izjave očevidaca govore tome u prilog. To mu je bilo neophodno da bi u drugi ili neki još dalji plan potisnuo ovu aferu koja poprima internacionalne razmere, a koja je izbila zbog njegovog pokušaja da preuzme nezavisne medije.

Niotkuda se Aleksandar Vučić ne vrati tako ozaren kao iz Kine. Kao da mu ono što tamo vidi i čuje ulije novu snagu da nastavi putem kojim je krenuo. Pre nekoliko godina se, recimo, hvalio kako je mnogo naučio od Vang Huninga, glavnog kineskog ideologa i tvorca „kineskog modela“, velikog protivnika liberalizacije. Sada je, po ugledu na Kinu, organizovao čak i vojnu paradu, 20. septembra.

Uzgred, mada je to zapravo od prvorazrednog značaja, ta vojna parada u Pekingu održana je na čuvenom trgu Tjenanmen. Čuvenom po tome što su pre tri i po decenije, 1989. godine, tokom velikog, uglavnom studentskog protesta protiv diktature, kineske vlasti protiv demonstranata upotrebile armiju. Četvrtog juna došlo je do pravog masakra, vojnici su iz neposredne blizine pucali na okupljene, tenkovi su bukvalno gazili ljude ispred sebe. Prema zvaničnim podacima, ubijeno je oko 200 demonstranata; nezavisne procene kažu da se broj žrtava merio hiljadama, ranjenih je bilo mnogo više. Taj događaj pod zidinama Zabranjenog grada, smeštenog na istom tom trgu, u Kini je ostao zabranjena tema do dana današnjeg. Smešno ili ne, tek i Srbija je nedavno dobila svoj zabranjeni grad u srcu Beograda, ovaj „ćacilend“, naravno u skladu s karakterom i veličinom vladara.

Kad smo već kod spoljnopolitičke orijentacije, Aleksandar Vučić je, u suštini, već izabrao BRIKS. Tako da za one koji bi da budu protiv njegove politike, Evropa nije pitanje bolje ili gore alternative; to je jedino što im je preostalo. Hoće li oni to na izborima i formalno istaći, drugo je pitanje, to može da bude stvar političkog oportuniteta u datom trenutku mada nisam siguran koliko će biti plodonosno. Ali velika je zabluda – tamo gde nije paravan – verovati da postoji „politička neutralnost“ i da je moguća neka nova nesvrstana politika. Preciznije – deklarativno je moguća, faktički nije.

S tim u vezi – da malo „repliciram“ mom drugu Ljubomiru Živkovu – reći da Evropska unija ima „kolonijalne planove“ prema Srbiji, najblaže rečeno, veliko je preterivanje. I – bez namere da otvaram neku veliku polemiku, ali imajući u vidu da „nije to ništa između nas dvojice“ – moram da primetim (javno, kad me već nije pozvao telefonom) da takvo mišljenje liči na ono što o Evropskoj uniji govori Milo Lompar. S kojim, koliko sam razumeo, Ljuba nikako ne bi voleo da se nađe u istom društvu.

Spoljna politika je, kao što je poznato, tesno povezana sa unutrašnjom. U tom kontekstu primetno je da Aleksandar Vučić u poslednje vreme sve češće govori o ustavnim promenama. Čas biće ih; čas neće ih biti. Nekad je kao razlog navodio marginalne stvari, danas se to nudi kao rešenje za aktuelnu situaciju. Što bi moglo da znači da se ipak nešto iza brda valja. Recimo, kaže logika, ako je on čovek koji je pobedio obojenu revoluciju, ako bez njega nema ni ekonomske ni političke stabilnosti Srbije, ako je on takoreći jedina brana i pred spoljnim i pred unutrašnjim neprijateljima, zar nije najbolje, prosto prirodno, da i dalje ostane na vlasti, odnosno da se ukinu sva formalna ograničenja. Sve ovo što on trenutno radi po Srbiji (i okolini) priprema je za taj „Dan D“.

Jeste, može on da vlada i kao predsednik vlade, vlast je ionako tamo gde je on, ali to ima manu. Tada mora da pobedi njegova partija, pa da se prave koalicije, pa da se pregovara, pa imaš kao neke ministre, sve u svemu, komplikovano i zamorno. I što je najgore, u tom slučaju javlja se posrednik između njega i naroda. A ovako između njega i naroda nema nikog. I ničeg.

Osim Ustava. Ali kao što smo videli, to zapravo i nije neka prepreka. Svakoga dana, u svakom pogledu, sve više ka tome napredujemo

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. septembar 2025.

Buđenje rane jeseni

PEŠČANIK, , , , , ,
Na javnoj/političkoj sceni Srbije treba da se profiliše jedna jasno i otvoreno proevropska opcija, makar ona delovala samo kao neka „grupa za pritisak“. Da ipak ne bude da je svejedno hoće li Srbija, posle izbora, u EU ili EAU

Zašto studenti sad ne prihvate poziv Aleksandra Vučića na dijalog? Dobili bi odličnu tribinu sa koje bi celu Srbiju mogli da upoznaju s Vučićevim tajnim mahinacijama i pokušajima da preuzme televizije N1 i Nova, kao i druge medije u sastavu Junajted grupe. Kao što bi celoj naciji mogli da predoče činjenicu da AV nije govorio istinu kada je odlučno poricao svaku svoju umešanost u nezakonite radnje i tvrdio da nikada tako nešto nije tražio jer su ta i takva saznanja ubrzo dokumentovana audio-snimcima. Sve bi to moglo da bude od ne malog značaja u predizbornoj kampanji, kad god do nje da dođe. Ovako će to ostati skriveno za bar pola Srbije.

No, Vučić je studentima dijalog i predložio zato što se, na osnovu svega, lako moglo pretpostaviti da ga oni neće prihvatiti. Mada, kad se malo bolje pogleda, vrlo mali broj fakultetskih plenuma je i odgovorio na Vučićev poziv.

Glede dijaloga, što bi rekla naša (bivša) braća Hrvati, indikativno je, međutim, još nešto. Jeste da ga nisu izričito odbili, ali studenti nisu ni podržali tzv. non-pejper Dušana Janjića, tačnije njegov predlog o formiranju okruglog stola vlasti i opozicije (u najširem smislu te reči: studenti, partije, nevladine organizacije etc.). Uzgred, bilo je sličnih predloga i ranije, ali je ovaj najšire rasprostranjen i najdublje je prodro. Uprkos tome, dakle, ne vidi se ni da su ga studenti uzeli u razmatranje, a mogli su, makar iz „inata“, tj. iz taktičko-političkih razloga, kad je već režim na njega osuo drvlje i kamenje.

Nema sumnje da je ova najnovija medijska afera, tj. činjenica da je Aleksandar Vučić praktično uhvaćen „s prstima u pekmezu“, dodatno uzdrmala njegovu ionako već sasvim rasklimatanu poziciju u tzv. međunarodnoj zajednici. Preciznije – u Evropi. Na njega možda još računaju (ko manje, ko više) ova tri moderna jahača apokalipse, protagonisti novog vrlog svetskog poretka – Tramp, Putin i Si, ali i oni već spremaju, ako već nisu spremili (a Rusi sigurno jesu) rezervne igrače.

Tako da je Evropska unija jedini saveznik na koga opozicija (opet u najširem smislu), odnosno onaj njen stvarno demokratski i liberalni deo, može da računa. S tim u vezi, neprijatno je odjeknulo – mada zapravo i nije baš odjeknulo, više je zabašureno – ovo skorašnje Demostatovo istraživanje koje je pokazalo da je više od polovine (neznatno – 52 odsto) studenata protiv članstva Srbije u Evropskoj uniji. Može se na ovo, međutim, gledati i drugačije – sa više optimizma uz pomoć malo cinizma – kroz šta su sve prošli, ko ih je sve učio i vaspitavao, čudo je i da je trećina njih (tako je pokazala anketa) za Evropu.

Ali ako su na kraju vidovdanskog mitinga (28. juna) studenti građanima dali „zeleno svetlo“ za njihove sopstvene i samostalne, građanske akcije, u izvesnom smislu čak i za pre(d)uzimanje šire društvene pobune, onda je možda vreme i da se to iskoristi. Delom i jeste, ali nekako više na ulici nego u politici. Konkretno govoreći, reč je o tome da se na javnoj/političkoj sceni Srbije profiliše jedna jasno i otvoreno proevropska opcija, makar ona delovala samo kao neka „grupa za pritisak“. Da ipak ne bude da je svejedno hoće li Srbija, posle izbora, u EU ili EAU. Ovo bez obzira na to gde će i kako ona, kad dođe „stani-pani“, tj. izborna nedelja biti smeštena.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. avgust 2025.

Vatrene ulice

PEŠČANIK, , , , ,
Kao što je onaj slavni Rimljanin (Marko Porcije Katon Stariji) svaki svoj govor završavao sa „Kartaginu treba razoriti“ – tako opozicija treba da ponavlja da biračke spiskove treba srediti

Ako je Aleksandru Vučiću u ovom trenutku nešto potrebno, onda je to da se prikaže kao žrtva. A ovi napadi na prostorije Srpske napredne stranke mu upravo to dozvoljavaju.

Ogorčenje građana je nesumnjivo opravdano, razumljivo je da ponekad ne mogu da se suzdrže, ali je veliko pitanje šta im nekontrolisani izlivi besa stvarno donose. Osim ako zapravo nisu kontrolisani.

Pisao sam, povodom razbijanja Gradske kuće u Novom Sadu početkom novembra prošle godine, da je paljenje Rajhstaga Vučićeva omiljena politička metoda. Čini se, međutim, da mu neko takvo lukavstvo u ovom času i nije potrebno. Narodu je prekipelo i jednostavno mora sebi da dâ oduška. Mada, sa druge strane, ne može se isključiti ni mogućnost – naprotiv – da u svim ovim nasilnim akcijama učestvuju Vučićevi ljudi. Na to ukazuje činjenica da prostorije SNS-a, onda kada su demolirane, za razliku od prethodnih noći nisu ni branjene, bile su praktično ostavljene „na izvol’te“. Brzo se, dakle, ti Vučićevi „specijalci“ ubace u prve „borbene redove“, naprave „performans“, zatim se još brže povuku, da bi policija posle hapsila one koji joj se nađu pri ruci. I da bi onda Ivica Dačić mogao da iznosi neproverljive podatke o broju (navodno) povređenih policajaca.

Bilo bi efektnije da su, recimo, prema starom receptu, umesto da prostorije SNS-a gađaju, pored njih prošli mirno, zapušenih noseva. Kao pored neke crkotine.

Jednim gradom u unutrašnjosti Srbije ovih dana kruži priča – pošto se tamo svi „u glavu“ znaju – da su najagilniji demonstranti protiv Vučića dojučerašnji ljuti ese(s)nesovci. Zato na trenutna zbivanja u svojoj varoši, a i u Srbiji generalno, iako odavno i odlučno antirežimski nastrojeni, gledaju sa dozom rezerve. Što bi jedan od njih rekao – sa zdravom seljačkom skepsom.

Upravo zbog toga čini se da nije zgoreg upozoriti na opasnost da se ne izgubi fokus, tj. zaboravi na ključni zadatak – pripremu za izbore. Studentsko-građanske „letnje igre“ su svakako odlučujuće doprinele da se plamen pobune ni u obično „mrtvim mesecima“ ne ugasi i da se tenzije održe, čime je jedna važna bitka dobijena. Ali pravi, rovovski rat tek predstoji. I ne bi bilo dobro da se tom poslu ne priđe s maksimalnom posvećenošću, upornošću i energijom. Pošto je to, je l’ tako, dosadno i nije ni blizu tako atraktivno kao razbijanje prozora ili obaranje kontejnera. A sam Vučić će učiniti sve što može da opoziciju (i u užem i u najširem smislu te reči) navede na krivi put. Tako i ove manifestacije koje je (u sredu, 20. avgusta) organizovao u 50 gradova Vučiću osim za mobilizaciju svojih pristalica još više služe da pažnju svojih protivnika zadrži na terenu na kojem se, u konačnici, neće igrati odlučujuća utakmica. Ona izborna.

Možda se nekome čini da su ovakva upozorenja suvišna. Možda, ali Kosjerić i Zaječar upućuju na suprotno. Uz bolju organizaciju i agitaciju, tamo se moglo pobediti.

I naravno, kao što je onaj slavni Rimljanin (Marko Porcije Katon Stariji) svaki svoj govor završavao sa „Kartaginu treba razoriti“ – tako opozicija treba da ponavlja: „Biračke spiskove treba srediti.“

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. avgust 2025.

Vidovdanak

PEŠČANIK, , ,
Sad se postavlja pitanje kako smo došli dotle da umesto nekadašnjeg idola srpske omladine Zorana Đinđića, njen današnji, ako ne baš idol onda svakako čovek od visokog ugleda i poverenja postane neko ko je praktično negacija svega što je Zoran Đinđić značio i predstavljao

Tačno četiri meseca pre ovog 28. juna, dakle 28. februara, na ovim stranicama je napisano: „Borba za dušu studentskog pokreta je počela“, te precizirano da je, zapravo, samo „postala vidljivija“. Danas, posle protesta „Vidimo se na Vidovdan“, može da se kaže da je ta borba završena. Posle onoga što se čulo na Slaviji 28. juna 2025. godine, a naročito posle govora akademika Slobodana Vukosavića i profesora Mila Lompara, može se reći da su tu dušu osvojili Nikolaj Velimirović, „srpski svet“ (pod firmom „srpskih krajina“ i „srpskog integralizma“), antievropejstvo i nacionalizam.

Bizarno je, ali je indikativno i simptomatično kako je akademik Vukosavić, sasvim „na tragu“ Dobrice Ćosića, koji je pre pola veka automobil proglasio „paklenom napravom“, sada kao „taj mračni predmet želja“ ustanovio „jahte i vile“.

Najzanimljiviji je ipak taj uspon Mila Lompara. Studentima se počeo približavati preko „Proglasa“, da bi ovaj u međuvremenu bio praktično potpuno izbačen iz igre, dok je Lompar postao prva i prava zvezda večeri, bacivši u zasenak i rektora Vladana Đokića, koji je održao jedan zaista razuman, dostojanstven i u svakom smislu hvale vredan govor.

Lomparovu „političku ideologiju“, bolje rečeno njegovo „srpsko stanovište“, najbolje – bolje od učešća na promocijama dela Amfilohija Radovića i Radovana Karadžića – odražava njegov odnos prema Zoranu Đinđiću. Za mučki ubijenog premijera Srbije Lompar je rekao da predstavlja „zaštitni znak politike otvorene kapitulacije“, čime ga je neskriveno proglasio izdajnikom.

Desimir Tošić – član predratne Demokratske omladine, logoraš, zatim politički emigrant i, na kraju, potpredsednik savremene Demokratske stranke – odnos prema liku i delu Zorana Đinđića smatrao je „vododelnicom“ između progresivnih i regresivnih društvenih snaga. „Bez Zoranovih stavova i akcije“, govorio je Tošić, „Srbija ne može u Evropu“.

I sad se postavlja pitanje kako smo došli dotle da umesto nekadašnjeg idola srpske omladine Zorana Đinđića, njen današnji, ako ne baš idol onda svakako čovek od visokog ugleda i poverenja postane neko ko je praktično negacija svega što je Zoran Đinđić značio i predstavljao.

Nije jasno da li studentima sve to nije poznato ili im nije važno. Šta god da je, nije dobro.

U stvari, na kraju i uprkos svemu, čini se da bi bilo fer ovde staviti jednu rezervu. Pitanje je, naime, da li su govornici odražavali stvarnu volju većine prisutnih na protestu. Prema opštem raspoloženju koje je vladalo na ulicama, reklo bi se da – nisu. Mada nije isključeno ni da je to samo wishful thinking jednog usamljenog (pristrasnog) posmatrača.

Kako god, vreme političke artikulacije i diferencijacije tek dolazi. Možda paradoksalno, ali pre svega prema Vučiću. Jer, sa izuzetkom Zorana Đinđića, poslednjih gotovo pola veka Srbija gura jedan isti program, samo povremeno na vlast dolaze ili se kao „pretendenti na presto“ pojavljuju oni koji tvrde da su mu iskrenije odani i da će ga poštenije i časnije zastupati.

„Ćeraćemo se još“. Uzinat.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 30. jun 2025.

Corpus speciale

PEŠČANIK, , , , , , ,
Neki nekontrolisani sukob, za koji se ne zna na koju će stranu, nikako ne odgovara Evropskoj uniji. A Srbiji još manje, naravno

Šta ako novi premijer Đuro Macut pozove opoziciju na razgovore? Možda sa dnevnim redom, a možda i bez dnevnog reda – da se razgovara o tome može li između dve zavađene društvene strane uopšte da se razgovara?

Mnogo je na opozicionoj strani bilo glasova koji su nipodaštavali Đura Macuta kao mandatara, neretko se prelazila mera dobrog ukusa. Jasno je, naravno, da je Macut Vučićev izbor – koji je, kako u Novom magazinu pronicljivo primećuje Dimitrije Boarov – verovatno iznenadio i mnoge njegove bliske saradnike, ali ima on i svoje dobre strane. Taj izbor nije slučajan niti plod iznudice već, kako su neki analitičari primetili, predstavlja i svojevrsnu poruku, da ne kažemo baš ruku pomirenja, nije to Vučićev manir, pruženu opoziciji. No, Macutov poziv biće svakako Vučićev poziv, što znači da će imati stvarnu političku težinu. Drugo, na taj poziv niko neće moći da odgovori onom floskulom – nisi nadležan. Macut je nadležan, to je fakat.

Dakle, da se vratimo na pitanje, šta će odgovoriti opozicija? Nije sigurno da u toj, još uvek nedovoljno koherentnoj grupaciji – studenti, univerziteti, Proglas, partije – postoji raspoloženje da odgovor bude pozitivan.

Konkretno govoreći, ne vidim zašto opozicija ne bi prihvatila taj poziv. Ima mnogo izreka na tu temu. Svojevremeno je predsednik Hrvatske Ivo Josipović u Vukovaru rekao da je „bolje 10 godina pregovarati nego jedan dan ratovati“. Ali tada je već bilo kasno. Aleksandar Vučić je, ne tako davno, u svom „nadgornjačkom“ stilu rekao: „Bolje sto godina pregovarati nego jedan dan ratovati.“ Za to još nije kasno.

Dobro, poznato je da Vučić češće govori ono što ne misli nego obrnuto – što i svojim delima potvrđuje – ali to je nešto što za opoziciju spada „u rok službe“ i sa čim se valja pomiriti. Ako je mir zbilja najpreči.

Štaviše, čini mi se da bi, ako Macut ne uputi takav predlog opoziciji, ona sama trebalo da takav predlog, štaviše zahtev, uputi Macutu.

Time bi domaćoj (ali i međunarodnoj) javnosti pokazala da se do krajnjih granica zalaže za mirno rešavanje krize i da je u tom pogledu maksimalno konstruktivna.

Neko će reći: dokle će pametniji da popušta? To je stvar percepcije. Jer to što Vučić zateže pokazatelj je njegove slabosti, a ne snage. Istovremeno, popuštanje bi zapravo bilo znak samopouzdanja i sigurnosti u sopstvenu poziciju, snagu i – budućnost. Na kraju krajeva, zar nije rečeno da je ova borba maraton, a ne sprint.

Jedan od rezultata tog dijaloga mogao bi da bude obrazovanje posebnog tela – ekspertskog, političkog, paritetnog, kako god se dogovore. Taj Corpus Speciale kao glavni, ako ne i isključivi zadatak imao bi da popravi izborne uslove (mediji, birački spiskovi, kontrola izbornog procesa itsl.) tako da izbori na kraju, tj. za 3-6-9 meseci, zaista budu fer i pošteni.

Tako nešto bi sigurno dobilo podršku međunarodne zajednice, tj. Evropske unije, pre svega. Jer, kad razgovarate s posmatračima iz Evrope, njihovo prvo pitanje je donedavno bilo da li će Vučić napasti sever Kosova. Danas je to – da li će Dodik otcepiti Republiku Srpsku. (Treće je šta će biti sa Crnom Gorom mada je ono daleko ispod prva dva.) Što sve, naravno, ne bi bilo moguće bez ogromnog (i malignog) uticaja Rusije na ovom našem prostoru. Koji se, iz meni lično sumnjivih razloga, u „javnom diskursu“ potpuno zanemaruje.

Kada se danas poručuje: Evropa je dugo spavala, to baš ne odgovara istini. Pre bi se moglo reći da se Srbija tek sada probudila. Jer evo, trebalo joj je pet meseci da krene put Evrope. Pa je tako prespavala i ono cepanje zastave Evropske unije. A osoba kojoj se to desilo nije nepoznata javnosti i, štaviše, istaknuti je opozicioni delatnik. Ali se niko nije našao da ga bilo šta pita o tom događaju.

Zato neki nekontrolisani sukob, za koji se ne zna na koju će stranu, nikako ne odgovara Evropskoj uniji. A Srbiji još manje, naravno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 14. april 2025.

Kako uhapsiti Vučića

PEŠČANIK, , , , ,
Ne samo što je odijum prema strankama u velikoj meri Vučićevo maslo nego i građani kao da su jedva čekali da se na njih bace blatom. Da parafraziramo Zorana Đinđića: da smo mi bili bolji, i partije bi bile bolje

Vučić vlast neće predati mirno, ali nasilje mora biti izbegnuto po svaku cenu. To je, prema dominantnom delu opozicione javnosti, „kvadratura kruga“ koju mora da reši Srbija.

Da li je to taktika da bi se održale tenzije ili zamka u koju je opozicija samu sebe zarobila nije jasno, ali nije ni važno.

Teza da Vučić neće otići „bez velike nesreće“, za koju se ne može reći da je bez svakog osnova, ima i svoju negativnu stranu. Ona, naime, u izvesnom smislu ide naruku Vučiću. S jedne strane, pasivizuje „mase“, odnosno građane usmerava ka očekivanju nekog jednokratnog rešenja, radikalnog čina; sa druge strane, to dovodi do zapostavljanja aktivnosti koje bi omogućile da „politička volja“ bude pretočena u izbornu pobedu.

Ovakvo raspoloženje vuče korene odavno, ali je nema sumnje pojačano „antipolitičkim“ stavom studenata, odnosno njihovim „ograđivanjem“ ne samo od partija nego i od politike generalno. Mnogi su izražavali ozbiljne rezerve prema tom delu studentskog ideološkog „narativa“, ali je tek nakon teksta Branka Milanovića sva problematičnost takvog stava došla do punog izražaja.

Ta studentska (anti)politika nastavljena je pozivima da se plenumi, kao oblik organizovanja i delovanja, prenesu i u narod kroz tzv. zborove građana. Kao i „hodočašća“ po Srbiji, i ovi zborovi mogu da odigraju emancipatorsku i mobilizatorsku ulogu ali, kako je to rekao Slobodan Samardžić, „nisu niti mogu biti, forme nekog novog poretka“.

Dakle, preostaje povratak „klasičnoj demokratiji“.

U tom kontekstu neophodna je – rehabilitacija političkih partija. I konkretno, ovih postojećih (koliko god da su nesavršene), kao i (eventualnih) budućih, ali i načelno, kao oblika političkog organizovanja i aktera političke borbe. Ne samo što je taj odijum prema strankama u velikoj meri Vučićevo maslo nego i građani kao da su jedva čekali da se na njih bace blatom. Da parafraziramo Zorana Đinđića: da smo mi bili bolji, i partije bi bile bolje.

Stvar je u tome da se energija s manifestacija pretoči u konkretne akcije. Između ostalog, to znači da ne treba napadati SNS kada radi kampanju od vrata do vrata i beleži sigurne glasove, i da ne treba napadati njegove štandove nego da sve to (i još mnogo više od toga) organizovani građani treba i sami da počnu da rade. To možda nije toliko zabavno, ali je politički svakako učinkovitije.

Jer, u stvari, izborna pobeda uopšte nije tako nedostižna kao što se možda na prvi pogled čini, naprotiv. Ako se pogledaju trendovi, vidi se da podrška Vučićevoj stranci konstantno opada. Na izborima u decembru 2023. koalicija SNSDS (Srbija ne sme da stane) osvojila je nešto manje od 1,8 miliona glasova. (To je ovoj grupaciji donelo 129 poslaničkih mesta, od čega je Srpskoj naprednoj stranci pripalo 99 mandata.) Biračko telo Srbije broji oko 6,5 miliona glasača, što znači da je opoziciji preostao rezervoar od 4,7 miliona glasova. Sa dobrom organizacionom i tehničkom pripremom, posle buđenja naroda u proteklih pet meseci (na čemu se još može poraditi), čak i da se ne računa na (dalje) odronjavanje Vučićevog biračkog korpusa (do čega je prema mnogima već došlo,) sasvim je realno da opozicija osvoji polovinu tih glasova. Pri čemu je to još uvek sa manje od 70 odsto izašlih na izborima, a opet uz dobru kampanju, mogao bi taj procenat i da se poveća.

Kada je o rešenju aktuelne političke krize reč, potpuno je nejasno zašto mediji, nezavisni, razume se, tako malo pažnje poklanjaju Draganu Miliću iako je on jedini pobedio Vučića na izborima. (Baš zato?) Njega baš ništa ne pitaju, izraze mu „saučešće“ povodom atentata, ali dalje od toga ne idu, recepte ne traže.

Za kraj, evo jedne stare privredne anegdote. Pošalju dve fabrike obuće svoje trgovačke putnike u Afriku da ispitaju tržište. Posle izvesnog vremena prvi javlja: ovde niko ne nosi cipele, šanse su nikakve. U isto vreme, drugi šalje sledeći odgovor: ovde niko ne nosi cipele, šanse su ogromne. Lepota je, dakle, u oku posmatrača. Drugim rečima, stvar je u percepciji, tj. perspektivi.

PS: Verujem da negde u tom grmu leži i pravi odgovor na pitanje Dejana Ilića: kako uhapsiti Vučića. Mada ne sumnjam da bi mnogi voleli da redosled bude obrnut.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 3. april 2025.

Zoran Đinđić: Poslednje predavanje

PEŠČANIK, ,
Politika je instrument za obavljanje velikih poslova u jednom društvu, ističe Đinđić. Ali društvo mora da kontroliše taj instrument, a najbolji način je učešće, participacija

Bilo je to 21. februara 2003. godine. Tokom posete Banjaluci Zoran Đinđić je održao predavanje studentima tamošnjeg univerziteta. Iako je, kako se sam izrazio, svojim izlaganjem želeo samo da „pokrene jedan mali proces razmišljanja“, ono je bilo mnogo više od toga. Sadržavalo je, sasvim uprošćeno razume se, Đinđićevo shvatanje društva, u istorijskom razvoju, sadašnje stanje i buduće kretanje.

Pošao je, dakle, od „opšte teorije društva“ prema kojoj se „svaka zajednica nalazi u nekom, užem i širem, okruženju“. Zadatak zajednice je da razume to okruženje, da utvrdi „pravilnosti i zakonomernosti“ koje njime vladaju i da im se „prilagodi“, odnosno da ih iskoristi za ostvarenje svojih interesa, a ne da im se „slepo suprotstavlja“. To smo, kaže Đinđić, „mi kao narod često zanemarivali“, jer za nas, kao nebeski narod „pravila ovog sveta ne važe“. Zbog toga smo „plaćali ovozemaljsku cenu“ za tu svoju „teoriju“.

Druga bitna karakteristika ljudskog društva su – stalne promene. Jedna se desila krajem 20. veka kada je sa padom Berlinskog zida, „težište svetskih događaja pomereno sa sukoba velikih ideologija i blokova na globalnu konkurenciju, na ekonomiju i, u krajnjem slučaju, na informatičke tehnologije“. Narod koji želi da uspe mora da prati te velike promene – „megatrendove“. Oni „menjaju strukturu društva, strukturu institucija i strukturu svesti i, naravno, iziskuju drugačiji način ponašanja da bi društvo bilo uspešno“. To znači da mora doći i do promena „u mentalitetu“ naroda.

Za Đinđića su to pozitivne promene jer „više nema privilegija ni za jedan deo, ni za jedan narod, ni za jednu ekonomiju. Svaka ekonomija na svetu danas može da proizvodi iste stvari. (I) sad se postavlja pitanje: šta mi možemo da proizvodimo bolje, uspešnije, brže, kvalitetnije, jeftinije da bi bili konkurentni u odnosu na to što se proizvodi u Kini, u Rusiji, u Brazilu, u Evropskoj uniji ili bilo gde drugo na zemaljskoj kugli“. Otud „više ne postoji istok–zapad, komunisti–kapitalisti, katolici–pravoslavci, ovi ili oni. Postoje uspešni ili neuspešni“.

Treće, globalizacija je dovela do integracija. Države su počele da se „odriču velikog dela svog suvereniteta“. Evropska unija je samo jedan primer. „Proces integracije praktično obuhvata sve veći broj država sa krajnjim rezultatom da će negde za 20, 30 ili 50 godina postojati neka svetska organizacija kao svetska vlada koja će biti bazirana na dobrovoljnom odustajanju od suvereniteta stotina država“. Međutim, bila bi „velika iluzija“, nastavlja Đinđić, „kada bi iz toga izveli zaključak da nacionalni interes i država nestaju“.

„Kolektivni identiteti“ će opstati. Ali se menja način njihovog ispoljavanja. U procesu „modernizacije društava“ javlja se novi (mega)trend „koji se može opisati kao prelazak od nacionalizma ka patriotizmu“. „Pogrešno je smatrati“, naglašava ovde Đinđić, da „modernizacija vodi od nacionalizma ka internacionalizmu. Nije pandan nacionalizmu – internacionalizam. Ako je nacionalizam kolektivni identitet jednog statičnog, u principu ruralno-industrijskog društva, onda ne znači da se kolektivni identitet jednog modernog društva izražava kroz internacionalizam. […] Pravi pandan nacionalizmu je – patriotizam.“

Dok je nacionalizam „statičan, polarizuje, nije komunikativan, ne može da se uključi u konkurenciju“ i ne omogućava „uspeh u modernom društvu“, patriotizam je, dakle, sve suprotno od toga: dinamičan, integrativan, komunikativan, konkurentan.

Ključna, međutim, razlika između nacionalizma i patriotizma za Zorana Đinđića u nečem je drugom. „Za nacionalizam su merodavni motivi, za patriotizam su merodavni rezultati i posledice.“

U tome je i „osnovna razlika između tradicionalnih i modernih društava“.

Pozivati se na motive i dobre namere, a ne voditi računa o posledicama svojih postupaka za Đinđića je ne samo na individualnom nivou licemerno, nego i na društvenom planu štetno, jer dovodi do širenja i prihvatanja raznih „teorija zavere“.

„Međutim, ako kolektivni identitet baziramo na nekom modernom obliku kao što je patriotizam, onda ćemo umesto etike namera imati etiku odgovornosti. Umesto da obrazlažemo šta smo mi hteli, obrazlažemo zašto su ti rezultati takvi kakvi jesu, i da, umesto da držimo moralne govore da smo mi dobri i kakva sve prava imamo, vršimo detaljne analize koliko šansi, sve to što mi želimo, ima da uspe. I onda ćemo polagati odgovornost za posledice, a nećemo tražiti opravdanja za motive.

I to je ogromna razlika.

I na toj razlici se lomi pitanje da li mi, kao srpski narod, možemo da uđemo u 21. vek sa jednom modernom formom kolektivnog identiteta ili ćemo […] zadržati jedan arhaičan vid kolektivnog identiteta […] gde odgovornost nikada nije na onima koji sprovode neku aktivnost, nego je uvek na okruženju…“

Vezivanje akcije za rezultate dovelo je do pitanja odgovornosti (političke) elite. Drugim rečima – do demokratizacije. „Stepen demokratičnosti“, smatra Đinđić, „nikada u istoriji čovečanstva nije bio veći nego što je danas“. O tome na svoj način govori i činjenica da je „imidž vlasti danas gori nego ikada u istoriji“, ali ne zato što je ona gora nego „zbog toga što postoji demokratska svest koja ne toleriše ni najmanje zloupotrebe, čak ni priču o zloupotrebama“. Iz toga, međutim, ne proističe da je politika generalno nešto loše, naprotiv, „politika je nešto plemenito“, jer je njen zadatak da ostvari „opšte dobro“. „Politika je instrument za obavljanje velikih poslova u jednom društvu bez koga ništa ne može da se uradi“, ističe Đinđić. Zbog toga je „u nacionalnom interesu da se rehabilituje pozitivan pojam politike“. Ali, „društvo mora da kontroliše taj instrument“ a najbolji način je učešće, participacija. „Jedan veliki megatrend (je) od reprezentativne demokratije ka participativnoj demokratiji“.

Konačno, peto, društvena pravda. Zadatak politike je da definiše nacionalni interes. Tu možemo da učimo iz okruženja. „Neki meni kažu“, kaže Đinđić, „mi smo pravoslavni narod i zato nemamo šansu. Grci su pravoslavni narod, ali su Grci iskoristili priliku pa su se priključili nekom konvoju, idu u zaleđu tog konvoja ali vrlo uspešno. Pre 30 godina, za Grke mi smo bili Amerika. Danas su Grci za nas Amerika. […] To je model koji mi moramo da izaberemo“.

Srbija je, međutim, osamdesetih napravila katastrofalnu grešku. „U Beogradu su mislili da je pad Berlinskog zida incident i da će duplo veći biti izgrađen devedesetih godina… da će biti prenesen Kineski zid.“

Druga greška je ideja da se budućnost gradi na kosovskom porazu. „Jednom smo poraženi a onda, kroz celu istoriju od toga pravimo mit.“ Tako da je naša „politika mnogo više mitologizovana“ nego, recimo, „u centralnoj Evropi“.

„Da nekoga pitate ko je najbolji stručnjak za jezik, kulturu, veru – pisci, pesnici, popovi – da li su oni najbolji predstavnici jednog modernog identiteta? Ne baš. Zašto? Zato što oni teže preterivanju, teže isključivosti, teže poeziji, mitovima, jer je to njihov posao. I ako pogledate našu politiku u poslednji 100-200 godina, videćete da u njoj ima više propovedi nego političkih programa.“

Otud u srpskoj politici, u društvu uopšte, ima mnogo manje odgovornosti. I ima mnogo manje rasprave o društvenim ciljevima. „Mora jedna zajednica neprekidno da diskutuje o tome šta je dobro za nju i da u politici traži instrument za sprovođenje toga.“

To je put i do društvene pravde. Naime, kaže na kraju Đinđić, „u ljudskoj zajednici će (kao i „komponenta vrednosti“) uvek ostati komponenta pravde. Ljudska zajednica bez komponente pravde ne može da postoji, jer je prirodno za čoveka da želi da se afirmiše, jer je osnovni atribut ljudske ličnosti […] da čovek želi da doživi satisfakciju, da bude priznat, da dobije šansu da realizuje neke svoje potencijale – i to je pojam pravde“.

Pravedno društvo, dakle, za Đinđića nije društvo u kome vlada tzv. distributivna pravda, ne znači egalitarizam, jednakost, nego društvo koje pruža (jednake) šanse, oslobađa potencijale. Otvoreno, a ne zatvoreno društvo.

Na kraju, jedan mali „bonus“. U svom poslednjem autorskom tekstu, nešto malo pre tog poslednjeg predavanja, u NIN-u od 26. decembra 2002. godine, pišući o „našoj dugoročnoj strategiji“, Đinđić je kao cilj postavio „društvo oslobođeno od straha i slobodno od siromaštva“. Za Đinđića je pravda bila neraskidivo povezana sa slobodom. Tačnije slobodno društvo je bilo pretpostavka za pravedno društvo, pri čemu to nisu bile nikakve metafizičke kategorije. „Suština je“, napisao je Đinđić – vraćajući se u svoje filozofsko razdoblje, iz kojeg zapravo nikad nije ni izlazio – u „svakodnevnom životu“.
*Tekst je malo prerađen odlomak iz knjige „Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj“

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 12. mart 2025.

Izbori, sad

PEŠČANIK, , , , , , , , ,
Vučić nije zaratio samo sa studentima i đacima nego i s njihovim nastavnicima i profesorima, sa svim univerzitetima, sa Akademijom nauka. On sigurno nema podršku zdravstvenih radnika, u ratu je sa advokatima i seljacima, s kulturnim i sportskim radnicima, i s radnicima generalno. Više nema ni podršku Zvezdinih navijača. Nemoguće je zamisliti da on tu bitku može da dobije

Tačnije – u junu. Ili u septembru.

Sada je pravi trenutak da opozicija zatraži izbore. Protest održan 15. marta u Beogradu daje solidne osnove za takvu tvrdnju. Najpre svojom masovnošću. Na njemu se okupilo više ljudi nego ikada u istoriji Srbije. A bilo bi ih i više da vlast nije blokirala prestonicu ukidajući železnički, gradski i prigradski autobuski saobraćaj. To takođe nikada u istoriji Srbije nije bilo. To govori o njegovom strahu.

Drugo, protest je pokazao ogromnu energiju, ne samo u Beogradu nego i u čitavoj Srbiji. I ne samo tog petnaestog nego i prethodnog dana, kada je studentima priređen trijumfalan doček, i prethodnih meseci, kada su studenti trijumfalno dočekivani širom Srbije. Došlo je vreme da se ta energija „materijalizuje“. Da se usmeri u politički angažman i pretoči u izbornu volju. Tako da novu školsku godinu, na jesen, Srbija dočeka oslobođena aktuelne vlasti.

Treće, studenti su ostavili prostor za druge aktere na političkoj sceni. Oni su se zadržali u granicama koje su sami sebi odredili, ali nisu uzurpirali čitavu javnu scenu. Dakle, ostalo je dovoljno mesta da na nju snažnije i odlučnije nego do sada stupe političke partije. Ali ne samo partije. Ima mesta i za druge organizacije građana – stručne, profesionalne, sindikalne, nevladine, ad hoc grupe za pritisak, Proglas, razume se, itd.

U Srbiji danas nije pobunjena samo omladina; pobunjeno je celo društvo.

Vučić nije zaratio samo sa studentima i đacima nego i s njihovim nastavnicima i profesorima. On je zaratio sa svim univerzitetima, kao i sa Akademijom nauka. Nemoguće je zamisliti da on tu bitku može da dobije. On sigurno nema podršku zdravstvenih radnika; njih jedino plemenita obaveza prema pacijentima drži u bolnicama. On je u ratu sa advokatima i seljacima. On je u ratu s kulturnim i sportskim radnicima, i s radnicima generalno. On više nema ni podršku Zvezdinih navijača.

Studenti će, to su obećali, nastaviti da „pumpaju“; ostale društvene grupe treba da preuzmu svoj deo odgovornosti i da, svaka u svom domenu, na ovaj ili onaj način radi isto. Imajući u vidu zajednički cilj.

Četvrto, veoma bitno, pobuna se ne odvija samo u velikim urbanim centrima. Podigli su se i manji gradovi, sela i varoši širom Srbije. U tome je neizmeran doprinos studenta. Dakle, poseban naglasak u političkoj borbi treba staviti na tzv. lokal. U stvari, to se već desilo – Bogatić, Rača, Valjevo, Čačak, Kovačica, Kraljevo… Srbija se slila u Beograd. Sada treba da se Beograd razlije po Srbiji. Možda je preterano reći da je SNS sabijen u mišju rupu, ali da je u povlačenju na širokom frontu, nema sumnje. Zašto bi Vučiću trebalo dati vreme da se konsoliduje.

Kada je reč o prelaznoj vladi, čini se da je ova (inače dobra) ideja danas za pobunjeno društvo Srbije korak nazad, ustupak, znak političkog pesimizma. Vučić na to neće pristati jer zna da bi to značilo faktičko priznavanje poraza. Sa druge strane, to bi za građane Srbije značilo prihvatanje dela kolača u situaciji kada može da dobije ceo kolač. Zahtevanje izbora je kontranapad, brza tranzicija iz defanzive u ofanzivu, a ona je, kao što znamo, najubojitije oružje.

Izbori, naravno, neće biti pošteni niti izborni uslovi ravnopravni. Ali predugo čekanje na „idealne“ uslove (koji zapravo nikada neće biti idealni) moglo bi da dovede do gubljenja „momentuma“. A on je ključan.

Studenti – a i svi ostali – su sigurno u pravu kad kažu da borba u koju su se upustili nije sprint nego maraton. Ali u tom pogledu ne treba da brinu – i njihovi unuci će imati pune ruke posla.

Kada je reč o izbornim uslovima, dve stvari su najvažnije. Prvo – RTS. Breša je već napravljena i sigurno, naročito u predizbornom programu, može biti povećana. Izveštavanje o zbivanjima u društvu biće mnogo objektivnije, a tretman opozicije značajno poboljšan.

Drugo – birački spiskovi. To će biti i najveći izazov. Ali nije nesavladiv. Birački spiskovi moraju biti temeljno „pročešljani“ i pročišćeni. Naročito po manjim mestima. Mada bi tamo trebalo da bude i lakše, tamo se ljudi bolje znaju i znaju gde ko živi. Srbija je u protekla četiri meseca pokazala da ima dovoljno resursa, i materijalnih i ljudskih, da se birački spiskovi u najvećoj mogućoj meri dovedu u red. A mogla bi sigurno za te stvari i da se dobije pomoć od Evrope.

Konačno, opozicija mora da obezbedi svoje kontrolore na svim, bukvalno svim biračkim mestima. A i na graničnim prelazima.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. mart 2025.