Ako Vučić i Brnabić igraju dvostruku igru, šaljući protivrečne signale, pričajući jedno, a radeći drugo, kod ministra spoljnih poslova Srbije toga nema. On je jasan i transparentan. Toliko, da se mirne duše može reći da se sprema ili ga spremaju za lidera neke antievropske koalicije. Ne samo u Srbiji nego i šire

Potpuno je razumljivo da neko, kad vidi, tj. čuje Dačića, jednostavno zažmuri i kaže: ma daleko im lepa kuća. Ali nije u tome poenta; to je lako, to Dačić i hoće.

Otprilike u ovo vreme prošle godine, na ovom istom mestu (NM 376), objavili smo tekst “Može li Francuska ponovo da bude Francuska”. Sa idejom da novi čovek na čelu francuske Republike, Emanuel Makron, kao baštinik humanističkih ideala Francuske revolucije, preuzme više odgovornosti, pa i (zajedno s Nemačkom) čelnu ulogu u izgradnji nove Evrope. Može li predsednik Makron – glasilo je pitanje – da unese vizionarstvo Francuske revolucije u današnju Evropu. Tačnije – u Evropsku uniju. Jer, ideja Evropske unije zapravo je jedan vid ideje Francuske revolucije. Evropska unija je nastala na tragu Francuske revolucije.

Naravno, radilo se o tome da bi zatvaranje vrata Evropske unije zemljama kandidatima, pa i Srbiji, pogodilo pre svega i najviše obične ljude. Vučić bi se, recimo, već nekako snašao. A ojačalo bi nacionaliste i populiste, tj. najžešće protivnike EU. Drugi argument bio je da je bolje nekog derana uvesti u kuću i dati mu sok nego ga ostaviti u dvorištu da vam kamenicama razbija prozore. Pa makar on nekoliko puta prosuo taj sok.

Posle godinu dana, uoči proslave jubilarne 230. godišnjice pada Bastilje: ista meta – isto odstojanje. Francuska je još dalje od proširenja Evropske unije, kao što je i Srbija, u suštini, još dalje od same Evropske unije iako se, formalno gledano, čini da joj ide u susret.

Ako Vučić i Brnabić igraju neku dvostruku igru, šaljući protivrečne signale, pričajući jedno, a radeći drugo, kod ministra spoljnih poslova Srbije toga nema. On je, što bi se reklo, jasan i transparentan. Toliko, da se mirne duše može kazati da se on očevidno sprema ili ga spremaju za lidera neke antievropske koalicije. Ne samo u Srbiji nego i šire.

Opet, niko ne traži od Makrona da obeća da će Srbija 2025. postati članica “evropske porodice”. Ali ne mora ni da kaže da nipošto neće. Ne zato da bi nekome davao lažnu nadu nego zato što francuski predsednik neku nadu na taj način već daje. Naravno – protivnicima Evropske unije. A to znači i – svojim protivnicima. Pa, kakva je onda to (“mudra” ili “iskrena”) politika?

Proevropske snage u Srbiji imaju pravo da očekuju da Evropa – šta znači i Francuska – ne pomaže, ne hrabri i ne bodri antievropske snage.

Nije valjda da Makron dolazi zbog nekoliko kilometara podzemne železnice. Doduše, taj “projekat” je vredan preko milijardu evra, ali tek kao (potencijalni) deo Evropske unije Srbija postaje raj za investitore. Jer se u tom slučaju investicije koje Srbija mora (i može) da preduzme mere desetostrukim, pa i većim sumama.

Još važnije, dugoročno gledano, time se menja i geostrateški položaj Srbije, a da se ona, naravno, ne pomeri s mesta. Umesto da bude “stajna tačka” i “odskočna daska” imperijalnim silama koje se temelje na vrednostima bitno različitim, pa i suprotnim od evropskih, koje prete Uniji, Srbija postaje saveznik i oslonac Evrope.

Tako stvari stoje kada se s mikroplana pređe na makroperspektivu.

Makron ili mikron, pitanje je sad.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. jul 2019.