Corax

Kraj jedne ere

NM portal,

Karikaturu je doveo do savršenstva. Tako što su, prema Koraksovim rečima, ali u prema opštem utisku javnosti, njegovi junaci sve više počinjali da liče na njegove karikature

In memoriam: Predrag Koraksić Corax

Koraksov deda Budimir Koraksić, iz čačanskog sela Gornja Gorevnica, 1914. godine je, kako se to kaže, prešao Albaniju. I vratio se kao oslobodilac. Koraks je bio ponosan na tog svog dedu. U isto vreme, 1914, drugi Koraksov deda Petar Božić boravio je u Dubrovniku kao redov u austrougarskoj vojsci. Njegovo pravo prezime, govorio je Koraks, bilo je (po italijanski) Natale, a imao je i plemićko poreklo, nosio je titulu De Karanfile. Taj Božić bio je iz Poljica (izgovara se, Koraks je insistirao, s malo otegnutim „i“), regije u zaleđu Splita, otprilike od Trogira do Makarske, poznate još i kao Poljička republika, koja je uživala veliku autonomiju u stolećima dok je čitava Dalmacija bila pod Mlecima. Sve je to Koraks s ponosom, mada retko, isticao.
Nije to, međutim, ni najvažnije. Petar Božić je bio odličan matematičar, muzičar, čak kompozitor i – crtač, štaviše, i kaligraf. Zahvaljujući prvoj osobini bio je vrstan finansijski stručnjak, zbog čega je u vreme Kraljevine Jugoslavije iz Sarajeva premešten u Beograd da vodi finansije glavnog grada. E od tog svog dede Koraks je, prema sopstvenom ubeđenju, nasledio onaj treći, crtački dar.

Drugu svoju crtu, još važniju, onu karakternu, Koraks je pak poneo iz uže porodice. Antifašizam.

Povodom pokušaja „revizije istorije, gde se saradnici okupatora predstavljaju kao najveće patriote“, kako je svojevremeno govorio u Novom magazinu, Koraks je podsećao da su se „četnici zaista ponašali kao najveći zločinci“. Nije mu bilo potrebno saznanje da su njegovog oca Stojana, seoskog učitelja, partizana, mučki ubili tzv. pripadnici kraljevske vojske u otadžbini. Zlo je video sopstvenim očima. To (mi) je i posle gotovo čitavog veka opisivao do najsitnijih detalja. Vidi se to i na njegovim karikaturama, zar ne. Kroz rat je njega i mlađeg brata uz pomoć raznih čuda, dopavši i sama u jednom času ustaškog zatvora, provela majka Zorka.

Posle rata, preplivavao je Dunav po nekoliko puta dnevno da bi na Lidu igrao fudbal. Kost i mišić.

Zanatu se učio još kod profesora u zemunskoj gimnaziji, kalio se u Ježu, ali je diplomirao u Ekonomskoj politici, toj „školi mišljenja“, naročito u razgovoru s Milutinom Lekom Bogosavljevićem, što mu je, kako je sam govorio, bilo „najdragocenije u čitavoj karijeri sa stanovišta sadržine karikature“.

Posle se manje-više usavršavao sam. Najviše, rekao bih, zahvaljujući svojoj velikoj radoznalosti, spremnosti da sasluša, sposobnosti da čuje – sve što je sagovornik imao da kaže – tražeći ideju, bruseći poentu. Komunicirao je sa svima, osim s prijateljima režima, njima se obraćao (u) slikama. Koje bi oni najradije zapalili. Sa sve autorom, razume se.

Corax, 16. maj 2026, Danas

Karikaturu je doveo do savršenstva. Tako što su u stvari, opet prema Koraksovim rečima, ali u prema opštem utisku javnosti, njegovi junaci sve više počinjali da liče na njegove karikature.

To najviše važi za Koraksove najomiljenije junake – Slobodana Miloševića i Aleksandra Vučića.

Na kraju je Slobodana Miloševića crtao samo s jednom crtom umesto očiju, što je najbolje oslikavalo Miloševićevo ljudsko i istorijsko slepilo. Dok se aktuelni vladar sve više pretvarao u svoje velike usne, tj. u usta, što simbolizuje njegovu potrebu da neprestano govori i samo govori. Mutav za istinu.

Odlazak Predraga Koraksića Koraksa označava, kako to reče Dimitrije Mita Boarov, kraj jedne ere.

U kojoj, ako ne znate šta (vam) je, da parafraziram Duška Radovića, Koraksovog „cuger“ partnera, pogledate Koraksovu karikaturu i kažete – to (mi) je!

Mijat Lakićević
Novi magazin portal, 17. maj 2026.

Ratne uspomene

NOVI MAGAZIN, ,
Odlučili da razgovor s Predragom Koraksićem započnemo razgovorom o spomeniku Draži Mihajloviću. Onda je sagovornik Novog magazina, počeo svoju „ratnu priču“ koja je tekla sama od sebe i nije imalo smisla prekidati je

Razgovor sa Predragom Koraksićem Coraxom

Na kraju godine koju su obeležile dve strašne tragedije takoreći u istom danu, najpre u beogradskoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, a zatim u selima Dubona i Malo Orašje kod Mladenovca, svi drugi utisci padaju u drugi plan. U srećnijim vremenima – kakvog li paradoksa – jedan drugi događaj, ne samo svojom pojavnošću nego i simbolikom, privukao bi mnogo više pažnje. Reč je o spomeniku Dragoslavu Draži Mihajloviću. Zato smo, uprkos svemu, odlučili da ovaj razgovor sa Predragom Koraksićem započnemo upravo tom temom. Onda je sagovornik Novog magazina, počeo svoju „ratnu priču“ koja je tekla sama od sebe i nije imalo smisla prekidati je.


Corax: To su recidivi prošlosti. Ipak je ovde ostalo dosta ljudi koji su bili u srodstvu sa čitavom tom ekipom četnika i dražinaca. S druge strane, poslednjih 10-20 godina prisustvujemo velikoj reviziji istorije, gde su saradnici okupatora predstavljaju kao najveće patriote. A ja znam tačno kako je bilo, pošto sam ja to sve preživeo.

Ne mogu da kažem da je u celoj Srbiji ili u celoj bivšoj Jugoslaviji na svim mestima bilo isto. Ali u mom kraju, u okolini Čačka, četnici su se zaista ponašali kao najveći zločinci. U Gornjoj Gorevnici, u selu Brajićima, na Ravnoj gori, imao sam osam i po godina, ja sam viđao te četnike, znao sam ih. Stalno su paradirali, sa redenicima, sa šmajserima, sa bradama, onim četničkim šubarama. Ja sam to gledao svakog dana. To je bilo područje gde su četnički koljači napravili velika zlodela. To sam video sopstvenim očima, prošao sam pored kuće porodice Toroman, to je bila velika i bogata porodica, u stvari porodična zadruga tri brata Toromana, koji su svi bili u partizanima i video sam zaklane ljude. U oktobru 1941. mi smo živeli u Brajićima, mog oca, koji je bio učitelj, ubili su četnici i mi smo dobili dojavu da se i nama sprema ista sudbina. Onda je moja majka odlučila da sa mnom i mojim mlađim bratom, koji je imao četiri godine, pobegne odatle. Išli smo pored Čemernice, to je rečica, leti može da se pregazi, onda smo izašli na put, makadam, koji vodi prema Valjevu, seljaci su ga zvali „lenija“. Na samom kraju Gornje Gorevnice nalazila se kuća tih Toromana, mi smo prošli pored te kuće i video sam leševe u dvorištu, to sam dobro zapamtio.

Mi smo onda otišli dalje prema Trbušanima i Ljubiću, i stigli smo u Čačak. Odatle je mog brata i mene neka naša kuma, koja je prodavala sir i kajmak u Beogradu, vozom prebacila za Beograd. Majka je došla malo kasnije nekim ilegalnim putevima. Tu smo odseli u kući mog ujaka koji je tada bio u logoru. On je bio oženjen ćerkom rođenog brata poznatog pesnika Milutina Uskokovića. Međutim, u Beogradu za nas nije bilo sigurno pošto su nas jurili četnici pa smo morali da bežimo dalje. Moja ujna, koja je inače bila vrlo lepa žena, uspela je da nabavi propusnice za mene i mog brata i da nas čuvenim brodom Niš prebaci u Zemun, pošto je most bio srušen. Moja majka je opet tajno, noću, nekim čamcem prešla u Zemun. Tu je odmah na početku rata došao da živi moj deda po majci. Zgrada u kojoj je stanovao na Dorćolu, tačno na mestu gde se danas nalazi „Dorćol plac“, srušena je u bombardovanju 6. aprila – Nemci su u stvari gađali električnu centralu koja je bila u blizini. Taj moj deda, tada već u penziji, inače je bio šef poreske uprave grada Beograda, glavni finans, kao vrstan finansijski stručnjak za vreme kraljevine premešten je iz Sarajeva za Beograd. Živeo je 103 godine.

U Zemunu smo se smestili u Gundulićevu ulicu, broj 28a. Ta kuća i dalje postoji samo je u njoj sada kafana, bar je bila pre 2-3 godine, kada sam poslednji put tuda prolazio. U tu kuću koja inače nije bila velika, dve sobe i kuhinja, i malo betonirano dvorište ispred, došla je da živi sa nama i moja tetka Dana sa četvoro dece. Ona je bila udata za generala Velimira Terzića koji je bio član Titovog štaba.

Mi smo dosta teško živeli, gladovali smo. U blizini naše kuće, u jednoj zgradi u mavarskom stilu, bila je kasarna u kojoj su bili domobrani. U suterenu se nalazila kuhinja koja je imala velike prozore i ja sam svaki dan sa nekom šerpom odlazio da tih prozora i čekao da mi daju nešto od onoga što je ostalo na dnu kazana.

Verovatno zbog toga što sam se stalno smrzavao i što smo bili neuhranjeni, ja sam dobio upalu pluća. Tada nije bilo lekova, odnosno mi nismo mogli do njih da dođemo, ali je moja baba Ana, koju smo spajajući te dve reči zvali Babana, uspela da nekako nabavi konjsko meso. I ja sam to jeo, mislim da ga druga deca nisu dobijala, da bih dobio snage i da bih preboleo. I uspeo sam da se izvučem. Mene je moja baba spasla od smrti.

Ja sam imao lažno ime, u stvari to nigde nije pisalo, nemam ni jedan dokument sa tim imenom, ali kad me neko pita kako se zovem, ja onda kažem da se zovem Franjo Božić. Božić je bilo prezime mog dede.

Jednog dana došli su gestapovci i uhapsili moju majku. Četnici su izdali poternicu za njom preko Gestapoa, ne znam kako su uspeli da je pronađu, ali uglavnom došli su i odveli je u Glavnjaču. Međutim, taj četnik koji je nju optužio nije došao da je prepozna, onda je moj deda išao u zatvor i molio da je puste i na kraju oni su moju majku, pošto nije bilo nikakvih dokaza, ipak pustili.

Čim je došla u Zemun mi smo odmah pobegli kod jednog dedinog prijatelja u Batajnicu, koji je bio čuveni lekar, legenda, narod ga je mnogo voleo, još ga i sad pamte Batajničani. On je imao kuću sa dvorištem pored same crkve u centru sela. Imao je i poznato prezime, prezivao se Pavelić.

Međutim, pošto su moju majku stalno jurili, morali smo da bežimo dalje i ubrzo smo otišli u Ugrinovce. Tu smo ostali do kraja rata. Sećam se da me jedne noći probudila neka buka sa ulice na koju je moja soba gledala. Kada sam pogledao kroz prozor video sam Nemce, pešadiju, topove, borna kola, kako se povlače. Urezala mi se u pamćenje slika jednog vojnika uvijenog u jorgan od narandžastog damasta koji se sav presijavao na mesečini.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. januar 2024.