PEŠČANIK

Vučić ojadio Srbiju za 10 milijardi evra

Građane Srbije je zaostatak u razvoju koštao desetak milijardi evra i bar isto toliko im je posredstvom države oduzeto i prebačeno na račune čiji su brojevi poznati samo vrhu vlasti

Ovih dana suočeni smo sa grozničavim pokušajima aktuelnih vlasti da, s jedne strane, zadovolje potrebu za očuvanjem ekonomije, a sa druge, da se ne ugrozi zdravlje ljudi; i obrnuto. Ili, kako nam je ona sama servirala, da pronađe balans između ekonomije i zdravlja. Dilema je, zapravo, u najvećoj meri lažna, ali dok vlast pokušava da pronađe balans, nije zgoreg da mi pogledamo bilans. Drugim rečima, da se osvrnemo na ekonomske posledice Vučićeve vladavine u prethodnih osam (2013-2020) godina.

Nećemo ulaziti u “sitna crevca”, nije ovo ni mesto ni prilika za to, dovoljno će biti da utvrdimo najosnovnije. Logično je u tom kontekstu da počnemo od glavnog pokazatelja, onog koji na neki način sintetizuje ekonomsko stanje jedne zemlje. Reč je, nije teško pogoditi, o bruto domaćem proizvodu kao meri onoga što određeno društvo stvori tokom godinu dana. Elem, u poslednjih osam godina BDP Srbije porastao je sa oko 35 na 45 milijardi evra, dakle za oko 10 milijardi. Da li je to mnogo ili malo?

Do odgovora je najlakše doći preko jednog drugog podatka, tj. stope privrednog rasta. Prosečan godišnji rast BDP-a u pomenutom razdoblju iznosio je dva odsto. U isto vreme, međutim, prosečan ekonomski rast u zemljama centralno-istočne Evrope – s kojima ima smisla porediti Srbiju – iznosio je tri odsto. Ova razlika od jednog procentnog poena mnogima može izgledati mala, ali ona zapravo pokazuje da su se te zemlje razvijale 50 odsto brže od Srbije. Ima, međutim, zemalja čiji je razvoj bio još brži. Recimo – Rumunija, koja je imala prosečan rast od četiri odsto. To znači da se Rumunija razvijala dvostruko brže od Srbije. I to ne godinu ili dve nego gotovo čitavu deceniju.

A u stvari, budući da je Srbija znatno nerazvijenija od Rumunije, bilo bi prirodnije da je ovaj odnos bio obrnut. Ali dobro, ne mora; međutim, ono što bi moralo da bude to je da Srbija ima bar jednaku stopu rasta kao Rumunija. Da se Srbija razvijala po stopi od četiri odsto godišnje, njen bruto domaći proizvod porastao bi za još 10 milijardi. U stvari, i više, ali da sad u tu računicu ne ulazimo.

Zaključak je jasan: zbog lošeg upravljanja nacionalnim resursima, odnosno zbog loše Vučićeve vlasti, građani Srbije su oštećeni za (najmanje) 10 milijardi evra.

To, međutim, nije sve. Pre dve godine troje ekonomista (Pavle Petrović, Danko Brčerević i Mirjana Gligorić) objasnilo je razloge ovako niske (prosečne) stope rasta. I tada sam pisao o tome, ali ćemo ovog puta problemu prići iz drugog ugla. Naime, sasvim uprošćeno govoreći, osnovni uzrok sporog razvoja Srbije jeste nedostatak vladavine prava, koji se može svesti na – korupciju. Iz ovoga pak sledi novi zaključak. Ne samo da korupcija sputava ekonomski rast, onemogućavajući građane da povećaju svoje prihode, nego im i direktno zavlači ruku u džep tako što njihove pare preko državnih kanala preliva u džepove pojedinaca bliskih režimu. Svako malo zabeleži se neki takav slučaj. Najsvežiji primer je ona nabavka softvera za 60 miliona evra po ceni (prema nekim procenama) stostruko višoj od tržišne. Neka je to preterano, neka je cena “samo” deset puta naduvana, to znači da su građani opljačkani za čitavih 50 i kusur miliona evra. Ili, drugi primer, zaduživanje. U maju 2020. Srbija je uzela kredit od dve milijarde evra na međunarodnom finansijskom tržištu sa kamatom od 3,4 odsto, a mogla je da uzme kredit od Međunarodnog monetarnog fonda za trećinu pomenute cene. Tu je nekome napravljena zarada od oko 35 miliona evra, na štetu (građana) Srbije, razume se. Još zvoni, idemo dalje, u ušima ona kupovina kablovskih operatera (Kopernikus i Radijus vektor), koje je država, posredstvom Telekoma, platila nešto preko 300 miliona evra, tj. pet do šest puta iznad tržišne cene, čime su građani “operisani” od jedno 250 miliona evra.

Najviše se para iz državnih u privatne kanale prebacuje na infrastrukturnim projektima. Na izgradnji gasovoda Turski tok, ako je verovati zvaničnim podacima, kopanje jednog metra kanala (za polaganje cevi) koštalo je 2.000 evra. Posebno su za vlast “lukrativni” poslovi s Kinezima. Poređenja s projektima koje finansiraju evropske institucije pokazuju da su kineski 20-30 odsto skuplji. Jasno je kuda, tj. kome ide taj novac. S obzirom na to da je reč o milijardama evra, proizlazi da se iz džepova građana Srbije izvlače stotine miliona evra.

Na kraju i jedan sumarni, može i sumorni pogled. Srbija iz državnog budžeta poslednjih godina troši oko tri milijarde evra na “kupovinu robe i usluga”, javne investicije i slično. I poslednji evro od tih para ide režimskim firmama, grupama, pojedincima. Opet je reč, dakle, o desetinama milijardi evra.

Sve u svemu, ne samo da je desetak milijardi evra građane Srbije koštao zaostatak u razvoju nego im je bar isto toliko posredstvom države oduzeto i prebačeno na račune čiji su brojevi poznati samo vrhu vlasti.

Terali bilans, isterali debalans, što bi rekao naš narod.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. mart 2021.

Zoran Đinđić: Vododelnica

Veliki čovek reformi. Tako glasi naslov teksta koji je povodom dvogodišnjice smrti Zorana Đinđića Desimir Tošić objavio u Ekonomist magazinu 7. marta 2005. Tim naslovom Tošić je odredio i utvrdio svoj konačan odnos prema Đinđićevom liku i delu

Sporovi i nesporazumi, koji nisu bili mali, potisnuti su u drugi ili još neki dalji plan. Tačnije, vreme je pokazalo da su oni bili nevažni jer je iz pozadine nadirao neprijatelj, maskiran i podmukao, koji će Srbiju zavesti na potpuno drugu stranu.
Tošić polazi od pitanja koje je, kako kaže, “pre skoro 14 godina” postavio sam Zoran Đinđić: “Da li je moguć postepen, evolutivan povratak sa ćorsokaka na normalan put ili bi ‘vožnja u rikverc’ samo unela dodatnu pometnju u društveni saobraćaj, pa se stoga preporučuje traženje prečice, po kojoj je vožnja rizična ili nekomforna, ali obećava znatno brže uključivanje u regularne civilizacijske tokove?”

SAMO JEDAN IDEAL: Za Tošića je “sigurno… da je Zoran Đinđić imao samo jedan ideal: normalan put u regularne civilizacijske tokove, ‘Srbiju u Evropi’”. Međutim na tom putu, toj prečici bolje reći, isprečile su se bile, po Tošićevom mišljenju, trostruke prepreke.
Najpre, “naizgled, većina našeg življa kao da bi htela ‘u Evropu’, ali u stvarnosti… dobar deo našeg javnog mnjenja”, pogotovo “kad se uzme u obzir apstinencija… kao da ne želi da ide ‘civilizacijskim tokovima’”.
Drugi problem je u tome što su “u Petom oktobru”, za koji “niko nije više… zaslužan” od Zorana Đinđića i Demokratske stranke, “učestvovale i druge ‘antimiloševićevske snage’”, ali snage koje su želele “da zaustave ‘normalan put’… koje nisu želele ‘regularne civilizacijske tokove’ već poruku da ‘jedemo srpsku salatu’… da ne primamo za manuelne radnike Albance…”. Tako da “formalno, kroz zakonodavstvo, mi dobijamo sve čega ima u Evropi, ali je opšta atmosfera i svest vladajućih sasvim jasno u pokretu u ‘rikverc’. Ne samo u odnosu na zlo miloševićevsko nego i dalje, unazad, u titoističke strukture i još dalje” u prošlost, “u nešto”, kako kaže Tošić, “neviđeno”.
Treću prepreku Tošić vidi u sve većem uticaju “naše pravoslavne crkve”, koja “nije nikada bila u toj meri iznad države, čak ni u doba Srednjeg veka – kao danas”. Između ostalog, to se ogleda i u činjenici da u pomenutim antimiloševićevskim petooktobarskim snagama “postoji i ministar-cirkuzant koji nam skreće pažnju da kad patrijarh nešto politički kaže, svi ostali treba da kušuju”.
Sve je to, prema Tošiću, mučki ubijeni predsednik Vlade Srbije dobro video. Zoran Đinđić je “uviđao naše stvarnosti” i “bio… kritički raspoložen možda više nego iko drugi u odnosu na celo srpsko društvo”. “Naše društvo je bolesno na mnogo ozbiljniji način, i to se ne može promeniti prostom promenom vlasti” – citirao je Tošić Đinđića iz američkog Los Anđeles Tajmsa iz 1997. godine.
Onima koji žele da se pobliže upoznaju sa “složenom ličnošću neimara borbe za reforme”, ali i samim “činom Petog oktobra”, Tošić preporučuje knjigu izabranih Đinđićevih govora i članaka “o kojoj nije pisano mnogo”, a koju je prethodne 2004. izdao Tanjug, Srbija u Evropi. U njoj izabrani govori i članci, kaže Tošić, “čine okosnicu pogleda, rada i borbe Zorana Đinđića”. Posebno je istakao Đinđićevo dubinsko sagledavanje problema i nastojanje da se ne zadržava na površini nego da prodre u suštinu društvenih procesa. Kaže da “Zoran Đinđić, iako je hapšen još kao mlad, nije bio… postkomunistički antikomunist” već je i “na komunizam gledao i istorijski i sociološki: ‘Korene totalitarizma vidim’ – citira opet Tošić Đinđića – ‘u nerešenim problemima, u siromaštvu našeg polururalnog, polugrađanskog društva, gde nema ekonomski nezavisnih ljudi. Zato mislim da su veoma važni društveni i ekonomski razvoj, da bi ljudi postali samostalni, autonomni’.”
Navodeći dve Đinđićeve rečenice – najpre da “svoju najvažniju ulogu vidi(m) u modernizaciji zemlje”, a zatim da “antimodernizam, tj. sumnjičavost prema svemu što je novo i nepoznato, sklonost da se u svetu traže zavere i izvori zla, te sklonost izolacionizmu, ima dugu i razumljivu tradiciju u našem narodu”, Tošić je ilustrovao disonancu između Srbije i njenog premijera. Koja se naročito ogledala u napadima da je “poslušnik Zapada” i “nemački špijun”. U vezi sa čim Tošić navodi svedočenje samog Đinđića da ga je 1998. “jedna seljanka u Leskovcu pitala da li je stvarno Hitlerov unuk”. A u stvari, Zoran Đinđić se “u više navrata, posebno posle dolaska na vlast, žestoko osvrtao na stavove i akcije zapadnih sila, posebno Evropske unije, i to javno. Nije kao kukavica sa dvostrukim aršinom jedno izjavljivao pred strancima, a potom drugo izjavljivao pred našom javnošću, nije ‘varao’ zapadne predstavnikekao što je to činio Milošević”. ‘Evropska unija nam je za rušenje Miloševića obećavala tri milijarde maraka u gotovom. Gde su one’ – dokumentuje Tošić svoju tvrdnju Đinđićevim intervjuom nemačkom Špiglu 16. jula 2001.

NESPORAZUM SA ELITOM: Međutim, od ovog “nesporazuma sa Srbijom” još je pogubniji, i bukvalno i metaforično, bio Đinđićev “nesporazum” sa srpskom elitom. Od samog “sećanja na dve godine od nestanka jednog takvog čoveka i jedne takve politike”, u tom trenutku za Tošića je značajnije da je u Đinđićevoj “pogibiji… učestvovao kao zaverenik jedan vrlo širok krug ljudi, počev od onih koji su izigravali da su pripadnici pokreta od Petog oktobra, pa do onih koji su kao ‘legalisti’ oštrili noževe u mnogim središtima našeg društvenog sazvežđa. Tu su okupljeni kako oni koji su na vlasti u administraciji tako i oni pojedinci i zavereničke grupe – počev od izvesnih vladika, novinari, eksperta za televiziju, izvesnih opozicionih stranaka i nekih rukovodilaca naše nekada ‘najpopularnije ustanove’ kao što je bila takozvana naša ‘narodna odbrana’”. U tom kontekstu Tošić primećuje i “da ljudi koji sede danas na vlasti, a koji su tobože pripadali tom korpusu od Petog oktobra, poslednje dve godine nikada i ne pomenu Peti oktobar, a najmanje vizionara i rukovodioca Petog oktobra Zorana Đinđića. A da nije bilo Petog oktobra i Zorana Đinđića, danas verovatno ne bismo ni znali za njih. Kao što je rekao jednom, vrlo pametno, jedan od vođa DOS-a: DOS je učinio izvesnim ljudima mnogo više nego što su oni učinili za DOS”.
Posebno mesto u Tošićevom opisu ove “zavereničke grupe” pripalo je Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Jer, nakon što je “Srbija, ne samo Đinđić nego i Ustavnu sud, odlučila da nekadašnji predsednik Republike bude predat Haškom tribunalu, od “sveštenih lica s najvišeg pijedestala” usledila je “pretnja” koja je ne samo “bila teška” nego su to bile nezapamćeno “nehrišćanske i osvetoljubive reči: ‘Oni koji nisu izgubili vidovdansko prosvetljenje i opredeljenje, a takvih je još mnogo, znaju šta i kako će uraditi i uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu’” – citrao je Tošić vladiku Amfilohija Radovića (prema Tanjugu od 30. juna 2001), ne pominjući mu, doduše, ime. “Dve godine docnije našle su se delije koje su ‘uradile’, usmrtile su Zorana Đinđića”, zaključuje Tošić.
Izražavajući, dalje, čuđenje što je državni tužilac preko svega prešao ćutke, Tošić je naveo i Đinđićev odgovor na izrečenu pretnju: ‘To što me je jedan vladika ispisao iz istorije ne shvatam ozbiljno’. “Međutim”, nastavlja Tošić, “Zoran nije bio u pravu. Stvar je bila sasvim ozbiljna jer je taj veliki reformator i borac izgubio glavu. Vladikina pretnja se obistinila.”
Uz napomenu da “neistomišljenici nisu pucali, ali su učestvovali u stvaranju javnog mnjenja, a profesionalne ubice su završile posao”, Tošić je Đinđića uporedio sa Džonom Kenedijem. Kao što je za američkog predsednika, povodom njegovog dolaska na vlast pre gotovo pola veka, rekao da je “nov čovek”, tako je i za Đinđića napisao da je bio “nov čovek” i “moderan čovek”, koji je “stalno žudeo za nekim poboljšanjem” i koji bi “da je ostao živ, sigurno išao dalje u društvenu revoluciju jer je i njegova misao bila živa i stalno u pokretu”.
Nije Desimir u svojim tekstovima izbegavao da pomene i “velike greške” koje je Zoran napravio, ali ih je razumevao kao neminovnost na putu krupnih društvenih promena. Bez obzira na te greške, Tošić ističe da je Đinđić “veliki čovek reformi, ‘učitelj energije’ i ledolomac u jednom zaleđenom društvu. Gotovo sam siguran da se uskoro neće pojaviti čovek kova Zorana Đinđića, ali mi se čini da njegov primer i njegove stavove valja čuvati za renesansu našeg društva. Bez Zoranovih stavova i akcije Srbija ne može u Evropu”.
Na kraju, zaključuje Desimir Tošić, Zoran Đinđić će “za naše vreme postati neka vrsta vododelnice: da li ga vi u načelu, kao ideju, prihvatate ili u celini odbacujete”.

(Priređeno na osnovu knjige “Desimir Tošić: Između ekstrema”)
Foto: “Fondacija Zoran Đinđić”

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 12. mart 2021.

Ukopacija Srbije

Beležimo novi napredak u zarobljavanju privrede i, šire, u porobljavanju društva. Ukopacija – što bi rekao David Štrbac

Kada bi Vučić stvarno hteo da se bori protiv organizovanog kriminala ne bi morao da se penje čak na Topčidersko brdo. Dovoljno bi bilo da se okrene oko sebe. Preciznije – da ode do Vlade Srbije, recimo do Ministarstva finansija ili do nekog državnog preduzeća, na primer Telekoma. Evo, nedavno su ove dve, nazovimo ih kompanije, sa određenim privatnim firmama sklopile poslovni dil vredan preko 60 miliona evra (sedam milijardi dinara). Slučaj je poznat, pa da ne okolišemo – suština je u tome da će pomenutim aranžmanom država jedan proizvod, softver za obračun plata u javnom sektoru, platiti, prema nekim procenama, čak hiljadu puta više nego što je njegova realna nabavna cena. Uzmimo da je ova procena preterana, neka je cena “samo” sto puta naduvana, takve zarade se ni Eskobar ne bi postideo.

Bilo bi zanimljivo da čujemo koliko ljudi će koliko dana raditi na tom programu da bismo videli koliko će oni koštati. Primera radi, ako zamislimo da će na softveru biti angažovano 60 ljudi – što softveraši odmah ocenjuju kao preveliki broj – i da će raditi punu godinu dana (što je takođe mnogo za ovaj zadatak), ispada da će svako od njih zaraditi po milion evra. Jasno je svakome da oni neće dobiti ni deseti, a možda ni dvadeseti deo te sume.

Nema sumnje, dakle, da se radi, čak i za pojmove Srbije i aktuelnih vlasti, o neviđenoj pljački. Kada je pre dve godine Telekom kupovao Radijus vektor preplatio ga je svega pet puta, Kopernikus je preplatio (najmanje) deset puta, ali, kao što vidimo, to je bila dečja igra u poređenju sa ovim najnovijim razbojničkim poduhvatom. Apetiti su očigledno porasli, sigurno se i broj predatora povećao, a i vlast se toliko ostrvila, da joj je malo i kad desetostruko ukrade.

Pljačka “epskih razmera” samo je, međutim, jedna dimenzija, možda čak ni najvažnija, ovog poteza Vučićevog režima. U pozadini se krije – mada se zapravo baš nešto i ne krije – preuzimanje kontrole nad softverskom industrijom. Na ovaj način aktuelna vlast manje ili više direktno ulazi u ovaj sektor, dobija uvid u funkcionisanje preduzeća, ne samo s kim rade nego i u njihove vanposlovne aktivnosti. Recimo, da li finansiraju (putem oglašavanja i drugih oblika marketinške saradnje) nezavisne medije i organizacije, nedajbože opozicione partije i slično.

Ovo što se sada dešava u IT sektoru zapravo nije ništa novo. To se već dogodilo u građevinarstvu i industriji građevinskog materijala, gde su naprednjaci preuzeli glavne poslove. Takođe, to se dešava i u poljoprivredi, gde Vučićevi ljudi parama građana Srbije, tj. preko državnih subvencija, preuzimaju najatraktivnije oblasti, ulaze u proizvodnju malina, u vinogradarstvo i vinarstvo itd.

Sve u svemu, beležimo novi napredak u zarobljavanju privrede i, šire, u porobljavanju društva. Ukopacija – što bi rekao David Štrbac.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. mart 2021.

Jan Palah na Kalemegdanu

Pravedno je – i pravno ispravno – da se nečasni poslovi obiju o glavu onome ko ih preduzima. Štaviše, moglo bi se reći da će, ako Telenor nastavi putem kojim je krenuo, šteta biti još veća

Verujem da svaki građanin Češke Republike zna ko je Jan Palah, pa verujem da to zna i predsednik češke vlade Andrej Babiš. A i vlasnik Telenora Peter Kelner morao bi to da zna.

Ne verujem, međutim, da je to poznato i većini građana Srbije, naročito onim mlađim, pa ću pružiti osnovnu informaciju. Jan Palah je mladić, Čeh naravno, koji se u znak protesta januara 1969. polio benzinom i zapalio na glavnim praškom trgu Vaclavskim namjestima, pošto je nekoliko meseci ranije Sovjetski Savez okupirao Češku.

To znači da Česi imaju osećaj šta znači boriti se za slobodu.

Zbog toga ni češkom premijeru ne može biti svejedno ako neko iz češke dolazi da okupira Srbiju. Ako mu je češki ambasador,  povodom sporazuma Telekoma i Telenora da unište SBB, stvarno rekao da se tu radi o “sporu između privatnih kompanija” – kao što je Babiš izjavio na konferenciji za štampu prilikom svoje posete (10. februara) Beogradu – onda je sasvim krivo informisan. Jer, najmanje se tu radi o veličini tržišnog “kolača”. Mnogo su krupnije stvari ovde u igri; u krajnjoj liniji reč je o slobodi. Otud, iako Telenor jeste u privatnom vlasništvu, nijedna nacija, a pogotovo njeni najviši predstavnici, ne smeju da se “prave ludi” ako se pod njenom zastavom, u njeno ime takoreći, u nekoj zemlji gaze sloboda i osnovna ljudska prava. Doduše, ne čini se to sada tenkovima, kao Sovjeti pre 50 i kusur godina, sredstva “komunikacije” su danas mnogo sofisticiranija, ali je suština ista. A ima još jedna sličnost: kao što su pre pola veka postojali neki domaćini, tj. Česi, koji su pozvali Sovjete da dođu u Češku, tako i danas postoje neki domaćini Srbi, koji su pozvali Čehe da dođu i za njih obave prljav posao u Srbiji.

Beograd je tada pružio podršku češkom narodu, ne bi bilo rđavo ako bi se Prag toga sada setio.

A da se ovde ne radi ni o kakvom poslovnom dogovoru ili ugovoru između srpske državne kompanije Telekom i češke kompanije norveškog imena (trebalo bi zbog toga da se zabrinu i Norvežani) nego o političkom sporazumu, pokazao je i dokazao ovih dana sam Telenor. To jest, njegovo beogradsko rukovodstvo. Kompanija Telenor je, naime, tužila urednike televizije N1 i portala Nova S i istovremeno zatražila da se ovim medijima zabrani emitovanje bilo kakvih vesti o Telenoru. Eto kako je ova nestrpljivost zapravo pokazala netrpeljivost i razotkrila prave namere ne samo Telekoma nego i Telenora. Gašenje slobode, slobodne reči i slobodnog duha – to je njihov glavni, ultimativni cilj. Pred tim saznanjem sve drugo, naročito ono prošlo, što se može staviti na teret SBB-u, N1 i Novoj S postaje, makar trenutno, irelevantno.

Uprava Telenora žali se još u pomenutoj tužbi da je pretrpela štetu, koju je sama procenila na oko milion evra. Verujem, u ovom slučaju, da u tome ima istine. I dobro je da je tako. Ali za to je kriv sam Telenor. Pravedno je – i pravno ispravno – da se nečasni poslovi obiju o glavu onome ko ih preduzima. Štaviše, moglo bi se reći da će, ako Telenor nastavi putem kojim je krenuo, šteta biti još veća.

Niko se neće spaliti, ne brinite, ali javno spaljivanje ugovora hiljada Telenorovih klijenata, recimo, ispred njegove poslovne zgrade ili ispred češke ambasade, ili bojkot Telenorove mobilne telefonije, nešto je što nije teško zamisliti. A ni organizovati. Bar se takav zaključak može izvući iz raspoloženja ljudi na društvenim mrežama.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 11. februar 2021.

Uzrok smrti ne pominjati

Šta se u potonjih sedam meseci desilo da je smrtnost naglo skočila. I da je broj preminulih sa minus tri došao na plus 14 odsto u poređenju s prethodnom godinom. Gde je sad premijerka Brnabić, to jest gde je predsednik Vučić da se obrati naciji i kaže o čemu se radi

Kakva je to pošast, kataklizma, epidemija zahvatila Srbiju decembra prošle godine? Ne nije korona jer je od korone, prema zvaničnim podacima, u poslednjem lanjskom mesecu preminulo 1.515 osoba, dok je ukupno umrlo 17.321 lice. Međutim, broj umrlih u decembru dvostruko je veći nego istog meseca 2019, kada su umrle 8.803 osobe. Dakle, nešto se strašno dešavalo u decembru 2020, a dosad za to niko nije ponudio nikakvo objašnjenje.

Tokom cele prošle godine pak u Srbiji je umrlo gotovo 115.000 ljudi (tačno 114.954), što je blizu 14.000 (13.991) više nego 2019. Ovaj podatak nije ostao nezabeležen u domaćoj javnosti, ali je ostao bez ikakvog odjeka, odnosno pitanja. Možda je jedina reakcija bila kolumna Vladimira Gligorova u Novom magazinu, na koju ovog puta upućujem, ali koristim priliku da dodam i nešto novo.

Krajem jula (24) prošle godine premijerka Srbije Ana Brnabić ne bez ponosa izjavila je da je “smrtnost u Srbiji 1,5 odsto manja nego ukupna smrtnost u 2019, kada nije bilo epidemije koronavirusa”. Stopa smrtnosti, ako neko slučajno ne zna, označava broj umrlih na hiljadu stanovnika, a navedeni podatak odnosio se na prvih pet meseci. Zbilja, prema podacima Zavoda za statistiku, broj umrlih do kraja maja 2020. iznosio je 43.244 i bio je tri odsto manji nego prethodne godine u istom razdoblju.

Šta se onda u potonjih sedam meseci desilo da je smrtnost tako naglo skočila. I da je broj preminulih sa minus tri došao na plus 14 odsto u poređenju s prethodnom godinom. Gde je sad premijerka Brnabić, to jest gde je predsednik Vučić da se obrati naciji i kaže o čemu se radi. Jer – nije bilo ni zemljotresa ni katastrofalnih poplava, nije javljeno ni da neka nova teška bolest kosi stanovništvo. A nije to bila ni epidemija korone, pošto zvanični podaci o broju preminulih nisu bili dramatični. “Čak štaviše dapače”, što bi rekli Hrvati. Kod kojih je bilo mnogo gore, pa su mnogi ovde mogli da se “teše” kako je kod njih tamo mnogo gore.

Sve u svemu, Srbija je, opet prema zvaničnim podacima, kraj godine dočekala sa “svega” 3.211 umrlih od korone, što je bilo manje od jedan odsto obolelih. I što je, recimo, dvostruko bolje nego u nekim uporedivim zemljama, poput Austrije (7.451) i Mađarske (12.024), da se poslužim Gligorovljevim podacima.

Ali šta da radimo s tim “viškom” od 14.000 umrlih? Ako od tog broja oduzmemo 3.000 preminulih od korone, ostaje još 11.000 ljudi. Kojom su to misterioznom smrću oni umrli?

Ako je, međutim, samo polovina od njih zapravo umrla od korone, to broj ukupno preminulih od ove bolesti penje na oko 9.000. Što znači – na oko tri odsto ukupno (zvanično) obolelih. A to već onda uspeh aktuelnih vlasti u borbi protiv epidemije prikazuje u sasvim drugom svetlu. Tačnije, pokazuje da Srbija nije ni blizu tako uspešna kao što nam se zvanično servira.

Tako da, eto, i nehotice se javila asocijacija na taj lepi film Jovana Živanovića iz davne 1968, čiji sam naslov ovde pozajmio, o vremenu nemačke okupacije, kad nije bilo uputno govoriti o tome od čega se i kako umiralo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. februar 2021.

Daleko je Amerika

Više slobode – snažnije ustanove. Nezavisniji pojedinci – jači pravni poredak. Zoran Đinđić je toga bio potpuno svestan. Ali, kao što nam govori iskustvo otkako ga više nema – daleko je Amerika

Zoran Đinđić je smatrao da je glavni problem Srbije zavisnost elite od države, te da je osnovna pretpostavka za jačanje demokratije privredni razvoj jer će on dovesti do sve većeg broja ekonomski snažnih i nezavisnih pojedinaca, koji će onda moći da se odupru državnom nasilju.

Ovih dana tu budućnost mogli smo da gledamo u realnom vremenu. Reč je o američkim izborima, uključujući i njihovu završnu fazu, tj. onaj “puč” na Kapitol hilu.

Dramatični događaji – doduše, već viđeni na mnogim stranama sveta – doneli su ono što ipak nigde i nikada nije viđeno. Još uvek važeći predsednik Amerike “išutiran” je iz društva poput seoskog kabadahije – mada, kao što sam već pisao, on taj utisak i jeste ostavljao – onemogućeno mu je da deluje i da se oglašava. Dobro, ne baš iz celog društva nego sa društvenih mreža, ali s obzirom na to o kome se radi, ni to nije za potcenjivanje.

Time je okončan sukob koji između Donalda Trampa i visokotehnoloških kompanija traje poodavno. Jedna od manifestacija obostrane averzije bilo je svojevrsno suđenje liderima četiri najveće ICT kompanije (Marku Zakerbergu iz Fejsbuka, Džefu Bezosu iz Amazona, Sandaru Pičaju iz Gugla i Timu Kuku iz Epla) u američkom Kongresu jula prošle godine. Glavna optužba bila je “antikonzervativna pristrasnost”. I tokom predizborne kampanje Tramp je lično napadao ICT firme zbog njihovog protežiranja liberalno-demokratskih a potiskivanja nacionalističko-populističkih vrednosti. Sa druge strane, kompanije su više puta uz Trampove objave na društvenim mrežama stavljale “zvezdice”, tj. upozorenja da se radi o neproverenim informacijama. Praktično – lažima.

Stvar je kulminirala kad je Tramp počeo da priziva (oružanu) pobunu. Tada je predsednik Sjedinjenih Američkih Država (doduše, odlazeći, ali još uvek aktuelan) jednostavno – ekskomuniciran.

Možda je ta odluka stigla s malim zakašnjenjem – kako im se ponegde prebacuje – ali, sa druge strane, nije manje onih koji su kompanijama zamerali da “uskraćuju slobodu govora”, što pokazuje da je nije bilo lako doneti. Ne samo zato što je trebalo “cenzurisati” predsednika najmoćnije zemlje sveta nego, dakle, i iz načelnih razloga. Ipak, na kraju su one to uradile.

Nije ovo prvi put da mediji “detroniziraju” šefa američke države. Vašington post je preko čuvene afere “Votergejt” doveo do ostavke (takođe republikanca) Ričarda Niksona. Iako je tada neposredan uticaj medija bio jači, ovoga puta on je bio samostalniji. Naime, pre gotovo tačno pola veka (1972) mediji su objavili ono što su dobili od (duboke) države; sada su delovali nezavisno od državnih struktura, autokefalno, takoreći.

Na ovaj način visokotehnološke kompanije su pokazale visok stepen društvene odgovornosti. Iako nisu mediji u klasičnom smislu – više su “medijumi”, sredstvo za komunikaciju između ljudi – pokazali su smisao za javni interes. Učinili su to i nasuprot svojim neposrednim finansijskim interesima. Naime, Tviteru je posle odluke da Trampu uskrati gostoprimstvo vrednost na berzi pala 10 odsto, što verovatno nije bilo teško predvideti, ali kompanija nije sopstveni profit stavila iznad opštedruštvene dobrobiti. (Moguće je i da je računala na malo duže staze, ali to ne umanjuje značaj njenog postupka.)

Preterano bi bilo reći da je Tviter spasao Ameriku, ali se ispostavilo da je strah od velikih ICT kompanija, od njihove ogromne “manipulativne” moći, još više preteran. Štaviše, ljudi koji ih vode pokazali su se društveno odgovornijim i spremnijim da brane osnovne vrednosti zajednice, tj. Ustav – u ovom slučaju američki – od mnogih koji vode političke partije, državne institucije, pa i cele države.

Više slobode – snažnije ustanove. Nezavisniji pojedinci – jači pravni poredak.

Zoran Đinđić je, kao što smo videli na početku, toga bio potpuno svestan. Ali, kao što nam govori iskustvo otkako ga više nema – daleko je Amerika.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. januar 2021.

Novi prilozi raskrinkavanju predsednika Vučića

Prosto je zadivljujuća upornost s kojom Aleksandar Vučić iznosi neistine. Zato nema druge nego da se s ništa manjom istrajnošću te neistine obelodanjuju i raskrinkavaju

Jedno se predsedniku Aleksandru Vučiću ne može osporiti – upornost. S kakvom upornošću, zar ne, on već godinama iznosi tvrdnje za koje se, pre ili kasnije, pokaže da su neistinite, ali – ne odustaje. Poslednja, tačnije najnovija – kamo lepe sreće da je poslednja – jeste ova pre neki dan izrečena tvrdnja da “Srbija nikad nije bila prva u Evropi po stopi rasta” kao što će to, navodno, biti kad se sumiraju rezultati za 2020. godinu.

Naravno – to nije tačno. Nije to bilo tako davno kada je Srbija ostvarila najveći rast bruto domaćeg proizvoda u Evropi. Mogao bi toga Vučić i sam da se seća, a mogao je neko i da mu kaže. (Mada su mu verovatno i rekli, ali je on odlučio da se činjenica ne drži kao pijan plota.)

Da ne dužim, 2001. je sa rastom od 6,9 odsto Srbija bila najbolja u Evropi. Zanimljiv je i podatak da je 2004, iako je ostvarila rast od 9,1 odsto, Srbija zauzela “tek” drugo mesto. I, takođe važno, ovde je Srbija zaista imala najveći rast, a ne kao što je, zapravo, slučaj sa 2020, najmanji pad bruto domaćeg proizvoda.

Ali, pošto jedna lasta ne čini proleće, tako i jedna godina ne može biti reper za ocenu (ekonomskog) učinka određene vlasti. Relevantan je duži niz godina. I opet činjenice ne idu Vučiću u prilog. Naime, u razdoblju 2001-2008. prosečan privredni rast Srbije iznosio je 6,2 odsto. A u celom “predvučićevskom periodu”, dakle uključujući i doba svetske ekonomske krize, od 2001. do 2012. zaključno, Srbija je ostvarila prosečan godišnji rast BDP-a od četiri odsto.

S Vučićevim dolaskom na vlast rast drastično pada. U razdoblju 2012-2019. bio je 2,4 odsto, a kad se uključi i prošla, krizna godina – jedva dva odsto.

Nije, međutim, Vučić prvi koji je proglasio da je Srbija prvi put u istoriji imala najveći rast BDP-a u Evropi. Pre oko pola godine, nakon što je u prvom tromesečju 2020. Srbija zabeležila stopu rasta od pet odsto – koja je, da ne bude zabune, zaista bila najveća u Evropi – to je izjavio ministar finansija Siniša Mali. Tek je oko rasta u jednom kvartalu bilo besmisleno praviti toliku galamu, ali je aktuelnim vlastima i to bilo malo, pa su morali da izmisle da se tako nešto nikada ranije nije desilo. Pisao sam o tome u julu prošle godine, evo i linka, ali da se ne mučite i ne tražite tekst, evo ključnog detalja. Naime, jednostavnim uvidom u statistiku dolazi se do podataka koji pokazuju da ministar Mali ne govori istinu. Naime, bar dva puta je po tromesečnom rastu BDP-a Srbija bila prva u Evropi. Jednom u drugom kvartalu 2000, kad je ostvarila stopu rasta od 27,8 odsto, a drugi put u četvrtom kvartalu 2001, kad je zabeležila rast od 17,4 odsto.

Kao što rekoh na početku, prosto je zadivljujuća upornost s kojom Aleksandar Vučić iznosi neistine. Zato nema druge nego da se s ništa manjom istrajnošću te neistine obelodanjuju i raskrinkavaju.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 14. januar 2021.

Gasna Gomora

Prihodi od tranzitnih taksi su jedan je poveliki golub na grani. A kolika je “visoka cena”, koliki su krediti, ko je uzeo kredite, kad, s kojom kamatom, na koji rok i slično – ništa se o tome ne zna. Mrak

Staljin je, kažu istoričari, voleo da kinji svoje potčinjene tako što im je zakazivao sastanke u gluvo doba noći. Kako drugačije objasniti potrebu Aleksandra Vučića da gasovod Balkanski tok otvara po mrklom mraku, u šest sati ujutru. Projekat od, kako je sam rekao, ogromnog nacionalnog značaja, takoreći ravan “Milošu Velikom”, koji je, treba li podsećati, pušten uz opštenarodno veselje.

Jeste, doduše, da je Balkanski tok urađen “uz nos” Evropskoj uniji, tj. protivno njenim pravilima, ali jasno je da pomrčina, ma koliko velika, nije mogla da sakrije ovaj grandiozni poduhvat. Za možda slabije upućene reč je o “pravilu pristupa treće strane”, koje je propisala Evropska energetska zajednica. Drugim rečima – nema monopola ni ekskluziviteta već svaki zainteresovani snabdevač ima pravo da pod unapred utvrđenim uslovima koristi određeni gasovod. Srbija se (formalno: Agencija za energetiku) o ovo pravilo organizacije čiji je inače član oglušila, pa je investitoru Gastransu odobrila monopol na 20 godina.

Ipak, malo je verovatno da će EEZ preduzimati neke mere protiv Srbije. Naime, uskoro se završava Severni tok 2 s kapacitetom od 55 milijardi kubnih metara prirodnog gasa godišnje; drugo, posle rekonstrukcije će propusna moć gasovoda kroz Ukrajinu sa sadašnjih 50-60 milijardi kubika biti znatno povećana, pa kad se tome doda i američki tečni prirodni gas (on je skuplji, ali su Mađari već kupili 2,5 milijardi kubika) postavlja se pitanje kome će 12 milijardi kubika gasa, koliko će izlaziti iz Srbije, uopšte biti potrebno. Pri čemu – eto još jedne začkoljice – da bi “srpski gas” izašao na evropsku pijacu potrebno je i da Mađarska izgradi nekih petnaestak kilometara gasovoda koji bi Balkanski tok povezali s njenom mrežom. To, naravno, nije teško, ali eto naš brat Orban ni prstom nije mrdnuo da to završi iako su u međuvremenu i Bugarska i Srbija izgradile svaka po oko 400 kilometara. Nije isključeno da je ljut, pošto će, ako Srbija uskoro počne da se snabdeva (isključivo) preko Bugarske, Mađarska izgubiti pedesetak miliona dolara, koliko je dosad zarađivala od (visoke – 30 dolara za 1.000 kubika) tranzitne takse. A da je taksa izuzetno visoka, rekao je sam predsednik Vučić, naglašavajući da će bugarska biti (svega) 12-14 dolara.

Naravno, nije sve u taksi, ima nešto i u ceni. Prema onome, naime, što je rečeno tog ranog januarskog jutra prvog dana nove (2021) godine, Srbiju će ubuduće prirodni gas iz Rusije koštati 155 dolara (za hiljadu metara kubnih). A dosad je prirodni gas, takođe iz Rusije, plaćala 240 dolara. Čak ni velika razlika u taksi ne može da objasni toliku razliku u ceni. Kako to, postavlja se pitanje, kad nas aktuelne vlasti stalno ubeđuju da Srbija ima najpovoljniji mogući, takoreći bratski tretman. Stvar je jednostavna – Bugarska od Rusije gas nabavlja kao članica Evropske unije. Unija i Rusija su pak, kako je to nedavno u Novom magazinu napisao Dimitrije Boarov, pre neku godinu potpisale sporazum kojim su zemlje EU dobile ne samo najbolju cenu (133 dolara za 1.000 kubika) nego i mogućnost da same izvoze ruski gas. Sve u svemu, ma koliko to paradoksalno zvučalo, Srbiji je jeftinije da gas kupuje od Evropske unije nego direktno od Rusije.

Još samo, međutim, kad bismo znali koliko će taj gas stvarno da nas košta. Jer, kao što je Balkanski tok otvoren po mraku, u sličnoj su tmuši i njegove finansije. “Imajući u vidu visoku cenu izgradnje gasovoda važno je i to što ćemo od transporta moći da otplaćujemo kredite za izgradnju”, rekao je predsednik Vučić na otvaranju Balkanskog toka. S jedne strane, ti prihodi od tranzitnih taksi, kao što smo videli, jedan su poveliki golub na grani. Sa druge pak strane – kolika je ta “visoka cena”, koliki su krediti, ko je uzeo kredite, kad, s kojom kamatom, na koji rok i slično – ništa se o tome ne zna. Mrak.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 4. januar 2021.

Treći metak za Đinđića (II)

I ta Tijanićeva ulica samo je deo šireg društvenog projekta rehabilitacije, rekonstrukcije i restauracije jedne, u suštini, duboko antiđinđićevske politike

Na kraju teksta “Tijanić” u Nedeljniku (24. 12. 2020) Ljiljana Smajlović benevolentno, kakvom je Bog dao, savetuje Milanu Antonijeviću da “mudro” obriše svoj tvit kojim je – pretpostavljam, nisam video – podržao moj prošlonedeljni napis na ovom istom mestu.

Volela bi očigledno Ljiljana Smajlović da obriše ne samo jedan tvit nego i celokupno sećanje na ono što je Aleksandar Tijanić stvarno bio, tj. radio.

Gomilu reči je, dakle, prosula g-đa Smajlović da bi prekrila i prikrila istinu. Ali što više ona briše, to ona zlokobna rečenica “ako Đinđić preživi, Srbija neće” više izbija.

Najmanje je, zapravo, sporno ono što Ljiljana Smajlović najviše brani – Tijanićev stil. To jest, ako se stilom može nazvati blagost (blago rečeno) prema vrhu, a grubost (da ne budem grub) prema ostalima. I nisu se političari plašili Tijanića, kao što kaže Ljilja Smajlović, nego onih koji su do njega puštali informacije da bi ih on posle pretakao u svoje kolumne.

Kada je, međutim, o stilu reč, postaje li to manir Ljiljane Smajlović da one koji se s njom ne slažu proglašava za “hejtere”? Time se opasno približila naprednjacima koji svaku kritiku Aleksandra Vučića proglašavaju mržnjom. Ili tu možda više i nema distance.

Ali, da se vratimo Tijaniću. Ključni problem su politički izbori koje je tokom svoje karijere pravio. Prvi put je to bio originalni Milošević, a drugi put rezervni Milošević, tj. Vojislav Koštunica, kako je to ovih dana tačno primetio Svetislav Basara. Zato je, u ovom drugom slučaju, Aleksandar Tijanić došao u duboki sukob sa Zoranom Đinđićem. Srbija je tada bila na raskrsnici. Jedan, evropski, put izražavao je Zoran Đinđić; drugi, antievropski, Vojislav Koštunica. Pošto Zoran Đinđić nije preživeo, Srbija se, malo pomalo, pa sve brže, kretala ovim drugim, Koštuničinim putem, ka zlatnom dobu u kojem se trenutno valjamo.

Zato ova priča, ma kako to nezamislivo bilo, prerasta i samog Tijanića. Štaviše, on čak (nezasluženo) ispada nekakva kolateralna šteta. Jer, i ta njegova ulica samo je deo šireg društvenog projekta rehabilitacije, rekonstrukcije i restauracije jedne, u suštini, duboko antiđinđićevske politike.

To je jasno kao dan. Tako da – džabe krečite, svi koji krečite.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29, decembar 2020.

Treći metak za Đinđića

Aleksandar Tijanić je predstavnik ratne politike koju je, pošto su ratovi izgubljeni, Vojislav Koštunica nakon Đinđićevog smaknuća nastavio da vodi mirnim sredstvima. A koju je posle preuzeo, i danas je vodi Aleksandar Vučić

Dati ulicu Aleksandru Tijaniću znači još jednom ubiti Zorana Đinđića, znači oskrnaviti njegov grob, znači narugati se žrtvi Zorana Đinđića.

Nije bilo tako suprotstavljenih ličnosti na javnoj sceni Srbije početkom 21. veka kao što su to bili Zoran Đinđić i Aleksandar Tijanić. Doduše, Tijanić je bio samo glasnogovornik Vojislava Koštunice, ali taj posao je radio dobrovoljno i sa ubeđenjem. Plata mu je bila bonus.

Ta najčuvenija Tijanićeva rečenica: “Ako Đinđić preživi, Srbija neće” samo je vrh ledenog brega. Kampanja protiv premijera Srbije trajala je mesecima. “Ništa njemu nije skupo, ništa dragoceno, ništa nije sigurno ako ne pristrane da bude u funkciji njegovog održavanja na vlasti”; “Ljudi sa strahom gledaju svaki ‘audi’, svejedno da li je unutra momak s maskom i ‘kalašnjikovom’ ili Kiza”; “Đinđićeva lična sudbina postala (je) limitirajući faktor bilo kakve stvarne demokratske dorade ove nesrećne države”, da navedem samo neke Tijanićeve, nasumično izabrane reči. A reči, kao što je poznato, znaju da budu ubojitije od metaka.

Nije se, međutim, AT zadovoljavao napadima na Vladu Srbije i njenog predsednika, na meti su bile i druge nezavisne institucije i pojedinci koji nisu bili po volji Vojislava Koštunice. Takav je, recimo, bio slučaj sa Jugoslovenskim komitetom za ljudska prava i Biljanom Kovačević Vučo. A uzgred, na meti Tijanićevog jezika – kako je to dobro zapazio Koraks – našao se i pozamašan broj i danas poznatih javnih ličnosti, ali da im ne pominjem imena, da ne bude da ih prozivam. Ionako sve to postoji lepo dokumentovano i slikom i rečju u knjizi “Slučaj službenika Aleksandra Tijanića”, maločas pomenutog Jukoma.

“Vesiću, ti nisi normalan.” To, naravno, ne kažem ja; to piše AT 3. januara 2003. Kako li je bilo zameniku gradonačelnika Beograda kad je morao da proguta ovu gorku pilulu, da ne kažem žabu. Ali kad smo već u spekulacijama, šta bi rekao Zoran Đinđić kada bi mogao da vidi ovaj Vesićev nož u leđima? Zar i ti, sine Brute?

Nikad nećemo znati. Šta god, jasno je da je Vesić ovde samo poslužio kao instrument za realizaciju odluke donete negde drugde, zapravo u komšiluku, preko puta parka. Ključno je, međutim, nešto drugo. U ovom slučaju, naime, instrumentalizovan je i sam Aleksandar Tijanić. Jer, nije ovde reč o rehabilitaciji jednog novinara. Suština je u rehabilitaciji jedne politike. One politike za vreme koje je AT Slobodana Miloševića nazivao “bengalskim tigrom”, Marka Miloševića “tigrićem”, a Mirjanu Marković “ličnom prijateljicom”. Za to je nagrađen mestom ministra informisanja u jednoj od tadašnjih vlada. To je, dakle, ona ratna politika koju je, pošto su ratovi izgubljeni, Vojislav Koštunica nakon Đinđićevog smaknuća nastavio da vodi mirnim sredstvima. A koju je posle preuzeo, i danas je vodi Aleksandar Vučić. U suštini, radi se o tome da se proširi i produbi legitimacijska osnova aktuelnog režima, pa u tom kontekstu podrži i učvrsti i Aleksandar Vučić lično.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. decembar 2020.