nadstresnica

Dijana Hrka

PEŠČANIK, , , ,
Od samog početka je glavna tačka Vučićevog programa razaranje normalnog života. Zato je spasavanje života prva tačka programa svih koji hoće da promene aktuelnu vlast u Srbiji

Kada je Dijana Hrka, majka u padu nadstrešnice smrtno stradalog Stefana, uzviknula: „Kukavice, raspiši izbore!“ i objavila da stupa u štrajk glađu, setio sam se Jana Palaha. Jan Palah je, ako neko slučajno ne zna, ime studenta koji se 1968. godine spalio na glavnom praškom trgu Vaclavskim namjestima kada su ruski tenkovi upali u (tadašnju) Čehoslovačku 1968. godine.

Nije reč o analogiji. Na kraju krajeva, još ima nade da život Dijane Hrke bude spasen. Ali u jednoj, osnovnoj stvari – sličnost je nesumnjiva. U oba slučaja radi se o očajničkom potezu ljudske individue suočene sa užasnom, poražavajućom društvenom situacijom.

To je ono sa čim Aleksandar Vučić ne zna kako da se izbori. Naravno, kao i obično, on je povukao kontrapotez, pa je sad organizovao kontraštrajk glađu jednog člana svoje partije. Ali jasno je i njemu da to ne može imati ni približno iste efekte kao Dijanin iskreni i duboko moralni čin.

Zato je ponovo organizovao i ovo „paljenje Rajhstaga”, tj. Ćacilenda, odnosno Ćacilenda ispred Rajhstaga mada bi se moglo reći da je Ćacilend istinska Vučićeva skupština. Tu su njegovi pravi poslanici, a ne one marionete u zgradi iza Rosandićevih „konja vranih“.

Zato je, takođe, otkrio da policija već tri dana traži dvojicu snajperista. Pa za koga on radi, nameće se pitanje, za policiju ili za snajperiste? Ako stvarno postoje.

Zato je, na kraju, poslao svoje medijske haubice po svim svojim televizijama da zaglušujućom halabukom pokriju sve druge glasove u Srbiji. Naročito one koji odlaze u svet. Ali – bez uspeha. Jer nije četrdesetak svetskih medija došlo u Novi Sad zato što su „željni krvi“, kao što priča Nebojša Krstić. Krv odavno nije vest. Došli su da bi čuli tišinu, tišinu koja para uši. Došli su da bi prisustvovali događaju, po definiciji očišćenom od svake politike, koji je baš zbog toga nosio snažnu političku poruku.

Jer daleko je od istine da studenti šetaju bez cilja, „kao Forest Gamp”, kako to reče Čedomir Antić. Bilo bi super za Aleksandra Vučića da je tako. Studenti – i ne samo studenti, razume se, biće da su oni u ovom građanskom buntu već postali manjina – imaju cilj, i taj cilj je smena Vučićevog režima. I – bez obzira na to da li do njega uvek biraju prave puteve – oni od tog svog nauma tvrdoglavo ne odustaju. To je ono što već ozbiljno nervira i plaši Vučića i njegovu kamarilu.

Nije isključeno da je studentski pokret izbušen raznim službama. Ali nema te službe koja može godinu dana da organizuje bukvalno svakodnevne proteste širom jedne zemlje. Nezadovoljstvo ljudi je autentično, studentski pokret je autohton.

Pristalice Vučićevog režima, sve češće kako se valjda približavaju izbori, govore kako opozicija nema program. Neka bude i da je tako – mogla bi opozicija malo na tome da poradi – ali zašto se ne zapitaju: a kakav je, zbilja, Vučićev, tj. program aktuelne vlasti, koju oni podržavaju.

Da zaustavlja vozove i ukida međugradski autobuski saobraćaj kad god opozicija organizuje neki miting. Ovo „postavljanje eksplozivnih naprava” po prugama diljem Srbije više je nego tragikomično, ali je postalo i nešto sasvim obično, pa se na to proteklih dana niko nije ni osvrtao.

Da demonstrantima ukida struju i vodu.

Da niko ko ne pripada vlasti nigde u Srbiji ne može da dobije salu da bi održao neki skup, tribinu, promociju knjige.

Da privatnike koji pruže bilo kakvu vrstu podrške onima koji protestuju progone finansijska, poreska i druge policije.

Da čitav pravni sistem bude izvrgnut ruglu. Najnoviji primer je ova pretnja državnog tužioca KRIK-u kaznom od 150.000 dinara ako ne preda snimak razgovora direktora Telekoma Srbija Vladimira Lučića i Stena Milera, novog generalnog direktora Junajted grupe. Ali zato Aleksandar Vučić duže od pet godina potpuno neovlašćeno, nezakonito i protivustavno kod sebe drži dva minuta video-snimka nesreće na Doljevačkoj rampi u kojoj je smrtno stradala Stanika Gligorijević, i niko to ne sme ni da mu pomene. Čak je i sudski proces vođen tim povodom završen, a da ni tužilac ni sudija, o advokatima da i ne govorimo, nisu videli ključni dokazni materijal.

One velike teme spoljne i unutrašnje politike – na kojima je, svakoj od njih, Vučić doživeo poraz, a Srbiju udaljio od Evrope – da i ne pominjemo.

Ovo su zapravo od samog početka glavne tačke Vučićevog programa, jedino se njih čvrsto držao i odlučno ih sprovodio u delo. Ta je mašinerija uvek besprekorno funkcionisala.

Najkraće rečeno – razaranje normalnog života.

Zato je, da se vratimo na početak, spasavanje života prva tačka programa svih koji hoće da promene aktuelnu vlast u Srbiji.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. novembar 2025.

Progon

NOVI MAGAZIN, , , , , ,
Čini se da logike, ma koliko bila monstruozna, ima više u ponašanju vlasti nego u ponašanju opozicije. U najširem smislu te reči

Sigurnosne kamere na javnim mestima u Srbiji ne služe da pruže sigurnost građanima, one osiguravaju vlast. One se ne koriste za hvatanje kriminalaca nego za proganjanje političkih protivnika. To pokazuje slučaj Nikole Ristića, čija profesija ledi krv u žilama. Aktivista!

Naime, snimci (na kojima je Ristić) s kamera na beogradskom aerodromu, koji su po definiciji tajni, dospeli su u javnost. Tim kamerama upravlja policija. Dakle, neko iz policije prodao je te snimke nekim medijima, neki mediji (zna se i koji, ali da ne zagađujemo tekst) to su kupili. Kupoprodajna cena ne mora biti izražena u parama, može da bude u nekom drugom obliku, možda je reč o razmeni u naturi, primeni principa „ti meni, ja tebi“ i slično.

Dobro je da je štampa slobodna jer tako postaje belodano jasno da pojedine novine rade za policiju, da policija radi za partiju, a partija za vođu.

A vođa je uplašen. Ne za naciju i državu nego za svoju vlast. Neprijatelja je sve više. Neki se kriju u njegovim sopstvenim redovima. Drži guju u nedrima. Nije saopštio njihova imena jer, kako je rekao, „ne sme(m) to da uradi(m)“. Inače se ničega ne plaši.

Građani zahtevaju njegovu ostavku, a on se prenemaže – kaže: traže njegovu glavu. Kome treba njegova glava? Traži se njegova fotelja. Ali on svoj život više ne može da zamisli bez vlasti. „Srbiju dajem – fotelju ne dajem“, njegovo je geslo.

Zato mu je malo redovna policija da brani njegovu vlast. Kao što se videlo u Novom Sadu, pojavile su se parapolicijske snage koje hapse građane po ulicama. Bila je to, nema sumnje, partijska policija. Doduše, još je postupala u „sadejstvu“ s regularnom policijom, ali možda je to bio čas obuke; šta garantuje da se uskoro ona neće „otcepiti“ i krenuti u samostalne akcije. A i pitanje je ko tu koga zapravo kontroliše.

Novosadska tragedija – i ono što se posle nje dešavalo – potisnula je u drugi plan zbivanja u trećem najvećem gradu u Srbiji. U nekom intelektualnom, duhovnom smislu to je možda i veća tragedija od novosadske koja je više ljudska, koja svojim užasom jednostavno kida srce. Dr Dragan Milić, kardiohirurg i vođa niške opozicije, posle višegodišnjeg proganjanja konačno je izgnan s Medicinskog fakulteta u Nišu. Odluku o tome doneo je Senat tamošnjeg Univerziteta. Eh, senatori, senatori.

Milić je dvostruko uspešan – i kao stručnjak i kao političar. Ne zna se koji je od ta dva uspeha više razjario aktuelnu vlast. Dobro, razumljivo je da je to naljutilo vlast, ali zašto je umuknuo Univerzitet!? Zar nema baš nikoga da digne glas protiv te sramne odluke? Kakva je to ova naša „akademska zajednica“? Ćepenačka? U se, na se i poda se.

Novosađani i Nišlije trenutno zastupaju dva različita koncepta borbe protiv režima. Obično temperamentniji južnjaci preferiraju hod kroz institucije; poslovično miroljubive „lale“, ne želeći da se tek tako pomire sa zločinom u njihovom glavnom gradu, htele bi da te institucije malo „propuste kroz šake“.

Možda ta dva puta i nisu tako nepomirljiva, možda se negde i ukrste. Recimo, otprilike na pola puta. Tu gde stanuje vrhovni progonitelj.

U izvesnom smislu to bi bilo logično. Ali čini se da logike, ma koliko bila monstruozna, ima više u ponašanju vlasti nego u ponašanju opozicije. U najširem smislu te reči.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 14. novembar 2024.