patrijarh Porfirije

Mreža

Mreža kleronacionalizma prekrila je Srbiju. I sve je gušća. I sve jače pritiska

Nije lako navijati za Srbiju. I kako stvari stoje, biće sve teže. Ne zbog sportista i njihovih rezultata – oni su takvi kakvi su, nekad bolji, nekad gori, kao i svuda – nego zbog tzv. TV komentatora. I tu nema razlike; ako je negde postignuta odavno željena samo spasavajuća srpska sloga i nacionalno jedinstvo, onda je to u sportu. Tačnije, kod sportskih novinara, na kojim god kanalima i frekvencijama da se nalaze.

Tu količinu gnjecavog i jecavog patriotizma sve je teže podneti. Ne da su protiv „nas“ sudije, što je već po tradiciji, te protivnički igrači, što je prirodno mada uvek baš protiv nas zaigraju kao nikada u životu, onda i publika – ako se igra izvan Srbije, što nije jednostavno jer srpski svet je svuda – nego su protiv „naših“ i teren, stative, obruči. I – mreža. Evo, na nedavnom teniskom meču između Srbije i Italije čak je i mreža – ako ste slušali (a ne samo gledali) prenos – bila na protivničkoj strani. Povijala se ili uzdizala baš tamo i onako kada je i kako to trebalo Italijanima. Još samo fali da počnu da govore kako se i linije pomeraju, na štetu Srbije, naravno. (Mada se i to dešava; u nekim drugim igrama, doduše.)

Nije to, međutim, jedina mreža koja preti da dođe glave „srpskom rodu“. Gledajući Vučićeve medije – a 99 odsto stanovništva Srbije njih i da hoće ne može da izbegne – Srbija je premrežena stranim špijunima. Nema zemlje koja drži do sebe, a da u Srbiju nije poslala bar jednog špijuna. Velike špijunske sile i po nekoliko desetina, ako ne i više. Srbija je postala špijunski centar sveta. I svi hoće da smrse konce Vučiću.

Sa ovim špijunima u Srbiji dešava se, međutim, nešto neobično. Špijuni, naime, špijuniraju državu, tj. vlast. Oni nastoje da „bezbednosno interesantne“ podatke prikupe od nižih ili (naj)viših dužnosnika u državnoj administraciji – kao što je, recimo, bio slučaj u „aferi Perišić“ (koja je, po svoj prilici, zapravo trebalo da posluži kao klopka za Đinđića, ali da sad u to ne ulazimo), što je i imalo smisla.

Ovi špijuni, međutim – naravno, ovi koje je „otkrilo“ i proteralo iz zemlje – špijunirali su, bar se tako govori, opoziciju. S njenim „predstavnicima“ su razgovarali, od njih prikupljali informacije. Koje – to je tajna. Šta bi, zbilja, špijuni hteli da saznaju od opozicije? Koji je njen sledeći potez? Pa to opozicija, i pored sveg svog izdajničkog kapaciteta, ne može da kaže jer naprosto ni sama ne zna. Možda se od nje tražilo da preda neka dokumenta – kao što se spočitavalo Perišiću – recimo, plan rušenja Beograda na vodi kad osvoji vlast. Znači – nikad. Opet beskorisno.

Ma koliko izgledalo blesavo, ovo je zapravo normalno. Jer, vlast je patriotska, tu nema breše ni izdajnika. Osim ministra policije. Na koga ste prvo pomislili – priznajte? Na onog koji je špijunirao za Ruse ili na onog koji je špijunirao za Amere? Ili je, u stvari, jedan od njih dvojice patriota. Samo koji?

Kad smo već kod pitanja šta je normalno, normalno je, recimo, da Porfirije agituje za Vučića i da Vučić agituje za Porfirija. Oni imaju zajednički interes. Taj interes su vlast i pare. Što su više na vlasti, to imaju više para i obrnuto. Ruka ruku mije. Dok Vučić gradi stadione, Porfirije gradi crkve. Tako da puk zna svoj put: malo se moli malom bogu na zemlji, a onda onom (jedinom) na nebu. I nazad.

Doduše, kažu, i bolnica je sve više. Možda, ali kad tamo uđete – kazuju (retki) svedoci – neka vam je bog u pomoći. Ali škola je svakako sve manje. Kao i đaka u njima. Pametna deca.
Mreža kleronacionalizma prekrila je Srbiju. I sve je gušća. I sve jače pritiska.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. novenbar 2023.

Predsednik i patrijarh

Srbija je zaista proćerdala 20. vek. Ništa nije naučila ni iz svojih pobeda niti iz svojih poraza. Kako je krenulo, mogla bi da izgubi i dvadeset prvi. Jer, kao što pokazuju brojni primeri iz istorije, razvitak i napredak nacije ničim nije zagarantovan

Preturajući po starim novinama nabasao sam na jednu naslovnu stranu Ekonomist magazina (koji je u tom trenutku već bio izmenio ime u Ekonom:east, ali to nije bitno) od pre deceniju i po, iz septembra 2009. godine. Nadnaslov je glasio „Nasilje u Srbiji“, a naslov „Sredom poste, nedeljom biju“. U lucidnom tekstu Ivane Radmilac Đurđić ukazuje se da su glavni vinovnici nasilja „ultradesničari“, odnosno različite „navijačke, patriotske i religijske grupe“.

Članak, dakle, iz sadašnje perspektive gledano, podseća da je nasilja bilo i ranije, mada u zemlji u kojoj se u poslednjih četvrt veka desilo više političkih ubistava (Ivana Stambolića, Zorana Đinđića, Slavka Ćuruvije, Milana Pantića) u državnoj režiji, to i ne treba posebno dokazivati.

To, nažalost, ne znači da i ova vlast nije dala svoj ne mali doprinos, čak i ako ne računamo ubistvo Olivera Ivanovića, naprotiv. Ono u čemu je aktuelni režim učinio možda i najveći napredak, upravo kad je reč o onim pomenutim grupama, jeste njegov pokušaj da te nasilnike stavi pod svoju kontrolu tako što će ih uzeti u svoju službu i koristiti za svoje potrebe. Kada je reč o navijačima, to potvrđuje afera Belivuk, a kada je reč o tzv. patriotama, primer je Miša Vacić sa svojim falangama angažovanim uoči izbora u manjim mestima širom Srbije.

Da su svi oni imali ideološki oslonac u (makar trenutno) dominantnom delu Srpske pravoslavne crkve (što se vidi i po njihovom „aksesoarima“ – narukvicama, lančićima i sličnim detaljima), svedoče i poslednji istupi patrijarha Porfirija. Najpre njegova skorašnja (17. maja) podrška predsedniku Aleksandru Vučiću, tokom ručka, uz istovremeno naglašavanje jedinstva države i Crkve, ali i, pre toga, obraćanje prisutnima, opet za vreme jednog (slavskog) ručka, kada je brutalno izvređao žene u Srbiji. Zanimljivo je pri tome da oni koji brana Patrijarha ističu kako on nije govorio o svim ženama nego o samo jednoj ženi, dok istovremeno kritike (ovde se ne računaju uvrede koje su, naravno, takođe neprihvatljive, a povrh toga su i kontraproduktivne) na račun patrijarha tumače kao napad na čitavu Crkvu, pa i na celu naciju.

U stvari, javnost nije bila toliko iznenađena, tačnije revoltirana, smislom onoga što je patrijarh izgovorio – to je manje-više bilo u okviru standarda SPC – koliko njegovim rečnikom. Rečnikom primerenijim nekoj gomili koja ispija pivo ispred seoske prodavnice nego najvišim crkvenim velikodostojnicima. Uzgred, taj vokabular bio je vrlo blizak rečniku predsednika Vučića. Patrijarh, srećom, nije koristio izraze kao što su „hijene“ i „lešinari“, poput predsednika Vučića, ali je već sam njegov ton odavao prezir prema „drugom“ i nipodaštavanje „drugačijeg“. Izgleda, međutim, baš kada je o rečniku reč, da se ne radi o slučajnosti. Još pre dvadesetak godina Desimir Tošić je, poredeći govore mitropolita Amfilohija Radovića i pariskog kardinala Lustižea, konstatovao da prvi ima „jedan jadan rečnik, politikantski rečnik, uvredljiv“, dok kardinal govori „višim jezikom, intelektualnijim“.

Istom prilikom je Tošić (koji je inače bio veliki vernik i, uprkos višedecenijskoj emigraciji u Londonu, Božić slavio na najtradicionalnij način, sa sve kokodakanjem domaćina i pijukanjem čeljadi), zaključio da „Srbiji nije potrebna samo politička i kulturna“ nego i „crkvena modernizacija“.

U Srbiji, međutim, na delu je suprotna tendencija. Odmah nakon strašnog zločina u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, ministar prosvete Branko Ružić za to je okrivio „poguban uticaj zapadnih vrednosti“. Ružić je posle nekoliko dana podneo ostavku, ali je zapravo više prinet kao „žrtveno jagnje“, pod pritiskom javnosti, nego zbog izjave kojom je pokušao da se „opere“. Štaviše, za to je ubrzo dobio podršku od ministra odbrane Miloša Vučevića.

„Ono što ja zameram ovima u sistemu prosvete je što su gledali da nas dekodiraju od našeg nacionalnog bića, da nas isčupaju iz korena, da ne smemo da gajimo tradicionalne vrednosti jer onda nećemo biti moderni. Pustite vi nas da gajimo naše nacionalne vrednosti i da koristimo savremene tehnologije, i jedno i drugo. Evo i ideje da treba izbaciti veronauku – pa jel’ vam to najveći uspeh? Vi treba da naučite decu da imaju neku odgovornost, a ne prava“, rekao je, između ostalog, Vučević.

Bilo je u prošlosti, zbilja, nastojanja da se Srbija „modernizuje“, ali uzalud. Kamo lepe sreće da su uspeli. Jer, kako i čime to hoće da nas „dekodiraju“ i kakve su to zapadne vrednosti koje nam nameću?

Najšire i najjezgrovitije istovremeno, one su formulisane u slavnom sloganu Francuske (buržoaske) revolucije: Sloboda, jednakost, bratstvo. Iz toga su izrasli tržišna privreda, socijalna država i vladavina prava. A kao kruna svega toga – tolerancija, dijalog, poštovanje različitosti. Sve to skupa (i samo izgrađivano i dograđivano stolećima) dovelo je do najvećeg napretka, tj. do najveće dobrobiti za najveći broj ljudi, u hiljadama godina dugoj istoriji čovečanstva. S tim dostignućem ne može se uporediti nijedna društvena zajednica koja danas postoji na planeti Zemlji.

Sa druge strane, koje su to autohtone „istočno-pravoslavne“ vrednosti koje navodno pokušavaju da nam oduzmu i zamene ih svojim, trulim i degenerativnim. Porodica? Pa nema ničeg što bi, empirijski i teorijski, moglo da potvrdi da je u Srbiji porodica više na ceni nego u Italiji, Španiji ili Švedskoj i Americi – to što ovde više generacija živi pod istim krovom nije rezultat ljubavi nego posledica siromaštva – osim ako se pod tim ne podrazumeva slobodna primena one biblijske „batina je iz raja izašla“. Brak? Kao „pravo“ muža da (u)bije ženu (tu „jadnicu i bednicu“) kad mu se ćefne. Deca? Otkud, kad se dečija prava doživljavaju kao podvala Zapada i kad se zna da je njihovo, kako to reče i ministar vajni Vučević, pre svega da nauče da slušaju. Šta vredi što je još davnih dana Duško Radović upozorio: „Tucite svoju decu čim počnu da liče na vas“.

U stvari, kad (pre)poručuje da „gajimo naše nacionalne vrednosti i da koristimo savremene tehnologije, i jedno i drugo“, Vučević nije rekao ništa novo. On samo (s velikim zakašnjenjem) ponavlja ono što je pre gotovo jednog i po veka rekao Nikola Pašić: „Od Zapada uzimati samo tehnološko znanje i nauku, i njima se koristiti u duhu slavenosrpskom“.

Sudeći po tome, Srbija je zaista proćerdala 20. vek. Ništa nije naučila ni iz svojih pobeda niti iz svojih poraza. Preuzimala je tehniku i tehnologiju, ali nije politiku i filozofiju. Tačnije, ta politika i filozofija zahvatile su tek jedan tanak, površinski sloj, nisu dublje ukorenjeni u društveno biće. U tome je koren današnjih nesporazuma Srbije sa svetom. Onim svetom na koji je mislila parolom „Beograd je svet“ 96/97. godine – kada je zaista zadivila svet – dakle sa Evropom kao rodnim mestom tog sveta. Odnosno, sa druge strane, u tome je razlog njenog razumevanja i „bratske ljubavi“ sa autoritarnim režimima i nedemokratskim državama poput Rusije i Kine.

Kako je krenulo, mogla bi da izgubi i dvadeset prvi. Jer, kao što pokazuju brojni primeri iz istorije, razvitak i napredak nacije ničim nije zagarantovan.

Mijat Lakićević
Pošćanik.net, 20. maj 2023.