Karikaturu je doveo do savršenstva. Tako što su, prema Koraksovim rečima, ali u prema opštem utisku javnosti, njegovi junaci sve više počinjali da liče na njegove karikature

In memoriam: Predrag Koraksić Corax

Koraksov deda Budimir Koraksić, iz čačanskog sela Gornja Gorevnica, 1914. godine je, kako se to kaže, prešao Albaniju. I vratio se kao oslobodilac. Koraks je bio ponosan na tog svog dedu. U isto vreme, 1914, drugi Koraksov deda Petar Božić boravio je u Dubrovniku kao redov u austrougarskoj vojsci. Njegovo pravo prezime, govorio je Koraks, bilo je (po italijanski) Natale, a imao je i plemićko poreklo, nosio je titulu De Karanfile. Taj Božić bio je iz Poljica (izgovara se, Koraks je insistirao, s malo otegnutim „i“), regije u zaleđu Splita, otprilike od Trogira do Makarske, poznate još i kao Poljička republika, koja je uživala veliku autonomiju u stolećima dok je čitava Dalmacija bila pod Mlecima. Sve je to Koraks s ponosom, mada retko, isticao.
Nije to, međutim, ni najvažnije. Petar Božić je bio odličan matematičar, muzičar, čak kompozitor i – crtač, štaviše, i kaligraf. Zahvaljujući prvoj osobini bio je vrstan finansijski stručnjak, zbog čega je u vreme Kraljevine Jugoslavije iz Sarajeva premešten u Beograd da vodi finansije glavnog grada. E od tog svog dede Koraks je, prema sopstvenom ubeđenju, nasledio onaj treći, crtački dar.

Drugu svoju crtu, još važniju, onu karakternu, Koraks je pak poneo iz uže porodice. Antifašizam.

Povodom pokušaja „revizije istorije, gde se saradnici okupatora predstavljaju kao najveće patriote“, kako je svojevremeno govorio u Novom magazinu, Koraks je podsećao da su se „četnici zaista ponašali kao najveći zločinci“. Nije mu bilo potrebno saznanje da su njegovog oca Stojana, seoskog učitelja, partizana, mučki ubili tzv. pripadnici kraljevske vojske u otadžbini. Zlo je video sopstvenim očima. To (mi) je i posle gotovo čitavog veka opisivao do najsitnijih detalja. Vidi se to i na njegovim karikaturama, zar ne. Kroz rat je njega i mlađeg brata uz pomoć raznih čuda, dopavši i sama u jednom času ustaškog zatvora, provela majka Zorka.

Posle rata, preplivavao je Dunav po nekoliko puta dnevno da bi na Lidu igrao fudbal. Kost i mišić.

Zanatu se učio još kod profesora u zemunskoj gimnaziji, kalio se u Ježu, ali je diplomirao u Ekonomskoj politici, toj „školi mišljenja“, naročito u razgovoru s Milutinom Lekom Bogosavljevićem, što mu je, kako je sam govorio, bilo „najdragocenije u čitavoj karijeri sa stanovišta sadržine karikature“.

Posle se manje-više usavršavao sam. Najviše, rekao bih, zahvaljujući svojoj velikoj radoznalosti, spremnosti da sasluša, sposobnosti da čuje – sve što je sagovornik imao da kaže – tražeći ideju, bruseći poentu. Komunicirao je sa svima, osim s prijateljima režima, njima se obraćao (u) slikama. Koje bi oni najradije zapalili. Sa sve autorom, razume se.

Karikaturu je doveo do savršenstva. Tako što su u stvari, opet prema Koraksovim rečima, ali u prema opštem utisku javnosti, njegovi junaci sve više počinjali da liče na njegove karikature.

To najviše važi za Koraksove najomiljenije junake – Slobodana Miloševića i Aleksandra Vučića.

Na kraju je Slobodana Miloševića crtao samo s jednom crtom umesto očiju, što je najbolje oslikavalo Miloševićevo ljudsko i istorijsko slepilo. Dok se aktuelni vladar sve više pretvarao u svoje velike usne, tj. u usta, što simbolizuje njegovu potrebu da neprestano govori i samo govori. Mutav za istinu.

Odlazak Predraga Koraksića Koraksa označava, kako to reče Dimitrije Mita Boarov, kraj jedne ere.

U kojoj, ako ne znate šta (vam) je, da parafraziram Duška Radovića, Koraksovog „cuger“ partnera, pogledate Koraksovu karikaturu i kažete – to (mi) je!

Mijat Lakićević
Novi magazin portal, 17. maj 2026.