Sećanje na Desimira Tošića | Mijat Lakićević

Sećanje na Desimira Tošića

Danas bi Desimir Tošić, da je poživeo, napunio 101 godinu. Umro je takoreći na pragu svog 88. rođendana, 7. februara 2008. Rodom iz Temske, pored Pirota, dospeo je do Oksforda, pored Londona, vratio se u Srbiju devedesetih do bi do Ostrva skoknuo samo da počine, a onda se zauvek skrasio u otadžbini.
U znak sećanja objavljujemo prvu glavu knjige “Desimir Tošić: Između ekstrema”.

PROLOG: OD TEMSKE DO ENGLESKE, I NAZAD

Ivan D. Pajić, lekar, za svog je dugogodišnjeg prijatelja Desimira Tošića rekao da je “intelektualni skeptik” i “ubeđeni realista”, a Aleksandar Lebl, novinar, koji je Tošića poznavao još od školskih dana, da je “bio – a izgleda i ostao –
umnogome naivan i idealist”.

Aleksa Đilas, po obrazovanju sociolog, saradnik Naše reči od svojih studentskih dana, za Tošića kaže da je “politički realista”, dok ga istoričar Dejan Đokić, koji je Tošićeve uvodnike sakupio u knjigu, naziva “nesentimentalnim idealistom”.

Šta je ovde istina? Ko je pogrešio? Po svoj prilici, tačno je i jedno i drugo; to jest, u ovom malom srpskom rašomonu – svi su u pravu. Tošić je zbilja u sebi potpuno prirodno spajao te (naoko) suprotnosti.

Nije ovo prilika da se ulazi u (filozofske) rasprave o tome šta je realizam a šta idealizam, ali se može postaviti pitanje gde je tu granica. Da li je ona baš uvek i svuda tako jasna?
Desimir Tošić po mnogo čemu liči na one pariske studente koji su, ima tome sad već više od pola veka, 1968. uzvikivali: “budimo realni – tražimo nemoguće”.

Sa druge strane, u mnogim stvarima Desimir Tošić je bio realan, čak surovo realan – onda kada je kritikovao sve redom: državu, društvo, crkvu, narod, intelektualce, političare, partije… U tom smislu, bio je kritičar svega postojećeg. Iako, eto paradoksa, do nauka onih koji su na tome izgradili svoje naučne i druge karijere nije mnogo držao. Njegova kritika dolazila je sa sasvim drugačijih pozicija.

Od druge velike grupe u srpskoj intelektualnoj eliti, onoj (i) danas dominantnoj, Tošić se suštinski razlikovao po odnosu prema Jugoslaviji. Dok su oni smatrali (i smatraju) da je Jugoslavija najveća srpska zabluda 20. veka, Tošić je u zajedničkoj državi južnoslovenskih naroda video jedinu mogućnost za ostvarenje nacionalnog sna – svi Srbi u jednoj državi.

Tako se zapravo neprekidno nalazio između čekića i nakovnja. Neprekidno, jer istu je poziciju zauzimao i (dok je bio) u izbeglištvu: s jedne strane – protiv nacionalista u emigraciji, s druge strane – protiv komunista u Jugoslaviji. A kada se vratio u zemlju, našao se između “nacionalnih narcisa” i “anacionalnih narcisa”.
Desimir Tošić je, kako to primećuje istoričar Stevan K. Pavlović, “u izvesnom smislu pesimista” – jer mu se, osim stvaranja dve Jugoslavije, čitava srpska nacionalna politika činila kao “samo niz poraza” – ali je “u drugom smislu i optimista”, jer veruje da posle uviđanja poraza i grešaka postoje mogućnosti da se one u budućnosti više ne čine.
Profesionalna vizura uslovila je da gotovo istovetno bude i gledište istoričarke Latinke Perović, po čijem mišljenju Tošić pokušaje realizacije nacionalnog programa “vidi kao seriju istorijskih poraza srpskog naroda” i “u tom smislu Tošić je pesimist”. Sa druge strane, međutim, “njegov istrajni politički angažman na principima slobode i moderne demokratije, govori o njegovom optimizmu”.

Akademici ga nisu voleli. Na to je uzvraćao istom merom. Skup o Slobodanu Jovanoviću u Akademiji nauka morao je da napusti. “Smetali su mu dugi govori”, kaže advokat Slobodan Vučković. “Jednom akademiku je skoro podviknuo: “Već pet minuta izlažete, a niste dotakli predmet rasprave, molim vas pređite na stvar ili ustupite mesto sledećem govorniku… mnogi su nezadovoljno gunđali”. S druge strane, “bibliotekarke su ga prosto obožavale”. I ovde je naklonost bila dvosmerna.

Desimir Tošić nije bio neko ko za života, nakon povratka u Srbiju, nije bio uvažavan i nije doživeo priznanja i počasti. Naprotiv. Bio je član Glavnog odbora i potpredsednik Demokratske stranke, poslanik, potpredsednik Demokratskog centra, predsednik Evropskog pokreta, dobio je priznanje Demokratske omladine za koje je rekao da mu je najdraže priznanje u životu, dobio je nagradu “Konstantin Obradović” za borbu za ljudska prava, proglašen je za Najevropljanina.
Objavio je 10 knjiga: prvu u emigraciji, u Francuskoj, na francuskom jeziku, višestruko “istorijske” 1948. godine, Totalitarizam i prava čoveka; zatim, 1952, isto u Francuskoj, ali na srpskom, na ćirilici, Srpski nacionalni problemi.
Sa ove dve knjige Tošić je zapravo omeđio polje svog političkog, intelektualnog i publicističkog rada. Treća knjiga bila je Radnički saveti u Jugoslaviji, opet na francuskom, 1956. godine; četvrta – Adam kao seljački i nacionalni ideolog, o najmlađem od četiri brata Pribićevića, 1958. godine. Posle pauze od gotovo četiri decenije i povratka u zemlju, do kojeg je u međuvremenu (septembra 1990) došlo, 1997. objavljuje zbirku članaka i eseja o nacionalnom pitanju, Stvarnost protiv zabluda. Već naredne, 1998, objavljuje zbirku eseja i članaka o problemima SFR Jugoslavije pod naslovom Snaga i nemoć – naš komunizam 1945–1990. Zatim se Tošićeva publicistička delatnost ubrzava, godinu za godinom izlaze nova dela: 2000. njegova sedma knjiga, O ljudima, i drugo izdanje knjige Snaga i nemoć; 2001. drugo izdanje O ljudima, 2002 – Kolektivizacija u Jugoslaviji 1949–1953, knjiga zasnovana na istraživanjima tokom pedesetih u emigraciji; 2003 – Ko je Milovan Đilas; 2005 – Crkva, država i društvo; 2006 – Demokratska stranka 1920–1941. i drugo izdanje Stvarnosti protiv zabluda; 2007 – Lične beleške. Poslednja Tošićeva knjiga objavljena je posthumno, sredinom 2008. godine, čiji je naslov Kritikom ka prosvećivanju precizno odražavao Tošićev lični i politički habitus.

Konačno, Desimir Tošić je doživeo i da o njemu samom budu objavljene dve knjige. Najpre, 2000. godine, zbornik Dve godišnjice Desimira Tošića, povodom 80 godina života i 64 godine političkog rada, a zatim Hrast Slobode Desimir Tošić 2007. godine. Ipak, obe ove knjige izašle su iz neposrednog Tošićevog političkog okruženja. Prvu knjigu je zajedno sa Gutenbergovom galaksijom izdao Centar za demokratiju (urednici Desimirovi lični i politički prijatelji Dragoljub Mićunović i Mile S. Bavrlić), a drugu Istraživačko-izdavački centar Demokratske stranke u ediciji Srpske demokratske ideje (glavni i odgovorni urednik Slobodan Gavrilović).

Kada se pročita šta je sve tu o Tošiću rečeno, čoveku gotovo bude neprijatno. Ne zato, naravno, što Tošić to ne bi zasluživao, nego zato što se prosto instinktivno zapita – a šta je od toga ostalo. Jer, kao što u Dve godišnjice primećuje još jedan njegov prijatelj iz emigracije, matematičar Tomislav Ognjanović, “Desimir Tošić je ostao malo poznat široj srpskoj javnosti kao političar, politički mislilac i intelektualac uopšte. Progutale su ga baruštine lažne srpske intelektualnosti i ono što Srbi jako vole – takozvana srpska politička i intelektualna elita.”

U knjizi Ko je Milovan Đilas, početkom dvehiljaditih, Desimir Tošić svom sagovorniku, književnom kritičaru Vasiliju Kaleziću, postavlja dva pitanja – prvo:
“Zašto Đilas nije imao ne samo nekog šireg uticaja u našoj sredini, nego nije imao skoro ni pristupa bilo vlastima bilo opoziciji devedesetih godina?” i drugo: “Da li će i kada doći do uticaja ličnost i delo Milovana Đilasa u našoj sredini, ne samo u Srbiji i Crnoj Gori, nego i na celom srpskom i jugoslovenskom prostoru?”
Siguran sam da Desimir Tošić tada ni jednu trunčicu nije pomišljao na sebe i svoje delo, odnosno da bi i njega mogla zadesiti slična sudbina, jer on se u tom času sa svojom sudbinom već bio pomirio. Pošto je još 1995. godine u pismu jednom prijatelju napisao: “To što sam objavio, bilo rečju bilo člankom, prebogato je, rekao bih, ali nije ostavilo, bar na sadašnje ljude, nikakav trag. Imati ‘obožavatelje’ nije isto što i imati uticaja”. Prema sopstvenoj računici Tošić je do tog časa, ne računajući intervjue, objavio 607 članaka: 410 u emigraciji i 177 nakon povratka u domovinu. Ako se prosek za tih pet godina “ekstrapolira” i na narednih 12 godina, do kraja Tošićevog života, to je još oko 400 članaka. Opet bez intervjua ni u štampanim a kamoli u elektronskim medijima. Sve u svemu, oko hiljadu napisa. I – nikom ništa.

Jednom je književnica Vida Ognjenović rekla Tošiću da nikada neće imati potrebe da kao Lenjin razočarano zavapi da je orao more. Mislim da bi se danas i Vida složila da nije dobro videla ono što dolazi.
Dakle, zbilja, zašto mudri i čovekoljubivi Desimir Tošić, kako je to lepo i tačno rekao Aleksa Đilas, nije ostavio dubljeg traga u našoj političkoj i intelektualnoj sredini? Zašto je, ne zaboravljen, nego namerno gurnut u stranu i izbrisan – ukidanjem nagrade koja je nosila njegovo ime – da ne bude spominjan, umesto da bude proučavan? I nije to učinio bilo ko, nego državna institucija zadužena za beleženje i pamćenje, Službeni glasnik – da ne bude zabune. I sve je to prošlo bez ikakvog odjeka i reakcije u srpskoj intelektualnoj javnosti.

Neko bi možda rekao da Srbija prosto nije razumela Tošića, te da zato nije sledila njegov trag. Ekonomista Vladimir Gligorov, međutim, kaže da ga je zapravo jako dobro razumela. Ona Srbija, razume se, koja ima uticaja, i koja je dobro raspoređena po “komandnim visovima”, bilo da je vlast, bilo opozicija, ali kojoj nije odgovaralo to što je Tošić govorio, i zagovarao.
Nezgodan svedok je bio Desimir Tošić. Mnogo nezgodan. Nikome dužan, od svakog nezavisan.

Dve osnovne teme intrigirale su Desimira Tošića kroz čitav njegov praktičan, politički, i teoretski, publicistički rad. Prva je nacija, druga je sloboda.
Kao političkog delatnika Tošića je strasno zanimala nacija, njen prosperitet. I to se vidi iz najranijih Tošićevih radova. Još 1940. godine u listu Demokratske omladine, Demokratu, objavio je (u tri nastavka) članak pod nazivom “Problem nacionalnog jedinstva”.
S druge strane, može se s punim pravom reći, kao što je to u pomenutoj knjizi primetio Slobodan Gavrilović, da je “ideja slobode centralna Desimirova ideja”. Kao političkog filozofa, što on u izvesnom smislu zaista jeste bio, sloboda je najviše i na prvom mestu okupirala Tošića. To se očituje u drugom Tošićevom mladenačkom članku “Smisao slobode”, objavljenom u omladinskom časopisu Reč marta 1941. godine.
Zaključak je bio jasan: nacije najviše napreduju u slobodi. Bez slobode nema istinskog napretka. Može, doduše, i bez nje, kao što je pokazalo iskustvo Jugoslavije, ili, u poslednje tri decenije, iskustvo Srbije. Ali, onda na kraju đavo dođe po svoje.

Uprkos gotovo poluvekovnom izbivanju, Tošić se, nakon povratka, u Srbiji osećao kao riba u vodi. Na zapažanje prijatelja da se neočekivano dobro snalazi u novoj sredini, Tošić je uzvratio: “Meni je ovde sve poznato”. Kao neko ko je čitav dotadašnji život proveo baveći se Srbijom i Jugoslavijom, te bio prilično dobro informisan o svim glavnim političkim, ekonomskim i, uopšte, društvenim problemima, Tošić je zaista imao puno razloga da tako nešto kaže. Ipak – prevario se.
“Zašto da ne budem pesimista? Ja sam gajio optimizam od 27. marta 1941, ali od tada do danas nisam video napredak u ovoj zemlji. Molim vas, 60 i nekoliko godina ovaj narod ne ide napred. Najteže mi je kada vidim da svi naši napori nisu dali nikakav rezultat. Užasno je to pogledati”, govorio je neku godinu pred smrt, nakon što je u Srbiji proveo gotovo dve decenije i stekao iskustvo koje je stekao.
Šta se to desilo? Kako se dogodilo da jedno takvo delo i jedna takva ličnost propadnu u grotlo zaborava, u tminu i nepomen?

To je tema ove knjige.

19. februar 2021, Beograd

Leave a Comment