Mreža

Mreža kleronacionalizma prekrila je Srbiju. I sve je gušća. I sve jače pritiska

Nije lako navijati za Srbiju. I kako stvari stoje, biće sve teže. Ne zbog sportista i njihovih rezultata – oni su takvi kakvi su, nekad bolji, nekad gori, kao i svuda – nego zbog tzv. TV komentatora. I tu nema razlike; ako je negde postignuta odavno željena samo spasavajuća srpska sloga i nacionalno jedinstvo, onda je to u sportu. Tačnije, kod sportskih novinara, na kojim god kanalima i frekvencijama da se nalaze.

Tu količinu gnjecavog i jecavog patriotizma sve je teže podneti. Ne da su protiv „nas“ sudije, što je već po tradiciji, te protivnički igrači, što je prirodno mada uvek baš protiv nas zaigraju kao nikada u životu, onda i publika – ako se igra izvan Srbije, što nije jednostavno jer srpski svet je svuda – nego su protiv „naših“ i teren, stative, obruči. I – mreža. Evo, na nedavnom teniskom meču između Srbije i Italije čak je i mreža – ako ste slušali (a ne samo gledali) prenos – bila na protivničkoj strani. Povijala se ili uzdizala baš tamo i onako kada je i kako to trebalo Italijanima. Još samo fali da počnu da govore kako se i linije pomeraju, na štetu Srbije, naravno. (Mada se i to dešava; u nekim drugim igrama, doduše.)

Nije to, međutim, jedina mreža koja preti da dođe glave „srpskom rodu“. Gledajući Vučićeve medije – a 99 odsto stanovništva Srbije njih i da hoće ne može da izbegne – Srbija je premrežena stranim špijunima. Nema zemlje koja drži do sebe, a da u Srbiju nije poslala bar jednog špijuna. Velike špijunske sile i po nekoliko desetina, ako ne i više. Srbija je postala špijunski centar sveta. I svi hoće da smrse konce Vučiću.

Sa ovim špijunima u Srbiji dešava se, međutim, nešto neobično. Špijuni, naime, špijuniraju državu, tj. vlast. Oni nastoje da „bezbednosno interesantne“ podatke prikupe od nižih ili (naj)viših dužnosnika u državnoj administraciji – kao što je, recimo, bio slučaj u „aferi Perišić“ (koja je, po svoj prilici, zapravo trebalo da posluži kao klopka za Đinđića, ali da sad u to ne ulazimo), što je i imalo smisla.

Ovi špijuni, međutim – naravno, ovi koje je „otkrilo“ i proteralo iz zemlje – špijunirali su, bar se tako govori, opoziciju. S njenim „predstavnicima“ su razgovarali, od njih prikupljali informacije. Koje – to je tajna. Šta bi, zbilja, špijuni hteli da saznaju od opozicije? Koji je njen sledeći potez? Pa to opozicija, i pored sveg svog izdajničkog kapaciteta, ne može da kaže jer naprosto ni sama ne zna. Možda se od nje tražilo da preda neka dokumenta – kao što se spočitavalo Perišiću – recimo, plan rušenja Beograda na vodi kad osvoji vlast. Znači – nikad. Opet beskorisno.

Ma koliko izgledalo blesavo, ovo je zapravo normalno. Jer, vlast je patriotska, tu nema breše ni izdajnika. Osim ministra policije. Na koga ste prvo pomislili – priznajte? Na onog koji je špijunirao za Ruse ili na onog koji je špijunirao za Amere? Ili je, u stvari, jedan od njih dvojice patriota. Samo koji?

Kad smo već kod pitanja šta je normalno, normalno je, recimo, da Porfirije agituje za Vučića i da Vučić agituje za Porfirija. Oni imaju zajednički interes. Taj interes su vlast i pare. Što su više na vlasti, to imaju više para i obrnuto. Ruka ruku mije. Dok Vučić gradi stadione, Porfirije gradi crkve. Tako da puk zna svoj put: malo se moli malom bogu na zemlji, a onda onom (jedinom) na nebu. I nazad.

Doduše, kažu, i bolnica je sve više. Možda, ali kad tamo uđete – kazuju (retki) svedoci – neka vam je bog u pomoći. Ali škola je svakako sve manje. Kao i đaka u njima. Pametna deca.
Mreža kleronacionalizma prekrila je Srbiju. I sve je gušća. I sve jače pritiska.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. novenbar 2023.

Leave a Comment